Претражи Живе Речи Утехе

10.августа 2025. године, у храму светог Агапија у Кијево-Печерској лаври, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Блаженјејши митрополит Онуфрије, служио је Божанствену литургију и одржао беседу о еванђелском догађају када је Господ ходао по води. Смирење након добрих дела Митрополит Онуфрије је нагласио да човек, након што учини добро дело, треба да се смири и повуче у страну, да не би заклањао истинског Благодетеља – Бога. „Не смемо себи приписивати оно што је Божије. Ако је Бог преко нас учинио добро, треба да се повучемо да би човек којем је учињено добро могао да види свог истинског Добротвора“, поручио је он. Подсетио је да је Христос, након што је нахранио пет хиљада људи са пет хлебова, удаљио апостоле и сам се повукао на гору да се целу ноћ моли. „Добра дела треба да се смењују са молитвом“, додао је митрополит. Сједињење ума са Богом Говорећи о томе како је апостол Петар ходао по води, Блаженјејши је истакао да је то било могуће док је Петар свој поглед и ум држао у молитвеном сједињењу са Христом, од Кога је добијао благодатну снагу. „Када човек свој ум сједини са Богом у молитви, у размишљању о Њему, у читању Светог Писма – он добија разумну силу, благодат Светога Духа, која га укрепљује на свако добро дело“, објаснио је владика. Али, када је Петар погледао на таласе, благодат је ослабила и почео је да тоне. „Знак да човек губи благодат јесте појава страха“, нагласио је митрополит. Позив на покајање Најважнија поука, по речима Блаженјејшег, јесте Петрова реакција – уместо да падне у очајање, он је узвикнуо: „Господе, спаси ме!“ „Када човек тоне, губи благодат, не сме очајавати, већ треба призвати Бога“, поручио је митрополит Онуфрије. Подсетио је и на грехопад Адама, који се није покајао, већ се правдао. „Да је рекао: ’Господе, прости!’, историја нашег живота на земљи била би другачија.“ Божје милосрђе У закључку, митрополит је нагласио да је Божија милост безгранична: „Бог пружа руке, подиже човека, као блудног сина облачи у најбољу одећу, ставља прстен на руку, обућу на ноге и закоље угојено теле. Само да имамо покајање.“ Позвао је верне да свој земаљски живот воде „разумно, по хришћански“, како би у вечности били учесници вечног блаженства у Христу Исусу. извор

Које су најважније ствари које човек треба да научи до старости? Ова тема је умногоме заокупљала пажњу филозофа, научника и писаца. Медицинари и козметолози су смишљали средства за продужавање младости. Посебно су се жене секирале због старости. Било им је тешко да виде како вене њихова лепота. На лицу остају боре, а руке постепено губе глаткоћу. Писци су се у књижевним делима више пута бавили овом темом. Познати роман Оскарда Вајлда „Портрет Доријана Греја“ говори о томе шта би се десило да човек не стари. Главни јунак се с годинама није мењао. Притом је водио страшан живот. Пио је, чинио прељубу и убијао људе. Сви његови грехови су се огледали на портрету. И што се више срозавао Доријан Греј, тим страшнија је постајала слика. У једном тренутку он више није могао без одвратности да гледа приказ на слици. Јунаци у старијим годинама се у разним делима одликују и цртама карактера и погледом на свет и специфичним понашањем. Има злих, похлепних, сурових, штетних и глупих ликова. Једни су постали зависници од новца и положаја, други не могу да се опросте од своје имовине, трећи се придржавају старог поретка и друштвених обичаја. Има и других јунака који се апсолутно истичу и по начину живота, и по мислима, и по понашању. Они су мудри и спокојни. Не занимају их туђи грехови, али су увек спремни да притекну у помоћ људима у невољи. Такви су били: старац Зосима у роману Достојевског „Браћа Карамазови“ и туђиноватељ Лука у драми