Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубави'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/
  2. – Мени је данас необично лакше, али ја знам да је то само тренутак. Ја своју болест сада непогрешиво познајем. Ако вам изгледам тако весео, онда ме нисте ничим и никада толико обрадовали као тим запажањем. Јер људи су створени за срећу, и ко је потпуно срећан, он је удостојен да каже себи: ,,Испунио сам завет Божији на земљи.“ Сви праведници, сви свеци, сви свети мученици – сви су били срећни. – Ах, како ви говорите, какве смеле и узвишене речи – повикала је мамица. – Ви кажете и као да прострелите. Међутим, срећа, где је срећа? Ко може рећи за себе да је срећан? Ох, кад сте већ били тако добри и дозволили нам да Вас још једном видимо, онда саслушајте све што вам прошлог пута нисам рекла, нисам смела да кажем, све од чега ја тако патим и тако одавно, одавно! Ја патим, опростите ми, патим… И она је у неком ватреном и плаховитом заносу склопила пред њим руке. – А од чега нарочито? – Ја патим… од неверовања. – Од неверовања у Бога? – Ах, не, не, ја не смем ни да помислим о томе, али будући живот, то је таква загонетка! И нико, нико је неће одгонетнути. Чујте, Ви сте исцелитељ, Ви сте познавалац душе човекове; ја, наравно, не смем претендовати да Ви мени потпуно верујете, али уверавам Вас најсветијом речи да не говорим од лакомислености сада, да ме мисао о будућем загробном животу до бола узбуђује, до страха и ужаса… И ето, усудила сам се сада да Вам се обратим… О, Боже, шта ћете о мени помислити! – Дама је пљеснула рукама. – Не брините се због мог мишљења – одговорио је старац. – Ја потпуно верујем у искреност Ваше туге. – Ох, како сам вам захвална! Видите, ја затворим очи и мислим: ако сви верују, откуда онда то? Сада уверавају и да је све настало у почетку, од страха пред ужасним природним појавама и да свега тога нема. Како то, мислим, целог века сам веровала – а кад умрем – одједном нема ничега, само ће ,,коров израсти на гробу“, као што сам прочитала у једнога писца. То је ужасно! Чиме, чиме да повратим веру. Истина, ја сам веровала само када сам била девојчица, механички, ништа не мислећи… Чиме, чиме да се докаже; ја сам сада дошла да клекнем пред Вас и да Вас молим за то. Јер ако испустим и ову прилику, онда ми до краја живота нико неће одговорити. Чиме да се докаже, како да се убедим? О, несреће моје! Стојим и видим око себе да је свима свеједно, готово свима, нико се о томе сада не брине, само ја једина не могу то да поднесем . То је убиствено, убиствено! – Нема сумње, убиствено је. Али ту се ништа не може доказати, а могуће је убедити се. – Како? Чиме? – Искуством активне љубави. Потрудите се да волите Ваше ближње активно и неуморно. Колико будете успевали у љубави, толико ћете се убеђивати у егзистенцију Бога и бесмртност Ваше душе. Ако постигнете потпуно самоодрицање у љубави према ближњем, онда ћете несумњиво поверовати и никаква сумња неће моћи да се прокраде у Вашу душу. То је испробано, то је тачно. – Активном љубави? Ево поново питање и такво питање, такво питање! Знате, ја тако волим човечанство, да, верујте ми, понекад маштам да напустим све што имам, да оставим Lise и постанем милосрдна сестра. Затворим очи, мислим и сањарим, и у тим тренуцима осећам у себи неодољиву снагу. Никакве ране, никакви гнојави чиреви не би ме могли уплашити. Превијала бих и прала својим рукама, била бих дежурна поред тих патника, спремна сам да љубим те гнојаве ране… – И то је већ много и добро што Ваш ум сањари о томе, а не о нечему другом. И неочекивано ће доиста учинити неко добро дело. – Да, али да ли бих ја могла дуго издржати у таквом животу? – ватрено и готово као у екстази наставила је дама. – То је главно питање! То је за мене најмучније питање. Ја затварам очи и питам себе: да ли би ти дуго издржала на том путу? И ако болесник, чије ране ти переш, не одговори одмах захвалношћу, већ, напротив, почне да те мучи својим каприсима, не ценећи и не поштујући твоју човекољубиву службу, ако почне да виче на тебе, да грубо захтева, чак да се жали неком старешини (као што се често дешава патницима), шта онда? Него, замислите, ја сам то са ужасом већ решила: ако постоји нешто што би одмах могло охладити моју ,,активну“ љубав према човечанству, онда је то једино незахвалност. Једном речи, ја сам радница за плату, ја тражим одмах плату, то јест похвалу и плату за љубав – љубављу. Другачије ја никог нисам способна да волим! Хохлакова је била у наступу најискренијег самобичевања и кад је завршила погледала је старца са изазовном одлучношћу. – То је сасвим исто с оним што ми је, истина већ давно, испричао један лекар – приметио је старац. – Био је човек већ у годинама и неоспорно паметан. Причао је исто тако отворено, као и Ви, мада шалећи се, али тужно се шалећи; ја, каже, волим човечанство, али чудим се самом себи: што више волим човечанство уопште, то мање волим људе конкретно, то јест посебно, као појединце. У сновима често сам, каже, долазио до страсних помисли о служењу човечанству и можда бих стварно пристао да ме распну за људе, кад би то одједном од мене тражили, међутим, ја нисам у стању ни с ким да проживим два дана у истој соби, и то знам из искуства. Чим је он близу мене, већ његова личност притиска моју сујету и ограничава моју слободу. За дан и ноћ ја могу омрзнути чак и најбољег човека, само зато што дуго једе у току ручка, другог зато што има кијавицу и непрестано се усекњује. Ја, каже, постајем непријатељ људима само ако ме додирну. Зато се увек тако дешавало: што сам више мрзео људе као појединце, утолико је моја љубав према човечанству уопште постала ватренија. – Па шта да се ради? Шта да се ради у таквом случају? Треба ли због тога пасти у очајање? – Не, јер је и то довољно што се због тога мучите. Урадите што можете и то ће Вам се узети у обзир. Ви сте већ много учинили, јер сте могли тако дубоко и искрено да познате саму себе! Ако сте и са мном сада говорили тако искрено зато да бисте, као сада од мене, били похваљени за вашу истинитост, онда, наравно, нећете ништа постићи у подвигу активне љубави; и тако ће све остати само на Вашим сновима и цео живот ће проћи као привиђење. Тада ћете, наравно, заборавити и на будући живот и на крају ћете се сами смирити. – Ви сте ме дотукли! Ја сам тек сада, у овом тренутку док сте говорили, схватила да сам стварно очекивала само Вашу похвалу мојој искрености, када сам Вам причала о томе да нећу моћи издржати незахвалност. Ви сте ми шапнули ко сам, Ви сте ме схватили и мене саму себи објаснили! – Истину говорите? Е сада, после Вашег оваквог признања, ја верујем да сте искрени и доброг срца. Ако не постигнете срећу, увек памтите да сте на добром путу и потрудите се да не силазите с њега. Најважније је – избегавајте лаж, сваку лаж, а нарочито лагање самој себи. Пазите на своју лаж и контролишите је сваки час, сваки тренутак. Избегавајте гадљивост и према другима и према себи: то што Вам се чини гадним у себи, чисти се већ самим тим што сте то приметили. Такође, избегавајте страх, мада је страх последица сваке лажи. Не плашите се никада своје малодушности у постизању љубави, не плашите се много чак ни рђавих својих поступака. Жалим што Вам не могу рећи ништа утешније, јер активна љубав, у поређењу са оном из маштања, представља сурову и застрашујућу ствар. Сањалачка љубав чека брзи подвиг, брзо задовољење и да га сви посматрају. Ту заиста долази дотле да чак и живот човек даје само да не би дуго трајало, да би се што пре завршило, као на сцени, и да га сви гледају и хвале. А активна љубав је – рад и истрајност, а за неке, можда, цела наука. Одломак из романа Ф. М. Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2021/11/11/лекције-о-активној-љубави-и-самоодриц/
  3. Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru
  4. Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило у беседи изговореној у недељу Адамовог изгнанства из раја, 17. марта 2024. године, у капели Светог великомученика Георгија у Патријаршијском двору, истакао је да нам јеванђелски одломак, из Матеја 6, 14-21, суштински показује да је „пост принос човекове љубави према Богу“. Патријарх Данило је изнео три главне духовне поуке из недељног Јеванђеља: „Прво, учење је да ако ми опраштамо грешке ближњима, Бог ће и нама опростити наше грешке. Друго, учење се тиче поста, наиме да је пост самодаривање или приношење човекове љубави Богу у знак захвалности за дар живота и као жеља за освећењем душе и тела. Треће, Јеванђеље нас учи истини у вези са небеским благом. То су светлости сабране у души молитвом и добрим делима. Ова три учења руководе читавим периодом 40-дневног поста у који улазимо кроз вечерње ове недеље“. Затим је говорио о важности праштања грешака ближњима као суштинском чину да бисмо добили опроштај од Бога. „Опраштање грешака наших ближњих просветљује душу за њену заједницу са Богом. Праштамо грешке другима да бисмо били у миру и заједници са свим људима и да бисмо личили на милостивог и праштајућег Бога. Јеванђеље нас учи да однос човека према Богу зависи од човековог односа према ближњему. То јест, човек се не може приближити Богу прелазећи преко ближњег. Исто тако, праштање грешака других негује у човеку смирење и милосрдну љубав, који се рађају из молитве. Када човек опрашта ближњему, он се понизује и постаје милостив. Опраштање грешака, међутим, значи и разапињање сопствене себичности. Тамо где има много гордости, а себичност није разапета, нема способности да се опраштају грешке других. Истовремено, морамо такође тражити да нам сви други људи опросте наше грешке. Зато на вечерњој служби на данашњи дан, у недељу изгона Адама, постоји и овај обред међусобног праштања. Велики траже опроштај од малишана и једни од других, тако да овај Васкршњи пост буде пут пун смирења, жеље да се прашта и буде опроштено и да се духовно напредује путем смерне и милосрдне љубави“, навео је Његово блаженство. Патријарх румунски је тада објаснио да је пост чин смирења и самоприноса, као жеља за освећењем душе и тела: „Дајемо се тиме што у дане поста показујемо да је наша љубав према Богу, Дародавцу. живот и сви материјални и духовни дарови, важнији је од материјалних дарова које конзумирамо. У ствари, ово је суштина поста: знак љубави верног