Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'треба'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681
  2. У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom
  3. Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja
  4. Колико су мудре и утешне речи из Књиге Проповедникове, зар не? Једноставне истине и истовремено велике. Особа је склона да сваки изазов доживљава као нешто што је пало искључиво на његову судбину. Јадикује над својом горком судбином, проклиње време у коме живи, идеализује прошлост. Али аутор Књиге нам поручује да све није ново и да је већ једном било: „нема ништа ново под сунцем“. И као што је историја циклична, све се периодично понавља у људским судбинама: „Већ је било за вијекова који су били прије нас“. Вечни циклус васионе и човека. Разумевање да наше време није најгоре, а слична искушења су већ пала на судбину људи пре сто, хиљаду година, олакшава савладавање тешкоћа, а вера их испуњава смислом. Да, мења се форма догађаја и радњи, појављује се још један „омотач“, али суштина остаје иста, уклапа се у две тачке: „свијет сав у злу лежи“, као у тешкој болести, и „сваки је човјек лажа”. Ова два постулата треба имати на уму, али не тако да нас уништавају или доводе у очај. Треба их се сетити бар да се нико и ништа не идеализује. Ни личност, ни време, ни систем, ни државу. Требало би да се склоните од емоција и водите рачуна о трезвености, научите да разликујете лаж од истине, без обзира са којим сосом се служи. Свет, очигледно, није заинтересован да нам говори истину, па је треба тражити не у свету, не у привременим, променљивим изворима који се прилагођавају ситуацији, већ у вечним и непоколебљивим. Такво је Свето Писмо, где је свака реч истинита, жива, стварна, мудра и утешна. Не постоји и неће постојати ниједан други ресурс коме би се могло тако безусловно веровати. Непријатељ људског рода „мајсторски“ меша истину са лажима да би потпуно збунио човека. Немогуће је да се сами одупремо таквој дијаболичној софистицираности и замршености. Зато је изузетно важно да непрестано, сваког минута, тражимо Бога, тражимо Његову помоћ у свему и увек – и тада ће Он, по својој милости, отворити наше очи и видећемо оно што слепи не виде, а ћемо чути шта затворено је од глувих срца. Такво изненадно схватање, откриће је могуће само у Богу. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-treba-se-udaljiti-od-emocija-i-sachuvati-trezvenost-nauchiti
  5. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
  6. Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено. Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље. С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан. Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана. Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство. И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио. Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити. А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати. Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju
  7. 03. мај 2022. 12.29 | Извор: Танјуг Владика Андреј: Треба разговарати са руским владиком БЕЧ - Поводом рата у Украјини често се потеже улогу има црква у историјским тензијама Русије и Украјине, а представници верских заједница у Аустрији разговарали су о њиховој мировној улози у контексту рата у Украјини. Разговору који је на иницијативу организације "Хришћани у невољи" одржан у просторијама бечке надбискупије, учествовао је и представник Српске православне цркве владика аустријско-швајцарски Андреј који је позвао је присутне да разговарају са руским епископом Алексијем. Пошто представници Руске православне цркве нису присуствовале скупу, оцењено је да је свеобухватни дијалог свих релевантних верских заједница немогућ. "Радо бих желео да имамо за столом и представнике Руске православне цркве, али нису одговорили на позив", рекао је организатор овог скупа Елмар Кун из институције "Хришћани у невољи" а пренела аустријска агенција АПА Он се пожалио да представници Руске православне цркве више не присуствују екуменским скуповима и подсетио да је, након што је Украјинска Православна црква прогласила аутокефалност и тако се формално одвојила од Руске православне цркве, дошло до "пукотине" која може у недоглед поделити друштво. Изразио је, уједно, наду да ће Руска православна црква озбиљно схватити поруке патријарха Кирила који је на почетку рата позвао све стране сукоба да избегавају цивилне жртве. Српски владика Андреј пренео је да се пет пута лично састао са руским колегом у Бечу Алексијем. "Имам утисак да му је потребна наша помоћ", нагласио је он и објаснио да се руски владика мора придржавати захтева своје цркве. Владика Андреј је казао да му руски епископ није дао јасан одговор зашто се не изјашњава јавно против рата, али је додао и да је владика Алексиј разуман бискуп са којим је неопходно разговарати.
