Претражи Живе Речи Утехе

Зашто је то тако? Зато што је Бог такав. Бог љуби све једнако, без разлике и без изузетка – то је основна истина Цркве – нема ни најмање промене у љубави Божијој према свему створеноме. Колико воли нас, толико воли и демоне. Он на исти начин и потпуно воли човека, Богородицу, али и ђавола – без да некога воли више, а другог мање. Јер да Бог неког воли мање, а неког више, то би значило да је Његова љубав ограничена, да има меру, да има страсти, да трпи промене, да није савршена и потпуна. А управо то се дешава нама, који не љубимо Бога увек једнако. Сатана уопште не воли Бога, а Богородица га воли свим својим бићем. Тако га неки од нас воле 10 посто, неки 20 посто, а неки 100 посто и управо та мера љубави одређује наш однос са Богом, а то зависи од нас, а не од Бога. И то је оно основно што би свако требао да зна, да не би кривио Бога како друге воли више од њега или како се Бог на неког гневи више, а на неког мање. Према томе, када знамо ко је наш Прволик тј. Бог, онда можемо да разумемо и другог човека. Тако ћемо, на послетку, схватити да не можемо неког да волимо више, а неког мање и да не треба да будемо груби и охоли према, на пример, преступницима и онима који су у тешкоћама. Нећемо се моћи тако понашати. Једноставно, ни у души се нећемо тако осећати. А то ново, добро расположење, ће свакако имати одјека и у друштву у којем живимо. Јер ми смо друштвена бића и све има свој одјек. Требало би да имате овакву љубав за све и свја, без изузетка. А да ли би требало да постоји мера за ту савршену љубав? Не. Ако се тако питамо веома смо ниско на лествици љубави. Свако са својом мером. Ето, имали смо велике светитеље, па добро. И ми бисмо да достигнемо савршену љубав. Али ми имамо мало љубави, па ипак говоримо о савршеној љубави да бисмо видели пут којим треба ходити. А савршена љубав је када се према човеку односиш са потпуном, искреном љубављу. Љубав није испуњавање својих хтења и жеља, она није лакомислена и, да тако кажем, глупа. Ако волим то не значи да сам глупак, да живим у сновима и не видим шта се око мене дешава, или да све видим ружичасто. Не. Божији човек није безуман или малоуман. Како се некада говорило, ако идеш у Цркву, малоуман си. А данас говоре да си заостао, старомодан. То, наравно, није тако. Шта се заправо дешава? Једноставно из човекове душе се уклања страст – он види шта се дешава, препознаје страсти, познаје зло, лукавства, види их, види он све сплетке, веома добро их разуме, али другом човеку не приступа острашћено. Такав човек може да изглади ствар, на једна миран, неострашћен начин, наравно колико је то могуће. А зашто он то постиже? Зато што такав човек има апсолутну љубав. Ово је веома важно, јер ако немамо такву љубав, непрестано ћемо осећати тежину, а кроз живот та обремењеност ће се само увећавати, јер посведневно гледамо и срећемо се са људском злобом – подозривошћу, отуђеношћу, а онда и ми постајемо непријатељски настројени према другима, без обзира да ли то желимо или не. Таква је људска несавршеност. Ако не будеш имао пажњу и спремност да се позабавиш овим питањима, и ти ћеш постати исти такав, и бићеш у истом млину у којем ћеш и ти да мељеш и тебе ће да мељу, и више нећеш бити у стању да поднесеш ни најмањи подвиг или тешкоћу у животу, чак и ако буду повезани са онима које највише волиш – јер се може десити да те у једном тренутку и најближи изневери или једноставно није у стању да ти пружи то што тражиш, не може да ти пружи апосолутну љубав. Једнставно наиђу такви тренуци. Такав је живот. Е, то је оно главно, како ћемо се понети и држати у таквој ситуацији када нешто не може да буде по нашој вољи, онако како смо замислили! Ако немамо милостиво срце, онда и ми улазимо у исти млин, који ће нас потпуно самлети у свим нашим тешкоћама, разочарењима и горчини, јер нисмо васпитали срце да има духовно благородство, које се задобија када састрадавамо и искрено љубимо сваког човека. Зато што једино када поштујеш и саосећаш са другим човеком, онда можеш и да га разумеш. Док не достигне ту меру, твоје срце треба да буде веома осетљиво и