Горког „На дну“. Тако је и у стварном животу. Сви људи су различити. Неки с годинама постају само још више озлојеђени и осветољубиви. Завиде комшијама, шире сплетке, ругају се родбини и гомилају у кући непотребну старудију. Њихова разонода је повезана с претресањем туђих грехова. Баке са задовољством слушају о несрећама и невољама познаника, изражавају наводно саосећање, али у себи осећају злурадост. Чини им се да све знају. Деца и унучад морају беспоговорно да их слушају и да им помажу по кући. На крају старија жена постаје права господарица која свима наређује и свакога муштра. Притом назива себе хришћанком зато што долази на црквена богослужења. На исповести оптужује познанике и родбину, а своје грехове не види. Често су старије жене толико обузете серијама и различитим емисијама да више не разликују где је стварност, а где су намештене сцене. Почиње да им се чини да су сви око њих наркомани, девојке лаког морала и издајници. Међутим, има и других стараца. Они свој живот повезују с вером. Добро је ако се човек с религијом упознао још у младости. У том случају ће у зрелим годинама његово искуство само јачати. Појавиће се слободно време за молитве и за читање православних књига. Баке и деде могу да одлазе на све празничне службе. Многе страсти и пороци нестају. Нема тако јаких саблазни као у младости. Човек управо у старости може да се побрине за своју душу и да је припреми за вечни живот. Протојереј Андреј Ткачов извор

Бог је свеблаг, свезнајућ, самодовољан и свеприсутан. Због тога вера није потребна Њему, већ пре свега – нама самима. Потребна нам је да бисмо се повезали са Његовом светошћу и љубављу, да бисмо повратили унутрашњи мир и открили прави смисао живота. Иако вера делује као наш корак према Богу, она је у исто време и одговор на Његову љубав према нама. Када човек изгуби веру, као што је писао блажени Августин у својој Исповести, срце му постаје немирно, неспокојно и препуно страсти и бола. Та веза са Богом се обнавља кроз молитву, покајање и Свето Причешће. Само тако човек постиже истински мир у души – мир који онда зрачи и на друге људе. Преподобни Серафим Саровски је говорио: „Стекни дух мира, и хиљаде око тебе ће се спасти.“ Од дубине наше вере и унутрашњег мира зависи и наша судбина после смрти. Ако човек не живи у покајању, већ у злу и страстима, тешко да може наћи радост у Царству Небеском. Како је описао Клајв Луис у делу Растав брака, становници пакла, и када добију прилику да виде Рај, не могу остати тамо – јер никога нису нашли ко би им био близак по духу. Преподобни Исак Сирин је чак писао да је Бог због своје доброте створио геену (пакао) – да они који већ овде чине ад, нађу место које одговара њиховим жељама и изборима. А и овоземаљски живот без вере, ма колико изгледао удобно и „испуњено“, често је обележен унутрашњом празнином, мучењем и страхом. Јер човек који бежи од Бога, бежи од своје суштине – да буде сличан Богу у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, чистоти и осталим врлинама. Архимандрит Маркел се присећа како је почетком 1990-их академски хор у којем је певао гостовао у Паризу. Паризлије су их, каже, доживљавале као анђеле, јер су доносили нешто давно заборављено – веру и узвишеност. Упркос спољашњем комфору, код многих је осећена дубока духовна глад и чежња за утехом. Зато вера није само ствар религиозности – она је потреба душе. архимандрит Маркел (Павук) извор