  8. Прозападни кругови у Србији све више се залажу за придруживањем санкцијама Русији у замену за убрзани пријем ЕУ. Некако, успут, би се решило и косовско питање. Посета заменице државног секретара САД Београду, појачала је таква размишљања. Који је ваш став по том питању? У продужетку - интервју Дондрифове Јелени Стевановић за данашњу Политику. ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ПОЛИТИКУ” ИНТЕРВЈУ: КАРЕН ДОНФРИД, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију Питање санкција Русији је сада на столу пред Србијом Важно нам је што је Београд у УН гласао против Русије. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је Европска унија (Фото Небојша Марјановић) Карен Донфрид, највиша званичница Стејт департмента за Европу и Евроазију, прекјуче се у оквиру западнобалканске турнеје у Београду сусрела са представницима српске владе. У ексклузивном интервјуу за „Политику”, дан после састанака с председником Александром Вучићем и премијерком Аном Брнабић, помоћница америчког државног секретара за Европу и Евроазију открива о чему је разговарала са српским властима, шта Бајденова администрација поручује Београду и колика је опасност да због Украјине избије нуклеарни рат. Која је била ваша порука српским властима? Прво желим да кажем да је дивно што сам поново у Београду, овог пута у улози помоћнице америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Моја порука је била да администрација председника Џозефа Бајдена жели да ојача везе између САД и Србије, и то тако што ћемо продубити економске односе и сигурносну сарадњу. Дивно је бити овде и због нашег новог амбасадора у Србији Криса Хила. Његов долазак ће значити нови замах у односима између наших земаља. Не знам никог ко је више посвећен томе од амбасадора Хила. Шта очекујете да Србија предузме поводом рата у Украјини? Очекујете ли да Русији уведе санкције? Руски рат против Украјине је шокантан за све нас. Док гледамо неиспровоцирану руску инвазију, сви смо покренути на акцију да се одупремо и изразимо колико руске поступке сматрамо погрешним. Мислим да је било веома важно што је Србија гласала да се суспендује руско чланство у Савету УН за људска права. Србија се на гласању Генералне скупштине УН сврстала уз 141 државу која је гласала да осуди руску инвазију и затражи повлачење Русије, а само пет држава је гласало против. То су биле одлуке Србије, али кад смо видели да се Србија сврстала уз САД и Европу, то је било важно, посебно у контексту српског званичног стратешког циља – чланства у Европској унији. Због тога мислим да је то веома важно. Мислите ли и на санкције кад кажете да је „то важно”? Мислим на то да се Србија придружи чланицама ЕУ и САД у осуђивању руских акција. Питање санкција је сад несумњиво на столу пред Србијом. Подржавамо Србију у даљем сврставању уз САД и ЕУ. За САД је важно да се подржи Украјина у рату, али и да се Русији стави до знања да мора да плати цену за оно што ради. То је наш став, а Србија мора сама да одлучи како ће да се постави кад је реч о санкцијама. С обзиром на то да српска економија у светским размерама има мали обим и да санкције не би направиле никакву штету Русији, да ли би таква одлука била важна због симболичког значаја? Кад је реч о српској економији, ако погледате њен раст и одакле долазе нове инвестиције, видећете да је то претежно из земаља ЕУ. Тако се враћамо на питање где је српска будућност. Србија је казала да је њен стратешки спољнополитички циљ чланство у ЕУ. Ми то веома подржавамо. Ако погледате америчке програме у Србији, без обзира на то да ли је реч о борби против корупције, слободи медија или владавини права, све то помаже Србији да уђе у ЕУ. На Србији је да одлучи где јој лежи спољнополитички интерес и да тежи том циљу. Јесте ли задовољни оним што сте чули од председника Вучића? Имала сам фасцинантан разговор с председником Вучићем и премијерком. Вучић је веома јасан у вези с тим где види будућност Србије, а то је ЕУ. Многи су се изненадили због руске неиспровоциране и агресивне акције у Украјини, а регионална нестабилност свакако није циљ којем било ко тежи. Како повећавамо стабилност и економски