Претражи Живе Речи Утехе

Породица је основна ћелија друштва, али и мала духовна заједница у којој се постављају први темељи развоја личности појединца, како у психо-социјалном, тако и у духовном погледу. Како појединац, тако и породица пролази кроз разне фазе свога живота и развоја. Те фазе, које представљају нормалан развојни пут једне породице, могу постати и кризни периоди за њен опстанак. ”Оно са чим се суочавамо најчешће у пракси, а то је и кроз теорију јасно, јесте да свака породица пролази кроз неке фазе, лакше или теже, са више способности прилагођавања или мање, са већим нивоом стреса или мањим и да то изазива одређене промјене и онда се дошло кроз науку до тога да уствари од оног првог формирања неког партнерства, ступања у брак, ми започињемо формирање породице и она пролази кроз различите фазе од тог тренутка. Ми у психотерапији породичној узимамо то као јако важне прекретнице кроз живот породице”, казала је у разговору за Радио ”Светигора” на тему животних цилуса психолог и породични терапеут Бранка Ћаласан. Прелазак из једне у другу фазу животног циклуса породице представља извјестан тест функционалности породице и њене способности за промјеном и прилагођавањем. Породица се налази у оној животној фази, у којој се налази најстарије дијете. ”Најстарије дијете кормилари, ми то тако кроз метафору кажемо, животним циклусом породице, тако да гдје год се налазе друга дјеца, гдје год се ми као брачни супружници налазимо, наша породица је у оној фази у којој је прво дијете. Тако да то новорођенче кормилари даље животом, па кад се оно нађе у предшколском узрасту – то је породица са предшколским узраство, са школским, породица са тинејџерима, средњошколцима, тако да растемо заједно кроз вријеме до фазе када лансирамо чедо из гнијезда и тако га и називамо – нови животни циклус гдје млади постају аутономна, независна бића.” Иако је свака фаза живота породице значајна и у одређеној мјери изазовна, постоје и они периоди који се у науци посматрају као најизазовнији. ”Кроз сваку од ових фаза породица пролази кроз неки ниво стреса. У зависности од тога како смо превазишли претходни период, зависи и онај будући, па ми често говоримо о томе да је породица један кибернетички систем попут неког музичког дјела у којем ноте посматрамо као дио цјелине, као дио контекста, тако је и сваки појединац дио тог породичног контекста и важно је у којем животном циклусу се налазимо. Оно што је најизазовније јесу ти прелази ка школском узрасту и лансирање чеда из гнијезда, то је један од најизазовнијих периода.” Изазови савременог доба остављају трага и на породични живот. Да би се овим изазовима квалитетно одговорило, потребно је за почетак разумјети промјене у којима се породица налази, те спољне утицаје који свакако боје њен живот. ”Савремено доба носи многе изазове, тако да ми у том контексту размишљамо и о неким унутрашњим утицајима и захтјевима кроз те циклусе, али и о спољним утицајима, који нам се сада у савременом добу јако брзо мијењају, тако смо као породица позвани да брзо растемо, да се брзо прилагођавамо, да тај процес буде реципрочан – како дјеца расту, тако и ми са њима, да се они адаптирају на нас, тако да говоримо о овој теми као једној важној, могу рећи изолованој цјелини, али у склопу породичног живота важној за разумијевање неких промјена, неких изазова, неких проблема кроз које пролазимо и увијек у породичној терапији кад људи дођу на терапијски сусрет размишљамо о томе у ком су животном циклусу”, казала је Ћаласан. Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”. https://mitropolija.com/2025/06/12/psiholog-branka-calasan-djeci-treba-ponuditi-model-izvjesnosti/

