Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'треба'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт. Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот. Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“. Сваке вечери када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи. Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт. Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно. Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака. Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању. У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих. свештеник Михаил Михаилов https://ruskline.ru
  2. Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте ви донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто десило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтеже је остати чврст и веран у свом браку, али и кренути напред са овом својом одлуком. *** Пут је љубав и истина. Од тада, човек је слободан да бира, да сам одлучује. Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори, толико пута се то не може разумети. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. *** Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо, довољно дуго и довољно труда. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари, све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. Ово није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, тишина у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? *** Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели да отежава. И, наравно, долази до депресије. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са искушењем. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. *** Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”у вези између духовника и човека. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, имати благотворан утицај. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности” према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од нас зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се покају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно пружити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће чути о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. *** Не треба да радимо ништа више него да живимо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети... Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Трудимо се да друге убедимо речима, а не делима. Оно што се тражи није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо са светским ставом да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ их окружити, молити се за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је жеља да оправдамо своју себичност и злобу, коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“. *** Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Хајдемо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати. Јер покајање је наша намера да се развијамо, да напредујемо, али је прво потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо! Онда када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати...Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29). Желим јединство, мир и слогу у целом свету, али и у нашој Цркви. Срећна Црквена Нова година! архимандрит Павлос Пападопулос https://hristianstvo.bg
  3. Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru
  4. Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот. Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања… Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu
  5. Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу. Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда? А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих? Важно је да овог лета добро размислимо о свему… Похвалите труд уместо оцена Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога. Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”. Kоју поруку ћете усадити детету? За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда. Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета. Али, како ће уписати жељену школу? Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања. Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању. Да ли су нам након свега и даље оцене најважније? Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха… Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена. Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене. И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту! Јасмина Михњак Психолог https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/
  6. «А када сјеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће *многи доћи у име моје говорећи: † Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе…» (Мт 24,3–11). Многи верници се сада сећају ових библијских речи и проналазе паралеле са нашим временом. Заправо, све што се дешавало последњих година савршено се уклапа у оно што је речено у Светом Писму: пандемије, земљотреси, ратови, издаје, а сада се томе придружио и жесток притисак на Цркву, захтев да се напусти Кијево-печерска лавра. Али ако погледате све ове догађаје са становишта светске историје, онда можете сумњати да је наша ера такав изузетак. У прошлом веку Лавра је два пута одузета Цркви, нису просто уведене санкције верницима, свештенству и епископији, већ су слане у прогонство, у тамницу, стрељане. Истовремено су се одиграла два светска рата, са којима се по броју жртава и суровости не може поредити ниједан други рат у историји човечанства. Да ли то значи да смак света није тако близу? Можда би ово питање требало преместити у другу раван. Подсетимо се шта Спаситељ каже у наставку текста који смо цитирали: «…И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт. 24,12–13). Христос истиче да ратови, глад, природне катастрофе, прогони, па чак и смрт нису толико страшни за вернике колико хлађење љубави. А главном гаранцијом спасења Он не назива бекство од катаклизми, већ стрпљење. Наше претке је спасло само стрпљење, само захваљујући стрпљењу и љубави Црква је издржала у годинама бољшевичког прогона. Другим речима, не треба тражити одговор на питање да ли ће смак света доћи сутра или прекосутра, већ више размишљати о томе како, у тешким условима који су нам спуштени, сачувати љубав и стрпљење у себи, како остати људи, како остати хришћанин. И у том смислу уопште није важно да ли живимо у апокалиптичној ери – увек, у било које доба и време, морамо да волимо Господа и ближњега, држимо заповести и чинимо добро. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29870
  7. Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681
  8. У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom
  9. Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja
  10. Колико су мудре и утешне речи из Књиге Проповедникове, зар не? Једноставне истине и истовремено велике. Особа је склона да сваки изазов доживљава као нешто што је пало искључиво на његову судбину. Јадикује над својом горком судбином, проклиње време у коме живи, идеализује прошлост. Али аутор Књиге нам поручује да све није ново и да је већ једном било: „нема ништа ново под сунцем“. И као што је историја циклична, све се периодично понавља у људским судбинама: „Већ је било за вијекова који су били прије нас“. Вечни циклус васионе и човека. Разумевање да наше време није најгоре, а слична искушења су већ пала на судбину људи пре сто, хиљаду година, олакшава савладавање тешкоћа, а вера их испуњава смислом. Да, мења се форма догађаја и радњи, појављује се још један „омотач“, али суштина остаје иста, уклапа се у две тачке: „свијет сав у злу лежи“, као у тешкој болести, и „сваки је човјек лажа”. Ова два постулата треба имати на уму, али не тако да нас уништавају или доводе у очај. Треба их се сетити бар да се нико и ништа не идеализује. Ни личност, ни време, ни систем, ни државу. Требало би да се склоните од емоција и водите рачуна о трезвености, научите да разликујете лаж од истине, без обзира са којим сосом се служи. Свет, очигледно, није заинтересован да нам говори истину, па је треба тражити не у свету, не у привременим, променљивим изворима који се прилагођавају ситуацији, већ у вечним и непоколебљивим. Такво је Свето Писмо, где је свака реч истинита, жива, стварна, мудра и утешна. Не постоји и неће постојати ниједан други ресурс коме би се могло тако безусловно веровати. Непријатељ људског рода „мајсторски“ меша истину са лажима да би потпуно збунио човека. Немогуће је да се сами одупремо таквој дијаболичној софистицираности и замршености. Зато је изузетно важно да непрестано, сваког минута, тражимо Бога, тражимо Његову помоћ у свему и увек – и тада ће Он, по својој милости, отворити наше очи и видећемо оно што слепи не виде, а ћемо чути шта затворено је од глувих срца. Такво изненадно схватање, откриће је могуће само у Богу. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-treba-se-udaljiti-od-emocija-i-sachuvati-trezvenost-nauchiti
  11. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
  12. Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено. Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље. С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан. Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана. Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство. И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио. Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити. А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати. Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju
  13. 03. мај 2022. 12.29 | Извор: Танјуг Владика Андреј: Треба разговарати са руским владиком БЕЧ - Поводом рата у Украјини често се потеже улогу има црква у историјским тензијама Русије и Украјине, а представници верских заједница у Аустрији разговарали су о њиховој мировној улози у контексту рата у Украјини. Разговору који је на иницијативу организације "Хришћани у невољи" одржан у просторијама бечке надбискупије, учествовао је и представник Српске православне цркве владика аустријско-швајцарски Андреј који је позвао је присутне да разговарају са руским епископом Алексијем. Пошто представници Руске православне цркве нису присуствовале скупу, оцењено је да је свеобухватни дијалог свих релевантних верских заједница немогућ. "Радо бих желео да имамо за столом и представнике Руске православне цркве, али нису одговорили на позив", рекао је организатор овог скупа Елмар Кун из институције "Хришћани у невољи" а пренела аустријска агенција АПА Он се пожалио да представници Руске православне цркве више не присуствују екуменским скуповима и подсетио да је, након што је Украјинска Православна црква прогласила аутокефалност и тако се формално одвојила од Руске православне цркве, дошло до "пукотине" која може у недоглед поделити друштво. Изразио је, уједно, наду да ће Руска православна црква озбиљно схватити поруке патријарха Кирила који је на почетку рата позвао све стране сукоба да избегавају цивилне жртве. Српски владика Андреј пренео је да се пет пута лично састао са руским колегом у Бечу Алексијем. "Имам утисак да му је потребна наша помоћ", нагласио је он и објаснио да се руски владика мора придржавати захтева своје цркве. Владика Андреј је казао да му руски епископ није дао јасан одговор зашто се не изјашњава јавно против рата, али је додао и да је владика Алексиј разуман бискуп са којим је неопходно разговарати.