просперитет у Србији и региону? Мислим да треба да удвостручимо напоре да Србија брже постигне те циљеве. Амбасадор Хил је пре доласка у Београд изјавио да САД желе да сузбију руски и кинески интерес у Србији. Како америчка влада намерава то да уради? Учимо и на примеру Украјине. Владимир Путин је казао да је Украјина тежила чланству у НАТО-у и да је било исувише трупа НАТО-а на руским границама. САД верују у принцип да земље имају суверено право да одлучују о спољној и безбедносној политици, било да је то ЕУ или НАТО, као и у принципе територијалног интегритета и суверенитета. Русија се с многима од тих принципа сложила, као у документима ОЕБС-а, али видимо да их сад не поштује. Видимо и стратешко партнерство Русије и Кине. То је несумњиво контекст у којем је амбасадор Хил говорио о Србији која треба да одлучи каква ће њена спољна и сигурносна политика бити. Србија мора да размишља о томе ко је подржава, а ко не би волео да успе. Мислим да ће Србија морати да донесе важне одлуке како да се позиционира. Да ли је рат у Украјини аргумент за убрзано чланство Србије у ЕУ? Верујем да је рат у Украјини показао колико је српска тежња чланству ургентна. Постоји много процедура и реформи које земља која жели да се учлани мора да испуни. САД у потпуности подржавају Србију да се прикључи ЕУ и да се реформише. О брзини одлучује Србија, зависи од тога колико брзо пролази кроз поглавља, али сигурна сам да ће једног дана постати чланица ЕУ. Верујем да је тамо будућност Србије. На састанку с представницима косовске владе истакли сте да је статус кво неодржив и да Србија и Косово морају да реше своје односе. Да ли је то била порука и за српску владу? Верујем да је веома важно за Косово и Србију да сарађују и реше однос. САД подржавају дијалог којем посредује ЕУ и свеобухватан споразум који ће резултирати нормализовањем односа с фокусом на међусобно признање. Дијалог у којем посредује ЕУ је механизам да се то постигне. О томе сам говорила на Косову и тамо сам чула да постоји спремност да се укључе у тај дијалог. О томе сам разговарала и с Вучићем и премијерком. Надамо се да ћемо напредовати. Да ли је то напредак ка међусобном признању? То управо јесте напредак ка свеобухватном споразуму који ће нормализовати односе, с фокусом на међусобно признање. Шта су вам саговорници у Београду одговорили на то? Чула сам и од председника и од премијерке да су спремни да се укључе у тај дијалог. Председник Бајден је истакао да не жели зону забране летова ни директну конфронтацију с Русијом због Украјине. Ипак, Сергеј Лавров је у понедељак изјавио да су Русија и САД у рату путем посредника. Јесте ли? САД су Украјини пружиле сигурносну, економску и хуманитарну помоћ. Ми сматрамо да је руски рат неиспровоциран и неправедан. Бруталност онога што смо видели у последња два месеца је потресна. Украјина је невина страна и посвећени смо томе да се Украјина брани. Бајден је експлицитно рекао да је циљ да се заустави рат, а не да се покрене шири сукоб и директни рат с Русијом. Како видите Лавровљеве речи да не искључује могућност трећег светског рата и нуклеарног рата? Важно је сетити се да су и САД и Русија рекле да је нуклеарни рат незамислив. Као нуклеарне силе, сносимо одговорност за то да се постарамо да никад не употребимо ово оружје. Надам се да и Русија и даље жели да се уздржава од употребе тог оружја. На чему базирате оптимизам да ће Украјина победити ако знамо да је Русија друга највећа војна сила на свету? Сваки дан рата је лош дан за Украјину, Европу и глобалну стабилност. Морамо да зауставимо рат. Постоји једна особа која то може да уради. То је Путин и ја га позивам да то уради. Кад је започео овај рат, Путин је мислио да ће то бити рат руске војске против украјинске војске, а суочио се са 44 милиона Украјинаца који бране своју земљу под незамисливим условима. То ми даје наду – храброст Украјинаца да бране своју земљу. Како одговарате на критике из Москве да је Америка крива за продужавање рата јер шаље оружје Украјини? Мислимо да Украјина има право да се брани. Ми јој дајемо безбедносне системе, помажемо Украјини да се сама брани од бруталне руске агресије.