човека према Богу. Пост нам показује како да ценимо Бога Дародавца. Када је Адаму било заповеђено да не једе са једног дрвета у рају, то је заправо био тест, испит за њега да бира између послушности Богу, Дародавцу неба и живота, и дарова примљених од Бога. На тренутак су Адам и Ева заборавили на Дародавца и похлепно пришли заустављеном дрвету. Тиме су доказали да више цене дарове од Дародавца. Стога нас сада Спаситељ учи да постом морамо показати да волимо Бога, Животворног, више од дарова које нам Он нуди, и да морамо да волимо духовне, небеске дарове више него материјалне, ограничене дарове и пролазне. Овај пост верних је и знак захвалности, захвалности Богу за дар живота. Када човек не једе, него се много моли Богу, испуњава се благодаћу Божијом у души и телу. Стога је пост, осим што је знак човекове благодарности Богу, и жеља за освећењем душе и тела“. У исто време, Патријарх Данило је објаснио зашто је Адам протеран из раја: „Адам и Ева су изгубили Рај због три велике грешке. Прво, они се нису покорили Богу, него змији, кушачу. Друго, нису постили, односно нису се уздржавали, и дар је постао важнији од Дародавца, Бога. (…) Трећа грешка је што, након што је погрешио, није тражио опроштај, није се покајао, већ је окривио Еву, а она змију. Од тада па до сада грешни човек оптужује друге и оправдава себе. У покајању, ми признајемо сопствена грешка без оптуживања других. Недеља изгона Адама са неба значи да је пост који почиње у понедељак период исправљања слушањем Бога а посебно слушањем речи Светог писма и светих речи светих служби, многих молитава, и постом као уздржавањем од производа животињског порекла, који више предиспонира телесним страстима, али и уздржавањем од сваке зле мисли, речи и дела, господарења над другима или омаловажавања и осуђивања својих ближњих“, нагласио је Патријарх Данило. На крају, Његово блаженство је истакао да је пост период у коме се човек труди да се ослободи страсти похлепе, како би стекао духовне плодове. „Потпуни пост подразумева не само уздржавање од намирница животињског порекла и њихову замену производима биљног порекла, већ и промену начина гледања, говора и живота. Ова промена значи продуховљење, значи непристрасно размишљање. Велики пост је период ослобођења од материјалне похлепе и похлепе погледа и дела, да се та похлепа замени ограниченим и пролазним материјалним добрима у жељи за духовним богаћењем, за небеске дарове, што значи светост, мир, радост и све плодове Духа Светога негованог кроз веру и богоугодни живот. Зато период поста није само период самообуздавања, већ период продуховљења душе и тела. Овим осећамо да се Васкрсење показује да делује у току поста кроз ослобађање од грешних страсти и кроз опроштај који се добија кроз исповест и причешће Евхаристије чешће, јер је овај период поста, у ствари, период подизања душе од смрти изазване грехом . Ово уздизање душе је почетак васкрсења. Период поста има у виду прослављање Свете Пасхе, али дело Васкрсења, као васкрсење из смрти изазване грехом у животу човека, јесте дело кроз цео период поста“, рекао је Патријарх Данило. https://mitropolija.com/2024/03/20/patrijarh-danilo-post-je-prinos-covekove-ljubavi-bogu/
  5. Аутор: архимандрит Павел Пападопулос Људи данас говоре о љубави. Али за коју љубав, када љубав за њих значи само тело? Ако човек не зарони у себе да види одсуство жртве и самоодрицања које се храни његовим егоцентричним ставом, никада неће моћи да разуме шта је љубав. Супружници се разводе и питају се: "Где смо погрешили?", "За шта сам ја крив?". Када у вези покушавамо да апсолутизујемо своје потребе, пожуде, захтеве, гурајући оне другог у ћошак, онда као природна последица долази до распада тог односа, који је био заснован на телесном задовољству, а не на општењу међу појединцима. Љубав није хедонистички плотски став који производи и задовољава нека друга особа. Љубав је чежња за другим као особом, као бићем. То је безусловно давање, ваша понуда другом без "осигурања". Односно, заједништво између појединаца где нема страха од издаје, где нема места сумњи, где се злоба не афирмише, где опрост никада не нестаје. Данас људи говоре о љубави, али мисле о нечем другом - о страсти свог тела, о његовој незадовољеној изопачености, о рекламираној опсесији сексом. Нигде нема ни речи о поштовању и међусобном прожимању. Постали смо жртве псеудо-културе секса и разврата, плиткости флертовања. И зато људи јесу и осећају се усамљени – јер су изопачили љубав. Они су упрљали везу. Онај који воли живи кроз другог, а не од другог. Разлика је огромна. Немојмо љубављу назвати све оно што нам, уместо рајским, живот чини баналним. Љубав је поезија, то је позив да се живи не као обично биће, већ као став. Разумевање Бога може се постићи развијањем нашег односа са Њим, а не интелектуалним и легалистичким поступцима. Љубав је превише света да би о њој толико говорило. . . простака. *** Трошимо своје време да анализирамо ствари. Покушавамо да проникнемо у сва питања која нам наша мисао поставља. Наш ум лута истим стварима, изнова и изнова. Ако не радимо ништа телесно, умарамо се, постајемо лешеви мисли. Немамо "добру" равнодушност . Рецимо: „Не занима ме шта се десило, зашто се то догодило, да ли ми је и колико то нанело неправду." Дивно је прећи преко питања "зашто" и остати заљубљен. Говорећи: „Ту сам за тебе, није ме брига ни за шта друго, шта год да се деси, прихватићу." То је оно што Бог чини за нас. То је истина Божија, Његова љубав. Бог не анализира нашу издају и наш грех. Господ нам каже: „Ту сам због вас, волим вас, чак и када Ме разапнете, убијете Ме, али нећу вас питати зашто то радите, јер ја вас волим“. Наравно, понекад треба размислити зашто се некоме нешто десило да би се исправио, да би увидео своје грешке, а не да би провео време свог живота тражећи самооправдање. Нема сврхе да седим и разматрам своје мисли, преиспитујем ко је у криву а ко у праву, већ да волим другога, да срушим свој его зарад другог. Мудар човек – колико више духовни човек – игнорише своје услове гледајући и крећући се напред; не да га не дотичу стања и понашања других, него се њима не заноси. Поента је да видимо нашу ману, наше страствено понашање (што вероватно одбијамо да признамо), одсуство љубави у нашим животима. Љубав значи прихватити друге у свом срцу као особе, а не као скуп њихових понашања или као огледало наших „жеља“. Када волите, равнодушни сте, али не понижавањем другог, већ супротно. На све остало си равнодушан, на споредне ствари (које обично привлаче нашу пажњу: како нам говори, како нас гледа) и остајеш у другом кога волиш, нудећи му се без претензија. *** Ми хришћани се лако уморимо од свега што има везе са духовним радом. С друге стране, све овоземаљске ствари, без обзира колико рада укључују, радимо. Јуримо за богатством, славом, друштвеном валидацијом. Не умарамо се трагањем за задовољством и грехом. Неуморно пратимо спектакле, гозбе, срамне приче, трачеве. Ове ствари нас не умарају, него нас одмарају. Међутим, потрага за Богом нас замара. И пошто смо уморни од божанске потраге, на крају заборављамо Бога. Ми терамо Бога из наших живота. И ако икада сретнемо некога ко јури за Богом, ми га одбацујемо, називамо ретроградним и досадним - заиста се „залепио” за Бога. Међутим, то је оно што нас одваја од сујете овога света, што нас одваја од потраге за грехом и уводи у други простор – где се све прихвата са стрпљењем јер се веома дубоко разуме. А ово је простор благодати. Јер, трагајући за Богом, користиш себи , твоје унутрашње биће се мења, твој ум се просветљује, твоје срце се радује. Трагати за Богом значи трагати за Животом. Живети без зависности од материјалних ствари, од краткотрајног богатства, од ефемерне среће. Срећан сам због свега, али не зависим од њега. Ако је у мом животу, (кажем) хвала Богу , ако престане да постоји, опет хвала Богу . Уморни смо од бављења Богом, јер у нашим срцима још живе пожуде и чежње у којима Бога нема. Заљубљени смо у нашу блуд, у своју световност. Од љубави према греху морамо прећи на љубав према Богу. Једну љубав побеђује само друга љубав *** Морамо коначно схватити да Црква не припада ниједној нацији или друштвеној групи, нити тражи гомиле следбеника да би демонстрирала моћ. Црква припада путу покајања и смирења, праштања и љубави. Дакле, у Цркви има места за све – девственике и расипнице, уздржане и пијанице, монахе и венчане, необразоване и образоване. Јер Црква није удружење које захтева одређене квалитете да би се у њу уписало, већ болница у коју сви улазе да би се излечили. Само једна група људи (тако ја мислим) није Црква - ти формалисти без љубави који "кастрирају" живот у име спољашњег достојанства и етоса , који мере дужину сукње или панталона када иду у кревет и када устају , који свуда виде грех... чак и у пољупцу двоје љубавника. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  6. Данас, 8. фебруара 2024. године, навршава се једанаест година од блаженог уснућа у Господу архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе код Подгорице. Тим поводом Радио Светигора доноси сјећања на оца Луку која су са слушаоцима подијелили његов духовни отац блаженог спомена Митрополит Амфилохије, Преосвећени Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк), архимандрит Бенедикт (Јовановић), блаженог спомена протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, протојереј-ставрофор Радомир Никчевић и Добрана Богдановић, а ту је и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. Једанаеста воштаница “Стазом учитеља љубави” проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца, као и програм Радио Светигоре, и писмима драгих пријатеља и слушалаца, који су га вољели, слушали, познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Такође, у емисији можемо чути и пјесму “Зашто милозвучно звоне звона Дајбабског Светог Симеона” коју је јеромонах отац Серафим (Петковић) из манастира Свете Тројице у месту Бјеле Воде код Љубовије, посветио оцу Луки. Емисију је, молитвама оца Луке, уредила и водила Слободанка Грдинић, уз несебичну помоћ драгих људи који су га познавали и вољели, а који су учествовали у емисији или помогли својим молитвама, савјетима и љубављу како би се саборно сјетили учитеља љубави. Емисију “Стазом учитеља љубави – једанаеста воштаница духовном оцу” можете послушати овдје. +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Филозофском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у Цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000. године, а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана Манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. године. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године, архимандрит Лука (Анић) упокојио се у Господу у 54. години земног живота. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2024/02/08/stazom-ucitelja-ljubavi-jedanaesta-vostanica-duhovnom-ocu/