  14. Прозападни кругови у Србији све више се залажу за придруживањем санкцијама Русији у замену за убрзани пријем ЕУ. Некако, успут, би се решило и косовско питање. Посета заменице државног секретара САД Београду, појачала је таква размишљања. Који је ваш став по том питању? У продужетку - интервју Дондрифове Јелени Стевановић за данашњу Политику. ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ” ИНТЕРВЈУ: КАРЕН ДОНФРИД, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију Питање санкција Русији је сада на столу пред Србијом Важно нам је што је Београд у УН гласао против Русије. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је Европска унија (Фото Небојша Марјановић) Карен Донфрид, највиша званичница Стејт департмента за Европу и Евроазију, прекјуче се у оквиру западнобалканске турнеје у Београду сусрела са представницима српске владе. У ексклузивном интервјуу за „Политику”, дан после састанака с председником Александром Вучићем и премијерком Аном Брнабић, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију открива о чему је разговарала са српским властима, шта Бајденова администрација поручује Београду и колика је опасност да због Украјине избије нуклеарни рат. Која је била ваша порука српским властима? Прво желим да кажем да је дивно што сам поново у Београду, овог пута у улози помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Моја порука је била да администрација председника Џозефа Бајдена жели да ојача везе између САД и Србије, и то тако што ћемо продубити економске односе и сигурносну сарадњу. Дивно је бити овде и због нашег новог амбасадора у Србији Криса Хила. Његов долазак ће значити нови замах у односима између наших земаља. Не знам никог ко је више посвећен томе од амбасадора Хила. Шта очекујете да Србија предузме поводом рата у Украјини? Очекујете ли да Русији уведе санкције? Руски рат против Украјине је шокантан за све нас. Док гледамо неиспровоцирану руску инвазију, сви смо покренути на акцију да се одупремо и изразимо колико руске поступке сматрамо погрешним. Мислим да је било веома важно што је Србија гласала да се суспендује руско чланство у Савету УН за људска права. Србија се на гласању Генералне скупштине УН сврстала уз 141 државу која је гласала да осуди руску инвазију и затражи повлачење Русије, а само пет држава је гласало против. То су биле одлуке Србије, али кад смо видели да се Србија сврстала уз САД и Европу, то је било важно, посебно у контексту српског званичног стратешког циља – чланства у Европској унији. Због тога мислим да је то веома важно. Мислите ли и на санкције кад кажете да је „то важно”? Мислим на то да се Србија придружи чланицама ЕУ и САД у осуђивању руских акција. Питање санкција је сад несумњиво на столу пред Србијом. Подржавамо Србију у даљем сврставању уз САД и ЕУ. За САД је важно да се подржи Украјина у рату, али и да се Русији стави до знања да мора да плати цену за оно што ради. То је наш став, а Србија мора сама да одлучи како ће да се постави кад је реч о санкцијама. С обзиром на то да српска економија у светским размерама има мали обим и да санкције не би направиле никакву штету Русији, да ли би таква одлука била важна због симболичког значаја? Кад је реч о српској економији, ако погледате њен раст и одакле долазе нове инвестиције, видећете да је то претежно из земаља ЕУ. Тако се враћамо на питање где је српска будућност. Србија је казала да је њен стратешки спољнополитички циљ чланство у ЕУ. Ми то веома подржавамо. Ако погледате америчке програме у Србији, без обзира на то да ли је реч о борби против корупције, слободи медија или владавини права, све то помаже Србији да уђе у ЕУ. На Србији је да одлучи где јој лежи спољнополитички интерес и да тежи том циљу. Јесте ли задовољни оним што сте чули од председника Вучића? Имала сам фасцинантан разговор с председником Вучићем и премијерком. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је ЕУ. Многи су се изненадили због руске неиспровоциране и агресивне акције у Украјини, а регионална нестабилност свакако није циљ којем било ко тежи. Како повећавамо стабилност и економски просперитет у Србији и региону? Мислим да треба да удвостручимо напоре да Србија брже постигне те циљеве. Амбасадор Хил је пре доласка у Београд изјавио да САД желе да сузбију руски и кинески интерес у Србији. Како америчка влада намерава то да уради? Учимо и на примеру Украјине. Владимир Путин је казао да је Украјина тежила чланству у НАТО-у и да је било исувише трупа НАТО-а на руским границама. САД верују у принцип да земље имају суверено право да одлучују о спољној и безбедносној политици, било да је то ЕУ или НАТО, као и у принципе територијалног интегритета и суверенитета. Русија се с многима од тих принципа сложила, као у документима ОЕБС-а, али видимо да их сад не поштује. Видимо и стратешко партнерство Русије и Кине. То је несумњиво контекст у којем је амбасадор Хил говорио о Србији која треба да одлучи каква ће њена спољна и сигурносна политика бити. Србија мора да размишља о томе ко је подржава, а ко не би волео да успе. Мислим да ће Србија морати да донесе важне одлуке како да се позиционира. Да ли је рат у Украјини аргумент за убрзано чланство Србије у ЕУ? Верујем да је рат у Украјини показао колико је српска тежња чланству ургентна. Постоји много процедура и реформи које земља која жели да се учлани мора да испуни. САД у потпуности подржавају Србију да се прикључи ЕУ и да се реформише. О брзини одлучује Србија, зависи од тога колико брзо пролази кроз поглавља, али сигурна сам да ће једног дана постати чланица ЕУ. Верујем да је тамо будућност Србије. На састанку с представницима косовске владе истакли сте да је статус кво неодржив и да Србија и Косово морају да реше своје односе. Да ли је то била порука и за српску владу? Верујем да је веома важно за Косово и Србију да сарађују и реше однос. САД подржавају дијалог којем посредује ЕУ и свеобухватан споразум који ће резултирати нормализовањем односа с фокусом на међусобно признање. Дијалог у којем посредује ЕУ је механизам да се то постигне. О томе сам говорила на Косову и тамо сам чула да постоји спремност да се укључе у тај дијалог. О томе сам разговарала и с Вучићем и премијерком. Надамо се да ћемо напредовати. Да ли је то напредак ка међусобном признању? То управо јесте напредак ка свеобухватном споразуму који ће нормализовати односе, с фокусом на међусобно признање. Шта су вам саговорници у Београду одговорили на то? Чула сам и од председника и од премијерке да су спремни да се укључе у тај дијалог. Председник Бајден је истакао да не жели зону забране летова ни директну конфронтацију с Русијом због Украјине. Ипак, Сергеј Лавров је у понедељак изјавио да су Русија и САД у рату путем посредника. Јесте ли? САД су Украјини пружиле сигурносну, економску и хуманитарну помоћ. Ми сматрамо да је руски рат неиспровоциран и неправедан. Бруталност онога што смо видели у последња два месеца је потресна. Украјина је невина страна и посвећени смо томе да се Украјина брани. Бајден је експлицитно рекао да је циљ да се заустави рат, а не да се покрене шири сукоб и директни рат с Русијом. Како видите Лавровљеве речи да не искључује могућност трећег светског рата и нуклеарног рата? Важно је сетити се да су и САД и Русија рекле да је нуклеарни рат незамислив. Као нуклеарне силе, сносимо одговорност за то да се постарамо да никад не употребимо ово оружје. Надам се да и Русија и даље жели да се уздржава од употребе тог оружја. На чему базирате оптимизам да ће Украјина победити ако знамо да је Русија друга највећа војна сила на свету? Сваки дан рата је лош дан за Украјину, Европу и глобалну стабилност. Морамо да зауставимо рат. Постоји једна особа која то може да уради. То је Путин и ја га позивам да то уради. Кад је започео овај рат, Путин је мислио да ће то бити рат руске војске против украјинске војске, а суочио се са 44 милиона Украјинаца који бране своју земљу под незамисливим условима. То ми даје наду – храброст Украјинаца да бране своју земљу. Како одговарате на критике из Москве да је Америка крива за продужавање рата јер шаље оружје Украјини? Мислимо да Украјина има право да се брани. Ми јој дајемо безбедносне системе, помажемо Украјини да се сама брани од бруталне руске агресије.
  15. Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3
  16. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  17. Ако има неко добра објашњења и савете, молио бих да пренесе.
