Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'христу'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Особа је нешто попут сијалице. Његова главна сврха је да буде извор светлости. Да сија. Ова функција је немогућа без струје. Чак и најређа и најскупља дизајнерска сијалица неће бити ништа друго до комад стакла ако није напуњена струјом. Тек када прође кроз филамент, открива се лепота коју је створио творац. Иста ствар се дешава са особом. Можда је леп, има богат унутрашњи свет, разне таленте, али без Бога његова права лепота никада неће бити откривена. Изгледаће као она иста сијалица која лежи у остави и чека да се упали. Људи блистају када Господ дође у њихове животе. Он их преображава, мењајући њихов поглед на себе, свет, друге људе и Бога. Особа почиње да сија, буквално трансформишући и осветљавајући простор око себе. Неки тако блистају да су дубоко урезани у сећање савременика и памте се и после десетина, а понекад и стотина година. Ови људи не само да су заблистали, већ су и запалили веру у људе око себе, откривајући своју праву лепоту у Исусу Христу. Једна од најсветлијих светиљки Цркве су првоврховни апостоли Петар и Павле. Христос у Јеванђељу каже својим ученицима: „ Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! “ (Лука 12:49). Они су буквално горели вером и љубављу према Христу. Живели су Њиме. Њему су посветили сваки тренутак свог живота. Све су оставили за Њега. Њихов пут је био различит, као што су били и они. Апостол Петар се појављује пред нама као прост рибар. Он се лако окреће Исусу када га Он позове: „ Хајде за мном “. Није постојало скоро ништа да се преобрати. Његова душа (као земља из параболе о сејачу) је већ била спремна. Христос га назива „Πετρος” – стена, и каже да ће на њој створити своју Цркву. Петар се појављује као једноставан човек. На Тавору, приликом преображења Христовог, када су се поред Исуса појавили Мојсије и Илија, он, у својој једноставности, каже како му је добро, и предлаже постављање шатора . Тражи од Учитеља да му заповеди да хода по води, не питајући се да ли може и да ли је достојан. Петар је јасан вођа, говорећи Учитељу: „Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога.“ (Јован 6,68) На Тајној вечери пита Исуса ко ће Га издати (Јован 13,24), а много пута у књизи Дела апостолских он говори у име Цркве. Али, он није само лик. Јеванђеље га приказује као живог, доживљајног и веома емотивног човека. Тврди да никада неће издати Учитеља, неустрашиво јури на једног од оних који су дошли да ухапсе, дрхтећи прати ухапшеног Исуса, издаје Га од страха и горко плаче при самом погледу на Христа. Пад и издаја су један од кључних тренутака у Петровом животу. Његов разговор са Христом на обали један је од најдирљивијих тренутака у читавом Јеванђељу. „ А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.“ (Јован 21:15-17). Христос много воли свог ученика и зна за његове сузе. Погледајте са каквом забринутошћу Христос каже Петру: „Већ сам ти опростио". „ Волиш ли Ме више од њих? “ је референца на параболу о два зајмодавца: "Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? (Лука 7:41-42). Коме је опроштено највише дуга, више ће волети. Христос Петра ставља на прво место међу једнакима, као оног који је највише препознао човекову потребу за Божијом милошћу, а не само за казном. Апостол Павле је био другачији. Талентовани фарисеј високог ранга из Венијаминовог племена. Његови преци су били краљ Саул и други израелски судија Ехуд. Добио је одлично образовање у школи фарисеја Гамалијела и имао је добре изгледе. Павле је идеолошки мрзео хришћане и горео је мржњом према њима. Био је познат у Израелу као прогонитељ Цркве. Овог ревносног прогонитеља Господ бира да проповеда незнабошцима. Ослепљен на путу за Дамаск, буквално се поново родио, поставши најсјајнији мисионар у историји Цркве. Пали се ревносном љубављу према Христу и свега се одриче ради Њега. Апостол о томе пише у једној од својих посланица: „ Но шта више, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио. и сматрам све за трице, да бих Христа добио“ (Фил. 3:8 ). Он жуди да проповеда Јеванђеље. Учи крзнарски занат. Ноге га носе од града до града. Ефес, Коринт, Солун, Атина и тако даље – где се насељава у занатске округе међу обичне раднике, одлази у синагогу (ако је могуће), склапа пријатељства и распламсава веру у свима око себе. Он буквално гради Цркву. Оба апостола су волела Христа, и обојица су дали животе за Њега. Њихова проповед их је одвела у Рим, где су их убиле римске власти. За њих смрт није била нешто страшно. Она је била прилично дуго очекивани састанак са њиховим вољеним Учитељем. „ Јер је мени живот Христос и смрт добитак. Али ако је живљење у тијелу плодоносно за моје дјело, онда не знам шта да изаберем. А обузима ме обоје: имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; остати у тијелу потребније је вас ради“ (Фил. 1, 21-24). Били су тако различити. Различити ликови, различита животна искуства, понекад и различити погледи. Апостол Павле је осудио Петра, а Петар је писао да у Павловим посланицама нема само мудрости дате од Бога, већ и неких ствари које је тешко разумети, тако да их „неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2. Петрова 3:16). Различити, али сједињени у Христу и љубави према Њему до смрти. Ово је веома добар пример за нас. Ми у Цркви смо другачији. Грешимо, мислимо, живимо, сањамо другачије. Али морамо, одржавајући јединство у главном, научити да волимо једни друге као и они. Замислите колико смо различити. Свако од нас види свет, пре свега, кроз себе. Друге одбијамо. Они су за нас нешто непознато, туђе, другачије. Наша себичност је одбојна. Понекад личимо на гомилу јежева који се гура у истој соби. Само у Христу наше разлике бледе у позадини. Само у Њему се учимо, не само да блистамо, већ и да волимо једни друге, ма колико различити били. Христос чини разлике безначајним, а љубав на првом месту. јереј Александар Данилов приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
  2. Управо због свега наведеног у вези са друштвеним контекстом у којем се рађа рана хришћанска црква, понекад и незнатне изјавекрију у себи дух промена или нам откривају веће истине. Овде ћемо изложити једну епизоду која одговара напред реченоме. По извесним мишљењима, епизода описана у 1Кор 11, 3-17 обично се узима као пример суштински потчињеног односа жене у односу на мушкарце.Контекст у којем су ова упутства изнесена највероватније јесте богослужбена заједница, што значи да су се хришћани састали у приватној кући, али је сам догађај јавни. Апостол Павле у наведеним стиховима помиње стид и срамоту у контексту молитве и пророковања: Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу. Сваки муж који се с покривеном главом моли Богу или пророкује, срамоти главу своју. И свака жена која се гологлава моли Богу или пророкује, срамоти главу своју; јер је једно исто као и ошишана. Јер ако се жена не покрива, нека се и шиша; ако ли је стидно жени шишати се или бријати се, нека се покрива. Али муж не треба да покрива главу, јер је слика и слава Божија; а жена је слава мужевљева. Јер није муж од жене, него жена од мужа, Пошто муж не би саздан ради жене, него жена ради мужа. Зато жена треба да има власт на глави ради анђела. Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога, (1Кор 11, 3-12). Термини срамоте и осећаја стида постављени су у оквир приче, тако да се не дотичу само друштвеног значаја, него своје значење граде и теолошки, али и богослужбено. За многе који су се бавили овим стиховима, најснажнији аргумент је био појам „главе“, у смислу да он симболизује подређеност жене мушкарцу, јер је муж глава жени. Међутим, у наведеним стиховима и почетак и крај су теолошки тако постављени да суштински релативизују било какву моћ мушкарца над женом, што ћемо у наставку покушати да објаснимо. Тако први стих каже, „Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу“, док последњи истиче „Ипак, у Господу нити је муж без жене ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену а све је од Бога“. У теолошкој изградњи аргументације посебно место имају стихови:„Бог је глава Христу,“ и „у Господу“.Даљи стихови користе аргументацију природне философије и културолошких потреба. Тако се на пример каже да нас природа учи да дуга коса срами мушкарца (1Кор 11,14), на исти начин на који је срамота и да се жена „гологлава моли.“ Питање гологлавости за саме Јевреје је означавало срамоту, 4Мој 5,18: „И поставивши свештеник жену пред Господом нека јој открије главу и метне јој на руке дар за спомен који је дар за сумњу љубавну; а свештеник нека држи у руци својој горку воду, која носи проклетство.“ У рабинској традицији, Кетубот 66a (Талмуд) сведочи да онај ко би открио главу жене, морао је да плати обештећење мужу, јер га је тим гестом осрамотио. Са друге стране, трећа књига Мојсијева такође означава да је знак нечистоће лепрозног распуштена коса: „А губавац на ком је та болест, нека иде у хаљинама раздртијем и гологлав, и уста нека застре, и нека виче: нечист, нечист“ (3Мој 13,45). Међутим, у хришћанском контексту сада, сама реч глава која се наводи већ у 1Кор 11,3 не значи више онтолошку разлику, јер само неколико редова касније иста реч („глава“) се користи за однос Бога и Христа. Веровање да је Христос Син Божији било је евидентно у Новом завету, али ово учење своје употпуњење добијa тек 325. године, кад се на Првом васељенском сабору Цркве дефинише природа тог односа између Оца и Сина („Бога и Христа“). Појашњење које овај Сабор пружа указује на исту божанску суштину коју имају Христос као Син Божији и Отац. Овим се учењем укида било каква субординација у терминима моћи између Оца и Сина, јер су обојица исте суштине. Њихов однос је дакле релациони пошто деле исту природу, те се тиме укида било каква теологија превласти и моћи једног над другим. У Богу, дакле, као три Личности, нема места за хијерархијски однос који би у себе укључивао владање једног над другим кроз силу и моћ. Јасним дефинисањем „исте суштине“ добили смо вишеструко другачија тумачења и разумевања Бога. Неизоставно да овако постављен концепт сада пружа сасвим различит увид у стихове 1Кор 11, 3-17. Значење се не може заробити у самом тексту, него га је неопходно теолошки вредновати, баш као што је и Павле питање стида и срамоте у контексту друштвеног понашања покушавао да богословски обухвати. Имајући у виду сада теолошко учење Цркве о Богу, можемо се вратити наведеним стиховима и у њима ишчитати нешто сасвим друго од поједностављивања којима се желела наметнути потчињеност жене мушкарцу, у име верe. (наставиће се)
  3. Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави. Нема смисла… Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења. У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми" „Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6). Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан. Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе? Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити. Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест. Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50). Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно… Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“. Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12). о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
  4. Предајмо себе и друге око себе – своју децу, родбину, најмилије, колеге, суграђане, све уопште – у руке Божије. И иако ова ђаконова опомена у Светој Литургији може изгледати безначајна и једноставна, она у наше дане има велики значај и велику моћ. У хаотичним данима у којима живимо и оптерећујемо се многим стварима, дошли смо до тога да се осећамо изузетно уморно и под стресом. Сусрећемо људе који пате, остареле због свакодневних недаћа, људе који носе дубоке ране због ствари које им се дешавају. Има младих људи који су толико осетљиви да им је довољно да чују једну лошу вест и душа им је утоне у велику збуњеност због дешавања у свету. Они су збуњени око тога куда иде овај свет и шта ће се десити током времена. Душа човека улази у ову стрепњу. Ова тешкоћа, ова борба, овај умор је један од знакова које је Господ дао за последња времена, и сви ми живимо у томе. Христос каже: „Дођите к мени сви уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). Такође, Црква нас непрестано позива да све препустимо у руке Божије. Много пута чујемо од духовних људи када поделимо своје проблеме и потешкоће: „Препусти то Богу“. Истовремено, чини се да нам овај одговор не говори много. Кажемо себи: „Како да то препустим Богу, шта да радим, како да нешто не учиним? Да препустим све Богу и прекрстим руке?“ Мислимо да би таква реакција била манифестација страха, равнодушности, а заправо је велика храброст. Морате бити веома храбра и јака особа да бисте све препустили у Божје руке! Ваша душа мора бити испуњена поверењем у бригу и љубав Оца нашег – Бога. Стрес, умор, анксиозност од многих туга које се дешавају око нас карактеристични су за наше доба. Друга значајна карактеристика је усамљеност. Живимо у великим градовима, али патимо од усамљености. Чак иу свом дому и породици осећамо да нас нико не разуме и да не комуницира са нама, да смо сами, напуштени и да немамо на кога да се ослонимо. Немамо никога ко нас истински воли, или кога можемо да волимо. Ове ствари нас преплављују и чине да не знамо где и коме да се обратимо. Буквално, наша душа улази у егзистенцијални мрак који је дубок, а ми не знамо куда идемо нити како да изађемо из ове невоље. Ипак, Црква вековима понавља своју опомену, која се заиста чини веома важна. Помислите на човека који је оптерећен великим бременом, а неко дође и каже му: "Дај да преузмем твој терет!" Он га узима и растерећује нас, осећамо велику удобност, опуштеност. Није га узео да га баци негде другде, већ да га на најбољи начин донесе управо тамо где бисмо ми желели. Он само жели да му верујемо и да му препустимо своје бреме – то је да цео свој живот предамо Христу. Ставимо све у Божје руке. Али да ли је ово лака ствар? Као што сам рекао, ово је веома тешко јер наше сопствено „ја“ стоји на путу. Наше самољубље. Плашимо се да све препустимо у руке Божије, да се препустимо Божијим рукама. Није лако рећи Богу: „Нека буде воља Твоја!“ Рећи ћу вам нешто што често понављам. Ово је моја сопствена слабост коју сам искусио пре дуги низ година. Када сам био млад, размишљао сам да се замонашим, та жеља за монаштвом долазила је из мене. С једне стране, желео сам да останем на Светој Гори, али сам се, с друге стране, плашио да то прихватим. Како ћу оставити родитеље, напустити завичај и отићи у страно, далеко и непознато?! Питао сам једног старца: „Оче, да ли да се замонашим?“ Рекао ми је: „Моли се Богу да буде воља Његова“. Био сам престрављен. Помислио сам: "Шта ако Бог жели нешто што ја не желим?"Тада нисам могао да схватим да је Божија воља највећи мир, утеха за човека. Није могуће да би Бог желео нешто што би вас довело у тешку ситуацију. Напротив, Он вас изводи из затвора у којем се налазите на место утехе и одмора. Божја воља значи мир за душу човека, радост. Нисам могао да схватим да ако се препустим Божјој вољи, то би био највећи мир. Плашио сам се ње и самог Бога. Као дете које одведу код лекара а оно му не да да га излечи, удара ногом, диже галаму и јури низ ходнике. Не дозвољава доктору да га дира. Све док се на тренутак није замислило и схватило да то мора да уради. Неопходно је да човек победи себе и да спозна љубав Божију, како је рекао старац Пајсије – да схвати да је Бог за човека кисеоник, а не угљен-диоксид. Бог не може да створи загушљиву атмосферу у вама. Када Господ делује и говори у човеку и открива му своју љубав, тада му се открива огроман и бескрајан мир, у души влада апсолутна тишина.Тада искуством схвата да нема мира и утехе за душе нигде другде, осим у Христу. Далеко од Христа је посао, препреке, велика туга за душу. Кад је нешто од Бога благословено, онда је све дивно. митрополит Атанасије лимасолски https://atanasijlimasolski.wordpress
  5. У дане цара Ирода, када се у убогој пештери код Витлејема родио Христос Спас, на Истоку на небеском своду засја огромна, прекрасна звезда, какву нико до тада није видео. Та звезда пламтела је јарком, бљештавом светлошћу, крећући се, полако али неодступно, пут далеке Јеврејске земље. Звездочатци, или, како су их у њиховој постојбини звали, мудраци, одмах уочише чудесно светило, и појмише да је то знамење Божије, да се негде родио Велики Цар, Избавитељ од зла, чија је појава давно предсказана у мудрим јеврејским књигама… Неки од мудраца, запаљени чежњом ка правди Божијој на земљи и испуњени тугом због безакоња која се у свему намножише, решише да крену за звездом ка новорођеном Цару, како би му се поклонили и послужили му. А где ће га наћи – то сигурно нису знали; можда ће, мишљаху мудраци, пут бити далек, а у то доба опасно је било путовати. И тако одлучише да се најпре окупе на једном месту, а затим да сви заједно, у каравану, крену онамо куда их звезда поведе, ка новорођеном Великом Цару. Заједно са другим мудрацима на поклоњење крете и велики персијски мудрац Артабан. Пре но што ће поћи на лут, он продаде сва своја имања, раскошни дом у престоници, и за добијени новац купи три драга камена: сафир, рубин и зрно бисера. Њихова цена је била огромна; читаво богатство платио је Артабан, само да би дошао до тих драгуља неисказане красоте. А како су само били лепи! Сјај једнога камена био је попут плавих небеса у ведрој звезданој ноћи; други је пламтио попут пурпурне зоре, а трећи је бљештавом белином својом надалеко превазишао најчистије снежне планинске висине. То богатство желео је Артабан да остави крај когу новорођенога Цара Истине и Добра, и срце његово испуњаваше се огњеном љубављу и верношћу према њему. Пре но што ће кренути на далеки пут, Артабан позва к себи пријатеље које је највише љубио и опрости се од њих. До места на коме ће се сви окупити требало је путовати неколико дана, али Артабана не беше страх да ће закаснити. Оседлао је коња снажног и ватреног, време израчунао тачно, и свакога дана прелазио деоницу коју је унапред себи одредио. Последњег дана остало му је да пређе неколико десетина врста, и он реши да путује читаву ноћ, како би за видела доспео до назначеног места. Бодро је каскао његов верни ат, пирио је прохладан ноћни ветрић, а над главом, у бесконачној даљини небеског свода, пламтела је чудесна звезда, као дивно кандило пред престолом Свевишњега. “Ето, то је знамење Божије!” – мислио је у себи Артабан, нетремице посматрајући прекрасно светило. – “Велики Цар долази нам с неба, и брзо ћу Те Господе мој, и ја угледати!” “Ђиха, ђиха, мој коњићу! Пожури, доро!” – бодрио је Артабан коња, милујући му густу гриву. И коњ је каскао све брже, а бат његових копита одјекивао је палмовом шумом кроз коју га је носио пут. И тако, мало-помало, стаде свитати, зачу се цвркут птица што су се будиле; јутро се приближавало. Наједаред коњ се трже, зарза, хтеде се преплашен вратити. Артабан погледа напред, добро осмотри пут и крај самих коњских ногу спази непомично тело. Он брзо сиђе с коња, приђе човеку и добро га осмотри. Био је то Јеврејин, изнемогао од грознице која га је у туђини задесила. На први поглед, рекло би се да је био мртав, али од невољника допираше слабо, једва чујно јечање, болни уздах отео би се по каткад са његових сувих усана. Артабан се замисли: да прође поред болесника, да га остави и пожури ка зборном месту – то му савест није допуштала; а да остане поред Јеврејина да би га повратио и дигао на ноге – изгубио би неколико сати, и караван би отишао без њега. “Шта ћу, мили Боже, и како ћу”? —помисли Артабан. – “Ма идем!” – рече, и само што се не попе на коња, кад га прену јаук болесника, који предосети да ће остати без помоћи. “О, Господе Свевишњи!” – поче се усрдно молити Артабан – “Ти знаш колико чезнем да Те угледам. Управи ме сада на пут добра. Осећам у срцу глас љубави – није ли то Твој глас, Боже?! Не могу да тек тако прођем покрај овог несрећника; морам да помогнем сиротом Јеврејину!” Са тим речима на уснама мудрац приђе невољнику, скиде му одећу, захвати воде из оближњег потока и окваси му лице и усне, пронађе у свом пртљагу некакве лекове које је понео са собом на пут, раствори их у вину и пружи Јеврејину да пије: протрља му прса и руке, пружи му неки мелем да помирише и да се поврати, и тако проведе неколико сати дворећи болесника. Дан је већ добро одмакао, сунце се високо подигло над честаром, ближило се подне. Јеврејин дође себи, придиже се и – просто не знаде како да захвали добром незнанцу. “Ко си ти? Реци за кога да се моја породица и ја Богу молимо у све дане живота нашег? И зашто си тако тужан? Каква те брига мори?” – распитивао се Јеврејин. Артабан са великом тугом исприча ко је, куда путује и рече да је сада, по свој прилици, већ закаснио. “Знам, они су већ отишли, сами, без мене…” – говораше Артабан, – “и ја никада више нећу наћи, нећу видети Цара за којим чезнем.” Јеврејиново лице се озари. “Не тугуј, добротворе мој. Могу ти се, макар мало, одужити за добро које си ми учинио. У свештепим књигама мога народа писано је да ће Цар Правде. Месија обећан од Бога, бити рођен у јудејском граду Витлејему. Иди тамо, и не обазири се што су пријатељи твоји већ отишли. Ако се Месија ваистину родио, наћи ћеш га тамо, у Витлејему”. Јеврејин још једном заблагодари Артабану, и њих се двојица опростише, кренувши сваки својим путем. Артабан се врати назад; није смео ни да помисли да сам путује кроз пустињу – требало би припремити камиле, окупити слуге које би га пратиле, снабдети се водом и храном. И тако прође недеља дана. Артабан реши да прода један камен да би опремио караван, али га то не ражалости: знао је да су му остала још два драгуља. Најважније је било — не закаснити код Цара; и он пожуриваше слуге да што пре превале ово огромно растојање. Најзад стигоше и у Витлејем. Уморан, прашњав од пута, али срећан и радостан, Артабан, приближивши се првој кућици, журно уђе и обасу домаћицу питањима: “Јесу ли се појављивали овде, у Витлејему, дошљаци са Истока? Коме су се обратили? И где се сада налазе?” Домаћица, млада жена, дојила је детенце; она се најпре препаде кад угледа непознатог човека у кући, а потом се умири и исприча свс по реду. Да су пре неколико дана долазили некакви туђинци из далека, да су нашли Марију из Назарета и да су њеног Младенца богато даривали. Куда су отишли – жена не знаде рећи; али каза да су исте те ноћи Марија и Јосиф са Младенцем кришом побегли из Витлејема. У народу се прича да су се склопили у Египат, јер је Јосифу у сну Господ заповедио да оду одатле. Док мати ово казиваше, детенце спаваше слатким сном, и чисти осмејак титраше на његовом прекрасном и невином лицу. Али из размишљања шта би сада могао чинити, Артабана нагло прену цика, крици, звекет оружја и лелек жена који параше срце. Полуодевене, неповезане жене са лицима избезумљеним од ужаса трчале су по Витлејему са својим малишанима у недрима, лелечући: “Спасавајте се, људи! Иродови војници побише нам децу!” Млада жена пребледе, разрогачи очи, приби уз себе уснуло чедо и сможе снаге само да изусти: “Спаси моје дете, добри човече, спаси га, Бог ће ти платити!” Артабан као без душе истрча на капију; пред кућом већ стајаше заповедник одреда, а и мало далље видела су се зверска лица војника који витлаху мачевима окрвављеним од убијања невине одојчади. Артабан се маши кесице за пазухом у којој чуваше драго камење, узе један драгуљ и пружи га заповеднику. “Узми овај драгуљ и иди одатле; остави ову жену и дете на миру!” А заповедник никада није видео тако нешто драгоцено. Он похлепно узе драгуљ и брзо оде са својим одредом да на другом месту оконча страшно злодело. Жена паде на колена пред Артабаном и рече гласом који се отимаше право из срца: “Бог те благословио за моје чедо! Ти тражиш Цара Правде, Љубави и Добра; нека се укаже пред тобом његов лик и нека и он погледа на тебе са таквом љубављу као што те ја сада гледам!” Артабан јој нежно поможе да устане, а по образима му потекоше сузе и од радости и од туге. “Боже правде, опрости ми! Ради ове жене и њеиог детета дадох драгуљ који сам Теби наменио. Хоћу ли се удостојити виђења Твога лика? И овамо сам закаснио. Али поћи ћу за Тобом и у Египат!” И тако сироти мудрац опет крете на пут далеки, да тражи Цара Правде. Многе је земље прошао, и многе народе упознао, а Цара Правде не нађе. Како му је тешко било на души, и како горко ридаше! “Господе”, помишљаше Артабан, “колико је у свету невоља, беда, мука! Хоћеш ли се скоро показати свету, хоћеш ли олакшати живот људима?” Све што је могао, чинио је Артабан да помогне људима око себе: лечио болне, даривао сироте /од продаје првог драгуља беше му остало доста новца/, тешио невољне, посећивао заробљене, и у тим трудовима године му пролажаху тако брзо, као што чунак на разбоју лети за време ткања. Остао мује још само бисер, који је чувао крај самог срца, надајући се да ће макар тај многоцени дар моћи да принесе Цару када га буде пронашао. И тако прођоше тридесет и три године откако Артабан остави