Беседа с протосинђелом Петронијем (Тенасеом) Протосинђел Петроније (у свету Петар Тенасе; 1916-2011) један је од поштованих румунских стараца. Дуги низ година био је старешина румунског општежитељног скита Продром (Рођења Јована Претече) на Светој гори Атонској. Старац је уживао велики углед, не само на Атону, већ и у целој Грчкој. И наравно, у својој домовини – Румунији. Још у раној младости је одлучио да свој живот посвети Господу, а 1940. године је примио монашки постриг у манастиру Сихастрија. Ускоро је морао да стане у чврсту одбрану своје вере: у комунистичкој Румунији монаси су подвргавани прогонима, ни отац Петроније није избегао невоље. На Атон је дошао 1978. године. На Светој гори је отац Петроније постао опитни духовник и активни старешина који се много потрудио на духовној обнови скита и његовом уређењу и као библиотекар, и као аутор књига. Књига његових размишљања «Врата покајања» преведена је на неколико европских језика. Читаоцима сајта «Православије.ру» нудимо једну од последњих беседа са старцем. * * * – Оче настојатељу, реците нам шта је пост и какав уопште треба да буде хришћански живот? – Хришћански живот, духовни живот, значи очишћење унутрашњег живота, душевног живота. Чиме се прља душевни живот? Он се прља вољно и невољно. Он се прља невољно, зато што човек види и чује рђаве и греховне ствари. Иде путем, види нешто, чује нешто, сретне некога и испрља се чак и против своје воље... А то значи да човек треба да буде пажљив и кад су речи у питању – и «нека буде реч ваша: да – да; не – не,»[1] како каже Спаситељ, - и треба чувати своја уста: треба чувати своје очи и уши, како каже свети Јован Златоуст: «Кад постиш, немој постити само утробом,» - јер у супротном случају не чиниш ништа. Нека посте и твоје очи, да не би виделе прљаве ствари, нека посте уши, да не слушају мрске речи; нека посте руке, да не чине лоша дела; ноге, да не иду на грешна дела. Односно, нека пости цело твоје биће. Доведи у ред све облике испољавања човека – јер сваки од њих оставља своје трагове, више или мање дубоке, на човекову душу, па чак и на његово тело у складу с оним интензитетом с којим страсти и зло споља делују на њу. Човек носи у себи терет, а да ни сам тога није свестан – или хришћански, или греховни. А да би човек био у равнотежи није могуће да живи у складу и с једним и с другим. То је искључено! Он не може бити и с добром и са злом. Ако улази зло, добро више неће ући. Покајање и исповест, и подвиг у хришћанству постоје управо ради овог унутрашњег очишћења и ослобађања себе. Зле ствари стичу власт над човеком и поробљавају га. И човек више нема снаге да се усмери ка свом најважнијем циљу – тежњи да достигне Бога. Оне скрећу човека с пута, мењају га, одводе га на друге стране. И тада се човек душевно оптерећује, постаје сложенији, и зато треба да се ослободи ових унутрашњих стања. А подвигом, постом, молитвом и исповешћу, човек се с годинама мало-помало чисти и ослобађа. – А какво место у животу хришћанина треба да заузимају телевизија и интернет? – Румунски народ је био дубоко прожет православним хришћанством, живео је у складу с њим, скромним, једноставним животом. Међутим све оно што је дошло са Запада, - све је то искључиво плотско, створено је за тело – не ради бољег проучавања тела, већ ради геховне и страсне плоти. Одатле су овамо дошле све техничке новине. Оне нису створене и не стварају се по Божанском надахнућу, на корист човеку и за његов хришћански и духовни раст, не стварају се за постизање његовог циља – да постане свет, како каже Спаситељ: «Будите свети, будите савршени као Отац ваш Небески»,[2] – стога све што човек чини треба да помаже постизању овог јединственог циља његовог постојања. Јер, каква је корист човеку ако стекне цео свет, а погуби своју душу? То каже Спаситељ Христос,[3] а не неко други! Дакле, човек је позван да се припреми за то да уђе у вечно блаженство: да постане свет, да се просвети, како би могао да се приближи Светињи над светињама, - само тако може ући у тамошње Царство. Међутим, сва ова техника није