Претражи Живе Речи Утехе

Није битно колико ствари урадиш у овом животу, већ да ли ће оно што урадиш трајати. Печат има вредност због отиска који оставља, иначе не би имао вредност. Био би само ствар без значења. А какав утисак оставља? Верну копију самог себе! И са сваким отиском губи део себе. Када напустиш овај живот, победа би била да постоји бар једна особа која ће се осмехивати са љубављу када помисли на тебе. То значи да си нешто оставио иза себе, да си нешто урадио. Можда си напустио живот, али као успомену, уносиш љубав и светлост у нечије срце. А то значи да ниси живео узалуд, да си „уткао“ неки смисао у душу, и Бог то неће заборавити. Урадио си нешто што је остало за тобом. Оставио си отисак печата своје љубави у нечијој души. На крају је једино то вредно. Ни куће, ни њиве, ни наследства. Ах, колико се родитеља хвали имањем коју су оставили својој деци! Колико се, међутим, њих пита да ли су оставили љубав у њиховим срцима? Не љубав псеудо-морализма, која је само до гроба, већ бесмртну љубав која досеже до неба. Да ли сте, уместо да им оставите живот, својој деци оставили смрт под маском живота? Мислећи да сте им дали све, уствари им нисте дали ништа. Шта вредно можете дати свом детету? Сате молитве током свог живота — небеско благо! Многи узвикују: „Знаш ли шта сам све урадио?!“ Шта год да си урадио, брате, са својим „ја“, биће цвет без корена у овом и у следећем животу. Дела без „ега“, без рекламе, далеко од вике и галаме су она која ће се укоренити и никада неће увенути. Свети делају у тишини, јер њихова молитва производи највећу буку да би подигла несрећне душе. Душе које се целог живота боре и руше усред буке страсти и грехова. „Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби“ (Јован 14:21). То су знаци наше љубави према Богу и према ближњем. Заповести су путокази смисла и живота. Оне су печати Христови у свету. Оне су Његове ране у свету, које ћемо смирено клекнути да пољубимо и претворимо у живот, јер су дошле са крста љубави . Наши печати треба да имају знак крста, љубави према Богу и према ближњем. И ту се оцртава печат победе над смрћу. Тада никада нећете умрети. Свеци су живи. Они су оставили печате крста љубави у срцима људи. Живимо, остављајући печате љубави, а не ексере смрти за нашу браћу. Нека наш живот буде труд да живимо љубав Христову. Вреди... о. Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Апостол Павле показује најпре а) надмоћ љубави над свим другим даровима и подвизима (13,1-3); потом б) описује њен светли лик, показујући пуноћу добродетељи и одбацивање свих страсти у њој (13,4-7); на крају в) саопштава да је она непрестана (13,8-13). а) Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи, или кимвал који звечи (1. Кор. 13,1). Љубав је унутарња сила живота. Погружавајући се у Бога и испуњавајући се Богом, она све Божије и своје даје за браћу, у којима такође живи, и то не мишљу него срцем, и све што се тиче њих, сматра да се тиче и ње. То је самораспети живот, неисцрпни источник сваког добра. Говорити језицима је сасвим спољашње дело; и у природном поретку тиме је заузета само памет, док у благодатном ни тога нема: јер и магарица је могла да говори када је то било потребно, и камење ће да завапи, каже Господ, онда када не буде било никога ко би саопштио вољу Божију. Онај ко говори без присуства унутрашњег живота исто је што и бронза која јечи, или кимвал који звечи. Прво представља монотони звук, као удрац по комаду бронзе или каквом бронзаном предмету, док друго означава мењање тонова, али без смисла. Грчки: алалазон - лелекати, пуштати глас, а ништа одређено не говорити. “Апостол је, поредећи дарове, на прво место ставио дар језика, јер тај дар је по мишљењу Коринћана био значајнији од других. Сматрали су да је он најважнији зато што је приликом силаска Свесветог Духа био дат Апостолима пре свих других дарова. Он каже: ако упознам све људске језике, и поврх тога језике невидљивих Сила, а не будем имао љубави према ближњем, ни по чему се нећу разликовати од неживих оруђа” (Теодорит). “Гледај одакле он полази: пре свега, од тога што су они сматрали задивљујућим и великим, тј. од дара језика. Говорећи о овом дару он га представља не онако како су га они имали, него као да је много већи. Он није рекао: “ако језике говорим”, него: ако језике човечије говорим. Шта значи: човечије? Значи: језике свих народа васељене. Но, није се задовољио ни овим проширивањем, него је дадао и друго, много веће; каже: и анђеоске. Видиш ли како је он узвисио тај дар, и како га је после спустио и унизио? Није рекао просто: “тада сам ништа”, него: онда сам као звоно које звечи, тј. нешто безосећајно и бездушно, што узалуд испушта звук, без циља и икакве користи, и не само да никоме не доноси корист, него је за многе узнемирујуће, неугодно и несносно (кумбалон - означава и чегртаљку)” (св. Златоуст). Шта је то анђеоски језик? Блажени Теодорит о њему пише: “Под анђеоским језицима не подразумевају се никакви чулни језици, већ унутарњи, духовни, они на којима Анђели опевају Бога и опште међу собом. Јер Исаија их је слушао како певају, а Језекиљ, а такође и Данило, Захарија и Михеј слушали су их како говоре. Божански Апостол је ово изразио тако снажно у намери да покаже надмоћ љубави.” Св. Златоуст каже: “Говорећи о анђеоском језику, Апостол не приписује Анђелима тела, него изражава следеће: чак и ако будем говорио онако како Анђели обично говоре међу собом, без љубави сам ништа, чак сам тежак и неугодан. Слично и на другом месту - када каже: да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима (Фил. 2,10) - он Анђелима не приписује колена и кости, далеко било, него на примеру нашег поклоњења жели да покаже усрдно поклоњење Анђела. Тако и овде када говори о језику, он тиме не означава телесни орган, него нашим општепознатим начином општења представља њихово међусобно општење.” И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13,2). Ови духовни дарови указују на велику блискост у односу према Богу. При свему томе, они се не тичу саме дубине наше природе, него означавају натприродно сједињење са Богом. Пророштво, са потпуним познавањем тајни Божијих у устројству царства благодати, са потпуним познавањем устројства света и свих ствари - у њиховом почетку, током времена, и у циљевима, према чему се све управља - такво дакле пророштво ипак има своје место у глави, и, када је потребно, Бог може да га преда уму, без обзира на то шта се догађа у срцу, како што је и магарицу натерао да говори. Следствено томе, и оно најдуховније може бити далеко од Бога и ближњих, туђе истинском животу. Вера која чини чуда, која и горе премешта, претпоставља велику смелост пред Богом; но, пошто су дела која она савршава спољашња, пошто нису њена сопствена, него Божија, Бог по Своме промислу може дејствовати и кроз несавршена оруђа, немајући у виду њих, него друге, те се тако овај дар може испољити и на потпуно спољашњи начин - да не представља одлучну потврду унутрашњег јединства са Богом и са браћом по Богу. У нормалном поретку духовног живота не може се имати ни такво пророштво ни таква вера без потпуне чистоте и најискренијег богоопштења. Но, када је неопходно, Бог и једно и друго може, по Своме промислу, да саопшти и таквим лицима, која, према своме духовном устројству, не би могла да их имају. Одатле произилази да дела такве врсте не представљају потврду истинског духовног савршенства које све усклађује у љубави, тј. да се и поред свих тих дела може бити без љубави, и сходно томе - бити ништа. И Сам Господ је то потврдио када ја рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Ја вас никада нисам знао - рећи ће - јер Господ зна створења Своја. Овим је Господ рекао да, без обзира на таква знамења, они који су их творили - нису Његови, и то стога што нису творили вољу Његову, а такође и зато што нису имали љубави. Тако се реч Апостола подудара са речју Господњом. Апостол није хтео да каже да ти дарови никада не указују на блискост Богу оних који их пројављују, него да је и поред поменутих дарова могућно одсуство такве блискости, а без ње - све је ништа. Свети Златоуст је такве мисли исказао на овом месту: “Апостол се не зауставља на дару језика, него указује и на остале дарове и, показавши ништавност тих дарова без љубави, одмах потом даје слику њену. А пошто је хтео постепено да појачава реч, он усходи од мањега ка већем; оно што је ставио на последње место при набрајању дарова, тј. дар језика, сада је ставио на прво место, усходећи, како сам рекао, од мањега ка већем. Пошто је рекао за језике, он одмах прелази на пророштво, представљајући тај дар такође као веома узвишен. Јер као што тамо није указао просто на језике, него на језике свих људи, па чак и на анђелске језике, да би одмах потом рекао како је тај дар без љубави ништа, тако и овде, не говори просто о пророштву, већ - о најузвишенијем прорштву. Рекао је: ако имам дар пророштва, а затим додао: и знам све тајне и све знање, представљајући тај дар у најузвишенијем облику.” “Потом апостол прелази на остале дарове, и, да не би постао напоран набрајајући их сваки понаособ, указује на мајку и источних свих њих, и то опет у најузвишенијем облику: ако имам - каже - сву веру. Не задовољавајући се овим, он додаје оно што је и Христостос сматрао за велико: ако и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Гледај како он и овде опет понижава дар језика. Показује како је велика корист од пророштва, да је то - познавање тајни и сваког знања, исто тако показује и значајно дело вере - премештање гора; а дар језика је само поменуо и више ништа о њему није рекао. Обрати пажњу и на то како он у свега неколико речи обухвата све дарове, тј. у пророштву и вери; ово стога што се чудеса крију или у речима или у делима. Вери се приписује премештање гора не зато што би сва вера само то могла да произведе, него зато што је грубим људима ово изгледало тешко због тежине гора. Апостол на тај начин узвисује предмет, а смисао његових речи је следећи: ако имам сву веру, ако чак могу и горе да премештам, а љубави немам, онда сам ништа.” И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,3). Од дарова Апостол прелази на најузвишеније облике подвига - раздавање имања и предавање себе на спаљивање. Апостол на њих гледа као на дела која се савршавају на спољашњи начин, на начин коме не мора да одговара и унутарње расположење. Могуће је све раздавати без љубави, и одлучити се за смрт, а да се такође нема љубави. Ако Бог гледа на срце и по њему цени дела, а вредност дела сва је у љубави, онда може да се догоди да и тако велика дела пред Богом немају никакву вредност, тј. да не донесу никакву корист. Није Апостол хтео да каже да су таква дела безначајна, него да је сва њихова вредност у љубави; такође, он није хтео да каже да је могуће волети, а при томе не савршити таква дела када је то потребно. Он има једну замисао - да кроз таква поређења покаже како свим даровима и свим подвизима вредност даје само љубав, и да је ако нема ње - све узалуд. Св. Златоуст каже: “Каква усрдна реч! Он овде све представља у најузвишенијем облику. Није рекао: ако сиромасима дам половину имања, или два или три дела, него: све имање своје. Није рекао: даћу, него раздаћу (сопственим рукама), показујући тиме осим начина коришћења имања и најусрднију услужност. Такође, није рекао: ако умрем, него се опет снажно изражава, представљајући најтежу смрт - бити жив спаљен, и каже да чак и таква смрт без љубави не представља нешто значајно. Али сва сила Апостолових речи откриће се када наведем сведочанство Христово о милостињи и смрти. Које сведочанство? Богаташу је Христос рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19,21); такође, беседећи о љубави према ближњем, рекао је: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Одатле се види да је овакава љубав и у очима Божијим најузвишенија. Али ја тврдим, каже Павле, да чак и ако за Бога положимо свој живот, и не просто положимо, него будемо спаљени, чак и тада нећемо имати никакве користи, ако не љубимо ближњег. Нема ничег изненађујућег у томе што дарови без љубави не доносе никакву корист - они су чак испод доброг живота; јер многи који су поседовали дарове биће кажњени као зли, на пример они који су пророковали у име Христово, изгонили демоне и чинили многа чудеса, као Јуда издајник. Дакле, није ништа чудно што је даровима потребна љубав; али да ни сам исправан живот без ње не значи ништа, то може да изгледа као преувеличавање и да доведе у недоумицу, нарочито када знамо да Христос приписује велико достојанство тим двема добродетељима, тј. нестицању и мученичким подвизима. Зашто он (Павле) говори тако? Шта рећи на то? “Или то, да Павле немогуће претпоставља могућем, како он обично чини када хоће да каже нешто необично; на пример, у посланици Галатима каже: ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,8). Коначно, ни он сам ни анђео то нису могли да учине; али, да би предмет представио на најупечатљивији начин, он претпоставља оно што се никад неће догодити. Исто тако поступа и овде. Дакле, то треба рећи, или...” Но, ову другу мисао узећемо од Теодорита, који се изражава краће, а ипак сагласно светом Златоусту. Он каже: “Треба знати, да праведни Судија гледа не само на праведно дело, него и на циљ тога дела. Многи свашта чине ради људске славе.” Пример за то како изгледа страдање без љубави, дао је неки Саприкије, јереј Антиохијски. Он је био у врло пријатељским односима са мирјанином Никифором. После су се око нечега разишли, и то баш озбиљно. Никифор се убрзо уразумио и тражио је помирење, али безуспешно. У таквом стању затекло их је гоњење за владавине Валеријана. Саприкија су ухватили; он је тврдо стајао у вери и због тога је био мучен на различите начине, да би на крају био осуђен на одрубљење главе. Никифор, сазнавши за то, пожурио је за њим и затражио измирење; али овај му је одбио. Зато је благодат одступила од њега, и он се одрекао Христа Господа баш у тренутку када је требало да приклони главу под мач. Ето како је он страдао и био спреман да издржи све, а љубави није имао; и никакве користи није имао од страдања (види Чети-Минеј за 9. фебруар).

