Претражи Живе Речи Утехе

Делови интервјуа са о. Хараламбосом Пападопулосом Да поново живите свој живот, да ли бисте нешто променили ? Теоретски, много тога. Али да ли бих то био ја? Ко бих тада био? Не знам како да вам одговорим. Свиђа ми се Мистерија сутрашњице, не желим, нити су ми потребни одговори да бих живео. Да, неке ствари дефинитивно не бих радио, можда бих неке ствари променио, кајао бих се. Добро је размишљати, али без кривице. Кривица је себичност и заробљеност у прошлости. Ја волим будућност коју још нисам доживео. Да не гледам шта сам урадио, већ шта могу да урадим. У својој најновијој књизи имате фразу: „чуда увек дођу тамо где их најмање очекујете“. Да ли се чуда дешавају у данашње време? Увек су била и биће. Јер, ми већ живимо у чуду. Не чекамо да се нешто деси, већ смо у чуду Божијег Присуства. Живимо у свету изобиља и духовног богатства. Не би требало то да питамо. Да ли риба икада пита да ли постоји море? Пошто живи у њему, она је једно са њим. Морамо искусити исто. Наше јединство са Богом и његовим светом чуда. Само треба да пронађемо фреквенцију коју Бог емитује, а то су љубав и захвалност. Из вашег искуства, које су најчешће тешкоће које гурају људе да траже духовног вођу? Тешкоће свакодневног живота. Страх, анксиозност, туга, празнина. Празнина је застрашујућа. Хладно је и загушљиво у нашој души. Потребан нам је кисеоник вере. Шта мислите да је људима најпотребније да би могли да се изборе са животним изазовима? Имати вредност и значење у животу. Да знају зашто морају да живе и умру. Мора да нађу своје значење које чини уметност живота. Шта бисте данас поручили деци о њиховим сновима, жељама и тежњама? Шта бисте им саветовали? Да сањају. Да имају жеље. Да траже. Да се не плаше одговорности избора, ризика и смелости. Да се не плаше неуспеха. Да истрају у својим сновима, да се моле и да верују у Бога који у њих много верује. Да ли имате свој мото који вас прати у животу у свему што радите? Једно време снагу ми је давала фраза „Све је пут...“ у другој животној фази, „Ма колико год да је касно, увек сване...“ или „Држи ме Христе мој, губиш ме...“, и многе друге, а све сам то претворио у текстове и књиге. Шта за вас значи живот? ЖИВЕТИ значи ПУТОВАТИ на таласима ПОСТОЈАЊА. ГРЛИМ непознато, РОНИМ у жеђ РАДОЗНАЛОСТИ, ЖЕЛИМ ОТКРИЋЕ, НОВО, МИСТЕРИЈУ која тражи да вам се ОТКРИВА у сваком ВРЕМЕНУ. Јер ЖИВОТ вам се обично открива тамо где мислите да сте све већ искусили и нема ничег другог, нема ИЗНЕНАЂЕЊА или ЧУДА. А ипак, ЧУДО увек дође тамо где га најмање очекујете. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://artandyou.gr

У току излагања на конференцији „Православље у свету: првенство и саборност у светлости православне веронауке“ јерарх Српске Православне Цркве бачки епископ Иринеј се дотакао једне од најактуелнијих тема у међуправославним односима – питања аутокефалности. Ваша светости! Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства! Драга браћо и саслужитељи-архијереји! Часни оци свештеници и монаси! Браћо и сестре! Сматрам да тема јединства Цркве и саборности обавезно обухвата и тему аутокефалности, зато што аутокефалност као структура црквеног уређења у току векова треба да представља јачање и потврду саборности и јединств Цркве и у најновијој фази њене канонске организације на васељенском нивоу, а у ствари је постала зид саблазни и камен спотицања. Уместо да служи јачању вере, расту тела Васељенске Православне Цркве, и пре свега, пастирској сотириолошкој бризи за спасење душа верника, тема аутокефалности се данас, нажалост, користи као оруђе и средство за подривање јединства Цркве с тенденцијом редефинисња и ревизије православне еклисиологије на такав начин да канонски неред и анархија, мешање и упад на канонску територију других Помесних Православних Цркава добијају жалосно квазибогословско објашњење и оправдање. Православни аспекат и сотериолошка перспектива рада Цркве у свету сад постају неважни и чак се игноришу. Све ово видимо данас на жалосном примеру Константинопољске патријаршије – наше Мајке-Цркве која је, нажалост, заборавила шта значе права мајчинска љубав и брига. Ако се црквена аутокефалност разматра у историјској перспективи, у контексту свих догађаја у историји Цркве, могу се наћи различите дефиниције и теорије у вези с тим шта је аутокефалност, какве су претпоставке за њу, услови за њено добијање и давање итд. Пре сто година угледни Сергеј Александрович Тројицки, којег подједнако сматрам и руским и српским богословом, о данашњој ситуацији на украјинској земљи писао је као да је лично био њен сведок. И исто као и преподобни Софроније (Сахаров) изразио је своју најдубљу бојазан у вези са поступцима и теоријама које су у Константинопољу настале век касније и које данас, нажалост, оправдавају најпознатији богослови Константинопољске Цркве. Из познатих различитих дефиниција и описа појмова аутокефалности следи врло једноставан закључак: аутокефалност је право епископа једне црквене области да имају сопствени самостални и независни Архијерејски сабор, да бирају поглавара чији избор убудуће не подлеже никаквој потврди или сагласности од стране другог вишег црквеног центра, већ га аутоматски прихватају све Православне Цркве. Сви остали елементи или аспекти аутокефалности су секундарни: није толико важно ко кога помиње, да ли свето миро освештавају самостално или га добијају из Цариграда – све су то детаљи који не изражавају суштину појма аутокефалности. У том смислу аутокефалност би, посебно због њене изузетно дубоке кризе која у целини може да изведе из кризе данашње црквене праксе, можда требало да постане једина тема на Критском сабору. На предлог и захтев Руске и Српске Помесне Цркве ова тема је на Сабору била обавезна. Чак ћу рећи да је то била једина тема која је била потребна на Свеправославном сабору. На саборима никад није било ничега што би личило на научне или богословске конференције – саборно су се увек разматрали проблеми, посебно јереси или канонски преступи, који су представљали опасност по јединство Цркве. Нажалост, већ у првим корацима на припреми за Критски сабор, шездесетих година прошлог столећа, сачињен је каталог који је обухватао 105 различитих тема, што је превише чак и за конференцију. И тек на самом крају је наведено неколико тема које су се мање-више дотицале изазова, проблема и искушења с којима се суочава васељенско Православље. На питању аутокефалности, као и на питању црквене аутономије радило се у току две или три деценије на Свеправославним предсаборним саветовањима и конференцијама и по њиховом завршетку је усвајан свеправославни текст који је, нажлост, имо само једну тачку конфронтације – начин потписивања општеприхваћеног документа (томоса – прим.). И кад смо у Шамбезију на прелиминарним седницама, пре свега покренули тему аутокефалности, председавајући нам је хладно и оштро рекао да је ионако потрошено много времена на друге теме (премда оне понекад нису биле толико важне), а за тему аутокефалности нема времена и она се неће налазити на дневном реду. И, као што је тачно истакао Његова Светост патријарх Кирил, можда је ова тема (не могу то да тврдим) намерно искључена из дневног реда. Јер, да је оно што је учињено у току деценија Сабор усвојио као општеправославни став о аутокефалности, то је могло да спречи трагичне догађаје који су уследили након антиканонског мешања Константинопоља у питања унутрашњег живота Руске Православне Цркве на украјинској земљи. Појам аутокефалности се разијао у току векова. Као што је познато, у доба апостола, свака локална Црква је била потпуна католичанска Црква, односно, присуство све католичанске Цркве на једном подручју и у једном времену као пуноће благодати Светог Духа у општењу епископа, клира или свештенослужитеља, мирјана, верујућег Божијег народа. Због практичних разлога, с развојем Цркве и њене мисије у свету, испоставило се да је потребно да се организује такозвани систем митрополија. У доба Васељенских сабора, посебно до IV Васељенског сабора, у Римском царству је било више од сто аутокефалних митрополија. Међутим, постојале су митрополије и ван његових граница и веома је важно да се то има и виду: неке Цркве које су се налазиле ван граница Византијског или Римског царства чак су биле старије од Константинопољске цркве. Касније се развија систем који претпоставља да неколико епархија улази у састав једне митрополије, а неколико митрополија формира ширу заједницу – егзархију. На IV Васељенском сабору се помиње такозвани егзарх диоцезе – по неким тумачењима, то је сам константинопољски патријарх, али се мени чини да то није вероватно. Присталица сам мишљења оних који сматрају да је егзарх диоцезе био предстојатељ врло широке црквене структуре. На IV Васељенском сабору и после њега коначно је установљен патријаршијски систем с аутокефалним субјектима који је подразумевао пентархију (пет апостолских древних Цркава) и друге Цркве, на пример, Јерменску и Грузијску које су биле ван граница или делимично у границама царства и које су живеле и развијале се без пентархије. Судбина овог система црквене структуре и организације се нагло променила с падом Константинопоља, кад је Отоманско царство и нехотице постало наследник пале Византије. Чак се и султан међу својим многобројним титулама називао ромејским императором сматрајући себе његовим законитим наследником. И као такав, он је полазећи од својих муслиманских уверења, константинопољском патријарху дао таква права и овлашћења каква овај није имао у Ромејској хришћанској империји. Константинопољски патријарх је постао такозвани етнарх (милет-баша) који није водио само духовну бригу о православцима у Отоманском царству, већ је имао и политичку власт над њима, могао је чак да прикупља порез за султана без директног учествовања турске власти и чиновника. Дакле, још у ово време су се зачеле неке од идеја које су се у ХХ веку развијале на начин који смо већ поменули. Ово се, између осталог, може закључити на основу историјата с томосима које је Цариград издавао аутокефалним Црквама или ситуације у вези са признањем аутокефалног статуса Грузијске Цркве – јер не може се рећи да она никад није имала аутокефалност, али су пронађене формулације у којима се помиње да се не ради о даровању аутокефалног статуса, већ само о потврди коју је дала Антиохијска црква. У периоду XV-XVI века, кад је Руска Православна Црква стекла аутокефалност, запажа се јачање идеја да Константинопољ влада темом аутокефалности и да инокосно и самостално одређује колики ће бити обим сваке аутокефалности и у ком облику ће она бити дата. У том смислу Константинопољска патријаршија касније све више и више ограничава аутокефалност. Може се рећи да је аутокефалност коју је добила Руска Црква била потпуна, права и истинска. Слична њој је аутокефалност Српске и Бугарске Цркве и неких других, на пример, Румунске Цркве. Неке од следећих су већ врло ограничене и временом се долази до „аутокефалности“ ПЦУ – цркве (боље речено псеудоцркве) у којој уопште нема никакве аутокефалности. Низ истакнутих богослова у грчком свету (а неки од њих су моји пријатељи из младости) придржавају се врло чудне идеје, изјављујући да наводно само од добре воље константинопољских патријараха (или напротив, њеног одсуства) зависи да ли ће некоме бити дата аутокефалност или не. Један од таквих богослова је, на моју жалост и разочарење, изјавио да је Константинопољ начинио огромну грешку што је, како је дозволио себи да се изрази, дао аутокефалност „руској хорди“ и „масама дивљака“. Међутим, он у потпуности занемарује чињеницу да је ова аутокефалност (прво незванична, али стварна, животна) представљала принудни одговор на то што је Константинопољ у то време био унијатска Црква: [у Москви је митрополит који је подржао унију] Исидор био једноставно протеран и никакав унијатски програм није усвојен. Нешто слично се десило и са српском аутокефалношћу у XIII веку: тада је у Константинопољу било латинско царство, остаци Византије су се налазили у емиграцији у Никеји и на другим местима, а константинопољски патријарх је био у прогонству. А Србија се већ у том тренутку налазила (и још увек се налази) на граници западног и источног римског света. У великој мери су се осећали католичко присуство и прозелитизам – чак је и рођени брат светог Саве у Црној Гори био католик. Светитељ Сава је морао да учврсти Православље у својој земљи – то није била побуна против постојећег поретка, за шта је био оптужен и за шта га неки и данас оптужују, већ једноставно борба за Православље, што представља један од главних аспеката живота и задатака аутокефалне Цркве. Затим пролази доба османске власти – и више нема, не само Византије, већ ни Отоманске империје и Константинопољ више није „град цара, сената и синклита“, није град султана и пентарха – константинопољског патријарха. То више чак није ни главни град Турске, већ је велики град, али ипак нема првенство. У току протеклих столећа већ су се појавиле нове аутокефалности – не увек добровољне, већ понекад принудне због околности. И у овом новом времену сразмерно с тим Константинопољска патријаршија има све мање власти: она не само да је изгубила власт над свим земљама и Црквама које су биле у њеној надлежност у турско време (као што је познато, Константинопољска патријаршија је тада просто на силу апсорбовала и бугарску трновску, и српску пећку, и друге јурисдикције; остале су само оне јурисдикције које су биле ван граница Отоманског царства – на пример, наша Карловачка митрополија и патријаршија за коју Руси знају, зато што су Сремски Карловци били центар руског живота у дијаспори итд.). Константинопољ остаје без већине своје пастве на сопственој исконској терторији у Малој Азији и притом се у њему врло снажно испољавају неопапистичке теорије које су познате још од времена Мелетија (Метаксиса), затим Атинагоре и посебно, нажалост, у наше дане. У овом смислу приликом разматрања праксе за давање свих врста и облика аутокефалности, треба разликовати потпуну, праву од непотпуне, крње, делимичне и условне аутокефалности. Пример за то представља Јеладска Црква у Грчкој. Она није добила потпуну аутокефалност и још увек је нема: она бира свој Сабор, али не бира поглавара. У Атини нема поглавара – постоји само Свети Синод који има председавајућег, али нема предстојатеља Цркве. Ово подсећа на ситуацију у Русији за време Петра Великог кад није било патријарха – само Синод и оберпрокурор. Даљи кораци у овом правцу су видљива, фиктивна и у суштини непостојећа аутокефалност као [описана у томосу који је издао Константинопољ] ограничена аутокефалност Цркве чешких земаља и Словачке и неке друге аутокефалности. Међутим, „аутокефалност“ која је дата украјинским расколницима уопште није аутокефалност, а није чак ни аутономија. Права и слободе које, на пример, Украјинска Православна Црква ужива као аутономна и самоуправна Црква у оквиру Руске Православне Цркве или коју је наша Српска Православна Црква својевремено дала расколницима у Северној Македонији (они су прво прихватили предлог, али су га касније одбили) – су много дубљи, шири и озбиљнији од ове наводне аутокефалности која је дата расколницима. „Томосом“ који им је дат не само да су предвиђена многобројна ограничења – већ се у њему отворено каже да они својом влашћу, началством и поглаваром треба да сматрају константинопољског патријарха. Посебно је жалосно што се у овом „томосу“ више не помиње Господ Исус Христос као Глава Цркве, као у пређашњим томосима, већ се каже да је константинопољски патријарх глава Цркве на земљи. Наравно, ово је апсолутно неприхватљиво и недопустиво за православну савест и означава ревизију Јеванђеља и ревизију Новог Завета. Питам самог себе и вас, Ваша Светости, драги оци и браћо: шта нам је чинити данас како бисмо пронашли излаз из ове веома дубоке кризе која је и [условљена] геополитичким факторима, спољашњим притиском, па чак и потпуно отвореним, директним мешањем представника западних сила, посебно највеће западне силе, а такође има унутрашња жаришта, унутрашње корене? То нису само поступци константинопољског патријарха који су само оваплоћење тенденције која се, нажалост, развија у оквиру нове теорије неопапизма. Излаз видим, с једне стране, у томе да се ослободимо, по могућству у потпуности, сваког спољашњег утицаја и притиска. Свима нам је познато да није само украјинска власт [вршила притисак] у време кад су расколници признати аутоматски, једним потезом пера, не само за праве јерархе (што није било и ни сад није истина), већ им је одмах призната аутокефалност – што је појава без преседана у историји Цркве. Треба чврсто избегавати сваки утицај власти – и унутрашњи и спољашњи, између осталог, треба избегавати и услове притиска и пружати му отпор, што је на примеру показала Руска Православна Црква у току 70 година совјетског периода у својој историји. Она се никад није клањала другом цару осим Цара Небеског и ниједном господару осим Господа. И то је пример за све нас. Мислим да се то догађало и у другим Црквама, али не у тако акутном облику. Шта још треба радити – то сматрам делом и смислом ове конференције – треба развијати здраве, истински православне и светоотачке појмове и идеје о аутокефалности, саборности и првенству (то је триптих који је органски међусобно повезан), за разлику од унутрашње идеологизације и апсолутизације које ствара Константинопољ, извесне унутрашње секуларизације појма аутокефалности и уопште губитка истинске црквене самосвести без које не можемо ићи напред. Сматрам да је настала ситуација врло трагична и опасна, али сам сигуран да Свети Дух руководи Црквом, како на дан Педесетнице, тако и кроз целу црквену историју. Спаситељ нас уверава да је „врата пакла неће савладати“ и сигуран сам да ће се наћи неко решење. Јер, ако овај раскол предуго потраје, нажалост, биће неизбежан нови раскол попут оног који се десио у XI веку и кривица ће пасти на оне који су га изазвали. Нека би дао Бог да се то не деси, да се временом ситуација на неки начин исцели и да ове дане доживе и људи који су сад у зрелим годинама. Служба за комуникације ОСЦП/Патријархија.ru 18. септембар 2021. год. Са руског за Правблог Sr - Марина Тодић https://t.me/pravblogs/2456

Сваког дана у Верско добротворно старатељство СПЦ дође стотине гладних људи којима храну спремају и служе их волонтери. Светски дан хране многи људи у свету дочекују и ове године гладни, најчешће због сиромаштва. Међутим, постоје они који се труде да помогну како бисмо сви имали оброк и били сити. Неки од њих су волонтери у Верском добротворном старатељству Српске православне цркве. У Француској 31, у Београду, затичемо једну групу волонтера како журно поставља столове за стотинак људи у дворишту организације. Салата је спремна, хлеб је распорођен, ту је и чоколадно млеко да се засладе а док причамо са њима стиже и главно јело - пасуљ. Ускоро улазе и корисници и седају. Пре ручка заједничка молитва и онда сви седају за сто, а оброк почиње. Има ту разних људи, разних животних прича, а чини се да је већина њих имала мање среће или су им се десиле неке тешке ствари које су их приморале да овде дођу по свој дневни оброк. Ипак, атмосфера није туробна како би неко очекивао. Напротив. Чује се граја, неки од њих прилазе волонтерима ВДС-а и поздрављају се, неки ћаскају једни с другима. Некако, барем за тренутак, на овом месту у центру Београда сви постају породица. Можда не породица по крви, већ породица у Христу. Волонтирање као продужетак литургије Ивана Драганић Лекић је волонтерка у кухињи Верског добротворног старатељства (ВДС) скоро годину дана и каже за 24седам да је на идеју да почне да волонтира дошла тако што живи у близини ове хуманитарне установе. - Знала сам да је ту црквена кухиња али нисам имала свест о томе на колико поља ВДС функционише. Прошле године сам са кумом разговарала шта бисмо ми то могле да допринесемо заједници и она је рекла зашто не бисмо дошле до ВДС-а... заједно смо дошле са идејом да нешто допринесемо, али већ после другог-трећег доласка и онога што смо доживеле схватиле смо да је нама ово потребније него корисницима. И да је тај ручак који ми овде послужујемо само можда повод за много већу размену и много веће дарове тиме што волонтирамо - прича наша саговорница. Ивана се присетила и свог првог доласка у ВДС и да обично волонтери долазе са предрасудама и предубеђењима о људима које служе. Гладнима хране тела, а себи душу! Чудесне приче волонтера из црквене кухиње ВДС: Служити сиромашне је као највећа молитва коју осетиш. - Али после другог-трећег доласка сам ово лично доживела као неки продужетак литургије. Као нека најсавршенија и највећа молитва коју ја могу да осетим, доживим... ја долазим средом и имам утисак када изађете одавде као да сте потпуно "ресетовани"... ма то човек просто мора да доживи. Ја то не могу да вам вербализујем. Мислите да од овога не може боље и више да се добије. То је сада већ потреба и не можете без ВДС-а и без доласка. Сада већ сваке недеље имате барем једну размену и један разговор са неким од корисника који вам отварају сасвим нове хоризонте - прича наша саговорница. - Ја ово осећам као свој дом и када долазим, као да долазим кући. Мислим да сви, корисници и волонтери, просто са тим осећајем заједништва овде бораве. То мора да се доживи! Могу ја то вама да причам, али ви то морате да осетите! - објашњава она. Ивана је стекла и многе пријатеље у старатељству а описала је и шта прича са корисницима. - Њима је стварно важније од тог ручка лепа реч. То су људи од којих су не само сви дигли руке, него сви окрећу главу. Када се ви било ком човек обратите људски, наиђете на повратну реакцију. Мислим да је то оно што корисницима, између осталог, најдрагоценије - каже она. Ивана има и поруку за све оне који би хтели да помогну овим људима у невољи. - Просто би требало да дају шансу себи да квалитативно промене свој живот, без обзира да ли су верујући или неверујући, јер ово је поље љубави. Овде се чуда на дневном нивоу дешавају тако да волонтери су увек добродошли и увек нам требају. Нека дају шансу себи једним доласком од сат времена, не мора више. А онда ће се све већ отварати... - поручила је Ивана. Енергија којој се враћају Милан Милићевић је за ВДС чуо у окружењу, из цркве, као за место где људима може да се помогне и то му се учинило као добра идеја. - Поред тога погледао сам неке прилоге који потврђују искуства корисника и одлучио сам се да пробам и видим како је то. Када сам отишао први пут, било ми је одлично искуство. Има понекад доста да се ради, али та једна енергија у коме смо ми као једна група, један тим који помаже људима којима је помоћ најпотребнија, то пружа једно велико задовољство. То је нека енергија којој се ми враћамо јер знамо да радимо нешто изузетно корисно поред наших свакодневних обавеза - каже наш саговорник. Објашњава да му се корисници најчешће жале на разне ствари које их муче. - Људи као људи имају своје проблеме... то су питања материјална, социјалне ствари... Ту и ВДС има начина да помогне као што је правна помоћ, здравствена... али генерално то су људи који су доста добри. А људи имају предрасуде да су они насилни, да су непријатни... генерално ако их ми третирамо добро, ако се трудимо да их чујемо и разумемо, они ће бити слични другима - прича Милан. Кроз ВДС прође неколико стотина људи дневно, а наш саговорник сведочи да се разне ствари дешавају па тако и неке специфичне. - Био је један човек који нема обе руке, није у стању да једе. Помоћи таквим људима је један леп осећај. Тако да те неке приче које се чују на дневном нивоу су јако несвакидашње па и филмске - додаје Милан. Наш саговорник сматра да је овим људима, које често можемо срести и на улици, најбоље помоћи кроз институције као што је ВДС. - Директно прићи људима некада они нису спремни да пристану да им се помогне, због поноса и свега... али треба се придружити некој оваквог институцији. Некада то не мора да буде само временски, може да буде донирањем одеће, неких средстава или нешто друго. Али ако неко има времена, помоћ у кухињи је увек потребна - рекао је он. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/338528/ispovesti-volontera-verskog-dobrotvornog-starateljstva/vest

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

Џејк Мартин је навео разлоге зашто Запад не прихвата и има анимозитет према српском тенисеру, али и где у томе греше "Новак Ђоковић је можда најбољи свих времена, али зашто га навијачи не воле", наслов је текста на сајту "Амерчки магазин", који је објавио католички свештеник и асистент на филмским студијама на Универзитету "Лојола Меримаунт" у Лос Анђелесу, Џејк Мартин. Аутор текста, који и ради на овом порталу који се, пре свега, бави погледима на свет из перспективе језуитске верзије католичке вере и културе, прича о томе зашто "западни свет" не да не може да прихвати српског тенисера и чињеницу да је својим спортским резултатима показао да је најбољи свих времена, већ да у ствари негује и неку врсту мржње и анимозитета према њему. У уводу текста осврнуо се на Новаково освајање Ролан Гароса и рекордне 23. Гренд слем титуле, чиме је постао најтрофејнији тенисер свих времена, те како то није имало толико велики одјек у западним медијима и љубитељима тениса у том делу света. - Ђоковићева непопуларност на Западу је дубока. Његова прича је пуна разних инцидената, на и ван терена, због којих би би се и најпрекаљенији стручњак за односе са јавношћу згрозио - написао је Мартин на почетку, да би потом подсетио на Новаков пробој на велику сцену играњем финала на УС опену 2007. године против Роџера Федерера. Подсетио је како је тада њујоршка публика била одушевљена харизматичним Београђанином у чијим имитацијама су уживали, а његова прича о одрастању током ратова 1990-их на Балкану им "цепала срца". Али то се врло брзо променило за 180 степени. Почели су да им сметају његови изливи емоција на терену, медицински тајм-аути и предаје када губи, вриштање на скупљаче лоптица. - Списак Ђоковићевих катастрофа у јавним наступима је дугачак, да будемо прецизни тачно 89, према јутјуберу који је сакупио свеобухватну монтажу његових прекршаја. Али на крају дана, презир јавности према Ђоковићу своди се на 2 кључна фактора: "Прича о вакцинацији" и "Прича о Федалу" - наводи аутор текста и потом разлаже ова два узрока, које сматра да су изазвали нетрпељивост западне јавности према њему. - Ђоковић је изазвао велику пометњу у јавности када је одбио да се вакцинише против вируса Ковид-19, одлуке која се претворила у глобални спектакл пред Аустралијан опен, у јануару 2022, кулминирајући тиме што је Србина Влада депортовала из земље након десетодневне драме. Ђоковићево одбијање да се вакцинише не само да је нарушило његову слику у јавности, већ је и омело његову потрагу да постане највећи играч свих времена. Мартин потом наводи да није помогло ни то што је Ђоковић тврдио да он нема никакве везе са "антиваксерским покретом". - Ђоковић је више пута рекао да његово одбијање вакцинације нема никакве везе са покретом „анти-вакс“. Уместо тога, он тврди да то има везе са његовом бригом о томе шта он, као елитни спортиста, ставља у своје тело. Заиста, Ђоковићева исхрана и фитнес режим су добро документовани и толико су екстремни да би чак и његовог пријатеља Тома Брејдија натерали да обеси главу. Ипак, још већи разлог од тога зашто Запад не може да прихвати Новака, јесте што је нарушио идеал тениског ривалства између Федерера и Надала, омиљеног пара тениске публике која сматра да је то било златно доба тениса, док се није појавио Србин. - Роџер и Рафа заједно су створили оно што многи сматрају златним добом тениса, које у суштини представља то време од када је Федерер први пут узео трофеј Вимблдона 2003. до... па, можда када се Надал пензионише крајем 2024. Федал, а тиме и Златно доба тениса, достигли су свој врхунац негде око 2008, можда током финала Вимблдона те године, где је Надал добио епску битку, 9-7 у петом сету. Федерер, Швајцарац, својом класичном техником и џентлменским декором, пронашао је свог савршеног противника у мишићавом, са сујеверним тиковима и тешким топспином Надалу. Све што Федерер ради на терену изгледа лако; све што Надал ради изгледа исцрпљујуће. Наизглед пријатељи ван терена, они су сан публицисте. Kод Федала је све нетакнуто, префињено, без оштрих ивица; само немојте се превише приближавати или постављати превише питања и уништити идиличну ауру која је тако пажљиво креирана - пише аутор. Али онда се појавио Ђоковић. - Требало је да одвлачи пажњу, да Федал не би постао превише самозадовољан, превише досадан. Требало је да буде изазивач и, да, можда чак и да победи понекад, као на Аустралијан опену 2008. Али није требало да побеђује баш. Изненада, Федал је постао "Велика тројка" (и на кратко са успоном Британца Ендија Мареја, "Велика четворка"). Kада је Ђоковић савладао Федерера на његовом "домаћем терену" у финалу Вимблдона 2019. у недвојбено бољем мечу и од финала између Федерера и Надала 2008. године, постало је јасно да је „Федал“ можда сан публициста, али Србин је био камено хладна истина. - Ђоковић се не само приближавао изједначењу са Рафом и Роџером, већ је почео да их и надмашује. Ђоковићева 2021. се показала као једна од највећих година у историји спорта, јер је дошао на само један меч од освајања календарског Гренд слема, достигнућа које су постигла само још двојица мушкараца — од којих је један, Род Лејвер, успео. то двапут. Било је то достигнуће коме се ни Федерер ни Надал никада нису приближили, а легитимисало је Ђоковићеве тврдње да је, ако не и ГОАТ, свакако на путу - навео је Мартин. Потом се осврће и на оно што би могао овогодишњи Вимблдон да потврди. - Kако Вимблдон почиње ове недеље, вероватно највидљивији глобални тренутак у тенису током године, спорт се налази у јединственој "непријатној ситуацији" да има свог можда најбољег играча, на прагу свог највећег тренутка, а свет спреман да одговори колективним слегањем рамена. Што је штета, јер је Ђоковић, упркос свим својим прошлим грешкама и катастрофама у односима с јавношћу, јединствен за савременог професионалног спортисту: он није производ фирме за односе с јавношћу или тима за брендирање. Он је антитеза "Федала". - Он је по свему одан отац, муж и побожни српски православни хришћанин. Kао тенисер, он је најближе техничком савршенству које је игра икада видела; његов рад ногу, покрети, држање, "читање игре" су без премца. Што је још важније, из менталне перспективе он тачно зна шта мора да ради на терену у сваком тренутку. И изгледа да нико не ужива у притиску више од њега. Хвалоспеви настављају да се ређају. - Он је феномен који се дешава једном у животу, који је имао несрећу да игра у исто време са још два феномена, од којих су обојица имали предност одрастања у западној Европи, припремани за славу и све њене пратец́е изазове од самог почетка. Ђоковић је, напротив, рођен у источној Европи у време рата. Мартин се онда враћа на принципе којих се Новак чврсто држи и то што одбија да подилази било коме зарад добре слике у јавности о себи. - Ђоковић је човек с манама, што је доказао у много прилика, али који спортиста није?! Чини се да је његов злочин његово одбијање да „игра игру“ — игру ван терена, то јест, коју западни медији толико воле. Његово одбијање да буде било шта друго осим онога што јесте, нажалост, умањује његове успехе на терену. Живи по својим принципима, за које је више пута јавно признао да потичу из његове хришћанске вере. И док се многи не слажу увек са свим његовим ставовима, укључујући и вашег драгог аутора, постоји нешто за дивљење у његовом одбијању да одустане од својих уверења. - Можда се не слажете са његовим ставом о вакцинацији, али у свету спорта који је толико заокупљен дискурсом који окружује рекорде и ко је ГОАТ, чињеница да је био спреман да жртвује професионална достигнућа и своје спортско наслеђе зарад својих уверења је чудновато вредно дивљења. На крају аутор текста закључује. - Више пута се подсећам — што је изненађујуће често за католичког свештеника од 40 и нешто година — да већина људи није обожаватељ Ђоковића. Схватам. Пошто сам одрастао 1980-их као обожаватељ Џона Мекинроа, видео сам помешане емоције које су његови темпераментни испади изазивали у јавности. Па ипак, чини се да је код Ђоковића мало оних са „помешаним” емоцијама. Једноставно постоји "невољење"... - Можда је Новака Ђоковића тешко волети; он то свакако не олакшава. Ипак, зато што је он задивљујући спортиста, отац пун љубави и саосећајни хуманитарац, не могу а да не будем његов навијач. Он је потпуно човек, и у добру и у злу и не могу а да се не дивим томе. https://www.telegraf.rs/sport/tenis/3710309-katolicki-svestenik-napisao-tekst-o-novaku-djokovicu

Где год живиш, изађи предвече, у време када Сунце почиње да залази, пре него падне ноћ. Погледај у залазеће Сунце и Месец који се уздиже. Гледај лепоту њихових боја. Сачекај звезде да изађу. Знај да је цела Творевина знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе. Живиш поред језера ? Слушај малене таласе који запљускују обалу. Ти слушаш благи додир Бога, Који ограђује душу твоју Његовом милошћу. Живиш поред мора ? Слушај океанске таласе како се разбијају у обале. Слушаш снагу Божију, чији закони руководе целокупни универзум. Дух је на водама. Вољом Свемогућег, знај да су се таласи ломили на тим обалама хиљадама година пре тебе. И ако Бог дозволи, дуго након што оставиш овај свет, таласи ће се и даље разбијати о безбројна зрна песка и бити слушани од покољења нерођених. Пада киша ? Свака кап кише у себи садржи дугу. Пада снег ? Свака пахуља снега је чудо, које не може бити опонашано. Киша или снег, знај да Бог очишћује Свој свет. Живиш у великом граду ? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си ? Зашто ? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу ! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Отац Андреј Филипс https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Сваки човек, чак и морално најузвишенији, није без недостатака и греховних склоности, тако да нико не може избећи њихово испољавање у овом или оном облику: било кроз особине карактера, било кроз неумеће пажљивог живљења, било на неки други начин. Ова испољавања људских слабости често погађају слабе стране других људи, болно делују на њих и раздражују их. Непријатељ рода људског користи ту раздраженост против праведника и подиже на њега читаву буру гоњења. Господ допушта да се та бура разбесни и праведников дух као да гори у пламену страдања и чисти се од својих греховних немоћи. У патњи се људска душа дубље усредсређује на саму себе, ближе се привија уз Господа и просвећује се Господом. Путем молитве она често почиње да сагледава своје особине, боље схвата пут који је прошла и почиње јасно сагледавати да је сама дала повод за невоље које су је снашле. А када праведник у самоме себи сагледа узрок патњи које су га снашле, он постаје свестан и своје кривице, јер није умео да сачува слабога брата. Из свести о сопственој кривици рађа се и оправдавање непријатеља, сједињено са молитвом за њега. Kад човек све то схвати, његова душа се испуњава свепраштањем и благодатним миром. Тако је искуство стечено, и од тога тренутка праведникова душа се труди да убудуће буде пажљивија, да има више разумевања за туђа страдања, да буде чвршћа, чистија и непоколебљивија у своме светом стремљењу ка Христу. Тада престаје и патња, чаша страдања се уклања, јер је такав цовек већ пострадао са Христом, већ се распео са Њим, јер је распео своје тело са његовим страстима и похотама. Такав човек је већ постао сличан Апостолу који је рекао: "Са Христом се разапех; а живим - не више ја, него живи у мени Христос" (Гал. 19-20). И код таквог човека борба, наравно, не престаје до смрти, али морални преокрет у њему је већ извршен. И само после тога човек може постати изабрано оруђе Промисла Божјег у делу спасења људи, јер је постао способан за чисто, савршено и непоколебљиво служење. Анђео уклања чашу страдања и на таквог слугу Божјег изливају се дарови благодати Божје. Такав пут неизбезно чека свакога. Разлика је само у степену и времену. Што је већи удео Господ некоме даровао, и што више и дуже такав човек треба да послужи ближњему, то су суровија његова искушења, то му се раније у животу даје да испије чашу страдања кроз коју се чисти. Архим. Сергије http://www.manastir-lepavina.htnet.hr/casastradanja.html