  9. Архимандрит Димитрије, игуман Манастира Тумане, истакао је у беседи произнесеној у Недељу Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022, да веру треба стално да обнављамо, да подмлађујемо. "Вера је у век слободан избор човека да ходи за Господом и зато дела вере - милосрђе, покајање, опраштање, врлински живот, нада у милост Божју је благословени плод нашег усмерења ка Христу. И зато је и пост дат као благословено средство и истински помоћник онима који верују и који се спасавају, да своју веру непрестано преиспитују и приносе Господу". Беседу је објавила јутјуб страница Манастира Тумане. На интернет страници Манастира је најављено да ће представљање књиге игумана Димитрија "Манастир Тумане - чудо љубави Божије" бити приређено у Аранђеловцу 15. априла, у "Дворани Парк", од 19 часова, уз учешће о. Димитрија. Беседа оца Димитрија: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/iguman Tumana o Dimitrije Nedelja sv.Jovana Lestvicnika 3.4.22..mp3
  10. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  11. Ако има неко добра објашњења и савете, молио бих да пренесе.
  12. У среду, 27. октобра, Његово Преосвештенство Епископ марчански Господин Сава, викар Патријарха српског, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану у Београду. Преосвећеном Епископу Сави саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено присуство многобројног верног народа. У својој беседи након Јеванђеља Епископ Сава је, између осталог, рекао: "Света Параскава је својим животом показала да увек треба бити спреман. И када је човек спреман, када дочека спреман Христа, онда га Господ прослави у Царству Небеском. А неке од људи који су били спремни, Црква препозна као светитеље. Светитељи су нам пример како треба живети, како се треба припремати и ишчекивати Царство Небеско, и како се треба радовати Христу. Светитељи су, дакле, међу њима и света Параскева, испунили Јеванђеље. Они су слушали ову ријеч Божију коју и ми данас слушамо, али су и по њој живјели." Након Евхаристијског сабрања, Епископ Сава је освештао славске дарове и преломио славски колач поводом славе капеле посвећене Светој Петки на Калемегдану обративши се верном народу речима: ,,Сви се сабирамо са истим циљем, да изађемо пред лице Божије, да се помолимо Господу, да изнесемо сав свој живот пред Њега, и да затражимо од Њега помоћ и благослов. Али и да прославимо име светитељке – Преподобне Праскеве, која је својим животом и делом испунила Јеванђеље Христово, испунила Реч Божију. Она која је као оних пет мудрих девојака, о којима смо слушали данас у Јеванђељу, непрестано бдила како би спремно дочекала Господа свога и ушла у Царство Небеско." Извор: Телевизија Храм
  13. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. На празник Преподобне Мати Параскеве, у народу зване Света Петка, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије први пут је началствовао Светом Архијерејском Литургијом у Храму Светог Оца Николаја у Рабровици, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља и појање певнице под управом вероучитеља Владимира Ракића. Празник велике светитељке, чији је култ распрострањен широм православног света, као своју крсну славу прославило је Богомољачко братство при рабровичком храму, једној од најстаријих светиња Ваљевске епархије. Према предању основано је у време Светог Владике Николаја, коме су на духовно вођство били поверени благочестиви хришћани срца испуњених вером у Христа Господа, вољни да реч Божју шире и духовно снаже своје савременике. Данас, братство при Храму Светог Оца Николаја у Рабровици окупља овдашње домаћине и, на челу са духовником протом Зораном Симићем, наставља традицију предака. Празник Свете Петке за њих је посебан дан и прилика да својој небеској заштитници принесу молитве и у радости дочекају све оне који су дошли да са њима прославе. Својим узорним хришћанским животом Света Петка наликује мудрим девојкама из јеванђељске приче Светог апостола Матеја, које су твориле дела љубави и милосрђа, те заслужиле Царство небеско. Подсетивши на житије Преподобне Мати Параскеве, у раном детињству васпитане у хришћанском духу заједно са братом, потоњим Епископом Евтимијем, Владика Исихије је истакао да