пажљиво, у смислу да осећа покрете и настројење других људи. Како у супротном да разумеш другог човека, ако ти је срце тврдо и окорело? Када срце постане тврдо, просто камено од страсти, греха и користољубља, оно не разуме ништа од овог, а спремно је да чини права злодела, на пример да убије и да се при томе смеје. Или да посматраш како неког убијају, и да те то уопште не занима, да те се не дотиче. Човек може да буде и као гвожђе и као памук. Колика је само разлика између гвожђа и памука! Има људи који уживају да малтретирају друге, а има и оних који искрено тугују само зато што су чули или помислили нешто што им оптерећује савест. Не мислим овде на оне коју пате од неке душевне болести, већ на оне простодушне и осетљивог срца, које се стиче када се човек подвизава по Богу и нема никакве везе са депресијом. То није депресија, није некакво болесно очајање, већ дубока свест о томе шта се збива у нама и око нас. Треба почети од сасвим једноставних ствари. Од начина на који разговарате са другима, од тога како ћеш да му помогнеш, од милостиње коју дајеш – даш некоме динар, и шта с тим? Зашто нам је Христос рекао да будемо милостиви? Зато да би сиромашни постали богати? Или богати осиромашили? Наравно да не; већ је смисао да општимо са другим човеком. Смисао давања милостиње о којем се говори у Јеванђељу нема социјалну позадину већ духовну – да те научи да општиш са својим братом, да састрадаваш са њим у тузи, да му се нађеш у нужди, да научиш да се одричеш, да схватиш да постоји други човек, да будеш спреман да ти умерш да би твој брат живео. Наравно, сваки човек сходно својим снагама и сили. Као што је сам Христос умро да бисмо ми живели. Митрополит Атанасије Лимасолски извор

Није битно колико ствари урадиш у овом животу, већ да ли ће оно што урадиш трајати. Печат има вредност због отиска који оставља, иначе не би имао вредност. Био би само ствар без значења. А какав утисак оставља? Верну копију самог себе! И са сваким отиском губи део себе. Када напустиш овај живот, победа би била да постоји бар једна особа која ће се осмехивати са љубављу када помисли на тебе. То значи да си нешто оставио иза себе, да си нешто урадио. Можда си напустио живот, али као успомену, уносиш љубав и светлост у нечије срце. А то значи да ниси живео узалуд, да си „уткао“ неки смисао у душу, и Бог то неће заборавити. Урадио си нешто што је остало за тобом. Оставио си отисак печата своје љубави у нечијој души. На крају је једино то вредно. Ни куће, ни њиве, ни наследства. Ах, колико се родитеља хвали имањем коју су оставили својој деци! Колико се, међутим, њих пита да ли су оставили љубав у њиховим срцима? Не љубав псеудо-морализма, која је само до гроба, већ бесмртну љубав која досеже до неба. Да ли сте, уместо да им оставите живот, својој деци оставили смрт под маском живота? Мислећи да сте им дали све, уствари им нисте дали ништа. Шта вредно можете дати свом детету? Сате молитве током свог живота — небеско благо! Многи узвикују: „Знаш ли шта сам све урадио?!“ Шта год да си урадио, брате, са својим „ја“, биће цвет без корена у овом и у следећем животу. Дела без „ега“, без рекламе, далеко од вике и галаме су она која ће се укоренити и никада неће увенути. Свети делају у тишини, јер њихова молитва производи највећу буку да би подигла несрећне душе. Душе које се целог живота боре и руше усред буке страсти и грехова. „Ко има моје заповести и држи их, тај ме љуби“ (Јован 14:21). То су знаци наше љубави према Богу и према ближњем. Заповести су путокази смисла и живота. Оне су печати Христови у свету. Оне су Његове ране у свету, које ћемо смирено клекнути да пољубимо и претворимо у живот, јер су дошле са крста љубави . Наши печати треба да имају знак крста, љубави према Богу и према ближњем. И ту се оцртава печат победе над смрћу. Тада никада нећете умрети. Свеци су живи. Они су оставили печате крста љубави у срцима људи. Живимо, остављајући печате љубави, а не ексере смрти за нашу браћу. Нека наш живот буде труд да живимо љубав Христову. Вреди... о. Спиридон Скутис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор