Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'нема'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. ,,Кад је човек сједињен са Богом и кад Бог обитава у његовом срцу, онда му ништа не недостаје. У неговој души нема празнине. Поред тога, њему не недостају ни вештаствене ствари, неопходне за садашњи живот. То је још један доказ колико Бог брине за оне који су Му послушни. Молитва је начин на који се врло присно сједињујемо са Богом. Под молитвом не подразумевамо само то што ћемо се повремено молити пред иконама, него упоредо с тим, а то је оно што морамо чинити, монах користи и пет речи молитве које изговара док ради, једе, седи или се бави било чим другим, без престанка! Тих пет речи изговарамо устима, умом или срцем: ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ! У тим речима садржана је васцела наша вера. Говорећи „Господе", ми верујемо да смо слуге Божије и да је Он наш господар. Тиме исказујемо поштовање Христу којег смо признали за господара, али се тиме још више указује част нама јер смо слуге таквог господара, који је Бог. Када кажемо ,,Исусе", а то је људско име Божије, присећамо се целокупног земаљског живота Христовог, од Његовог Рождества до Вазнесења. Када кажемо ,,Христе", што означава помазаника Божијег, Цара неба и земље, исповедамо и верујемо да је Христос наш Бог Који је све створио, Који је на небесима и који ће поново доћи да суди свету. Говорећи „помилуј ме", преклињемо Бога да нам пошаље Своју помоћ и Своје милосрђе, јер признајемо да ништа не можемо да учинимо без божанске помоћи. Ово је, укратко, објашњење ових светих речи. Ко год их изговори, искусиће мноштво ствари." старац Јефрем аризонски https://www.facebook.com/photo/?fbid=1175488069521690&set=a.463798390690665
  2. По речима Светитеља Игњатија (Брјанчанинова), изговарање Исусове молитве је општехришћанско дело. «Молите се без престанка» (1 Сол. 5: 17) – те речи је апостол Павле упутио свим хришћанима, без обзира да ли је неко монах или мирјанин. Светитељ Игњатије је познавао мирјане, своје савременике, који су кроз Исусову молитву достизали значајне успехе. Разлог је очигледан: у његово време људи су водили активне духовне животе и могли су да ступе у додир са истинским духовницима, који су се подвизавали Исусовом молитвом, и који су могли да их науче, на почетку, како правилно да се моле, а затим и како да то чине непрестано. Разуме се, да су духовни молитвени центри и школе били манастири. Из њих је молитвена наука долазила у свет, а њу су упијали и усавршавали најбољи хришћани. Наше доба је другачије, оно је унело значајне особености и промене у живот Цркве. Главна промена је уништење традиције духовног живота. Ми, савремени хришћани, смо у већини случајева тек почетници на путу духовности. Многи напори, од којих су најважнији – живот по савету духовника, покајање за грехе, ношење крста, ограничење своје воље и, наравно, молитва – су за нас сложени и грешке су неизбежне. Али не смемо се уплашити потешкоћа, јер тако ништа нећемо постићи. Пробаћемо да пружимо неколико савета на тему Исусове молитве, не толико из личног искуства, кога ни нема код већине нас, колико из духовних савета наших славних отаца и стараца. 1. «Јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти» (Дап. 4: 12). На тим речима лежи наша вера у велику благодатну силу имена Исусовог. Тим именом, по речима Преподобног Јована Лествичника, треба надвладавати сваку снагу наших непријатеља и супостата. Конкретност и реалност духовне борбе, неопходност Божије помоћи за наше спасење, упућују сваког хришћанина ка Исусовој молитви. 2. Увежбавање Исусове молитве је продужетак општег молитвеног труда. «На почетку научите да се молите правилно, – учи нас Игњатије (Брјанчанинов), – а када научите правилно да се молите, чините то стално». Без молитве не може бити никаквог духовног живота. Молитва увек представља труд и присиљавање себе самог. Молитва се као дар Божији, даје само ономе ко се моли. Кроз одређено време, стање досаде и хладноће срца, биће замењено бодрошћу и жељом за молитвом. Благодатна и приљежна молитва, доћи ће само ономе ко смирено и стрпљиво чита молитвено правило, чији део мора бити и молитва Исусова. 3. Корисно је одредити за себе мало времена за Исусову молитву, или одређену количину молитава, за шта можемо користити бројаницу. Можемо једанпут недељно заменити јутарње и вечерње молитве на 15 минута Исусове молитве, ујутру и увече. 4. Најважније у Исусовој молитви, није квантитет, већ квалитет. Подсетимо се да ум треба везивати са речима молитве, а срце морамо држати у стању покајања и плача због греха. Уколико допустимо да нас заведе спољни молитвени подвиг, можемо пасти у опасно стање, блиско прелести. Свети оци то називају «мњењем». 5. Неки се боје да упадну у прелест читајући Исусову молитву. Прелест је усуд гордих и својевољних људи. «Сви смо ми у прелести», – тако мисли скрушени човек и обраћа се Богу покајничким молитвеним плачем. Кротак човек не може пасти у канџе прелесним злим духовима. 6. Изврсна потпора Исусовој молитви је акатист Преслатком Господу нашему Исусу Христу. Обавезно га треба читати 2-3 пута недељно. 7. За мирјане, Исусова молитва је, ипак, велико помагало, али не и основни молитвени труд. Та молитва може и треба да буде увек уз нас. Њена драгоценост је у њеној сажетости, њу можете изговарати и усмено, ако то околности дозвољавају, али и у себи. Мирјани много времена проводе у превозу, на путу, у редовима, шетњама, обављајући кућне послове. У датим напорима не треба траћити скупоцено време, већ је боље испуњавати своје обавезе и истовремено изговарати Исусову молитву. Овде су најважнији пракса и труд. 8. И, вероватно, најважније. То је повезаност Исусове молитве са нашим животом. Како живимо, тако се и молимо, и како се молимо, тако и живимо. Онај ко се моли Исусовом молитвом треба да води посебан живот, ако то разумемо на добар начин, строг живот. Главне препреке при молитви јесу расејаност и животна ужурбаност. Неће се научити молитви Исусовој, онај који је привезан за ТВ и интернет, онај који стално слуша музику и не скида се са друштвених мрежа, онај који воли весело друштво и празне приче. Овде је за многе потребна пауза: превише је снажна привезаност материјалном свету и ужитку. Све то препуњава наш ум и срце и не дозвољава нам да се правилно и усредсређено обратимо Богу молитвом. Разумно мењајмо свој живот, терајмо из њега све оно што је празно и непотребно, како бисмо се духовно развијали и дорасли до плодотворне молитве. протојереј Андреј Овчиников https://srpska.pravoslavie.ru/102662.html