је она одговорила на Христов позив да свој крст понесе и то је чинила подвизавајући се у Јорданској пустињи. Света Петка је са огромном љубављу кренула у пустињу да служи Богу, одрекавши се свих погодности. Да служи и из љубави према ближњем, јер Друга заповест Божја каже:“Љуби ближњег свога као себе самога…“ Она је на чудесан начин „додавала уље у лампу“ и зато је њена лампа светлела читав њен живот. Њене огромне молитве и монашки трудови узносили су се као жртва богоугодна Господу. Она је тако доприносила свом роду и свима који су заједно са њом припадали Светој Цркви – рекао је Владика Исихије. При крају свог живота вратила се у родни град и као монахиња живела са својим ближњима. Нама је посебно важно, истакао је Владика Исихије, оно што се дешавало после њеног блаженог упокојења. Сахрањена је у свом крају. Мошти су јој боравиле у Цариграду, а потом у време турских освајања биле пренете у Трново (Бугарска), а на молбу царице Милице боравиле су у Београду, на утеху и охрабрење српском народу. Данас су у румунском граду Јашију, где сваке године долазе бројни поклоници да јој принесу молитве за заступништво пред Господом. То чинимо и ми у Цркви Свете Петке у Београду, где је она урезала печат у нашем бићу. Подвижници се моле за читав свет и та молитва, ако се истински уподобљују Господу, остварују све дарове које је Господ дао и деле их са својим ближњима, рекао је Владика Исихије, нагласивши да у подвизима милосрђа и љубави сви треба да живимо. Да носимо крст једни других да бисмо сви са Светом Петком и мудрим девојкама ушли у Царство Оца и Сина и Светог Духа. Након Свете Литургије, Владика Исихије је преломио славски колач са свечарима Миланом Милановићем и његовим синовима Живорадом и Владимиром из Лукавца, као и свим учесницима сабрања. За несебичну помоћ при обнови храма уручене су Архипастирске грамате. Ово признање постхумно је додељено угледном привреднику из Ваљева Владети Станковићу, у чије име га је примио унук Петар, предузећу „Кланица“ Дивци и власнику Жељку Симићу, као и Александру Срећковићу из Ваљевске Лознице. За трпезом љубави Владики Исихију, браћи свештеницима и свим гостима благодарје је упутио старешина рабровичког храма јереј Величко Илић. У знак сећања на прво служење у овој светињи, али и симболични јубилеј – четири месеца управљања Ваљевском епархијом, отац Величко Илић уручио је Владики Исихију дар својих парохијана – Саборник манастира српских у високостилском издању. Свима који су допринели обнови храма и парохијског дома овог прелепог храма, споменика културе од великог значаја, Владика Исихије уручио је захвалнице. Извор: Епархија ваљевска
  15. Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  16. У четвртак, 14. октобра 2021. године, на дан када наша Света Црква празнује Покров Пресвете Богородице храм на Звездари посвећен овом празнику прославио је своју храмовну славу Светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј викар Партијарха српског, уз саслужење свештенства и ђаконства АЕМ. Пред сам почетак Свете Литургије у Покровски храм је донета икона Богородице Тројеручуце из манастира Хиландар, која ће трајно остати у овом храму. У својој беседи након читања Светог Јеванђеља Епископ Јеротеј је поручио да је Господ након Вазнесења рекао својим ученицима да их неће оставити, већ да ће им послати Духа Свога који ће да их утеши, али осим Духа Свога утешитеља Он им је оставио још једну велику утеху – Своју мајку Пресвету Богородицу. „Управо у овоме периоду, тих десетак дана, они су највише времена провели са Мајком Божијом и од Ње су слушали многе приче из живота Господа Исуса Христа и Њеног живота, о тим чудесним догађајима који су били многима непознати“, истакао је Епископ. О томе колико је Пресвета Богородица била поштована и колико су је волели сви хришћани говори и један догађај из живота Светог Дионисија Ареопагита, навео је Епископ Јеротеј, говорећи да је Свети Дионисије отишао у Ефес да је посети и да се поклони стазама којима је ходио Исус Христос. „И каква је била Мајка Божија, како је Она сијала миром, благодаћу, и духовном радошћу и неизрецивом духовном лепотом да је Свети Дионисије изјавио: „Да не верујем у Господа Исуса Христа ја бих веровао да