  18. У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм
  19. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. На празник Преподобне Мати Параскеве, у народу зване Света Петка, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије први пут је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице под управом вероучитеља Владимира Ракића. Празник велике светитељке, чији је култ распрострањен широм православног света, као своју крсну славу прославило је Богомољачко братство при рабровичком храму, једној од најстаријих светиња Ваљевске епархије. Према предању основано је у време Светог Владике Николаја, коме су на духовно вођство били поверени благочестиви хришћани срца испуњених вером у Христа Господа, вољни да реч Божју шире и духовно снаже своје савременике. Данас, братство при Храму Светог Оца Николаја у Рабровици окупља овдашње домаћине и, на челу са духовником протом Зораном Симићем, наставља традицију предака. Празник Свете Петке за њих је посебан дан и прилика да својој небеској заштитници принесу молитве и у радости дочекају све оне који су дошли да са њима прославе. Својим узорним хришћанским животом Света Петка наликује мудрим девојкама из јеванђељске приче Светог апостола Матеја, које су твориле дела љубави и милосрђа, те заслужиле Царство небеско. Подсетивши на житије Преподобне Мати Параскеве, у раном детињству васпитане у хришћанском духу заједно са братом, потоњим Епископом Евтимијем, Владика Исихије је истакао да је она одговорила на Христов позив да свој крст понесе и то је чинила подвизавајући се у Јорданској пустињи. Света Петка је са огромном љубављу кренула у пустињу да служи Богу, одрекавши се свих погодности. Да служи и из љубави према ближњем, јер Друга заповест Божја каже:“Љуби ближњег свога као себе самога…“ Она је на чудесан начин „додавала уље у лампу“ и зато је њена лампа светлела читав њен живот. Њене огромне молитве и монашки трудови узносили су се као жртва богоугодна Господу. Она је тако доприносила свом роду и свима који су заједно са њом припадали Светој Цркви – рекао је Владика Исихије. При крају свог живота вратила се у родни град и као монахиња живела са својим ближњима. Нама је посебно важно, истакао је Владика Исихије, оно што се дешавало после њеног блаженог упокојења. Сахрањена је у свом крају. Мошти су јој боравиле у Цариграду, а потом у време турских освајања биле пренете у Трново (Бугарска), а на молбу царице Милице боравиле су у Београду, на утеху и охрабрење српском народу. Данас су у румунском граду Јашију, где сваке године долазе бројни поклоници да јој принесу молитве за заступништво пред Господом. То чинимо и ми у Цркви Свете Петке у Београду, где је она урезала печат у нашем бићу. Подвижници се моле за читав свет и та молитва, ако се истински уподобљују Господу, остварују све дарове које је Господ дао и деле их са својим ближњима, рекао је Владика Исихије, нагласивши да у подвизима милосрђа и љубави сви треба да живимо. Да носимо крст једни других да бисмо сви са Светом Петком и мудрим девојкама ушли у Царство Оца и Сина и Светог Духа. Након Свете Литургије, Владика Исихије је преломио славски колач са свечарима Миланом Милановићем и његовим синовима Живорадом и Владимиром из Лукавца, као и свим учесницима сабрања. За несебичну помоћ при обнови храма уручене су Архипастирске грамате. Ово признање постхумно је додељено угледном привреднику из Ваљева Владети Станковићу, у чије име га је примио унук Петар, предузећу „Кланица“ Дивци и власнику Жељку Симићу, као и Александру Срећковићу из Ваљевске Лознице. За трпезом љубави Владики Исихију, браћи свештеницима и свим гостима благодарје је упутио старешина рабровичког храма јереј Величко Илић. У знак сећања на прво служење у овој светињи, али и симболични јубилеј – четири месеца управљања Ваљевском епархијом, отац Величко Илић уручио је Владики Исихију дар својих парохијана – Саборник манастира српских у високостилском издању. Свима који су допринели обнови храма и парохијског дома овог прелепог храма, споменика културе од великог значаја, Владика Исихије уручио је захвалнице. Извор: Епархија ваљевска
  21. Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  22. У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  23. Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка
  24. У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм
×
×
  • Креирај ново...