Претражи Живе Речи Утехе

Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету. Можда се посебно данас јасно осећа злоћа људи, јер се зло појављује организованије него икада раније. Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују. Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје. У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“. Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство. Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека. После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“. Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи. Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света. Старац Софроније из Есекса https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-sofronios-toy-essex-pote-archizei-na-yparchei-o-anthropos/#

Себичност нам не дозвољава да истински и несебично волимо Бога и човека. Из себичности се рађају страсти. Погођени какви јесмо, не можемо се равнодушно односити према другим људским лицима и стварима. Наши односи постају страствени и себични и спречавају нас да истински уживамо у нашим ближњима и другим добрима света. То нас на крају доводи до усамљености, празнине, ћорсокака. Сви патимо од болесне егоцентричности, неко мање а неко више. Како да се ослободимо ове озбиљне духовне болести, која трује цело наше биће? Само неко без ове болести може постати наш лекар. Само нови човек могао је да нам пружи могућност да победимо болест старог човека и да постанемо нови људи. Сви знамо да је тај нови човек Богочовек, наш Спаситељ Христос, који по Светом писму „греха није починио, нити се лукавство нашло у устима његовим“. Исус Христос, из бескрајне љубави према нама, нуди нам себе да се сјединимо са Њим и тако нам пренесе свој нови живот. Светим крштењем, миропомазањем, светим причешћем долази до наше интеграције у Тело Христово и нашег оживљавања Христом. Сваки хришћанин који учествује у животу Христовом, у Његовом телу које је Црква, примио је благодаћу Духа Светога семе новог живота. Али мора и да се подвизава, да би се све више чистио од страсти и украшавао врлинама. Рецимо једноставно: што се човек више испразни од свог ега, то се више испуњава истинском љубављу и благодаћу Божијом. Како је стари човек ограничен, тако се и нови увећава. Овај прелазак са старог на новог човека није лак, јер страсти имају дубоке корене у нама и не могу се лако искоренити. Потребна је непрекидна и дуготрајна борба за очишћење од страсти. Ово је подвиг покајања. Сваког дана морамо да се покајемо за своју старост, односно за своју грешност, за своју страст, за своју егоцентричност, за нашу неспособност да у потпуности волимо Бога, нашег Оца и своје ближње. И сваки дан смо позвани да тежимо љубави, смирењу, чистој исповести, самосавладавању, правди, неосуђивању, молитви. Тако се у нама полако дешава ново духовно рођење благодаћу Божијом. Међутим, духовно рођење претпоставља године покајања. Када разапнемо старог човека, то боли, али тада у нама васкрсава нови човек. Тако ћемо се својом стрпљивом и свакодневном борбом покајања ослободити старог и палог човека и преобразити се у нове људе. То се догодило у житијима наших светих, који нам својим дивним животима показују пут. Георгиос Капсанис https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/oso-o-anthropos-adeiazei-apo-ton-egoismo-toy-toso-gemizei-me-tin-alithini-agapi-kai-tin-chari-toy-theoy/

Сретенска и Минска богословска академија од 14. до 15. марта 2023. године организују III Међународну научно-богословску конференцију „Бог – човек – свет“, која је ове године посвећена теми „Човек и васиона: трагање за хармонијом“, преноси Патриархия.ru. На учешће су позвани црквени и световни научници, наставници богословских академија и богословија, богословских и световних универзитета. Сврха конференције је да изгради интеракцију између научника, теолога и филозофа у решавању актуелних хуманитарних проблема. Планиране су следеће теме конференције: сукоб човека и животне средине: теолошки, филозофски и научни аспекти; хармонија човечанства и васионеа: услови, средства, начини; узроци штете по животну средину: технолошки, друштвени, морални, духовни, други; еко-, техно-, био-, дигитални системи: изгледи за интеракцију природе и друштва; напредак и деградација човечанства: знаци, критеријуми, могућности, препреке; религија у глобализованом свету у светлу православне апологетике. За оне који не буду у могућности да присуствују лично, биће омогућено излагање на даљину преко Зоом платформе. Временско ограничење за говор: 20 минута на пленарној седници, 15 минута на секцијама. Видео снимак извештаја биће постављен на сајту и на Јутјуб каналу Сретенске богословске академије. Сви говорници ће добити сертификат о учешћу. На основу резултата конференције планирано је објављивање материјала. Они који желе да учествују морају поднети пријаву организационом комитету конференције до 1. фебруара 2023. године на е-маил адресу: [email protected] Услови за учешће на конференцији, попуњавање пријаве, детаљне информације о учешћу, као и контакти организатора објављени су на сајту Сретенске богословске академије. https://mitropolija.com/2022/11/17/poziv-za-ucesce-na-medjunarodnu-naucno-bogoslovsku-konferenciju-bog-covek-svet/

Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија. 82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr. Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле. Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. https://patmos.rs/2022/07/25/atanasije-limasolski-vera-je-najvece-iskusto-koje-covek-moze-da-stekne/

„Човек је биће прогреса и регреса. Ако не радимо сваки дан нешто ваљано, за неколико дана то што смо научили ваљано, почињемо да заборављамо. Прогресивно – ако напредујемо духовно. Човек ако не напредује, он ће назадовати. Нема статике. Kао што каже јеврејска изрека: ако не постанемо бољи, постаћемо гори. Полазимо од претпоставке (за мене чињенице) да сваки човек у некога или у нешто верује. Вера у некога је првобитна, природна вера новорођеног детета у своје родитеље, најпре мајку. Ерик Ериксон ову прву веру назива „праповерење”. Уколико мајка својом љубављу према детету испољеном дојењем, бригом и приврженошћу (не и претераном бригом, јер је та брига онда знак неуротичног страха код мајке), овој мајчиној љубави убрзо се придружује и отац – и уколико остану доследни у испољавању истинских осећања према детету (остајући стално привржени један другом у љубави), створени су повољни услови да вера детета у Живот остане у њему трајна. Тада може започети и трајан процес преуобличавања (трансформације) вере. Пошто ништа у космосу – кажу астрономи и астрофизичари – не може бити заувек дато, остати исто и непромењиво, а каже се с правом да „Kако је горе, тако је и доле, и обратно”, тако треба да буде и са човековом вером. Не може, дакле, бити истина да постоји неки човек у свету који и када је стекао повољно веру у детињству и задржао је у адолесценцији и касније (што није увек случај), остаје на тој истој вери целог свог живота, без обзира колико дуго живео. Зато волим стару јеврејску изреку: ако не постанеш бољи, постаћеш гори! Једном речи, вера треба, па и мора да доживљава преиначавања, што значи да се она природно колеба између јаче и/или слабије вере; у повољном случају ова се човекова вера спиралним путем ипак постепено (некад и брже) пење пут несагледаног краја, јер краја заправо нема (према Христовим речима: будите савршени као што је савршен Отац ваш небески). Управо на путу преиспитивања вере, плодног незадовољства достигнутог ступња своје вере, почиње прелаз „из разреда у разред”, увек виши, до највишег, никад доступног. Овај благословени процес, Kарл Густав Јунг назвао је индивидуација или „индивидуациони процес”, а хришћанство – обожење. Препреке (искушења) на овако дугом путу бројне су; Јунг их назива: сенка, персона, мана-личност, анимус и анима; циљ је индивидуације стићи до Сопства, психичке станице на путу индивидуације која је изнад принципа Ја, а у чијем се средишту (за хришћанске народе) налази Исус Христос. Од јачине наше вере (никад довољно јаке!) зависи да ли ћемо искушења препознати као шансу и изазов, да бисмо даље напредовали у упознавању себе, а самим тим препознавању, откривању Бога у себи или ће доћи до привременог или трајног застоја. Човек похађа школу прелазећи из разреда у разред. остаје незадовољан (плодно незадовољан!) па наставља (слутећи) ново и друкчије школовање, откривајући трансценденцију". Владета Јеротић извор: mojaucionica.com