  7. Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило говорио је о Јеванђељу у коме „Спаситељ Исус Христос сажима све заповести и све прописе Старог завета“ кроз заповест о љубави према Богу и заповест о љубави према ближњем. – Овде видимо једну дивну ствар, наиме, да иако су обе заповести вредне, ипак Спаситељ Исус Христос, као и речи Светог писма иначе, у Старом завету, даје предност љубави Божијој у односу на љубав ближњег и износи у доказе, сличан, али не и идентичан однос човека према Богу и према ближњем, рекао је Његово блаженство господин Данило. – На пример, само у односу на Бога каже заповест: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом и свом памети својом“. Не говори и да љуби ближњега свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, него само као самога себе. Зашто ово давање приоритета и диференцијација? Постоји, наравно, одговор, наиме, да је само та свеукупна љубав човека према Богу, свим срцем, свом душом и свим умом, љубав освештавајућа и спасоносна. Љубав је та која се одазива на човеково сједињење са Богом, што значи његово спасење и његово освећење. Ако човек не воли Бога свим срцем, то значи да део срца није освећен ако Га не воли свим срцем. Ако Га не воли свом душом, то значи да део његове воље није освећен, објаснио је Његово блаженство. – А ако Га не воли свим својим умом, то значи да део његовог размишљања није освешћен, већ део срца остаје зло срце, део воље остаје зла-воља, а део ума остаје у лутајуће мишљење – изгубљени ум, непросвећени и неосвећени ум. Ово појашњење је веома важно, јер Бог воли човека свом својом љубављу – Он је прво волео човека, од кога га је створио – и жели да и љубав човека према Њему буде потпуна, нагласио је Патријарх румунски. https://mitropolija.com/2024/02/06/patrijarh-danilo-hristos-sazima-sve-zapovesti-i-sve-propise-starog-zaveta-u-zapovest-o-ljubavi/?fbclid=IwAR1leUFmp7caOOMyYpgPe1E1dOoLeTbxqSjFDfJ5ITqhQkgDF9HZ0TBxmEA
  8. “Још док је моја ћерка била сасвим мала, примијећивала сам код ње тај психолошки и духовни проблем. У периоду њене адолесценције, водила сам је напоредо и психолозима и свештеницима – духовницима. Међутим, баш нико, сем мене, није увидио њен проблем. Штавише, убјеђивали су ме да ми је дијете сасвим нормално, те да ја, попут многих родитеља, нешто умишљам” – ријечи су које ми упућује шесдесетогодишња жена дуге, просиједе косе, док ослањајући се на подугачак штап бордо боје, сједи на гумну, у дворишту маинске Цркве Св. Петке. Прича ми како су се проблеми њене ћерке у наредним годинама и деценијама почели све више манифестовати. Никада са њом није успјела да успостави нормалан однос, какав би мајка и ћерка требале да имају. Никада није имала ни праве пријатеље и увијек је сама себи била сасвим довољна. “Проблем моје ћерке је у томе што она није у стању да развије дубље емоције према другим људима. Она није у стању ни да воли, ни да мрзи. Самим тим, није у стању да било коме буде пријатељ или, пак, непријатељ. Тај проблем је постао и другима уочљив када се удала за човјека, са којим се претходно један краћи период забављала. Тај брак је заједница без љубави! Моји унучићи – дјечак и дјевојчица, никада нису осјетили праву мајчинску љубав. Сада су у периоду пубертета и готово никада нису код куће. Некада вежу и по пар дана а да се никоме од нас не јаве и кажу гдје се налазе. За то вријеме, њихова мајка потпуно мирно и безбрижно сједи код куће, испуњавајући своју свакодневну рутину. Њен муж, суочен са недостатком љубави од стране своје супруге, почео је начисто да пропада. Најприје је постао коцкар, да би се убрзо и пропио. И тако ја нијемо посматрам пропаст те породице, немоћна да било шта предузмем”. Прича ми како јој је ћерка већ двадесет година запослена у истој фирми, те како ни ту није успјела са било ким да се зближи. Свој посао обавља механички, не уносећи у њега било какве емоције. ” Немојте се, оче ђаконе, зачудити ако вам кажем да је моја ћерка и поред свега тога веома религиозна! Долазим из антикомунистичке породице, у којој се увијек постило и ишло у цркву. Међутим, религиозност моје ћерке ми је увијек била одбојна, будући да је у њој превише форме, док суштине готово да и нема. Она толико води рачуна да ли је пост на води или на уљу, те да ли се смије јести риба или не смије. У стању је да сате проводи у супермаркетима, међу рафовима, провјеравајући на кутијама производа да ли исти у себи садрже трагове млијека или јаја. Са друге стране, нема ту ни помена о љубави према Богу и ближњима, нити спремности да се жрвује за друге”. Каже ми да је на божићњем ручку код њих затекла следећи призор: зет је припит спавао у соби. Унучића ни тога дана није било код куће. За све то вријеме, за столом препуним разних ђаконија, сједјела је њена ћерка и потпуно безбрижно обједовала… Док сам је слушао, размишљао сам о томе како сам и сам упознао у животу неколико особа, које нису биле у стању да воле. Готово увијек је најтеже породицама тих људи, будући да су односи у њима слични онима које је доста вјерно описала жена са којом сам разговарао. Лишени љубави и других емоција, такви људи своје животе проводе рутински, без стреса и нервозе. Међутим, без љубави не можемо наследити Царство небеско! Јер, како каже апостол, доћи ће вријеме када ће пророштва нестати, језици замукнути, знање престати. Тада ће само љубав остати, јер само љубав “никада не престаје” (1.Кор.13,8). https://mitropolija.com/2024/01/11/bez-ljubavi/
  9. JESSY

    Породица је школа љубави

    Све је почело од наших праотаца, Адама и Еве. Добили су заповест у рају да не кушају плод с дрвета познања добра и зла (види Пост. 2, 17). Заповест да се „не куша ово или оно“ врло добро је позната сваком православном хришћанину. Ово је заповест поста – најстарији, почетни фактор породичног живота. Као што знамо, прву породицу је искушавао сатана, праотац сваког зла. Тај завидник није могао мирно гледати њихов срећан живот. Адам и Ева су прекршили заповест да не једу. Господ их је позвао на одговорност. Онда су покушали да свале своју кривицу на неког другог, као да они уопште нису били криви. Не само то, него је Адам окривио своју супругу, коју је, како је нагласио, добио од Бога. Тако је дошло до пада у грех, а људи се нису покајали за оно што су урадили. Господ их је лишио раја, и дао им епитимију. Да се укратко сетимо речи те епитимије коју је Бог дао. Жени је рекао: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16). Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века. (Пост. 3, 19). Жалост је ступила у живот људских бића. Непоколебљиво трпљење жалости је важан део подвижништва.Наш задатак је да запамтимо да жалости долазе као резултат греха. Морамо да их подносимо без гнева, без роптања на Бога. Болно је бити болестан, болно је умрети (вратити се у прах). Ово осећање жалости мора се истопити покајањем. Онда те мисли о смрти које нас гуше, могу постати узвишене; могу постати сећање на смрт. После пада, Адам не само да је морао да ради – морао је да ради тешко. Тако је било у његовом животу, а тако је и у нашем. Сваки човек мора да размишља како ће прехранити себе и своју породицу. Повремено се мора обављати и тежак и суморан рад. Архимандрит Сергеј (Шевич) често је долазио до закључка да су његови парохијани понекад оптерећени послом који морају да раде сваког дана. Отац Сергеј је истицао да је тај рад за особу у браку исто што и послушање за монаха. Као што знамо, монаси не бирају своје послушање по сопственом укусу. Калуђер ради оно за шта је добио благослов. Без обзира да ли је то непривлачно и досадно, послушање и поред тога навикава монаха да одсече своју вољу, и, сходно томе, твори Божију. За Адама и његове потомке, Божија воља је да живе после пада под условима који нису рајски, да се не жале на то, и да се покају. Они такође треба да се надају у Бога, који води људе у своје Царство. За жену, посебно време искушења је трудноћа. Она мора да размишља више о свом детету него о себи, да обрати посебну пажњу на сопствено здравље, да буде дисциплинована, и можда да остави уносан посао због свог детета – да се одрекне планираног напредовања у каријери. То је њен подвиг самоуздржања. Да не помињемо порођајне болове, као и непрекидну бригу и ужурбаност око новорођенчета. Родитељи одојчета морају да себи ускрате основни одмор, да буду неиспавани. Брину се о малишану и моле током напетих тренутака за благостање свога чеда: „Господе, Ти све знаш, и Твоја љубав је савршена. Узми душу (име), и уради оно што желим да урадим, а не могу.