Постом човек показује своју добру вољу. У благочешћу, он се добровољно одлучује на подвиг, на аскезу, и Бог му у томе помаже. Међутим, ако неко себе на силу тера и говори: „Шта да се ради, опет је петак, морам да постим“, онда само себе мучи. Али, ако човек продре у суштину поста, и ако пости из љубави према Христу, он ће се посту радовати. Такав човек размишља: „Баш на данашњи дан је Христос био распет, и нису му дали ни воде да пије, већ су га напојили сирћетом. Зато ни ја данас нећу пити воду целог дана!“ Ако тако поступи, човек ће осетити већу радост у себи него онај који пије најбоља освежавајућа пића. Видите, многи мирјани не могу да издрже строги пост ни на Велики петак. Али, могу да седе испред неког министарства и да штрајкују глађу – из ината или упорности – не би ли нешто избоксовали. Ђаво им даје снагу за то, јер то што чине је самоубиство. Други, опет, кад дође Васкрс, на сав глас кличу: „Христос васкрсе!“, а у себи мисле само о томе како ће се добро најести. Ти људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара само зато што их је нахранио у пустињи (видети Јн. 6:5-15). А сећате ли се пророкових речи: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јер. 48:10). Једно је кад је човек расположен за пост, али не може да пости јер би му, ако не једе, клецала колена, падао би у несвест и слично. Другим речима, његова телесна снага и здравље му не дозвољавају да пости. Сасвим је друго, међутим, ако неко не пости, а има снаге за то. Где ће ту бити воље за пост? Напротив, туга и жаљење онога ко хоће, али не може да се подвизава, замењују многе друге подвиге, и он ће бити више награђен од онога који има снаге и пости. Јер, онај ко има снаге и пости, осећа и извесно телесно задовољство. Ево, данас ми је дошла једна несрећна жена, стара 55 година. Плакала је јер не може да пости. Муж ју је оставио. Имала је сина, који је трагично настрадао и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и та жена нема нигде свој дом, ни залогај хлеба. Дешава се да је нека познаница одведе код себе, да јој неки посао. „Тешко ми је на души, оче“, рекла ми је та јадница, „јер ништа не зарађујем. А најгоре од свега је што не могу да постим. Једем шта ми дају. Понекад, средом и петком, још ми и дају посну храну, али чешће добијам мрсно јело и морам да једем, јер ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Зато човек мора да пази на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека једе мало више. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Ако човек има срца отвореног и пуног смирења, он прима Божју благодат, пости смерно и духовно се храни. Тада добија божанску снагу, и у време дуготрајних постова има „залиху истрајности“. У Аустралији један младић од 27 година је дошао дотле да није јео ништа 28 дана! Његов духовник га је послао код мене да ми исприча о томе. Тај младић је био веома побожан и подвижнички настројен. Ишао је на исповест, у цркву, читао светоотачке књиге, а понајвише Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио 40 дана. Младићу се стегло срце од дирљивости и помислио је: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан човек, постио 40 дана, шта тек ја треба да урадим, ја који сам толико грешан?“ Затим је од духовника затражио благослов за пост, али му није рекао да намерава да 40 дана ништа не једе нити пије. Уз то, радио је у фабрици и обављао веома тежак посао. Кад је дошао 28. дан поста, осетио је благу вртоглавицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и одведу ме у болницу, схватиће да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру од поста“. Младић је почео помало да једе, иако га је мучила помисао да није издржао четрдесетодневни пост који је започео. Духовник је приметио да га мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози који су га навели на тако строги пост били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш постити четрдесет дана?“ „Нисам“. „Када си од духовника тражио благослов за пост, једноставно ниси хтео да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана, или си ту, наводно добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио!“ „Разумем твоје намере“, додао сам, „али сам те испитивао да би и сам схватио да ћеш за дане строгог поста бити богато награђен на небу! И немој више да се мучиш мислећи да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, испричај духовнику и оне добре помисли које ти падну на памет, а он ће одлучити да ли треба да се подвргнеш неком подвигу“. Тај младић је био веома скроман, и то управо захваљујући тим смерним мислима које је гајио у себи. И тако строги пост је прихватио из велике побожности, из љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, мислећи у себи: „Зашто ја не бих могао исто што и многи други?“, издржаће можда дан-два, а онда ће одустати. Уз то, ум таквог човека ће се замаглити, па ће чак и жалити време проведено у посту. Постом човек постаје као јагње, кротак као јагње. Ако се, пак, претвори у звер, то значи само једно од двоје: или је подвиг који је прихватио прејак за њега, или га је прихватио из гордости, па зато не добија Божју помоћ. Пост може да укроти и умири чак и дивље звери. Погледајте животиње кад су гладне: тада се приближавају човеку. Животиње инстинктивно знају да ће умрети од глади, а да ће, ако приђу човеку, моћи да нађу храну и преживе. Једном сам видео вука који је од глади постао питом као јагње. Зими, кад је пао снег, сишао је с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изашли да нахранимо стоку, и кад је брат видео вука, почео је да га тера, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога да све што ради – чини из љубави према Богу и према ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости, а притом је горд мислећи да чини нешто посебно, његов пост ничему не служи. Такав човек је као бушан крчаг – пробај да сипаш воду у њега, видећеш да ће вода, мало по мало, скроз исцурити. https://mitropolija.com/2025/03/10/post-po-meri-ljubavi/

Протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, говорио је о молитви код данашњег човека и љубави према ближњем. Извор: Информативна служба СПЦ

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Цркве светог Марка одржаће се предавање "Страшни суд љубави Божије". Ово предавање ће у четвртак, 27. фебруара, одржати др Данило Михајловић, доцент на Православном Богословском факултету у Београду, са почетком у 18 часова. Сви сте добродошли!

Каква ли се ово страшна тајна збива у мени?! Реч ми не може изразити нити рука написати ништа у похвалу или славу Онога Који је изнад хвале, Који је изнад речи! Ако је ово што се сада неизрециво дешава у мени блудноме неисказано, зар Онај који чини и дарује нешто тако има потребу за нашом хвалом или славом, реци ми?! Не! Не може од нас бити прослављен Препрослављени, као што ни сунце које гледамо на овом свету не може бити учињено сјајним или примати туђу светлост. Оно светли, а није осветљавано, и сјаји се, а не прима, јер већ поседује ону светлост коју је још од искона добило од Створитеља. Ако, дакле, Бог, Створитељ свих ствари, створивши сунце, створио га је самодовољнимм – да несебично сија и никада ни од кога нема потребу, како онда Бог да добије славу од мене ништавног?! Јер Он, Који је створио сунце и испуњује васиону добрима сваке врсте, имајући моћ да то чини самим хтењем, савршено је самодовољан. Али, ево, овде понестају речи моме језику и тајну што се врши ум гледа али не тумачи: види је и жели објаснити, а не налази израз! Јер оно што посматра је невидљиво, савршено безоблично, просто, сасвим несложено, безгранично. Нити му се опажа почетак нити се крају назире траг, нити се зна за какву средину, па како исказати оно што види?! Чини ми се да сагледава Возглављену Целину, али не суштином већ учешћем … Када палиш материјални огањ на огњу добијаш цео огањ који остаје несмањен и неподељен, а предати се одељује од оног првог и све даље преноси до многих светиљки. Духовни, пак, огањ, који је неразделан и сасвим неодељив и неподељив, кад ми једном буде предат не раставља се на многе него и даље неподељив стоји у мени: помаља се у мени, унутар мог сиротог срца попут сунца, или попут сунчевог колута показујући се куглоликим и светлећи попут пламена. Не знадох, као што рекох, шта да кажем о овоме, па хтедох да ћутим (камо среће да сам могао), али препастна чудесност ми покрену срце и широм раскрили ова нечиста уста, те ме и нехотице нагна на зборење и писање… Ти који си се на трен јавио у мом помраченом срцу и показао ми чудеса што их не видеше очи, ти који се спусти у мене, последњег од свих и начини ме сином и апостолским учеником. (Мене) који сам као онај који чини свако безакоње био у власти аждаје, грдног човекоубице! Ти, о превечно Сунце које сину и у аду и касније просветли моју помрачену душу и даде ми дар светог незалазног дана (млитав и лен човек као ја тешко у то поверује!) и сваким добром испуни у мени злу сиромаштину – подари словесност и Сам Ти ми прибави речи да бих свима испричао Твоја силна чудодејства и све што и дан данас чиниш међу нама, Твојим слугама. Да би и они који још спавају у тами лењивости и који тврде да је немогуће грешницима спасти се и примити помиловање као Петар и остали апостоли и остали побожни и праведни људи, увидели да је то сасвим лако изводљиво Твојој доброти, и било је и увек ће бити! И Ти што се праве да држе Тебе, светлост васцелог света, а и они што говоре како Те, ето, не виде, не бораве у светлости и будући неосијани, ни несагледавају Те непрестано, Спаситељу, да би увидели да ниси и досад синуо у њиховој мисли, нити се настанио у њиховом нечистом срцу, па се залуд веселе својим празним надањима, мислећи да ће Твоју светлост угледати по кончини! Јер, управо овде, на земљи, Спасе, залог, печат Твој, добијају овце с Твоје десне стране! Јер, ако је смрт за сваког затварање врата [делања] и ако је свим људима подједнако немогуће да чине било шта након смрти, те нико више не може учинити нити што добро, нити што зло, дакле ће свако и остати онаквим каквим буде нађен! То ме, Господе и страши и нагони у дрхтање и од тога ми обамиру сва чула! Јер као што када слепац умре и оде одавде, никада више неће опазити чулно сунце, па чак ни кад на крају прими васкрсењем очињу светлост, тако ни човек слепог ума, ако умре, неће Те угледати тамо, о мој Боже, но изишавши из таме ући ће у таму, и ту ће занавек бити одељен од Тебе! А нико, Господе, од крштених у име Твоје, и верујућих у Тебе, не би поднео тешки дрхатни јад одељености од Тебе, Милосрдни! Јер је превелика туга, превелика, неиздржива та жал вечна! Ох, зар није од свега гора одељеност од Тебе, зар није најболнија бол растављеност од Живота, то мртвачко чамовање, лишено живота, лишено и свих других добара, јер одељени од Тебе “лишава се сваког блага” ?! Јер неће тада бити као што овде бива! Сада они који те не знају наслађују се телесно и веселе се по земљи ликујући бесловесно; имајући све што Си им дао да уживају у овом животу и видећи једино то, замишљају да је исто тако и по исходу душе и свршетку овог живота. Али греше у својим претпоставкама, греше у расуђивању, када говоре да ће почивати не с Тобом, него у “миру“ и , о лудости, припремају се за место које нема удела нити у Светлости, нити пак, учешћа у тами, место изван Царства [Небеског], али и изван пакла, удаљени и од Жениковог дворца и од казненог огња, где се, несрећници надају да стигну, говорећи да им нису потребни ни слава ни Твоје Небеско Царство него само пребивање у починку. Ах, каква помраченост, каво слепо незнање, каква несрећа и испразно надање! Такво нешто није нигде описано, нити ће икад бити, него ће вршиоци Божанственог стајати у светлости добара, а чинитељи зла у тами казнитељској, а међу њима је страшни понор који их дели, како нас Ти Сам научи, који си ово и припремио. Оном ко се нађе између биће то пропадање страшније од сваког мучења и казне, будући да се јадовно стропоштава у бездан казне, у провалију погибељи и доспева тамо где тешко да би хтели приступити они што су на мукама, да покушају туда да прођу у земљу праведника, више волећи да се огњем претворе у пепео него се суноврате у страхотну провалију! Они, дакле, који желе да буду ту по скончању достојни су многих суза и жаљења, јер као бесловесни потпуно су нерасудни и сами себи желе зло и сами себе прелашћују! Ти, о Царство Небесно! Ти, о земљо кротких, Христе! Ти, о рају мекотравни! Ти, ложнице божанствена! Ти, постељо несказана! Ти, трпезо свеколиких! Ти си и хлеб живота и најсвежији напитак!Ти си и сасуд живе воде и вода живота и неугасиви светионик који посведневно светли свим светима! Ти – и риза и венац и давалац венаца и радост и починак и слава и наслада! Ти си, Христе, и раздрагање и умиљење; благодат Светога Духа сијаће се попут сунца, о мој Боже, у свима светима; и Ти Сам, Неприступно Сунце, сијаћеш усред њих и сви ће сразмерно својој вери, богоугодним делима, нади и љубави, очишћењу и просветљењу бити осијани Твојим Духом. О једини дуготрпељиви и судијо свих, Боже, Који ћеш им досудити разна места и станове, праву меру осијања и љубави и самога богозрења, по мери чијег величанства биће им одређене ове разлике у слави и милини и угледу непојамних конака и станова. Гле, разноликих скинија! Гле многобројних конака! Гле, колико пресјајних одежди разноврсних достојанстава, и свешарених венаца и драгуља и бисерја и лежаја и покривача и трпеза и престола и свега другог што нам служи за најслађу насладу, а то јесте и биће сагледавање јединог Тебе.! Они, дакле, као што рекох, који не виде Твоју светлост нису гледани од Тебе, него тако одељени од Твог свеблагог погледа лишени су свих блага! Где би нашли починак, неко место без бола, где би се настанили не поставши праведни?! Јер ће само праведни пребивати пребивати са Твојим Лицем, јер си Ти изображен у њиховом праведном срцу, и пребивају у Теби, Христе, са Твојим образом! О дивоте, о доброте Твоје великог дара, непојамног! То се људи преизмењују у образ Божији и Несместиви се изображава негде у њима. Бог, који је неизмењив по суштини, и који воли да се настањује у свима достојним тога, тако да свако у себи има читавог Цара, и Његово Царство и благо царских ризница, те да засија, као негда васкрсли Бог, јаче од сунчевих зрака које сада овде гледамо! Присаједињујући се уз онога који их је прославио, такви стоје у препасти од преизобиља славе и непрестаног прилива Божанског осијања, јер томе бујању нигда неће бити краја! Престанак тог прилива означавао би крај Бесконачнога, обухваћење Необухвативог, засићење Оним Кога је сва твар незаситива. Ал’ пуноћа Божијег бића и слава Божије светлости биће бездан бујања и почетак бесконачности. Као што они који Га имају изображеног у себи, непрестано се свијају уз Христа, неприступно Сијајућег, тако ће у њих завршетак бити почетак славе и имаће, да појасним, у скончању Почетак и у Почетку скончање. Помисли о томе да Препуном није потребан додатак и да тркачи никад не достижу до бесконачно далеког циља. И када ово небо које сада гледамо и земља, и све на земљи буде прошло, замисли то што кажем, моћи ће се појмити место где ћеш наћи крај; и то не телесно, то нисам рекао, него ћеш умом постати способан да појмош пуноћу једног бестелесног света, који и није свет, него као што и ваздух јуче није био ваздух него неописиво сместилиште, које зову Све, силни бездан, савршено бесконачан, једнак са свих страна, Све, које бива преиспуњавано Богом. Како онда учесници и Његови становници да Га обухвате и насите Га се? То је заиста немогуће, сасвим неизводиво, па стога у светитеље, било да су овде на земљи, било да су се представили у Бога никако не може да се поткраде та мисао. Јер будући да су преплављени светлошћу божанствене славе, сијају се и наслађују се тиме, и свесно знају притом, са савршеном извесношћу, да Савршенству никада неће бити краја и да је бујање славе – бесконачно. А шта је са отпадницима од Бога? Желим знати где су они што одступише далеко од Њега, свуда присутног. То је, браћо, заиста велико и страховито чудо, које изискује моћ суђења просветљеног ума, да би се добро схватило и не би пало у јерес. Јерес која не верује речима Светог Духа да су и такви извесно унутар Свега, али изван Његове светлости, и следствено изван Бога. Јер, као они што не виде сијање чулног сунца, премда су цели обасјани, ипак пребивају изван светлости, будући да су од ње одељени слепилом и негледањем, тако и у Свему пребива Божанска светлост Тројице, а унутар ње су грешници што не виде и немају ни трун Божанственог опажаја, позатварани у тами, сажижани у сопственој савести и осуђени на то да их неисказана туга и несносни бол обузимају у векове. https://srodstvopoizboru.wordpress.com/2020/09/28/свети-симеон-нови-богослов-химне-божа/