Човечанство и природа су директно међусобно зависни. Глатко и хармонично функционисање стварања зависи од нашег поштовања према природном окружењу. Дисхармонија коју данас видимо у природном свету је због чињенице да су закони које је Бог поставио да би стварање правилно функционисало поништени. Недостатак поштовања према природи довео је до превирања у екосистему, оштећења стратосферског озонског омотача, загађења мора и обала неразградивим отпадом и нерационалне експлоатације биљног и животињског царства. Ми људи смо бића из два дела: истовремено материјалног и духовног. Ову нашу двоструку природу истичу свети Оци, при чему Свети Григорије Палама, на пример, каже: „Људи су двојни: споља, тело; а унутрашња личност, то је душа’. Бог је створио човечанство од праха из земље, дунуо на њега и пренео свој дух. На тај начин смо постали жива, материјална/духовна бића. Овај наш двоструки ентитет нам омогућава да владамо природним светом и да имамо власт над њим, на исти начин на који Бог има власт над нама. Ми смо, дакле, господари и господари света и творевине, због чега смо и створени последњи: да бисмо истакли своју супериорност и чињеницу да је све направљено било „веома добро“ и да нам је стављено на располагање. Наравно, наша власт над материјалним стварањем није ни потпуна ни неограничена. Не треба заборавити да свака власт има одређене границе. Када поштујемо природу и делујемо без произвољног насиља, заиста постајемо креатори и слика Бога, а не вандали. Однос између човечанства и животне средине није статичан већ динамичан. С обзиром на нашу духовну супериорност и сензибилитет, позвани смо да заштитимо природно окружење. Од нас се захтева да одржавамо хармонију која постоји у природи, увек имајући на уму да немамо само права, већ и обавезу, према фрази у књизи Постања „да се бринемо и чувамо је“ . Ово изражава да природу можемо користити, али и да је морамо заштитити. Другим речима, човечанство је створено да управља природом и штити је, да воли стварање и да живи у складу са њом и другим људима. Хармонија и лепота природе су у динамичном стању. Стварање није догађај који се десио у прошлости, већ онај који наставља да се остварује данас и који ће се наставити и сутра, у смислу да Бог Творац и Творац универзума одржава и одржава сва бића у постојању. Када би Бог макар на тренутак престао да спроводи своју кохезивну вољу, универзум више не би постојао. Ништа не може постојати осим ако Бог то не жели. Он обезбеђује све. Он је у срцу свих ствари и одржава све у животу. Свето писмо, посебно Стари завет, истиче савршенство створеног, да би се истакла мудрост свемогућег Бога. Стварање непрестано говори о слави вечног Творца. ‘Небеса објављују славу Божију; а свод објављује дело руку његових’, како каже псалмиста. Када је Бог завршио стварање космоса, он је ’видео све што је направио, и, заиста, било је веома добро‘. Ми људи смо ову лепоту стварања примили као божански дар, као благослов. Грчка је, на пример, са својим безграничним природним лепотама, високим планинама, дубоким гудурама, избоченим обалама, тиркизним водама и безбројним острвима, освештана од стране мноштва светитеља подвижника. Они су живели на њеним најудаљенијим крајевима и, уз помоћ лепоте сваког предела, могли су да се духовно уздигну у царства неизрецивог величанства и да се сједине са Христом Спаситељем. Људи су данас, нажалост, искористили ову лепоту и згњечили је, да би задовољили своје страсти и жеље. Резултат ове експлоатације и угњетавања је нарушавање односа између нас и природе, али и стварање огромног еколошког проблема, пошасти нашег времена. Наравно, опште је мишљење да је ова криза пре свега духовна и етичка. Загађење природе, мењање и уништавање животне средине одражавају унутрашње загађење и духовну измену у самим људима. Људи данас доживљавају горак укус своје себичности, своје похлепе, својих незаситних апетита, свог расипништва и свог хедонизма. Уништавамо природу, а природа нам узвраћа болестима, стресом, страстима и смрћу. Време је да се опаметимо, освестимо, време је да уживамо у духовној радости и да, у покајању, упутимо хвалоспеве нашем Тројичном Богу, Створитељу васељене, који времена и годишња доба одређује једино својом влашћу. Тако ћемо моћи не само да до краја живота проживимо у радости и миру, већ ћемо и потоњим генерацијама дати пример како треба живети, да надмашимо ‘имиџ’ и да се пењемо лествицом која води у ‘подобије’, у вечно блаженство царства небеског. О. Хараламбос Бусиас https://mitropolija.com/2022/05/31/covek-i-priroda/

Предавању је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, затим, многобројно свештенство, представници градске власти, декан Правног факултета проф. др Драган Вујисић са осталим професорима, као и велики број студената.

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, Епископ топлички г. Јеротеј служио је Свету Литургију пређеосвећених Дарова у петак шесте седмице Великог поста, 15. априла 2022, у параклису Преподобног Јустина Ћелијског при храму Светог Николаја Жичког у београдском насељу Ресник. ”Овом вечерњом службом коју смо служили, иако у овим јутарњим часовима из практичних разлога, почињемо да обележавамо и велики празник који ћемо, сутра у ствари да прославимо, на крају, са Светом Литургијом. То је празник светог и праведног Четвородневног Лазара”, напоменуо је владика Јеротеј истичући да га је Господ васкрсао четири дана након што је био у гробу. Тиме је Господ показао да је он тајанствени Син Човечији кога помиње свети пророк Данило као човека који ће доћи у последња времена да суди овоме свету. ”Та последња времена су, у ствари, дан другог доласка Христовог и општег васкрсења мртвих”, рекао је Владика указавши да ми данас у овоме празнику ”предокушавамо то опште васкрсење мртвих”. Поред многобројног верног народа Литургији су присуствовала и деца из ОШ ”Коста Абрашевић” са својом вероучитељицом Наташом Томић. Извор: Радио Слово љубве Звучни запис

Архимандрит Сава, игуман Манастира Високи Дечани, је у Недељу спомена Игумана Синајске горе - Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022. године, беседио на светој служби Божјој у овој нашој величанственој Немањићкој задужбини на Косову и Метохији, говорећи о односу човека са Богом, стицању светих врлина и усхођењу Лествицом у нашој свакодневици: "Господ нас позива да у време Поста умножимо трудове јер је ово време када се припремамо да заједно са Христом прођемо распеће, да бисмо са Њим доживели Васкрсење. И период поста јесте управо период сахрањивања, погребења нашега палог човека, да би у нама васкрсао нови човек у Христу Исусу...". Беседу доноси Јутјуб страница Манастира Дечани. Вест обрадила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Јутјуб страница Манастира Високи Дечани Беседа игумана Дечанског о. Саве:

Шта је Господ поставио као главну бригу сваког човека у овоме свету, као главну и најглавнију бригу и моју и твоју и сваког људског бића? Шта? Све! И јело и одело, и храна, земља, звезде, небеса – све је то додатак Царству Небеском, Царству Божјем. То је Богочовек Господ Христос, Спаситељ и Промислитељ сваког човека, ето, поставио као главну бригу и мени и теби. „Иштите најпре, најпре Царства Божјег и правде Његове“. Господе, у овоме свету тако је много потреба људских око тела, око одела. – Све то нека не буде ваша главна брига, те ситне бриге и бригице узео је Бог на Себе. Ко загрева сунце, ко испуњује океан водом? Ко земљу дарује стваралачком силом да она из себе производи толике усеве, толике воћке, толике животиње? Ко води даје ту силу да она безбројне рибе производи у себи? Ко? Те брига узео је Господ на Себе. Ко топлоту, ко звезде, ко травице даје; ко ствара кротко и благо теле, ко ствара дивну ласту, ко брине о њима? Он! Све те бриге узео је на Себе Господ. Није то оставио човеку, мени и теби није оставио да ми стварамо ваздух, да сунце загревамо, да земљи дајемо силу да рађа пшеницу и кукуруз. Све то није Господ дао ни теби ни мени. Све те бриге узео је на Себе, а теби и мени поставио као главну бригу Царство – Царство Божје и правду Његову. Ето, то је циљ нашег живота, то је главна мета. Господ је због тога дошао у овај свет. Није Он низашта мање дошао у овај свет, не. Да мени и теби сазида кућу, да нам да добре оброке и да ја и ти уживамо у сластима? Не, не! Господ је дошао у овај свет да све спасе од греха, од смрти, од ђавола, да царство ђавола победи за човека. Тако ђаво царује у овоме свету и кроз мене и кроз тебе и кроз овај свет – кроз грех. Ђаво царује кроз грех, и ти када се бориш да испуниш главну заповест Спаситељеву, циљ свога живота, да стекнеш Царство Божје, Правду Његову, бориш се са својим грехом, са главним грехом својим бориш се. Пронађи га у себи. Јер кроз грех ђаво царује. Грех – то је страшна ђавоља сила; то је ум ђаволов, то ја фантазија ђавола, то је машта ђавола, то је душа ђавола. И када ја и ти грешимо, у нама се развија та смрдљива душа ђавоља, замагљује ум наш, помрачује га и постепено уводи у пакао још на земљи. А гле – пакао у души ври, ври кроз безброј греха, кроз страшне страсти. Зато је врховна заповест: „Иштите најпре Царства Божјег“. Ти немаш право да постављаш себи циљ, јер ниси себе створио. Пошто те је Бог створио, Он ти даје главни циљ. Ниси ти створен да будеш марва за коритом само, ниси ти тело само; тело твоје је пет процента од тебе, а душа твоја је деведесет пет. И теби таквом, теби с неба, Господ је поставио циљ, један циљ: „Ишти најпре Царства Божјег и Правде Његове, а све друго даће ти Господ“. За све друго Он брине о теби и око тебе. Нас окупља Еванђеље Христово: Господ објављује као главну бригу Царство Божје и Правду Његову, а Европа задовољства, уживање, културу, цивилизацију. Шта је то: телесно уживање су прогласили за циљ живота, прогласили су ствари за циљ живота, а душу одбацили! А Спаситељ у Своме Светом Еванђељу објављује да је главна вредност у овоме свету душа човекова. Ништа важније нема од душе човекове[9] у овоме свету. Сва земља – шта је? То је патња гноја. Сва земља – шта је? Буњиште и ђубриште. А душа – душа то је дар с неба, душа другује с Анђелима небеским, са браћом твојом у овом свету. И Господ је сишао у овај земаљски свет да Своје Царство оствари у њему. Дао све небеске Анђелске силе да служе – коме?[10] Мени и теби, брате и човече. Вели Спаситељ за Бога да је Бог све Небеске Силе довео на земљу да служе твоме спасењу. Пази како живиш, јер ћеш на дан Страшнога Суда осетити страшну силу од ћутања Спаситељевог када будеш угледао очима своје душе шта је Господ учинио за тебе на земљи. Сишао с неба, постао човек, ушао у смрдљиво тело људско, живео у њему тридесет и три и по године, патио се, мучио се – за кога? За мене и тебе, за свакога од нас. Донео Царство Небеско, све Анђеле учинио мојим слугама на земљи, а ја – шта сам ја радио? Ја Њега ни приметио нисам! Христа ни приметио нисам! Ја сам устао против Њега, ја сам тврдио да ни постојао није Христос. То деца наша уче у комунистичкој школи: Христос није постојао! Ти у гордости својој велиш: „Не треба ми ни Бог, ни Христос. Довољан сам ја себи, ја човек, човек са телом“. Био мудрац, надмудрац, био философ, надфилософ – шта ти радиш? Уметност, култура, цивилизација, техника, авиони, камиони, од свих тих играчки ти си главну бригу, јеванђелску бригу заобишао. Не, од тебе, човече, који нећеш Христа, који не живиш за Царство Божје у овом свету, за Правду Његову, од тебе – шта ће остати? – Тело које ће (се) развијати у црве и у змије, и душа која ће се развијати у духовне црве… А престајеш бити хришћанин ако ти главна брига и дању и ноћу није Царство Божје. Бедници, безумници! Ако је ико постојао – постојао је Он! А ми, а ја, а ти, ми смо сенке, сенке, само сенке. Он – Он је једини који даје смисао животу и мом и твом! Он је једини који даје вечни смисао човеку, човековом животу! Он је једини који даје Живот Вечни свакоме људском бићу. И Њега – Њега чиме хоћеш да замениш? Чиме, чиме, чиме? Бедници! Безумље се зацарило Рече безумник у срцу свом: „Нема Бога“. Али ми – ми смо хришћани! Куда – куда идеш, душо Србинова, куда срљаш? Шта је главни последњи стрн твој? Јер ако не изабереш Царство Божје као главну бригу своју у овоме свету и ако то не буде главна брига сваки дан и сваку ноћ, знај, душа твоја трчи ка паклу. Не варај себе! Не варај себе, Србине; не варај себе човече! Ти човече који летиш на Месец – не варај себе, не лажи себе. Ти лажима успављујеш савест своју и Христа одбацујеш и главни циљ живота и света одбацујеш који је Он поставио. Ти хоћеш Бога да поправљаш, Бога да исправљаш. Христа поправљаш! Ко? Ти човек – беда! Ишти Царство Божје, и даће Бог – то је сигурно. Сваки који иште добија – вели Спаситељ. Сваки који иште. И ти, и ја, нема изузетака. Не само Свети Сава, сви Светитељи су искали Царство Божје. Ишти и добићеш га, и сваки човек ће га добити. Да, Господ је Истина, и увек моћан да учини све што ти вером у Њега хоћеш. Све добија човек који верује, вели Спаситељ, све добија човек који верује. И ти, ако вером у Њега тражиш Његову божанску Правду, Истину, испуниће ти душу Он њоме. Ако ти од Њега тражиш са великом вером и љубављу светом, испуниће. Ти истински хришћанин, тражиш од Њега да ти да молитву, да те испуни милошћу, даће ти сигурно: „Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје“ – вели Свети Апостол Павле, све могу. Нема ништа немогуће. Али ја не тражим од Њега ни јело ни одело, ја тражим од Њега Царство Небеско, Правду Божју, Истину Божју, Љубав Божју. Зато Он све даје; зато ја с Христом постајем свемоћан, све могу у Христу Исусу. Тако, браћо моја, нико од нас нема оправдање ако није добар хришћанин. То зависи од свакога од нас, од мене зависи да ли ћу ја данас бити хришћанин или незнабожац; од тебе зависи да ли ћеш данас бити хришћанин или незнабожац. Не варајте себе, нико неће у оном свету одговарати за нас, осим ми сами. Хвала Господу што је сишао у овај свет, хвала Господу што је показао још једну тајну човековог бића, што нам је казао да је човек вечно биће и дао нам силе да ми на земљи стекнемо себи Живот Вечни у ономе свету. Хвала Господу што је дошао и основао Цркву Своју, Себе оставио у Цркви Својој која је Тело Његово духовно, и ту, у Цркви Његовој, ето Царства Божјег, Правде Божје. Свети ава Јустин (Поповић) Извор: Пријатељ Божији