Ако муж и жена живе апсолутно мирно, нешто није у реду са њима, каже протојереј Владимир Герасименко, ректор Богојављенске цркве. Он учи своје парохијане да слушају једни друге. — Свети Петар и Февронија се сматрају заштитницима породице. Шта нас учи њихова историја? — Кнез се заљубио у једну обичну грађанку и чак се одрекао престола због ње. Људи то нису разумели и истерали су Петра из града. Када је пар остарио, положили су монашке завете и молили се да умру у истом часу. И тако се и догодило. Ова прича је стварна, није измишљена, она нам даје наду да је јака љубав могућа. Она ће превазићи све препреке. Као што је речено у Посланици Коринћанима , „љубав дуго трпи, добра је, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло...“ Али желим да нагласим: нико нас ничему не учи на силу. Ако човек жели нешто да чује, доћи ће у цркву и помолиће се. И Господ ће му одговорити. — Шта је љубав на језику вере? - Љубав је жртва, и то све говори. Да бисте је сачували, морате стално попуштати. Наравно, питаћете ко би то требало да уради? Ја бих одговорио: онај који воли. Или мушкарац, јер је јачи. — Јесте ли видели мушкарца који попушта? - Наравно! Видим их међу нашим парохијанима. Чак ћу рећи и више, мушкарци чешће попуштају. Зашто сам тако сигуран? Када сам имао 10 година, заљубио сам се у девојку. Баш сам желео да знам шта мисли о мени. Тада сам одлучио: завршићу школу, факултет и направити уређај који ће читати мисли људи. Нисам завршио факултет, али ми је Бог дао уређај. Ово је исповест. Људи ми сами причају о свом животу. — Када у православној породици дође до неслоге, супружници се често одлазе код духовног оца, а не код психолога. Али неко би могао бити изненађен: како свештеник може дати савете о породичном животу ако није стручњак? — Имамо искуства. У свештенству сам 22 године, за то време сам разговарао са хиљадама људи. Када вам се прича о ситуацијама са различитих страна, можете да анализирате и извучете закључке. Осим тога, завршио сам богословију, где смо учили психологију. А имам и психолога у својој парохији, код њега шаљем жене. Заиста, постоје питања која ја као свештеник не могу да решим. Највише што могу да урадим јесте да се помолим и причестим. У сваком случају, разговори често много пружају. Већ сам помирио неколико десетина породица, све су биле на ивици развода. Иначе, када дође до сукоба, прва је жена која ми се обрати. Ретко се дешава да мушкарац затражи помоћ. - Гордост? - Апсолутно тачно. Један од најстрашнијих грехова јесте кривац за све. Али ја кажем жени: „Позови мужа, разговараћемо о времену.“ И онда се све деси само од себе. — Хајде да моделирамо неколико ситуација да бисмо разумели шта саветујете паровима. Рецимо да се жена жали да је њен муж стално на послу и да јој обраћа мало пажње. А муж је љут јер га она „излуђује“. — Пре свега, питаћу, када је пар последњи пут био на одмору? Предлажем таквим породицама да оду на море. Без деце, само њих двоје. То је одлична терапија! Треба заборавити на све, пливати, ићи у музеје. У свакодневној рутини заиста мало пажње посвећујемо једни другима, то треба контролисати. И чути вољену особу када каже да се осећа непријатно. — Прихваћено. Друга ситуација: муж забрањује рад, захтева да жена кува и чисти. Укратко, жели типичну чуварку огњишта. Жена је модерна, потребна јој је самореализација и, наравно, протестује. — У овом случају бих предложио да послушате жену. Ово није домен цркве, ово је моје лично мишљење засновано на мојим запажањима. Овде је све једноставно: жена неће моћи стално да седи код куће, пре или касније ће полудети. И, као резултат тога, испразниће се на мужу. Такав брак неће дуго трајати. — Трећи случај је најнепријатнији, али прилично чест. Рецимо да је жена запала у такозвани верски секташки дух: престала је да обраћа пажњу на своју породицу. Муж диже узбуну — иду ка разводу. — Да, ово је заиста уобичајена ситуација. У таквим породицама владају страшне неслоге. Али свака прича је веома индивидуална, па је препоручљиво разговарати са обема странама. Подржала бих мужа чисто као људско биће, он не може бити остављен сам у таквој ситуацији. А жени бих саветовала да се обрати добром свештенику или психологу. Истовремено, нико јој не може забранити да иде у цркву, јер постоји канонско правило: ако хришћанин не присуствује службама три недеље заредом, бива искључен из цркве. Генерално, не могу да дајем савете тек тако, а да не познајем ситуацију. — Како религија одговара на питање ко је газда у породици? - Сва питања треба решавати заједно, али муж је тај који мора да донесе исправну одлуку. Другим речима, ја сам за демократију. Деспотски муж није глава породице, већ велика несрећа. Апостол Павле је рекао: „Жена нека се боји мужа свога.“ Али то не значи да треба да дрхти од погледа на мужа свога. Ове речи треба тумачити на следећи начин: жена треба да буде верна мужу своме до краја својих дана. И муж ће волети своју жену као самога себе. — Може ли се издаја опростити? — Мислим да може. Такве породице су ми се обраћале за савет, препоручио сам им да опросте кад год је то могуће. Зашто? Мислим да не постоје идеални бракови у којима сте стално срећни. Можда постоје, али ја не знам ниједан. — Од чега се састоји породична срећа? — Три стуба — љубав, флексибилност, жртва. А важно је и имати заједничка интересовања. — Саветују да се породични живот започне венчањем. Али ово је озбиљан корак, зашто не сачекати неколико година да се веза тестира? — Зашто не сачекати? Сачекајте! На пример, ја не венчавам много парова. Ствар је у томе што се у цркви све тајне обављају по вери. Ако један од супружника не види сврху у томе, зашто онда? Људи се венчавају да би били са Господом. Али то не значи да без Свете Тајне брак није благословен. На крају крајева, потписујете се у присуству два сведока - овај ритуал се одвија од давнина. Верује се да на тај начин потврђујете своју везу пред Богом, кажете да сте спремни да преузмете одговорност једно за друго. И можете се венчати одмах, или после 20 година. — Да ли је развод грех? - Да. За две деценије рукоположења, благословио сам развод само два пута - у оба случаја муж је тукао жену. Развод је благословен и ако је један од супружника преварио. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Циљ наше промене није да седимо, да се обесхрабримо, да паднемо у меланхолију. Не, циљ је да у нама буде радости. Неко би могао да пита: „У реду, али да ли нам Свети Порфирије каже да се не трудимо?“. Не, наравно, управо супротно! Али ово треба да буде аскеза која садржи љубав која доноси радост. На пример: спортиста који се бави професионалним спортом - знате ли колико радости добија од спорта којим се бави, од тренинга који обавља, од резултата и, на крају крајева, од целог пута који пређе? Међутим, да би стигао тамо, знате ли каква је лишавања претрпео? Какав режим има? Он рано иде на спавање, не једе ништа, не остаје будан до касно, не пије алкохол... Да ли пати радећи све ово? Не, он се радује! То му доноси радост. Дакле, видимо спој труда и радости. Једно не искључује друго. Свети Порфирије нам даје још један пример: Замислите, каже он, да у једном селу живи младић који воли девојку. Лудо је заљубљен у њу. Али ова девојка, која је срж његове душе, живи у веома удаљеном селу. Да би стигао до ње, мора да се попне на планину, сиђе са друге стране, па се поново попне, па поново сиђе. Зар неће успут нагазити на камење? Зар га гране неће огребати? Зар се неће поквасити у пљуску док иде својој љубави? Мислите ли да је све ово важно заљубљеном? Њега није брига ни за шта! Ни за шта! Ако је заљубљен, може да оде одавде, оде до луке, укрца се на брод и следећег дана путује возом десет сати да би стигао на жељени циљ. И неће марити ни за шта. Чак ће заборавити и да једе. А ако му љубав угасне, онда му све изгледа досадно. Исто важи и за духовни живот. Наравно, ја се подвизавам, али ти подвизнички напори садрже радост, садрже наду. И завршићу нечим што је старац рекао, а што бисмо назвали „исцелитељским предлозима“: „Посветите се тропарима и канонима, божанској служби, божанској љубави. Све свете књиге наше Цркве – Часослов, Псалтир, Минеј – садрже речи љубави према Христу. Читајте их често, радујте се, испуњавајте се духовном радошћу.“ Предајте се овом труду са чежњом у души, на тих, тајанствен начин, иако не разумете. Старац Порфирије је то много истицао – говорио је да када одлучите да нешто урадите у свом животу, морате да одлучите, а затим да заборавите. Немојте никоме рећи, чак и сами не размишљате стално о томе. На пример, кажете: „Почињем дијету у понедељак“. И то свуда објављујете. Када једете, осећате кајање и кажете за столом: „Почињем у понедељак!“ Али никада не почнете. Никада! Јер сваки пут када дате такву изјаву, каже Свети Порфирије, „противник“ у вама то чује, то јест, тај други унутрашњи глас о коме смо раније говорили, који вам поставља препреке на путу. Стога, сваки пут када желимо да нешто променимо у свом животу, морамо знати да ће нам наш ум, то јест наше друго „ја“, представити хиљаде потпуно логичних оправдања, са јаким аргументима у нама, како не бисмо направили промену. Да се не променимо. Да не дозволимо нешто ново у нашем животу. Зато Свети Порфирије каже да постоји тајна у духовном животу: када желите да направите промене, када донесете одлуку, немојте је изјављивати. Ни ви сами не би требало ни да се тога сећате. Посебно у вези са чудима, он је то веома снажно нагласио. Често кажемо Богу: „Узми ово од мене“; „Дај ми ово“; „Поправи ово у мом животу.“ Реците то једном и онда заборавите. Чудо и промена долазе када их најмање очекујете. Запамтите ово: када их не очекујете. Ако их стално очекујете, оне се претварају у анксиозност, у опсесију, а то блокира сам процес промене. Ако вам сада кажем, овде где смо се окупили, да у року од три минута сви морају да се опусте, нико се неће опустити. Апсолутно нико. Јер простор, време и чињеница да се то „мора“ десити неће то дозволити. Али ако се само природно опустите, то ће се десити. Људи који пате од несанице - један део проблема је неурофизиолошки, повезан са физиологијом мозга и нервног система. Али постоји и други део који је повезан са дубљим менталним процесима. Када кажете себи: „Желим да спавам, треба ми спавање, сада идем у кревет да спавам“ - време пролази, али ви не заспите. И када сваке ноћи себи понављате - „Морам да спавам вечерас“, и даље нећете заспати. Међутим, ако то заборавите, ако усмерите пажњу на нешто друго, онда ћете заспати. Заспаћете ако само радите нешто друго. А посебно ако почнете да изговарате Исусову молитву - одмах заспите. Не знам зашто, али чим дође време за молитву, почињеш да тонеш у сан. То је невероватна ствар! Можеш да гледаш ТВ Можете постити десет сати, а да се не наспавате, бити будни као сова. Али чим узмете молитвеник, одмах почнете да зевате. То вас успава. Исто се дешава и са другим стварима. Можете провести цео дан, а да ништа не једете, а да то не прави разлику. Али када почнете да постите, одједном осетите вртоглавицу, слабост. Кажете: „Не могу, онесвестићу се, колена ми неће држати!“ А онда можете отићи у салон лепоте и придржавати се неке изузетно исцрпљујуће дијете! Али ако је у питању пост Цркве – ох, како тешко изгледа! А у ствари, није ништа посебно. Само одједном делује неподношљиво! Али када то радите добровољно, са радошћу, не осећате то као терет. Када вам Црква каже – „Постите!“, ви одговарате: „Не могу, тешко је!“ Све зависи од мотивације, разумете? У једном случају, ваша мотивација је да обликујете своје тело, да постанете лепши, да смршате, да се промените. Не знам како то тачно зову. А у другом случају, циљ је сусрет са Христом - и ту почињете да наилазите на тешкоће. Важно је шта радите и са којом сврхом то радите. Циљ је да живите, да учите, да се молите, да идете напред у љубави - у љубави према Христу, у љубави према Цркви. У ствари, каже Свети Порфирије, морате оставити своје слабости, а да их не претворите у оружје супротног духовног принципа који вас вуче надоле, угњетава и испуњава тугом. Ако гледате у своје недостатке, они ће вас растужити. Не треба да чините очајничке напоре да се ослободите њих. Борите се са једноставношћу, са нежношћу, без насиља над собом, без анксиозности, каже Свети Порфирије. Немојте рећи: „Сада ћу се напрезати да се боље молим, да стекнем љубав, да постанем добар човек.“ Ако то тако кажете, нећете постати добри. То се неће десити. То ће се десити само од себе, појавиће се природно у нашим животима. Љубав и духовна нежност ће вам доћи у сусрет. Човек се често пита: „Зашто немам духовну нежност? Зашто не могу истински да се молим?“ Али то ће доћи само од себе, пронаћи ће вас. Отац Јефрем Катунакијски каже да вас Божја благодат може пронаћи било где. Свуда! На послу, у кухињи, у башти, док лежите, док возите ауто – не знате где вас Божја благодат може посетити. А шта значи Божја благодат? То значи неописиву радост у вама, дубок унутрашњи мир, слаткоћу. То значи да у свом срцу осећате потребу за хвалом, захвалношћу – па чак и сузе теку. Осећате да, ако ово потраје дуго, ваше срце ће пући. То је оно што називамо духовном нежношћу. Отац Јефрем каже да то може трајати од једног минута до три, понекад чак и један или два сата. Не знамо када ће се то догодити. И не знамо где ће нас пронаћи. Не увек током молитве. Божја благодат може доћи и током шетње. Отац Јефрем каже нешто шокантно – да чак и у тоалету, Божја благодат може да вас пронађе. Да, сам отац Јефрем то каже. Човек то прочита и изненади се, али је то рекао. Овај велики молитвеник, овај орао духа, каже: „Свуда, свуда!“ Ако прочитате дивну књигу проф. Георгија Курсалакиса, Старца Јефрема Катунакијског, видећете да у њој постоје два поглавља посвећена Божјој благодати. Тамо је све то објашњено на веома једноставан начин. Видећете да човек не мора да се напреже и пати да би постао добар. Свети Порфирије каже да ако се претерано упрежете и форсирате, изазваћете обрнуту реакцију. Ствари ће бити горе. Све треба радити са мекоћом, са једноставношћу, природно и слободно. Не треба говорити ни: „Боже, избави ме од овога!“. На пример, од беса или туге. Није добро молити се или чак стално размишљати о нашој специфичној слабости. Јер се тада нешто дешава у души и још се више заплићемо у њу. Погледајте колико је мистериозна духовна борба! Често тражимо методе и технике, али прави пут је много једноставнији. Погледајте колико нам тајни открива и даје Свети Порфирије! Он каже: „Не именујте своје страсти током молитве“. Једноставно реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“. Христос зна. Препустите све Њему. Не распирујте своју таму, своје ране у себи. Јер – каже светац – када се у њих удубите, оне вас још више обавијају и стежу. Ако паничите, не покушавајте да се у том тренутку молите, јер ће то само појачати панику. Једноставно реците: „Господе Исусе Христе, ослободи ме!“. То све говори. Христос зна шта да ради. Овде се такође каже да ако журите да силом превазиђете слабост, она ће вас још чвршће стиснути и нећете успети. Стога Свети Порфирије наглашава: Тама коју носимо у себи може се преобразити и постати светлост – благодаћу Христовом. Међутим, то се не дешава насилним наметањем себи, кроз психолошку присилу, кроз анксиозност и бригу: „Када ћу оздравити? Када ће ствари кренути на боље? Када ће Бог скинути овај терет са мене?“ Све се дешава природно када се обраћамо Христу, када се молимо, када учествујемо у тајни божанске евхаристије, исповедамо се, трудимо се у свакодневном животу да примењујемо заповести Христове – према нашим снагама, колико год можемо, са једноставношћу и у тишини. И тада ће се преображај догодити у нама – полако, постепено, корак по корак. Да ли сте приметили да код неких операција и рана хирургу није дозвољено да их зашије? То је забрањено. Шта он тада ради? Оставља рану отворену. И она почиње да се затвара изнутра, избацујући све своје нечистоће. Избацује, избацује, све излази на површину, док се коначно рана потпуно не затвори и све нечистоће не избаце. Управо се то дешава са душом, каже Свети Порфирије. Изнутра почиње да се испуњава Христом, испуњава се, испуњава се... и постепено избацује страсти, избацује таму. И коначно је потпуно исцељена, постаје светла и чиста. Такође не треба заборавити да исцељење не значи увек потпуни нестанак спољашњих проблема. Често мислимо да исцељење значи да наши симптоми потпуно нестају. Али то није увек случај. Понекад исцељење по Богу, по Христу, значи нешто много дубље... То значи да ми Бог даје просветљење, даје ми снагу, даје ми Светог Духа и благодат. И тако учим да живим са својим проблемима. Учим да идем напред са својим ранама. Учим да носим свој крст, а да ме не паралише, а да ме не угњетава, а да ме не уништава. Другим речима, исцељење често значи учење управљања својом унутрашњом тамом. Да управљам њоме, јер, будимо реални – није увек лако да се ствари у нашим животима промене. Не можемо променити родитеље које смо имали. Не можемо променити детињство које смо живели. Не можемо променити ране које смо задобили. Није увек могуће избрисати их. Али је могуће – уз Христову благодат, уз Његово присуство – научити да се носимо са свим овим. Тако добро да се чини као да то више не носимо у себи. Долазимо до тачке у којој се тако добро носимо да заборављамо све те ране. Оне постоје – а истовремено не постоје. Зато што је Божја милост дошла и научили смо да управљамо својом стварношћу – својим страховима, својим стрепњама, својим несигурностима, ранама и траумама које носимо. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Истина је да се Бог открива у свакодневном животу људи, у једноставном, малобројном и непосредном. Не треба ти посебно место да сретнеш Бога. Не постоји место где се Бог не може појавити, које је оставља нетакнутим својим присуством. Али ми у ово не верујемо. Не можемо да прихватимо да се Бог манифестује на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. То резултира тиме да Он стоји поред нас, а ми Га тражимо далеко и у неким идеалним условима. Али Он се открива у „празнику безначајности“ Када би наша религиозност била здрава у свим својим манифестацијама, она би имала утицај на наш начин живота. То је хришћанство. Према православној духовности, нема друге проповеди осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом се, најчешће, исцрпљује у утилитарном приступу. Ми у цркву долазимо са утилитарним и захтевним елементима, да примамо, а не да дајемо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не самог Бога, већ оно што нам Он даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Они који долазе у цркву треба да знају зашто су дошли и зашто остају. Црква не би требало да се изгуби у комуникативном дискурсу, слоганима и упечатљивости, већ је њен значај у суштини и значењу. Није ствар у томе да се људи само доведу у цркву, већ и у томе како да их задржимо. А задржаћемо их тако што ћемо им дати живот, а не идеологију. Црква треба да буде заједница односа, место сусрета са личношћу Христа и наших ближњих, где истина престаје да буде идеја и постаје личност, дијалог и однос, где однос побеђује идеје. Васкрсење претпоставља распеће, а ми то заборављамо. Желимо васкрсење без крста, радост без преузимања личне одговорности. Без жртве нема васкрсења на свим нивоима живота. Не би требало да верујемо или прихватимо било какав успех који није изграђен на неуспеху. Тешкоће су увек прилике да се постојање и живот сагледају другачије. Искушења, било на индивидуалном или колективном нивоу, увек крију нешто ново, све док смо у стању да раскинемо са старим и неуспешним. Међутим, живећи у друштву које уклања и спречава бол свим средствима и у свим приликама, одрастајући у друштву у коме преовладава перцепција да је „све кривица других“, како се може родити ново? Мора постојати духовно сазревање, током којег човек преузима одговорност и плаћа цену својих поступака. Престаћу да желим зло свом ближњем. Односим се према спољашњости као што се односим према себи. Ако у себи нисам опростио и помирио се, онда ћу споља увек проналазити непријатеље и противнике да пројектујем своју унутрашњу дисхармонију. Мирим се са другим у мери у којој сам се помирио са собом и својом сликом. Помирење, међутим, садржи и бол и боре. Постоје душе које су у животу пале у страсти и неуспехе, а ипак када их сретнете схватите да су то веома лепи људи са посебним духовним квалитетима. Свет их можда маргинализује, али не мислим да Бог чини исто. Наизглед врлинска особа, особа која осећа да је све постигла и да је беспрекорна, има ароганцију у свом погледу и покретима, и посебно у срцу, која је чини веома одбојном и опасном. Бојте се „успешних“ и „врлих“. Они су најтежи људи и, у односу са Богом, најнеприступачнији. Њихов его је толико зарастао да га чак ни Бог не може досегнути. Неуспешни, онај који осећа да је ниско пао и који преузима цену свог неуспеха, онај који нема на шта да се ослони и чији је „его наборан”, потпуно се препушта Богу и његовој милости. А то је зато што не верује у своје врлине већ у љубав Божију. Радост је избор. Не може постојати савршен живот у коме бисмо били срећни. Не постоје идеални услови. Ако чекамо да настану, једноставно нећемо бити срећни. Зато бирамо, упркос патњи и искушењима која сви имамо, да се осмехујемо и живимо мале свакодневне радости које нам Бог нуди кроз живот, како бисмо били спремни за оне велике. Отац Александар Шмеман је говорио: „Шта је срећа? То је живот који сада живимо Лијана и ја. Нас двоје, уживајући у сваком сату - јутарњој кафи, два или три сата тишине увече. Без посебног разговора. Све је јасно, и зато је тако лепо!” о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) ивор