свој далеки завичај. Погрбио се за то време добри мудрац, оседео, очи изгубиле некадашњи сјај, из руку и ногу ишчилила снага, али у срцу му је још увек пламтела љубав према Ономе кога је давно тражио. И дође до старога мудраца глас да се у Јудеји појавио Велики Божији Посланик, да чуда чини по свету: мртве васкрсава, одбачене грешнике и окореле злочинце оживљава и чини светима. Радoшћу се испуни уморно Артабаново срце. “Сада ћу Те”, помисли, “наћи, напокон ћу бити слуга Твој”. Артабан дође у Јудеју, Тада су сви ишли у Јерусалим на празник Пасхе. Тамо је био и пророк Исус, кога је Артабан желео да види. У маси поклоника дође мудрац до светог града и виде на улицама велику гужву. Реке људи силовито су навирале, сви су ишли некуда, журно, утркујући се, “Куда хрли толики свет?” – упита Артабан. “На Голготу! То је једно узвишење изван града. Данас ће на Голготи, заједно са двојицом разбојника, бити разапет Исус из Назарета, који себе назива Сином Божијим, и Царем јудејским”. Артабан паде на земљу и горко зарида. “Ох, зар сам опет закаснио! Не да ми се да Те видим, Господе! Није ми се дало да Ти послужим! А можда ипак није касно? Идем његовим мучитељима, даћу им мој бисер, па ће га можда пустити”. Диже се и журећи, као без душе, упути се на Голготу, онамо, куда је ишао толики свет. На једној раскрсници пресрете га одред војника, који је спроводио девојку ретке и необичне лепоте у тамницу. Сиротица угледа мудраца, по одећи схвати да је Персијанац и грчевито се ухвати риза његових. “Сажали се, добри човече, ослободи ме!” – мољаше девојка. “Из исте сам земље као и ти. Отац ми је дошао у Јудеју послом, ради трговине, повео мене, али се разболео и умро. Због његових дугова хоће да ме продају у ропство и да ме осрамоте. Ох, спаси ме, избави ме од срамоте, молим те, спаси!” Старина сав задрхта. Опет се у срцу његовом водила иста она борба као у палмовом честару, на путу са Јеврејином, и у Витлејему у доба покоља невине деце: да ли да сачува камен за Великог Цара или да помогне несрећници? Али љубав и саосећање према сиротој девојци били су јачи од свега. Артабан извади бисер и даде га девојци: “Узми, кћери моја, откупи очев дуг. Тридесет и три године чувао сам овај драгуљ за мог Цара. Али ваљда нисам достојан да му прииесем дар.” Док је он ово говорио, гле, небо се прекри облацима и тама прекри земљу усред бела дана. Земља као да тешко уздахну, затресе се; загрми гром, бљесну муња са једног краја неба на други. Затресоше се куће, заљуљаше се зидови, камење се одроњаваше попут кишних капи. Један цреп стровали се са крова и паде старцу на главу. Он изгуби свест, побледе, и тако лежаше у крви. Девојка се саже да му помогне. Артабан нешто говораше слабим шапатом; одједном му се очи отворише, у њима заискри радост, по лицу му се разли кротки осмејак. Чинило се да је на самрти некога видео и са неким невидљиво разговарао. Девојка се нагну тик уз старчеву главу и зачу како слабим шапатом говори: “Господе! Кад ли Те видех гладнога и нахраних? Када Те видех жеднога и напојих? Када сам Ти дао да под кров мој уђеш, када сам Те оденуо? Тридесет и три године, ходећи по свету, тражио сам Те, и ниједном не видех Твога лика и не могах Ти послужити на земљи, Царе мој”. Старац заћута, прса му се нечујно подизаху. Кроз облаке се проби зрак сунца и осветли му лице. Запири лаки ветрић, лагано мрсећи косу самртника; а у том ветру, чинило се, на његовим крилима, зачу се однекуд са висина тихи глас: “Заиста, заиста ти кажем: све што си учинио невољној браћи мојој, мени си учинио”. Артабаново лице се преобрази, печат величанственог душевног мира и најсветлије, чудесне радости одрази се на њему. Он са лакоћом удахну пуним плућима, подиже очи ка небу и усну занавек. Дошао је крај дугом путовању старога мудраца. Нашао је најзад Господа Спаситеља, и његови дарови беху примљени. https://mitropolija.com/2024/01/08/darovi-dobrog-mudraca-hristu-spasitelju/
  6. Шаље ли домаћин слугу за овцама ненахрањена? Шаље ли отац сина на орање без плуга и волова? Шаље ли војсковођ војника у бој без оружја? Не шаље. И Бог не шаље у овај свет Своје слуге, Своје синове, Своје војнике, ненахрањене, неснабдевене, ненаоружане. Нису људи ни мудрији ни милостивији од Бога – далеко од тога, па кад и они знају снабдевати своје посленике са оним што им треба, тим пре зна Бог снабдети Своје са оним што овима треба. А да Бог снабдева обилато Својом благодаћу оне који делају Његово дело, најочигледније нам сведочи пример Светих апостола. Да су дванаест људи, простога порекла и занимања, без војске и богатства, без земаљског сјаја и силе, могли оставити своје домове и своје родбине, и кренути по свету да проносе Христово Јеванђеље, то јест нешто сасвим ново и супротно свему ономе што је свет дотле сматрао за истину и за добро – то се не може објаснити ничим сем Божјом помоћу, Божјим садејством, Божјом благодаћу. Па још имати храбрости устати против лажне учености најученијих, и погубног богатства најбогатијих, и опаке власти најсилнијих овога света – одкуда би то смели и могли прости рибари, да их Бог није хранио Својом мудрошћу, бранио Својом силом, и оружао Својим оружјем. Па још уз то да су могли имати толику неустрашивост и издржљивост, да претрпе нечувене муке и неописана понижења: да их бију и људи и природне непогоде; да их окивају у вериге; да их гоне подсмехом и каменицама; да их држе гладне по тамницама; да их преносе везане по бурним морима с краја у крај света; да их бацају пред дивље зверове, да их секу и распињу; да гледају сав свет наоружан до зуба против себе, њих дванаест рибара – ваистину, о, ваистину, они су морали имати неку непобедиву тајанствену помоћ, неку храну, која се не узима у уста и храни, неко оружје, које се не носи у рукама а невидљиво силама војске непријатеља (в. II Кор. 10, 4). Узбунивши сав свет нечувеном проповеђу о Васкрслом Христу, о Богу, који се јавио људима у телу и поново се дигао у Своје Небеско царство, и посејавши семе нове вере, новога живота, новога створења, они су отишли из овога света. Но тек тада почиње земља да гори од њих: од њихова семена, од њихових речи, од њихових стопа. Народи, који су их гонили, расули су се по свету; царевине, које су им се противиле, завалиле су се немоћно у прашину; домови, који их нису примили, сурвали су се у рушевине; великаши и мудраци, који су их мучили, доживели су срам и очај и скончали су преужасном смрћу. А семе њихово изниче и процвета; Црква се подиже из њихове крви а на рушевинама насилних и лажних творевина људских; они, који их примише, прославише се; они, који им повероваше и пођоше за њима, спасоше се. О, како обилато храни Господ Своје посленике! Како раскошно снабдева Своје верне синове! Како војводски оружа све Своје војнике! Прво Господ снабдева и оружа Своје верне, па онда их шаље на посао и у борбу. А да је то тако, показао је Христос и за Свога земаљског живота, а показала је и историја Цркве после силаска Светога Духа. У Јеванђељу се каже, да Христос дозва све Своје ученике и даде им власт на духовима нечистим да их изгоне, и да исцељују (људе) од сваке болести и сваке немоћи. И рече им онда, да иду и проповедају приближење Царства небесног, и још: болесне исцељујте, губаве чистите, мртве дижите, ђаволе изгоните; забадава сте добили, забадава и дајите. Прво им, дакле, даде власт, моћ и силу, па онда их посла на дело. За тако превелико дело апостоли су морали добити и превелику моћ. А да су заиста добили такву моћ, види се иза речи самога Спаситеља: забадава сте добили. А још да би показао апостолима, како је превелика и неодољива та божанска моћ, која ће вазда бити с њима, Господ им наређује, да безбрижно иду на своје дело, не носећи собом ни злата ни сребра, ни хране, ни две хаљине, ни торбе, нити обуће; да се не срде, ако их неко не прими; да не мисле унапред, шта ће одговарати на судовима. Па пошто му је дао потребну моћ, и пошто им је објаснио довољност те моћи за све потребе и све муке у животу, тек тада им је нескривено изређао све муке и сва страдања, која их чекају. Ето ја вас шаљем као овце међу вукове. Но опет их по том храбри: Не бојте се! Вама је и коса на глави сва избројана. Божја сила помаже и врапцима, а камоли неће вама! И најзад, завршује Господ одлучним речима, које и чине данашње јеванђеље и које јасно изражавају, шта чека оне, који дату им Божју моћ на добро употребе, а шта оне, који дату им моћ или никако не употребе или покушају је на зло употребити: А који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећићу се и ја њега пред Оцем својим, који је на небесима. Прво је награда доброме и верноме војнику, који одржи и издржи; а друго је казна злом и неверном војнику, који се поколеба, посумња и преда непријатељу. Зар може бити веће награде за једнога човека него да га сам Господ Христос у Царству небеском, пред Оцем небеским и пред безбројним војинством ангела, призна за Свога? Да га упише у вечну књигу живих; да га венча славом неисказаном, и да га стави Себи с десне стране на бесмртном збору небеском? И зар може бити веће казне за једног човека него да га се сам Господ Христос одрече, да му каже пред збором свих ангела и свих народа а у присуству Оца Небеског: “Ја те не познајем; ти ниси Мој; ти не постојиш у књизи живих; иди од Мене!” А да је неопходно потребно јавно признавати и исповедити име Господа Исуса исто онако као и срцем веровати у Њега, о томе говори апостол Павле: ако признаш устима својим, да је Исус Господ, и верујеш у срцу своме – бићеш спасен (Рим. 10, 9 – 10). То значи, да смо ми дужни и душом и телом исповедити Господа Исуса. Јер се човек састоји из душе и тела, те је потребно да цео човек исповеди Онога који је дошао да спасе целога човека. Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. Овако чудне речи може ти рећи само Онај, који има више заслуге за твој живот, него ли твој земаљски отац и мајка. Овако се усуђује говорити једино Онај, који те више љуби него што те љубе отац и мајка; Онај који љуби и твога сина и твоју кћер више него што их ти можеш љубити. Отац и мајка родили су те само за овај тренутни живот, а Он те рађа за вечни живот; отац и мајка родили су те за муку и понижење, а Он те рађа за вечну радост и вечну славу. И још, отац и мајка узимају од Њега па дају теби. Отац и мајка спремају ти храну, а Он ти даје дисање. Шта је важније – храна или дисање? Отац и мајка кроје ти одело, а Он ти је скројио срце. Шта је неопходније одело или срце? Он те је довео у овај свет, отац и мајка су капија, кроз коју те је увео. Ко је заслужнији – онај који те води у неки град или капија, кроз коју улазиш у град? Наравно Господ не искључује ону љубав према родитељима и породу, коју ми дугујемо свима својим ближњим, и која нам је наређена једном од две главне заповести Христове. И сам је Господ показао љубав према пресветој Мајци Својој чак и са Крста, указавши јој на Свога најмилијег апостола Јована, као на сина место Себе. Но Он оно говори у вези са гоњењима и страдањима, која предстоје Његовим апостолима. Уплашиће се отац и мајка; уплашиће се син и ћерка, па ће рећи апостолу Христовом: одреци се Христа, и живи мирно с нама, и не иди из свога дома. Живи као и остали људи; мани се нове вере! Она те може раставити од нас и довести до губилишта. Па шта да радимо ми онда? Могу и нас мучити глађу и шибањем; могу нас и погубити. Зар смо те ми зато родили, рећи ће отац и мајка, да због тебе трпимо горчину под старост своју? Зар си ти нас зато родио, рећи ће син и ћерка, да ми због тебе будемо поругани од наших вршњака и презрени и гоњени и, на крају можда, и убијени? Ако нас волиш, остави се Христа, па живи ту с нама мирно и спокојно. – Ето, у таквим одлучујућим тренуцима апостол ће имати да реши: ко му је пречи, и кога више воли – Христа или своје родитеље? Христа или децу своју рођену? Од тога решења зависи сва његова вечност, а и вечност његове родбине. Никад у животу човек не ће бити стављен на страшније раскршће; а не може једном ногом ићи једним путем а другом другим. Не може човек у таквом тренутку поделити срце, него га мора дати једној или другој страни. Поклони ли своје срце Христу, може поред себе спасти и родбину своју; поклони ли своје срце оцу и мајци и сину и кћери, погубиће сигурно и себе и њих. Јер се одрекао Христа пред светом, те ће се и Христос одрећи њега на Страшном суду пред Оцем Небеским и пред свим војинством ангелским и светитељским. – (Св. Исидор Пелусиот пише градоначелнику Филеју, који је био жалостан, што није постигао у друштву славу, какву је желео: “Слава у овоме животу безначајнија је од паучине и ништавнија од сновиђења; зато, уздигни ум свој к првобитном, па ћеш лако утишати жалост душе. Ко жели и једну и другу славу, томе је немогуће достићи обе. Могуће је достићи обе, када не заволимо обе, но једну, и то – небеску. Зато, ако желиш славу, заволи божанску (небеску), а за овом неретко и следује и земаљска слава”. Писма, 5, 152). Да ће овај одлучни тренутак бити тежак, то је Господ предочио апостолима рекавши: и непријатељи човеку постаће његови домаћи, то јест његова родбина, која ће га задржавати више него ико у свету, да не пође за Христом, и који ће га највише осуђивати у случају, ако пође. Јер заиста не везују нас за овај свет непријатељи него пријатељи, не туђинци него сродници. Да би олакшао то раздвојење од своје фамилије и да би умирио савест оних, који би хтели ради Њега да све своје оставе, Господ им унапред рече, да не брину ништа као што ни врапци не брину. Нека се Његови следбеници не брину, ко ће им у њиховом одсуству хранити и одевати родбину. Храниће их и одеваће их Онај, који храни и одева и врапце. Без воље и знања Оца небеског не може пасти на земљу ни један врабац. Као да хоће Господ да каже: ни вашој родбини, као ни вама, не може се ништа догодити без воље и знања Оца небеског. И родбини вашој, као и вама, и коса на глави сва је избројана.