  3. Ко да не оплаче незнање и јадно стање данашњих наших свештеника! Где се икада чуло да хришћане, који иду у Цркву и желе да се причесте, свештеник спречава, говорећи: „Причешће није супа. Нема ни четрдесет дана како си се причестио, и опет си дошао!“. Познајем, такође, доста мушкараца и жена који држе тримирје, а када у среду прве недеље Велике Четрдесетнице дођу на Пређеосвећену да се причесте, свештеници их спречавају, говорећи: „До јуче си јео месо, а сада си дошао да се причестиш“! Говоре још и то да је Пређеосвећена за свештенике, а не за лаике. Сачувај нас, Боже, од незнања и глупости! А ти, човече, свештениче, увече једеш месо, често се и напијеш, будући непобожан, и такав идеш и литургишеш, а онога који са толико побожности пости, спречаваш и лишаваш толике духовне користи и освећења. Видите ли незнање наших свештеника! „Пређеосвећена је“, кажу, „за свештенике, а не за лаике“. Свети Василије говори: „Ми узимамо Божанско Причешће четири пута седмично“, такође и Златоуст и цела Црква Христова. Будући да су се хришћани причешћивали обично четири пута седмично, а у Великој Четрдесетници Света Литургија се не служи током седмице, Свети Оци су мудро установили да се служи Пређеосвећена, само и једино да би се хришћани и током седмице причешћивали. А ти говориш да је Пређеосвећена за свештенике! Види, читаоче, све док је владао поредак сталног причешћивања, срце хришћана толико се загревало благодаћу Светог Причешћа, да су, као словесне овце, могли да хитају на мучеништво. Свештеник који спречава хришћане да се причесте Пречистим Тајнама, нека добро зна да велики грех чини. А хришћани, да се причешћују, али не немарно и било како, већ уз доличну припрему. Чуо сам од неких свештеника: „Ја често служим Литургију и причешћујем се зато што сам свештеник, док лаику то није допуштено“. У томе, брате мој свештениче, правиш велику грешку, јер у Причешћу свештеник се ни по чему не разликује од лаика. Ти, свештениче, јеси служитељ Тајне, али то не значи да је теби допуштено да се стално причешћујеш, а лаику није. Могао бих да ти наведем многе потврде Светих Отаца, о томе да је Причешће Пречистим Тајнама дато да се стално, подједнако и без разлике, причешћују и архијереји и јереји и појединци, и мушкарци и жене, осим тробрачних, то јест оних који су се три пута женили, који се причешћују само три пута годишње. Рекох да о томе има много потврда, али о коме прво да ти пишем? О Златоусту, Клименту, Симеону Солунском, Давиду? Кога да ти прво поменем? Толико потврда има, да бих могао целу књигу да напишем. Зато скратићу беседу, а рећи ћу ти кратко само ово: Пошто не желиш да се хришћани стално причешћују, зашто онда подижеш Свети Путир, показујеш га хришћнима и позиваш их са Светог Олтара: Са страхом Божјим, вером и љубављу, приступите, то јест, приђите да се причестите Светим Тајнама – да би их затим спречавао, очигледно погрешно, јер их прво позиваш, а после, одбијаш... Преподобни Пахомије Хиоски (†1905) духовни руководитељ Светог Нектарија Егинског https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c
  4. Тражење посла ако сте мама малог детета слично је као јурење сопственог репа. Видели сте сигурно некад пса који се врти у круг покушавајући себе да ухвати за ред? Е, онда знате како је мамама које траже посао, а имају малу бебу. Можда нисте знали, али тражење посла (осим ако имате везу и неког ко ће вас запослити) заправо је „посао“ с пуним радним временом. Морате стално да пратите конкурсе, прилагођавате биографију, пишете пропратна писма (разуме се, различита за сваки конкурс), одлазите на разговоре, одговарате на телефонске интервјуе. Да не заборавимо и мејлове и позиве да проверите у ком је статусу ваша пријава, јер вас потенцијални послодавац није уопште удостојио неког одговора. Супруг и ја недавно смо се с бебом преселили у нови крај и прва ствар коју су ми рекли је – у вртићима ти је страшна гужва, тешко се добија место, најбоље би ти било да потражиш везу. Шта, ти ниси запослена? Па, онда и немаш никакву шансу! Ако мајка не ради, детету вртић не треба, кажу. На страну то што вртић НИЈЕ и не би смео да буде само чувалиште за децу, питање свих питања је – а како ће та мама наћи посао, ако дете не добије вртић? Ко ће чувати бебу док она одлази на интервјуе за посао, пише пропратна писма, обавља онлајн разговоре? О томе је, изгледа, требало да мисли пре него што је добила бебу… Друга страна проблема је и чињеница да смо ми и даље патријархално друштво у ком се негде подразумева да ће увек када је дете болесно с посла одсуствовати мама. Стога и послодавци, свесни да ће мајка малог детета одсуствовати с посла врло често, избегавају да је запосле. И за то не треба кривити њих, већ друштвене норме које подразумевају да ће код куће увек остати – мама. Можда бејбиситерка? И ово је опција коју сам почела да разматрам кад сам схватила да шансе да добијемо вртић баш и нису велике. Мој муж ради од куће, а храна коју беба једе, као и све друго што је за њу потребно, увек је спремно и доступно. Без обзира на то што би нам чување било потребно неколико дана по можда четири сата дневно, цена коју наплаћују је по сату и износи од 800 до 1000 динара. Кад сам направила рачуницу, испоставило се да ми је, за полудневно чување детета, потребно готово исто толико новца колико би износила моја плата за пуно радно време! То значи да дадиље, од којих многе заправо немају педагошка знања ни искуства, зарађују слично као особе са високом стручном спремом! Да се разумемо, ја веома ценим људе који су спремни да чувају туђу децу и да о њима брину, али кад је то постао посао за који еј потребно издвојити знатно више од једне целе просечне плате? Укратко – треба ми посао да бих могла да приуштим дадиљу или да бих добила вртић, али треба ми дадиља или вртић да бих нашла посао. Зачарани круг из ког је стварно тешко изаћи. Многе мајке бивају и предмет осуде због тога што децу пријављују у вртић иако нису запослене. Неке друге мајке, које јесу запослене, такође осећају прекор окружења јер се сматра да због каријере запостављају улогу мајке, самим тим што дете укључују у колектив већ од првог рођендана. Разлози због којих жене траже посао су различити и о њима уопште не треба полемисати. Баш као што не полемишемо о томе због чега очеви раде. Можда морају, можда воле свој посао, можда им је важна финансијска независност, можда желе каријеру. Било како било, жене би требало да имају ИЗБОР и да одлука да ли ће радити никад не буде због тога што дете „нема ко да чува“. С друге стране, уколико дете не добије вртић, жена која жели да гради каријеру (под претпоставком да је дете добила у својим двадесетим годинама) још има трновит пут да пређе до неких позиција у свом послу. А то значи да њена плата једва да може да испрати плату просечне дадиље. Делује да тај реп који јуре младе маме у жељи да балансирају каријеру и мајчинство – никада неће стићи. Решење свега овога није, као што неки предлажу, да се мајкама даје плата кроз читав живот, само због тога што су мајке, на пример, троје деце. Јер нису све жене опредељене само за родитељство. Много је оних које желе и друге аспекте свог живота да унапреде, да се остваре и независно од мајчинства. Такође, „плата за мајчинство“ поново нас враћа у време када се подразумевало да су деца и кућа женска обавеза. Јер, она би за то, онда примала плату, зашто би па отац пресвлачио бебу, он већ ради свој посао? Оно што нам треба је равноправнија подела дужности у кући и око деце, као и нормализовање боловања ради неге детета које узима ОТАЦ. На тај начин жене мале деце приликом запошљавања не би имале мању шансу од својих колега мушког пола, већ би посао (бар у приватном сектору) добио кандидат са бољим квалификацијама. Такође, упис у вртић требало би, у савременом друштву, да буде нешто што није привилегија, већ право. За оне родитеље којима је услуга вртића потребна, он би требало да буде доступан, независно од тога да ли мајка у том тренутку има посао. Кад бих се ја питала, боловање ради неге детета требало би да траје две године. Наизменично би морали да га користе отац и мајка, како би обоје имали времена једнако да се повежу са бебом, али и да се, ако то желе, посвете каријери. Са навршене две године, детету треба да буде обезбеђено место у најближем вртићу, за оне који одлуче да је то прави тренутак за улазак у колектив. Ако желимо бољи наталитет, ЗДРАВИЈИ наталитет, онда је ово пут. На дуг рок далеко продуктивнији од милиона који се дају кад се дете роди. Како оно беше – уместо да гладном човеку даш рибу, боље га научи да пеца? Изгледа да то још нисмо научили… https://zelenaucionica.com/kvaka-22-ne-mogu-da-upisem-dete-u-vrtic-jer-ne-radim-ali-ne-mogu-da-se-zaposlim-jer-nema-ko-da-cuva-dete-i-sta-sad/