Зло је, као и рат, тема која нема одговор у теологији. Како оправдати зле поступке које би свака етичка школа осудила као неприхватљиве, са највећим могућим друштвеним рестрикцијама? Како тумачити извесне библијске догађаје, као што је спремност оца да принесе сина јединца на жртву, или догађај убиства деце пре рођења Исуса Христа, осим, да је некада потребно у име антиципираног и већег зла, бити принуђен и спреман на мање зло? И да ли се та спремност рачуна? Да ли бити апсолутни пацифиста и пустити да, рецимо, нацисти у логору убијају, или бити спреман зауставити то што за собом повлачи много смрти? Христос је својим рођењем и васкрсењем релативизовао апсолутност смрти и зла, како год то чудно изгледало, па је у том смислу, антиципација већег зла довољан аргумент да начиниш мање зло. Свака Библијска слика страдања, није у сагласју са сликом и представом о животу коју сервира постмодерна свакодневница, она је у својој тајанствености парадокс по себи. Постоји ли мање зло и колико је један поступак моралан и исправан само зато што сам себи проналази оправдање? Причу о жртвовању Аврамовом, односно приношења на жртву свог јединог сина Исака, узећемо као пример теме мањег зла. Бог се обратио Авраму захтевајући од њега да тешко добијеног сина жртвује, не дајући за такав један поступак ни рационално објашњење, ни било какав разлог. Уколико је неко спреман на такво ултимативно дело, на које је Аврам био спреман, онда је тај неко и довољно велики да преузме одговорност и за зла која су испред њега, да стави у заштиту оне друге на свом историјском путовању, јер мора и има, једину ултимативност и апсолутност у Богу. Само у том смислу, све друго испод Бога се релативизује, што му и омогућава да буде човек. Ако би пацифизам ставили на место „бога“, онда идеализујемо ту врсту идеологије. Постајемо они који су спремни у име тог „бога“ да трпимо сваку неправду, јер суштински релативизујемо људски живот на исти начин на који то и сви други чине. Када говоримо о Библијској причи, која је хиперболисана, Аврам носи свој крст и ћути, никоме не говори да мора да убије самог себе, да убије све оно што он јесте. Како уопште да рационализује тај апсурд и да га изговори другом? У тој тишини ми пролазимо сву голготу коју нам Аврам ћути, онолико колико смо као читаоци у стању да се суочимо са том сликом. На место речи долази тишина, на месту разума почиње вера. Аврам ћути своје тамне углове свести, а писац пред нас поставља вечиту загонетку таквог једног поступка, коју је тешко открити и одгонетнути. Он није злочинац, а спреман је на злочиначко дело. У том „страху и дрхтању“ то ћутање постаје тешко и застрашујуће, јер оно није свестан чин, већ последица разумевања немогућности да га други разуме. Тај поступак је језиком неисказив, необјашњив. Истрајавањем у вери Аврам се може учинити фанатиком, али он се налази сам испред себе и заповести Божије коју не може да преиспитује, јер верује у обећање које му је дао Бог, у личној вери да Бог зна чему таква жртва. Он своје бреме носи у апсолутној усамљености, нема с ким да га подели, не може да моли Онога који је од њега тражио тако што. Преузимајући одговорност да буде сам кроз тајновитост у својој најдубљој субјективности, он стоји насупрот јавном животу и правилима. Кјеркегор тврди да је веру боље ћутати. Кроз ћутање покушава да прикаже истину која се не може изрећи. И не само то, Кјеркегор покушава да прикаже однос индивидуалног и спољашњег, вере и апсолута. А о вери је тешко говорити, многе тишине су неизрециве, као што су неизрециве и саме речи, јер их треба преживети. Као што сам наглашава, не постоји људска имагинација која би могла да разуме сву дубину Аврамовог искушења када је требао да жртвује своју наду и утеху, за коју се толико дуго и усрдно молио. Аврам се носи са неразрешивим парадоксом – његова љубав према сину је оно што га спречава да га жртвује, он застајкује, чека, на Исакова питања тек штуро одговара, све подноси без жалби и приговора, али се у исто време Аврам не сме супротстављати Богу, иако ће губитак сина бити болан. Међутим, Аврамов случај није универзално правило, већ је јединствен пример. Тај поступак не изискује оправдање. У супротном се било ко од нас за велика зверства може позивати на Аврама и његов тест. То је оно што се у свету закона не дозвољава и сматра се изузетно погрешним. Чак и Кјеркегор мисли да Аврам није херој и да би Аврам више волео да једним херојским чином поштеди сина и понуди свој живот уместо живота свог сина. Онда би то дело било рационално прихватљиво. Аврам и Сара дуго нису имали деце и поставили су целокупан свој идентитет у ту „немогућност“ да имају дете. На крају, њихова немогућност у коју су уградили свој идентитет, поставља се као предмет жртве – дакле он мора да жртвује све што је желео, сваку могућност и немогућност у којој је његов идентитет изграђен и он пристаје на то. И не само његов, него и његове жене. Иако је сама прича много дубља, она представља прекид људског жртвовања, јер су сви народи у окружењу и даље приносили људске жртве, што је био нормалан начин постојања тадашњег света. Стари завет прекида ту праксу управо кроз догађај Аврама и Исака, што представља еволуцију људског рода. Следећа је у Христу јер за Њега нико не сме убити, него су дарови хлеб и вино нова жртва. Жртва добија сасвим другачији идентитет. Она постаје оно што дајеш из себе за друге, а не оно што одузимаш од себе. Аврам има веру. Без вере жртвујемо, узимамо, са вером дајемо, то га у мојим очима екскулпира од онога што је канио учинити. Ако кроз хипотетички наратив ставимо појединца који треба да се одлучи између два зла за оно мање, он мора изабрати по којим начелима ће нешто учинити, што већ укида његову слободу. Лажна вера је када помислимо да чинимо исправну ствар спашавања света и човека, када се играмо Бога. Данас, стављати једног појединца као носиоца наратива о борби за исправност вере, спасиоца вредности, можда јесте прича о избору мањег зла, али само привидно, јер вера подразумева жртвовање себе, не другог. Зато када неко каже да су потребне жртве да би се достигло добро, не говори истину. Размрсити клупко етике, спољашњост и унутрашњост бића, општости и појединачности, није лако. Пракса људског жртвовања је оно што смо узели за пример цивилизованости – они који приносе људске жртве нису цивилизовани, они који на место тих жртава стављају законе, људска права и мир, јесу. Есхил и Софокле никад нису били актуелнији него данас. Време преласка из предцивилизацијског периода у цивилизацијски је време када Ореста прогањају Фурије, коме уз Аполонову помоћ, по први пут у историји, његовом греху, суди грађански суд, кроз чије суђење његов грех престаје да бива наследан. Неки нови поредак нам нуди свет у којем људске жртве постају нормална појава. Прича о Авраму је прича о људској вери појединца који поверењем у Бога и Његовим обећањем ставља у први план апсолут. Мотив жртве је нешто што нас прати читавог живота и представља једну од основних тегоба људске егзистенције. Смисао улагања себе у будућност и за другог је оно што осмишљава наше постојање. Жртвовање другог зарад општег добра је само забарушеност илузије разноразних убеђења који нам пружају привид да је све у реду, или да ће се на крају, макар у оном другом животу, све некако средити и наш живот добити потврду да је имао смисла, смисао који нисмо у стању да препознамо за живота. Пише: Јелена Петровић https://mitropolija.com/2022/03/24/covek-na-zrtvenom-oltaru/

Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

У недељу пред Богојављење, 16. јануара 2022. године, када се богослужбено прославља свети славни и свехвални пророк Малахија и Свети добропобедни мученик Гордије, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог Саве на Врачару. Преосвећеном владици саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвени славословни дорпинос певачког друштва храма Светог Саве, под уметничким руководством др Катарине Станковић. Након прочитаних светописамских одељака које Црква износи пред литургијско сабрање у овај недељни дан, који богослужбено у духу претпразништва најављује радост празника Божјег јављања на Јордану, Епископ топлички је сабрану евхаристијску заједницу поучио речима надахнуте омилије. Говорећи о значају догађаја Божјег јављања на Јордану, Епископ Јеротеј је указао на значај Светог Јована Крститеља, између осталог рекавши: Свети Јован Крститељ је претеча, онај који припрема пут за долазак Господњи. Рођен је на чудесан и необичан начин интервенцијом Божјом, јављањем Светог архангела Гаврила у јерусалимском храму његовом оцу првосвештенику Захарији. Свети Јован је био анђео у телу зато што се још у утроби матере своје испунио благодаћу Духа Светога, а био је и анђео зато што је читав живот свој провео у пустињи строго се подвизавајући. Пре почетка свете архијерејске Литургије, Епископ Јеротеј је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у присуству председника републике Србије Александра Вучића и верног народа, служио помен почившим Оливеру Ивановићу, од чијег трагичног упокојења се навршило четири године. Извор: Телевизија Храм