Зато оставите их и пођите за Мном. Гле, и кад сте с њима, не бринете ви о њима но Бог. Исто ће тако бринути Бог о њима и без вас. Но отац и мајка и синови и кћери имају овде и један унутрашњи смисао. Под оцем и мајком разумеју се и наши учитељи и духовни вођи, који у нама стварају својом лажном науком дух противан Христу и Јеванђељу. То су наши духовни родитељи. Они нас уче замаљској мудрости, која служи више телу него души, и која нас одваја од Христа а везује ропски за земљу. Док још не познамо Христа, ми гледамо на ове духовне родитеље наше као на идоле; и било да их лично слушамо било да њихове књиге читамо, ми им поклањамо срца своја, љубав своју, поштовање своје, славу и поклоњење. Ко њих љуби више него Христа, није Христа достојан. – Под синовима и кћерима треба разумети, по унутрашњем смислу, наша дела, наше послове, наша стварања, зидања, писања и све остало, чиме се ми поносимо као производом свога ума или својих руку. У тим производима нашим лежи и срце наше, љубав наша, понос наш. Но шта су сви ти наши производи и сва та дела наша према Христу? Као облаци дима према сунцу! Као прашина времена према мермеру вечности! Ко, дакле, њих љуби више него Христа, није Христа достојан. Даље говори Господ: и који не узме крста свога и не пође за мном; није мене достојан. Под крстом треба прво разумети оно што се у вези с претходним речима само собом намеће, то јест: разлуку од оца и мајке и сина и кћери, од своје родбине, од својих пријатеља и учитеља, и од својих дела. Крст је бол, и растанак је бол. Даље, под крстом треба разумети сва страдања, муке и патње, које ће један Христов следбеник срести на своме путу. Но све је то неопходно за праву љубав, да је још више распламти; све је то неминовно потребно као горак лек за болесника, који жели да оздрави. Сваки следбеник Христов срешће се на свом пут са различитим страдањима, мукама и патњама, по томе ће се и крстови разликовати. Зато Господ и вели, да свак узме крст свој. Даље, под крстом треба разумети не само муку и бол, што споља наилази на човека, него и унутрашњу муку и бол при разлуци са самим собом, са својим старим човеком, са својим грешним навикама и страстима, са својим телом. То је један од најтежих крстова, и он се не може понети без помоћи Божје и превелике љубави човека према Христу. Но и тај се крст неизоставно мора узети на се. Јер говори Господ даље: који чува душу своју, изгубиће је, а који изгуби душу своју мене ради, наћи ће је. То јест: ко брижно чува своју стару душу, сву замрљану гресима и сву запрашену страстима, тај ће је несумњиво изгубити, пошто ништа прљаво и нечисто неће изаћи пред лице Божје. А ко изгуби своју стару душу, ко се ње одрекне, ко њу одбаци Христа ради, то јест, ради обновљења и препорођења, ради новог човека и нове душе, наћи ће је, то јест наћи ће ову нову душу, сјајнију и богатију, сто пута сјајнију и богатију; исто онако као што ће сто пута више добити онај ко се одрекне телесног оца или мајке, браће или сестара, жене или деце. Даље, под крстом треба разумети часни Крст Христов, часни и животворни. Ми не остављамо један крст земаљски, нити остављамо једну муку да је заменимо другом сличном муком. Ми примамо на себе Крст Христов, то јест муку и бол и страдање ради очишћења од греха, ради обновљења душе и ради живота вечног. Ево шта апостол Павле каже о Крсту Господњем: а ја Боже сачувај да се чим хвалим осим крстом Господа нашег Исуса Христа, ради којега разапе се мени свет и ја свету (Гал. 6, 14). Ко понесе Крст Христов томе постаје свет мртав и он мртав свету, – мртав свету али жив Богу. Да је овај Крст некима лудост а некима саблазан (I Кор. 1, 23) није никакво чудо. Јер људи са старом, грешном душом, заробљени овим светом и телесним жељама, не могу да разумеју никакве муке, које човек не подноси ради неке добити овде на земљи, било у здрављу, или богатству, или части и слави. Међутим Крст Христов означава муке и болове, који се подносе ради здравља и богатства душе, и ради части и славе Христове, који је Цар новога царства и једина љубав оних, који Га исповедају. Тада одговори Петар и рече му: ето ми смо оставили све и за тобом идемо; шта ће дакле бити нама? Ово питање поставио је апостол Петар оном приликом, када је Господ саветовао богатога младића, који је тражио живот вечни, да иде и прода све своје имање и разда сиромасима па пође за Њим, и када се младић ожалости, јер беше врло богат. Тада Петар постави горње питање, које је Црква довела у везу са данашњим јеванђељем због тесне духовне везе једног и другог. Свети Петар пита у име свих апостола – шта ће бити с њима. Ето, они су оставили све: и домове своје, и родбину своју, и посао свој, и пошли су за Њим. А Исус рече им: заиста вам кажем, да ћете ви који идете за мном, у другом рођењу, кад седне син човечји на престолу славе своје, сешћете и ви на дванаест престола и судити над дванаест колена Израиљевих. На питање Петрово Господ одговара свима апостолима – рече им. Но ту је и Јуда издајник међу њима. Зар ће и он сести на престо? У то време Јуда још није био издао Христа, и ако се можда издаја већ зачела била у срцу његовом. Знајући унапред да ће Га Јуда издати, Господ и говори условно и обазриво. Погледај, како Христос не каже: ви сви, него ви који идете за мном. Тим речима издајник Јуда је искључен, јер он је још донекле само ишао са Христом, али није ишао за Христом. Ускоро ће се он одвојити сасвим од Христа и апостола, и на његово место доћи ће други, и на његов престо сешће други. Својим верним апостолима Господ обећава огромну награду. Они ће бити судије целом народу израиљском, не целом човечанству, – јер Он ће бити једини Судија целом човечанству, – него народу израиљском, из кога су они и поникли. Тај народ ће осудити апостоле у овоме животу, но апостоли ће му бити судије на Страшноме Суду, када се сви народи и сви људи буду делили на десно и на лево, и када се једни буду призивали у вечно блаженство а други у вечну муку. Тада, при том новом рођењу, дванаест апостола ће сести с десне стране Господа на дванаест престола славе, и судиће свом народу, својим судијама у овоме животу. Но њихов Суд неће бити суд освете но суд правде. Ово што је Господ одговорио апостолима тиче се искључиво апостола. Но к овоме одговору Он додаје сада нешто што се тиче свију верних следбеника Његових у свима временима: И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Нису ли апостоли и светитељи и у овом свету примили сто пута онолико колико су оставили ради имена Христовог? Не дижу ли се стотине и стотине храмова по кугли земаљској, који носе њихова имена? Не стотине, него зар стотине милиона људи и жена не називају њих својим духовним оцима и духовном браћом? Божје обећање, дато Авраму, испунило се дословце и на светитељима Божјим: духовни пород ових уистину је постао тако многобројан као звезде на небу и као песак на брегу морскоме (Пост. 22, 17). Зар светитељке, мученице и девице, нису постале духовним мајкама и духовним сестрама многим и многим верним, који су служећи се њиховим примером пошли за Христом? Зар апостоли и светитељи немају и сада на земљи, као и кроз сву историју хришћанске Цркве, многобројну своју духовну децу и своје духовне невесте? Оставивши своју кућу и своју земљу, зар нису све куће верујућих постале њиховим кућама, и сва земља њихова њиховом земљом? Оставивши мало – чак и у самом почетку њихове апостолске мисије – сви су добијали много, и нису били сиромашни и нису оскудевали (Дела Ап. 4, 34). Духовни пород многобројнији је него телесни пород. Духовна добит већа је него телесна добит. Зато Господ и додаје, да ће сви они добити поврх свега и живот вечни. По унутрашњем смислу кућа означава стару, грешну душу; браћа и сестре, отац, мајка и жена означавају земаљске привезаности наше душе; деца означавају наша грешна дела, а земља означава сав чулни свет, заједно са нашим телом. Ко све то остави ради Христа, добиће сто пута више и боље него што је имао. И поврх свега живот вечни. Број сто употребљава Господ зато што се тим бројем изражава пуноћа свих бројева, те да тиме означи сву пуноћу дарова, које ће верни примити. Не стотине него стотине хиљада људи и жена оставили су све оно и добили су све ово. Тима и таквима посвећена је данашња недеља – Недеља Свих Светих. Неки светитељи имају своје засебне дане празновања у години. То су само најпознатији. Но сем њих има још огроман број светитеља, који су остали скривени за људске очи, но који су не мање познати живоме и свезнајућем Богу. Они чине победничку или прослављену Цркву Христову, и стоје у најтешњој вези с нама, који на земљи чинимо Цркву борбену, војинствену. Кроз њих Господ светли као сунце кроз звезде. Јер они су живи делови тела Христова (Еф. 5, 30). Они су живи и моћни и блиски Богу. Но они су исто тако блиски и нама. Непрестано гледају они живот Цркве Божје на земљи; нетремице прате они нас од рођења до смрти; чују наше молбе, знају наше невоље, помажу нас својом силом и својим молитвама, које се као кад од тамјана уздижу кроз високе горе од ангела ка престолу Божјем (Откров. 8, 3-4). То су велики мученици и мученице за Христа, светитељи и богоносни оци, пастири и учитељи Цркве, благочестиви цари и царице, који узеше Цркву Божју у заштиту од гонитеља, исповедници и пустињаци, испосници и отшелници, стратилати и јуродиви – речју, сви они, којима љубав Христова засени сваку другу љубав на земљи, и који ради имена Христова оставише све и претрпеше све до краја, због чега и спасени бише и спасоше и друге поред себе. Они и дан-данас помажу нама, да се спасемо; јер у њима нема себичности ни зависти: они се радују да што већи број људи и жена буду спасени и дођу у ону славу, у којој су они. Сви они вером победише. Сви они угасише силу огњену, која у виду страсти сагорева немоћна бића људска. Многи од њих поднесоше ругања и бој, и окове и тамнице, и најзад камењем побијени бише. А многи од њих, којих сав свет не беше достојан, потуцаше се од немила до недрага, по горама и пећинама и рупама земаљским (Јевр. 11, 33-38). Но овај је живот испит на делу, а награде се дају у ономе свету. Они положише испит изврсно, и сада помажу и нама, да се и ми не осрамотимо, него да положимо испит слично њима, да би у Царству Божјем били слични њима. Заиста је диван и чудан Бог у светитељима Својим! Ову је недељу Црква посветила Свим светим намерно као прву недељу после празновања Силаска Светога Духа ради наше поуке. Да се тиме ми поучимо, да су и сви светитељи, као и апостоли, показали се највећим јунацима у историји људског рода не толико својом снагом, колико помоћу благодатне силе Светога Духа. Божјим хлебом они су храњени, Божјим Промислом снабдевани, Божјим оружјем оружани. Зато су могли истрајати у борби, све претрпети и све победити. (Св. Макарије Велики по опиту своме учи, да се човек мора сам дуго вежбати у добродетељи, с великим трудом и самопринуђавањем, и “најзад Господ долази, у њему пребива, и он пребива у Господу, и сам Господ у њему без труда твори Своје сопствене заповести, испуњавајући га духовним плодом”, Бес. 19). Као и пример апостола тако и пример свих светитеља јасно нам открива велику и слатку истину, да Бог не шаље Своје слуге у поље без хране, нити Своје посленике на њиву без опреме, нити Своје војнике у бој без оружја. Слава