Претражи Живе Речи Утехе

Иако се дуго радујемо одмору и припремамо за њега, често се током одмора догоде свађе и сукоби... То се углавном дешава јер током године не стигнемо да посветимо довољно пажње нашим односима и да имамо оне непријатне разговоре који нам помогну да разрешимо потиснуте мисли, речи и емоције… Сада када смо на одмору, одједном смо сви цео дан заједно и као да се поново упознајемо. Углавном тада имамо утисак да нам ”деца подивљају”, не схватајући да се само осећају довољно слободно да испоље све што су током године држали у себи и проживели у вртићу и школи. Исто тако, можда не схватамо да пренаглашен одбрамбени став нашег супружника у ствари може бити само реаговање његовог нервног система на све што је током године трпео на послу и од породице порекла… Није нужно нама упућено… А и ми можемо имати утисак да нас стално други чланови породице нападају и очекују нешто од нас… Добро је подсетити се да смо само уморни и да нам треба мало одмора како би наша психа поново имала довољно снаге и како бисмо онда целу ту ситуацију сагледали потпуно другим очима (по принципу ”када си гладан/уморан, тада ниси сав свој”). Период породичног одмора је добра и ретка прилика да се поново зближимо и повежемо са осталим члановима. И не, у томе нисмо немоћни ако они не показују иницијативу или заинтерсованост. Сетите се да нико није имун на пажњу и љубав и да ако им посветите само мало пажње на начин на који је сваком од њих потребна, убрзо ћете видети промену енергије унутар ваше породице. Уколико у породици имате више од једног детета, потрудите се да имате заједничко време насамо са сваким од њих посебно. Било да одете само вас двоје у шетњу, скупљање шкољки, играње тениса или ластиша, сладолед и разговор о њиховој омиљеној игрици или серији, изненадићете се колико овако мала ствар може много да утиче на обнављање блискости на нивоу целе породице. За крај овог писма поделићу са вама једну малу вежбу која је спонтано настала у мојој породици када смо једном приликом супруга и ја са нашом децом били на одмору и желели да се боље повежемо једни са другима: Када седнете да једете заједно реците осталим члановима породице да желите да се подсетите шта волите код сваког члана породице. Затим питајте прво дете шта оно воли нпр. код тате. Након тога питајте и друго дете шта и оно воли код тате. На крају одговорите и ви на исто то питање (шта волите код вашег супруга - дакле, прво сви одговарају на то шта воле код једног члана породице.) Потом пређите на дете и питајте остале чланове шта воле код њега и нека сви одговоре. На крају питајте остале шта воле код вас. Док будете питали и одговарали потрудите се да саговорника гледате у очи и избегните подругљиве шале на туђ или сопствен рачун. Вежбу обавезно урадите тек НАКОН ЈЕЛА, а не док сте гладни, јер у супротном можете добити контраефекат.    

Не умем да волим – је довољно честа фраза на исповестима. Понекад је то просто констатација свога несавршенства. А понекад… Када између дугачких набрајања „стандардних грехова“ чујем: „Сагрешила сам унинијем, увредила сам се на мужа (родитеље), љутим се на децу, дешава се да се „истресам“ на њих, намам љубави према деци…“, и при том видим пред собом безизражајно лице с тужним очима – одмах питам: какве врсте проблема су биле у вашој родтељској породици? У већини случајева питање погађа «у тачку». Преда мном је – представница Одрасле Деце Дисфункционалних Порадица (ОДДП). Иза општих речи се сакрива дубоки пласт непрорађњних емоција и унутарличносних конфликата. За такве особе Бог је просто – Јавни тужилац, Судија, Који кажњава или награђује, Који уопште може да буде хладан и недоступан, Чију љубав треба заслужити. А пошто је, испунити до ситница сва требовања Новог Завета и црквених правила, довољно сложно – хронично осећање кривице је обезбеђено. И волети Га никако не полази за руком. Зашто је то тако? И ко су то – Одрасла Деца Дисфункционалних Породица? Хришћански психолог Г. Чемпан је писао да међу емоционалним потребама деце «нема важније потребе од љубави и пажњи, потреба осећати да он или она припадају некоме, да су жељени. Ако се деци удељује одговарајућа количина пажње, од њих ће највероватније да израсте одрастао човек са здравим осећањем одговорности. Без такве љубави код