створена за то! Она нигде не предвиђе постојање Бога, нигде не предвиђа човеково духовно усавршавање! Потражите то и погледајте да ли ћете нешто такво наћи! Тога нигде нема! Зато што није створена с тим циљем. Какав је смисао телевизора у човековом животу? Претпоставимо да је телевизор створен за црквена богослужења. Али, то је несумњиво грех – и о томе је већ писано и у румунској штампи, - то је непоштовање према светим службама. Човек не учествује у богослужењима која се преносе преко телевизије, - он ради своје послове. Покушава да их гледа болесник, покушава радник, али они не учествују у Светој литургији. Оно што они виде јесте – како да се изразим – привид, то је представа! Света литургија се одвија у храму – на светом месту, где се налази свештеник, где се обављају посебне тајне. А преко телевизора се ништа не остварује. То је представа, а не учествовање. Једна је ствар учествовање, а друга је представа. Гледам – и без икакве сврхе! Мој ум размишља о томе, али се ја не налазим у контакту са стварношћу коју тамо видим! То је уобразиља. Мој ум не живи оним што се тамо дешава... – Људи данас свој ум пуне разноразним вестима, више или мање сензационалним, јефтиним филмовима, ток-шоуима, на којима се позвани препиру... Како по Вашем мишљењу све то утиче на душу? – То је страшно разводњавање! Они лоше утичу. Зато што људи из онога што виде не извлаче знања. Две ствари су, кажу оци, апсолутно неопходне за спасење – знање и делање. Али, само је духовно знање корисно! А непотребно знање не доноси никакву корист. Какву корист оно доноси нашем уму? Оно ме само расејава – јер, видите то, све је то створено ради расејаања. Из тога је јасно да су то ђавоља посла... Спаситељ каже: «Ја сам Алфа и Омега,» [4] – Једини, Јединствени Бог. Демона има много, има их на легионе, и они су расејани. А тада, да би се срео с Богом, човек треба да уђе у најскривеније место како би се на њему срео с Богом. Међутим, ђаво га расејава до бесконачности у спољашњим пословима и више му не преостаје времена. Нема више времена ни за себе самог, јер је распршен у спољашњим пословима. Зато су све ове ствари које, као што видиш, воде напоље, створене с прецизним циљем да расеју човека. Штампа из дана у дан говори само о греховима, о људским схватањима, о злу. Она није хришћанска, није корисна. Какву корист имам од тих инфорамција? Да знам да се десило убиство, да је овај и овај политички преварант, да су се људи негде потукли, о рату и о осталом? То ме непотребно узнемирава, ствара у мени непотребна и бескорисна душевна стања, која ме одвлаче од мог главног циља и расејавају ме, стално ме распршују. Исто раде и телевизор, и радио! А циљ свега тога јесте да ти расеју ум. То је циљ на који ђаво надахњује. Свети оци кажу да човек, да би му било лакше да се приближи Богу, треба да има и духовно знање, треба да зна разумне основе ствари и да схвата зашто је Бог ствари створио овако, а не другачије. И духовно знање ми помаже да спознајући разумне основе ствари, видим модификације врлина; односно да гледајући како се ствари дешавају схватим како да их применим у свом личном животу. – Како се може препознати шта је за нас у духовном смислу корисно, а шта није? – То је врло једноставно: ако ми нешто помаже да постанем бољи као хришћанин, то је добро; а ако ми не помаже, није добро. То је једноставно као два пута два! Нека нам то буде лакмус-папир који ћемо стално примењивати на све што треба да учинимо. Гледам телевизор? А да ли постајем бољи него што сам био? Информације, радио, ако их слушам – да ли ме чине бољим, мроалнијим, духовнијим?... Рећи ћу Вам: има много непотребних, потпуно бескорисних ствари. Свет је постао сложенији због телесних потреба. Погледај: у стара