  5. JESSY

    Не, дете нема ПРОБЛЕМ

    Како је то живети са дететом које има проблем? Не, дете нема проблем. То је дете и има оно што је за дете карактеристично – жељу да упознаје свет око себе. Постоје здравствени, развојни, интелектуални и емоционални поремећаји. Такође, постоје одређена стања и с тим се може живети. Можда мало другачије у односу на оне који нису у тим „стањима“, али живот је и даље леп. Тежак, али ипак леп. У очима детета је лепо оно што примарно виде и опазе. Леп им је лептир, ветар, песак, камен, лист, паук, маслачак… Као што рекох, дете нема проблем. Проблем праве одрасли. И то, на жалост, врло често родитељи. Дечја реалност и реалност родитеља не изгледа исто и никада неће моћи да изгледа исто, чак ни када родитељ има 70 година, а „дете“ 50. И сада уопште није важно да ли је ваш случај неко стање, поремећај или лоша оцена у школи. Врло често у својој стручној пракси наилазим на родитеље који не прихватају реалност, стање, поремећај или ту лошу оцену. Очекивања родитеља су често паралелни универзум са садашњим тренутком, а признавање истине себи је за њих једначина са четири непознате. Неко ће рећи „Најлакше је кривити родитеља за све“. Да, јесте најлакше, али најчешће та одговорност заиста и јесте на њиховим леђима. Нико не воли проблем. Често се ми (родитељи) користимо тактиком званом „то није мој посао“, али када струка одради свој посао и предочи како ствари стоје, онда ипак одлучујемо да „јесте мој посао.“ Изузетно је тешко некоме саопштити да његово дете не може И НЕЋЕ имати 5 из владања, да је агресивно и да су томе узроци у лошој клими код куће. „НЕ, он је само несхваћен“ је одговор који врло често уследи. Још је теже рећи како нечије дете неће никада моћи да научи да чита и пише и да редовна школа њему не може да пружи адекватну подршку. Ех, ту одговор у 99% случајева буде „Нама је професор са универзитета рекао да ће чак и множење и дељење до 100 научити.“ И нимало није захвално када некоме морате да срушите Снешка и да му отворите очи. Дакле, дете нема проблем. Ми (маме и тате) имамо проблем јер тај исти проблем не видимо у себи већ у учитељици, другару из клупе, држави, систему, педагогу, свекрви, послодавцу. Врло је важно освестити оно у чему смо овде и сада. Није лако. Нарочито када смо свесни да за постојање одређене препреке део кривице припада нама, али тек када признамо да није проблем дете које је добило слабу оцену већ то што се мама и тата свакодневно тако бучно свађају. Или се чак и не свађају, већ једноставно нису ту. Када се окренемо себи и признамо своју одговорност, тада ћемо бити на корак до решења. Сви заједно. И дете, и родитељ, и учитељ , и педагог, и психолог. Аутор: Милица Пантић, мастер педагог https://zelenaucionica.com/pedagog-o-deci-koja-imaju-problem-ne-dete-nema-problem/
  6. Некадашњи амбасадор Србије при Унеску професор др Дарко Танасковић каже за портал "Косово онлајн", да то што је Комитет Унеска за заштиту светског културног и природног наслеђа задржао на Листи светске баштине у опасности четири српска средњовековна добра на Косову и Метохији, потврђује да заправо није дошло ни до каквог бољитка и побољшања ситуације, на чему стално инсистирају власти у Приштини и захтевају да се та добра скину са листе добара у опасности. „У том смислу, то је за Србију позитивно, иако наравно, није позитивно то што се та веома значајна универзално вредна културна добра налазе на листи добара у опасности. Одлука је била очекивана и није сензационална јер заиста није испуњен ниједан услов који би могао допринети томе да ова добра буду скинута са листе добара у опасности“, каже Танасковић. Како наводи, постоји више услова да се српска добра скину са листе у опасности, а један од три главна је пуна и стална заштита добра у сигурном и стабилном политичком окружењу. „Ту се процењује да политичко окружење и даље није стабилно. Други услов је договорени средњорочни план рестаурације фресака, укључујући превентивни режим конзервације и конзервација и рехабилитација целог добра. И то наравно није нешто о чему се уопште може говорити. Какав средњорочни план, ко да га направи, с ким? И треће је имплементација плана управљања добром, пуно успостављање такозваних бафер зона и граница добра, укључујући њихову правну заштиту. С обзиром на све што се догађа, да се путеви граде поред манастира, да се тек на велику интервенцију из политичких разлога формално враћа узурпирана имовина Манастиру Дечани, какве бафер зоне, какво поштовање правних норми, то уопште не постоји, укључујући и одговарајући закон. Према томе, много би морало да буде учињено да би се та добра скинула са листе добара у опасности, а за то, као што знамо, не постоје ни минимални услови“, истиче Танасковић. „Од самог почетка, од кад су уписана та добра, а то је било још 2006. године, политичка нестабилност, која се звала постконфликтна политичка нестабилност, стално је била истицана као један од најзначајнијих фактора и то је непромењено, и то је у крајњој линији, понављам, за нас позитивно, иако иначе није добро само по себи“, указује наш саговорник. Између два заседања Комитета Унеска за заштиту светског културног и природног наслеђа, како наводи Танасковић, увек се одвија борба да се нешто са те листе склони или да се нешто на њу уврсти. „То је једна динамика која се одвија стално од једног заседања до другог, а Комитет за светску баштину заседа једном годишње. Има држава на чијој територији се налазе добра за која је оцењено да су у опасности, али не због неке политичке нестабилности или, рецимо, физичке угрожености, већ једноставно због тога што те државе не брину о њима на начин који стандарди Унеска предвиђају, па се онда дође у ситуацију да се појаве стручни предлози да се добра ставе на листу да су у опасности, а то људи не воле јер то лоше говори о бризи о културним добрима. С друге стране, рецимо, Палестинци су увек инсистирали на томе да се њихова културна добра ставе на ту листу зато што су угрожена од стране Израела. Дакле, то је једна динамика у којој ова наша четири културна добра, тако их зовем, јер је то званична терминологија Унеска, врло стабилно стоје на листи добара у опасности“, закључује професор Танасковић. Извор: Портал "Косово онлајн"