деце происходи задршка у социјалном и емоционалном развоју… Унутар сваког детета се налази „емоционани сасуд (посуда)“ која чека да је напуне љубављу. Када дете осећа да га заиста воле, његов развој ће тећи нормално. Но ако је сасуд љубави пуст (празан), код детета се појављују поремећаји у понашању. Већи део поремећаја у понашању детета се објашњава тиме што је „сасуд љубави“ пуст… Ја никад нисам видео сам тај пуст сасуд љубави унутар те деце, но видео сам разултате. Њихово лоше понашање није било ништа друго до поиск љубави коју они једноставно нису осећали“[1]. Ја би рекао овако. Детету је важно да добије безусловну љубав од обоје родитеља – а затим, када је «сасуд» љубави напуњен – учити се одавати је другима. Резултат слика за Когда нет ресурсов для любвиПри наличју породичних дисфункција, тај сасуд љубави није просто пуст, него и са пукотинама, деформацијама. И зато, без обзира на физички узраст, код човека се пројављује вечна глад за љубављу – без да је уме примити и накупити, а тим више – предавати даље. Чак му је и нејасно, шта је то такво – љубав. Човек у таквој породици одраста физички, по личној карти, по образовању, но емоционално остаје незрео. Какви су признаци ДП (дисфункционалне породице) где је код деце висок ризик да ће њихов сасуд љубави бити деформисан и ненапуњен? Наличје у породици алкохолне или друге психоактивне зависности. Или – постојана злоупотреба алкохола. Притом, проблем није само у томе што пијан отац својим изгледом и понашањем разрушава психу детета. Неретко мати породице троши све своје емоционалне ресурсе, време и физичку снагу на спасавање и покушај контроле – како самог мужа, тако и ситуације у целини – постепено се превраћајући у «Службу хитне помоћи и жртву». На децу већ не остаје довољно љубави ни снаге – зато је тако лако и «истресати се» на њих. Као разултат, деца не само да губе оца, него и мајку. Предстоји им живети реакцијама на болесно понашање обоје родитеља. Тако алкохолизам постаје породична болест[2]. Прељуба. Као правило, реакција «преварене половине» се скоро ничим не разликује од реакције на пијанство. Развод – као последица накупљених узајамних вређања, препирки и међусобног неуважавања супружника. Отворени хроничи конфликти или унтарња одстрањеност родитеља једно према другог за «фасадом благостања». То је могло да происходи и у периду трудноће или првих година дететовог живота. Постоји такав појам – пренатална неуроза. Одрастајући, човек може и да се не сећа тог времена породичног неблагостања, но на његов емоционални развој оно је успело да утиче. Емоционална хладноћа према деци. Принцип: Ево теби компјутер и кросерице – само нам не сметај да се бавимо каријером, одмором, домаћим делима. Хиперзаштита, брига о здрављу и безопасности детета која се превраћа у тоталну контролу. Превраћање детета у «сунце мамино» коме не дају могућност да одрасте учећи се на грешкама и њиховим последицама и који не зна границе дозвољеног. Повишена требовања према детету, стремљење да се на њему реализују сопсветна очекивања и амбиције (Ти си дужан…»). Неприхватање детета/адолесцента приликом његовог пада, неуспеха. Саздаје се «зона одстрањености» – он их је «осрамотио», «није оправдао њихове наде». Постојање у породици «центра пажње» – нпр. један од ауторитетних родитеља[3] око којег се све«врти». Нежељено дете, окривљавање детета за родитљске проблеме (да се ти ниси појавио на свет ја би завршила медицински факултет…»); «звоцање» о том како се о њему брину, колико снаге на њега троше. Фактички га превраћају у «жртвено јагње» на рачун којег се може «спасавати» сопсвтвена неоствареност, или неспособност волети. Као што се види из тог списка – детаљи су савршено разни. Но суштина је једна.