Претражи Живе Речи Утехе

Које су најважније ствари које човек треба да научи до старости? Ова тема је умногоме заокупљала пажњу филозофа, научника и писаца. Медицинари и козметолози су смишљали средства за продужавање младости. Посебно су се жене секирале због старости. Било им је тешко да виде како вене њихова лепота. На лицу остају боре, а руке постепено губе глаткоћу. Писци су се у књижевним делима више пута бавили овом темом. Познати роман Оскарда Вајлда „Портрет Доријана Греја“ говори о томе шта би се десило да човек не стари. Главни јунак се с годинама није мењао. Притом је водио страшан живот. Пио је, чинио прељубу и убијао људе. Сви његови грехови су се огледали на портрету. И што се више срозавао Доријан Греј, тим страшнија је постајала слика. У једном тренутку он више није могао без одвратности да гледа приказ на слици. Јунаци у старијим годинама се у разним делима одликују и цртама карактера и погледом на свет и специфичним понашањем. Има злих, похлепних, сурових, штетних и глупих ликова. Једни су постали зависници од новца и положаја, други не могу да се опросте од своје имовине, трећи се придржавају старог поретка и друштвених обичаја. Има и других јунака који се апсолутно истичу и по начину живота, и по мислима, и по понашању. Они су мудри и спокојни. Не занимају их туђи грехови, али су увек спремни да притекну у помоћ људима у невољи. Такви су били: старац Зосима у роману Достојевског „Браћа Карамазови“ и туђиноватељ Лука у драми Горког „На дну“. Тако је и у стварном животу. Сви људи су различити. Неки с годинама постају само још више озлојеђени и осветољубиви. Завиде комшијама, шире сплетке, ругају се родбини и гомилају у кући непотребну старудију. Њихова разонода је повезана с претресањем туђих грехова. Баке са задовољством слушају о несрећама и невољама познаника, изражавају наводно саосећање, али у себи осећају злурадост. Чини им се да све знају. Деца и унучад морају беспоговорно да их слушају и да им помажу по кући. На крају старија жена постаје права господарица која свима наређује и свакога муштра. Притом назива себе хришћанком зато што долази на црквена богослужења. На исповести оптужује познанике и родбину, а своје грехове не види. Често су старије жене толико обузете серијама и различитим емисијама да више не разликују где је стварност, а где су намештене сцене. Почиње да им се чини да су сви око њих наркомани, девојке лаког морала и издајници. Међутим, има и других стараца. Они свој живот повезују с вером. Добро је ако се човек с религијом упознао још у младости. У том случају ће у зрелим годинама његово искуство само јачати. Појавиће се слободно време за молитве и за читање православних књига. Баке и деде могу да одлазе на све празничне службе. Многе страсти и пороци нестају. Нема тако јаких саблазни као у младости. Човек управо у старости може да се побрине за своју душу и да је припреми за вечни живот. Протојереј Андреј Ткачов извор

О, колико је милосрдан и препун љубави Господ! Он је спреман да нам све и сваком опрости и стрпљиво чека наше обраћање, наше искрено покајање. Не уништава нас количина и тежина грехова наших, него наш живот без покајања. Уништава нас то, што ми гурамо наше покајање, како се каже, што даље у ћошак. Ето, и ради тога се срди на нас наш Господ. Свети апостол Павле каже: „Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гнев за дан гнева и откривања праведнога суда Бога, Који ће дати свакоме по делима његовим.“ (Рим 2, 5–6). Господ жели да спасе све и да дарује свима вечно блаженство, а ми се јогунимо, тонемо у своје грехе и на покајање гледамо кроз прсте. Зла сила нас на разне начине одвлачи од покајања, но чешће од свега покајање се одлаже због лењости и лажног стида. А треба отворено рећи, и имати страх од њега, а када је грех већ учињен, тада га треба открити и исповедити га, зато што ће се раније или касније грех поново појавити. Ако не у овом животу, онда у будућем, и тада ће бити страшно и стидно не само због узрока греха, колико због неразумног скривања. Бити грешник - је општа несрећа. Нема ниједног човека без греха. Само је Бог безгрешан. Ако човек не греши делом, онда греши речју, ако не речју, онда помислима. Има и хришћана који се не кају и не причешћују из другог разлога. Они су заборавили на Божије милосрђе и о покајању размишљају по људском суду: тобоже, ја сам тако велики грешник, да ми Господ нипошто неће опростити. То је већ очајање – смртни грех. Никада не треба заборавити да нема неопростивог греха, осим греха непокајаног, тј. нема таквог греха, кога Господ не би опростио, ако се човек покајао. Најстрашније је – када човек нема потребе за покајањем. Они који мисле за себе да су праведни и да ће се спасити без покајања. Ма како ми живели праведно и свето, ми не можемо да уопште не грешимо док живимо у телу и зато никада не треба да нас напушта осећај покајања. Господ не улази у срце, док се оно у потпуности не очисти покајањем. И само када је човек потпуно свестан својих безакоња, чак и у најмањим гресима, када са најдубљом скрушеношћу срца заувек остави своје грехе и сматра се грешником, тек онда ће Господ посетити срце и испунити га миром, радошћу и љубављу. Обично се човек труди да умањи свој грех и представи себе мање достојним осуде, него што је у стварности и тако штети души својој. Грех је једини разлог која нас удаљује од Бога и представља брану од Његове љубави. Треба знати да сваки грех, како велики, тако и мали исти по својој суштини. Господ чека од нас покајање. Пођимо брзо, брате мој, на Његов зов. Покајање је основа нашег спасења и зато га не треба пренебрегавати. При крштењу ми се рађамо водом и Духом Светим, а при покајању се поново рађамо сузама и Духом Светим. Ради подршке и оснаживања тог осећаја, Црква пружа руку помоћи, усмерава човека на Тајну очишћења од грехова својих. Та Тајна одсеца од човека грешни део његове душе. Том тајном се уништава прошло и самим тим се одсеца и оно што је горе од човека него грех – њом се уништава очајање. И тако, милосрдни Господ прашта сваки грех, и не треба очајавати, не треба се стидети исповедања својих грехова. Не треба их умањивати, него их треба са сузама раскајати и Господ ће их опростити. Сви ми желимо да се спасемо, али мало ко размишља и на прави начин се брине о свом спасењу. У рај желе сви, а тешко је трудити се и донети добре плодове за своје спасење. Код многих је жеља да се спасе остаје само жеља,на речима... А Господу нису речи потребне, него дела! Схиигуман Сава (Остапенко) извор