  7. Начин на који причамо са другима показује заправо много више о нама и нашим ставовима, нашем карактору, личности и мишљењу... Избори и различита мишљења – како се суочавате са оним што је другачије од вашег? Како тече разговор двоје људи који се не слажу или немају исто мишљење о нечему, те праве различите изборе у животу? Бити у праву, наметнути своје мишљење као једино исправно, поступати тако да разговор водите само са циљем да искажете неразумевање за потезе које други повлаче – а који утичу пре свега и једино на њихов живот… Чему то води? Има ли смисла и шта значи када се одбрана сопственог мишљења постави изнад сваког разумевања других? На ову тему пише Оливера Ковачевић, породични психотерапеут: – Где идете ове године на одмор? – У Црну Гору. Херцег Нови. – Шта ћете тамо? Поред толико лепе Грчке?! – Свако бира оно што му одговара. Волим Боку, сваки пут видим нешто ново. Идемо колима, успут смо испланирали свашта нешто да видимо, посетимо, доживимо. Ја више волим активан одмор, за шта ми је Бока пун погодак. – Ма каква Бока! Скупи су, нељубазни и не воле нас Србе тамо. – Где ћете ви на одмор? – Грчка, кућица једна поред Паралије, нема никог, жена кува, ми сами на плажи. Милина. – Ви више волите пасивни одмор, где нема буке, гужве. Да се одморите од људи. – То сви воле! Ваљда је то поента одмора. Требала би ти да размислиш о томе где ћеш на одмор следеће године. Даћу ти ја број телефона од ових људи код којих идемо жена и ја. Зашто бисте ишли у Црну Гору поред лепе Грчке? Размишљајући о овом разговору, схватила сам да човек са којим сам причала није способан да уђе у туђе ципеле и покуша да разуме да појам одмора није увек исто дефинисан код свих људи. Тамо где је одбрана свог мишљења важнија од разумевања, нема конверзације, само надмудривања. Када изградимо позитивну слику о себи и разумемо своје изборе, мишљење других људи (неразумевање) нас неће изнервирати. Апропо одмора. Уживајте у слободном времену где год да идете или не идете. Шта год да сте изабрали, верујте да је то најбољи начин да се одморите од ужурбаног живота који водимо. Оливера Ковачевић, породични психотерапеут https://www.detinjarije.com/tamo-gde-je-odbrana-svog-misljenja-vaznija-od-razumevanja-nema-konverzacije-samo-nadmudrivanja/
  8. Јапанци су познати у свету као изузетно интелигентан народ, a њихов образовни систем и уопштено однос према школи и образовању издвајају их од остатка света. Јапанци, наиме, децу од малих ногу уче правим вредностима. Манири пре знања У Јапану, деца немају озбиљније провере знања пре него што напуне 10 година. Они верују да прве три године школе ђаци требају да уче манире и да развијају личност. Деца се уче да поштују друге људе и да буду нежни према животињама и природи. Њих такође уче и да буду великодушни и солидарни, а развијају им и особине попут самоконтроле и емпатије. Школска година почиње у априлу И док бројне школе у свету почињу са радом у септембру или октобру, у Јапану оне почињу у априлу. Један од разлога је и тај што тада цвета чувена јапанска вишња. Њима је настава подељена у три семестра од 1. априла до 20. јула, затим од 1. септембра до 26. децембра, а потом од 7. јануара до 25. марта. Ученици обављају послове домара У јапанским школама, ђаци сами чисте учионице, кафетерије, па чак и тоалете. Они су подељени у мале групе и њихова задужења се ротирају током целе године. Њихов образовни систем верује да се деца тако уче тимском раду, али и да им то помаже да више цене и свој и туђи рад. Ручак се једе у учионицама Њима је свакодневно на менију здрава храна, искључиво од природних састојака, а једе се у учионицама. Они једу заједно са учитељима, чиме учвршћују везу са њима. Ваннаставне активности су популарне Већина деце након школе похађа и разне курсеве како би се уписали на што боље факултете или средње школе. Осим што проводе по осам сати у школи, на ваннаставне активности потроше још четири сата. Не запостављају своју историју Осим што уче традиционалне предмете, Јапанци често откривају чари поезије својој деци, док је и њихово писмо веома заступљено у школама. Тако се уче да чувају своју културу и поштују туђу. Сви носе униформе Готово све основне и средње школе у Јапану имају обавезну одећу коју ђаци носе. Верују да на тај начин отклањају друштвене баријере. У школи су сви исти. Редовност је на завидном нивоу У Јапану готово нико не изостаје из школе, па је тако проценат доласка на часове невероватних 99,99 одсто! Више од 91 одсто испитаника у Јапану је изјавило да никада нису бежали са часова. Један тест им открива „будућност“ На крају средње школе, сви ђаци полажу тест како би се лакше одлучили за избор факултета. Они изаберу на који факултет желе да иду, а ако тест каже да баш и нису за ту професију онда обично одустају од ње. Међутим, чак 76 одсто студената упише факултет који су желели. https://zelenaucionica.com/tajne-uspeha-japanskog-obrazovanja-ucenici-rade-posao-domara-nema-testova-do-10-godine-rucaju-sa-svojim-nastavnicima/
  9. Исус је више пута говорио својим ученицима да ће муке и патње бити неизбежне. Христос је рекао да ако Га свет не прихвати, и Његово учење не буде прихваћено, онда ни Његови ученици неће бити прихваћени у свету. Али, наравно, не смеју да се плаше јер је Он већ победио свет. Господ је подстицао своје ученике да заиста буду сведоци Његове науке, али и да буду борци у искушењима. Тако и овога пута читамо у светом Јеванђељу да се Христос моли. Подижући очи ка небу и каже: „Оче, дошао је час; прослави Сина Твога, да и Син Твој прослави Тебе“ (Јн. 17, 1). Исус Христос се обраћа Господу, али Му се обраћа као Син. Исус сведочи о свом небеском Оцу у јавној молитви и сви људи ће се обраћати Господу именом Отац. Бог је конкретна личност која вечно постоји у конкретном односу Свете Тројице. Бог Отац вечно рађа Сина, а Дух Свети вечно исходи од Оца. Син, вечно рођен од Оца, ствара и ствара, а Дух Свети, вечно произилазећи од Оца, учествује у апсолутном сједињењу са вечности у Љубави. Овом молитвом Исус Христос објављује однос између Њега и Његовог Оца. Исус се не обраћа неком непознатом, безличном Богу, већ се обраћа свом Оцу. Христос, обраћајући се Њему, каже: Оче мој. То је само Његов Отац. И сви људи се обраћају Господу са Оче наш. Подижући очи, Исус са синовском смелошћу невино и слободно призива Господа и моли Га. Он каже, прослави Сина, да и Он тебе прослави. Овде поново разумемо међусобну јединственост у Суштини Божијој, у истоветности Бога и у ипостасном међусобном односу. Међусобни тројични, савршени, љубавни однос подразумева лепоту, поштовање, радост, снисходљивост, понизност... Какав диван суживот у тројичном односу. А ми људи бисмо бар могли да покушамо да се угледамо на Христов пример и да се много више поштујемо. Да смо ослобођени греха, да смо савршени, тада би наступио принцип љубави у коме нема формализма. Неби било сујете, првенства, правила. Правила су за несавршена створења, а савршенство подразумева само безграничну љубав, која се потпуно даје. Исус се моли свом Оцу и говори Му да је дошао час да Он прослави Сина свога, да и Син прослави Оца. Христос