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13 1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. 2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. 3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, 5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, 6. Не радује се неправди, а радује се истини, 7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи. 8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. 9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо; 10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично. 11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско. 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат. 13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав 1. Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. Апостол им није одмах указао пут, него га је најпре упоредио с оним даром који су они сматрали већим, тј. са даром језика, и показује им да је тај пут неупоредиво узвишенији од овог дара, па чак и од свих осталих дарова, а затим указује колико је он пожељан. Под језицима човечијим подразумева језике свих народа васељене. Не задовољивши се тиме, он додаје и друго преимућство: језике, каже, анђелске. То није рекао зато што анђели наводно имају језике, него у намери да им укаже на нешто боље и узвишеније од људских језика. Под анђелским језиком се подразумева она њихова мисаона сила да један другоме предају божанствене помисли. Назвао ју је тако ради поређења с нашим оруђем речи, слично као што је и изразом: нека се поклони свако колено што је на небесима (Филипљ. 2; 10) означио њихову најусрднију потчињеност, пошто они немају кости. Ја сам, каже, као звоно које јечи тј. испуштам глас, али узалудно говорим и узнемиравам друге: никоме не доносим корист, јер немам љубави. 2. И ако имам дар пророштва, и знам све тајне и све знање... Не једноставно пророштво, него оно највише, и познање свих тајни. Запази: о језицима је рекао да од њих нема никакве користи, а о пророштву да оно зна све тајне и да има свако познање. И ако имам сву веру... Да их не би оптерећивао набрајањем појединачних дарова, прешао је на корен и извор свих њих - на веру, и то сву. Да и Горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Како је премештање гора изгледало као велико дело, он га је и поменуо, а не због тога што, наводно, сва вера само то и може да ради. Господ померање гора представља као малу веру, када каже: Ако имате вере колико зрно горушичино (Мт. 17; 20). Погледај како је он пророштвом и вером обухватио све дарове. Чуда се, наиме састоје или у речима, или у делима. Није рекао: ако немам љубави мали сам и убог, него: ништа сам. 3. И ако раздам све имање моје... Није рекао "ако дам део свог имања", него све имање, и није рекао "дам" (него раздам), тако да губитку присајединим и служење, и то најбрижљивије. И ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Није рекао "ако умрем", него наводи оно што је најсуровије од свега, односно, да жив сагори, и каже да је без љубави и то бескорисно. Неко ће рећи: "Како се имање може раздати без љубави?" Таквом се може одговорити на два начина. Или је апостол претпоставио немогуће могућем, слично као у речима: Ако вам и ми и анђео с неба проповеда еванђеље друкчије него што вам проповедасмо (Гал. 1; 8), пошто ни он ни анђео нису ни помишљали да проповедају другачије. Он се тако изражава и на многим другим местима (Рим. 8; 39), или другачије: може се давати и без љубави, тј. онда кад се то не догађа из самилости према другима, него из човекоугађања. С љубављу се то пак дешава онда када неко то чини уз састрадање и пламену љубав. 4. Љубав дуго трпи, благотворна је... Одатле почиње да набраја обележја љубави, и као прво међу њима помиње дуготрпљење, корен сваког мудрољубља. Међутим, како неки дуготрпљење не користе за мудрољубље него се често изругују онима који су их увредили и притворно се суздржавају, знајући да их дуготрпељиви људи још више разјарују у гневу, он каже да је љубав благотворна, тј. испољава кротку и незлобиву нарав, а не као поменути људи, који су притворни и злонамерни. Рекао је то на рачун оних међу Коринћанима који су волели да се расправљају и да потајно гаје узајамно непријатељство. Љубав не завиди. Неко може и да буде дуготрпељив, али завидљив. Љубав се, међутим, и тога клони. Рекао је то због оних завидљивих међу Коринћанима. Љубав се не горди. Односно, љубав не поступа непромишљено, него онога који је поседује чини разборитим и постојаним (чврстим). Горди се умишљен, лакомислен и безуман човек. То је речено лакомисленима и површнима. Не надима се. Могу се поседовати све наведене врлине, али оне могу и надимати. Љубав то нема него је, и поред поменутих врлина, смиреноумна. То је рекао против надмених. 5. Не чини што не пристоји. Љубав не само да се не горди, него ни у случају да доживи крајње недаће због оног којег љуби, неће то сматрати за срамоту и бешчашће. И Христос из љубави према нама не само да је претрпео неславно распеће, него га је сматрао за Своју славу. Можеш разумети и овако: не чини што не пристоји, тј. не вређа, јер ништа није срамније од човека који вређа. То је против оних који не снисходе према другима. Не тражи своје, не раздражује се... Објашњава на који начин љубав не осећа срамоту: зато, каже, што она не тражи своју, него корист ближњег, и за своју срамоту сматра кад ближњег не ослободи срамоте. То је против оних који су презирали остале. Љубав се не раздражује, јер не чини што не пристоји, док гневљив човек не може да сачува пристојност. Љубав не чини што не пристоји и зато се и не раздражује, тј. није брза на гнев. То је против оних које су вређале увреде других. Не мисли о злу. Љубав, каже, трпи свако зло, не раздражује се гневом, и не само да се не свети злом, него и не помишља на то. Запази и ово. Он не каже: љубав завиди, али се зауставља, раздражује се, али се савладава. Напротив, он каже да љубав одлучно не допушта никаквом злу да се покаже, чак ни у свом зачетку, као што каже и овде: не мисли о злу. И то је речено Коринћанима, да за увреду не би узвраћали увредом. 6. Не радује се неправди. Не радује се кад неко претрпи неправду, насиље или увреду. А радује се истини. Оно, каже, што је далеко важније, јесте да се радује с онима који су у добрим мислима и сматра за своју славу када истина узнапредује. То је против завидљивих. 7. Све сноси. И увреде, и ударце, и смрт. Ту особину даје јој дуготрпљење. То је против оних који смишљају зло. Све верује. Ма шта да каже онај којег љуби, јер и она сама не говори ништа лицемерно, и не помишља да би други могао тако да говори. Свему се нада, све трпи. Љубав, каже, не очајава због оног којег љуби, него се нада да ће он свагда усходити ка бољем. То је рекао онима који су очајавали. Ако се, мимо очекивања, и догоди да љубљени обитава у злу, она одважно подноси његове недостатке. Она, каже, све трпи. То је упућено онима, који лако осете непријатељство. 8. Љубав никад не престаје... Никада се не уклања од циља, него све доводи до испуњења. Или што је још боље, не престаје, не пресеца се, никад се не прекида, него се наставља и у будућем веку, кад ће се све остало укинути, о чему апостол говори у наставку. Док ће пророштва нестати, језици ће замукнути... Набројавши изданке љубави, поново је узвисује на други начин, говорећи да ће и пророштва престати, и да ће језици замукнути, а да ће љубав постојати трајно и бесконачно. Наиме, ако пророштва и језици постоје због тога, да би се вера лакше прихватила, онда је природно што ће, кад се вера свугде прошири, они нестати као сувишни, и у садашњем, а посебно у будућем веку. Знање ће престати. 9. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо. 10. А када дође савршено, онда ће престати оно што је делимично. Ако знање престане, хоћемо ли онда живети у незнању? Нипошто! Напротив, он каже да ће престати делимично знање, када дође знање савршено, тј. оно, какво је својствено будућем животу. Тада нећемо знати онолико колико сада знамо, него далеко више. На пример, ми сада знамо да Бог свагда постоји, али на који начин, то не знамо. Знамо и да је Дјева родила, али не знамо како. Тада ћемо о тим тајнама дознати нешто више и корисније. 11. Кад бејах дете... Рекавши да ће се доласком савршеног укинути оно што је делимично, истовремено излаже и пример којим објашњава колико је велика разлика између садашњег и будућег знања. Сада смо слични деци, а онда ћемо бити зрели људи. ...као дете говорих. То одговара језицима. Као дете мишљах. То одговара пророштвима. Као дете размишљах. То одговара знању. А кад сам постао човек, одбацио сам што је детињско. У будућем веку имаћу зрелије знање; тада ће се укинути мало и детињасто знање, какво сада имамо. Затим наставља: 12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки. Објашњава оно што је речено о детету и показује да је наше садашње знање некако тамно, а да ће тада бити јасније. Сада, каже, видим у огледалу. Будући да огледало довољно јасно показује предмет који се у њему одражава, додаје: у загонетки, како би с највећом тачношћу показао непотпуност тог знања. А онда ћемо лицем у лице... Не говори то зато што Бог наводно има лице, него да би на тај начин показао јасност и очигледност знања. Сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат. Удвостручено унижава њихову гордост, показујући да је садашње знање непотпуно и да оно није наше сопствено. Нисам ја, каже, познао Бога, него је Он Сам познао мене. И као што је Он сада познао мене и Сам снисходио ка мени, тако ћу и ја тада далеко више познати Њега, него сада. Онај који седи у тами не види сунце и не стреми његовој прекрасној лучи. Светлост му се, међутим, показује својим прекрасним блистањем и, када примети сунчево сијање, тада и он сам стреми ка светлу. Дакле, речи као што сам познат не значе да ћемо познати Бога онако као што је Он познао нас, него да ћемо, као што Он сад снисходи ка нама, и ми усходити ка Њему. Ево једног поређења. Неко је нашао одбачено дете, племенито и прекрасно. Он га је признао, подигао и узео себи, бринуо се о њему, изврсно га одгајио и најзад му подарио богатство и увео га у царску палату. Дете, док је младо, ништа од тога не осећа и не познаје човекољубље оног, који га је одгајио. Међутим, када одрасте, истог тренутка прихвата свог доброчинитеља и узвраћа му доличном љубављу. Ево ти пример и објашњење онога, што је прикривено изражено у реченоме. 13. А сад остаје вера, нада и љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав. Постоје и дарови језика, и пророштва и знања, иако су они привидни. Кад се вера рашири међу свима, они ће се укинути. Вера, нада и љубав су постојаније од њих (јер то означава речима а сада остаје, тј. означава постојаност ово троје). Међу њима је највећа љубав, јер ће се она продужити и у будућем веку. https://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/himna-ljubavi-SvPavle.html