и хвала нека је за то Свевишњем Господу, који победом прослави светитеље Своје и би прослављен кроз њих! Али ће многи први бити последњи и последњи први. Овим пророчанским речима завршује Господ Свој говор апостолима. Ове речи су се и до данас испуниле, али ће се оне тек на Страшном суду у свој пуноћи објавити. Апостоли су сматрани за последње људе у Израиљу, а фарисеји и лицемери, који су гонили апостоле, за прве: постасмо као сметлиште света, по којему сви газе до сад, пише један апостол (I Кор. 4, 13). Но апостоли су постали први, а њихови гонитељи последњи и на небу и на земљи. Јуда издајник био је међу првима, но својим богоиздајством постао је последњи. Многи светитељи сматрани су за последње, па су постали први, док су њихови мучитељи и презритељи пали са првих места части и славе овога света на последње место пред лицем Божјим. А на Страшноме суду објавиће се и видеће се. како ће многи и многи, који се сада међу нама сматрају за прве, отићи на последња места а многи пак, који сада у животу себе сматрају, и од света се сматрају, за последње, уздићи се на прва места. Ова изрека има и свој унутрашњи смисао. У свакоме од нас постоји борба између нижег и вишег човека. Кад оно што је ниско, гадно, грешно, страшно, царује у нама, онда је нижи човек у нама први а виши последњи. Исповеди ли човек своје грехе, покаје ли се, причести ли се Живим Христом, онда нижи човек у њему пада са првога на последње, а виши се уздиже са последњег на прво место. И обратно, када красота и благообразност Христова царује у нама у смирености и послушности према Господу, у вери и у добрим делима, онда је виши човек први а нижи последњи. Но бива, на жалост, да у таквом случају добар и побожан човек постане сувише самоуверен, а од те самоуверености рађа се гордост, а од гордости сва остала зла, као степенице, уз које се нижи човек успузава на прво место а виши отискује на последње. И тако први постаје последњи а последњи први. Зато је нужно бдити непрестано над самим собом, и никад се не поуздати сувише у себе, него сву своју наду с молитвом полагати на Господа и на Његово победоносно оружје благодатне силе. Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје (Филиб. 4, 13), говори апостол Павле. Рецимо и ми тако: све можемо, Господе Свемоћни, кроз Тебе и кроз Твоју увек присутну моћ у нама. Ништа сами од себе не можемо, осим грех чинити. Гладни смо без Тебе, Домаћине наш. Голи смо без Тебе, Оче наш. Ненаоружани и безсилни смо без Тебе Војсковођо наш. А с Тобом имамо све и можемо све, победоносни Спаситељу наш. Благодарни за све, ми Ти се молимо: не одступи од нас и не ускрати нам помоћ Твоју до краја живота нашег. Слава нека је Теби, Господе Исусе, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин. Свети владика Николај Охридски и Жички https://mitropolija.com/2023/06/11/nedelja-svih-svetih-prva-po-duhovdanu-jevandjelje-o-sledovanju-hristu/
  7. Другим речима, „хајде да упутимо Господу молбу за нашег архиепископа, за поштоване свештенике, за ђаконе наше Цркве и за сав клир и народ.“ Зашто је толико важно, па чак и неопходно и обавезно молити се за епископа на свакој литургији? Пре свега, то је важно због свештено-канонских разлога. Јер управо узношење имена надлежног архијереја сведочи о томе да се у датом храму обављају истинске тајне. Знамо да је први савршитељ Свете Евхаристије био Господ наш Исус Христос. Он је за време Тајне Вечере у горњој одаји обавио прву Евхаристију и дао нам је заповест: „Ово чините у Мој спомен“ (Лк. 22, 19), чините то да бисте Ме се сећали. Од тада за Цркву главно сећање на Христа представља Света Евхаристија, чији причесници учествују у тајни спасења и вечног живота. Свети апостоли су постали Христови наследници. На почетку су управо они служили Евхаристију, о чему читамо у Делима (в. Дап. 2, 42). Апостоли су окупљали вернике, поучавали су их у вери, молили су се и обављали тајну Евхаристије после чега су се сви причешћивали Телом и Крвљу Господњом. Број хришћана је стално растао, апостоли физички нису могли свуда да стигну и због тога су ради обављања Евхаристије рукоположили епископе и презвитере. У првим годинама Христове Цркве Евхаристију су служили само епископи, а презвитери су били њихови помоћници. Ни данас ниједан јереј нема права да служи Евхристију, нити било које друго свештенодејство без благослова надлежног архијереја. Као што видите, директна апостолска наследност епископа представља једну од битних страна истинске Цркве. Још је у I веку свештеномученик Игњатије Богоносац писао: „Истинском треба сматрати ону евхаристију коју обављају канонски рукоположени епископи, односно наследници апостола.“ Црква је врло брзо постала свесна потребе за тим да се на богослужењу изговара име канонски рукоположеног епископа, и ова традиција се поштује и данас. Дакле, апостолско наследство има велики значај. Црква га и данас врло брижљиво поштује. На који начин? Чувајући канонско рукоположење. Само канонски епископ може да рукополаже презвитере и ђаконе. А њега самог рукополажу најмање тројица епископа који су, са своје стране, канонски наследници самих апостола. Канонски рукоположени епископ у Цркви стоји на месту Христа, он представља Спаситеља, независно од тога какав је по свом карактеру и понашању (може бити грешан и проклет, после смрти може доспети у пакао – то је његова лична ствар). Место епископа се налази у олтару иза престола. Кад ту стоји и гледа према храму он као да надгледа све хришћане. Због тога се и назива епископ, као човек који нагледа целу Цркву. 2) У свим вековима било је много лажних епископа и лажних презвитера. На пример, код нас на Кипру се могу срести људи који носе расу и представљају се као свештеници, иако немају хиротонију. Они тако поступају или зато што се налазе у стању духовне обмане, или зато што су психички болесни или зато што су просто преваранти. Могу се срести и они који изгледају као православни јереји, али су у ствари расколници. Ко су расколници? То су људи који су се због неких питања црквеног поретка, чина или Устава одвојили од канонске Цркве. Расколнички јереји нису канонски свештеници и тајне које они обављају су неважеће. Постоје још и јеретици – на пример, римокатолици и протестанти – они су потпуно отпали од Православне Цркве, створили су сопствену, такозвану цркву, имају своју хијерархију, своје бискупе и презвитере. Вероватно сте чули за Унију и унијате. Недавно је нашу епархију посетио митрополит Христофор 3) поглавар Православне Цркве Чешке и Словачке. Он је у својој поздравној беседи говорио да унијатство представља огроман проблем за Чешку Цркву. Зашто? Зато што у Чешкој и Словачкој на хиљаде људи улази у храмове који се по својој архитектури нимало не разликују од православних цркава; виде свештенике у истим одорама које носе православни клирици; виде да ови свештеници служе литургију исто као православци, по истим богослужбеним књигама. Постоји само једна разлика између унијатске и православне службе. Која? Свештеници-унијати на богослужењу помињу римског папу. Разлика је само у томе. Нема никакве друге. Тамошњи православни хришћани падају у замку, а да тога нису свесни. Католици варају вернике приказујући као православни храм заправо храм друге вере, католички. Овде, у Лимасолу, на пример, има расколника-старокалендараца. Један од њих себе назива епископом нашег града. Ако одете на њихову литургију видећете да је потпуно иста као наша, само што на њој старокалендарци не помињу канонског епископа 4), већ свог. Наши старокалендарци тврде: „Код нас је све исправно. И у Јерусалимској Цркви, и на Светој гори, и у Русији се служи исто као што ми служимо, по старом календару.“ Они оваквим изјавама варају људе. Њихове речи су потпуно лажне. Зашто? Зато што ако старокалендарци оду у Јерусалим, нико их неће причестити и ни са ким неће моћи да служе. Јерусалимски патријарх не општи са староверцима. Исто тако их не прима ниједан митрополит или презвитер Јерусалимске Цркве. Наравно, притом се канонска Кипарска и Јерусалимска Црква налазе у евхраистијском општењу. Кад служимо литургију ми помињемо јерусалимског патријарха Теофила. А он, кад служи, помиње поглавара Кипарске Цркве. Дакле, ми смо једна Црква. Кад човек пита старокалендарце: — Да ли верујете у Благодатни Огањ? — Наравно. — Да ли Благодатни Огањ може сићи по молитвама јеретика? — Не. 5) — Па ако Огањ не силази по молитви јеретика, то значи да је патријарх Теофил православац. А ако је он православац, значи да смо сви ми који се налазимо у општењу с њим и који га помињемо, и које он помиње – чланови јединственог Тела Православне Цркве. Значи, онај ко се не налази у општењу с патријархом Теофилом, не служи с њим и не помиње га и они које он не помиње – налазе се ван Православне Цркве. Јер да би човек био православни хришћанин није довољно само да верује у оно чему учи Црква. Треба да буде члан Цркве кроз Свето Крштење и учествовање у осталим тајнама, посебно у тајни Светог Причешћа. Можеш да верујеш у све учење Православне Цркве не одступајући ни за јоту, али да не будеш православац. Пример за то су староверци. Они верују у исто што и ми, али су се одвојили од канонског епископа, а то значи и од Цркве, налазе се ван ње. Они су у расколу. Постоји још једа разлог због којег се име епископа узноси на литургији. Који? Епископ је отац Цркве која му је поверила ово служење. Као добри пастир он иде испред своје пастве, а верници иду за својим епископом. Они га слушају и испуњавају оно што им говори. Неколико епископа формира Помесни Сабор који, са своје стране може да сазове Сабор целе Православне Цркве, а ми, чланови Цркве, прихватамо одлуке Сабора. Треба да се молимо за своје епископе како би их Господ просветлио да „тачно преносе реч истине“ (2 Тим. 2, 15). На основу сопственог искуства вам кажем: епископска служба је велики-превелики крст о којем свет често ништа не зна. Не можете ни да замислите с колико тешкоћа се епископ свакодневно суочава! Скандали, искушења, невоље, и страдања, она која сви виде и скривена од туђих очију о којима човек никоме ништа не може да каже... Апостол Павле учи хришћане да буду послушни првима међу њима, односно епископима и презвитерима и да их не ометају. На основу свог малог искуства рећи ћу да сам у протеклих 13 година свог епископског служења највеће тешкоће доживео од људи који долазе у храм, а не од оних који су ван Цркве: инсистирају на свом, неће да слушају и да схвате оно што им говорим, прете, вичу и не понашају се нимало јеванђељски. Наравно, имамо много невоља од нецрквених људи: и раније су нас вређали у пљували, а то се наставља и сад. Сетите се светитеља Лука Кримског – сви сте читали његово житије. И данас се издају књиге о новомученицима – епископима, свештеницима, ђаконима, монасима, монахињама и мирјанима који су пострадали за Христову веру у земљама у којима је владао атеистички режим. Читајући ове књиге човек види какве су све прогоне трпели сви ови људи. И не тако давно, пре света 20–25 година, може се рећи данас. У Албанији је један епископ жив закопан у земљу. А колико је мучења претрпео свештеномученик Хризостом, епископ Смирне! 6) Ископали су му очи, одсекли руке, одсекли су му језик, вукли су га градским улицама и рашчеречили. И велико мноштво других епископа је пострадало на сличан начин. Нико не зна кад такве ствари могу да се понове. Има људи који смртно мрзе епископе, свештенике и клирике. И не зато што имају нешто конкретно против њих. Нипошто. Само због тога што свештенослужитељ представља Христа и Цркву. Док сам студирао у Солуну десио ми се следећи случај. Једном сам се враћао кући с факултета. Носио сам расу. Иза мене је ишла нека жена. Грдила ме је и псовала на све начине. На улици је било много света, а она ме је сустопице пратила и није хтела да ме остави на миру. Прво нисам схватио кога грди. Мене? Али одакле ме познаје? Можда сама са собом разговара? Нагло сам скренуо у једну уличицу – она је скренула за мном. Скренуо сам још једном – скренула је и она. Господе, помилуј! Шта да ради? Пролазећи поред излога књижаре одлучио сам да застанем. И она је застала поред мене. — Тебе грдим, — каже ми. — Јеси ли чуо како сам те грдила? — Јесам. — Све си чуо? — Да, све. Хвала. — Добро! — на крају је рекла задовољно, окренула се и отишла је. Уопште ме није познавала. Једноставно је видела пред собом клирика у раси и то је у њој изазвало мржњу. Могао бих да испричам много других сличних догађаја... Треба саосећајно да се односимо према људима који носе крст свештенства. И ожењени свештеници се суочавају с великим бројем недаћа! На колико потешкоћа наилазе њихова деца! Понекад их у школи задиркују: „Твој татица је свештеник! Поповска кћери! Поповски сине!“ У новинама се објављују разни бесмислени чланци с „бомбастичним“ насловима. На пример, „Кћерка свештеника претукла комшиницу!“, а у ствари, просто су се посвађале две комшинице – колико се комшиница свакодневно свађа? Или: „Свештеников пас је ујео пролазника!“ „Свештеникова мачка...“, „Свештеников миш...“ Шта год да радиш постајеш мета разноразних напада. Међутим, једна је ствар кад се са сличним тешкоћама суочавамо од људи који су ван Цркве. Човек може на неки начин да се утеши: људи поступају тако зато што не знају Бога. Али кад се проблеми појављују у окриљу Цркве и од људи из Цркве – то је много теже. Сваки епископ тежи ка добробити Цркве и људи око себе. И несумњиво, сваки владика се подвизава великим подвигом за који ми не знамо. А пошто не знамо, немојмо никога осуђивати, боље је да се молимо за оне који су на себе добровољно прихватили овај подвиг и добровољно су се посветили Цркви. Сви ми, остали чланови Цркве, желимо добре духовнике, добре свештенике и добре проповеднике. Сами нисмо изабрали крст свештенства ни за себе, ни за своју децу, ни за своју унучад. Мислимо: нека се неко други тиме бави. А нама дајте добре свештенике и епископе! Али они не падају с неба, већ се рађају у породицама, од родитеља. Наравно, не можемо сви да се бавимо истим послом, сви ми имамо различите жеље и немамо исте могућности, али молимо се једни за друге и макар немојмо правити препреке онима који су на себе преузели епископски крст. Не будимо строги према њиховим грешкама. И епископи су људи, и нема сумње у то да чине мноштво грешака. Већ сам вам много пута говорио да се љутим кад ме људи из околине сматрају непогрешивим, кад мисле да не чиним промашаје и грешке. Ко сам ја? Ванземаљац? Несумњиво је да имам и грешака, и грехова, и страсти. И мене ђаво напада као све остале људе. Огромна је прелест кад неко тврди: „Ја немам искушења, ни у чему не грешим, немам сагрешења.“ Ко највише греши? Онај ко каже да не греши. Дакле, као прво, немојмо правити разноразне препреке својим клирицима и не саплићимо их, а као друго, помажимо им својом молитвом. Молимо се за наше епископе, свештенике и ђаконе, за оне који служе у Цркви. Веома су им потребне братске молитве. Због тога нам Христос и заповеда да се молимо за оне који се труде на жетвеном пољу. Ако сам не можеш да ореш, не можеш да сејеш и не можеш да жањеш њиву, барем немој бацати камење у поље и моли се за оних 5-10 „ненормалних“ који раде на овом пољу, помози им својом молитвом. И ми смо могли да се оженимо и да имамо породицу да носимо одело, возимо кола, да после вечере шетамо по обали, да идемо у викендицу кад имамо слободне дане... Али смо се добровољно посветили Цркви због љубави према Христу. Кад се у Цркви дешавају саблазни и скандали, кад епископ греши, кад доживљава искушења и тешкоће, ми, верници, треба да се понашамо онако као што се понашамо кад се проблеми појаве у нашој кући, у нашој породици, код наше деце. Јер онда се не радујемо, не излазимо на балкон и не објављујемо о својим тешкоћама. Напротив, трудимо се да сакријемо породичне проблеме, да не откривамо наготу блиског човека, да не понижавамо његово достојанство, лечимо их својом љубављу и молитвом. На сличан начин не треба да поступамо само према клирицима, већ и према сваком човеку: не ширимо причу о неуспесима и патњи другог човека, не будимо злуради и не тријумфујмо. Рецимо, имаш проблема с комшиницом. Кад је оговараш с другим комшиницама, искушење се само повећава и ствари се погоршавају. И комшинице постају горе и сама ти постајеш гора. Како исправно да поступиш у сличној ситуацији? Да ћутиш и да се молиш Христу за своју комшиницу. Само не овако: „Опрости јој, Христе мој, због тога што ми чини толико зла. Ја сам невина голубица незлобиво јагње, а она је тигар који ме прождире... Али јој ипак опрости, Христе мој.“ Наравно, немам у виду такву молитву. Молитва за време тешкоћа које су нас задесиле ублажава искушења, просвећује нас, делује као балзам, као уље које омекшава ране. Осуда, злурадост и сплетке, напротив, погоршавају ситуацију и претварају нас у оруђе сатане: ми осуђујемо, а наши ближњи страдају. И знате шта је најстрашније? То што се често може десити да осуђујемо свете или потпуно невине људе. Христос нам у Јеванђељу забрањује да било кога осуђујемо. Зато треба с љубављу и благонаклоношћу да се односимо према свим људима из своје околине, а посебно према онима који су добровољно преузели Христов крст, крст епископске или свештеничке службе. Увек се молимо за њих. Митрополит лимасолски Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/147022.html
  8. Ако се у мислима пренесемо на догађаје који се описују у Јеванђељу, видећемо Галилеју, мноштво људи, врло простодушних, како су се окупили да би чули Христа, да би добили од Њега помоћ, исцељење својих болести и утеху у својој жалости. Окупило се 5 хиљада људи осим жена и деце. Пет хиљада људи! Можете ли да замислите? То је огромна гомила! Они су стајали гладни и уморни уперивши погледе у Христа како би добили све што им је потребно за живот, за радост и за срећу. И Господ је узео пет хлебова и три рибе, нахранио је све ово мноштво људи, сви су били сити и чак је још више хране остало. Људи су били толико одушевљени свим тим да су пожелели да учине Исуса царем. Ево нашег цара! Ево ко нам је потребан! Ево ко на земљи треба да води свој народ: он ће нам дати све, јер нам је дао храну! То су били прости људи. Али у животу Господа Исуса Христа било је и људи који нису били нимало једноставни, људи који су сањали о томе да имају јудејског цара. То су били фарисеји и садукеји. Они су сањали о томе да њихова владавина с јудејским царем који дође на власт буде непоколебљива у векове векова и да буде најмоћнија – то су највише желели. Међутим, Господ Исус Христос је отишао и од једних и од других. Не само то, они који су сањали о томе да учине Исуса Христа царем разапели су Га и наругали су Му се. Кад је Господ умножио хлеб и рибу и кад је нахранио гомилу народа удаљио је Своје ученике рекавши: „Идите. После ћу вас срести, а сад идите одавде,“ – и остао је с народом како би га учио о Небеском Царству, а не о земаљском царству, и о духу, а не о телу. Завршивши ову поуку и умиривши оне који су желели да одмах учине царем Онога Ко их је нахранио – а рећи ћу још страшније: свакога ко их нахрани! – свакога ко их нахрани људи желе да учине царем... – Господ је испратио људе, а Сам се попео на гору, на осамљено место како би узнео молитву Свом Небеском Оцу, како би увек пребивао у духу. И док су ученици пловили чамцем почела је бура. На малим језерима као што је Генисаретско, олуја понекад почиње практично изненада. Тако се десило и Господњим ученицима. Кад су кренули са обале време је било лепо, а кад су били насред језера почела је бура. Били су у недоумици, у страху, и одједном им се учинило да су угледали авет, човека како иде према њима по таласима. Међутим, одједном су зачули глас вољеног Учитеља: „Будите храбри, не бојте се!“ И апостол Петар се обрадовао и осмелио, али још увек сумњајући рече: „Ако си то Ти, заповеди ми да дођем код Тебе по таласима.“ Господ каже: „Дођи.“ Савладавајући страх Петар излази из чамца и вода га држи, он не тоне у пучину, иде у сусрет Христу, али га одједном обузима наша заједничка болест која се зове маловерје и он почиње да тоне, па виче: „Господе, спаси ме! Погибох!“ И Господ пружа руку и спасава га. Ова болест – маловерје – својствена је свима нама, а не само великом првоврховном апостолу. Ми смо пала људска бића, неукорењена у вери. Све време се колебамо између вере и маловерја. Господ је управо то и рекао апостолу: „Зашто посумња, маловерни?“ Колико нас често, кад се оствари наша молитва пуна и вере и маловерја, Господ утврђује у свом спасењу, спасава и од самих себе, и од околности, чак и ако смо страшно уплашени и скоро не верујемо, одједном се пред нама указује чврсто тло, видимо да се све остварило, да је Господ Својом Промишљу све усмерио на добро – и у својој савести чујемо глас: „Зашто посумња, маловерни?“ Ми припадамо и свету вере, и нажалост, свету маловерја и сумње. Наш стари човек се утврђује у старој вери, у вери управо оних људи које је Господ нахранио и који су викали: „Разапни Га, разапни!“ У вери фарисеја и садукеја, оних који су размишљали само у земаљским појмовима или оним одлукама које, премда су им и биле дате од Мојсија, нису биле главне, оних који су Суботу претворили у идол... Христос нас је позвао на слободу, али не налази свако истинску веру у слободи. И ми смо, драга браћо и сестре, призвани да на путевима свог живота тражимо и налазимо веру. Да сумњамо, да понекад падамо у малодушност – и да поново својом вером, малом као горушично зрно, побеђујемо свако наше искушење, призвани смо да поимамо Промисао Божију, сведобру и бесконачно милостиву према сваком од нас. То је наш пут, то је наше призвање, и немојте да нас збуњује кад видимо каква искушења вере је савладао велики апостол Петар – ми нисмо бољи од њега. Немојте дозволити да нас збуњују сумње, већ имајмо на уму да су вера и љубав апостола Петра према Спаситељу савладале чак и сумње које је он имао. Чувајмо као зеницу ока ову љубав према Христу, ову наду у Њега – на то нас позива Света Црква. У Евхаристијском канону, пред Причешће, на Литургији, свештеник за све вас чита молитву – размислите о њеним речима: „Теби дајемо сав живот свој и наду, Владико Човекољупче!“ Разумете? Теби дајемо сав свој живот и сву своју наду, човекољубиви Владико, и молимо, и преклињемо, и с умилењем говоримо: удостој нас да се причестимо од Твоје Свете Трпезе на остављење грехова, опроштај сагрешења, укључујући и грех маловерја. Апостол Петар је од Христа чуо: „Не бој се!“ – и ми Ти смело приступамо. За нас су данас главне речи: Теби дајемо сав живот свој и сву своју наду. Ако будемо живели у складу с овом надом, Господ ће учинити да све буде добро и ми ни на који начин нећемо спречити Христа да нас спаси из оне пучине овоземаљског мора по којој путујемо у пролазном животу. Нека би Господ спасио све вас! Нека вас Господ чува! https://srpska.pravoslavie.ru/123720.html
  9. Свете жене Мироносице су несебично ишле са Христом до краја: пратиле су Га на путовањима, делиле опште ликовање, нису остављале Учитеља на крсном путу, на Голготи, на самом Крсту. Њихова искреност, храброст и самопожертвовање, неупоредива нежна љубав према Христу нас до данас инспиришу на посебну љубав према Господу, жељу да Му служимо до смрти. Хоћемо ли бити верни Господу када у нашем разумевању нема видљивих испољавања Његовог присуства, када се облаци скупе над нама и када се осећамо напуштено? Да ли је наша вера искрена? Како ћемо се понашати ако нам је ускраћена уобичајена удобност, споља ће пљуштати клевете, а можда и претње, када ће све што нам је свето, бити погажено и уништено. Хоћемо ли у овом случају остати верни? Имаћемо ли довољно храбрости? Ово је врхунац наше вере. Тренутак истине. Наше служење Господу је у свесном преласку свих искушења која су нам пала на суд, у прихватању личне Голготе, у сачувању верности Христу до краја. Христос никога не приморава да иде за Њим. Ни свете жене није позвао да Га следе. Сами су ишли како налаже срце – ради вечне истине и вечног спасења. Жене Мироносице су прве објавиле свету о Васкрслом Христу. Какво jе поверење! Природа жене је посебна. Она има толико самопожртвовања, љубави и стрпљења, без којих не би могла да постане добра мајка, супруга, помоћница, хришћанка. Све ове дивне особине могу оживети у сваком од нас и довести до духовних плодова, ако и сами, како налаже срце, а не формално, следимо Христа. Уосталом, било какве врлине добијају смисао и лепоту само када искрено, свим срцем познајемо Христа, тежимо Њему. Без овога, свако служење је лажно и бесмислено. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-sluzhiti-hristu
  10. Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У препуној сали парохијског дома храма у Топчидеру теолог Стикић је покушао одговорити на питање шта заправо значи бити хришћанин у савременом свету узимајући за основу да речи апостола Павла да су хришћани сарадници на Божијем делу изградње Цркве. У том смислу Црква се изграђује у историји до краја века, то значи да је дело Цркве дело свих појединаца од почетака, од оснивања Цркве, па до краја века”, рекао је, између осталог, асистент Његош Стикић. Шта значи бити хришћанин данас? Како ми потврђујемо наш хришћански идентитет у нашем животу? Само су нека од питања на које је покушао да одговори теолог Стикић указујући, при томе, да: ”Сви исповедамо да смо хришћани, декларишемо се да смо хришћани, неко је редован у Цркви, неко с времена на време долази и учествује у богослужењима, али на који начин ми то проверавамо, па и сами себе испитујемо, у свакодневном животу? Да ли постоји неки период дана када ми заправо не морамо ни да размишљамо, да будемо свесни, да смо ми хришћани? Јер сматрамо да неки период дана исувише припада свету. И сада ми треба да одвојимо, рецимо, световно од црквеног живота”. Предавање г. Његоша Стикића, које је забележио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо на Цвети, у недељу 17. априла 2022. године од 13 часова и 30 минута (репризно од 22 часа и 30 минута) у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Прилог забележио репортер Марко Весић
  11. Архимандрит Сава, игуман Манастира Високи Дечани, је у Недељу спомена Игумана Синајске горе - Светог Јована Лествичника, 3. априла 2022. године, беседио на светој служби Божјој у овој нашој величанственој Немањићкој задужбини на Косову и Метохији, говорећи о односу човека са Богом, стицању светих врлина и усхођењу Лествицом у нашој свакодневици: "Господ нас позива да у време Поста умножимо трудове јер је ово време када се припремамо да заједно са Христом прођемо распеће, да бисмо са Њим доживели Васкрсење. И период поста јесте управо период сахрањивања, погребења нашега палог човека, да би у нама васкрсао нови човек у Христу Исусу...". Беседу доноси Јутјуб страница Манастира Дечани. Вест обрадила Редакција Радија Слово љубве. Извор: Јутјуб страница Манастира Високи Дечани Беседа игумана Дечанског о. Саве:
  12. У Недељу праштања, 6. марта 2022. године, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, благоизволео је да посети литургијску заједницу при храму Светог Василија Острошког на Бежанијској Коси и у наведеном храму началствује на светој архијерејској Литургији. -Пре него што уђемо у Велики пост, у данашњи дан праштамо једни другима због тога Господ у данашњем јеванђелском одељку говори о праштању, а потом о посту. Праштање је веома битно, јер уколико не опростимо једни другима Бог неће примити нашу жртву. Господ позива да опраштамо једни другима. Нема човека да живи, а да не греши, каже се у молитви која се чита на опелу, али уколико нам Бог опрости, а ми имамо Милостивог Оца који је на небесима, онда и ми милошћу Његовом можемо ући у Царство небеско. Колико је битно опраштање видимо и на светој Литургији, јер пре него што Црква принесе бескрвне жртве Господу и Богу нашем - хлеб и вино које се претварају у истинско тело и истинску крв Христову, ми тражимо опроштај једни од других. Не само да тражимо опроштај једни од других, него и кажемо: Љубимо једни друге. Када неко некога мрзи, он не може да буде у његовом присуству, а камоли да га целива. Ако неко има нешто против некога, целив мира га приморава да победи грех у себи, да опрости ближњему, и тек онда имамо гаранцију да ће Бог нашу жртву да прими, рекао је епископ Јеротеј. http://www.spc.rs/sr/episkop_jerotej_prashtajmo_ljubimo_jedni_druge_u_hristu
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсну славу Републике Српске, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Патријарх Порфирије: Моји су корени овде и знам добро своју ђедовину Патријарх Порфирије на свечаној академији у Бањалуци: Православни идентитет се заснива на богољубљу и човекољубљу Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем у молитвеном присуству преосвећене господе епископа врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и многобројних верних међу којијма су били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. На крају свете Литургије епископ Јефрем је заблагодарио патријарху Порфирија на указаној љубави и доласку у Бања Луку да заједно прославе Светог архиђакона Стефана и да се помоле за српски народ и Републику Српску. -Не можеш волети никога и ништа,ако не волиш своје родитеље, ако муж не воли жену, жена мужа. О каквој онда љубави према било коме или било чему говоримо ако не можемо волети оног који је ту поред нас и дат нам да њему посведочимо да смо верни Христу. И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу и имају другачије презиме, беседио је патријарх Порфирије. Након беседе Патријарх Порфирије је благословио славске дарове које је принела председница Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. 3. јануара 2022. Видовдан.орг Пише: Иван Марковић Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген. View full Странице
  15. Начин на који наука покушава да се обрачуна са Црквом поприма све бизарније и гротексније видове. Тренутно је по мишљењу многих припадника ове секте научника, где посебно морамо издвојити Барта Ермана, такозвано рано хришћанство једно веома плодно поље где мисле да ће Цркви загорчати живот. То се ради на неколико начина: 1) Тврди се да сама јеванђеља нису могли писати, па самим тим нису ни писали очевици Господове земаљске мисије у време цара Тиберија када је Јудејом као префект управљао Понтије Пилат.По овим весељацима Јеванђеља су писана бар четири до шест деценија од Христове крсне смрти. 2) Из 1 разуме се следи да постоји разлика између такозваног историјског Исуса и „каснијег“ Христа Цркве. 3) Из 1 и 2 опет следи то да је у периоду раног хришћанства, односно доникејском или доконстантиновском периоду постојало онолико различитих хришћанстава колико је постојало различитих схватања Христове личности. 4) А онда је цар Константин из само њему знаних разлога решио да подржи и уздигне само једно од ових схватања Христове личности на пиједестал ортодоксног а сва друга гурне на јеретичку маргину. Према овим мишљењима, постојала су следећа „хришћанства“: 1) Ебионитско: према овом схватању, Исус је био само обичан човек који је због своје врлине био „усвојен“ од стране Бога. Ово схватање можемо звати адопционизмом, и оно ће се касније појављивати с времена на време током историје Цркве. 2) Докетско (гностичко): Исус Христос јесте духовно биће „еон“ које се одвојило од примордијалног начела и дошло да помогне човечанству откривањем „тајних знања“ чиме би их ослободио од робовања нижем духовном бићу, неутралном или злом демијургу, богу јеврејског Старог Завета, који их је заробио стварањем материјалног света у који је заробио духове људи. Суштина ових тајних знања је у тоталном одбацивању свега материјалног као злог. 3) Субординационистичко: Исус Христос јесте бог али нижи бог од бога оца у онтолошком смислу. Он је или његова творевина као и ми, или је сличне али ниже суштине у односу на очеву. Научници лажови су са посебном дрскошћу за субординационизам оптуживали ране оце и учитеље Цркве па су тако према овим клеветницима субординационисти били између осталих и свети Игњатије Антиохијски и свети Јустин Филозоф. 4) Теорија гостујућег Логоса. Ову интерпретацију бисмо могли да назовемо и протонесторијанском, док је, рецимо, Барт Ерман зове сепарационистичком. Ту је наиме Бог Син, Логос Очев ушао у тело човека Исуса и направио неку врсту двоструке личности (то јест две личности обједињене у једној хипостази). Мали проблме са свим овим интерпретацијама јесте тај што ми располажемо веома великим бројем историјских извора који на недвосмислен начин указују на то да је Христос у самим Јеванђељима, а затим и његови апостоли те прва генерација апостолских ученика као и првих неколико генерација хришћана без двојбе доживљавала Исуса као Бога и човека на исти начин како га доживљавају никеоцариградски, ефески и халкидонски догмат. Историјски извори за ово јесу сама четири канонска Јеванђеља, Матејево, Марково, Лукино и Јованово, затим Дела апостолска, па посланице свих апостола које се садрже у Новом Завету, Откровење Јованово, укратко свих 27 књига Новога Завета, затим седам посланица светога Игњатија Антиохијског који је лично познавао апостола Јована, посланица светога Поликарпа Смирнског који је такође познавао апостола Јована лично, дело Папије Јерапољског који је исто припадао кругу познаника апостола а на њих се надовезује следећа генерација црквених отаца и писаца попут светога Иринеја Лионског. Поред тога постоје небиблијски и нехришћански извори који потврђују да су хришћани од самога почетка Исуса сматрали Богом, као на пример преписка Плинија Млађег са царем Трајаном те изгубљен Пилатов извештај цару Тиберију (на који се позивају Тертулијан и свети Јустин Филозоф). Тако да тврдњу да је Исус Бог (што је темељна истина наше вере) или пак да Га хришћани сматрају Богом потврђује неких најмање четрдесет историјских извора од којих су најмање три или четири нехришћанска а сви ти извори су настали у периоду од четири године после васкрсења до неких осамдесет година. Чињеницу пак да је Христос разапет и убијен а против накнадних гностичких и муслиманских измишљотина да је то било само привидно или да је уместо њега страдао неко други (Јосиф из Ариматеје, Симон Кирењанин, сабласт или пак човек Исус из кога је отишао дух Христа) потврђује опет неких педесетак извора, сви настали у периоду око сто година од догађаја, а на већ поменута сведочења додаћемо још Јосифа Флавија, Тацита, Светонија, Мару бин Серапиона, Лукијана Самосаћанина и Келса. Када бисмо којим случајем ушли у алтернативни универзум где је комплетно хришћанско предање без изузетка изгубљено, ми бисмо и даље знали да: 1) Исус је постојао. (Јосиф Флавије, Тацит, Плиније Млађи, Светоније, Мара бен Серапион, вавилонски Талмуд, Толедот Јешу, Лукијан Самосаћанин, Келс) 2) Био је моћан и мудар (Јосиф Флавије, Лукијан, Мара бин Серапион) 3) Био је узрок одређених проблема по римску власт (Тацит, Светоније, Плиније Млађи). 4) Био је чудотворац (Јосиф Флавије, Лукијан, Келс, вавилонски Талмуд, толедот Јешу) 5) Имао је брата Јакова кога су Јевреји каменовали. (Јосиф Флавије) 6) Следбеници су га држали за Бога (Плиније Млађи) 7) Био је творац опасног учења (Тацит) Кад бисмо пак били у свету у коме су само изгубљена четири канонска јеванђеља, могли бисмо их реконструисати до неких 90% само на основу бројних и честих цитата светих отаца и учитеља Цркве. Теза да Јеванђеља нису писали Матеј, Марко, Јован и Лука се „темељи“ на сасвим неуверљивим аргументима који се опет темеље на недоказаним и принципијелно недоказивим премисама. На пример, већина апостола су били неписмени јер је тобож проценат писмених у Јудеји тог доба био једва око три процената. Све и да је то тачно, Јован и Марко су се могли накнадно описменити, док су Матеј и Лука ако ни због чега другог онда због својих занимања морали бити писмени. Матеј је био цариник а Лука лекар. Треба рећи да је тада грчки био лингва франка, међународни језик као данас енглески и Матеј, да би се споразумевао са својим претпостављенима, римским публиканима, морао је знати грчки ништа више или мање од неког Србина запосленог у некој данашњој страној компанији или компанији која ради за страна тржишта, рецимо кол-центре. Овде се подразумева добар ниво говорног и писаног знања, а Матеј чак и да је имао само основно споразумевање у време док је био цариник накнадно га је могао добро усавршити довољно да напише Јеванђеље на грчком као што га, како неки тврде, јепретходно написао на арамејском. На основу свега што знамо, свака интерпретација изворне Христове поруке осим православне јесте искључена. Са гностицима су полемисали сам Господ, апостол Јован, свети Игњатије Антиохијски и у директном континуитету ученик ученика апостола свети Иринеј Лионски, па Тертулијан и други. Да је римска власт итекао била свесна да се у забаченој провинцији Јудеји десило нешто епохално, поред поменутих римских извора сведоче нам и Тертулијан и свети Јустин помињући извештај који је Пилат упутио Тиберију у Рим, па је, према Тертулијану, Тиберије предложио да се Христос „прогласи“ за Бога али је Сенат то одбио. У најранију генерацију хришћанских писаца спадају апостолски ученици: Климент Римски (вероватно је у питању Тит Флавије Клеменс, неки брат од стрица цара Домицијана из рода Флавијеваца), Игњатије Антиохијски, Поликарп Смирнски, Папија Јерапољски, (псеудо?) Варнава и Херма, писац Пастира. Потом следи генерација апологета: Квадрат, Аристид Атински, Атенагора Атински, Теофил Антиохијски, Јустин Филозоф, Хермија Филозоф, Татијан Асирац, Аристон Пелски, Мелитон Сардски, Марко Минуције Феликс и Квинт Септимије Флоренс Тертулијан. У генерацији паралелно са њима или одмах после делују антигностички полемичар Иринеј Лионски, антисавелијански полемичар Иполит Римски и на крају Ориген.