“ А ако се дете роди као хендикепирано… Каква је вера у Божију Промисао потребна да би се понео тај тежак крст! Готово одмах након рођења детета започиње велики труд на његовом васпитању. Чак и ако узмемо у обзир нерелигиозну страну, знамо да не можемо успети без Божије помоћи. Отац Гљеб Каледа је био у праву када је инсистирао да је темељ васпитања и образовања смештен у породици, док школа и факултет служе само као допуна онога што је урађено у породици. Додатак је важан, али он само појачава главну ствар. Често видимо да ђаци морају да памте информације, али мало их уче о томе како да мисле својом главом. Још мање их уче о моралу. Шта треба урадити у том случају? Породица може надокнадити недостатке безличног и комерцијалног образовања и васпитања – то јест, ако родитељи озбиљно брину о свом детету, а не само о физичким, већ и о његовим емотивним потребама. За све ово је потребно много година стрпљења. Родитељи су призвани и да се старају о духовним потребама свог детета. Било би добро да науче мало дете да се моли (у већини школа и универзитета, дете неће учити да се моли Богу). Али, да би то урадили, родитељи и сами треба да знају како да се пажљиво моле, да разумеју језик молитве, и да на приступачан начин објасне свом детету суштину богослужења. Када дете одрасте за школу, требало би да буде спремно за своју прву исповест. Како родитељи могу да му објасне шта је грех, и зашто је потребно да каже свештенику о својим гресима? Овде је потребан нечији лични пример, лични труд родитеља на духовном путу. Ако мајка води дете да се причести, али и сама не приступа путиру или не иде на исповест, ако отац иде ретко у цркву, онда ће бити прилично тешко убедити дете да су сваком од нас потребне црквене Свете тајне. У кући где не постоји заједнички доручак, ручак и вечера, где свако једе кад пожели (а чак и када не жели), дете ће тешко примити концепт поста. „Не можете навести децу да посте ако им је дозвољено да једу кад год пожеле, ако им се дозволи да трче кроз кућу са комадом хлеба и кобасице или кексом. Редовност уношења хране је, ако хоћете, почетак хришћанског подвига… Кроз молитву пре оброка особа учи да се све почиње са молитвом. Ако има гостију у кући, а није могуће помолити се пред њима, важно је да сви чланови породице прекрсте па било то и умно… Потребно је неговати како очигледне тако и тајне облике свакодневног хришћанског живота“, отац Гљеб Каледа је имао обичај да каже. Домаћи живот може постати добра потпора духовног живота, али и дубока препрека. * * * Страст самољубља се издваја као најгори непријатељ породице. Егоизам је опасан непријатељ. Када супружници не желе да удовоље једно другом у било чему, при чему упорно чувају свој сопствени понос; ако свако стално броји колико пута је урадио или урадила нешто за своју породицу, онда ће се та породица мало-помало распасти. Ако се парови лако гневе, препиру око ситница, и не могу мирно живе једно са другим и са блиским рођацима, онда се и сами осећају очајно, и њихова деца упијају њихов лош пример. Како је тешко васпитати децу сопственим примером! Истински подвиг захтева од родитеља да не препусте своју децу телевизијском образовању, интернет групама, или улици. То је с једне стране; с друге стране, деца се не смеју мучити претераном бригом. Уосталом, претерано старање доводи до инфантилности, интроверзије, а понекад чак и до бунта против родитеља. Породица је школа љубави Читаво хришћанско подвижништво је усмерено ка стицању љубави. Христос Спаситељ је свео све заповести на две: љубав према Богу и љубав према ближњем. Свети Теофан Затворник упоређује љубав са ватром: ако не бацате дрва на ватру, она ће се угасити; ако се љубав између мужа и жене не потпирује делима љубави, она ће на крају умрети. А која су та дела љубави? То су дела основне бриге једног према другом, очигледни и не тако очигледни знаци пажње. То су: способност да се у току расправе превазиђе избијање гнева и да будемо први који ће прићи и успоставити мир. То је способност да се контролишу сопствене егоистичне склоности, да се исправе поступци, увек мислећи у себи: „Ја нисам једини(а)“. Отац Павел Сержантов https://mitropolija.com/2023/12/21/porodica-je-skola-ljubavi/
  10. Велика сала Културног центра у Чачку. Предавач др Милош Весин говориће на тему "Савремени хришћани између љубави и страха". Уторак, 14.11.2023. у 18 сати. Организатор: Удружење "Ирмос" https://www.facebook.com/groups/215044438625445/
  11. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Патријарха руског Кирила и Епископа бањалучког Јефрема, честица моштију св. свештеномученика Платона Бањалучког, пренета је у Покровски храм Московске духовне академије, коју је давне 1901. године, успешно завршио управо овај Божији угодник. Свете мошти, заједно са иконом Свештеномученика Платона, у академски храм су, у недељу 05. новембра 2023. године, донели Преосвећена Господа Архијереји СПЦ, моравички г. Антоније и марчански г. Сава. У наставку је свету Литургију, уз саслужење српских Епископа, служио ректор МДА Преосвећени Епископ сергиево-посадски и дмитровски г. Кирил. Тим поводом, специјалну изјаву за Радио "Слово љубве" дао је јеромонах Игњатије Шестаков, сабрат Сретењског манастира у Москви, који је нагласио да је „доношење моштију св. свештеномученика Платона бањалучког у Русију у МДА и Тројице-Сергијеву лавру - велики благослов и живи израз љубави и братске заједнице са СПЦ“. Овакви догађаји су свима православнима сада потребни у овим смутним и ненормалним временима, мишљења је о. Игњатије, који изражава наду да ће обе Помесне Цркве, и Српска и Руска, више радити на живом присуству светиња међу верујућим народом. Изјава јеромонаха Игњатија (Шестакова): Делегација Српске православне цркве, предвођена Епископима моравичким г. Антонијем и марчанским г. Савом, посетила је у понедељак, 06. новембра 2023. године, Сретењску духовну академију и Сретењски манастир. У име древне московске обитељи, госте је дочекао намесник Сретењског манастира и ректор СДА игуман Јован (Лудишчев), у чијој пратњи је био и јеромонах Игњатије (Шестаков). Извор: Радио "Слово љубве"
  12. АДРИЈАН СА 23 ЧЕСНА МУЖА ИЗДАХНУ У ПРЕТЕШКИМ МУКАМА. Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају.Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  13. Нема греха који је већи од љубави Божје Игуман НИКОН Атонски Ми не идемо у Рај не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо у Рај не зато што чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо у Рај, јер се свим силама трудимо да постанемо оно што Христос жели да будемо, и овај напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, не зависи од нас, него од Божје благодати. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, чинити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да савладамо своје грехе. То не значи да нисмо оно што Христос жели да будемо. Ратујемо, боримо се против својих грехова. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни умом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Увек упадам у замку истог греха. Значи, не могу ништа да постигнем: не радим ништа!“ Много чинимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што ће нас спасити, а не врлина у којој смо успели. И ђаво има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, отишао да то кажем свом старцу. Тада сам био искушеник. Чим ме је угледао, одмах је схватио о чему се ради. И, пре него што сам успео било шта да изговорим, рекао је: „Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али, никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му, јер нема тело.“ Био сам запањен! Колико год врлина имали, никада не можемо стећи оне које ђаво има. Али, да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не. Неће спасити ни нас. Шта хоћу да кажем? Да не треба да будемо добродетељни? Не. Борићемо се за стицање добродетељи. Хришћанин је увек добродетељан, али није сваки добродетељни човек обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али, врлине саме по себи не спасавају. Спасићемо се покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али, смирење није само изговарање неколико празних речи, као што су: „Ко сама ја? Ја нисам ништа!“ и претварање да си јадан, само да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан, имаш такву и такву врлину…“ Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само говорити смирене речи, већ бити смиреномудар, имати смирен дух и не мислити да си бољи од других, јер се свако зло рађа, пре свега, у нашим умовима. Ако духовно падамо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, ту је његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа друго. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се овога плаши. Он има много врлина, али недостаје му једна – смирење, и то је створило ад и донело духовну пустош. Управо да би показао силу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с неба на земљу, смирио се и био послушан до Своје смрти (Фил 2, 8). Смирио се до те мере да је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно да бисмо се спасили. Ми се трудимо да не паднемо у грех, али Бог нам намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење. И док плачемо због греха који смо починили, Бог нам даје венац смирења због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. И поставите себи правило: не понављати своје грехе. Реците себи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да станемо пред Бога. Човек мери ствари на један начин, а Бог – на други. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљавајте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељни човек ван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је суров, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам да си заспао у храму.“ А он му одговори: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да останете будни на улици за време потопа. Покајање ће нас спасити, и ништо друго. Зато се морамо стално кајати. Зашто? Зато што стално грешимо. И не треба да се везујемо за грехе које чинимо. Авва Доротеј каже да некога можете и погледом повредити и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу и непомично чекамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Тако ћете, без сумње, отићи у Рај. Јер када човек каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, тиме показује да жели да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то је против његове воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7, 23-24)? И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Спасићемо се молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и смирењем. Често, када тражимо нешто од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испостави се да смо имали више користи од молитви које смо упућивали Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одлаже да нам да оно за шта Га стално молимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље страдање, на пример болест, како би нас спречио да грешимо. Да смо тада били у другачијем положају, били бисмо задовољни и можда бисмо згрешили. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Превод са енглеског за svetosavlje.org Бојана Милидраговић Извор: Orthodox Christian
  14. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година...