Реч "љубав" има неколико значења. Кажемо: „Волим Бога“, „Волим Русију“, али и: „Волим кобасицу“. На старогрчком се највиша љубав према Богу звала речју „агапе“; реч „пхилиа” је означавала пријатељство, а реч „ерос” је означавала осећање између мушкарца и жене. Као што знате, свака особа има три најважнија догађаја у животу: рођење, брак и смрт. Први и последњи догађај не зависе од воље или жеље човека, али је брак добровољна ствар свакога, манифестација слободне воље човека. Створивши првог човека Адама, Бог је рекао: „Није добро човеку да буде сам“ (Пост. 2,18) и створио прву жену од Адамовог ребра. Мушкарац и жена је требало да се допуњују, и њихов брак се сматрао заједницом једном заувек. Бог је благословио брак првих људи у рају и рекао им: „Плодите се и множите, и напуните земљу и покорите је“ (Пост. 1:28). Хришћански брак је заједница љубећих срдаца, то је света тајна заједнице двоје људи на духовном, менталном и физичком нивоу, освештана од самог Господа: „..зато оставиће човјек оца својега и матер, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. Тако нијесу више двоје, него једно тијело; а што је Бог саставио човјек да не раставља..“ (Матеј 19:5-6). Брак који је благословио Свемогући даје пуноћу живота и радости. Љубав је осећање небеског порекла, јер „сам Бог је љубав“ (Јован 4:8). Љубав је високо, чисто, дивно осећање које су људи од давнина ценили и хвалили. У Библији налазимо много примера величања љубави. „Песма над песмама” је славна химна људске љубави, која је постала слика Небеске љубави. „Ко може наћи добру жену? Њена цена је већа од бисера; срце њеног мужа се узда у њу...“ (Прич. 31: 10-12). Апостол Павле хришћанску породицу упоређује са сједињењем Христа и Цркве. У Старом Риму постојала је пословица: „Љубав побеђује све! („Омнио винцит амор!“). У систему вредности Православља љубав је та која човека приближава Богу: тријумф савршене људске љубави води ка Божанској љубави. Од памтивека су се духовне и моралне смернице у Русији поистовећивале са истином Божијом. У старим данима, руски људи су на брак гледали као на свети догађај. У сељачким породицама, по рођењу девојчице, родитељи су одмах почели да спремају њен мираз, знајући да ће доћи време када ће се њихова зрела ћерка удати и основати своју породицу. У сандуку су се налазили чаршави, пешкири и столњаци, који су се шили и везли у дугим зимским вечерима. Људи су се венчавали не само из љубави, често је брак био склопљен по избору родитеља, и, за сада изненађујуће, такве породице су се често показале као јаке и срећне. Парови су се обавезно венчавали у цркви, тражећи од Господа благослов за њихов будући породични живот и рођење здраве деце. „Дивно је што је Сам Христос присутан на венчању, јер где је Христос, тамо све стиче достојанство и вода се претвара у вино“, каже Свети Григорије Богослов. Освећењем Тајне брака, Господ невидљиво даје супружницима Своју свемоћну заштиту од свакодневних недаћа, од ђаволске злобе која покушава да уништи људску љубав. У браку су освећени рад за прехрану породице, кућни послови и брачне наклоности. У хришћанском браку све се ради у име љубави, која не слаби, већ годинама расте, и стога у породици владају мир и слога, међусобно разумевање, узајамна сагласност, сва питања се решавају заједно. У заједничкој молитви супружници се још више зближавају. Права љубав је незамислива без саосећања, без воље да се служи вољеној особи, без ношења немоћи једни другима. Нису узалуд у Русији од давнина речи „љубав“ и „саосећање“ биле синоними. Благо ономе чији је дом постао мала Црква под заштитом Свемогућег Творца. Муж и жена у Русији знали су да негују срећу међусобне љубави. Када је дошло до раздвајања између љубавника, на пример, када је муж ратник отишао у рат, жена се молила Богу да заштити њеног мужа на свим његовим путевима. У туђини га је јачало сазнање да га у његовој отаџбини чека и моли за њега верна, љубазна и вољена жена. У њиховим животима није било ни досаде ни ситости, за то нису имали времена. Муж је морао да зарађује за живот, а жена да чува топлину породичног огњишта и да одгаја децу. Примери брачне љубави и верности су преподобни Андроник и Атанасија, блаженопочивши кнез Петар и кнегиња Февронија Муромски, Кирил и Марија, родитељи преподобног Сергија Радоњешког и други. Од супружника се тражи да живе чедно и да не крше заповест „не чини прељубу“. По речима апостола: „Брак нека буде у свима частан и постеља неокаљана“ (Јевр. 13,4). А свети Јован Златоуст учи: „Муж нека је жени дражи од свих других, а жена нека буде дража мужу од свих осталих. Оданост дужности, укључујући и брачну дужност, одувек је била својствена руском народу. Обичан руски народ, који има јаке породичне традиције, остајући веран нормама православља, Христовим заповестима, увек је осуђивао прељубу. У стара времена људи нису ни размишљали о разводу. Само су представници више класе дозволили себи развод, али су и ови скандалозни догађаји били ретки и подложни критици јавности. Љубав и дужност су супротности људске природе, а у сукобу брачне дужности и љубави руски писци су увек стали на страну дужности, осуђујући предбрачне везе и прељубу. Подсетимо се трагичне смрти хероине Н.М. из дела „Јадна Лиза“ од Карамзина , Ане Карењине у истоименом роману Л.Н. Толстоај или Катерине из драме Островског „Олуја”. А.С. Пушкин је Татјану Ларину назвао својим „слатким идеалом“ због њене моралне чистоте, одбојности према друштвеним односима, верности брачној дужности, која тријумфује над њеним снажним осећањем према Оњегину. Татјанина неспособност да обмане, да се носи са сопственом савешћу и неспремност да увреди свог мужа недостојним понашањем - то је оно што би требало да буде привлачан пример за савремену омладину. Говорећи о Татјани Ларини, Ф.М. Достојевски је рекао: „Може се чак рећи: позитиван тип Рускиње такве лепоте готово никада није поновљен у нашој фантастици, осим можда слике Лизе Калитине у Тургењевљевом „Племенитом гнезду“. Аутор пише о својој јунакињи Лизи: „Она је волела самог Бога одушевљено, бојажљиво, нежно. За Лизу је смисао живота био у самопожртвовању, са циљем да се приближи Богу и отелотвори моралне идеале хришћанства. Сазнавши да јој у посету долази њен вољени супруг, који се сматрао мртвипм, Лиза се са хришћанском понизношћу покорава својој судбини и позива Лаврецког да учини исто: „Преостаје да обоје испунимо своју дужност. Ви, Фјодоре Ивановичу, морате се помирити са својом женом. Она жртвује своју личну срећу и одлази у манастир да би свој живот посветила служењу Ономе кога је тако несебично волела од раног детињства. Она је напустила све благодати овог света зарад љубави према Свемогућем. Слика Лизе Калитине је православни верски и морални идеал, идеал самопожртвовања. Породични живот никада није без искушења. Дешава се да је један од супружника преварио своју половину. Варање је наношење непоправљиве емоционалне штете вашем животном партнеру, што је тешко, а понекад једноставно немогуће опростити. Што се више приближавамо нашем времену, све више случајева прељубе виђамо међу тадашњом аристократијом. Упечатљив пример за то је породични живот цара Александра ИИ. У младости је одлучио да се из велике љубави ожени немачком принцезом, будућом царицом Маријом Александровном. Када су се његови родитељи противили овом браку, рекао им је да би се радије одрекао круне него ове девојке. Брак је био срећан дуги низ година. Марија Александровна је родила 8 деце. Али у 41. години, цар се заљубио у 16-годишњу Екатерину Долгорукову. Није се борио против греха, већ је следио своју необуздану страст, мислећи само на своје задовољство. Из овог прељубничког „брака“ рођено је 4 деце. Цар је сурово поступио према својој крунисаној жени, сместивши младу љубавницу са заједничком децом у Зимски дворац. Марија Александровна је умирала од туберкулозе, а њен муж ју је врло ретко посећивао, проводећи слободно време са својом новом „породицом“. Краљ као да није схватао да наноси нељудску патњу својој кроткој жени, оној која га је несебично волела током 40 година брака. Марија Александровна је понизно подносила физичке и моралне патње, од ње нико није чуо ни једну реч прекора. Месец дана након смрти своје законите супруге, цар се, не могавши да издржи тражени једногодишњи период жалости, одмах оженио Долгоруковом, што је изазвало огорчење одрасле деце из његовог првог брака. Ко зна, можда је насилна смрт цара Александра ИИ од стране терористе била Божја казна за његов грех прељубе? Хришћанско учење нас позива да обуздамо своје страсти, да останемо људи у свим околностима, показујући племенитост и сажаљење према ближњима. Данас се венчавају млади људи које спаја осећање међусобне љубави. Ово је њихов избор, направљен слободном људском вољом, када су претходно странци постали најближи једни другима на свету. Заљубљенима се чини да ће се заувек волети и само смрт може да их раздвоји. Али љубав или младалачка страст су веома крхка осећања ако нису повезана са разумевањем светости брачне заједнице и са спремношћу на узајамно служење, јер је права љубав увек одрицање од себичности. Ватра породичног огњишта гори, по правилу, само уз благодатну помоћ Божију. Филозоф К.Н. Леонтјев је написао: „Шта је породица без религије? <…> Свако ко жели да ојача своју породицу мора да цени све што се тиче наше Цркве.” Брак се у хришћанству схвата као подвиг, као провера снаге човекове духовне, душевне и телесне снаге, као напоран рад зарад високог циља рађања и подизања деце. Брак је јак захваљујући спремности на међусобну жртву и узајамну сагласност. Сви млади људи који оснивају породицу то треба да знају. Ако супружници очекују једно од другог само телесна задовољства или удобност у животу, онда је такав савез крхак: може се уништити било којом ситницом, било којом свађом, или временом и заситношћу. Често млади супружници постављају немогуће захтеве једни према другима, што такође уноси пукотине у браку. Двоје људи почињу да живе заједно, али дешава се да нису способни ни за шта у свакодневном животу. Раније је сељанка са 10 година могла да ради све: да преде, тка, кува, пере веш у реци, брине о својој млађој браћи и сестрама, па чак и ради у пољу. Али данашња девојка не зна да кува, није научила да планира породични буџет, а млади љубавни чамац се често „разбија у свакодневном животу“. Дешава се да човек јури у потрази и промени „љубави“ (тј. страсти и пожуда), чиме се изнутра цепа. Нажалост, то доводи до развода након неколико година (а понекад и само месеци). На парници се испоставља да је, према речима једног од супружника, њихов брак био грешка. Приликом развода, муж, који је са женом живео срећно двадесет до тридесет година, током бракоразводног поступка објашњава разлог развода: Нису се слагали. Уверава да је њихов брак био налет неискусне младости, неконтролисана страст. Ово је, наравно, само изговор. У већини случајева, прави разлог за развод је то што се у његовом животу појавила љубавница, обично много година млађа од њега, а сада муж није задовољан својом остарелом женом и немилосрдно је избацује из свог живота као исцеђени лимун. Човек често не размишља о последицама својих поступака. Чини му се да је коначно нашао своју другу половину, а све претходне године које је проживео биле су трагична грешка која се мора одмах исправити. Он верује да ако пропусти ову шансу за трајну и вечну срећу са новом љубавницом, онда је његов живот проживео узалудно. Бивша жена не може да разуме шта је погрешила, како се могло десити да њен вољени муж изненада напусти породицу, напусти њу и децу, које је раније много волео. Несрећна жена трпи тешке психичке трауме. У таквом случају, суровост и издаја се не могу оправдати заљубљивањем или јаком страшћу. Ово је увреда душе особе која је веровала свом супружнику. Ово је издаја Бога и ближњег. А млада ривалка је уверена да своју срећу може изградити на несрећи друге жене. Због неискуства и поноса не мисли да њен изабраник може исто тако да се понаша подло и немилосрдно према њој као што је то чинио са својом првом женом, јер све љубави пролазе, а њена лепота није вечна, већ бледи из године у годину. Поново ће се заљубити и поново одлучити да има право на срећу. Али земаљска срећа је веома крхка, илузорна, и зато нас Црква позива да пре свега волимо Бога, јер је срећа само у животу са Богом. „Ко не воли Бога и своју породицу не воли ништа“, рекао је св. Пајсије светогорац. Када двоје људи пронађу трајну срећу, дугују то свом стрпљењу, лојалности, милости, способности да се обуздају и да се пажљиво опходе једни према другима. У савременом друштву многи људи живе у кохабитацији. Сама реч „кохабитација“ скоро да звучи као увреда. Кохабитација је заједница жене са веома ниским самопоштовањем и мушкарца са ниским степеном одговорности. Током неколико година овог „брака“, она, у све већем стресу, чека да коначно озваниче везу у матичној служби, а он избегава чак и да прича о браку. Спремност мушкарца да се ожени указује на његове озбиљне намере и уверење да ће заједница трајати цео живот. Брак даје жени финансијску сигурност у случају рађања деце. За децу је веома важно да им родитељи не буду „цимери“, већ права породица. Ако је веза озбиљна, онда се људи венчавају. Званични брак дисциплинује, учи стрпљењу и штити од брзог, непромишљеног раскида. Данас је статистика развода запањујућа: 80% бракова завршава се разводом. Рад на очувању институције брака требало би да буде један од најважнијих задатака. Сваки човек мора да гради свој живот у складу са својом верском дужношћу према Богу и људима, а не да живи по принципу: „Радим шта хоћу“. Енглески хришћански мислилац Клајв Стејплс Луис (1898–1963) упозорио је: „Крећемо се ка друштву у којем је свака људска жеља препозната као легитимна. У том случају наша цивилизација се може сматрати мртвом, и она ће нестати са лица земље.” Ово је строго упозорење либералима свих праваца који бране „људска права“, али у суштини проповедају пермисивност. Човек има не само права, већ и обавезе према својој породици, друштву и држави. Православна Црква нас учи да као зеницу ока негујемо ризницу својих огњишта, да чувамо брачну верност и да правилно васпитавамо децу. Она нас учи да љубав супружника постоји не само у земаљском животу, већ прелази са њима у вечност. Ево узвишених редова о вечној љубави која припада апостолу Павлу: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се, Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини, Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13:1-7). Марија Тоболова приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У хришћанском учењу постоји једно питање које се одувек разматрало са особитом оштрином и болом. То је питање како се љубав Божија саглашава са вечним мукама грешника. Ако је Бог Љубав (1 Јн. 4:8), ако је Он милостив и жели спасења грешникa (Јез. 33:11), зар ће Он допустити не просто страдања, већ вечне, безизлазне муке Својих створења? Бесконачну казну за грехе, учињене у кратком периоду земаљског живота? Мале несмотрености на земљи, а тако сурово узвраћање! Који смисао је у творевини ако се она, допустивши грешку у слободном избору, осуђује на бесмислена мучења, која се већ никада неће олакшати макар малом утехом? Можда су саме загробне муке само педагошко средство, које плаши љубитеље греха и привремено кажњавају оне који су исувише грешили? Ово питање представља крст за људску мисао. Зар се међу нама може наћи макар један човек који би желео да се мучи вечно? У души живи неуништива жеља – не ишчезнути, не погинути, имати пуноћу добара и радости. Ствар је у томе што је човекова природа оријентисана на вечно постојања. И то не једноставно на вечно, већ на такво постојање у којем би се приопштили добрима Царства Небеског. Из разлога што је наш првобитни призив и предназначење – вечна срећа у заједници са Богом. Другим речима, са чисто људске позиције, не желимо да примимо вечне муке, јер не желимо да се мучимо вечно. Али ако ту исту душевну потребу вечног блаженства пренесемо у философску област рационалне мисли, велика саблазан је осмислити систем у коме се проблем вечних мука лако уклања. Такав човек даље живе не оптерећујући мисао вечним последицама за сопствене поступке. У двадесетом веку у радовима неких богослова и црквених писаца почела је да се износи мисао о томе да муке у паклу уопште нису обавезно вечне. Сагласно тој идеји, доћи ће тренутак када ће се „вечне“ муке прекинути. Људски род ће се поново вратити стању првобитног блаженства, оправдавајући самим тим првобитни циљ свог постојања. Аргументација за ту идеју је веома једноставна: љубав Божија превазилази све наше грехе, и као што обилни извор гаси разбукталу ватру, тако ће и милост Божија преизобилно покрити грехе човечанства и расхладити сурови пламен пакленог огња. Па и сам паклени огањ, сагласно таквим представама, створен је и зато да би претапао грешнике у свете, чистио их од примеса страсти и грехова, као што земаљски огањ чисти злато од непотребних примеса. Износи се такође и мисао да ће се у време Другог Христовог доласка и Страшног суда људи свих времена и народа, свих веровања и безверја, чим увиде Господа Који долази у слави, без сумње поклонити пред Њим, примиће Га душама својим и спасити се занавек. Не сматрамо за потребно да наводимо имена проповедника те идеје. Како нам се чини, разматрању и расуђивању треба да се подвргну не поједине личности, већ њихово учење (примећено је да навођење имена увек за собом повлачи посебну страсност у дискусији). Међутим, треба да поменемо можда и кључно име у изреченој парадигми (иако је човек живео у трећем веку, његов утицај се осећа до данас), које припада једном од најинтелектуалнијих, најобразованијих и подвижнички расположених људи у историји хришћанства. То је име Оригена Александријског (+254). Због своје интелектуалне снаге назван Адамантијем, (што значи “дијамантски“, тврд као дијамант), Ориген је написао толико богословских дела да су по обиму превазилазили целокупну црквену књижевност пре њега. Његова ученост и мисионарски напори су били толики да је разговоре на религиозне теме са њим тражила Јулија Мамеја, мајка Александра Севера (222-235), а владар Арабије га је позивао ради разговора о истинској мудрости. Међу његовим ученицима било је талентованих јерараха, мисионара и пастира. Чак су се и свети учитељи Цркве, као Василије Велики и Григорије Богослов, у својим богословским делима ослањали на нека Оригенова дела. Они су сакупили најбоље Оригенове изреке у посебан зборник под именом „Добротољубље“ (који, наравно, не треба мешати са савременим зборником светоотачких дела). Међутим, многе аспекте Оригеновог учења Црква је осудила у четвртом веку. Посебно је неприхватљива за веру православну постала мисао о будућем свеопштем поновном васпостављању у пређашње стање (апокатастаза). Сагласно са том мишљу, сви грешници осуђени на муку па чак и пали анђели у неком тренутку ће безусловно бити избављени од пакленог огња. Самим тим, сви бивају предодређени на спасење независно од истинског расположења воље и вечност мука се ставља под сумњу. Ориген је строгост јеванђелске осуде схватао само као педагошку меру, а реч „вечност“ која произилази од речи „век“ тумачио само као веома дугачак период времена. Ориген је, што може многима да се учини примамљивим, Бога називао Лекарем који помоћу пакленог огња лечи наше греховне болести. У свом делу „О начелима“ он је писао: „Ако за исцељење тела од болести које смо задобили кроз храну и пиће ми понекад сматрамо неопходним лечење помоћу мање или више сурових средстава, а понекад – ако то захтева сама болест – потребна нам је мучна примена гвожђа и болно одсецање удова. Ако мера болести превазилази чак и та средства, онда болест развијену до крајњих граница, спаљује огањ, тим више треба мислити да Бог, тај Лекар душа наших, желећи да уништи болести наших душа, које смо добили као последицу различитих грехова и преступа, користи слична кажњавајућа средствима и, шта више, прибегава кажњавању огњем оних који су изгубили здравље душе. Слике таквих казни налазе се у такође и у Светом Писму… Кажњавање помоћу огња треба схватати у смислу лекарског средства“ (Ориген. О начелима. Књ. 2. гл. 10:6). Пакао се у Оригеновој концепцији претвара у поправну установу налик на римокатоличко чистилиште. Они који прођу то чистилиште, безусловно се спасавају, а у њега долазе сви који се нису удостојили раја. То јест, сама идеја вечности паклених мука се у принципу укида. Постоје само етапе човековог постојања различитог трајања и духовно-моралног садржаја, које га неминовно воде ка вечним добрима. Стремиш ли горе или клизиш доле, свеједно у неком тренутку ћеш бити примљен на Небо. Резултат пребивања у паклу је да људи постају свети – благи Бог помоћу огњене казне уништава грехе и самим тим односи победу над злом у човековој души. Мислимо да једну од премиса сличне заблуде представља прихватање неких до-хришћанских философских идеја, које је Ориген озбиљно изучио у зрелом узрасту ради успешног предавања људима који су васпитани у традицији философије. За античког философа (рецимо платоничара), историја није представљала апсолутну вредност. За њега је битно само оно што је вечно. И Ориген је тврдио да је свет разумних бића у вечности створен од Бога, да су већ тада били створени сви представници људског рода као чисти духови, који пребивају у сагледавању Бога. Охладивши у својој љубави према Творцу, они су се претворили у душе (смисао термина „душа“ Ориген је узводио до грчког глагола „охладити“, то јест „душа“ је „она која је охладнела“) и за казну били обучени у тела, рађајући се на земљи сваки у своје одређено време. Поновном сазерцању Бога они се враћају посредством духовног подвига. Ко се у овом животу није потрудио на духовном плану, вратиће се сагледавању кроз очишћујуће дејство пакленог огња. На тај начин ће се завршити круг светске историје, враћајући се почетној тачки чистог бивствовања. А затим, по Оригеновој мисли, уследиће још један исти такав круг, јер су пре нашег света постојали, а постојаће и након њега други светови. Можемо се подсетити да су још стоици учили о цикличном понављању постојања света. Појавивши се у неком тренутку, свет треба да изгори и да се затим поново роди у свим својим облицима. Повратак почетном стању је принцип незнабожачке космологије. У хришћанству, пак, стање првобитног света схвата се само као почетна тачка, од које креће пут самоопредељења разумних бића. Једни ће добити још више него што им је дано, други ће изгубити и оно што су имали у почетку. „Јер свакоме који има даће се, и претећи ће му; а од онога који нема, и што има узеће се од њега“ (Мт. 25:29). Очишћујући свет од последица зла, Створитељ дарује онима који Му остану верни много више од онога што су имали првостворени људи. „И ја вама завјештавам Царство као што Отац мој мени завјешта, да једете и пијете за мојом трпезом у Царству моме“ (Лк. 22:29-30). Од тренутка Богооваплоћења хришћанима је отворено обожење, као пут најприснијег јединства са Богом. Код Оригена се прихватање нехришћанске мисли непосредно огледало у томе што је учио о претпостојању душа. На сличан начин је у Александрији учио познати јудејски учитељ, Христов савременик, Филон Александријски. Филон је такође сматрао да је Писмо богонадахнуто у сваком слову и да се његов истински смисао може пронаћи само уз помоћ алегоријског начина тумачења, чему помаже познавање незнабожачке философије. Филонова религиозна мисао је прожета утицајем јелинизма. У јелинској философији претпостојање душа је прихватао Платон (истина, Платон је говорио о многобројним оваплоћењима – реинкарнацијама у многа тела, укључујући и неразумне облике живота, а Филон је учио о јединственом паду чистих духова у груба материјална тела). Стоици су, како смо већ рекли, учили о повратку света у претходно стање. Овде се и крију вероватни узроци Оригенових заблуда, који се као учени Александријац, без сумње, упознао са погледом на свет својих идејних претходника. Узимајући у обзир слична мишљења о претпостојању душа и мишљење о апокатастази, постаје схватљиво зашто су Оци Трулског Сабора (691 г.) назвали Оригена и његове следбенике људима „који су обновили јелинске бајке“ (1. правило). Ориген се често помиње у савременим богословским дискусијама. У зависности од личног односа према идејама које је он заступао, износе се најразличитије верзије о односу Цркве према Оригену. Неки тврде да је Ориген био потпуно православан и да је износио своја мишљења само због мисионарских циљева, да би био разумљивији у јелинској средини – да их је износио само као хипотезу. Следи да је Црква осудила само лажне идеје – претпоставке, али не и самог Оригена. Нажалост није тако. Црква није осудила само одређене Оригенове мисли, како је то например било на Петом Васељенском Сабору са блаженим Теодоритом Кирским, који је одређено време писао против борца са несторијанством, Светог Кирила Александријског. Или са Ивом Едеским, који је написао писмо у Несторијеву заштиту. Ова дела су била одбачена, а сами оци који су их написали, били су оправдани. Са Оригеном је ситуација била другачија. Црква је осудила како његова дела, тако и њега самога. Таквој одлуци је претходио едикт Светог императора Јустинијана, који лежи као темељ одлуке помесног Константинопољског Сабора из 543. године. Посебно је на том Сабору било објављено: „Ко говори или мисли да је кажњавање демона и злих људи привремено и да ће се након одређеног времена завршити, или да ће после бити поновног успостављања демона и злих људи – нека буде анатема“ (девети анатемизам). Оци Петог Васељенског Сабора потврдили су 553. године осуду Оригена. Једанаести анатемизам гласи буквално овако: „Ако неко не анатемише Арија, Евномија, Македонија, Аполинарија, Несторија, Евтихија и Оригена са њиховим злим делима; и све остале јеретике који су били осуђени и анатемисани од стране Свете, Саборне и Апостолске Цркве и поменута Четири Света Сабора; и оне који су мудровали или мудрују слично горепоменутим јеретицима и који су остали у свом зловерју до смрти, нека буде анатема.“ Другим речима, Црква анатемише оне који сами не анатемишу Оригена, који не признају да његово учење противречи Православљу. У наведеном анатемизму сам Ориген се поставља у низу других познатих јеретика. Многе „купује“ Оригенова ученост и његове мисионарске заслуге. Када су преподобном Симеону Јуродивом (6. век) дошла два монаха са сличним питањем, Свети их је ослободио сумње следећим речима: „Ориген …је ушао у море, али није могао изићи из њега и утопио се у дубини“ (види Житије светог Симеона Јуродивог, 21 јул/ 3 август). Дубина учености није у стању само да утоли жеђ, већ и да утопи. Оригенова трагедија се састојала у томе што је његов лични геније привукао превише пожртвованих следбеника. Они су поред научних достигнућа прихватили и Оригенове догматске грешке и још више их развили. То се најизраженије показало у првој половини шестог века и завршило се црквеном осудом оригенизма. Што се тиче самог по себи мисионарства или аскетизма познато је да су талентовани проповедници и подвижници били не само Светитељи, већ и јеретици – например Арије и Несторије. Уопште, под именом „оригенизам“ се разуме целокупност заблуда, које је Ориген износио и развио. Учење о ограничености Божије силе; претпостојање душа, које су послане у тела због греховног пада; постојање многих светова, од којих су неки претходили, а други ће постојати након нашег; мишљење о одушевљености и разумности небеских светила; учење о сферичности првостворених разумних бића, итд. Нама се, међутим, чини да је у наше време најактуелнији оригенизам са његове есхатолошке стране, то јест, у вези са последњих дешавањима у свету и коначном човековом уделу. У наше дане есхатолошки оригенизам се јавља у тој истој идеји – да загробне муке нису бесконачне. У сличним представама есхатологија се своди на две етапе постојања након смрти. У првој етапи душа добија плату по сопственим заслугама. Следи да неки иду у рај, други у пакао. У другој етапи, са наступањем благодатног вечног Христовог Царства након Другог доласка, грешници који су прошли очишћење у паклу, узимају се из огња и тако ће Бог бити све у свему (1 Кор. 15:28). Треба рећи да у идеја апокатастазе (свеопштег васпостављања) није сасвим неразумна. Као што знамо, почетак света је у доброти Божијој. Постојање света такође треба да се заврши Божијом добротом – коначном победом над злом, вечним тријумфом Царства Божијег. Ако за доброг и свемогућег Бога нема неизлечивих болести, зашто створени свет мора да уђе у вечност несавршен? Исходећи из доброте Божије, следбеници апокатастазе доносе пребрз закључак. Све треба да постане исто онако добро, као и некад. Међутим, ствар је у томе да доброта Божија није цинично изједначавање добра и зла. Благост и доброта Божија не замењују нашу одговорност за лични животни избор, не меље личну слободну одлуку Свог створења – човека. Вечно спасење јесте духовна тачка у којој се сусрећу и пресецају два међусобно усмерена вектора – Божија милост према човеку и човеково усрдно стремљење ка Богу. Недовољне су само људске силе, јер нико од људи сам од себе неће узићи на Небо. Међутим, и Божија милост сама по себи неће спасти човека ако он сам не буде стремио томе. Када говоримо о земним стварима, признајемо баналну истину: истинска љубав уважава слободу другог. Зато онај ко истински воли неће владати предметом своје љубави мимо његове жеље. Зашто онда мислимо да у свету духовном треба игнорисати тај најважнији закон, када је један од знакова образа Божијег у човеку управо његова слобода, која се остварује кроз лични избор. „Изнесох данас преда те живот и смрт, добро и зло“ (5 Мојс. 30:15) – објавио је пророк Мојсеј од лица Божијег. Пред човеком је живот и смрти, и шта пожели то ће му се и дати (Сир. 15:17). Бог није створио робота, који по аутоматизму испуњава команде мајстора, већ живо, разумно биће, које је у стању да у дубинама свог срца доноси слободне, личне, ни од кога зависне (између осталог и од Бога) одлуке. У томе се и састојао ризик, јер слободни избор претпоставља могућност два супротна односа према Богу. Сагласно са тим и два супротна стања у вечности. Свевишњи је створио, како је речено у познатом парадоксу, „камен који Сам не може да подигне“ – ако, наравно, „камен“ то не жели. Окамењеност грешника у свом личном избору не дозвољава (употребићемо категорички израз) Богу да загреје и одухотвори његову душу љубављу, иако га та љубав окружује као што ваздух окружује онога ко је престао да дише. У Оригеновом систему има много логичких грешака, непромишљености, на шта су указивали многи истраживачи. Рецимо, безусловно очишћење сваког грешника не гарантује његову даљу добровољну праведност. Ориген је тако и сматрао, да ће очишћене душе затим опет и опет поново падати и опет бити послане у тела. Опет се јавља исти овакав свет и све креће изнова. Смисао материјалног света се губи у кружењима услед падова разумних бића. Овде је, међутим, важно разумети да ствар уопште није у одсуству систематичне логичности. Јер ако прилазимо само са рационалне тачке гледишта, може се замерити и систему православне догматике. Присетимо се, међутим, да се Свети Оци и велики хришћански богослови, чије мисли испуњују систем православне догматике, нису ослањали само на људску логику и промишљеност богословског система са позиције земаљских наука. Ослањали су се пре свега на Божанско Откровење. А тамо ми потпуно јасно читамо: „И ови ће отићи у муку вјечну, а праведници у живот вјечни“ (Мт. 25:46) – као што ће блаженство праведника бити вечно, на исти начин ће бити и муке непокајаних грешника. „Боље ти је без руке у живот ући, неголи с обје руке отићи у пакао, у огањ неугасиви, гдје црв њихов не умире, и огањ се не гаси“ (Мк. 9:43-44) – вечност се схвата као бесконачност, непрекинутост. „У огњу пламеноме, који ће осудити оне који не познају Бога и не покоравају се јеванђељу Господа нашега Исуса Христа. … осуђени на вјечну погибао од лица Господњега и од славе силе његове“ (2 Сол. 1:8,9) – они се подвргавају не очишћујућем огњу, него вечној погибији. На тај начин видимо да је вечност мука – истина, јасно откривена у Новом Завету (постоји и мноштво других цитата поред ових које смо навели). Чак у Старом Завету се износила та иста истина, например код пророка Данила у опису будућег свеопштег Васкрсења: „И много оних који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ (Дан. 12:2). Немогуће је не сложити се са чињеницом да сазнање ових истина уноси са собом забринутост у душу, јер не знамо сопствени будући удео. Зато је важно схватити да је Црква изобличавала оригенизам не зато да би могла да се радује због будућег вечног кажњавања грешника, већ да бисмо ми на време увидели истинско стање ствари. Да бисмо почели да ценимо време које нам је Бог даровао. Истина се показује као сурова, али она је боља од заводничке и ласкаве лажи. Свети Јован Златоуст је упозоравао: „Ђаво зато и убеђује неке да мисле да нема пакла, да би их тамо и бацио. Напротив, Бог прети паклом и припремио га је, да бисмо ми, знајући за њега, тако живели да не бисмо упали у пакао.“[1] Тај исти Свети Отац је говорио о паклу: „закључани тамо вечно горе у огњу и трпе мучење које је немогуће описати. Ако никаква реч не може описати оне страшне муке, које трпе људе који су паљени овде, тим више су неописива страдања оних који се муче тамо. Овде се у крајњој мери цело страдање завршава за неколико минута. Тамо спаљивани грешник вечно гори, али не изгара.“[2] Понекада се од људи који се труде да најјасније открију јеванђелску благовест може чути да је суштина Божија љубав. Са богословске тачке то није потпуно тачно, јер је суштина Божија недокучива и неизразива. Она не може бити одређена макар и најлепшом људском речју. Тим не мање, може се рећи да љубав јесте најузвишеније својство Божије. Од онога што се на људском језику најдубље може рећи о Богу је позната реченица апостола Јована: „Бог је Љубав“ (1 Јн. 14:6). Бог је љубав не у смислу сентименталне жалости према палом створењу. Бог није Љубав у смислу бесконачног снисхођења према свим нашим поступцима. „Он никоме није заповедио да поступа зло, и никоме није дао дозволу да греши“ (Сир. 15:20) Бог је Љубав у смислу да нам дарује могућност да примимо учешће у Његовом Божанском животу, због чега је, из љубави према човеку, и пострадао у телу за наше грехе. „По томе смо познали љубав што Он за нас живот свој положи“ (1 Јн. 3:16). Задивљујуће нијансе задобија ова мисао у пуном контексту Писма: „Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему“ (1 Јн. 4:16). Творац нам дарује могућност, активну силу, која је у стању да нас узведе к Њему. Ту могућност представља, као искрени одзив душе, наша лична љубав према Њему („који пребива у љубави, у Богу пребива“). Ако заиста обузима душу, она постаје активна сила која побеђује грех. Замислимо се у вези са тим над следећом истином: вечно Царство Божије јесте Царство Љубави, јер Сам Бог је Љубав. Зато у Његово Царство могу ући само они који Га заиста љубе. „Љубав се показала савршеном у нама, да бисмо имали смјелости на Дан суда; јер као што је Он, и ми смо у овоме свијету“ (1 Јн. 4:17). Они који су се ради љубави према Њему одрекли греховних саблазни, који су победили пороке и страсти, засноване на лажној љубави према себи и болесној привезаности према трулежним, безначајним добрима овога света. Љубав се изражава у верности. Онај ко говори да воли, а сваки дан вара – лаже. Порочни човек воли сопствене страсти више од Бога. Како такав може у рају да сагледава светост Божију? Љубав према Богу се изражава у верности Његовим заповестима. Заповести претпостављају труд над собом, савладавање у себи онога што нам смета да будемо са Богом. Наши греси и страсти налик су на тињајуће угарке, који су у стању да се разгоре у паклени огањ, који ће неиздрживо палити душу у вечности. Дакле, суштина вечних мука није у томе да се грешници кажњавају из мржње према њима, већ зато што су они сами постали неспособни за љубав. Није суштина мука у гневном одбацивању оних који су одступили, већ у њиховом личном одбацивању Бога и Његове љубави која је усмерена ка њима. Заиста, како да се нађе у рају онај ко не воли Бога и ништа није урадио да покаже ту љубав у сопственом животу? То ће бити истинско мучење, пакао. У томе се и закључује суштина загробних страдања. Свети Иринеј Лионски је писао: „Свима, који сачувају љубав према Њему, Он даје заједницу са Њим. Општење са Богом је живот и светлост и наслада свим добрима која су у Њему. А оне, који по својој вољи одступају од Њега, Он подвргава одлучењу од Себе, које су сами изабрали. Одвајање од Бога је смрт и удаљавање од светлости је тама. Отуђење од Бога је лишавање свих добара која су у Њему. Зато се они који су кроз одступништво изгубили горепоменуто, налазе у различитим мукама. И не зато што их је Сам по Себи Бог унапред изложио казни, већ их казна стиже као последица лишавања свих добара. Међутим, добра Божија су вечна и без краја, зато је и њихово лишавања вечно и без краја. Као што су они који су сами себе ослепели или које су други ослепили заувек лишени сладости светлости не из разлога што им светлост доноси муку слепила, већ им само слепило доноси несрећу“.[3] Причају да се у време Другог светског рата једна породица нашла у подземним просторијама, под рушевинама. Није било могуће да се извуку напоље. Пошто се у тим рушевинама налазио подрум са храном, сво време пребивања у мрачном подземљу људи нису осећали недостатак ни у чему. Тешко је рећи колико су месеци они провели у принудном притвору, али су се несрећни људи толико навикли на свој положај, да су слободно разговарали без обзира на потпуно одсуство светлости. Дошао је тренутак када су их неочекивано пронашли. И шта се догодило? Са првим зрацима сунчеве светлости породица је истог тренутка ослепела. Она тама на коју су навикли у време свог затвора, сада је постала њихово трајно стање. У наше дане неретко се износи мишљење да ће, раставши се са телом, душа неизоставно видети Христа у паклу и, ако пожели, примиће Га тамо (то је идеја ванвременог, а не једнократног силаска Христовог у пакао). Такође се износи мисао да ће у време Другог доласка са јављањем Христа – Сунца Правде, људи свих вера и безверја, чим Га виде, примити Га и спасити се. Јер немогуће је уз потпуну очигледност не признати Га као истинског Спаситеља. У вези са тим навешћемо речи Преподобног Симеона Новог Богослов: „Као што слепци који не виде сунце које сија, иако и свецело, са свих страна бивају освећени њиме, бивају међутим ван светлости, удаљени од ње осећањем и видом, тако и Божанска светлост Тројице јесте „у свему“, али грешници, закључани у таму, и усред светлости неће је видети. Они уопште немају божанско познање и осећање, али паљени и осуђивани сопственом савешћу, они ће имати неизрециву муку и неизразиву жалост у векове векова.“[4] Другим речима, духовна тама која је постала унутрашња суштина безбожних људи, при јављању истинске Светлости неће нестати нигде, већ ће се претворити у вечну муку, која ће бити тим већа, колико је била супротна божанској Светлости. Без сумње, при Другом Христовом доласку, када се Он јави у свој Својој слави и величанствености, чак и најупорнији у неверју, најокорелији грешници, биће принуђени да Га признају за Бога и Сведржитеља. Али закаснело покајање већ неће донети корист, неће их оправдати на Страшном Суду. Други долазак ће показати Христа као Судију и Господара. Међутим, такво признање биће само показивање очигледне чињенице, а не последица личног слободног прихватања Христа за Спаситеља. Свети Иринеј Лионски, описујући веру древне Цркве, сведочи о долазећем Суду: „Пред Христом Исусом, Господом нашим и Богом, Спасом и Царем, по благовољењу Оца невидљивог, „поклониће се свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом; и, да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца“ (Филип. 2:10-11). То јест, да ће се пред Њим у дан Суда сви поклонити. Али даље Свети Иринеј наставља: „И да изврши Он праведни суд над свима: духове злобе и ангеле, који су сагрешили и отпали, а такође и зле, неправедне, безаконе и богохулне људе Он ће послати у огањ вечни. Напротив, праведнима и светима, који су сачували заповести Његове и остали у љубави Његовој од почетка или након покајања, дароваће живот, нетрулежност и вечно их прославити“.[5] Неки сматрају да у основи одбацивања Бога лежи само незнање. Људи нису знали коју ће срећу задобити ако се обрате Богу. Међутим, у време Другог доласка (па и уопште – у самим пакленим мучењима) познаће и зато ће се обратити. Ствар је у томе што у мноштво случајева није ни било воље за знање. Свети Григорије Двојеслов је истинито рекао: „Зли људи су зато имали краја гресима, јер су имали и крај животу. Они би желели, када би могли, да живе без краја да би могли да греше без краја.“[6] Такви људи су налик на богаташа из познате јеванђелске приче, који је молио сиромашног Лазара да га охлади макар на трен, али сам се ипак и није сетио Бога. Њега су мучила душевна страдања, а не лишавање Бога. Они који су се навикли на грех, не желе да се муче, али им Небески Отац није неопходан. Такви би желели да им једноставно увек буде добро. Шта ће им ту Творац? Они не желе напор да би општили са Господом, али и не виде реалне последице живота без Бога. Њихов унутрашњи свет оријентисан је на удобност и насладу; само, те сладости и покој су дијаметрално другачије врсте од Божијих добара, која се добијају у Његовом вечном Царству. Тим не мање творевина је створена од Бога са одређеним законима. Постоје закони физичког поретка, а постоје и закони моралног и духовног. Сагласно последњима, вечно блаженство не може бити даровано безакоњу, које је постало друга природа, суштина грешника. Није ствар у кажњавању, већ у духовно-моралном достојанству човека. Наш реални живот, особине наше душе се у вечности преламају у стање које ће за њу бити потпуно природно – или блаженство, или мучење. Симпатија према Оригеновим погледима посебно је разумљива у наше дане, када желимо да поживимо овде на своје задовољство, али да се и тамо, иза гроба, не лишимо блаженства. Сластољубиви машта о наслади. И рај представља као пуноћу телесне сладости. Ако признамо да „Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме“ (Рим. 14:17), јасно је да причасници Царства могу да буду само они који су стекли Духа Светог, у којима се зацарила праведност, мир и радост, која се рађа у души од општења са Богом (као што су тескоба и чамотиња због губитка општења са Господом). „Јер који овим служи Христу, угодан је Богу и људима вриједан“ (Рим. 14:18). Зато што се у припајању Богу као највећем Добру већ садрже сва друга блага и истинска наслада. У томе се и налази објективан разлог због којег душа доживљава рајско блаженство. Сви смо упознати са причом о десет девојака и знамо различита тумачења. Посебно је дубок смисао који је у причи нашао Преподобни Серафим Саровски. Сва споља добра дела не представљају уље за Господа, већ само она која нам доносе благодат Духа Светога. Јер човек може да чини видљиво добро из сујете, заборављајући на Бога и ослањајући се искључиво на сопствено снисхођење према ближњем. Уље мудрих девојака представља благодат Божију, задобијену кроз истински богоугодна дела, која преображава унутрашњи свет човека. Следи да ће се пред лењим људима врата затворити не због суровости према њима, већ зато што њихове душе, не стекавши благодат, неће бити у стању да приме добра Царства Небеског. У вези са апокатастазом, Свети Јован Лествичник је јасно писао: „Сви, а нарочито пали у грех, треба да пазимо да нам се у срце не увуче болест безбожног Оригена. Његово погано учење о Божијем човекољубљу веома је прихватљиво за људе који воле уживања“.[7] То значи да људи који не желе да се труде над преображајем сопствене душе прихватају мисао о будућем неизоставном опроштају као оправдање сопствених греховних слабости. Ум, испуњен лукавом идејом, престаје да контролише осећања, која заводнички усмеравају душу привлачној наслади. Он губи страхопоштовање, престаје да се топло и усрдно моли, јер њему је свеједно суђено коначно спасење. То је налик на анестезију, која се прима да би се човек насладио сопственим пуштањем крви. Сваки дан, изгубљен за спасење, представља следећу степеницу у пакао, по којој силази следбеник апокатастазе, наивно гледајући у удаљено од њега бескрајно небо као у своје гарантовано станиште. У Православном исповедању Саборне и Апостолске Источне Цркве, састављеном као одговор на раширене протестантске заблуде и прихваћеном као вероучитељном књигом од Православних Источних Цркава у 17 веку, као један од грехова против Духа Светога наводи се „безмерно и непромишљено надање на благодат Божију“. Наводи се поред таквих грехова као што су очајање у милости Божијој, противљење јасној истини и одбацивање православне вере. У Исповедању се даље објашњава: „Претерано надање јесте прекомерна нада на милост Божију, када се неко, настављајући да греши, нада да га Бог неће удаљити од благодати Своје и да га неће казнити. На тај начин Божију правду сматра за ништа. Они који су упали у такву заблуду, нека послушају Апостола који их учи и говори: „Или презиреш богатство његове доброте и кротости и дуготрпљења, не знајући да те доброта Божија на покајање води? Него својом упорношћу и непокајаним срцем сабираш себи гњев за дан гњева и откривања праведнога суда Бога“ (Рим. 2:4-5). Такви су они, који се усуђују да дрско говоре: „ако је угодно Богу спасићу се; ако није, погинућу“, а сами се уопште не брину о исправљању себе, већ презиру спасење сопствене душе као неважно“.[8] Међу религиозним мислиоцима било је и таквих људи који су објашњавали вечност мука не у смислу бесконачног трајања, већ у смислу несхватљиве пуноће доживљавања мука. Дубина паклених страдања је таква, тврдили су они, да се њихово преживљавање чини бесконачним, вечним у самом њиховом примању (док ће саме муке имати краја). Ово можемо илустровати причом о неком страдалцу који се сложио да у замену за године земних страдања проведе у паклу само три сата. Та три сата су му се чинила тако дуга и безгранично мучна да није било никаквих сила да трпи, буквално су прошли векови. Када су га извукли одатле, показало се да је провео тамо само један сат. Ствар је у томе да необухватљива пуноћа мука не замењује њихово вечну дужину – у томе је сав ужас геене! У поменутој концепцији видимо сличност Шлејермахеровом учењу о томе да је сама религија доживљај бесконачног у коначном. На крају, у сличном философском систему и нема Бога, већ само дубоко осећање људског срца, које доживљава хармонију постојања, његову непоновљивост и дубину. Ако тако објашњавамо вечност мука, како објаснити вечност блаженства праведника? Нико, ни Сам Христос, ни Свети Оци нису говорили да вечност мука означава само дубину њиховог преживљавања, а да ће притом сама та вечност морати да се заврши. Свети Теофан Затворник је писао: „Заборављате да ће тамо бити вечност, а не време. Престало је време. Све ће тамо бити вечно, а не привремено. Мерите муке стотинама, хиљадама и милионима година. А тамо, ето почне први минут и нема му краја, јер ће бити вечни минут. Даље бројање неће ни кренути, већ ће стати на првој минути и стајаће тако.“[9] На тај начин није само ствар до немогућности механичког мењања слободне и разумне природе, већ и посебном својству духовног света. Човекова душа, напуштајући трулежно тело, прелази у вечност где једноставно нема времена. Значи нема ни кардиналних измена, могућих у нашем променљивом свету (до Страшног суда постојање невидљивог света је још сазвучно и симетрично нашем времену, али након Суда, по речи Писма, времена више бити неће). Зато, у складу са једногласним сведочанством Светих Отаца, када се душа растане са телом, покајање је већ немогуће. У вечности постоји само откривање личног духовног самоопредељења, које се пројављује макар и за кратко време земаљског живота. И зато ће једне душе предстати у светлости благодати Божије, којој су свим срцем стремиле, а друге – у тами грехова, која је прогутала, као мутно блато, унутрашњи човеков свет. Наравно, удео хришћана који су се растали са телом и који су упали у паклене тамнице до Страшног суда још може да се мења – молитвама Цркве и милостињом рођака и ближњих и помињање душе упокојеног. Овде се, међутим, говори не о покајном делању душа која се налазе у паклу, већ само о заступништву Цркве, која попуњава оно што недостаје упокојеном хришћанину. Мења се удео оног човека који је у земном животу имао веру у Христа, који се молио, борио са грехом, али који није достигао довољну висину врлине. Човек који је за време живота рекао недвосмислено „не“ Богу и Цркви, који није показао ни најмање унутрашње стремљење према Спаситељу, не може бити механички избављен из стања отуђености од Бога. Ако се душа навикла само на телесна, страсна осећања, на примитивну корист и самољубље, како ће бити примљена у рај, где улазе само они који су се још на земљи навикли на духовна осећања? Када су једног старца питали: „Ако је Бог тако милостив, зашто Он све људе – и праведне и грешне – не пусти у рај?“ Старац је одговорио: „Пакао и јесте милост за непокајане грешнике. Јер ако их ставиш у рај са праведницима, то ће за њих бити најгора казна. Свети ће на брачну гозбу доћи у белим одеждама светости, а они – у мрачној и смрдљивој одећи греха. Једни ће славословити Христа, свог Спаситеља, а други, који су цео живот грабили или убијали, зеленашили, гомилали сребро и угађали стомаку – почеће да шкргућу зубима јер су цео живот гонили Христа и распињали Га у сопственој души“. Душа која је цео живот себе учила само телесним насладама, која је отврднула у гордости, злоби и зависти, показаће се неспособна за добра вечног Небеског живота. Та блага ће за њу бити несхватљива и туђа, а она у потпуности неприкладна за рај.