је често прорицао час страдања. Најстрашнији час ужаса. Пратећи Исусову молитву, схватамо да се Син Божији слободно оваплоћује, припремајући се за овај страшни час. Овај страшни час је жртва Божија. Ова жртва је дело бескрајне љубави. Какав парадокс за данашњи свет. Како је данас тешко, и како је одувек било тешко, жртвовати некога за неког ко им је непознат, тачније за странца. Данас, чак и за оне које изгледа волимо, подносимо тешке жртве. Ова Божја жртва има откупитељску силу. Људи ће бити спасени. Ми људи често апелујемо на испуњење неке врсте универзалног морала који подразумева неке сублимиране законе општег понашања у разним културама. Законске одредбе су засноване на земаљским принципима од општег интереса. Али интересовање није мерило савршенства. Жртвовање за друге је најсавршенији морал. Жртвовање је дело љубави. Бесконачни Бог се спрема да се жртвује за цело човечанство, али без интереса, само зарад љубави. Заиста, људи Божији, ово је несхватљиво човечанству. Човек се у свом животу усмерава ка самољубљу и постаје самодовољна индивидуа која нема потребу за личним односом према свету. Заиста је тужно када схватимо колико нас је Син Божији волео, а колико ми људи уопште не разумемо Божију Вољу. Ми само умно служимо Богу својом спољашњошћу, својим говором, а наша срца су далеко од љубави Божије. Из Исусовог Синовског обраћања схватамо да у Светој Тројици, у Три Лица, нико није мањи од другог. Сви су идентични, једна суштина, једнаки и нераздвојени од једне суштине. Отац шаље свог Сина на земљу да покаже Своју Вољу и спасе свет. Отац прославља свог Сина и Син прославља свог Оца кроз дејство и остварење Тајни Божијих. Да Син није објавио Оца и Светога Духа у крштењу реке Јордан, а после тога кроз икономију деловања Свете Тројице, не би било начина да човек схвати Тројичну Тајну. Узајамно откривење је догматска истина о Светој Тројици. Кроз светлост познајемо сунце. Кроз Сина познајемо Оца. Христос, пак, тражи прослављење од Оца, не због неке сујетне славе, већ због Божијег сведочанства, које би заузврат требало да постане темељни постулат вере међу верницима и следбеницима Божјим. Исус Христос у светом Јеванђељу даље каже: „А ово је живот вечни, да познамо Тебе, Јединога истинитог Бога, и од тебе посланог Исуса Христа“ (Јн. 17, 3). Сваки човек који ово исповеди, када поверује у ово признање, биће на добром путу да наследи живот вечни. Богочовек Исус нам сведочи основну норму спасења, веру у догматску истину. Исус, обраћајући се свом Оцу, говори да ће Га прославити кроз остварење Божијег плана у свету. Он каже, да Га прославимо славом коју је имао у Оцу, још пре него што је свет створен. И овде Исус Христос указује на истоветност и јединство у природи Божијој. Они су Једно Божанство, непроменљиво, заједничко и нераздвојиво. Бог Отац прославља Сина свога кроз човекољубиво доброчинство да оствари оваплоћење, да постане човек, да победи грех, смрт и ђавола. А Син прославља Оца Свога кроз бескрајно послушање, прихватајући ово савршено и Тајно дело, освећујући твар и приносећи је у Божијем општењу Светој Тројици. Сада већ у заједници Божијој сапостоји и створена природа, која је некада била смртна, а сада је већ постала бесмртна. Како је дивно ово Божије дело на прослави створене материје. Како је бескрајно радосно да Бог прослави човека, и да му дарује најдрагоценији дар, а то је вечност у радости. Човек треба да буде бескрајно захвалан за ову милост Божију која нам се указује. Не можемо речима изразити радост ове части. Човек са својим земаљским ограниченим изразима не може изразити Божију свеобухватност и бескрајност. Али ипак можемо да се трудимо колико је то могуће да кажемо: „Слава Теби, Боже наш, слава Теби“. И, наравно, остаје нам да у мислима созерцавамо Бога и мисаоно пребивамо у Господу. Анђелима није додељено достојанство да коегзистирају у Богу, већ је човек изабрани представник материјалне природе да вечно живи у Богу и са Богом. Човек ће коегзистирати у Божијој заједници и човек постаје бог по дару Божијем. Заиста су дивна дела Божија. Велик си Господе, и вечну славу Твоју нико не може исказати. Господ Исус Христос се, у наставку свог разговора са Богом, моли за људе које му је дао Отац. „Молим се за њих; Не молим се за цео свет, него за оне које си ми дао, јер су Твоји. И све што је Моје је Твоје, и Твоје је Моје, и ја сам у њима прослављен“ (Јн. 17, 9-10). Исус Христ наставља да сведочи о догматској истини јединственог односа између Њега и Небеског Оца. Људи који верују у Исуса су Очев народ. Они верују у Једног Бога. Верници испуњавају Вољу Божију, па људи припадају Оцу, али и Сину, јер сада већ кроз Сина познају Бога и кроз Христа ће се спасти. Христос објављује и сведочи Оца. Бог се кроз Божанску икономију објављује у свету и објављује Божији план спасења. Све што је Очево, увек је било и Синово. Христос, Глава Цркве Божије, моли се Богу Оцу за Цркву Своју, за Цркву Једнога Бога, Цркву Свете Тројице, икону Царства Божијег. Раније у људској историји људи су познавали Господа кроз пророке, у сенци историје у Старом Завету, али Га нису признавали као Оца. Они нису разумели догматску истину о Светој Тројици. Они су Га познавали као Бога, као Судију, као Творца... Али нису могли да открију конкретност Божијег постојања у Личности, иако су пророци разговарали са Богом, или чули глас Божији у себи. Али сада већ јасно и откривено, у садашњости, у Новом Завету, Исус Христос открива конкретност интимног имена Божијег у Личности Оца. Господ каже да ће они људи које му је Отац дао, који су били Његови, сада бити Синовљеви. Овде морамо да схватимо да су ти људи – о којима Исус говори у молитви, који постоје у историјском времену у свету, као верници – веровали у Једног Бога. Они су служили Богу. У том контексту је и овај део да их Отац познаје као своје. Не као нека већ постојећа бића која имају предодређење у вечности, већ као верници у свом историјском постојању са својим зачећем у утроби мајки. Раније су људи у Старом Завету били робови Божији, слуге Божије, али од сада, познањем у Христу и са Христом, људи постају синови Божији. Хајде да учинимо ову стварност сјајном! Ово је дивно! Да славимо Бога свакодневно, непрестано, без престанка. Јевреји, учитељи, фарисеји, садукеји, сви су они били учени људи у Мојсијевом закону, познавали су облике и правила Закона. Али они нису препознали Бога, Сина Божијег. Хулили су на Њега, говорили да је демон у Исусу, да је Велзевул у њему. Они који су били први на свету, они који су важили за прве по части и угледу, изгубили су се у свом лудилу. Лудило код човека настаје када је горд и сујетан. Људи мисле да се углед и част стичу позицијама које добијају у свету. При томе, израз ових људи није у миру, у покајању, у молитви и љубави, већ у формалистичком, театралном испуњењу Закона. Ауторитет се стиче снисходљивим служењем људима. Са правим вредностима човечанства. Милосрђем, миром, скрушеношћу, љубављу стиче се ауторитет који се признаје. Ауторитет који се стиче открива се кроз духовност у нечијој души. Ко нема Бога у себи, тај нема ни ауторитета, ни угледа ни части међу људима. Ко нема љубави у себи, далеко је од човечанства. Човек