је Мајка Божија уствари Бог“, тако је Она сијала благодаћу и такав је Она остављала утисак на људе“, навео је Преосвећени Епископ. Своју беседу Епископ Јеротеј је завршио поруком којом је поучио окупљен верни народ да „Увек треба да се сећамо да је Мајка Божија ту, да су Светитељи Божији ту и да ће да буду и да нам помажу све до краја света, до другог доласка Господњег, када ће се сви они појавити заједно са свим нашим прецима који су уснули у Господу и тада више нећемо само веровати у њих, него ћемо и поћи, и гледати, и разговарати са њима и живети у бесконачне векове“. На крају Свете Литургије Епископ Јеротеј је у пратњи свештенства и верног народа ишао у литију око храма, након чега је освештао славско жито и пресекао славски колач. Захвалнице за несебичан дар и прилог овом храму Епископ Јеротеј је уручио породицама Младеновић, Стасами, Стевановић, Нисић и господину Марку Петровићу. Свето сабрање је својим појањем увеличао хор Покровске цркве под руководством диригента Невене Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм
  17. Празник Воздвижење Часног крста – Крстовдан, свечано је прослављен светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Говорећи о Крстовдану владика Иларион је подсетио на два догађаја која се везују за овај празник – проналазак Часног крста у Јерусалиму и повратак Часног крста из Персије у Јерусалим у VII веку. Владика је истакао да је Господ Исус Христос осветио Крст у највеће знамење које ми као црква имамо онога тренутка када је на њему страдао. Тумачећи свето Јеванђеље, Епископ Иларион је нагласио да сваки хришћанин има свој крст који носи кроз живот и закључио – Када носимо свој часни крст кроз живот не смемо да заборавимо наше ближње. Ношење крста треба да нас додатно подсети да смо дужни да бринемо о својим ближњима. Извор: Епархија тимочка
  18. У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм
  19. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у поподневним часовима 18. августа 2021. године посетио је Епархију зворничко-тузланску и храм Светих апостола Петра и Павла у Добоју. Патријарха Порфирија дочекао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије са свештенством и многобројним верним народом. Фото вест: Патријарх са децом и житељима Добоја Том приликом служен је свечани чин доксологије којим је началствовао архимандрит Доситеј Хиландарац у молитвеном присуству Преосвећене господе Епископа бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида и ваљевског Исихија. -Моје срце вечерас, уочи Преображења Господњег, испуњено је радошћу из разлога неизмерне љубави Божје, Радостан сам што сам дошао у крајеве одакле потичу и моји корени, истакао је патријарх Порфирије који се присетио и детињства и заједничког одрастања са епископ Фотијем: -И од најраније младости, од основне школе владика Фотије и моја маленкост заједно смо расли, заједно смо се васпитали и хранили из ризнице наше свете Цркве на Богословском факултету и окончали тај свој живот у свету заједничким новим духовним почетком у свештеној Светоархангелској обитељи у Ковиљу. -Христос треба да нам буде на првом месту од било чега другог. Кад нам је Бог био на првом месту и све остало, све друго само по себи због нашег поверења у љубав Његову али и због Његове љубави у односу на нас и силе и снаге којом нас обасипа, све остало друго је долазило на своје место, поручио је патријарх Порфирије и додао да треба говорити Богу о деци много више него деци о Богу: -То не значи, браћо и сестро, да упућујемо празне речи и да очекујемо да може бити плода. То значи све управо оно што сам рекао, да нам Бог буде на првом месту. Ми смо православни јеванђељски народ, а то значи да је Јеванђеље наш живот. Хвала вам на љубави и позиву да дођем код вас, али ја сам дошао заправо у свој дом, као што је и ваш дом пре свега ваше срце, отворено да буде и дом за нас који долазимо и као домаћи и као страни, али исто тако, браћо и сестре, и моје и срца свих нас који долазимо овде су отворена за вас, рекао је Патријарх. Извор: Тeлевизија Храм