На празник Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке, 27. октобра 2024. године, Његово високопреосвештенство Митрополит немачки г. Григорије је служио Свету литургију у Храму Васкрсења Христовог у Франкфурту на Мајни. Том приликом је прослављен јубилеј шездесет година постојања парохије франкфуртске. После читања Светог јеванђеља Митрополит Григорије је беседио: „Није први пут, браћо и сестре, да, када Господ учини неко чудо, апостоли или неко од људи говори Господу да иде од њих, да их остави јер су га недостојни. Са друге стране, није ни први пут да Господ поручује људима да се не боје. Можемо да кажемо да се тај позив на неустрашивост заснива на неизрецивој милости Божјој која тражи само једно – да се загрли са нашом вером. Тако да кроз нашу веру Христос загрли нас, а ми ослобођени да загрлимо Њега. У данашњем Јеванђељу, драга браћо и сестре, Христос најпре говори из Петрове лађе, проповедајући реч Божју. Ми смо данас исто окупљени у лађи – Цркви где слушамо реч Божју. Изрекавши реч Божју Христос заповеда Петру и осталима да забаце мреже у дубину. По узору на Петров поступак, и ми би требало да се отиснемо у дубине и да бацимо своје мреже дубоко; да бацимо мреже нашег ума, нашег срца, воље, осећања, и да захватимо у дубинама милости Божје храну, и то не рибу, већ живот самога Христа који нам се дарује у овој божанској служби. Дрга браћо и сестре, чули сте у данашњем Јеванђељу како Петар говори о безуспешним покушајима лова током целе ноћи; но, Петар који је био искусни рибар сада слуша Исусов савет о чијим риболовачким способностима се не говори и баца мреже поново. Петар се показује послушним или покушава да покаже како је узалудан још један покушај те ноћи, односно тога дана. И онда ухватише толико мноштво риба да су мреже почеле да им пуцају, толико да су им околни рибари морали помоћи са ловом. Петар видевши ово пада пред Исуса молећи га да изађе из лађе јер је (=Петар) грешан човек. Препознао је да се ради о чуду, благослову, неухватљивом за људску моћ спознаје. Господ, као и увек, када је видео да се човек смирио, подиже Петра говорећи му да ће га начинити не ловцем риба, већ људи. Како је ово чудесно, драга браћо и сестре! Као што Господ у овом Јеванђељу чини са Петром, тако и сваки пут, када читамо Јеванђеље на божанској служби, чини то са сваким од нас, желећи све нас да начини рибарима спасења људских душа, сопствене душе, хотећи све да нас спасе. Један од угледних примера је свакако Света Петка коју данас прослављамо. Њен живот након смрти родитеља није био ништа друго до одлазак у дубину о којој говори Јеванђеље. Одлази у дубину пустиње где је забацила своје мреже, молећи се, у труду, посту, далеко од очију људи како нико не би знао колико и како се трудила да постане ловац спасења своје душе. Драга браћо и сестре, када је све то учинила, Господ јој каже да мора да иде из пустиње, да мора да иде у Египат и да тамо помаже људима. У свом смирењу она иде и сав живот проводи у служењу другима, дајући себе љубављу Божијом за друге. Ми данас, вековима после тога, се клањамо њеним моштима, њеном лику, делу, доброти јер се у њено срце уселио Христос Спаситељ, а сва наша молитвена приступања светитељки имају за циљ да и ми стекнемо милост Божју по узору на њу. Поштовање сваког светитеља произилази из, рецимо симболично, чињенице да су бацили мрежу дубоко на заповест Христову, носећи у срцу Христа, те их ми славимо и зато му се молимо. Ипак, најчудесније, што и треба да запамтимо у све дане нашега живота, и да наша срца, душе, ум, осећања, воља, тело, све треба да постане храм Божји. Са тим циљем смо у храму Божјем, а и ми смо свети Божји народ јер смо овде сабрани. Више нисмо само индивидуе, већ смо Христови, охристовљени, загрљени са Светом Петком, са свим светитељима, избораженим овде и онима које не видимо, сједињени у једну јединствену заједницу љубећих Христа. Са друге стране, Христос грли нас својом неизрецивом милошћу, подижући нас и говорећи да будемо живи и здрави, свима говорећи да се не бојимо. Не бојте се, драга браћо и сестре, него, као што ћемо ускоро рећи у канону евхаристије, имајмо горе наша срца. Хришћанин мора бити биће оптимизма, наде, вере и љубави, а не онај коме је сишло срце у пете, који се свега плаши, па га и ми свештеници додатно застрашујемо. Не треба да се бојимо јер је Христос заједно са нама свагада и у векове векова. Амин!“ После Свете литургије Митрополит Григорије је освештао нову црквену салу. Претходно вече, 26. октобра 2024. године, одржана је промоција нове књиге Митрополита Григорија Странац у шуми. О књизи је, поред аутора, говорио и проф. др Растко Јовић, предавач на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, као и ђакон др Дејан Ристић, асистент на Одсеку за православну теологију Минхенског универзитета. Извор: eparhija-nemacka.com

Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протођакон Драган Стаменковић из Епархије нишке. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, ђакон Драган је говорио о аномалијама родитељске љубави. „Родити децу – дело је природе, али образовати их и васпитати – дело је ума и воље.“ Питање васпитања и образовања младог човека неизоставно се дотиче породице и свих односа који у њој постоје. Родитељство, као стуб на коме породица почива, представља један од тих темељних односа коме се, будући да је веома сложен, може прићи са више страна. Бити родитељ значи живети и делати одговорно и са пажњом, припремати младо и незрело биће за живот у овом свету, учити га школи живота – тој науци тежој од свих других. Родитељ није родитељ ако није и руководитељ, ако није онај који води, усмерава, сведочи и животом и речју која је жива и делотворна само када је потврђена делом. Велики светогорски духовник, старац Пајсије, говорио је да светост родитеља чува децу, и заиста, добар пример вреди више од стотине изговорених речи. Говорећи о овој важној теми која у нашем времену заокупља пажњу многих јер смо сведоци многобројних примера присуства девијација у васпитању, протођакон је, поред осталог, рекао: У ком правцу ће ићи васпитање детета конкретно зависи од идентитета љубави коју добија од родитеља. Уколико љубави нема, неће се развити базично осећање личне вредности, а са друге стране, то дете ће читавог живота тражити ту љубав уместо да развија све потенцијале које му је дао Бог.