У емисији ”Заједно у духу” коју Антонија Хрватин Рот води на Хрватској Телевизији, гостовао је Његова Светост патријарх српски Порфирије, који администрира Епархијом загребачко-љубљанском. Получасовни интервју са патријархом емитован је дан по Божићу, у суботу, 8. јануара. Поглавар Српске Православне Цркве честитао је Божић свима који га славе по јулијанском календару. Истакао је значај хришћанских темеља за развитак европске културе. Говорио је о духовним узроцима пандемије, осврнуо се на друштвене подјеле које су њом изазване, али и о страху који се увукао у људе. Разговор је почео честитком коју је патријарх Порфирије упутио православним хришћанима који су дан раније, у петак 25. децембра/7. јануара, прославили празник рођења Христовог. Казао је да је Бог дошао ”међу нас, да би се сусрео са нама”. Према његовим ријечима, у том сусријету отвара се могућност да се, сусревши се са Богом, сусретнемо и са самим собом и да постанемо цјеловити и хармонични, да бисмо се, из заједнице са Богом, сусретали и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом. Творевина, иако дуго трпи и памти, пре или касније узвраћа Патријарх је нагласио да на сваком од тих планова ”постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација и баш данас треба да знамо да је човек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег”. То значи, упозорио је патријарх, да човјек може бити, својим слободним оприједијељењем, и неко ко дестабилизује ту хармонију. Истакао је да кад год ”вршимо интервенцију на људској природи, кад год вршимо насиље над творевином у целини, творевина, иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узврћа”. Упитан о томе колико су хришћани свјесни значења прослављања Божића и да ли је у времену у ком живимо у први план стављено нешто што Божић помало и засјењује, поглавар Српске Православне Цркве је поновио да је Бог дошао међу нас да би се сусрео са нама. ”У том сусрету, нама се отвара могућност пре свега да се ми, сусревши се са Њим, сретнемо са собом и да постанемо целовити, хармонични, али онда такви, из те заједнице са Богом, да се сусрећемо и са ближњима, тј. са свим људима, па и са творевином Божјом, јер на сваком од ових планова постоји расцеп, постоји дистанца, постоји поларизација”, казао је патријарх. Нагласио је да на Божић треба да знамо да је човјек у творевини саздан да буде стабилизатор домостроја, хармоније, поретка Божјег, и да то значи да, својим слободним опредијељењем, може бити и неко ко дестабилизује хармонију. Када специфичност доживљавамо као свој посјед који нам је дат да се у њега затворимо и да љубоморно чувамо свој дар и таленат, поступамо супротно поруци и смислу Божића. Према патријарховим ријечима, узроци пандемије су у томе што вршимо интервенцију на људској природи и насиље над творевином у цјелини, те творевина, ”иако дуго трпи, дуго памти, ипак, пре или касније узвраћа”. Супротно поруци и смислу Божића поступамо кад љубоморно чувамо свој дар и таленат Патријарх се упитао да ли разумијемо тајну Божића или се више бавимо фолклором и казао да свему треба дати смисао и печат Христов и радост, љепоту Христову, и да, у том смислу, поздравља и спољашње манифестације прославе Божића. Међутим, истакао је, суштина је смјештена у богослужење, у Литургију Цркве, у молитвену атмосферу прославе Рођења Христовог. Његова Светост говорио је и о различитостима са којима смо створени. Истакао је да је различитост специфичан дар који сваки човјек па и народ имају, на основу ког је свако позван да, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз вјеру и подвиг љубави, развијајући свој дар, гради јединство, дарујући себе другима. ”Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је патријарх Порфирије. Са Христовог пута Црква никад не одступа, али постоји проблем у јавној сфери што многи људи, не осјетивши тајну љубави Божје, очекују да се Црква саобрази њиховим шаблонима, те да она заправо треба да поступа онако како ти људи мисле. ”Црква не постоји у свету да би се саображавала свету и да би испуњавала очекивања разних сфера друштва или разних људи са различитим погледима на живот. Црква је у свету да би преображавала свет, а то значи да би снажно, не само речима, него својом суштином и својим постојањем, све позивала на преображај”, казао је Његова Светост. Што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми ”Црква никада не може да се поистовети ни са једним појединцем, али ни са једном групом људи, у смислу странака, политичких партија или у смислу некаквих економских интереса и кругова, зато што у Цркву долазимо да бисмо дотакли суштину и смисао живота, да бисмо дотакли Христа, да бисмо ту Христа открили, а онда, када Њега откријемо, почнемо да усвајамо Његов систем вредности”, рекао је патријарх и истакао да не постоји ниједна идеологија која треба да осмисли тајну Јеванђеља. На питање како се одупријети недостајању хармоније и заједништва у свијету и како људе подстаћи на заједништво, патријарх је казао да су сви људи створени са различитим даровима, а да је различитост ”специфичан дар који сваки човек и народ имају, на основу ког је свако, у заједници са Богом, кроз молитву, кроз веру и подвиг љубави, позван да својим даром, развијајући га гради јединство, дарујући себе другима. Оног тренутка кад специфичност доживљавамо као неки свој посед који нам је дат да се у тај свој посед затворимо и да љубоморно чувамо то што је наш дар и таленат, тада поступамо супротно поруци и смислу Божића, али и супротно јединству у Духу на које смо позвани”, рекао је. О страху и неповјерењу Патријарх Порфирије говорио је и о страху који се увукао у људе: ”Страх је, како је рекао један философ, онтичка категорија у људском бићу. Дакле, човек долази на овај свет са страхом и само разни поводи и спољашње провокације, са једне стране изводе тај страх на површину, а са друге стране га умножавају”. Међутим, што је мањи страх у нама, утолико су мањи и проблеми, искушења и невоље са којима се суочавамо. ”Имамо чврсту котву, имамо чврст темељ, уколико је наш унутарњи страх мањи, уз помоћу којег онда решавамо све оно што је изван нас. Тако и у овој ситуацији у којој се налазимо, реалност је таква да проблеми постоје, да су страдања изазвана коронавирусом на један начин или са једне стране ујединила читав свет, али са друге стране су и поделила свет око многих питања, опет везаних за коронавирус. И ти проблеми су сада не само физиолошко-медицински, здравствени, него су они постали и политички, и економски, и духовни”. Казао је патријарх и да страх и неповерење иду раме уз раме, једно уз друго, али и да, у озрачју доласка Сина Божјег у свијет, добијамо једну другачију перспективу. О изазовима патријарашке службе, образовању и Банији О изазовима са којима се суочавао од како је постао поглавар Српске Православне Цркве, патријарх Порфирије је рекао да је најприје требало да се упозна са задацима који стоје пред поглаварем Цркве и да то упознавање још увијек траје. Подручја својих патријарашких активности подијелио је на двије врсте, а то су унутрашњи живот и поредак Цркве и однос Цркве ка споља. Казао је да је сматрао да је важно да се извјесне структуре у Патријаршији у Београду обнове и освјеже. ”Сматрам да је просвета, да је образовање нешто што је неопходно, не само веома важно, за једно друштво, него за човечанство уопште, па, самим тим и за Цркву и на том плану сам се трудио колико је то било могуће да унапредимо неке структуралне елементе у оквиру Богословског факултета који је део Београдског Универзитета”, рекао је. Његова Светост је додао и да је вјеронаука, која у Србији постоји, као што постоји и у Хрватској, важна за образовање: ”И на том плану, заједно са представницима других цркава и верских заједница покренули смо иницијативу да се поправи статус веронауке и статус вероучитеља, који је за нијансу несигурнији, релативнији, него што је то случај овде у Хрватској. Ступили смо у разговоре, у дијалог са Министарством просвете и верујем да ће веронаука добити статус какав имају и други предмети”, казао је патријарх. Истакао је да и даље постоји потреба да се помаже људима са Баније од којих многи још увијек нису добили онакав кров над главом какав доликује. Нагласио је да ће Црква на том плану и даље учествовати. ”Сигуран сам и да ће сви храмови доживети да сијају као што су некада били, а може бити, пошто се обнављају, да ће бити још сјајнији”, рекао је. О сурету са надбискупом Галагером и посјети папе Србији Са тајником Свете Столице за односе са државама набискупом Галагером поглавар Српске Православне Цркве разговарао је о пандемији, казао је патријарх. Заједнички је констатовано да човек треба да буде једини стабилизатор у хармонији Божјој, и да онда кад је дестабилизује, човјек постаје једини вирус. ”Разговарали смо и уопште о поларизацијама које постоје у свету и да су оне опет последица исте димензије, дисторзије човека из свога лежишта, а онда, у ужем смислу те речи, разговарали смо и о проблемима који постоје, данас се то каже, овде у региону и размишљали о томе шта ми као црква или цркве можемо да учинимо да те поларизације буду колико год је то могуће мање. Кад бисмо ишчупали Јеванђеље Христово из Европе, остала би бездушна љуштура На питање о могућој посјети папе Фрање Србији, патријарх је истакао да се још ни пуну годину не налази на том мјесту и да још увијек није имао прилику да се сретне ни са једним поглаваром помјесних цркава, али и показао спремност да до сусрета дође, јер би се тако показало да ”разне спекулације које долазе из кругова који нису црквени о томе да између католика и православних постоји велика дистанца, такве би наравно, пошто то није истина, нетачне формулације показале се да заправо немају никакву снагу”. Приликом сусрета са надбискупом Галагером, разговарало се о хришћанској Европи. ”Европа и читави ови наши простори у свом темељу имају управо хришћанске вредности. Не би било европске цивилизације да није хришћанских вредности”, казао је патријарх. Истакао је да хришћани треба да свједоче хришћански систем вредности, и упозорио да он неће бити лако прихваћен од других система вриједности, јер хришћански систем вриједности постаје или критика или прозива савејст неких људи. ”Кад бисмо ишчупали јеванђеље Христово из Европе остала би напросто једна бездушна љуштура која нема никаквог виталитета нити трага живота у себи”, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч јеванђеља и понекад би хтели да цркву употребе у контексту својих појединачних циљева, макар они били и легитимни, а цркву нико не може да држи у џепу и користи је као џокера кад му је потребна, истиче у интервјуу за РТС патријарх српски Порфирије. Патријарх српски је, у интервјуу за РТС, рекао да је био тужан оне вечери кад су на улицама Србије избиле блокаде и када је дошло до инцидената и насиља. "Нисам био ни повређен нити љут реакцијом, али морам да кажем да је иста врста реакције дошла и са леве и са десне стране, и из оних кругова који себе сматрају да су опозиција али и из неких крајњих, искључивих кругова који сматрају да подржавају власт, али то је ипак један мањи круг људи јер сам исте вечери добио много више порука подршке и захвалности", нагласио је патријарх српски Порфирије. Ту постоји, напоменуо је, и један принципијални проблем – што многи људи не разумеју да црква покрива целину, обраћа се целини свога народа, чак не ни само целини свога народа него свим људима уопште. "Обухвата и природу и читаву творевину и да је најобзиљнија издаја духа цркве упоређивање са било којом страном и странком. Реч црква значи сабор, која обухвата све, а парс, партија је део. Проблем је у томе што многи људи