  20. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  21. У Недељу 18. јула 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију светог Николаја Мирликијског у Слатини код Неготина. Епископу су саслуживали протојереји-ставрофори Милан Благојевић и Нико Туфегџић, протонамесници Мирољуб Павловић, Вукашин Симоновић и Марјан Керчуљ, јереј Милан Јанковић и архиђакон Илија. Ми, драга браћо и сестре, јесмо крштени хришћански православни светосавски народ, и носимо на себи печат Дара Духа Светога који смо добили на крштењу. Сваки крштени човек има свог анђела чувара који нам је додељен од Господа на самом чину крштења, који нас чува и прати кроз живот, који стоји невидљиво и подстиче нашу веру, који се радује нашим добрим делима и нашој побожности, нашем богољубљу и братољубљу. Али исто тако, тај анђео чувар се веома жалости и тугује за нама када ми нисмо у Цркви, када се одвајамо од Бога и на Њега заборављамо, рекао је владика у својој беседи. Приметивши колико мали проценат православних верника долази на свете Литургије, Епископ је поручио – Није довољно само да кажемо да смо православни Срби, ми нашу веру треба да сведочимо делима а најпре својим присуством на светој Литургији, трудом у молитви, врлини и сваком добром делу. Није довољно да се само прекрстимо и кажемо да верујемо у Бога, него је потребно да Бога волимо. По завршетку свете Литургије, Преосвећени Епископ Иларион уручио је орден Светог краља Милутина господину Дејану Петровићу за показану љубав према светој Цркви и подизање капеле у порти храма у Слатини. Извор: Епархија тимочка
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је, на празник Св. цара Константина и царице Јелене, у четвртак 3. јуна 2021. године, Светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном овим светитељима на Вождовцу. Патријарху Порфирију саслуживали су Његово Преосвештенство умировљени Епископ г. Георгије и свештенство АЕМ. Звучни запис беседе Након Свете Литургије Патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а потом је, са свештенством и верним народом, пререзао славски колач. На крају, Патријарх Порфирије је произнео беседу о Св. цару Константину и царици Јелени истакавши да ми „данас славимо равноапостолне Константина и Јелену. Мајку и сина, оне који су учинили да хришћанска вера не само престане да буде гоњена, него да хришћанска вера добије простор, добије место да се њен глас чује и да њен глас допре до сваке душе, тј. да њен глас допре до свакога онога ко је створен по слици и прилици Божијој. И коме је та хришћанска вера, Јеванђеље Христово једино нормално, једино природно, једино здраво“. Ни наша времена нису пуно другачија од оних која су била у пре Константина, напоменуо је Патријарх Порфирије, додавши да Црква Христова живи и да је снажна, али „постоје још увек сличне, исте, а понекад и горе силе него што су биле у време Константина ј Јелене, које не само да би да укину простор гласу Јеванђеља, гласу Христовом, него би итекако, заједно са многим христомрсцима царевима римским да збришу са лица земље Крст Христов“. Силе овога света знају, као што каже искуство наше Цркве, да искуства долазе са лева и са десна, рекао је Патријарх Порфирије указујући да су искушења с лева онда када непријатељ долази отворено и напада нас. Са друге стране, искушења са десна „долазе у форми врлине“, рекао је Патријарх Порфирије. „Представљајући једно дело као врлину они нас доводе у замку гордости која је извор свакога зла. Тако и данашњи непријатељи, најчешће долазе с десна. Најчешће говоре о добру, о врлини, имају и хуманитарне активности“, рекао је Патријарх Порфирије напомињући да нам се обраћају као да „немамо не само искуство и традицију свога народа, већ пре свега искуство светих из нашег народа, искуство Цркве. И у нашем народу, али и у свим народима, то искуство је веће и снажније и што је најважније једино спасоносно“. „Зато данас славимо цара Константина и његову мајку“, рекао је Патријарх Порфирије указавши да је он „изабрао крст да буде почетак и крај његовог живота. А Часни крст на коме је распет Господ наш пронашла је његова мајка“. Извор: Радио Слово Љубве
  23. Е људи, одгледах занимљив видео. Шта ви мислите на ову тему?
  24. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику. - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије. - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...