је прави човек када има свест и осећај за друге људе и за цео свет. Људи верују да се знање о вечности открива кроз проучавање науке и само тако ће доживети просветљење. Неки такође верују да је сува интелигенција кључна за спознају вечности. Овај гностички приступ је далеко од истине. Христос даље у Својој молитви каже: „Оче свети, чувај у свом имену оне које си ми дао, да буду једно као и ми“ (Јн. 17, 11). Бог се моли да се људи уједине међу собом, у једном уму, у једном бићу. Нека све различите особе постану једно тело. Да постану Црква. Нека не буде раздора међу њима. Да нема кидања тканине у заједници. Исус опет каже, као што смо ми једно с тобом, оче, нека и они буду једно с нама. Грех прекида однос са Створитељем. Грех искривљује свест. Грех уништава материју. Христос се моли да људи буду једно у својим мислима, у својим делима, у својој љубави, да их заштити од греха. Господ се моли и жели да се људи не раздвајају и не уништавају, већ да буду повезани у љубави у заједници са Творцем. Али ткиво људског јединства је поцепано, човек живи у свом егоцентризму. Изнова и изнова говоримо колико је страшно уништење разједињености и живота у себичности. Деструкција заснива своје уништење у егоцентричности. Дељење међу људима је супротно Божијој идеји спасења, које се постиже само у заједници, у Једном телу. Дељење је оправдано само када дајемо поклоне. Кад волимо. Тада је делање благословено, када делимо благодат Божију. Љубав се даје и онима који нас мрзе. Господ Исус Христос жели да својим ученицима и свим људима каже истину о заједници. Истина је у Светој Тројици. Однос између Три Лица треба да буде основа за однос људи у заједници љубави, у Цркви, у свету. Улазећи искрено у Цркву, људи се заљубљују једни у друге и остварују вољу Божију. Ако међу људима има љубави, неће бити раздора, онда их ништа не може савладати и ништа их не може уништити. Љубав је снага, љубав је моћ. По молитвама светих отаца наших да се сачувамо од лукавства, злобе, мржње. Дај Боже да спознамо подмуклост лукавог који непрестано кружи око нас, желећи да нас поквари и подели. Молитвено се обраћајући Господу да тражимо да волимо и оне који нас мрзе. Како је велика радост када се неко обрати Господу и осети љубав Божију у себи. Љубимо једни друге, да једнодушно исповедамо Господа, да благослов Божији буде са нама увек и у векове. Игуман Фотије, манастир Св. Јоаким Осоговски приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
  10. Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/
  11. Не волим идеологије. Вежу ме. Оне стварају одређену зависност. Пристајањем на одређену идеологију лишавам себе слободе коју је Христос дао сваком човеку. Осим тога, идеологије „трпају” човека у флаше са уским грлом кроз које он на тачно дефинисан начин сагледава свет. Желим да будем широкогруд човек, иако је то човеку тешко, јер се прво мора отрести окова мисли које га вежу и не дозвољавају му да дубље размишља о датим случајевима и темама. То је и један од разлога зашто хришћанство нема и не може имати никакве везе са идеологијама. Човек је јединствена, непоновљива личност, слика и подобије Личности. Решења „једном заувек”, која су својствена радикалним покретима и екстремнијим идеологијама, су стога по дефиницији у сукобу са хришћанским схватањем света и човека. Неке идеологије су иза себе оставиле реке крви. Њихов сукоб са Личношћу сада је превазишао ниво теорије и испунио је земљу тугом. Када идеолози покушају да искористе утицај Цркве за ширење својих веровања у народу, постаје језиво. Неки од најкрвавијих прогона у Цркви дешавају се због људи у истој Цркви који покушавају да прилагоде хришћанство својим схватањима – да од њега направе идеологију. Стога верујем да је реакција нас хришћана на идеологије овог света кључна. Господ Исус Христос никога није приморавао да верује у Њега нити да Му служи. Он се није јавио Пилату после свог васкрсења, јер Он не присиљава слободну вољу човека. Христос није желео да му се служи, него је сам служио човеку ради његовог спасења и понизио се „до смрти на крсту“ ( уп. Фил. 2,8 ). Тако да и ми морамо да нађемо реч утехе и загрљај чак и за људе који су против нас, са којима се не слажемо или које на неки начин презиремо. Када из нас сија Христова љубав, када људи виде Христа у нама, то је најбоља проповед свету. 20. и 21. век се могу назвати вековима идеологија. Хришћани имају задатак да својим речима и делима проповедају јеванђелско учење у мноштву мишљења, погледа на свет и различитих култура. Зато је важно да не изгубимо из вида „срж“ наше вере, а то је Христос Господ. Без Христа хришћанство не може постојати! У „Историјском путу Православља“ прот. Александар Шмеман описује гностицизам као покушај тадашњег грчко-римског света да прилагоди хришћанство својим веровањима. Да прихвати оно што је умео да прихвати и да негира оно што је паганима тог времена изгледало невероватно (наиме, да се Бог могао родити). Ови покушаји да се „оскрнави“ сама суштина хришћанске вере опаснији су од отворених прогона, јер прогони крвљу мученика запечаћују Христово учење у срцима верника. А у исто време, важно је бити у стању да водимо дијалог са овим идеолошким, плуралистичким и секуларним светом. Односно, немојмо бити маргинализована заједница која се плаши да сведочи Истину и „ограђује“ се у неке зидове, заборављајући да је за народ „споља“ и Господ Бог разапет. Вратићу се на почетак – не волим идеологије. Они на човека гледају превише поједностављено, превише површно. А личност као Личност се не уклапа ни у какве моделе и оквире. Како одговорити на изазове времена у којем живимо? Христос се прво мора усликати у нама самима, а онда ће се све што дотакнемо преобразити. „Нови човек“ је Христов човек. Маргарита Генчева https://hristianstvo.bg
  12. И опет се тама раздвоји и појави се светлост. Старо одлази, ново се рађа. Богочовек Исус Христос долази у свет и даје роду људском бесмртност и живот вечни! Непроцењив дар од Свеблагог Бога. Само у Богочовеку је обнављање наше грешне природе, стицање целовитости, повратак богојединства и оваплоћење свега што је Божанско. Данас славимо највећи тријумф - рођење самог живота. Мисао постаје деловање, које је испуњено Речју и остварено Духом. Усред таме и малодушја, ратова и пустошења, лажи и сујете налазимо светлост, мир и наду у рођењу Господа нашег Исуса Христа. Бог је дошао људима да бисмо се вратили Богу и да би наш живот био испуњен исконским смислом – блаженством. Све у нашем свету је пролазно. Све има свој крај и свој почетак. И најмрачнија ноћ увек се завршава зором. Христос је зора и нови дан за оне који су жедни светлости и неба. Он је једини милостив и спасава, даје живот и бесмртност. Нема истине ван Христа. Душа верника данас је испуњена звуцима Божанске музике – песма Богу звучи у срцу, а ова посебна песма је најбољи поклон за новорођенче. Створени смо да будемо наклоњени Богу, да будемо испуњени Његовом љубављу. Главно је видети љубав Божију, Његове дарове и милост, који се изливају свуда. Он је Постојећи. Остаје увек и свуда. А све привремено је фатаморгана која маглом прекрива Његову заносну Доброту, заклањајући од нас Његово Прелепо Лице. Не идимо у корак са светом који се мења, већ са вечним Богом. Јер Исус Христос је исти јуче, данас и заувек (Јевр. 13:8). Христос се роди! Хвалимо Га! https://pravlife.org/ru