  15. ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година, упозоравају нас да нашем просветном систему и друштву недостаје васпитна компонента. Улога верске наставе у школама је пре свега васпитна. Она извире из шире друштвене улоге Српске православне цркве која се тиче очувања традиционалног система вредности и одбране јавног морала - упозорава, у интервјуу "Новостима", епископ Иларион новобрдски и викар патријарха српског Порфирија. Последњих деценија улажу се велики напори, споља, а делом и у Србији, да се наш традиционални систем вредности, проверен и потврђен вековним искуством нашег народа, замени новим. Шта је лице, а шта наличје увезених вредности? - Нажалост тај систем и у земљама из којих је извезен и из којих се другима намеће, што на мекан, што на тврд начин, показао се трагичним по друштвени морал, по осећај припадности и одговорности за заједницу. Једини параметар који показује тај систем, барем засада је економски. Разлог за то је чињеница да нагонско понашање људи (тзв. конзумеризам) заиста повећава потрошњу, а она доприноси економском расту. Међутим, наличје ових процеса, које се не може избећи, јесу разврат и агресија у друштву. Које најузвишеније вредности ђаци имају прилику да спознају и усвоје на часовима веронауке? - Реч је пре свега о љубави према Богу који нам се открива кроз љубав према ближњима - породици, друговима. Свима нам је неопходно међусобно уважавање и поштовање које треба да се код ученика развија из односа према родитељима и наставницима. Међутим, иако је прича о вредностима важна, треба имати на уму да је она од секундарног значаја и да има тек дескриптивну улогу. Нормативу, пак имају, пре свега дела и поступци нас старијих. Са патријархом Порфиријем током хиротоније у чин епископа, Фото З. Јовановић Каква дела старијих најблаготворније утичу на децу? - Најважније је да се деца образују у духу љубави од стране родитеља и наставника, који пре свега треба да им преносе утеху коју су сами примили од Бога. Сврха хришћанског образовања је развој људске личности која себе остварује кроз однос у изворној слободи и љубави према Богу, човеку и свој творевини. Према прошлогодишњим подацима Министарства просвете, у Србији верску наставу похађа 60 одсто основаца и средњошколаца, док је 40 процената као изборни предмет узело грађанско васпитање. Јесте ли задовољни одзивом? - Када говоримо о квантитету, подаци су још за нијансу повољнији у прилог одзива ђака на верску наставу. Међутим, када је реч о учинку верске наставе, тј. о квалитету, резултати нису једнако повољни. Поред тога што се и путем медија и друштвених мрежа промовишу садржаји који растачу јавни морал и подстичу нагонско понашање људи, учинку верске наставе у школама који не одговара објективним потребама друштва доприноси и њен формално-правни статус. На почетку увођења верске наставе у школе, новембра 2001. године, било је великих отпора у самом образовном систему. Да ли је у међувремену решен статус веронауке? - Отпори и данас постоје, и не јењавају. У таквој атмосфери не само да није решен статус предмета, радно-правни статус вероучитеља, него је све учињено да се директорима омогући избацивање верске наставе из распореда часова. Ако узмемо у обзир поменуте проблеме, јасно је да се од било ког предмета у таквим условима не може очекивати да донесе толико велике и дубоке промене које су потребне нашем друштву. На које начине се у школама ђаци и њихови родитељи обесхрабрују у опредељивању за веронауку? - Проблем је настао оног тренутка када је одлуком Министарства просвете наметнуто решење по којем се групе за верску наставу и грађанско васпитање не формирају на нивоу једног одељења, него на нивоу читавог разреда. Том одлуком је одзив деце почео да утиче на висину плате наставника једног и другог предмета. Нажалост, грађанско васпитање представља средство које директори школа неретко користе за стицање наклоности колега и чувања мира у колективу, јер могу да га предају сви наставници у школи. У таквим околностима, манипулација избором родитеља и ученика се одвија на најразличитије начине. Неретко се ученици, без њиховог знања, а од стране одељенског старешине, пребаце на грађанско васпитање, како би се сачувао фонд часова наставнику тог предмета или се просто не дозволи прелазак на верску наставу. Имамо ли довољан број вероучитеља за наставу у школама? - Ако узмемо у обзир чињеницу да су вероучитељи запослени на одређено време, да се свако мало прети укидањем верске наставе, да Министарство просвете незаконитим мерама, без одобрења Комисије за верску наставу у школама, смањује број група за верску наставу из године у годину, јасно је да прави проблем не лежи у броју дипломираних теолога, него у условима рада на радном месту вероучитеља. Као илустрацију навешћу само један пример: од 14 београдских вероучитеља из Одељења за дијалог у култури, од којих су готово сви имали по два свршена факултета, у просвети је остало њих двоје. Како бисте описали тренутни положај верске наставе у српским школама? - Практично смо, од могућности да се избор предмета врши на почетку сваког разреда, преко могућности да се изабрани предмет промени једном у току циклуса, дошли у ситуацију да се родитељима и ђацима избор дозвољава само на почетку образовног циклуса. Међутим, ни то није било довољно, него су из посебних закона избачене одредбе о обавезном представљању изборних премета и предавача родитељима и ђацима. Тиме је заправо озакоњен механизам у којем се манипулише избором родитеља и ђака. Бројни су конкретни примери недостојне манипулације и притиска на родитеље и ђаке овим поводом. Пре две године традиционалне цркве и верске заједнице затражиле су од надлежних органа враћање статуса верске наставе из изборног програма у изборни предмет. Да ли је икада стигао одговор са тих адреса? - Формални одговор никада није стигао мада има назнака да постоји добра воља да се овај, потпуно беспотребно настали, проблем реши. Од добре воље, наравно, нема користи ако не резултира добрим делима. Наш циљ је да, ослањајући се на искуство европских земаља и обраћајући пажњу на особености нашег друштва, чувајући конфесионалност верске наставе да што присније сарађујемо са просветним органима и заједнички радимо на њеном унапређењу. Сигурни смо да верска настава може дати значајан допринос остваривању васпитних циљева нашег образовног система, и допринети хуманијим односима у нашем друштву. ВЕРА Иларион био дугогодишњи старешина манастира Драганац на КиМ, Фото СПЦ У војним школама омиљена A У КОЈОЈ мери је веронаука прихваћена у Војсци Србије? - По завршетку епохе коју је, у нашој земљи, обележавао, између осталог разорни утицај тоталитарне идеологије, друштво је спонтано почело да се враћа изворним традицијама на којима је кроз историју почивало. Улога СПЦ је суштински у вези са настанком наше средњовековне државе и њених институција као и са њиховом обновом у новијој историји. Један од најбољих примера је Војска Србије у којој данас постоји јасна свест о значају војних свештеника и богослужбених места у војним објектима док је одзив у војним школама деведесет процената од укупног броја ученика. И Европска унија учи о вери A ГОТОВО све државе Европе имају верску наставу, а у Грчкој и Аустрији она је обавезна. Какав облик веронауке примењују школе у Европи? - Најчешћи облик веронауке у ЕУ управо је онај који влада код нас, конфесионални. То значи да су најважнија питања - питања наставних курикулума, наставних средстава и лица која изводе саму наставу - под ингеренцијом цркава и верских заједница. Наш модел је јединствен у Европи у погледу нивоа међусобне сарадње цркава и верских заједница на плану веронауке. Ниједно од наведених питања није у ингеренцији само појединачне цркве и верске заједнице у нашој земљи, него свих њих заједно. То је гарант да се у наставим плановима или уџбеницима не могу наћи садржаји који су увредљиви или дискриминаторни у односу на било коју верску заједницу. У КНЕЖЕВИНИ Србији и у Црној Гори веронаука је у школским сведочанствима била први наведени предмет под именом Наука хришћанска. Иза ње следили су Српски језик и остали предмети. Године 1905. Глас Црногорца објавио је оглас у којем је један од услова за уписивање у Гимназију на Цетињу било полагање пријемног испита "из вјеронауке, српског језика и математике". Уредник листа Лазар Томановић критиковао је Светозара Прибићевића, министра просвете Краљевине СХС, због наредбе да учитељи питају родитеље да ли желе да им деца похађају веронауку. Традиционалне вредности, по Томановићу, "нису ствар избора". Комунистичка власт није оставила избор - избацила је веронауку из школа. Извор: ВЕРОНАУКА ДЕЦУ УЧИ И ЉУБАВИ И МОРАЛУ: Епископ новобрдски Иларион, викар патријарха Порфирија, говори за "Новости" WWW.NOVOSTI.RS ДВЕ огромне трагедије почетком маја у ОШ "Владислав Рибникар" на Врачару и у Младеновцу, два масовна убиства која су починили тринаестогодишњак и младић од 20 година... View full Странице
  16. "Ово вам заповедам", говори Господ, "да љубите једни друге", јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим својим срцем, свим умом својим, свом душом својом, свом снагом својом, онда ће човек волети не само Бога, него ће волети свакога човека на земљи. И само тада, и једино тада, имаће снаге да буде истински и прави човек - човек љубави Божије. Без те љубави Божије човек је потпуно немоћан, очајно немоћан, да се одупре свим нападима зла које га окружује или које је у нама. Целу беседу можете послушати на: Архимандрит Петар ( Драгојловић): У Љубави Христовој јесте све! - Čudo WWW.CUDO.RS „Ово вам заповедам“, говори Господ, „да љубите једни друге“, јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим...