Прво питање које се поставља када говоримо о молитвеним правилима је: Колико дуго треба да буде и шта треба да садржи? Али, чини ми се да иако је ово прво питање, оно није и главно. Ипак, не можемо доћи до главног питања без одговора на прво. Стога, оставићемо за сада по страни монашко правило, јер је на питање саставних делова и трајања правила за монаштво већ одговорено, а ми ћемо причати о лаицима, тим пре што људи сами прилично често постављају питање: Које молитве би требало укључити у дневно правило? Овде понекад наилазимо на парадоксалну ситуацију, када људи не испуњавају како треба оно мало што им је потребно, већ траже неко „супер правило“ или „посебне молитве“. Ово је попут немара и брзоплетости, постављања бесмисленог и кривог темеља, а затим журбе да се изгради највиша могућа кућа, и уместо да бринете о поузданом темељу, концентришете се на изградњу све већег и већег броја нових спратова. Наравно да је очигледно како ће се овај грађевински пројекат завршити. Најједноставније и, не бојим се рећи, довољно молитвено правило за добар, побожан живот је пажљиво и смирено читање јутарњих и вечерњих молитви. Ако је могуће, свакодневно читајте поглавље из Јеванђеља и Посланица. Опет, ако имате могућности и снаге, прочитајте катизму или више из Псалтира. Овде ћемо дефинитивно додати молитве пре и после јела, пре посла и захвалне молитве након завршетка радног дана. Било шта друго може се додати уз савет Вашег духовног оца, а избор је неограничен. И сада заиста долазимо до главне ствари. Свака молитва би, пре свега, требало да буде ојачана нашим свакодневним, добрим хришћанским животом; односно пажљивим односом према себи у испуњавању Христових заповести. Иначе ће Господ на нашу молитву одговорити овим речима: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6, 46)? Стога је главни услов за испуњавање било ког молитвеног правила стрпљива истрајност у чињењу добрих дела, као што каже апостол Павле (Рим. 2, 7). Али, то није све. Јер колико год се трудили да будемо стрпљиви и ревносни у испуњавању Христових заповести, ми у најбољем случају испуњавамо најједноставније ствари које морамо испунити, и ако смо свесни себе, морамо признати да често не испуњавамо ни мали део од онога што би требало да радимо. Али, нека нас ово разумевање не одведе у малодушност, већ у смирену свест о нашој немоћи. И ово је, заиста, главна ствар која је потребна у било ком молитвеном правилу: скрушеност срца, пажња у молитви и потпуно предавање у Божје руке. Посегнимо с љубављу према Господу свим својим срцима, душама и умовима, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости – и тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист. Свештеник Димитрије Шишкин https://svetosavlje.org