не слушају целовиту реч Христову, реч Јеванђела и понекад би хтелаи да цркву употребе у контекст својих појединачних циљева, макар они били и легитимни", истакао је поглавар Српске православне цркве. Цркву, истиче, нико не може да држи у џепу, као ни Бога, и да је извлачи из џепа као џокера кад му је црква потребна. "Дакле, ја знам много о људи на разним странама и онај који није успео да чује реч мира, који не разуме да смо једни другима потребни, који трага за тачком ко је крив, тај ће заувек остати без поруке Јеванђеља која је ту да га ослободи, која је ту да да радост. Од тог пута не можемо одустати, без обзира ко како сагледава цркву", нагласио је патријарх српски. Све зависи, према његовим речима, шта нам је приоритет. "Момчило Настасијевић кад говори о итентитету српског народа, говори да је православни и каже да најлепши цветови српске културе су универзални, али су дубоко укорењени у локалном и народном а то јесте православно. Приоритет за православну културу и Јеванђеље и увек смисао постојања је цивилизација љубави, а не цивилизација успеха, јесте човек а не профит како би рекао Чомски. Црква нуди смисао, смисао постојања и у историји и у вечности, а у историји, у свим околностима, даје компас како ходати кроз сциле и харибде, а сачувати другога од себе", истиче поглавар СПЦ. "Човек има потребу за човеком" На питање због чега смо постали љутито и бесно друштво које има режући облик комуникације, патријарх Порфирије је навео да се, на основу свог искуства, делимично слаже са том констатацијом. "Зато што у сваком друштву постоји медијска јавност и постоји друштво, постоје људи, постоји општа јавност. Сувише је сложено људско биће да би се могло свести на ону реченицу 'човек је човеку вук'. Управо супротно, човек има потребу за човеком и у медијској јавности, која, нажалост, не бих могао увек да објасним зашто је то тако, има потребу да пошто пото ствара поларизације. Чим постоје поларизације, то ми личи да неко иза медија има свој интерес, а најлакше га је остварити када постоје блокови, када постоје неспоразуми. Завади па владај, или завади, па оствари свој интерес. Та медијска јавност јесте подељена и она личи на оружје које је спремно да изврши егзекуцију над оним ко је са супротне стране", навео је патријарх српски. Додао је да, истовремено, "зна да обични људи, без обзира на различите погледе на политичко уређење, на различите погледе на разна друга питања и теме које се тичу конкретног живота, ипак комуницирају, ипак опште". "Знам многе који припадају различитим политичким опцијама, а и те како се међусобно друже, јесу пријатељи, па чак и међу онима који заузимају водеће и важне позиције у одређеним партијама", нагласио је патријарх Порфирије. Поглавар Српске православне цркве је истакао да на медијском плану у Хрватској "напросто не постоји та врста поларизације и сукоба и оштрих речи као што је то случај овде код нас, унутар њихових народа и њиховог друштва". "Они, када су медији у питању и када је у питању та сцена, спремнији су да чују једни друге, спремнији су да разговарају једни са другима. Спремнији су да лакше воде дијалог", казао је патријарх. "Оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово" Патријарх Порфирије је, упитан да ли се све владике слажу са његовом реченицом да је референдум за Косово и Метохију одржан 1389. године, истакао да се став цркве о том питању није мењао и да је свима добро познат. "Ја досад нисам наишао ни на једног од браће епископа, а и у свештенству, на дисонантне тонове када је реч о Косову. Наравно да за нас Косово није само политичко питање, то је много дубље духовно питање. Зато ми кажемо да Косово није напросто мит, зато што на плану мита ви можете бити губитник или добитник. Косово је као завет за нас везано за Нови завет, а у средишту, у сржи Новог завета стоји светост и ми смо позвани на светост и за нас је Косово заиста светиња", нагласио је патријарх. Истакао је да је имао могућност да се, откако је дошао на позицију патријарха да се среће са људима из читавог света и да је, како би дочарао, шта за нас Косово практично значи, многима је говорио да је "оно што је за Римокатоличку цркву Ватикан, то је за нас Косово". "Најбоље је Васко Попа рекао, 'поље каквог нема, небо изнад земље и небо испод земље'. Дакле, Косово је за нас оковано небом и у том смислу, не може бити предмет прагматичности, предмет рационалног и логичног. Шта је то ефемерна добит, шта је то практично корисно, јер оног тренутка кад ми угасимо Косово у себи, ми напросто постајемо идентитетски нешто сасвим друго у односу на читаву нашу историју и предисторију, у односу на своје оце, праоце и свега осталог", поручио је патријарх српски Порфирије. Додао је да је континуитет и поглед и ход у будућност једног народа немогућ без дубоког корена и да је за нас Косово најдубљи корен. "Јасеновац је највеће светилиште у српском народу, а не математика и бројке" Патријарх српски наводи да је положај Срба у Хрватској широка, слојевита тема, наглашавајући да је његов дубоки утисак да страх код многих Срба у Хрватској постоји. "Он није од јуче и не може се једноставно једним потезом руке и операцијом и превазићи, а страх је највећи могући човеков непријатељ, кад сте у страху, не треба вам друго робовање, без могућности сте да афирмишете свој потенцијал. Он постоји и спутава отворено, спонтано, аутентично функционисање многих људи. Он има има своје објективне короне, али из тих објективних се развијају и субјективни корени", наглашава поглавар СПЦ. Сматра да у Хрватској постоји веома велики број људи, Хрвата, у разним структурама њиховог друштва, који чине све да отупе тај страх код својих суграђана Срба и да пруже простор да буду раме уз раме грађани као и сви други грађани. "Наравно постоје и такви који користе бруталан језик, који производе управо слику коју сте ви навели, осећање код многих Срба да су, најблаже речено, вишак на просторима Хрватске. Не само да имам огромну наду да та група екстремиста неће превагнути, јер није доминантна у хрватском друштву, већ да ће ове силе и снаге добрих људи каквих тамо има пре или касније учинити да окови страха који спутавају и везују неке Србе једноставно сами по себи ишчезнути", наводи патријарх српски. Говорећи о Јасеновцу и жртвама, истиче да је Јасеновац пре свега свето место, "највеће светилиште у српском народу". "Ја сам безброј пута био тамо, био сам пре три дана, посетио монахиње у Јасеновцу, и сваки пут кад одем у Јасеновац, ја се духовно обновим, оснажим, оснажим се управо на плану по сваку цену труда и напора да проповедамо јеванђеље и да је сваки човек икона Божија, да је за сваког појединца Христос распет", наглашава патријарх. Истовремено, додаје, важно је рећи да за нас Јасеновац није математика и нису бројке. "Ја у Јасеновац идем да се молим богу, тим светим мученицима да буду подршка и нама који смо и данас распети. Отуда покушај да се и ми из цркве увучемо у расправу о бројкама јесте покушај да се измести суштина тога места и свог правног оквира је да се премести на табло где се лицитира о бројкама", истиче поглавар Српске православне цркве. Поручује и да је против сваке врсте ревизионизма, у било ком смеру и правцу. "Притом остављам увек комфор историчарима да на основу различитих параметара и докумената закључују о бројкама. Али не могу да одолим устиску и да не кажем да је ревизионизам веома актуелнан данас, не само код нас, већ глобално говорећи, расправе о Првом светском рату доносе заључке, а који су ревизија догађаја који су се десили. Најбоља могућа ствар у Јасеновцу је што је владика Јован тамо основао манастир и ја позивам браћу и православне Србе да иду у Јасеновац на поклоничко путовање, кад дођу тамо, биће им све јасно", наглашава патријарх српски. "Jутро после устоличења на Цетињу показало да је све пре тога била јефтина политикантска прича" Говорећи о догађајима у Црној Гори уочи устоличења владике Јоаникија, патријарх српски је објаснио да су црквени великодостојници били расположени да иду пешке до Цетиња из Никшића. "Да нас до једне тачке која је сигурна довезу аутомобилима, а да онда пешице се упутимо ка Цетињу па кад стигнемо. Међутим, државни органи Црне Горе то нису дозволили и предложили су хеликоптер, нисам знао да је реч о војном хеликоптеру, нити сам знао да су ту наоружани специјалци. Када сам питао шта ће пушке, имали су образложење да смо високо штићене личноти и да нема другог начина да нас пусте да идемо. Тог тренутка сам помислио шта би Бог хтео од мене – могао сам да не одем и да не буде устоличења, а то је једини задатак и то је обавеза, устолиличење се увек обавља на Цетињу", наводи патријарх српски. Људи су му, каже, вече пре лично говорили да су спремни да иду на Цетиње да се бију. "Показало се колико је то све била јефтина политикантска прича. Када смо обавили устоличење, престали су немири на Цетињу и живот је почео да се одвија потпуно нормално", истиче поглавар СПЦ. Када је реч о потписивању Темељног уговора Владе Црне Горе са Српском православном црквом, патријарх Порфирије је рекао да је то веома важан документ који у овом тренутку једино СПЦ са својим епархијама нема потписан са државом Црном Гором. "Мислим да ћемо у најскорије време доћи до прихватљивог документа и да ћемо потписати уговор пре свега на корист верног народа, али истовремено и као један демократски задатак који треба да испуни држава Црна Гора. Бавимо се том темом и мислим да ћемо доћи до документа који је задовољавајући за обе стране", истиче поглавар Српске православне цркве. "Посета папе Србији отворено питање" Говорећи о посети папе Србији, патријарх српски каже да је то отворено питање, отворена тема. "Ми имамо с времена на време разговоре о томе, ја сам тек дошао на трон Светога Саве, и још нисам имао прилику да се сретнем ни са једним правосланвим поглаваром, сматрам логичним да одем у посету и да дођу поглавари других помесних православних цркава. Мислим да би папина посета Србији била веома важна из много разлога не само у духовном смислу већ и у геополитичким размерама, то би имало свој значај", напомиње патријарх. Одговарајући на питање да ли папин пут у Београд води преко Јасеновца, патријарх Порфирије каже да је, будући да никакве конректне разговоре до сада нисмо имали о доласку папином у Србију, та тема онда "само на нивоу виртуелне стварности". Када је реч о Степинцу, патријарх српски наводи да задатак комисије која се бавила том темом није био да тражи нова документа која би потврдила његову светост, са једне стране или оспорила са друге, већ је задатак било поново читање живота Степинчевог. "И управо на том плану ми смо другачије од браће и хрватских колега видели догађаје и поступке Степинца. Један тих је да за време НДХ Степинац није исказивао много отпора у односу на то што је Павелић чинио у НДХ, и то се приписивало његовом карактеру. Међутим, за време Тита је показивао отпор, живот и динамку па се поставља питање о чему се ради и закљчак је да то није део његовог карактера", напомиње патријарх Порфирије. Наводи да је комисија резултате свог рада предочила папи, те да је на њима у Ватикану да даље процењују шта иде про а шта контра Степинца. "Верујем да ће се из коренспонденције Степнчеве са папом Пијем открити још нека димензија његове личности. Остаје у сваком случају питање откуда то да су различити ставови у односу на два брутална, са његове тачке гледишта, режима која сеју и остављају иза себе жртве. Ми смо урадили оно што је до нас, мислим да смо имали довољно јаке анализе, образложења, аргументе за став који је на почетку рада комисије изразио наш патријарх шаљући писмо папи Фрањи", наглашава патријaрх Порфирије. Извор: РТС