"Ми смо данас углавном људи главе, говорљиви, али без срца. Наша глава и наш језик делују активно и сваку информацију хватају у лету, усвајају, прерађују, и одмах избацују на ближњег. Међутим, наша срца раде круто, све је усмерено на једно – на страсно и сласно и дебело, а на духовно и узвишено никако неће да се одазову саосећањем. Ма колико да глава црта узвишене слике, срце ништа друго не ради осим што стално вреба нешто своје – што годи егоизму и што је, ипак, некако од овог света. А ако нешто узвишено не може да се примени и на овај земаљски живот, то му већ није занимљиво. Зато нас све и вуче на спољашњу делатност – да чујемо, да сазнајемо, да сами говоримо. Овако се и одвија наш псеудорелигиозни живот: улазе узвишени и свети појмови и мисли кроз слух или вид, мало се проврте у нашој глави и одмах траже да изађу на језик и напоље, да бисмо ближњем демонстрирали наша узвишена знања и схватања. А нас баш брига за оно што се дешава у самим нашим душама. Наша срца тако и остају некакве тамне оставе пуне разноразних глодара и гмизаваца, у којима су влага, плесан и трулеж, где ретко ко од нас силази са свећом и доводи све у ред ..." Архимандрит Лазар Абашидзе (из књиге МУЧЕЊЕ ЉУБАВИ) https://www.youtube.com/@БојанБановић/community

Радујте се свему што нас окружује! Све нас учи и води ка Богу. Све што је око нас су капи љубави Божије – и вештачка и невештачка творевина, и биљке, и животиње, и птице, и планине, и море, и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави, кроз које се долази до велике Љубави, до Христа. На пример, цвеће има своју лепоту и учи нас својим дивним мирисом и величанственом лепотом. Говори нам о љубави Божијој. Своју арому и лепоту великодушно даје и грешницима и праведницима. Искористите лепе тренутке! Лепи тренуци у души стварају расположење за молитву и чине је осећајном, племенитом, поетском. Устани рано ујутру да видиш ужарено сунце кад, као цар у порфиру, излази из мора. Када вас занесе прелеп крајолик, или црква, или било шта лепо, не задржавајте се на томе, него идите даље, док не достигнете величање свега што је лепо, да доживите Једно Прелепо. Све је свето – и море, и купање, и јело... Радујте се свему! Све нас обогаћује, све нас води ка великој Љубави, све нас води ка Христу. Обратите пажњу на све што је човек изградио – куће, велике и мале зграде, градове и села... Обратите пажњу на људе и њихову културу и цивилизацију. Постављајте питања, надограђујте знање о свему и свачему, немојте бити равнодушни. Помаже вам да дубље сагледате Божја чуда. Све нам даје могућност да се повежемо са свим људима и свим створењима. Све нам даје разлог да благодаримо и молимо се Господару свега. Треба живети у свему – у природи, у свему што постоји. Природа је тајанствено Јеванђеље. Али када човек нема унутрашњу милост, нема користи од природе. Природа нас буди, али не може да нас одведе у рај. Духоносац , што значи човек који у себи има Духа Божијег, примећује све поред чега пролази. Он је сав око, он је сав нос. Сва његова чула су жива, али жива Духом Божијим. Он је другачији. Он све види и чује. Види птице, камен, лептире... Кад негде прође, осети све око себе, на пример, однекуд допире мирис. Живи у свему: у лептирима, у пчелама... Милост му даје усредсређену пажњу или дар запажања. Он жели да буде у заједници са свим што постоји. Свети Порфирије Кавсокаливит приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Око 330. год. по Христу настанио се у скиту Свети Макарије Египатски. Мало по мало око Светог Макарија окупиле су се хиљаде монаха који су прихватали његове савете и његове речи. Али и многи лаици из целог Египта долазили су овом Светитељу Божијем да би примили плодове његове љубави. Његова слава се раширила по целој земљи. Једнога дана су неки поклоници дошли у калуђерско село да виде Аву Макарија. Наравно, донели су му из града једну корпу пуну грожђа. Седели су прилично дуго код Старца, чули његове драгоцене савете и душевно обогаћени кренуше према граду. – Ово је за тебе, Аво, рекоше му одлазећи. Знамо да много волиш грожђе. Узми га, молимо те. Ава Макарије захвали поклоницима и испрати их са осмехом. Посред неугледне колибице налазила се једна корпа препуна дивног миришљавог грожђа. Редак дар, будући да у том крају није било ничег сличног. Сигурно ће бити врло слатко, помисли Ава и крену да га проба. Но, како се саже, угледа кроз прозорчић колибице друге подвижнике и осети кривицу. – Није право да ја задржим грожђе. Остали оци уопште га нису ни пробали. Однећу га до Аве Петра, стар је и много ће му се допасти. Узе, дакле, грожђе и зачас га однесе до Аве Петра који је заиста био најстарији у скиту. – Аво. Донели су ми ово грожђе, па помислих да ти се много допада. Хтео бих да ми учиниш љубав и да га задржиш, рече љубазно Ава Макарије. – Хвала ти Аво, Бог те благословио, одврати старац. И Ава Макарије оде ка својој колибици. Ава Петар узе грожђе и крену да га проба. – Ма, стани мало, помисли, други Аве уопште нису ни пробали. Знам да Ава Исидор много воли грожђе. И без много размишљања узе корпу и однесе му је. – Старче, донели су ми ово грожђе. Учини ми љубав и задржи га. Знам да ти се много свиђа, рече Ава Петар нудећи свој дар Ави Исидору. – Бог те благословио, одврати овај и узе га. Али ни трећи Ава не задржа жељено грожђе. – Није право да га задржим, рече Ава Исидор, и однесе га следећем. А овај следећем. До смираја дана корпа са грожђем. прошла је кроз све оскудне колибице и нико је не задржа мислећи увек да је потребнија оном другом. Када грожђе стиже и у последњу колибицу, монах који је у њој живео помисли. – Грех је да ја задржим ово грожђе. Много се свиђа Ави Макарију. И упути се према његовој колиби. – Аво, опрости ми, али знам да ти се ово грожђе свиђа. Учини ми љубав па га узми. Тада Ава Макарије, гледајући корпу пуну грожђа нетакнуту, онакву какву је почетком дана примио, прослави Бога што скит има такве монахе које одликује толика љубав и саосећање. У том тренутку неки монаси из далека дођоше да узму благослов од Старца. А овај им са радошћу на лицу рече: – Једите, децо моја, од овог грожђа љубави. То је најслађе грожђе на свету. И тада им исприча целу причу. https://mitropolija.com/2024/08/18/grozdje-ljubavi/