„Кад је дете мало, па прохода, ко каже ‘браво’? Па мама и тата. Кад научи да вози бицикл, ко каже ‘браво’? Па опет мама и тата. И онда зову баку, деку да им кажу. И та похвала коју добију је њима потврда да нешто добро раде. Тако се усмерава њихово понашање. А онда одједном долази нека друштвена мрежа. Нису ту мама и тата, ту су неки непознати људи. И стигне похвала зове се ‘лајк’. Па да ли је добио два или педесет, велика је разлика.“ – прича Ранко Рајовић, неуроендокринолог и стручњак за дечји развој. Говорећи о тој мерној јединици среће данашње деце и младих људи, Рајовић каже да се много тога сада променило и да је порука коју деца кроз број лајкова на друштвеним мрежама добијају да ће бити више примећени ако раде лоше ствари. „Ја то и студентима предајем. Рецимо, имате сина који је с татом опрао ауто. Често то и говорим родитељима, организујте то, да дете опере ауто с татом, скува ручак с мамом, одредите један дан да играте друштвене игре… мало њима нашег времена треба. И сад, опрао је син ауто с татом и ставио, рецимо на свој Јутјуб канал. Колико ће лајкова добити? Од маме и тате и можда једног рођака. Три. Али ако направи неку глупост, има тога колико хоћете на интернету, рецимо малтретирају животињу, колико ће добити лајкова? 100. Он види где добија више потврде и њега похвала УСМЕРАВА у том понашању. Онда шта раде? Снимају другу децу, понижавају. Каже неко било је тог насиља и раније. Било је, али не овако. Јер смо ми данас дозволили да њихово понашање регулише интернет, уместо да то ради родитељ.“ – испричао је Ранко Рајовић. У том смислу, Рајовић каже, потребна нам је темељна реформа образовања, како бисмо децу учили, између осталог, и емпатији и правим вредностима, уместо што их терамо да уче информације напамет. „Ми нисмо на време схватили да нам је потребна реформа. Још 1997. је компјутер IBM Deep Blue победио Гарија Каспарова у шаху. Годину дана пре је победио Каспаров, али ’97 је изгубио. То је за њега био велики ударац, причао је и да се ноћу будио. Али шта је ту циљ? Ми смо тада морали да схватимо да је компјутер постао бољи од нас по комбинацијама и информацијама. Тај је требало да почнемо да учимо нашу децу ономе што компјутер нема. Нове идеје, креативност, емпатија, тимски рад. Шта смо од тога урадили? Јако мало. И даље нам деца уче информације напамет. И чекамо да нам неко други пронађе решење.“ – казао је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/ranko-rajovic-ponasanje-deteta-treba-da-regulise-roditelj-a-mi-smo-danas-dozvolili-da-to-radi-internet/

Jуче је на дан када наша Света Црква прославља Св. Јоаникија Великог служена је Света Литургија у подгоричком храму Светог великомученика Ђорђа. Светим евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко-колашински уз саслужење протојереја Мирчете Шљиванчанина, протојереја-ставрофора Милете Кљајевића, јереја Блажа Божовића, ђакона Луке Павићевића и молитвено присуство проте Милуна Фемића. На литургијске возгласе одговарали су појци Цркве Светог Ђорђа, предвођени о. Јованом Радовићем. Након прочитаног јеванђелског зачала словом поуке сабранима у храму Господњем обратио се прота Гојко Перовић: „У данашњем Светом Јеванђељу имамо прилику да видимо како Божију Ријеч примамо, како она дјелује на људе, кад нам је Бог открива и даје. Зашто људи на ријечи истога Бога реагују различито ? Тиче се много тога и како смо чули ту ријеч, пазимо ли на те ријечи, јесмо ли сами са Богом, или смо у друштву ко зна кога и чега. Ако смо и чули дату ријеч, колико си је задржао у своме срцу, или си дозволио да разне бриге овога свијета је загуше? Ако си је и примио, колико је плодно тло на коме она пада? И коначно, ако си примио у себе Божију ријеч она код некога роди са тридесет плодова, код некога са шездесет, код некога са стотину. Драга браћо и сестре чини ми се да ова прича не дијели људе на разне групе и народе: Па да кажемо- ја слушам пажљиво, бринем о Богу и демонима па је код мене плодно тле. То не би било добро. Било би најмудрије да схватимо ову причу, да све ово може бити код једног истог човјека. Али да знаш да ти такав позвани, који је кренуо Божијим путем, чим то пређе у неки ред, да може бити да си баш ти тај коме ће следеће Божије обраћање у некој ситуацији бити да ти непменик понесе све што си добио. А понесе зато што не пазимо како слушамо и причамо. Данашње Јеванђеље, између осталог говори и да су нам важније бриге од Божије ријечи. Па и ако смо чули како треба Божанску ријеч, опет рађа како Бог хоће, а не онако како ми мислимо и како смо планирали. Доста је до мене а и до других околности. Са Богом не можеш ништа планирати осим: „Ако Бог да“. Богу нашем, који је диван у Светима својим и у поукама које нам даје, нека је слава, у векове векова, Амин“, поручио је отац Гојко Перовић. Потом су они који су се припремили, приступили Светој тајни причешћа. Заједничарење свештеника и парохијана, настављено је у Светогеоргијевском Дому. Час вјеронауке одржала је протиница Надица Радовић, за полазнике Школе Свети Ђорђе. https://mitropolija.com/2024/11/18/protojerej-gojko-perovic-jesmo-li-culi-rijec-boziju-kako-treba-ili-su-je-zagusile-brige-ovog-svijeta/

Када почне тражење самооправдања и неуморно брбљање, тада се клирик умори, душа му се оптерећује, јер је Света Тајна обезвређена, јер види да нема покајања, него само јадиковке, нема смирења, већ је присутна гордост и самољубље, не постоји брига за спасење, већ за удобност. Када идете код свог духовног оца, идите да исповедате своје грехе, а не да расправљате о једном или другом. Сви знамо шта нам је чинити и како смо позвани да живимо. Расправљати и тражити решења у ћорсокаку који смо сами створили – без жеље да се мењамо – сулудо је и води у деструкцију. Наравно, питаћете свог свештеника за савет и мишљење, али то ће се десити након исповести ваших грехова. Задатак нашег духовног оца је да нас приведе Христу. На човеково питање: „Како ћу се спасити?“, наш клирик и Црква смело одговарају. Показују нам Христа, Његово смирење, кротост, целомудреност, једноставност, праштање, Крст. Понекад смо сведоци таквих исповести, у којима човек не помиње никакав грех, јер нема покајања, већ само згоде из његовог живота и разне проблеме у празнословљу. Тада из храма изађем разбијен, немам жељу ни за чим... *** Две врсте искушења задесе човека: једно искушење рађа задовољство, а друго доноси бол. Прво се дешава по човековој жељи – он сам себе искушава због пожуде коју има да би задовољио своју страст. Друго није по вољи човековој, већ је оно што га ослобађа и чисти. У овом искушењу је патња и бол, који чувају човека од његовог трајног пада. *** Да би аутомобил кренуо и стигао до крајње тачке, није довољно да не притиснете кочницу, већ морате дати и гас. Тако је и у духовном животу. Да бисте духовно успели, није довољно „укротити“ своје страсти, морате их преобразити у врлине. Није довољно избегавати зло, треба чинити и добро. Није довољно обуздати своје лоше ја, већ "дати гас" свом добром ја . Без духовног гаса не можемо постићи свој духовни успон у Царство Божије. . . архим. Павлос Пападапулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Људи имају тенденцију да ставе себе и своје проблеме у центар Универзума. Али ако посматрате особу са становишта материјалног универзума, онда ће и он и његови проблеми изгледати бескрајно безначајни. И само наше земаљско материјално време је ништа у очима Бога, у очима вечности. Све наше невоље и искуства, стварна или измишљена, све патње, све емоције потпуно су безначајне за вечност. Државе и народи, ратови и савези, економски успони и падови – ако их посматрате у оквиру светске историје – делују само као кратка епизода. Скоро све древне цивилизације су се распале у прах. Древни Египат је постојао неколико хиљада година, али сада га више нема. Исто се десило и са свим прогонитељима који су од најстаријих времена тлачили народ Божији. Исто се десило са свим јересиарсима и лажним пророцима који су настојали да поцепају Цркву Христову. Сама Црква је жива, народ Божији је жив. Кроз векове до самог краја светске историје, Црква, упркос свим преокретима, наставља својим путем. Да, са тачке гледишта пролазног тренутка може изгледати да тлачитељи побеђују. Али, како Господ каже преко пророка-цара Давида: „...Они ће, као трава, ускоро бити покошени и као зелена трава увенуће. Уздај се у Господа и чини добро; живи на земљи и чувај истину. Уживај се у Господу, и Он ће ти испунити жеље срца. Предај Господу пут свој и уздај се у Њега, и Он ће усавршити и изнети правду твоју као светлост и правду твоју као у подне“ (Пс. 36,2-6). Вечност је страшна реч не само за злотворе и прогонитеље, већ и за све оне који се нису држали заповести Божијих. Уосталом, ако све људске горде тежње нетрагом нестану, онда ће остати бесмртна душа, а са њом и сва дела и мисли, које ће отићи у вечност. И сваки човек треба да размисли шта ће понети са собом у живот вечни. Шта ћемо понети са собом у вечност? митрополит Антоније Паканич приредила: Ј.Г. извор

Колико ми – човечанство – не одговарамо Јеванђељу! Пре две хиљаде двадесет и четири године Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао на свет да нас све спасе, да нас исцели од ропства греха, смрти и ђавола. Он је утро пут човеку у небо. Нешто касније, по благослову Божијем и руководству Духа Светога, четири човека, који су визионари Божији и сведоци овоземаљског живота Христовог, пишу четири књиге – Јеванђеља. Ове књиге, допуњујући једна другу, постају једна целовита књига – Четворојеванђеље. И она је, заједно са Старим Заветом, Апостолским посланицама и Откровењем светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, најсветија књига на Земљи. Књига над књигама. Управо тако се преводи реч „Библија“. Скоро сваки њен стих је заповест Господња, Радосна вест, животно правило за сваког човека, а поштовање овог правила отвара човеку вечни живот. Библија је најчитанија, најтиражнија и најцитиранија књига у читавој људској историји. Налази се у скоро сваком дому од Јапана до Алабаме, од Чукотке до Јужне Африке. Ради погодности, Библија (све ове стотине страница) је подељена на стихове. Многи свети оци, библисти и научници из целог света писали су своја библијска тумачења, која чине ризницу и срж светске аскетске и научне литературе. Постоји чак и посебна наука „егзегеза“ (од грчког „тумачење“), која проучава различита тумачења Светог писма Старог и Новог завета. Али и даље је невероватно колико ретко отварамо ову Књигу и колико је не пратимо. Њене речи сијају и теку у свет, претварајући га у рај, као плодна вода која даје живот Универзуму. Али како су наша срца далеко од Бога и од ове велике Књиге! Бог рече: Ја сам Господ Бог твој; Нека за вас нема других богова осим Мене. И не прави од себе идола. А ми стално градимо себи идоле. Од новца, моћи, сујете, сопствених пожуда, нација, народа, политичких партија, држава, појединаца који су кроз људску историју тежили, труде се и вероватно ће се трудити до краја времена да иду путем, не Христовим, већ антихриста, правећи од себе „богове“ за обожавање других људи. Материјалне идоле себи стварамо и од ствари – аутомобила, станова, пића, телевизора, компјутера и телефона, хране и још много тога. Светогрдимо и хулимо, поново разапињемо Христа својим гресима, нашим лажним заклетвама и обећањима, својим клетвама и осудама, које се дешавају сваког минута. Не сећамо се недеље и не благодаримо Богу за Васкрсење Христово и за васкрсење у Христу сваког од нас. Не желимо да васкрснемо! Напротив, хоћемо да живимо у гадостима и прљавштини. Не поштујемо своје родитеље, не поштујемо старије. А заповест „Не убиј“ је недавно постала веома незгодна. Чини се да многе људске заједнице генерално желе да је укину и из ње уклоне реч „не“. А најгоре у свему томе је то што су се у многим периодима људске историје, уместо да испуне Јеванђеље, крили иза Јеванђеља. Покушавали су и покушавају да га "искриве" и пошаљу хиљаде људи у смрт под заставом Христовом. Ово је, наравно, страшно богохуљење. Труде се да Онај који је љубав, и Онај који је позивао на љубав са свих страница Јеванђеља, буде оруђе мржње и убиства. Да, ми смо фарисеји. Волимо веру у себе. Пажљиво пратимо ритуале да би нас сматрали светима и да себе сматрамо светима. Да, ми смо садукеји. Волимо своју малу моћ, похабану столицу испред телевизора, свој новчаник више од Другог Христовог доласка и неба. Да, нисмо сиромашни духом – ми ходамо „Вавилонским кулама“. Ми нисмо миротворци.. И да ли у овом случају можемо да страдамо за Христа, да будемо гоњени због Христа? Да ли смо способни да идемо путем Христовим? Пред нама је период Великог поста. Време је да промените себе. Зауставите се, покајте се и почните свој пут ка Богу. Како? Кроз читање Библије и пре свега Светог Јеванђеља. Нека се његова света вода улије у вашу душу. Нека свете Заповести постану ваш унутрашњи темељ и структура вашег срца, ума и душе, и коначно, тела! Ово је пут ка Богу. И у овој блаженој чистоти заповести Он ће вам се свакако открити. А све остало је уништење. Ужасна, страшна, болна смрт. Преживеће само онај ко скочи на камен из ове немирне земаљске долине. А овај Камен је Христос и Његова Света Црква. „На непомичном, Христе, камену заповести Твојих, утврди мисли моје...“ – ускоро ће се у Цркви чути великопосно појање. Пожурите да напустите погубни и празан пут и окренете се Богу. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru

Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт. Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот. Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“. Сваке вечери када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи. Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт. Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно. Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака. Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању. У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих. свештеник Михаил Михаилов https://ruskline.ru

Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте ви донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто десило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтеже је остати чврст и веран у свом браку, али и кренути напред са овом својом одлуком. *** Пут је љубав и истина. Од тада, човек је слободан да бира, да сам одлучује. Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори, толико пута се то не може разумети. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. *** Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо, довољно дуго и довољно труда. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари, све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. Ово није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, тишина у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? *** Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели да отежава. И, наравно, долази до депресије. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са искушењем. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. *** Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”у вези између духовника и човека. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, имати благотворан утицај. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности” према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од нас зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се покају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно пружити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће чути о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. *** Не треба да радимо ништа више него да живимо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети... Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Трудимо се да друге убедимо речима, а не делима. Оно што се тражи није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо са светским ставом да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ их окружити, молити се за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је жеља да оправдамо своју себичност и злобу, коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“. *** Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Хајдемо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати. Јер покајање је наша намера да се развијамо, да напредујемо, али је прво потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо! Онда када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати...Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29). Желим јединство, мир и слогу у целом свету, али и у нашој Цркви. Срећна Црквена Нова година! архимандрит Павлос Пападопулос https://hristianstvo.bg

Ближи се грађанска Нова година – време коме се, вероватно, сви људи (па и верници) у овој или оној мери радују са надом. Авај, ове наде су често неосноване. Подсетимо се само последњих година, када су људи очекивали да ће нова година бити боља од претходне, а никако лошија. Али шта нас је чекало? Карантинске мере које су утицале на животе многих, ескалација прогона Цркве, а потом и брутални рат, који је својим страхотама прекрио све досадашње проблеме. "То је само почетак!" – рећи ће песимиста. Али људи и даље верују у најбоље, а онда су, очекивано, разочарани. И за тако уништене наде нису криве неке спољне силе, већ ми сами – управо зато што се не надамо ономе што би требало. Сетимо се шта нам о томе говори Свето Писмо. „Не уздајте се у кнезове, у сина човечијег, у коме нема спасења“, читамо од светог цара псалмопојца Давида. И то нас подсећа на то колико смо често полагали наде у једног или другог политичара који је у свом изборном програму обећавао народу мир и просперитет, а доласком на власт чинио ствари које су надмашиле његове претходнике, који су претходно изгубили власт и поверење народа. Колико смо често пролазили кроз ово? Или када су се људи надали одређеном политичком и економском курсу, одређеним обећањима доброг и спокојног живота. Сва ова обећања су очигледно варљива, јер без труда нема задовољства. Надати се да ће неко споља доћи и бесплатно нам обезбедити све погодности је наивно и неоправдано. Зато многи из године у годину доживљавају разочарење. Иако је права нада ту, у близини. Пророк Исаија каже: „Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. Деца се море и сустају, и младићи падају; Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.“ (Исаија 40:28-31). Међутим, чак и током периода најтежих невоља, хришћани не треба да клону духом. Напротив, туге у нама рађају истинску наду: „И не само то, него се и хвалимо у невољама, знајући да невоља гради трпљење, А трпљење искуство, а искуство наду; А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Рим. 5,3-5). https://pravlife.org/ru

Желео бих да у нашем животу има више трагања. Човек често, посебно у старијим годинама, постаје окоштао, незанимљив и досадан, тако да му више ништа не треба. И како је добро кад човек нешто тражи, о нечему размишља и занима се за нешто! Веома бих желео да чешће будемо такви и једни према другима, и према Богу. Да се не задовољавамо оним стереотпима који нам се намећу преко телевизије, нашим малим сусретима и разочарењима којих има у нашем животу, већ да тражимо нешто право! Ако научимо тако да живимо, Бог ће кроз то ући у наш живот. Желео бих да то буде трагање, стваралаштво — дечја жеља да постављамо питања, пре свега самима себи: а зашто, због чега, ради чега? Као што деца често постављају питања од којих осећамо ганутост: како је могуће да не разуме тако једноставне ствари? А оне су заиста несхватљиве! Само нам се чини да су схватљиве. Треба да почнемо да постављамо себи ова питања: а зашто идем у храм? А да ли уопште стварно верујем у Бога? Ко је Бог за мене? Јер понекад се плашимо да поставимо себи ова питања. Али кад нас задеси неприлика, кад нам буде врло тешко, кад се плашимо, одједном осетимо да се наша вера колеба… И као што каже Достојевски, то су проклета питања: зашто на овом свету има тако много неправде? Зашто људи умиру у патњи? Зашто страдају невини? Не можемо да избегнемо ова питања или да се сакријемо од њих! На њих треба одговорити. И Бог има одговор, само треба да га тражимо. О томе не можемо негде да прочитамо, то не можемо негде да чујемо — одговор можемо наћи само у свом срцу. Али да би нам Бог одговорио треба да постављамо питања… Желео бих да се не плашимо да растемо и да се мењамо, да стичемо нешто ново. Јер, врло често се бојимо тога. Желимо да живимо у свом малом свету и да не излазимо ван њега, а то је увек ћорсокак, станица и на крају крајева, смрт… Живот је увек превладавање! Као што у пролеће оживљују смрзнуте гранчице и из њих расту нови изданци, тако је и с нашом душом: она увек треба да даје нове изданке, иако је то понекад болно. https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/da-postavљamo-pitaњa-sebi-i-bogu

Дочекали смо и тај дан. Подељене су књижице, прошли су пријемни испити, стигли резултати труда, залагања, успеха већих или мањих. Они са свим петицама сакупиће и додатне лајкове на друштвеним мрежама, деке и баке ће ставити који динар у књижицу. Јер, оцене су ту да се плаћају – ваљда? А, да ли смо након најтеже школске године погледали како изгледају очи наше деце? Да ли су заиста срећни због успеха или због оцена? Да ли су заиста срећни без обзира на оцене? Да ли су оцене оно што их вреднује и на основу чега ми вреднујемо њих? Важно је да овог лета добро размислимо о свему… Похвалите труд уместо оцена Оцене саме по себи вреднују труд деце. Да, наравно да треба да их похвалимо, али да не заборавимо да је та тројка из математике можда вреднија од свих осталих петица. Важно је и да их учимо да је свака оцена добра, да је њихова и да је она сама по себи награда и производ њиховог залагања. Најважнија порука коју треба да им пошаљемо је да они нису њихове оцене, да су они много више од тога. Похвалите њихов труд. Прославите заједно крај школске године. Похвалите све што је било добро, а укажите им на оно што су могли боље. „Сјајно је што си редовно радио домаће задатке, што си добар друг, што си активан на часу, следеће године се потруди да тако и наставиш” или „Честитам ти на успеху, одлично је све што си постигао у овој години, следеће године се потруди да мало више вежбаш па ће и оцене бити још боље”. Kоју поруку ћете усадити детету? За дечије самопоуздање је много значајнији подстицај на труд, да наставе даље упркос тројци из математике. То је важније од пара у књижици. Будите обазриви са наградама, размислите о томе да ли желите да ваше дете учи зарад учења, да се такмичи са собом и за себе или зарад оцена које ће донети неку додатну награду. Све награде вреде само у том тренутку. Тренутак избледи за пар дана, а самим тим и ваша награда. Посебно у нижим разредима мање оцене од петице могу да послуже томе да од почетка учите децу томе да је сасвим ок и ако немаш све петице, да не идемо у школу да би сви били одлични, да је та оцена није оцена њих самих већ оцена за постигнуће у једној години из једног предмета. Али, како ће уписати жељену школу? Полако са великим плановима. Најпре за упис у средње школе нису неопходне само добре оцене. Најважнији је одабир школе, а ако дете не постиже резултате из предмета који су неопходни и важни за одређену школу, није добро да дете у том смеру форсирате. Систем је уређен тако да оцене ипак имају велики значај, на жалост и да, разумљиво је у складу са тим „вијати” што боље просеке. Ипак, важно је балансирати добро у свему томе јер ако од трећег или петог разреда мислимо само о упису у средњу школу пропуштамо важне аспекте развоја деце током основног школовања. Kоју год средњу школу да ваше дете упише, за њега је важније да школовање настави са здравим основама, самопоуздањем, развијеним здравим навикама и здравим односом према школовању. Да ли су нам након свега и даље оцене најважније? Болесни имају само једну жељу – да оздраве. Kад смо здрави, заборавимо на то шта је заиста важно. Након свега што смо сви ми родитељи доживели у овој школској години најмање што можемо да научимо и понесемо са собом у наредне школске године је то да је дечији осмех важнији од свих оцена, такмичења, успеха… Пустимо наставнике да оцењују, а ми родитељи имамо много више посла од оцена. Уместо књижицом похвалите се својим пријатељима дечијим осмехом и сјајем у њиховим очима. Слушајмо децу, разумимо их, негујмо вредности које смо негде заборавили, учимо их толеранцији, емпатији, љубави према себи и према другима. Оцене су – само оцене. И да, не заборавите да се безбрижно, без учења и обавеза, сјајно забављате заједно на распусту! Јасмина Михњак Психолог https://www.detinjarije.com/stigle-knjizice-da-li-treba-da-nagradujemo-ocene-nase-dece/

«А када сјеђаше на гори Маслинској, приступише му ученици насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и свршетка вијека? И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко не превари. Јер ће *многи доћи у име моје говорећи: † Ја сам Христос. И многе ће преварити. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свијету. А то је све почетак страдања. Тада ће вас предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена мога. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и омрзнуће један другога. И изићи ће многи лажни пророци и превариће многе…» (Мт 24,3–11). Многи верници се сада сећају ових библијских речи и проналазе паралеле са нашим временом. Заправо, све што се дешавало последњих година савршено се уклапа у оно што је речено у Светом Писму: пандемије, земљотреси, ратови, издаје, а сада се томе придружио и жесток притисак на Цркву, захтев да се напусти Кијево-печерска лавра. Али ако погледате све ове догађаје са становишта светске историје, онда можете сумњати да је наша ера такав изузетак. У прошлом веку Лавра је два пута одузета Цркви, нису просто уведене санкције верницима, свештенству и епископији, већ су слане у прогонство, у тамницу, стрељане. Истовремено су се одиграла два светска рата, са којима се по броју жртава и суровости не може поредити ниједан други рат у историји човечанства. Да ли то значи да смак света није тако близу? Можда би ово питање требало преместити у другу раван. Подсетимо се шта Спаситељ каже у наставку текста који смо цитирали: «…И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти» (Мт. 24,12–13). Христос истиче да ратови, глад, природне катастрофе, прогони, па чак и смрт нису толико страшни за вернике колико хлађење љубави. А главном гаранцијом спасења Он не назива бекство од катаклизми, већ стрпљење. Наше претке је спасло само стрпљење, само захваљујући стрпљењу и љубави Црква је издржала у годинама бољшевичког прогона. Другим речима, не треба тражити одговор на питање да ли ће смак света доћи сутра или прекосутра, већ више размишљати о томе како, у тешким условима који су нам спуштени, сачувати љубав и стрпљење у себи, како остати људи, како остати хришћанин. И у том смислу уопште није важно да ли живимо у апокалиптичној ери – увек, у било које доба и време, морамо да волимо Господа и ближњега, држимо заповести и чинимо добро. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29870

Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681

У Цркву долазе различити људи. Многи долазе са смирењем, скромно прихватајући оно што у Њој налазе, и ако виде, како им се чини, неке недостатке црквеног живота, трпе их трпељиво, схватајући несавршеност земаљског живота и схватајући да је, имајући пороке, немогуће доћи до Царства Небеског . А има и оних који су већ са црквеног прага опседнути реформистичким сврабом, који настоје да све модернизују, промене „у име напретка“ и нових вредности које су у овом тренутку модерне. Наравно, у Цркви се временом дешавају промене. Ово важи и за богослужење. Његова структура и језик се мењају. Генерално, узаjамна повезаност са светом се мења. Али све се то дешава полако, пажљиво и промишљено. Уосталом, свако форсирање догађаја, ма колико добар слоган био, бременито је расколима и раздором. Довољно је подсетити се раскола 17. века, изазваног сувише ревносним спровођењем реформи патријарха Никона. И у овом случају не треба занемарити људе са посебним ултраконзервативним поимањем Цркве, којима су спољашња испољавања обреда вреднија од њихове суштине. Али и они су деца Цркве. И за њих такође треба пронаћи приступ, као и за црквену интелигенцију. Црква не дели своју децу на мање или више важне, без обзира на њихова политичка опредељења, степен образовања итд. У Цркви су сви важни. Уопште, питање било какве реформе црквеног устројства је изузетно деликатно. Увек захтева свеобухватно разматрање. И што је најважније, прави приоритети, посебно у односима са светом. Свет се мења, мења се и Црква, али се мења не ради света, већ само ради узаjамне повезаности са њим, ради оних људи у свету који се могу спасти. На крају крајева, свет остаје свет – грешан, безбожан, пролазан, а често и непријатељски расположен према Цркви: „И свијет пролази и похота његова; а онај који твори вољу Божију остаје вавијек.“ (1 Јн 2, 17). Дакле, ако су реформе у Цркви усмерене не толико на спасење човечанства, колико на приближавање свету, оне су свакако штетне. Сваки реформатор мора да се запита: „Шта је тачно моја сврха и које би могле бити последице? Довести више људи у Цркву? Али зар мој чин неће још више људи удаљити од Цркве?“ Ово важи за све: језик богослужења, црквени календар, управу Цркве итд. Ако циљ реформатора не лежи у црквеном плану, већ је мотивисан апстрактним напретком, жељом да буду модерни, инклузивни, демократски и другим помодним слоганима, та жеља није од Бога. Немогуће је ићи у корак са светом и његовим брзим променама и трендовима, али је врло лако изгубити Бога у овој трци. „Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?“ говори Господ. https://pravlife.org/sr/content/mitr-antonije-pakanich-da-li-crkva-treba-da-se-menja-zajedno-sa-svetom