У недељу 26. по Педесетници, 19. децембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Световаведењске обитељи на Сењаку у Београду. Преосвећеном владици Сави саслуживали су презвитери и ђакони Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Празник светог оца Николаја Мирликијског чудотворца прославља се свечано у овој знаменитој свештеној обитељи која је посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, будући да се у манастирском конаку налази параклис посвећен великом светитељу Николају. После прочитане јеванђелске перикопе, речима празничне омилије сабране је поучио Епископ марчански Сава, и између осталог рекао: Похлепа је грех. Није грех имати нешто што нам је Бог дао и није грех бити богат, али је грех бити похлепан. Шта је похлепа, ако не презирање другога, указао је Епископ марчански, и додао: Похлепа је среброљубље, а среброљубље није ништа друго него идололатрија, и није ништа друго него клањање лажном богу, рекао је Епископ Сава. Милосрђе је оно што нам показује Господ Исус Христос својим животом, јер милосрђе је врлина која се диже пред престо Божји. Милостиви човек јесте икона Божја, а данас прослављамо светог оца Николаја који је истинска икона Божја, који је онај који је испунио Јеванђеље Христово, закључио је Епископ марчански Сава. Извор: Телевизија Храм

-Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом, поручио је патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 14. новембра године свету архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Саслуживало је загребачко свештенство, док је појао хор под руководством Иване Србљан. Патријарх је благословио славске дарове у спомен Светог Георгија и празника Обновљења његовог храма, Ђурђица. Славске дарове су припремили чланови хора загребачке Саборне цркве поводом хорске славе која се прославља 16. новембра. -Угледајући се на свог заштитника Светог Георгија, имајте Христа увек на првом мјесту. Не дозволете да се у вашим њиховим животима појави било шта што би поколебало ваш однос са Христом и онда ће ваша песма и молитва допрети веома високо, до ушију Божјих, за вас, добро ваших породица, ближњих и целог света, рекао је Патријарх српски. У беседи после читања Јеванђеља, Патријарх је казао да прочитана јеванђељска прича говори о вери и смислу као простору аутентичног и правог живота: -Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Из вере у Христову реч - која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу - гради се и специфичан, посебан систем вредности, различитит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан, богочовечански систем вредности. -Хришћански систем вредности подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, али и свест да човек није створен да би сваком секундом и кораком живота био ближи свом потпуном нестанку, итсакао је Његова Светост Патријарх који је позвао верне и да се молитвено сете невино страдалих жртава у Вуковару: -Молим вас да упутимо једну молитву за све пострадале у Вуковару, за невине жртве, да упалимо свећу за њих и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све. Свако, користећи своје потенцијале, земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Беседу Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија доносимо у целини: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујем се што смо се данас сабрали у овом Светопреображенском храму у Загребу да служимо свету Литургију. Света Литургија јесте темељ, извор и оквир нашег људског живота овде на земљи зато што се на светој Литургији причешћујемо Телом и Крвљу Христовим, заправо, постајемо сутелесници и сукрвници самог Господа Нашег. Узимајући Његово Тело и Његову Крв на светој Литургији ми сви смо повезани Христовим крвотоком, међусобно смо једно, али сви ми заједно са Господом. Зато света Литургија није ништа друго него пројава Царства Божјег на земљи и истовремено могућност предукуса онога што нас чека у вечности, у пуноћи за нас хришћане. Наравно да је основ, да је пут и веза који нас воде ка светој Литургији и везују за Христа пре свега истинска, права вера, вера у Христа, па стога одломак из Јеванђеља који смо данас чули, из Јеванђеља по Луки, говори управо о вери као темељу, као смислу, као простору аутентичног и правог живота. Онај који темељи свој живот на вери у Христа, он напросто гради свој сопствени, посебан поглед на свет, на живот, на творевину, на човека, на све оно што се види и не види. Једном речју, из вере у Христову реч која није просто идеологија, него је позив на живот у Христу, из те вере и такве вере гради се специфичан, посебан систем вредности, систем вредности који је најблаже речено различит и другачији од многих других система вредности који су антропоцентрични. Вера у Христа ствара теоцентричан систем вредности, богочовечански систем вредности, систем вредности који подразумева спознају да је човек биће које је створено ни из чега, позван из небића у биће, али створен не да последња његова реч овде у историји буде смрт, створен не да му сваки секунд живота, сваки корак живота буде ближи ка његовом потпуном нестанку. Систем вредности који извире из Јеванђеља подразумева да је човек биће које је створено за вечност, да је човек биће које је створено не само за безличну, пуку вечност као егзистенцију у којој нема динамике, него за вечност у којој је смисао, садржај, пуноћа и лепота, љубав и заједница љубави човека са Богом и свих људи међусобно. Дакле, тај и такав систем вредности, који подразумева да је Бог као љубав творац свега, да је Он наш отац и да је сваки човек наш брат, другачији је од система вредности који, на пример, каже да циљ оправдава средства. Другачији је, на пример, од система вредности који тврди да злом треба узвратити на зло. Другачији је од система вредности који препоручује да чиниш другима само оно што они теби чине. И не само другачији, често је у дијаметралној супротности са неким другим системима вредности. Систем вредности који извире из Јеванђеља сажет је у две заповести, две врхунске заповести које би се опет могле свести на једну једину, а то је заповест о љубави. С једне стране, љубав према Богу читавим својим бићем, умом, срцем, али и љубав према ближњем, то јест према другом човеку, која се управо темељи, извире из те љубави у односу на Бога, јер кад волим Бога који је по својој суштини, како каже јеванђелист Јован, љубав, онда волим и све оно што је он створио, што је проистекло из Његове љубави, што је проистекло из Његове руке. Тај, дакле, систем вредности често нас доводи у ситуацију да нас људи не разумеју, да нас одбацују, да мисле да смо тврдоглави, да не прихватамо тобож оно шта нуди модерни свет, као да се човекова суштинска потреба и његово биће кроз векове мења. Увек је човек чезнуо за вечношћу, затим да га неко разуме и помази. Увек без обзира на епоху у којој живи има потребу да воли и да буде вољен, а да ли се возио у аутомобилу или на магарцу, то су само спољашње околности. Да се вратимо и десет векова уназад, ми данашњи људи вероватно би нам све било чудно и необично, али засигурно да као бића која се лако адаптирају, кроз месец, два дана навикли би се на ондашњи контекст. И обратно, и да неко неким чудом дође у наше време из десетог века, наравно да би се чудио свему што је око њега, али би брзо, мало по мало, итекако се навикао и научио и прихватио то што нуди модерно доба. Спољашње околности се не мењају, али оно што му је била потреба у петом, у десетом веку, иста је потреба и данас. Оно што је суштинска, неизоставна потреба данашњег човека била је суштинска потреба свакога човека из сваке епохе, да воли и да буде вољен и да му смрт није последње што може да каже о себи. Из вере у реч Христову, дакле, извире, браћо и сестре, тај и такав систем вредности који човека види као вечно биће позвано на вечност и сваки човек види свог сапутника као вечног сапутника. На тај и такав начин верује и живи хришћанин и кад верује и живи том својом вером онда се све у њему преображава, онда се моли за сваког човека, а молитва је нешто што, без обзира за кога се молимо, пре свега преображава нас. Молимо се за некога ко нам чини неправду и упорно се молимо за њега. У почетку то што нам чини неправду нас боли, али кроз молитву благодаћу Божјом бивамо оснажени и ми полако кроз молитву другачије гледамо и себе на оно што је око нас. Ојачани, изменивши себе, снажнији и спремни да не замерамо, да не помишљамо на осветољубивост и злопамћење, полако постајемо способни да се и онај око нас мења, он да бива другачији, није нам више сметња. Дакле, браћо и сестре, вера у Христа има свој језик. Тај језик је језик љубави. Вера у Христа води спознаји, суштини, есенцији створеног света и онога што се види и што се не види, води другачијем поимању принципа и закона по којима творевина и свет функционишу, али вера је израз наше слободе. У данашњем Јеванђељу Господ описује да је сваки човек добио семе вере, да је свако позван на заједницу са Богом, да је свако створен за љубав и позван на љубав. Бог је пре свега Бог слободе и оно по чему ми људи поред осталог имамо сличност са Богом јесте то да смо слободна бића. Чак и на добро и на врлину Бог нас неће присилити, јер ако је врлина насилна онда је је само спољашња и врло брзо ће се претворити у своју контрадикторност, у своју супротност. Бог, дакле, поштује слободу свакога од нас. Из ове данашње јеванђељске приче видимо да људи другачије реагују на семе вере. Неки људи апсолутно не хају на то што препознају у себи потребу за вечношћу, за истином, за правдом, а то је све Бог и у Богу се налази. Они једноставно одбацују сваку помисао на Бога. Лако је то објашњиво и из Јеванђеља о исцељењу демонизованих Гадаринаца, сећамо се колико је њих, кад их је Господ исцелио, казало: Иди од нас, не требаш нам. Видимо да они знају да је Христос Бог, али им смета. Смета им јер не могу да живе егоистички по својим правилима. Смета им јер заповест Христова позива на жртву, на милосрђе, на праштање, на покајање. Смета им јер једноставно Христова реч, Јеванђељње Његово, позива на одрицање себељубља, острашћене своје воље, на одрицања правила које гласи: чини што ти срцу мило и драго, а да притом то срце претходно није испитано и преиспитано да ли је оптерећено себичношћу, самољубљем, егоизмом, гордошћу. Из срца проистичу различите жеље, али преображене Христовим Јеванђељем оне су смирене, оне имају за циљ да служе ближњем, да служе Богу, а не да подређују све себи и себе постављају у центар. Дакле, често имамо случај, као у поменутом Јеванђељу где Христос исцељује Гадаринце, да зле силе и демонске силе знају да постоји Бог, али неће да живе у складу са Јеванђељем Христовим и зато им смета, а и ми људи често знамо да не може бити да светом влада бесмисао, да све што је угледало свет и чезне за смислом претвара се на крају у потпуни бесмисао, у потпуно исчезнуће. Постоје дакле различити односи и одговори на призив Божји. Тамо где постоји слободан и чврст одговор на призив Христов стоструко, хиљаду пута више Бог узвраћа. И макар да смо слаби и немоћни и грешни и падамо свакодневно, ако имамо чврсту одлуку вере да идемо за Христом и трудимо се да се та вера колико год можемо претвара у дела, наше срце бива испуњено смислом, пуноћом, радошћу, миром и тада све око себе видимо као дар Божји, а нарочито човека као икону Божју. Ових дана, браћо и сестре, врши се помен и сећање на оне који су пострадали у Вуковару. Управо у овом јеванђељском контексту, у овом позиву Божјем да уподобимо свој живот Христовој вољи, а то значи моделу савршеног човека, човека слободе, љубави, вере, наде, у том моделу, у том контексту где нас Господ позива да служимо свету и да његов систем вредности буде систем вредности на којем се развија наш живот, и ми се сећамо свих пострадалих невиних жртава у Вуковару. Знамо да је човеков живот светиња и знамо да одузети некоме живот јесте удар на светињу и узимање светиње. Вуковар је био град символ саживота различитости, заједнице у којој сапостоје они који су различити по разним параметрима. а ево данас се готово преполовио. И ми хришћани знајући да је човеков живот светиња, дар Божји, нарочито се сећамо као хришћани у молитви свих пострадалих у Вуковару и молим, браћо и сестре, и вас као и сваке године да и ове године упалимо једну молитвену свећу за све који су тамо пострадали, као и да упутимо молитву за све оне који су нестали и којима се не зна гроб. Нека наше молитве буду израз наше вере и љубави према човеку као таквом, да буду молитве којима се обраћамо Богу као израз чежње и потребе за тим да као аутентични људи и створења Божја будемо људи мира, да знамо да други постоји, и то други као различит пре свега, због тога да бисмо ми могли да афирмишемо себе кроз однос и заједницу у слободи и љубави са другим, да афирмишемо себе тако што ћемо оно што је наше и наш печат и посебност моћи том другом да дарујемо. Знамо да се оно што делимо умножава. То значи да на тај начин постајемо богатији, и наравно, у истој мери да будемо отворени да тог другог и другачијег у његовој специфичности, у његовим даровима, примимо у своје срце и сместимо га тамо. Молим вас да упутимо данас, дакле, једну молитву за све пострадале у Вуковару, да упалимо свећу за невине жртве и да молимо Бога да у свету међу људима влада мир, разумевање, поштовање, јер земља је толико лепа, богата, велика, шаролика, да има места за све и свако користећи своје потенцијале, таленте, снагу, памет, ту земљу и свет може да украшава, улепшава и обогаћује собом. Вера, дакле, наша нас обавезује на то да увек и свагда испуњавамо Јеванђеље Божје као закон свога живота. Обавезујући нас на тај и такав живот ми знамо да ћемо осећати само слободу и мир и знамо исто тако да ћемо често због таквог начина живота наићи на неспоразуме, можда и супростављања, са људима који бирају други модел живота за свој модел. Нека би нам Господ дао веру онога који је примио семе вере, али који се показао као добра и плодна земља, јер је то семе које је добио умножио својим напорима, а благодат Божја оплодила је ту веру да се она разраста и донесе силне, многобројне и дивне плодове, плодове који заправо нису ништа друго него слављење Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Септембарско-октобарски, 381. број тематски је посвећен теми: „Бог није у сили него у правди“. Садржај новог броја „Православног мисионара“ слушаоцима Радио-Беседе представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Разговор је водила Нада Вижлина Радељић, новинар. Сваки човек је призван да буде мисионар, најпре својим животним примером који је утемељен на јеванђелским начелима, а затим и мисионар истрајношћу у молитви, добрим делима, врлинама и сваком делу које нас приближава Господу, нагласио је катихета Бранислав Илић.