  17. Пред сам почетак својих страдања Господ окупља ученике на Тајној вечери. Иако је Господ наш имао право да каже: „Ништа нисам говорио тајно“ (као што је рекао непријатељима својим); иако је хришћанству страно расположење завере и конспирације, а тим пре празна игра с тобожњим тајнама, у тајанственошћу, са скривеним, као што је својствено окултистима, у срцу хришћанства је – тајна. Вечера Христова је – тајна. Пре свега зато што се ученици окупљају око Учитеља кога свет мрзи, кога мрзи Кнез овога света што пребива у обручу злобе и смртне опасности, која открива великодушност Христову и захтева верност од ученика. Тај захтев, прекршен страшном издајом од стране Јуде и несавршено испуњен од стране других ученика који падају у дремеж услед малодушности, услед малодушних слутњи, онда кад треба да буду будни с Христом за време молитве о чаши (Мт 26, 39). Петар се у великом страху и с клетвама одрекао свог Учитеља. Сви ученици су се разбежали. Али граница између верности, макар и несавршене, и потпуности издаје – остаје. То је страшна граница: непомирљив судар између Његове великодушности и светости, између Царства Божијег, које он објављује и доноси људима, и царства Кнеза овога света. То је толико непомирљиво да се, приближавајући се тајни Христа, налазимо пред последњим избором. Јер, приближавамо се Христу толико близу, да верници других религија то не могу ни да замисле. Они не могу да замисле да је могуће толико се приближити Богу, колико се приближавамо ми, када кушамо тело Христово и пијемо крв Његову. То је тешко и замислити, а камоли изговорити! Како ли је било апостолима да први пут чују речи којима је Господ успостављао истину Евхаристије! И тешко нама ако не осећамо макар делић оног трепета који је тада, мора бити, обузео апостоле. Тајна вечера представља тајну и због тога што је требало да буде скривена од непријатељског света, и зато што је у њеној суштини – недокучива тајна последњег силаска Богочовека међу људе. Цар царствујућих и Господ господствујућих својим рукама пере ученицима ноге и на тај начин показује своју смерност свима нама. Чиме се то може превазићи? Само једним: предати себе смрти. И Господ то чини. Ми смо – слаби људи. И када наша срца постају мртва ми желимо благостање. Али док нам је срцe живо, грешно али живо – за чим жуди живо срце? За тим да постоји предмет љубави, бескрајно достојан љубави, да буде могуће да се такав предмет љубави нађе и да се њему служи, не жалећи себе. Сви снови људски су – неразумни, зато што су снови. Али људи су живи док живо срце стреми не благостању, већ жртвеној љубави, томе да будемо обрадовани неизрецивом великодушношћу према нама и да нам некакав део великодушности одговори на то и верно служи Цару царствујућих и Господу господствујућих, који је толико великодушан према својим слугама. Господ наш у лицу апостола назвао нас је својим пријатељима. О томе је још страшније помислити него о томе да смо робови Божији. Роб може клањајући се да сакрије поглед; пријатељ не може да избегне сусрет с погледом свог пријатеља – прекоран, опраштајући, који види срце. Тајна хришћанства, за разлику од тобожњих тајни којима лажна учења саблажњавају људе – јесте као погледу недокучива дубина најпрозирније воде која је, ипак, толико велика да јој дна не видимо; а она га и нема – то дно. Шта се може рећи ове вечери? Само једно: да су Свети Дарови, који ће нам бити изнети и дати – управо исти они, тело и крв Христова, које су с невероватним потресом срца кушали апостоли. И овај наш скуп – то је иста она Тајна вечера која траје. Молићемо се да не одамо Божију тајну – тајну која нас спаја с Христом, да доживимо ту топлоту тајне, да је не издамо, да одговоримо на њу макар и најнесавршенијом верношћу. Блажени Августин је о Евхаристији говорио за наше малодушно срце прилично тешке речи. Он је тумачио Евхаристију, рецимо, као позив на мученички подвиг: за тело и крв које је Христос дао за нас, ми треба да будемо спремни да дамо наше тело и нашу крв. На подвиг мучеништва у пуном смислу позвани су малобројни и ми нећемо говорити о стварима које су за нас сувише високе. Али, ако нам Господ наш предаје, оправши ноге наше, тело своје и крв своју, како онда да не поднесемо великодушно макар оне мале незгоде које морамо поднети?! Помолимо се да никада не заборавимо тајну у коју смо примљени великом тајном – Тајном вечером, да је никада не одамо непријатељима видљивим и невидљивим, да никада не доживимо камену неосeтљивост према њој. И да наше срце хрли да служи Цару царствујућих који је толико милосрдан, толико близак – до крајње блискости, до блискости Јела које кушамо. И још једна мисао требало би да дође свакоме ко слуша ово читање Јеванђеља. Видимо да се Господ наш у свом земаљском животу држао старозаветног закона. И у град Јерусалим Он је дошао због циклуса празника који је постојао код Јудејаца – између јудејске Пасхе и јудејске Педесетнице. Дошао је не да руши, већ да испуни, и Његов живот је почео тиме што се Он по закону подвргао обрезивању. Зашто је, пак, у једноме Господ наш тако доследно бацио изазов закоништву – у питању потпуног нерада, који су јудејски законичари захтевали од човека суботом? Свакако, то нас учи томе да је доброта важнија од обреда, важнија од обредне правилности, то нас спасава од обредне вере. Па ипак, изгледа да се не ради само о томе. Шта је јудејском вернику значило нарочито строго поштовање суботе? – Значило је да је стваралачка делатност Бога завршена до седмог дана: седмог дана Бог је отпочинуо од напора својих, и та завршеност Божијег дела празнује се сваке суботе. И нерад верника је – потврда његове вере у то да се свет неће променити. (Иако је код Јудејаца у Христово доба постојало учење, не сасвим јасно, о будућем веку и о васкрсењу, у које су веровали фарисеји; садукеји су га, узгред, негирали, тако да то још није била општа вера. ) Ако се празнује одмор Бога, који се схвата као потпуни нерад, као прекид Његовог стварања, свет је, дакле, стабилан. То је описано с тужном лепотом у књизи Проповедниковој: шта је било, то ће и бити. Томе Господ наш супротставља другачије учење, које не руши смисао Старог Завета, али га допуњује: одмор Бога – није престанак Његовог стварања (иако је свет Божији довршен и савршен у оном мери у којој није покварен деловањем палих духова и палих људи). И сада, видећи свако дело Божије – напупеле гране у пролеће, и сваку другу творевину – ми чујемо речи Творца о томе да је то добро веома. Па ипак замисао Бога још није остварена – замисао о преображају света. Бог нас је створио људима, а ми смо сами себе учинили палим људима. Али Бог жели да нас уздигне до такве врлине, за коју Апостол Јован у својој посланици не налази речи, говорећи: ми смо сада деца Божија, али не знамо шта ћемо бити. И речи Господа: Отац наставља да дела, наставља да ствара, и ја настављам. Знамење тога је – исцељење у суботу. Милост Божија је безгранична, издашна, она предухитрава човека, његове захтеве и молбе, а да и не говоримо о његовом исправљању. Али милост Божија је захтевна. Ми знамо како се понашамо с туђом малом децом, а како са својом децом. Туђу малу децу, за коју не сносимо одговорност, радо ћемо помазити, ако нисмо баш сасвим зли људи, даћемо им нешто слатко, радоваћемо им се и ништа од њих нећемо тражити. Ми за њих не одговарамо. То је за њих и за нас радост тренутка, која нема наставка ни будућег смисла. Али Бог је према нама добар не као туђи чика који нам поклања бомбону и одлази својим путем ништа од нас не тражећи. Христос дочекује човека кога је исцелио и подсећа га на то да је велика милост коју је добио – у исто време и захтев: не греши. Што нам Бог више даје, то више од нас тражи. Још боље ће бити ако схватимо да је Његова захтевност према нама – најбоље што нам Он пружа. Речи „не греши“ казане су човеку излеченом од веома тешке, веома дуге болести, ослобођеном најчемерније невоље. Али нико од нас, чак ни они који живе у благостању и наводно безбедним животом, не зна изнад каквих бездана нас води, нас слепе, који те бездане не видимо, рука Божија. И те речи су упућене свакоме од нас: не греши, да ти се не деси нешто још горе. Јер чак и они међу нама (а много ли је таквих међу нама?), који немају сећања на тек минулу, чудом избегнуту тешку невољу или несрећу која их је задесила и затим узмакла, имају све разлоге да знају да им у сваком тренутку може бити много горе. Ми смо себе и Божији свет довели у такво стање када невоље морају да нам се догоде. И било би разумно – да не говоримо о томе да је то дуг захвалности – да не грешимо, зато што Господ не поступа с нама према гресима нашим. Помолимо се за то да Бог узвиси наше изнемогле душе, изнемогла срца, и изврши дело препорода наше отаџбине. Данас смо још дужни да се молимо за душе оних који су својом крвљу платили победу наше отаџбине. Дужни смо такође да се сетимо људи који су у руској дијаспори дали свој живот за спас оних којима је претила нечовечност хитлеровског режима. Дужни смо да се сетимо људи као што је мати Марија. Помолимо се да наша отаџбина, као изнемогао, као неко ко је изгубио земаљску наду, стекне здравље не према гресима нашим. Амин. Сергеј С. Аверинцев https://teologija.net/tajna-zrtvene-ljubavi/