времена је све било много једоставније! А даље, што је свет постајао сложенији, тим даље је одлазио од Бога. Отуђивао се, а сад се одвија последње распршавање – зато је ствар дошла до тога да човек више нема времена за Бога. За Бога нема више места, људи су бачени у свет који није Божији, који нема смисла, који не схвата због чега је створен. Овакво друштвено стање је ненормално и потпуно је неприродно! А оно не може бити другачије осим оног које нам је дао Бог. Али ми не можемо да га улепшамо, не можемо да му дамо други крој да изгледа добро. Не, то уопште није добро! Ако можемо да побегнемо од њега, побегнимо. Нека ово за нас буде кључна реч: ако ми нешто помаже да постанем бољи – то је добро; ако ми не помаже, није добро. – Једном сте говорили да је данас највеће зло то што човек више не може да се моли, што остаје отуђен од Бога. – Да, то је најтеже дело од свих које чинимо. Човек, који је оптерећен телевизором више не може да се моли; пошто је расејан, он више не може да се моли, он непрестано губи оно најсветије. А Спаситељ каже: «Непрестано се молите!» [5] Непрестана молитва означава стално чување везе с Богом. Тако треба да буде и тако и јесте, зато што се стално налазим у Његовом присуству. Не могу да будем с Богом и да гледам на другу страну; не гледати Га значи непоштовање. Бог је увек овде присутан, зато се молите непрестано. Будимо увек на вези с Богом! Као што човек не може да живи не дишући, тако немојмо остављати ни молитву. Јер, не можеш да живиш, а да не дишеш, Бог нам је дао ову потребу. Зато свети оци кажу да учимо гледајући ствари, видећи како се све дешава, гледајући разумне основе ствари, учимо се различитим врлинама, учимо да будемо врли. Погледај, Бог је у нас уткао потребу за ваздухом. А зашто је створио човека који има потребу за ваздухом, за дисањем? Јер, анђелима дисање није потребно. Њима није потребан ваздух, они не живе од ваздуха. Бог је дао човеку ову потребу – за делатношћу без које човек не може да живи, зато што ће иначе истог часа умрети – да би схватио да постоји и нешто друго. Не само тело, већ и душа, ако јој нешто недостаје, она умире, не може да живи. Потребна нам је ова веза с Богом, зато што човек умире ако не одржава сталну везу с Богом. Зато се молите непрестано и будите стално повезани с Богом, како каже свети Григорије Богослов: «Удиши Бога, као што удишеш ваздух.» Због тога и свети Јован Златоуст каже: «Не дугачке молитве, већ кратке и честе, како би све време ишао с молитвом, како би стално био повезан с Богом.» – Шта мислите о релативизацији религија у наше време? Једни говоре о религији у идолопоклоничком, па чак и атеистичком контексту: «религија НЛО», «религија ТВ» итд. Да ли мислите да су у праву? – Не може бити друге религије осим једине, која је повезана с Богом. Не може бити религије грехова, као што је сад створена «религија блуда». Сад влада «велика блудница» из Апокалипсе.[6] То је управо она, то треба да знате! Не видимо другу! Јер је написано да ће негде бити жена, блудница, и да ће је видети цео свет. То је онај блуд који се данас, посебно посредством телевизора, насилно усађује у целом свету и у менталитет људи. Видите ли? Дошло је до тога да су грехови за које Бог кажњава истребљивањем, уништавањем, проглашени за људска права. У једном часопису који ми је случајно доспео у руке видео сам нешто везано за делатност Савета Европе. И на једном месту се каже: «Савет је задовољан тиме што је успео да у Румунији отклони препреке које се супротстављају хомосексуализму.» Односно, Савет Европе, а не румунска влада! А ови наши гутају, гутају гадост којом их чашћавају, преузимају обавезе да је испуне и не размишљају о румунској традицији, не размишљају ни о чему; и долазе и