У Недељу 19. по Духовима, на празник Светог апостола Филипа и Спомен Седмог Васељенског Сабора, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије началствовао је Светом Архијерејском Литургијом у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање братства ваљевског саборног храмаи појање Дечјег црквеног хора „Хаџи Рувим“ под управом Вање Урошевић. У литургијској проповеди Владика Исихије је указао на безусловну љубав коју Господ Христос пружа у виду утехе и подршке људима који су опхрвани болом услед овоземаљских несрећа, пре свега смрти, коју за последицу има прародитељски грехопад. Човек је створен да буде бесмртан и да се у вечности наслађује својим Творцем, да буде са Њим у заједници љубави, као и заједници са својим ближњим, казао је Епископ Исихије. Важно је да смо свесни да смо смртни и да знамо да смрт никог неће заобићи, иако се томе нада богоотпала цивилизација, која не може да се суочи са смрћу. Ми хришћани знамо да је смрт привремена и да је Господ Својим доласком и животом у овом свету у нашој природи, посебно крстоносним страдањем и васкрсењем, победио смрт. Његовим васкрсењем сви смо добили васкрсење и живот вечни – истакао је ваљевски архијереј. Говорећи о Светим оцима Седмог Васељенског Сабора, одржаног 787. године у Никеји за време царовања благочестиве Ирине и сина јој Константина, којих се данас молитвено сећамо, Владика Исихије истакао је да су захваљујући њима установљени канони Цркве који нас уче како треба веровати и захваљујући којима припадамо правој вери. Није свеједно како верујемо. Како је историја текла и Црква напредовала, јављало се све више полемика и требало је имати канона којима би се утврдила православна вера. Она је утврђена на васељенским саборима и траје непроменљиво до данас – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да нас молитвама Светих отаца Васељенских сабора помилује и сачува. Извор: Епархија ваљевска

Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље. Према оптужници, Раша Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство. Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке. Након што је покупио Муклашу својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима. Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан. Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“. Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени. Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави . Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању". Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији. Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација. Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници. Власти су обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет рекао је да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања. https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 4. августа 2021. године у земунском насељу Бусије после помена Србима пострадалим у злочиначкој акцији хрватске војске и полиције „Олуја“ У име Оца и Сина и Светога Духа, Сабрали смо се овде у име Божје, драга браћо и сестре, да се помолимо васкрслом Господу Исусу Христу да у своје наручје прими све наше рођаке, суседе, суграђане, невино пострадале страшних авустовских дана 1995. године; и не само тада, него и пре тога: од Задарске кристалне ноћи, преко страдања у Медаку и личким селима; до Пакраца и западнославонских села. Све невино побијене у градовима и селима, по улица и њивама, у кућама и становима. Сабрали смо се да се молитвено сетимо небивалог по размерама на европским просторима насилног егзодуса нашег народа са подручја Далмације, Баније, Кордуна, Лике и западне Славоније. Све је то камичак у мозаику наших новијих страдања и распећа, заједно са Јадовном, Јастребарским, Млаком, Глином и Јасеновцем, стравичним логором смрти из којег су последњих неколико преживелих данас са нама, чијим се страдањима до земље клањамо, целивајући њихове стопе. Са нама је мистично и Свети мученик Вукашин јасеновачки из Клепаца чије потресне речи: „Само ти дијете ради свој посао“ – упућене монструму, лишеном сваког људског лика, јесу пример парадоксалног тријумфа праведне жртве над злом, као и пројава људском уму непојмљиве Божије логике, која се открива као тајна крста и васкрсења. Зато је, имајући искуство правде и љубави Божије, блаженопочивши патријарх Герман на том месту могао рећи: „Не смемо заборавити, али морамо опростити“. Као митрополит загребачко љубљански, много пута сам био у Далмацији, и заволео ту кршну, шкрту, али и благословену земљу. Мало где ми је небо било тако близу као тамо. Упознао сам и заволео њене људе као своју браћу, православне честите Србе, али и многе добре Хрвате, који су вековима на тим просторима упућени једни на друге, заједно живели, међусобно се обогаћивали, чак постајали сродници, али имали и неспоразуме и сукобе, и исто тако проналазили начине да заједно иду даље. Сигуран сам да многи међу вама и поред бола и патње коју носите због пострадалих ближњих, због сећања на остављене домове и огњишта ипак делите моје искуство. Зато се питам: ко је добитник вашим прогоном? Остала је само пуста, празна, необрађена земља. Зло је уписало себи још један добитак, човек је поражен, а Бог који хоће мир међу људима још једном је изневерен, и то како! Сабрали смо се данас да гласно кажемо да не заборављамо оне крајеве у којима смо се мајчиним млеком хранили, и то не само ми, него и наши преци, који су се вековима рађали у Далмацији, на Кордуну, у Лици, Банији, Славонији, по градовима и селима читаве данашње Хрватске. И даље у срцу чувамо немањићке далматинске манастире из 13. и 14. века, и друге светиње, у којима се, долазећи са свих страна света, окупљамо, као и градове и села које су подизали наши преци; не заборављамо у песмама опеване ускоке који су бранили ту земљу и све који су у војној граници штитили Европу од Турака. Памтимо Петра Прерадовића, Владана Десницу, Николу Теслу, Милутина Миланковића и сваког уметника, научника, философа, који су доприносили култури не само српског народа, већ и хрватског и свих народа света. Знам да сте овде свили ново гнездо, али да сте срцем и душом у вашој Далмацији и другим крајевима. Молећи се данас за пострадале, за наше ближње, не желимо да, злоупотребљавајући жртве, продубљујемо спиралу сукоба, нити да водимо ратове комеморативним политикама сећања, а још мање да уђемо у матрицу запомагања и паралишемо себе затварањем у трајно, беспомоћно и безизлазно стање жртве. Наратив жртве, као једини могући, не може бити покретач и извор надахнућа. Пре је трајна мука и пакао. Ви, овде у Бусијама, подигли сте куће, школу, свети храм, велику амбуланту, гајите децу за још бољи и срећнији живот, упркос свему, гледате ка будућности са надом и оптимизмом; узор сте свима који су били принуђени да напусте родну груду, па и другима који имају мање проблеме од вас, како да се и они издигну и наставе живот пуним плућима. Наш народ је толико пута, баш кроз страдање и жртву, освајао искуство слободе и васкрсења, досежући максималне границе људског и хришћанског постојања на земљи. Као хришћани знамо да је свака невина жртва у Христу, већ сада и овде део славе и тријумфа. Крст Христов је par excellence жртва, као што је и Његово васкрсење par excellence победа. У тој жртви и победи налазимо наду у коначну правду Божију, чак и кад правда људска затаји. Апостол Павле од најранијих времена сведочи да за разлику од оних који траже знаке и мудрост ми хришћани „проповедамо Христа распетог“ „силу и премудрост Божију“, који је једнима саблазан, а другима лудост. Коначни суд не припада нама, него Божијој праведној љубави. У светлу Христових речи – „Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ – треба разумети одакле је, у страшноме болу и патњи, црпео снагу и спокој Вукашин из Клепаца, као и толики страдалници из нашег рода. Вером у љубав Христову, молитвом и јеванђелским животом и ми кроз крст и страдање можемо надрасти себе и обновити се као Богу мили људи који знају ко су и шта су, поштују и негују своје, и с поштовањем се опходе према другом и другачијем. Када смо верни Богу и Цркви Његовој, онда ћемо и поред свих тешкоћа дати све од себе у изградњи мира. У таквом подухвату, озареном небеском правдом, у којој ће се исправљење историјских неправди решити мерилима која нису појмљива нашем уму, али која ће свакоме дати по делима његовим. Нису нам потребни самозвани миротворци као посредници, јер су они често вођени нама непознатим интересима. Под плаштом миротворства они нам неретко намећу формуле наших неспоразума са другима, као језичке, семантичке и мислене логоре, у које нас онда принудно смештају и заувек дефинишу. На тај начин, не само да не помажу већ стварају веће поларизације и непремостиве јазове. Нама је суштински потребан распети и васкрсли Христос, мир и правда Његова, то је једини језик којим ћемо заиста проговорити тако да нас сви чују и који ће нас заиста умирити. За тај мир се молимо данас. Памтимо пострадале ближње, али не злопамтимо! Освета и мржња умртвљују онога ко је опседнут њима. Стога, док у молитви помињемо наше страдале родитеље, браћу, сестре, чељад, митраљирану на Петровачкој цести и другде, упутимо макар једну мисао Господу да у своја недра прихвати и загрли и друге невине, у трагичном рату страдале, без обзира којој вери и народу припадају. Бог не броји чијих је жртава више, а чијих је мање, пред Њим су све жртве исте, звале се оне Јован, Јозо или Јусуф. И када се у молитви сећамо страдалих суседа, Хрвата католика, Бошњака Бошњака муслимана, обрадоваће се, тамо на небу, и наши ближњи, јер ће видети да смо озарени Христом разумели трагику историјских сукоба. На то нас обавезује сам Христос, који је у вечно вредном низу блаженстава на Гори, као лествама које узводе на небеса, одмах иза онога ”блажени гладни и жедни правде” додао ”блажени милостиви, јер ће бити помиловани”. И потом, блажени су, браћо и сестре, миротворци, јер ће се заиста показати као синови Божији. Не престати гладовати и жеднети за правдом Божијом, а бити милостив и миротворив – е, то је јеванђелски пут задат свим хришћанима, а дубоко верујем, и свим људима. Зато се молимо да на његовом остварењу више не буде промашаја. Молим се, носећи вас све у срцу да својом вером, надом и љубављу будемо већи од почињеног зла које нас је све понизило, те без осветничких мисли, препуштајући се правди Божијој, чувамо чисто сећање на наше недужне жртве, лечимо рањене душе, градимо поверење и разумевање међу појединцима и народима и тако јеванђелским путем постављамо чврсте темеље бољој и праведнијој будућности за сваког појединца и сваки народ. Данас учинисмо помен свим пострадалима, који је, међутим и опомена и позив да се свим силама супротставимо сваком прогону и погрому било кога и било где! Вјечнаја памјат свој нашој браћи и сестрам пострадалим у војној операцији Олуја! Извор: Инфо-служба СПЦ