  13. Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“ Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити. Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима. Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош. Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење. Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем. Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Игуман НИКОН Атонски https://svetosavlje.org/nema-greha-koji-je-veci-od-ljubavi-bozje/
  14. Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/
  15. Две деценије слушамо ове мантре, знамо до почетка да су мантре, иако смо били омантрани па поверовали у једном тренутку. Хвала Богу, ослободили смо се тога. Холандија, за којом пате многи који су се предозирали мантрањем о Западној Европи као Рају из које је истеран Бог а слобода дата човеку, жели да одузме земљу фармерима. И ко је сад трећи свет, где су весели либерали у Србији и њихове европске вредности? Сви они покривени заставама екологије урлају на српску власт и полицију да је режим, а ћуте о овоме што долази из њиховог "раја". Шта је са овим? Ко је трећи свет и где се газе људска права? Холандија је трећи свет и ту се газе људска права. Српска полиција и власт, која није употребила ни с од силе против еколога,чије газде би да побију краве јер производе много гасова ( пази које лудило, о чему ми причамо, краве имају издувне гасове и тиме угрожавају планету?!?!) када су блокирали аутопутеве је прозивана за грубост и диктатуру. Следећи пут када зеленом идеолошком зекамедалептир еко револуционару падне на памет да критикује српску власт и полицију препоручујем да погледа ово: Спаси Боже православни народ српски, све православне и све људе добре воље и уразум све заведене разним мантрама и идеологијама.
  16. Синоћ, 10. априла 2022. године, у сали Светогеоргијевског дома под Горицом одржана је дијалошка трибина на тему „Лијечење болести зависности“. Учесници трибине били су др Љубинко Калуђеровић, психијатар – нарколог, свештеник Блажо Божовић и студент Дамјан Пејановић. Доктор Љубинко Калуђеровић казао је да научници данас о болестима зависности говоре као о болестима мозга, јер различите супстанце дјелују на центар за награду у мозгу и стварају осјећаје задовољства, пријатности и среће. Човјек тако стиче потребу да стално понавља те осјећаје, за шта му је потребно све више и више одређене супстанце. „Тада се ствара нешто што се зове болест зависности, гдје нема уопште простора за одлуку. Када је човјек у оквиру болести зависности, уколико се она формирала, човјек већ не одлучује да ли ће или неће да узме-он узима механички, он узима „зато што то мора“.“ Доктор је нагласио да човјеку који болује само квалитетан програм опоравка може да врати могућност одлучивања да ли ће да буде у оквиру одређене супстанце или неће. Многи програми подразумијевају духовно мијењање човјека. Центри за рехабилитацију практикују одвојеност и изолацију штићеника, која није лака, али ти програми дају најбоље резултате. Казао је да када човјек уђе у болест зависности, долази до пропадања на свим пољима, пропада његова могућност да буде добар супруг, добар отац, и врло често се породични односи распадају. Осврнуо се и на значај духовности у процесу лијечења, јер када говоримо о наркоманији, говоримо о болести која има био-психо-социо-духовну сферу. Нагласио је да не може човјек да буде духован само док је у рехабилитационом центру, а онда да изађе и настави по старом, већ да то што је добио треба да буде трајна вриједност и да излијечени оно што им је омогућило да остану чисти и да успоставе апстиненцију треба да упражњавају до краја живота. Казао је да је заиста могуће опоравити се и живјети нормалан живот, наводећи и примјере својих породичних пријатеља који су после излечења успјели и на породичном и на професионалном плану. „Трагедија болести зависности је та да човјек мора да прође кроз сва та пропадања, кроз сву ту муку да би схватио да се даље може проћи, али само онако како сви ми идемо, полако и уз све недаће са којима се свакодневно сусрећемо“, закључио је доктор Калуђеровић. Јереј Блажо Божовић казао је да је Црква још од Миланског едикта оснивала своје болнице и заједнице, управо кроз те видове склањања људи са улице и упознавања са хришћанским животом и Живим Богом. Молитва и духовни подвиг је само један дио излечења, поред осталих сегмената. Пост и молитва обично тешко падну, али треба остати пријемчив, како би се видјеле благодети молитве и духовног живота. Отац Блажо објаснио је да грчко име за молитву „пροσευχή“ значи управо да оно што човјек жели, ка томе и хрли и иде. Тај моменат треба зависнику у почетку да се дометне. Кроз молитву, заједницу и пост, страсти које су подивљале, узбуктале, које су узавреле, добијају свој други смисао, враћају се реду у којем никад нису биле до тада. Догађа се рушење зависничке природе и зидање новог човјека. Отац Блажо је констатовао да данашњи човјек који болује не само од болести зависности, већ и од депресије, анксиозности и многих других проблема, чак и када има жељу да се излијечи и промијени доста пута нема коме да се јави или то много кошта, и један проблем вуче други. У циљу превазилажења тог проблема, свештенство цркве Светог Ђорђа у поступку је оснивања једног савјетодавног центра који би окупио што већи број психолога, психијатара, дефектолога, свештеника који би помогли у ублажавању и рјешавању оваквих проблема. Навео је примјер таквог савјетодавног центра који је деведесетих година отворен у Београду и који је од тада имао више од осамдесет хиљада посјета, што би значило три до четири хиљаде посјета годишње. Присјетио се и једног занимљивог мурала на згради старог Универзитета у Атини, који говори о сарадњи теологије и медицине. Наиме, на муралу су осликане науке у виду дјевојака које шетају, и теологија и медицина ходају руку под руку, што је и за њега представљало мотив да удруже снаге. Господин Дамјан Пејановић подијелио је своје искуство опоравка у Земљи живих, заједници у оквиру Српке Православне Цркве. Казао је да зависници престају да буду способни да помогну себи. Он је завршио програм у трајању од 30 мјесеци. „Тридесет мјесеци у почетку звучи нереално и немогуће, то изопштавање из живота, али мени који сам био потпуно промашен и у неком стању беспомоћности дало је прилику да посвједочим, баш вечерашњим појављивањем, да дрога нема последњу ријеч и да је могуће опоравити се, поново имати породицу, пријатеље, имати каријеру за неки свој труд.“ Казао је да је сусрет са породицом могућ тек после шест мјесеци, када породица поново може да се увјери да постоји решење. После годину дана, штићеник одлази на прву провјеру, када 21 дан проводи кући са својом породицом. У току програма постоје три овакве провјере. Штићеници тамо имају прилику да „наоштре савјест“ која се вишегодишњим лошим животом отупила, и да љепше виде ствари. Након боравка у Земљи живих, штићеници не само што изађу здрави, већ и пронађу утемељење у Цркви. По њему, битно је да се из суштине свог бића препустите нечему што оа сада нисте пробали, што је супротно дотадашњем егоцентризму и самодовољности. У заједници нема мјеста за самовољу и гордост. „Православна Црква сваког од нас понудула је да у своје биће учитамо неке нове контексте, а то је: дати се за ближњег, прихватити муку, носити свој крст, а не избјећи га, пошто је наркоманија један вид анестезирања стресне ситуације.