У животу, након многих битака са самим собом, другима и самим Богом, открићемо да се неки проблеми мењају, неки врло мало, а неки се уопште не мењају. Ове последње, који нас више муче, мораћемо да прихватимо, пригрлимо и научимо да живимо са њима. Верујте ми, то није нимало лако и неће се у почетку чинити са осмехом и радошћу. Напротив. Претходиће му страх, порицање, неизмерни напори да се одбаци и промени, пуно бола и стрепње, док не дође час спознаје да ћу „морати да научим да живим са својим крстом." У исто време, Васкрсење чека само распете. Васкрсење претпоставља крст, а у овом животу нисам познавао ни једног човека који се није попео на Голготу. Немојте правити грешку да се поредите са другима и да мерите људским логичким мерама оно што вам се дешава. Не мора увек постојати некакво значење, нити се све тумачи нашим схватањима. Морамо научити да се препустимо ономе што превазилази наше снаге. Другим речима, веровати Богу и току живота. Да будем искрен, цео живот ћемо провести у друштву многих наших проблема. Живећемо заједно са њима. Па хајде да се бар потрудимо да се добро проведемо. Они који су живели радосно нису решили све своје проблеме, једноставно су одлучили да не допусте да крст сакрије васкрсење. *** Замислите да немамо шта да кријемо, колико бисмо били срећни? Плашимо се да не повредимо друге и да не повредимо себе, не говоримо шта осећамо, избегавамо болна осећања, и тако се разболимо након што се присилимо да непрожвакано прогутамо све што нам смета. Али највише од свега, плашимо се да ће други сазнати ко смо стварно, а не како изгледамо. У паници смо од откривања наше стварности. Христос на гори Тавор, на дан Преображења, објављује Своје право лице и нико не жели да Га напусти. Заиста, када бисмо показали своје право лице, мимо улога и маски које носимо сваки дан, колико би њих пожелело да остане са нама? Да ли је сигурно да ће они, који су сада са нама, остати? Знате да оно што застрашује није грех, него лицемерје. Грешан, слаб и сломљен човек је симпатичан, драг и много пута светао у својим ранама. Одвратан је лажов и лицемер – онај ко свој порок крсти врлином, и тражи или приморава све да се повинују његовој лажи. *** Да ли љубав плаши? Да ли се трудимо да испуњавамо Божије заповести зато што волимо Бога, или зато што се бојимо Његовог гнева и губитка Неба? Или се плашимо себе, па кроз „аскетска достигнућа“ још више јачамо свој его? Заиста, да ли волимо Бога или његов рај? Односно, да ли волимо свог Оца или Његову имовину? Ово говорим зато што ми се често поставља питање: „Оче, ако је Бог љубав, прихватање и милосрђе, зар он на крају не отвара врата нама који грешимо?" Зар ова љубав према Богу не треба да постане алиби за нашу лењост и грех?? Схватате да горња питања крију општу забринутост за потпуну контролу. Чежњу да све у животу буде под нашом контролом. Да одредимо све, па и своје спасење. Али, у вршењу Божијих заповести не покреће ме страх и претња, већ наклоност, чежња и љубав. Тражим Га као апсолутни смисао свог бића, као испуњење своје дубоке недостатности, као одговор на претњу смрћу. Ово је мој спас, односно мој опстанак. Ако ми треба страх и претња пакла да бих волео Христа, не знам какву вредност та љубав може имати. Трудим се да својим оскудним моћима испуњавам заповести Божије, не зато што се бојим, него зато што волим. Не зато што желим Његово Небо, него Њега. И како рече свети Порфирије: „Христа хоћу и у паклу“. Ово је здрава хришћанска мудрост. Његов рај је резултат односа, а не достигнућа. У сваком случају, из мог малог пастирског искуства, оно што је заиста подвиг и аскетско достигнуће у Цркви јесте прихватање чињенице да је спасење дар односа са Богом. Али, ми то не прихватамо. Желимо да победимо Бога, а не да будемо поражени Његовом љубављу. Его се побуни, тражећи задовољење и оправдање, желећи потпуну контролу. А Кацијарас каже: „Однос са Богом је тешка ствар, јер искључује наше самољубље од самог почетка. Аскеза односа се састоји у овом „аскетском подвигу“ прихватања да неко може – у овом случају Бог, да те воли, не зато што си успео, већ зато што Он тако жели, без икаквог разлога или инспирације. Исто тако, однос са Богом постаје веома лак ако прихватите да вас Бог жели и воли, а да притом не морате ништа да урадите, осим да прихватите чињеницу да не можете ништа да урадите да Га инспиришете и привучете, и да ништа не можете учинити да Га спречите да вас воли.” *** У животу у Христу не тежимо да се осећамо савршено, већ да схватимо своју онтолошку неадекватност. Да осетимо – без кривице – наше сломљено несавршено биће, без кривице или разочарења. У Цркви, Неко те воли и у најмрачнијим данима твог живота. Можда сам губитник, али Бог ме воли. То је искуство Божје љубави, пуно прихватања и велике милости. Св. Тихон Руски каже да се на Небо не иде остварујући моралне и духовне победе. Капија раја се не отвара нашим постом, врлинама или моралном чистотом. Небо је увек дар Божје љубави, а не наше индивидуално достигнуће или заслуге. Не идемо на Небо због наших сталних победа, већ због наших пораза. Рај се даје онима који никада нису веровали да им он припада. о.Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Гост новог издања Врлинослова, аутора и водитеља Слободана Стојковића био је архимандрит Петар, игуман манастира Пиносава са којим смо разговарали о хришћанској љубави покушавши из православне перспективе да дамо одговор на питање шта је љубав и како задобити љубав.

А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/

– Мени је данас необично лакше, али ја знам да је то само тренутак. Ја своју болест сада непогрешиво познајем. Ако вам изгледам тако весео, онда ме нисте ничим и никада толико обрадовали као тим запажањем. Јер људи су створени за срећу, и ко је потпуно срећан, он је удостојен да каже себи: ,,Испунио сам завет Божији на земљи.“ Сви праведници, сви свеци, сви свети мученици – сви су били срећни. – Ах, како ви говорите, какве смеле и узвишене речи – повикала је мамица. – Ви кажете и као да прострелите. Међутим, срећа, где је срећа? Ко може рећи за себе да је срећан? Ох, кад сте већ били тако добри и дозволили нам да Вас још једном видимо, онда саслушајте све што вам прошлог пута нисам рекла, нисам смела да кажем, све од чега ја тако патим и тако одавно, одавно! Ја патим, опростите ми, патим… И она је у неком ватреном и плаховитом заносу склопила пред њим руке. – А од чега нарочито? – Ја патим… од неверовања. – Од неверовања у Бога? – Ах, не, не, ја не смем ни да помислим о томе, али будући живот, то је таква загонетка! И нико, нико је неће одгонетнути. Чујте, Ви сте исцелитељ, Ви сте познавалац душе човекове; ја, наравно, не смем претендовати да Ви мени потпуно верујете, али уверавам Вас најсветијом речи да не говорим од лакомислености сада, да ме мисао о будућем загробном животу до бола узбуђује, до страха и ужаса… И ето, усудила сам се сада да Вам се обратим… О, Боже, шта ћете о мени помислити! – Дама је пљеснула рукама. – Не брините се због мог мишљења – одговорио је старац. – Ја потпуно верујем у искреност Ваше туге. – Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затворим очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају и да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала – а кад умрем – одједном нема ничега, само ће ,,коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једнога писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру. Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи… Чиме, чиме да се докаже; ја сам сада дошла да клекнем пред Вас и да Вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О, несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нико се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем . То је убиствено, убиствено! – Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се. – Како? Чиме? – Искуством активне љубави. Потрудите се да волите Ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност Ваше душе. Ако постигнете потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се прокраде у Вашу душу. То је испробано, то је тачно. – Активном љубави? Ево поново питање и такво питање, такво питање! Знате, ја тако волим човечанство, да, верујте ми, понекад маштам да напустим све што имам, да оставим Lise и постанем милосрдна сестра. Затворим очи, мислим и сањарим, и у тим тренуцима осећам у себи неодољиву снагу. Никакве ране, никакви гнојави чиреви не би ме могли уплашити. Превијала бих и прала својим рукама, била бих дежурна поред тих патника, спремна сам да љубим те гнојаве ране… – И то је већ много и добро што Ваш ум сањари о томе, а не о нечему другом. И неочекивано ће доиста учинити неко добро дело. – Да, али да ли бих ја могла дуго издржати у таквом животу? – ватрено и готово као у екстази наставила је дама. – То је главно питање! То је за мене најмучније питање. Ја затварам очи и питам себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако болесник, чије ране ти переш, не одговори одмах захвалношћу, већ, напротив, почне да те мучи својим каприсима, не ценећи и не поштујући твоју човекољубиву службу, ако почне да виче на тебе, да грубо захтева, чак да се жали неком старешини (као што се често дешава патницима), шта онда? Него, замислите, ја сам то са ужасом већ решила: ако постоји нешто што би одмах могло охладити моју ,,активну“ љубав према човечанству, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу и плату за љубав – љубављу. Другачије ја никог нисам способна да волим! Хохлакова је била у наступу најискренијег самобичевања и кад је завршила погледала је старца са изазовном одлучношћу. – То је сасвим исто с оним што ми је, истина већ давно, испричао један лекар – приметио је старац. – Био је човек већ у годинама и неоспорно паметан. Причао је исто тако отворено, као и Ви, мада шалећи се, али тужно се шалећи; ја, каже, волим човечанство, али чудим се самом себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе конкретно, то јест посебно, као појединце. У сновима често сам, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству и можда бих стварно пристао да ме распну за људе, кад би то одједном од мене тражили, међутим, ја нисам у стању ни с ким да проживим два дана у истој соби, и то знам из искуства. Чим је он близу мене, већ његова личност притиска моју сујету и ограничава моју слободу. За дан и ноћ ја могу омрзнути чак и најбољег човека, само зато што дуго једе у току ручка, другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, каже, постајем непријатељ људима само ако ме додирну. Зато се увек тако дешавало: што сам више мрзео људе као појединце, утолико је моја љубав према човечанству уопште постала ватренија. – Па шта да се ради? Шта да се ради у таквом случају? Треба ли због тога пасти у очајање? – Не, јер је и то довољно што се због тога мучите. Урадите што можете и то ће Вам се узети у обзир. Ви сте већ много учинили, јер сте могли тако дубоко и искрено да познате саму себе! Ако сте и са мном сада говорили тако искрено зато да бисте, као сада од мене, били похваљени за вашу истинитост, онда, наравно, нећете ништа постићи у подвигу активне љубави; и тако ће све остати само на Вашим сновима и цео живот ће проћи као привиђење. Тада ћете, наравно, заборавити и на будући живот и на крају ћете се сами смирити. – Ви сте ме дотукли! Ја сам тек сада, у овом тренутку док сте говорили, схватила да сам стварно очекивала само Вашу похвалу мојој искрености, када сам Вам причала о томе да нећу моћи издржати незахвалност. Ви сте ми шапнули ко сам, Ви сте ме схватили и мене саму себи објаснили! – Истину говорите? Е сада, после Вашег оваквог признања, ја верујем да сте искрени и доброг срца. Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што Вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође, избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што Вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је – рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука. Одломак из романа Ф. М. Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2021/11/11/лекције-о-активној-љубави-и-самоодриц/

Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru

Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило у беседи изговореној у недељу Адамовог изгнанства из раја, 17. марта 2024. године, у капели Светог великомученика Георгија у Патријаршијском двору, истакао је да нам јеванђелски одломак, из Матеја 6, 14-21, суштински показује да је „пост принос човекове љубави према Богу“. Патријарх Данило је изнео три главне духовне поуке из недељног Јеванђеља: „Прво, учење је да ако ми опраштамо грешке ближњима, Бог ће и нама опростити наше грешке. Друго, учење се тиче поста, наиме да је пост самодаривање или приношење човекове љубави Богу у знак захвалности за дар живота и као жеља за освећењем душе и тела. Треће, Јеванђеље нас учи истини у вези са небеским благом. То су светлости сабране у души молитвом и добрим делима. Ова три учења руководе читавим периодом 40-дневног поста у који улазимо кроз вечерње ове недеље“. Затим је говорио о важности праштања грешака ближњима као суштинском чину да бисмо добили опроштај од Бога. „Опраштање грешака наших ближњих просветљује душу за њену заједницу са Богом. Праштамо грешке другима да бисмо били у миру и заједници са свим људима и да бисмо личили на милостивог и праштајућег Бога. Јеванђеље нас учи да однос човека према Богу зависи од човековог односа према ближњему. То јест, човек се не може приближити Богу прелазећи преко ближњег. Исто тако, праштање грешака других негује у човеку смирење и милосрдну љубав, који се рађају из молитве. Када човек опрашта ближњему, он се понизује и постаје милостив. Опраштање грешака, међутим, значи и разапињање сопствене себичности. Тамо где има много гордости, а себичност није разапета, нема способности да се опраштају грешке других. Истовремено, морамо такође тражити да нам сви други људи опросте наше грешке. Зато на вечерњој служби на данашњи дан, у недељу изгона Адама, постоји и овај обред међусобног праштања. Велики траже опроштај од малишана и једни од других, тако да овај Васкршњи пост буде пут пун смирења, жеље да се прашта и буде опроштено и да се духовно напредује путем смерне и милосрдне љубави“, навео је Његово блаженство. Патријарх румунски је тада објаснио да је пост чин смирења и самоприноса, као жеља за освећењем душе и тела: „Дајемо се тиме што у дане поста показујемо да је наша љубав према Богу, Дародавцу. живот и сви материјални и духовни дарови, важнији је од материјалних дарова које конзумирамо. У ствари, ово је суштина поста: знак љубави верног човека према Богу. Пост нам показује како да ценимо Бога Дародавца. Када је Адаму било заповеђено да не једе са једног дрвета у рају, то је заправо био тест, испит за њега да бира између послушности Богу, Дародавцу неба и живота, и дарова примљених од Бога. На тренутак су Адам и Ева заборавили на Дародавца и похлепно пришли заустављеном дрвету. Тиме су доказали да више цене дарове од Дародавца. Стога нас сада Спаситељ учи да постом морамо показати да волимо Бога, Животворног, више од дарова које нам Он нуди, и да морамо да волимо духовне, небеске дарове више него материјалне, ограничене дарове и пролазне. Овај пост верних је и знак захвалности, захвалности Богу за дар живота. Када човек не једе, него се много моли Богу, испуњава се благодаћу Божијом у души и телу. Стога је пост, осим што је знак човекове благодарности Богу, и жеља за освећењем душе и тела“. У исто време, Патријарх Данило је објаснио зашто је Адам протеран из раја: „Адам и Ева су изгубили Рај због три велике грешке. Прво, они се нису покорили Богу, него змији, кушачу. Друго, нису постили, односно нису се уздржавали, и дар је постао важнији од Дародавца, Бога. (…) Трећа грешка је што, након што је погрешио, није тражио опроштај, није се покајао, већ је окривио Еву, а она змију. Од тада па до сада грешни човек оптужује друге и оправдава себе. У покајању, ми признајемо сопствена грешка без оптуживања других. Недеља изгона Адама са неба значи да је пост који почиње у понедељак период исправљања слушањем Бога а посебно слушањем речи Светог писма и светих речи светих служби, многих молитава, и постом као уздржавањем од производа животињског порекла, који више предиспонира телесним страстима, али и уздржавањем од сваке зле мисли, речи и дела, господарења над другима или омаловажавања и осуђивања својих ближњих“, нагласио је Патријарх Данило. На крају, Његово блаженство је истакао да је пост период у коме се човек труди да се ослободи страсти похлепе, како би стекао духовне плодове. „Потпуни пост подразумева не само уздржавање од намирница животињског порекла и њихову замену производима биљног порекла, већ и промену начина гледања, говора и живота. Ова промена значи продуховљење, значи непристрасно размишљање. Велики пост је период ослобођења од материјалне похлепе и похлепе погледа и дела, да се та похлепа замени ограниченим и пролазним материјалним добрима у жељи за духовним богаћењем, за небеске дарове, што значи светост, мир, радост и све плодове Духа Светога негованог кроз веру и богоугодни живот. Зато период поста није само период самообуздавања, већ период продуховљења душе и тела. Овим осећамо да се Васкрсење показује да делује у току поста кроз ослобађање од грешних страсти и кроз опроштај који се добија кроз исповест и причешће Евхаристије чешће, јер је овај период поста, у ствари, период подизања душе од смрти изазване грехом . Ово уздизање душе је почетак васкрсења. Период поста има у виду прослављање Свете Пасхе, али дело Васкрсења, као васкрсење из смрти изазване грехом у животу човека, јесте дело кроз цео период поста“, рекао је Патријарх Данило. https://mitropolija.com/2024/03/20/patrijarh-danilo-post-je-prinos-covekove-ljubavi-bogu/

Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com