гурају је, нуде је становништву и онај ко хоће храни се њом. Свети оци кажу: ниједан други грех не скрнави људску душу тако јако као блуд. Човек друге грехове чини ван себе, а овај унутар самог себе. Ниједан други грех не скрнави људску душу као блуд. Ето! Данас је то модерно, видите ли? Испрљати човека до највећих дубина душе – и не само одраслог, већ и малу децу... – У закључку дајте савет свим хришћанима у овим тешким данима. – Мој савет и позив је да човек с времена на време побегне, да се одвоји од онога што спада у телесне потребе, како би поново могао да стекне духовно стање, да се сретне с Богом Који се налази у нашем срцу – да уђе споља у Његову брачну ложницу. Зато и постоје вечерње, ноћне молитве, које човек твори у самоћи; јер не може да их чини насред улице, он их твори тајно. Треба бежати из света, односно свести на минимум своје физичке, природне потребе, које су неопходне за постојање – уздржањем, постом, а не задовољствима, не столовима, банкетима и другим, већ скромним и једноставним животом, са сиромаштвом, са смирењем. Тако их треба свести на неопходан ниво, само ради потреба. Трудимо се за потребе, за неопходно, а не за задовољство и разоноду. Ево хране и одеће – облачим своје тело како бих се заштитио од невремена и покрио наготу, а не како бих носио раскошну свилу и скупе ствари које радују таштину и гордост; исто је и с храном, исто је и са свим овим питањима. Користимо спољашње ствари за потребу и на духовну корист... Оци кажу да је ум створен како би се кретао тамо-овамо. Једна од тешкоћа ума се састоји у томе што се расејава кад нема шта да раде. Каже се: запосли ум; ако је ум запослен, радозналост га неће вући, на пример, према телевизору. А какав му заправо посао треба дати? Или духовно размишљање или молитву – ако јачаш непрестану молитву. Моли се Богу онолико често колико дишеш. Ако је ум обузет молитвом, више га не привлаче ни спољашњи утисци, он се више не зауставља. Ако је његова мисао узвишена, света и духовна, телесне лепоте не остављају утисак на њега, већ духовне. То је тако једноставно! Отац Пајсије из Сихле[7] се сећао једне врло једноставне ствари у вези с тим. Говорио је: «Једном је код мене дошла нека побожна снаша и упитала је: «Шта да радим оче? Неписмена сам и не знам молитве. Хоћу ли се спасити без молитве?» Рекао сам је: «Да ли се уопште молиш?» - «Да, молим се!» - «Како се то молиш?» А она ми каже: «Па ево како се молим: кад метем под, молим Бога: Боже, очисти прљавштину из моје душе као што ја чистим ову прљавштину из куће, и нека Ти се моја душа свиди, као што се мени свиђа чиста кућа. А кад перем веш, опет кажем: Господе, спери зло с моје душе, нека буде чиста као што је чиста ова кошуља. И тако говорим у свему, шта год да радим. Да ли је добро да то чиним?» - «Живи тако целог свог живота!» То је непрестана молитва ума. Односно, у свим околностима, кад човек нешто чини, треба да види Божије присуство и да ради свој посао, јер може да га ради. Али обављаш спољашњи потребан посао, твој ум одржава везу с нечим другим – он је позван на присуство Бога Који је свуда. Тада ум више није радознао, он више не жели да види нешто друго, зато што је све време заузет светим и узвишеним, духовним стварима, а све остало га чини равнодушним. С протосинђелом Петронијем (Тенасеом) разговарао је Виржилиу Георге Familia Ortodoxă. 2011. № 26 [1] Мт. 5, 37. [2] Уп.: Мт. 5, 48; 1 Петр. 1, 16. [3] В.: Мт. 16, 26. [4] Уп.: Откр. 1, 8. [5] 1 Сол. 5, 17. [6] В.: Откр. 18, 2; 19, 2. [7] Јеросхимонах Пајсије (Олару) био је највећи румунски духовник, духовни отац потоњег старца Клеопе и мноштва других познатих румунских стараца, јерарха и простог народа. О њему в.: http://www.pravoslavie.ru/put/39264.htm. извор