Ово откривење је променило свет. Људима је откривено да поред земаљске светлости, материјалне, постоји и Божанска: „Ја сам свјетлост свијету...“ (Јн 8,12). Испоставља се да човеку није потребно само сунце, већ је души потребна Божанска, преображавајућа светлост. Господ је отворио величанствени вео и открио апостолима само део Своје Божанске славе. Јер немогуће је човеку да види славу Божију и да остане жив. Следећи апостоле и ми падамо са страхопоштовањем пред ноге Спаситељеве, преображавајући се у зрацима Његове свепрожимајуће светлости. Шта значи Преображење? Преображење је слобода. Преображењем се враћамо оној апсолутној слободи коју је Господ тако великодушно дао човеку. Слобода од страсти и греха, од самовоље, од страха и зла. Преображена душа не познаје страх. Она удише другачији, неземаљски мирис, испуњен благодаћу Духа Светога. Све около је обојено чудесним и заносним бојама небеског Јерусалима. Циљ човековог постојања је да се из дана у дан, из године у годину преображава, односно да се обоже, да тежи Божанском Лику. Ово је бескрајно и непроцењиво дело. Преображавајући се, откривамо нове аспекте бића, нове нивое у нашем односу са Богом, нове дубине наше личности. Преображене је немогуће далеко од људи. Са изузетком подвижника, којима је Господ указао на пут усамљеништва. Људи око нас помажу нам да се трансформишемо, без обзира колико је однос са њима тежак. Не можемо то учинити без спољне помоћи. Немогуће је полирати камен без правилног брушења. И Господ усмерава оне људе који нам помажу да добијемо право брушење. Нема ништа вредније од слободе. Нема ништа слађе од слободе. Слобода је неисцрпни Божански ток. Према томе, нема слободе ван Бога. Када би човек ово схватио, одмах би покушао да се ослободи тешких и болних окова овога света, наметнутих споља. Осећај слободе не зависи од спољашњих фактора. Човек може да испуни све своје дужности према друштву, породици, закону, али изнутра остане слободан. Не угађај себи и другима, не лажи, не бој се, не чини се, него буди, остани веран Господу и Његовој Речи не из страха, него из љубави. Бити слободан је као поново рођен. Бити слободан значи волети. Права љубав, која не познаје границе и простор, конвенције и време, извире из слободног срца. Што је више преображено, слободније срце, то чистија и виша љубав. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-preobrazhenjem-se-vratshamo-onoj-apsolutnoj-slobodi-koju-je

Свечаним евхаристијским сабрањем у Битољу прослављен празник Светог Јована Златоуста - имендан Његовог Блаженства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. У наставку свеноћног бденија у част Светог Јована Златоуста, у параклису посвећеном овом Светом оцу Цркве и учитељу који припада плејади знаменитих кападокијских отаца, служена је саборна архијерејска Литургија којом је предстојао Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, уз саслужење Митрополита бориспољског и броварског г. Антонија из Украјинске Православне Цркве; и преосвећене господе епископа брегалничког и мјестобљуститеља битољског г. Марка, стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида и марчанског г. Саве, викара Патријарха српског, уз саслужење свеколиког клира и молитвено учешће верног народа Божјег. Пројављено сабрање на једном месту ради савршавања свете Евхаристије било је и сабрање у љубави у духу празника Светог Јована Златоуста који је својим животом, а пре свега богословствовањем и високом богословском мишљу, исказао да је љубав једина мера нашег живота и дела у Христу. Таква христолика и аутентична љубав сабрала је архијереје, свештенство, монаштво и верни народ Божји у параклис који је по простору малих размера, али и као такав он је био крајичак неба на земљи, као и увек када се у њему савршава Божанствена Евхаристија за живот света и спасење. После прочитане јеванђелске перикопе сабранима се обратио Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава (Бундало), викар Патријарха српског, који је на њему својствен начин надахнутим словом указао на правац којим нас руководи произнесена јеванђелска прича. Своју надахнуту омилију Епископ Сава је почео освртом на химнографију и похвалне песме које су саставили знаменити химнографи. Прослављамо данас светитеља рођеног на далеком Истоку и одраслог у Антиохији, крштеног и образованог у античком смислу речи, али после крштења образованог у богословској науци. Свети Јован није само онај који има образовање у теологији, него је онај који је имао опит, који је живео теологијом, а то је доказао тиме што се непосредно након богославског образовања повукао у пустињу, пребивајући свагда и једно са речју Божјом изучавајући Јеванђеље Господње и посланице Апостола Павла. Суштина његовог живота је служење Богу и служење ближњима, па чак и у оном моменту када као свештеник проповеда у Антиохији он је непрестано уз Цркву и народ Божји, то чини и као епископ у Цариграду, али и у оном моменту када бива прогнан са своје катедре, он не напушта свој народ и идаље води бригу о свом народу, и из свог прогонства шаље писма, нагласио је Епископ марчански г. Сава. Владика Сава је указао на важност беседа, дела и тумачења која су проистекла из пера Светог Јована Златоуста, а којима и нас данас утврђује у вери. Према речима Владике Саве, поред његових написаних дела, његов живот нам је отворена књига исписана златним словима, из које можемо да видимо пример вере, смирења, трпљења, пример човека који своја верска начела не напушта и који се не одриче чак ни у моменту прогонства. Пред крај свог надасве поучног слова о Светом Јовану Златоусту, Епископ марчански је указао да је највећи бисер у лествици његових дела света Литургија, текст Литургије коју свакодневно служимо, текст благодарења Господу и приношења бескрвне жртве за све и сва. После заамвоне молитве освештани су славски приноси у славу Божју, а у част Светог Јована Златоуста, чије име је на свом монашком постригу понео блажењејши Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован. Након литургијског отпуста сабраној литургијској заједници обратио се Архиепископ Јован, који је у духу празника великог Златоуста - миротворца и ујединитеља разједнињених, говорио о значају јединства у Цркви Божјој која је Тело Христово и коју ни врата ада неће надвладати. На крају своје беседе, Архиепископ Јован је заблагодарио сабраним архијерејима који су вођени љубављу дошли да поделе радост празника заједничарећи у Тајнама тела и крви Господње. Као израз молитвене пажње и сећања блажењејши Владика Јован уручио је дар Митрополиту Антонију из Украјинске Православне Цркве. Сабранима се обратио и Митрополит бориспољски и броварски г. Антоније који је прочитао и поздравно слово Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, те Архиепископу Јовану уручио архијерејске инсигније и икону Сабора светих из Кијевопечерске лавре. Сабрање у љубави и радости, настављено је трпезом љубави коју је за све сабране уготовила игуманија Магдалина. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

“Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора

У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Порфирија Кавсокаливита, у среду 2. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и осмо издање емисије "Живе речи" коју смо посветили овом знаменитом светогорском старцу. Специјални гост емисије био је протонамесник Александар Јевтић, парох краљевачки и уредник "Жичког благовесника". Уметнички део емисије употпунио је наш најпознатији песник за децу Дејан Алексић из Краљева. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Након молитве на почетку ове празничне емисије о житију Преподобног Порфирија Кавсокаливита говорио је протонамесник Александар Јевтић, посебно наглашавајући да је свети старац наглашавао значај заједнице, саборности, христолике љубави, али и Богом дароване слободе. Према речима оца Александра Свети Порфирије Кавсокаливит никада није престајао да буде истински светогорски монах, иако је већи део свога живота провео у центру Атине где је богослужио у храму (параклису) при атинској поликлиници. Старац није никада био у Србији, али он је био благодатни старац који је имао дар прозорљивости, имајући тај дар он је непогрешиво знао све околности са којим је био суочен наш народ, истакао је наш гост говорећи о вези Преподобног Порфирија Кавсокаливита са нашим богољубивим српским православним народом. Наш народ је у то време био суочен са тешком болешћу безбожништва, Свети старац је поучавао да се не треба грубо и сурово супротстављати вођама безбожничке идеје, већ да је потребно молити се за њих како бих их Господ својим човекољубљем вратио на прави и истински пут, закључио је отац Александар. У данима пасхалне светлости године Господње 2020. пред читалачку јавност стигла је књига презвитера Александра Р. Јевтића под насловом Господе, где станујеш? Књига је са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. др Јустина изашла из штампе у издању ЕУО Епархије жичке. Наслов књиге је инспирисан сусретом апостола са Господом, који је на њих оставио такав утисак да им је проведено време с Њим било кратко и да су пожелели да знају где станује како би се опет сусрели. Говорећи о наведеној књизи аутор је нагласио важност оваквог духовног садржаја који је произашао из живог живота Цркве. Књига је намењена свима, настала је као зборник текстова објављених у "Православном мисионару" бивајући подељена на неколико целина, а порука књиге је да се сви вратимо на основне елементе наше вере, рекао је отац Александар. Наш уметнички гост уважени Дејан Алексић, најпознатији песник за децу, говорио је о свом стваралаштву. Према његовим речима надахнуће за овај вид стваралаштва једино је могуће пронаћи у окриљу Цркве Христове, тако да стваралаштво добија преображавајућу силу. Протонамесник Александар Јевтић је на крају емисије упутио пастирску поруку у духу надахнутих поука Преподобног Порфирија Кавсокаливита, позивајући све да своје духовне кораке у данима Божићног поста упућују следујући саветима знаменитог и светог светогорског старца који је целим својим бићем био истински подвижник и сузни молитвеник за васцели свет. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Са званичне интернет странице Инфо-службе Епархије бачке доносимо звучни запис беседе протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, пароха цетињског и ректора Богословије Светог Петра чудотворца Цетињског. Прота Гојко је ову надахнуту омилију изговорио на Крстовдан 2020. лета Господњег на евхаристијском сабрању у Светониколајевском храму у Новом Саду. Христово распеће је уписано у сваком могућем догађају, зато је васколика историја наша саткана од реалности Крста и Васкрсења, зато смо увек добри и благословени када смо са Богом и живимо по Његовим заповестима, истакао је прота Гојко.

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Уживо на нашем порталу пратите ново издање "интернет литије" - Не дамо светиње. Интернет литију предводи специјални гост-домаћин, Његово блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован.

Благодарећи Острог ТВ студију на нашем порталу сте пратили директан пренос свете архијерејске Литургије коју је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Поштовани посетиоци нашег портала, на нашем порталу сте пратили нову епизоду Интернет литије "Не дамо светиње". Интернет литију је предводио протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савјета митрополије црногорско-приморске, а специјални гост је био Горан Ћетковић, предсједник удружења новинара Црне Горе. Доносимо снимак интернет литије коју сте уживо пратили на нашем порталу.