  18. У доба, које карактерише необуздана еротика и пансексуализам, заиста је веома тешко говорити о концепту хришћанске љубави. У доба у коме се дискурс жртвовања сматра превазиђеном романсом и које је себичност и самоправедност свело на начин живота, како је могуће говорити о концепту понизности, који је неопходан услов хришћанске љубави? Па ипак, љубав, коју велики Апостол народа Павле тако лепо велича у 13. глави свог 1. писма Коринћанима, у такозваној „химни љубави“, јесте А и Ш хришћанске вере и живота. Не љубав као апстрактна идеја, не љубав као пуко људско осећање, већ љубав оваплоћена и распета, сам Богочовек Исус Христос, без чијег учешћа је сваки појам љубави лажан и илузоран. Еванђелист Јован Богослов нас у својој Првој саборној посланици подсећа да је „Бог љубав“ (1. Јованова 4:16). Света Тројица у коју верујемо, једини истинити Бог, није безлично биће, већ је заједница личности, заједница љубави. Он је створио свет и човека из крајње љубави и из љубави влада и одржава универзум. Он је толико заволео свет и човека да је хтео да Његов Јединородни Син уђе у коначну историју света, преузме људску природу и буде разапет за грехе људи. „Јер Бог је тако заволео свет да је дао Сина свог Јединородног, да ниједан који верује у њега не погине, него да има живот вечни“ (Јован 3:16). Анархични и предвечни Син и Реч Божија, вођен крајњим снисхођењем, испражњен је од своје божанске славе и узима обличје слуге; Он се унижава до те мере да прихвата да претрпи срамну смрт на крсту “за нас људе и за дан спасења“. У овим условима постаје разумљиво шта за нас представља хришћанска заповест љубави, коју сви црквени Оци и Учитељи сматрају за венац врлина. Хришћанска љубав је пре свега подражавање бескрајне љубави Тројичног Бога и подражавање љубави оваплоћеног Сина и Речи Божије. Божија љубав је љубав без краја, без граница. И хришћанска љубав, да би била права хришћанска, такође мора постати бесконачна и безгранична. То не може бити права љубав ако је усмерена само на оне који нас воле или на оне од којих очекујемо узвраћање. Не може бити права љубав, ако је ограничена на нашу породицу, на наше пријатеље и познанике, на нашу друштвену групу, на нашу нацију. Истинска хришћанска љубав упућена је свима без разлике, пријатељима и непријатељима, сиромашнима и богатима, јакима и слабима. Зато нам Господ у Својој Беседи на гори налаже: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе... као што сте рођени као синови Оца свог који је на небесима“ (Матеј 5. :44-45). По светом Исаку Сирину, хришћанска љубав је упућена чак и демонима. Доста је примера Светих наше Цркве, који су се молили Свеблагом Богу и за архиђавола, макар знали да он није прихватљив за спасење. Љубав Богочовека Исуса Христа је пожртвована љубав. А хришћанска љубав, да би била права хришћанска, мора бити праћена нашим одрицањем од сваке страсти и сваког греха, да би у нама било места за стицање божанске благодати. То мора бити праћено и одсецањем наше воље, како бисмо Божју вољу могли да спроведемо у дело у свом животу. Истинска хришћанска љубав значи и спремност на жртву. Жртвовање нашег доброг провода и удобности, жртвовање наших разних жеља, жртвовање наше себичности и сопствене воље, жртвовање чак и сопственог живота, ако се то у неком тренутку од нас тражи. Без ове спремности на жртву не можемо истински волети своје ближње, па ни Бога, наравно. Јер, љубав, када „тражи саму себе“, она није хришћанска, већ љубав према овоме свету. За човека који жели да живи светски, ова љубав је неисплатива, јер поништава све чињенице удобног и пријатног живота. Али за човека, за кога се живот не завршава биолошком смрћу, за човека који „очекује васкрсење мртвих и живот будућег века“, ова љубав је једини пут, који са сигурношћу води у живот вечни. о. Михаил Воскос https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/i-ennoia-tis-christianikis-agapis-se-mia-epochi-akratoy-erotismoy-kai-pansexoyalismoy/#
  19. Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада починио кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана ће викнути: "Распни, распни Га!" Човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока,ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат, јер то је као да се говори о Богу, невидљивом и недокучивом људском уму . Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ, али сигурно је да милост није уметност сликања или поезије, није лепо певање и музика, како верују световни људи. Све је то само њен бледи одраз. Благодат није просвећени ум, чак ни ватрена љубав према другим људима или према отаџбини, на чему инсистирају савремени хуманисти и политичари. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат та светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавору (в. Мт. 17, 2). Међутим, то се не може видети у нормалним околностима. Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања примили смо залог ове Божанске светлости. Даље, пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, него и да га умножимо, да постанемо светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). У стицању светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Осим тога, већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах однесе ветар сујете. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. Уз помоћ благодати, човек делује, оно што изгледа невероватно чини могућим, слабо чини јаким, незналица постаје просвећена. Ћути, препусти се, несебично помози, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Како да благодат буде присутна тамо где човек не уме да попусти, да благоразумно ћути, да се понизи, да подржи слабе, да опрости душманима и преступницима?! Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум, не умишљеном, већ стварном мудрошћу, и упути нас у чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag
  20. Јер врло често ми сами постајемо главни проблем у нашој љубави. Често се осећамо као да боље знамо шта је другом потребно. Ово је посебно евидентно у породици, када се брига о најмилијима лако може претворити у деспотско старатељство. Верујемо да се препуштамо служби својој родбине, а у ствари постајемо немилосрдни тирани. Мислимо да носимо подвиг због вољених, очекујемо захвалност, али наилазимо само на одбијање и негодовање. И не разумемо зашто. У суштини, све је једноставно: само погледајте наше најмилије и њихову реакцију на нашу бригу. Ако им такво старатељство не доноси радост, већ само напетост, нелагоду, узнемиреност, итд., онда нешто није у реду са овом „бригом“. Али зашто се ово дешава? Зар не желимо свима добро? Зар немамо добре намере? И овде вреди говорити не о намерама и не о „незахвалним“ ближњима који „не цене“ наш труд, већ о нама самима. Као што се често дешава, мотивација за многа наша дела није врлина коју проглашавамо, већ себичност, властољубље, скривена гордост. Најтужније је што ми сами то често не схватамо. Можда нам се чини да боље разумемо шта је потребно нашем ближњем. Али најчешће је самообмана очигледна – узимање сопственог искуства за универзално, а мишљења као једино исправног. Како пронаћи право решење? Прво морате да престанете да сматрате да сте увек у праву, да сте центар универзума и мислите да сте свезнајући. Свезнање је својство само Бога. А ево и одговора: у сваком појединачном случају, пре почетка било каквог посла, треба се помолити и смирено замолити Господа за просветљење. Поготово када су у питању наше ближње. Важно је не заборавити да их слушамо, јер често нам Господ говори кроз друге људе: опомиње и поучава. Заједничка комуникација може решити многе неспоразуме и ослободити нас лажних мишљења и идеја. Да бисте продуктивно комуницирали, морате научити да слушате и чујете једни друге. И овде је смиреност неопходна. Наоружани овом врлином, можемо бити заиста корисни нашим ближњима. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-kakve-su-opasnosti-ljubavi-prema-blizhnjem
  21. Ми не идемо на Небо не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо на Небо не зато што чинимо грехе. Све док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо на Небо, јер дајемо све од себе да постанемо оно што Христос жели да будемо, и такав напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, то не зависи од нас, него од Божје милости. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, починити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо бити у стању да превазиђемо своје грехе. То не значи да ми нисмо оно што Христос жели да будемо. Боримо се, ратујемо против својих греха. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни разумом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Ја увек упадам у замку истог греха. Тако да нећу моћи ништа постићи: не радим ништа!“ Много радимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што нас спасава, а не врлина у којој смо успели. Ђаво такође поседује врлине. Једном, учинивши нешто добро, отишао сам да кажем старцу о томе. Тада сам био искушеник. Кад ме је угледао, одмах је схватио у чему је ствар и, пре него што сам могао да кажем неку реч, рекао је: „Дете моје, зашто бисмо се хвалили и били поносни? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени због љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му јер нема тело.“ Био сам шокиран! Без обзира колико врлина имамо, никада нећемо моћи стећи оне које ђаво поседује. Али да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не; ни нас оне неће спасити. Шта хоћу овим да кажем? Да не треба да будемо пуни врлина? Не. Борићемо се за стицање врлина. Прави хришћанин је увек добродетељан, али није свака добродетељна особа обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али врлине саме по себи не спасавају. Бићемо спасени покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али смирење није само у изговарању празних речи као што су: „Шта сам? Ја нисам ништа!“ и претварању да си несрећан само зато да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан; гледај, имаш такве и такве врлине…“. Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само изговарање смирених речи, већ бити смиреномудра особа, имати смирен дух и не мислити да смо бољи од других, јер се свако зло рађа првенствено у нашим умовима. Ако духовно паднемо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, постоји његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа више. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се тога боји. Он има пуно врлина, али недостаје му једна – смирење, а то је створило пакао и донело духовну пустош. Како би показао снагу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с Неба на земљу, понизио се и био послушан до смрти (Фил 2, 8). Смирио се до тачке у којој је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно за наше спасење. Трудимо се да не паднемо у грех, али Бог намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење, и док плачемо због греха који смо починили, Бог нас крунише смирењем због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. Поставите себи правило да више не понављате своје грехе говорећи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да се представимо Богу. Човек мери ствари на један начин, али Бог мери на други начин. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не повлачите се из Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељна особа изван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је оштар, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и напустили смо цркву. Док смо чекали да будемо позвани у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам како си заспао у цркви.“ А он је одговорио: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан изван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да се током поплаве пробудите на улици. Покајање је оно што ће нас спасити, а не нешто друго. Због тога се морамо стално кајати. Зашто је то тако? Зато што стално грешимо и што не треба да будемо везани за грехе које чинимо. Свети Доротеј каже да чак можете некога узнемирити начином на који га гледате и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у јаму и непомично чекамо тамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Радећи тако, отићи ћете на Небо, не сумњајте у то. Јер када особа каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, то показује да жели бити са Христом, да неће грешити по својој вољи, а ако греши, онда ће то бити против њене воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супротни закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7,23-24)? А ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Бићемо спасени молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ И смирењем. Често када нешто тражимо од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испоставља се да смо имали више користи од молитви које смо упутили Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одгађа да нам пружи оно што од Њега више пута тражимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље патње – на пример, болест – како би нас спречио да грешимо. Да смо уместо тога завршили у другачијој ситуацији, били бисмо задовољни и сагрешили бисмо. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Игуман НИКОН Атонски https://svetosavlje.org/nema-greha-koji-je-veci-od-ljubavi-bozje/
  22. Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. „Дођи иако не можеш”, и то је све. Без сувишних покрета, израза, љубав тражи баш оно што је немогуће и једино је тада права. Реално није њен домен, зато опет каже: „И тамо где никад ниси била/ Надао сам се да ћу те срести.” Једноставно, као што је лишено компликација све што је истинито, нижу се стихови нове, а опет препознатљиве поеме „Најнајнија” Матије Бећковића, у издању Српске књижевне задруге. Елиптичност њених поетских исказа води у ширину, па се опет враћа оном месту искрености од којег се ништа не може сакрити, где свако пред собом види шта је право, а шта није. У стварности, у друштву, у срцу. „Ти си мени ја…” Ваша нова поема сачињена је од љубави. Како то да призивате ово осећање сада када га свуда има најмање? Не може се рећи да љубави нема ни онда кад је једва има. Чак се чини да је моћнија што је мања, а поготово невидљивија. Као у модерној науци. Зато сам био опрезан. У овој поеми одлучио сам се за микродозе. Биће довољан један стих дневно наште срца. Враћате ли се тиме и поеми „Вера Павладољска” и свему што ју је пратило? Све личи на разбијен мозаик чији комадићи припадају мојим давно написаним љубавним песмама. Као у некој врсти калеидоскопа, непрестано се растављају и састављају. Можете да се усредсредите на једну коцкицу, а можете и на цео мозаик. Може се читати појединачно и као целина, од почетка до краја. Постоји чак и једва скривена фабула. Враћате ли се себи више него пре? Да сам од себе одлазио – лакше бих одговорио на ваше питање. Међутим, немам обичај да напуштам себе. Можда ви нешто знате што ја не знам. Најбоље је да питамо Шерлока Холмса. Ако ико зна – он зна. Како сте дошли до насловне речи „најнајнија”? Први пут сам ту реч употребио у поеми „Учини ми љубав”, која почиње стихом „Учини ми љубав, душо најнајнија”. И одмах је била уочена као дотад нечувена. Тој речи је леп есеј посветио Драган Лакићевић. На тепању смо одрасли. Без тепања нема љубави. А чини се да је у наше време и тепање постало нека угрожена дисциплина. Ако кажете да ове искрене речи у наше време звуче наивно и превазиђено, а чак би онај ко их користи могао да заглави у Институту за ментално здравље, шта то онда говори о људима? У овим временима се не маше емоцијама. Велико јунаштво би било кад бих ове стихове читао на јавним местима, а да не будем хоспитализован. Они су више за личну употребу. Читају се унутрашњим гласом. Најбоље је да нико не чује. Светом влада мањина која има моћ и новац. Зашто је мржња јача од љубави, зашто увек страда позитивац који воли, као што је био Че Гевара, ваш литерарни јунак? Бесрамна лаж је да је мржња јача од љубави. Пропало је све што је мржња рађала и стварала с толико вере и проливене крви. И да по ко зна који пут поновимо: мржња је сама по себи лаж. Лаж је све што је с мржњом о било коме речено и о било коме написано. „А по Павлу и да планине помераш/ Ништа си ако и љубави немаш!” „Највећа љубав остаје без речи”, један је од ваших стихова. Да ли због тога белине допуњују ове сентенце и тиме стварају необичну форму књиге? Немала част указује се једном стиху или једној речи ако се штампа сама на целој страници. Оставио сам простора да свако домисли још нешто или дорекне оно што мисли да није речено. А шта све може стати на једну страницу једва можемо и да замислимо. Сваки стих и могући наслов, или почетак нове ненаписане песме. А сваки од тих стихова можда би се могао пронаћи и у мојим ранијим љубавним песмама. „Љубав није љубав ако може да прође.” Шта јесте љубав? Свака нова дефиниција би звучала отрцано. Љубав измиче дефиницијама. У томе је њена неодгонетљива тајна. Остаје само она једна дефиниција: Бог је љубав. И љубави има колико и Бога. „Сети се песника који не постоје/ А једино вреде због љубави своје.” Како нас одређује оно што волимо? Кад би нас нешто коначно одредило, било би и касно. А то је најмање интересантно. Кад је било шта јасно и одређено, тиме је обично и завршено. Љубав је непредвидива. Несвесни део је најбитнији. А креација је права ако је несвесна. Некада су од оваквих речи настајала велика дела, и Његош је писао најлепше љубавне стихове. Навршено је 50 година од разарања Његошеве капеле на Ловћену… Пре пола века срушена је капела на Ловћену, у којој је по свом аманету почивао владика црногорски Петар Други Петровић Његош. Узалуд је устала Српска православна црква и листом сви најзначајнији научници, историчари уметности, архитекте, песници, ствараоци из свих република, да је одбране. Никада ни око чега није био једнодушан сав мислећи свет Југославије као тада, противећи се таквом варварству. Црква је ућуткана, Његош киднапован и развладичен, пресељен у маузолеј као Лењин. Није запамћен случај да је неком владици подизан маузолеј за инат и упркос противљењу његове цркве. Деценијама је по Другом светском рату писано и учено да Његош није држао ни до свог владичанства, ни до своје цркве, ни до своје вере. Најзад је дошло време да се учини крај тој отмици, да се капела обнови, а не да се маузолеј руши. Бесмислено је да се пева: „Ловћен нам је олтар свети/ У њега смо сви заклети!”, а да олтара нема. Владика Раде се у међувремену преместио на икону као Ловћенски Тајновидац, па је правда и да почине у својој гробној цркви, како не би био једини светац и владика на чијем се гробу не држи опело и где не гори свећа. Живот је, као и љубав, пун парадокса, као у стиху „Ако се не јавим, знаћеш где сам”. Има ли наде за нас овакве, за читав свет који је исти такав? Наде има и за нас, и за свет, чим се овакве књиге још штампају и овакви разговори воде. И у сваком следећем тренутку добијају друкчије значење и поруку. Надајмо се да ће у будућим, топлијим временима ове речи звучати као сведочење да нисмо живели без емоција у оскудним и хладним временима. Ваш шерлоковски качкет је и на корици ове књиге, међутим, по врућини носите шешир Моме Капора, а у вашој књизи пише: „Не умире се за умрлима.” У којим тренуцима осећате бесмртност живота? Баш у данима кад носим шешир Моме Капора, припаљујем цигарету упаљачем Душана Радовића, пребирам бројанице аве Јустина Поповића, пишем пенкалом Милована Ђиласа, седим испод слике „Сумрак Ловћена”, коју ми је даровао Петар Лубарда, котрљам лоптицу воска коју ми је пружио Атанасије Јевтић и окружен сам фотографијама Стевана Раичковића и Михиза, гледам Амфилохијеву икону и осећам бесмртност и љубав која се прелива на оба света… Како сте читали недавно објављене дневничке записе Милована Ђиласа? Ђилас ми је рекао да ће његов дневник бити моја аутобиографија, да сам му ја дао идеју да води дневник, али да сам то заборавио, што он такође напомиње. Уверио сам се да је записао сваку реч коју сам изговорио, а да ја то нисам знао. Срећом, тако је боље, да сам знао, све бих покварио. Овако је то испала једна поема о љубави и пријатељству. Оно што је у том дневнику најпотресније јесу странице посвећене његовој преминулој супрузи Штефанији, које сматрам најлепшом љубавном песмом на српском језику. Марина Вулићевић/Политика https://patmos.rs/2022/08/09/matija-beckovic-besramna-je-laz-da-je-mrznja-jaca-od-ljubavi/
  23. Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!" Учени калабријски монах Варлаам јасно је указао да човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока, ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат. Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавор (в. Мт. 17, 2). Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да је виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања добили смо залог ове Божанске светлости. Пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, већ да га и умножавамо, постајући светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). Стицање светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више, не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах понесе ветар сујете. Вредност таквих добрих дела је веома сумњива и тешко је рећи шта је у њима више – добра или зла. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“– поучава свети апостол Јаков (Јак. 4, 6). Ћути, препусти се, несебично помажи, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум стварном мудрошћу, и упути нас на чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag
  24. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
×
×
  • Креирај ново...