Резултат слика за вда Како се све то може манисфестовати у одраслом животу. Контразависност. Уморивши се од ауторитетних личности у породици, ОДДП могу да прилажу сва усиља како би постали независни. А неутољена жеђ за љубављу се трансфромише у стремљење да се заузме прво место «центар пажње» помоћу успеха у социјалном животу. Они могу постати познате личности – банкари, менаџери, бизнис-леди и слично. О њима ће да пишу у новимана, њима ће се дивити, њима ће завидети, посећиваће елитне салоне, биће окружени пажњом. Но дубоко унутра у њима ће продужити да живи малено незаштићено дете. Њима је веома тешко да граде блиске личне односе с било ким. За маском бизнис-леди показаће се малена уплашена девојка која се страшно боји да ће неко увидети њен страх. Да неко поново може да нанесе бол том унутарњем детету. Зато су контразависни људи при свој својој спољашњеј независности и успешности – дубоко усамљени људи. Но о том нико не треба да зна. Њима је такође тешко открити се Богу – јер то по њиховом схватању значи признати своју зависност од Њега. То, да се у Њему открива истинска слобода – њиховом сазнању је недоступно. Зависност од психоактивних супстанци[4]. Притом су до своје четрнаесте ОДДП могли сасвим да мрзе алкохол. Но једном су у друштву попили пиво – и сви страхвои, бол, увреде, љутње су одједном исчезли. Напокон су смогли да се емоционално открију. Осетили су да им је овде добро, у друштву са тим момцима и девојкама, да су блиски једно другом. Уопште, алкохол (или наркотици) – су супер, то је прекрасна анастезија, то је као појава дуга усред тужног, тмурног, безрадосног живота. Од сада ће наркотичке супстанце да заузимају све значајније и значајније место у њиховом животу. Коцка. Интернет-зависност – као могућност да се побегне од своје сопствене ништавности, од неумећа да прихвате себе онакви какви су – и да узму на себе одговорност за свој личносни развој. Склоност к љубавној зависности. Одраслој Деци је важно да «буду неком нужни» и зато их је лако искористити. Између осталог и у сексуалним односима. Они могу да буду свесни греховности тих односа – исповедати их, могу бити свесни да их искориштавају – но избавити се из замке својим силама не могу. А када им успе да прекрате такве односе – лако се опет «запетљају» у исте такве. Ако њихов «изабраник(-ца)» сам(-а) прекида такве односе – дотадашња «љубав и жртвеност» према њима се превраћа у патолошку љубомору и очајање – скроз до покушаја суицида. Љубавна зависност може да се пројави и према ауторитетним особама. У таквом случају сексуална позадина може да се уопште јавно и не пројављује зато што је на првом месту емоционална привезаност. То су на себи осетили они духовници на које жене, не добивши љубави, пројектују образ идеалног мушкарца, оца – чак се могу и борити међу собом ко ће да овлада његовом пажњом. Одрасла Деца лако бркају љубав и жалост – и ступају у брак с човеком склоним к алкохолизму. Ако им је неко уделио мало више пажње – спремни су да то прихвате као љубав – и «ускачу» у брак, да би затим страдали због одсутства љубави. Психолошко и физичко насиље од стране родитеља супротног пола може да приведе к неспособности (страх, неповерење) да се граде здрави односа с даним полом, а да се осећа привлачност према представницима свог пола (с њима је безопасније). Подгријавано пропагандом, та проивлачност може да прерасте у хомосексуалност. У простијем варијанту – ОДДП страдају од тога да су неспособни да саздају породицу (при сусрету са супротним полом, када односи долазе до тачке у којој се поставља питања поверења и емоционалне отворености – ниче ефект одстрањивања). Или се заносе тим представницима супротног пола који су слични на родитеља-насилника. Понављање у својој сопственоиј породици модела дисфункционалних односа родитеља (тзв. патерни понашања). У животу с «другом половином» (као правило – и она је из ДП) задовољаваће се унутарња несвесна потреба да се живи не свој живот (зато што је унутра пустош), да се биде «жртва», «спасатељ», «контролор» – и тада постоји онај кога могу окривити за своју несрећу. Али истина је у том да они не умеју да буду срећни. И у том је разлог због чега они и у породици и у социуму ступају у деструктивне односе – с друговима/другарицама, сусадима, килегама, подчињенима, послодавцима. Резултат слика за нет любви И при свему томе ОДДП успешно држе „фасаду благостања“. И ни колеге са посла, ни блиску пријатељи често немају представу у каквој атмосфери живи дани човек. Због „табуа“ на разглашавање породичних тајни, развод или обраћање за помоћ компетентним специјалистима (или у групе самопомоћи) происходе далеко не одмах после пројаве проблема у својој сопственој новосазданој породици. Најчвршћи дисфункционални односи у породицама сазданима ОДДП формирају се тамо где нема јавног насиља или алкохолизма. Постоје „пецкања“, укоревања, исмевања јавних и измишљених недостатака, небрига о потребама другог (материјалних и емоционалних). „Не туче се; опија се само повремено; плату доноси кући“. Само што му је лице због нечега хронично камену-уморно-утучено, а у осмеху некако мало живота. Одрасла Деца могу да расту у изолацији не бивајућу у породицама са здравим односима. И зато им ни у главу не долази да се може понашати по другому. Ако је мама сав живот била „домаћица и служавка“ – онда ће Одрасло Дете активно да „ломи“ своју супругу под тај стереотип – „дужна си да се подчињаваш!