Божићна служба је прошла. Али Црква не жури да се опрости од празника. Верницима је дато божићно време. О чему Црква мисли у овом периоду? Божићно време је наставак прославе Божића. Црква пева оно што се пева за празник, чита прочитано за празник, а похвалу умножава новим стиховима и химнама. Она жели да консолидује ово знање. Да продуби и укорени у нама велику тајну Оваплоћења. Она говори о обнови: „Природа се обнавља, а Бог Човек јесте“. На дан Сабора Пресвете Богородице на стихирама чујемо: „Бестелесно се оваплоћује... Невидљиво се види, и неопипљиво се дотиче, и почиње Беспочетно. Син Божији, Син Човечији се догађа...”. Да би срце ценило важност догађаја – мора да га разуме. Бог је изнад свега постао оно што није био, постао је човек и није престао да буде Бог, а све то ради нас. На празник мученика Стефана у кондаку се напомиње: „Јуче си рођен да царујеш по телу“ – јуче се родио Цар сваке плоти. На Јутрењу после катизми на овај дан, чујемо продубљивање посете мудраца: „...мудраци долазе да се поклоне Животу“. Судећи по учесталости понављања, први ирмос канона, преузет из Божићне беседе Светог Григорија Богослова, треба да пређе из ума у срце и остане тамо заувек: „Христос се роди – славите, Христос силази са неба – дочекајте Га! Христос на земљи – уздигни се!” Први канон подсећа на драму на почетку приче. Човек се распао кршењем заповести, покварио лик Божији у себи. Али Бог није оставио Своју творевину, Он је Сам обнавља: Бог приклања небеса ради спасења човека; Бог се скрива у Детету ради спасења; Бог је у пеленама и мудраци Му приносе дарове као Богу и као човеку. Песник се позива на Стари завет, на причу о Грму који гори: сада су се слике обистиниле и Богородица је истински Горући грм, кроз Њу је освећена Евина утроба и ослобођена клетве. Трећа ода канона је такође христоцентрична. Христос остаје Бог и истовремено преузима земаљско тело Адамово после пада, које је постало распадљиво. Анђели певају хвалу оваплоћењу без семена. Нематеријални Бог, који је владао на небеским висинама, смиловао се и постао човек да би привукао палог првобитног Адама. Четврта ода канона проширује хоризонт Рождества Христовог. Не само Јевреји, већ сви народи позвани су да Му се поклоне. Служба даје егзегетску анализу пророчанства патријарха Јакова: Христос је избавитељ незнабожаца од њихових страсти. Највиши Бог се изједначио са људима, слободно примивши човечанство од Дјеве да очисти цело човечанство од отрова змије. Пагани се захваљују Христу као добротвору, а Јевреји? Пето певање наглашава великодушност Бога Оца, који шаље Сина да нам донесе „Божански мир“. Током пописа, Бог се уписао као роб римског цара, да би ми, робови греха и ђавола, могли бити ослобођени обожењем у Његовом богочовечанству. Шести спев враћа се Богородици и земаљском првом уточишту Божанственог Младенца. Заувек дјева Марија је „знак“ који је предвидео Исаија, и убедљив доказ да је Бог тај који је рођен. Рађа се безболно и без Евиног пропадања, као Нови Адам из Нове Еве. Стихови указују на пуну сувереност Христа: Он управља небеским силама и лежи у јаслама; Свемогући постаје младо Дете од Адамове крви; нас, који смо пали на земљу и у пакао, Господ ће нас подићи на небо. Црква празничном икосу даје дубоко значење. Можемо извући неколико мисли: Витлејем отвара рај; Бог из раја је у јазбини; као што расцветана гранчица говори о воћу, тако Божић показује скоро избављење; Бог је рођен да утоли жеђ за спасењем – похитајмо к Њему. После празника посебна пажња поклања се мудрацима и пастирима, непрестано се враћајући њиховој служби. Седма ода празничног канона поставља нас као поштоваоце Христа Богомладенца, пастира и мудраца. Али, теолошки апогеј песме је тумачење библијске приче о спасењу тројице младића у вавилонској пећи. Сви душмани око пећи спаљени су огњем - па ће Христос спалити и укинути грех, смрт и ђавола. Иако се огањ у пећи уздизао високо, младићи су остали неповређени, па ће Христос неизнуђеним Оваплоћењем збацити силу греха. Осма песма нас такође враћа Светом писму. Овде је дато алегоријско тумачење вавилонског ропства. Прво, понуђено је дословно значење. Некада је Божији изабрани народ одведен у вавилонско ропство, а сада су сами вавилонски краљеви „ухваћени и заробљени“ од стране Христа, доносећи Му дарове. Оно што следи је алегорија. Господ уништава вавилонско ропство, ропство греха, и нема више жалосних песама, и човечанство више није на туђој земљи, него опет на Господњој. Христос долази да врати своје створење стварном животу. Појавила се беба, муж и Бог - ово је промисао Божији за нас. Девета ода наставља доксологију: „Видимо несхватљиву мистерију: јазбина постаде небо, Богородица је престо Херувима, јасле држе Несадрживог Бога. Нематеријално постаје Дете – цела творевина се радује. Сада се тешимо поновним оживљавањем – достојанствено благосиљајући утробу Богородице! Међутим, ту је видљива и духовна проза живота. Не прихвата сваки човек радост Рођења Христовог. Ирод је лукави теомахиста, не очекује никаквог цара, нема откупитеља. Канон приказује две врсте царева – богољубиве мудраце и богоборце, попут Ирода. У време Божића Црква не престаје да слави Христа. Завршио бих ову кратку беседу о служби у време Божића Богородичиним речима, које јој Света Црква поверава. Она, дивећи се величини милости Божије, поставља питања: „Како ћу Те у пелене умотати као Дете? / Како ћу Те нахранити? / Како ћу се чудити сиромаштву твоме више него уму твом? / Како ћу Те звати, Сине мој, / велика је милост бити слушкиња Твоја" Христос је дошао да, нас, земаљскe, учини небеским. И ми, синови и кћери, заједно са Маријом Дјевом, од Тебе, Боже, изабраном, клањамо се пеленама Твојим и молимо: помози нам да живимо по светим заповестима Твојим! https://pravlife.org/sr/content/o-chemu-treba-da-razmishljamo-u-vremenu-od-bozhitsha-do-bogojavljenja

Колико су мудре и утешне речи из Књиге Проповедникове, зар не? Једноставне истине и истовремено велике. Особа је склона да сваки изазов доживљава као нешто што је пало искључиво на његову судбину. Јадикује над својом горком судбином, проклиње време у коме живи, идеализује прошлост. Али аутор Књиге нам поручује да све није ново и да је већ једном било: „нема ништа ново под сунцем“. И као што је историја циклична, све се периодично понавља у људским судбинама: „Већ је било за вијекова који су били прије нас“. Вечни циклус васионе и човека. Разумевање да наше време није најгоре, а слична искушења су већ пала на судбину људи пре сто, хиљаду година, олакшава савладавање тешкоћа, а вера их испуњава смислом. Да, мења се форма догађаја и радњи, појављује се још један „омотач“, али суштина остаје иста, уклапа се у две тачке: „свијет сав у злу лежи“, као у тешкој болести, и „сваки је човјек лажа”. Ова два постулата треба имати на уму, али не тако да нас уништавају или доводе у очај. Треба их се сетити бар да се нико и ништа не идеализује. Ни личност, ни време, ни систем, ни државу. Требало би да се склоните од емоција и водите рачуна о трезвености, научите да разликујете лаж од истине, без обзира са којим сосом се служи. Свет, очигледно, није заинтересован да нам говори истину, па је треба тражити не у свету, не у привременим, променљивим изворима који се прилагођавају ситуацији, већ у вечним и непоколебљивим. Такво је Свето Писмо, где је свака реч истинита, жива, стварна, мудра и утешна. Не постоји и неће постојати ниједан други ресурс коме би се могло тако безусловно веровати. Непријатељ људског рода „мајсторски“ меша истину са лажима да би потпуно збунио човека. Немогуће је да се сами одупремо таквој дијаболичној софистицираности и замршености. Зато је изузетно важно да непрестано, сваког минута, тражимо Бога, тражимо Његову помоћ у свему и увек – и тада ће Он, по својој милости, отворити наше очи и видећемо оно што слепи не виде, а ћемо чути шта затворено је од глувих срца. Такво изненадно схватање, откриће је могуће само у Богу. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-treba-se-udaljiti-od-emocija-i-sachuvati-trezvenost-nauchiti

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Дакле, људи који су у епицентру опасности, упркос свему, настављају своју службу ближњима, настављају да помажу другима, раде и моле се. Али ево парадокса: многи од оних који су безбедни су много емоционално нестабилнији од оних који се сада заиста осећају угрожено. Толико је случајева када су људи потпуно увучени у бескрајне „серије“ страхота у свом паметном телефону, на монитору рачунара или ТВ екрану и потпуно забораве на оне којима су најпотребнији: сопствене жене, мужеве, децу и родитеље. С једне стране, то је психолошки објашњиво. Све што се дешава је заиста застрашујуће. И особа тежи да се идентификује са жртвама, да на себе пројектује сву катастрофу, да се осећа кривим због чињенице да је безбедан. Реакција на ово стање може бити веома разнолика, али врло често је далеко од конструктивне. Понекад људи почну да се баве разним видовима мрежног активизма, чини им се да на тај начин могу утицати на оно што се дешава. Али ово је самообмана. Брига о људима који пате је нормална. Али како им заиста можете помоћи? Права помоћ сада нису слогани и не „борба“ на интернету. Права помоћ је молитва и доброчинство. И веома је важно разумети: никаква привидна брига за далеке људе не може оправдати неодговоран однос према онима који су тренутно у нашој близини и које нам је Господ пре свега поверио. Трагедије треба да окупљају људе, а не да их раздвајају. Ако је неко данас безбедан, све што му се дешава требало би да буде још један разлог да се захвали Господу за мирно небо, за хлеб на трпези, за живу родбину. Ово треба да научи све да буду пажљивији једни према другима, да више воде рачуна једни о другима. Рат ће пре или касније завршити. А људска топлина може да се изгуби и да се онда не врати. Волите једни друге, сажаљевајте се, молите се једни за друге! То сада од нас очекује Господ, а не пароле и ПР кампање. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-tragedije-treba-da-spajaju-ljude-ne-da-razdvajaju