“ „ У Цркви и у заједници ја сам научио да Крст треба да се понесе и да је то јуначки и да је трпљење уствари врлина, што је за мене било парадоксално“, нагласио је Дамјан. У заједници раде свештеници, васпитачи, психотерапеути. Када процијене да је штићеник спреман да изађе, потруде се да човјек добије посао и да ако је потребно, оде у нову средину, пошто повратак у стару може да буде окидач за рецидив. Отац Гојко захвалио је учесницима и присутнима, и најавио наставак дијалошких трибина, уз позив свим заинтересованим да упуте своје сугестије. https://mitropolija.com/2022/04/11/dijaloska-tribina-droga-nema-poslednju-rijec-video/
  17. Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада. Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил). https://manastirpodmaine.org/4048-2/
  18. Протојереј-ставрофор др Војислав Билбија је у Недељу сиропусну, 6. марта 2022. године, служио свету Литургију у храму преноса моштију св. Николаја Мирликијског у селу Сурдук у Епархији сремској, где се, од недавно налазе и мошти Божијег угодника св. Маврикија. Беседећи како о савременом тренутку, отац Војо је указао да је "Господ пустио ово време да би се очистили и боље видели стање" како нас појединачно, у породици, тако и у држави па и у свету. Прота је нагласио да је Часни пост моменат када треба да се успротивимо - "да се успротивимо самоме себи а то и јесте циљ поста: рат објавити самоме себи", истакао је прота Војо. Звучни запис ове беседе начинила је г-ђа Марија вон Кхервен, а наша Редакција благодари г. Михаилу Хаџи-Ценићу на обрађеном запису беседе. Извор: Радио "Слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/2022-03-06 Lit.beseda O.Voja, SPC Surduk-EDIT.mp3
  19. Непосредно по свом устоличењу у трон Митрополије загребачко-љубљанске, на Цвети, 9 априла 1933. године, владика Доситеј послао је Васкршњу посланицу својој новој пастви у Епархији загребачкој. У посланици је између осталог рекао: "Разумећете браћо моја у Христу и сва децо моја духовна, да ми није лако било растати се од моје браће у Христу из Ниша, као и из Епархије нишке и тамошњег побожног, јуначког и родољубивог народа. Своју љубав светој вери православној, моја браћа у Христу, свештеници, посведочили су другом, новом Ћеле кулом, а јунаштво деце моје духовне из другог гвозденог пука и у топличком и јабланичком устанку дуго се неће моћи заборавити, него ће се дуго и дуго причати и препричавати, па и уз гусле опевати. Али је велика утеха обузела моју душу, радошћу је била она испуњена, од свега онога што сам већ при првом доласку у нову Богом ми чувану епархију чуо и видео. Верујем да ћу у своме новом винограду код моје браће свештеника, наћи искрену и одушевљену потпору, а код моје православне пастве пуну оданост и љубав."
  20. У 20. недељу по Духовима 07. новембра, када наша света Црква молитвено прославља свете мученике Маркијана и Мартирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у Цркви Вазнесења Господњег у београдском насељу Болеч, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног светог Јеванђеља Епископ Јустин се верном народу обратио архипастирском беседом, у којој је између осталог рекао: Тамо где је Васкрсли Христос присутан нема смрти, побеђује се поредак природе и Он све својим божанством и својом силом Васкрсава и Преображава, па тако и Крст који је био символ на којем су се распињали и кажњавали највећи злочинци, Господ Исус Христос је учинио символом победе. Епископ Јустин је додао: Ако је Бог са нама и ако смо ми са Богом никога и ничега не треба да се плашимо па чак и тог последњег непријатеља који се смрт зове. Преосвећени је закључио да ако имамо веру у Христа, све добија сасвим другачији облик и другачији смисао и они који су се преставили од нас заправо су отишли у живот вечни, где ћемо и ми једног дана доћи јер је Црква, Црква Васкрсења. Извор: Телевизија Храм
  21. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ за Радио Милешеву говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа. Разговор водила новинар Виолета Досковић. Извор: Радио Милешева
  23. -Патријарх Порфирије рукоположио ђакона др Србољуба Убипариповића у свештенички чин- На празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског, 22. маја 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао, уз саслужење Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја, светом архијерејском Литургијом у Светониколајевском храму у Земуну. Том приликом, Патријарх је рукоположио ђакона Србољуба Убипариповића, ванредног професора на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, у свештенички чин. Пожелевши новом посленику у винограду Господњем да проповеда Јеванђеље Христово верном народу Божјем онако како је то чинио Свети Николај, Патријарх је истакао: „Ми се такође Богу молимо да му благодат, коју је у чину овога рукоположења примио, буде стални сапутник, да прожима сваку његову мисао читав његов живот и да се оваплоти у свакодневним конкретним делима, како би његова свештеничка служба била њему на спасење и на корист Цркве“. „Истина Христова нема компромиса и не може се уподобљавати духу овога света. Не може се удварати духу овога света само да би споља била прихваћена. Та истина постоји да бисмо се преображавали, а тај преображај се остварује благодаћу Божјом, али и нашим учешћем и сарадњом са благодаћу Божјом. То се чини, пре свега, нашом исправном вером, а онда и животом који треба да буде живот смирења", поручио је патријарх Порфирије. На крају беседе Патријарх је позвао верни народ да на Спасовдан узме учешће у литији поводом славе српске престонице која ће у 19 часова кренути од Вазнесењске цркве до храма Светог Саве на Врачару. На торжественој светој Литургији саслуживали су архијерејски намесник земунско-новобеорградски протојереј-ставрофор Божо Бакајлић, протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић, протојереј Зоран Крстић, јереј Иван Фаранов, јеромонах Сава (Бундало), новорукоположени свештеник Србољуб Убипариповић и ђакони Радомир Вручинић, Мирослав Николић и Томислав Крчмар. Појао је хор Николајевске цркве под руководством диригента Светозара Вујића. Након свете Литургије патријарх Порфирије је, у присуству епископа Иринеја, свештенства и верног народа благословио славске дарове породице Арсић и старешине Николајевског храма протојереја Драшка Тепавца и свештеног братства. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора. Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације. – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва. Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”. Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча. Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде. Извор: РТРС
×
×
  • Креирај ново...