“. А ако га она, показавши се психолошки целосна личност, просто напусти – он ће потражити другу „нормалну“ – сличну мами. Највероватније ће је и наћи. Аутор: Јеромонах Агапије извор

Архимандрит Евсевије (Меанџија), клирик храма Свете Марине у Атинској архиепископији говорио је у Теми јутра за Радио ”Светигора” о Светој литургији, истакавши да без Свете литугрије хришћански живот нема смисао, јер из ње извире сва пуноћа живота. „Оно што данашњи човек заборавља јесте да је он и биће молитве, јер молити се Богу ми постајемо уједно и ближи једни другима. Кад ми неко говори: ’Волим те’ , а никада се не моли за мене, онда та љубав завршава у гробу. А када се неко моли за нас и ми за друге, е онда та љубав васкрсава и вазнесе се све до небеса и тада заиста осећамо да смо ми кроз молитву једна велика породица у Христу, једна велика заједница у којој је глава сам Господ, наш Исус Христос. Осећамо кроз моливу да смо једни другима неопходни на путу нашега, не само спасења и царства небескога, него на путу нашег овоземаљског живота, једни другима смо узрок радости. Управо данас у доба великих немира, потребно је да се молимо како лично, тако и саборно. Свако од нас по благослову свога духовника и свештеника има неко мало молитвено правило, али, пре свега, молимо се за ближњег, како за живе, тако и за упокојене, али и за непријатеље своје – за сваког човека.“ – казао је архимандрит Евсевије. На питање како поступити према ближњима који не иду тако често на литургију, он је указао да је осуђивање једна од највећих препрека ка спасењу, те да не бисмо требали бити брзи на ријечима, већ да се молимо за њих. „Да не будемо никада наметни, него да будемо тихи, да будемо људи који се моле за друге, а да они и не знају, да никада не причамо другима да смо се молили за њих, да смо им помагали на тајанствен начин. Треба бити благ, јер Бог трпи нас који смо заиста никакви, а да смо сви били бољи, не би данас било овакво стање у свету. Не би можда били ни ратови, ни природне катастрофе, ни толики немири међу људима, али пошто ми сами нисмо бољи, како онда можемо да намећемо терет другим људима? Да се правимо свети, а ни сами нисмо свети. Него у смирењу да се молимо једни за друге и да не будемо као они који ће да терају правду, него они који ћемо бити помоћ свим другим људима и да једне друге подржавамо у нашим жвотним потешкоћама и околностима. Да будемо доброћудни. Пожељно би било да иде цела породица на литургију, али обзиром да је то понеки пут тешко, на нама је да се молимо за своје ближње који не иду на литургију из разноразних разлога. Ми не треба да гледамо разлог, треба да гледамо пре свега њих као личности и да се молимо Богу за њих и да их Бог просветли и отвори њихово срце. Ако се ми вратимо са литургије и кренемо кући, а понашамо као да смо изнад њих, да смо супериорнији, е онда нема пуно ефекта. Треба бити смирен, кротак, као што су били Свети старац Тадеј, патријарх Павле, митрополит Амфилохије… Видјећи грех других људи, не требамо бити неки који ће осуђивати, него треба да раздвојимо грех од тих личности, можда би било добро свакоме од нас – прво да се мало помоли, па онда тек нешто ако му Бог отвори срце да каже другом, јер нажалост данас смо сви постали брзи да осуђујемо све, почевши од његове светости патријарха, од епископа, свештеника, све око себе осуђујемо, а не знамо крст који они носе. Тако да, било би добро да имамо мало смирења, више љубави и поверења. Ако је човјек у гријеху, не треба ни ми да будемо још један терет на његовој души, него напротив, треба да се молимо за њега, да будемо један велики загрљај.“ – казао је између осталог архимандрит Евсевије. Комплетан разговор послушајте на сајту Радија ”Светигора”.