  16. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије боравио 8. и 9. августа 2021. године, у првој канонској посети Православној Епархији тимочкој од избора за поглавара наше Свете помесне Цркве. У овој великој духовној радости молитвено учешће узео је и Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз домаћина Преосвећеног Епископа тимочког Г. Г. Илариона и Њихових Преосвештенстава Господе Епископа далматинског Никодима и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, као и уз бројно свештенство, монаштво и верни народ Епархије тимочке. Више о посети Његове Светости Епархији тимочкој за Радио Глас говорио је господин Бранислав Илић, катихета из Новог Сада. Звучни запис разговора Према извештају катихете Бранислава Илића Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили: Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. Ово је велики, благословени и историјски догађај за Богом чувану Епархију тимочку, јер долазак првојерарха и нашег духовног оца увек бива радост и укрепљење, а посебно овде у Доњем Милановцу где после пуних осамдесет и пет година долази патријарх, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору за Радио "Глас". Извор: Радио Глас
  17. -Патријарх Порфирије: Љубав и пажња су једини аутентични контекст нашег постојања у којем можемо да нађемо смисао живота- Доносимо предавање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија (тада Епископа јегарског, викара Епископа бачког) о хришћанској љубави. Предавање је у присуству Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског г. Теодосија, одржано у Дому културе Грачаница, 27. марта 2014. лета Господњег. Није могуће волети Бога ако немамо љубави према ближњем. Ко је наш ближњи? Ближњи је сваки човек, зато што је сваки човек створен по слици и прилици Божјој, у том смислу, ми смо призвани да јасно и чисто волимо свакога човека, истакао је Патријарх Порфирије. Патријарх је том приликом јасно поучио сабране како да поступају према људима који их одбијају и чине им неправду, рекавши: Ако нам неко чини неправду, зло и одбија нас и нашу љубав, ми смо тада позвани да будемо исправнији и да усрдније испуњавамо заповест о љубави коју нам Господ даје, јер ћемо тако у љубави Христовом љубављу преображавати све око себе. Најлепши пример су нам светитељи Божји који љубављу Христовом преображавају све, у чијој близини зверови постају питоми, и у чијој близини стихије се умирују. Наша љубав према Богу се потврђује и показује у односу на ближње, јер је љубав према Богу покретач нашега живота, она се на свакоме месту потврђује, а нарочито у нашем односу према свакоме човеку, поучио је патријарх Порфирије. Све што чинимо у овоме свету и животу, а тиче се наших ближњих, ми чинимо Богу. Ако смо речју увредили свога брата, ако смо му мислима завидили, ако смо му желели зло, ако смо било шта лоше учинили било ком човеку, ми смо Христу учинили, зато што је сваки човек Његова икона, закључио је свјатјејши владика. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. Пред читалачком публиком је нови број „Православног мисионара“, званичног гласила Српске православне цркве за младе. Јулско – августовски број тематски је посвећен Богмољачком покрету Светог Владике Николаја. О 380.броју „Православног мисионара“ за Радио Милешеву говорио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог листа. Разговор водила новинар Виолета Досковић. Извор: Радио Милешева
  19. Приликом званичне посете медијских делатника Телевизије "Храм" Епархији тимочкој и њеном предстојатељу, у владичанском двору у Зајечару реализован је интервју са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Иларионом. Разговор је водио Слободан Стојковић, новинар Телевизије "Храм". У првом делу овог надахнутог разговора преосвећени владика је гледаоце упознао са историјатом и значајем поверене му Епархије тимочке, уз подсећање на значај свих епископа који су се налазили на овој древној катедри служећи Богу и своме роду. У плану је да се у нашој епархији отвори адекватан музеј у којем би се нашли свештени предмети, књиге и остале драгоцености које ће на свој начин приближити историјат и значај ове епархије, истакао је владика Иларион. У овом уводном делу разговора архипастир Епархије тимочке је говорио о живим и манастирима који се тренутно налазе у фази обнове, посебно истакавши манастир Буково који је духовни центар овога краја. Као дугогодишњи игуман буковске обитељи преосвећени владика је са гледаоцима поделио своја сећања на обнову ове светиње, као и на градњу новог конака, поучивши да када ми градимо светињу, светиња духовно изграђује нас. Црква на свим просторима улаже напор у мисији како би верни народ себе сагледао очима вечности. У иконографији постоји обрнута перспектива када ми у одсјају иконе видимо себе, тако и црквена проповед има перспективу да нас стави у светлу здравог односа са Богом, поучио је владика Иларион. Ове речи биле су увод сегмента који је био посвећен знаменитом Фестивалу хришћанске културе, који се већ пуних пет година одржава у Зајечару. Владика је најавио да ће се Фестивал ове године одржати од 13. до 21. септембра. Свака Литургија потреса и земљу и небо, она је централни догађај, зато је потребно да се наш народ литургијски просветли, те да мера живота буде литургијски начин постојања, поучио је архијереј Богом чуване Епархије тимочке. На крају разговора Епископ Иларион је упутио архипастирску поруку: Порука би била свагда јеванађелска, да народ верује у Васкрсење Христово, да народ верује у Бога и да се радује у радости Христовој. Порука је и да се попут наших славних предака трудимо да истрајемо на путу спасења, јер је Црква наш стожер и место једине истинске заједнице и радости у Господу. Приредио: катихета Бранислав Илић
  20. У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  21. Пред читаоцима је мартовско-априлски, 378. број „Православног мисионара“ званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Овај други број у 2021. години, посвећен је теми „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Са садржајем овог броја црквену јавност путем Радија Српски Сион упознао је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила задужен за односе са медијима. Звучни запис разговора Извор: Радио Српски Сион
  22. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. Не можемо себи дозволити да нам неке ствари, које нису у вези са Црквом, буду важније од оних које су у Цркви, рекао је, поред осталог протојереј Владан Симић, секретар Преосвећеног Епископа бачког Г. др Иринеја. Сви смо позвани и призвани да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом, рекао је, поред осталог, говорећи о мисионарским изазовима данашњег времена, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке. Будући родом Ваљевац, прота Симић добро је знао блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина, „човека насмејане душе“, како га је описао у истоименој песми. У интервјуу за Радио Источник, прота Владан Симић дао је своје виђење прославе Божића и живота Цркве у условима епидемије, начинивши осврт на значај књиге Владике Иринеја „Причешће као лек бесмртности“. Такође, он је своје завичајце упознао са догађајиме у време Рације у Јужној Бачкој јануара 1942. године, у чијем обележавању годишњице Епархија бачка даје драгоцен допринос годинама уназад. *Оче Владане, најпре бих Вам заблагодарила на подршци коју сте пружили Ваљевској епархији у најтежим данима од њеног обнављања, када смо изгубили нашег вољеног Владику Милутина, а у исто време, уместо саосећања, од доброг дела јавности били изложени клеветама. Поред сјајних текстова у одбрану вере и Цркве Божје, написали сте и врло дирљиву песму о Владики Милутину. Да причу почнемо управо тиме… По чему ћете памтити првог архијереја из Вашег завичаја, као и како данас гледате на тај период? Помаже Бог и хвала Вам на позиву и овом питању! Одговор је, како и гласи наслов песме, „Човек насмејане душе“. Мислим да његов осмех памте сви који су га познавали, а и они који су га макaр једном видели. Сви који су имали прилику да га виде макар на кратко, не могу да забораве његов насмејани лик. Благост коју је са собом носио и лакоћа живљења у Христу, на мене је остављала снажан утисак. Надам се да ће нашим Ваљевцима остати дуго у сећању, не само као први архијереј, него и као једна од првих жртава пошасти која нас је задесила, а коју је храбро, у име свог стада, поднео као прави пастир Христове Цркве. *Преосвећени Епископ бачки Г. др Иринеј написао је књигу „Причешће као лек бесмртности“, у којој маестралном ерудицијом и беспрекорном синтезом академског и народног језика појашњава значај ове Свете тајне у животу хришћанина, поткрепљујући неоправданост и бесмисао страха бројним историјским примерима пастирског деловања и чврсте вере народа. Колико је ова књига, преко потребна у сваком, а нарочито у тренутку у ком је објављена, нахранила богочежњиве душе и, с друге стране, стала на пут пашквилама врло гласних и у медијима заступљених квазиинтелектуалаца и душебрижника? Владика Иринеј није само један од најобразованијих епископа у нашој помесној Цркви и православном свету уопште, него је човек дубоко прожет духом Цркве, Христом, и није му било лако да слуша све оно што се тих дана говорило о Цркви. Није се много освртао на зле коментаре који су стизали „споља“, ван Цркве, у медијима, али му је било тешко када је видео шта се дешава у појединим помесним Црквама, па и код нас, и како су се односили према Светом Причешћу у условима епидемије. Пошто је заиста човек пера и дубоке мисли, он је тај унутрашњи проблем решио на тај начин што је свима нама помогао да решимо неке своје недоумице и проблеме и ухватио се у коштац са питањем причешћивања у условима епидемије. Знао је да је то тренутак када се мора бранити истина и суштина наше вере и нашег светотајинског живота у Цркви. Али, не кроз неки ,,стерилни” и високотеолошки приступ проблему, како су неки чинили, него управо кроз искуство живота у Цркви. Ми смо увек имали и имамо одређен (не мали) број људи који редовно приступају Светом Причешћу и живе хришћанским животом. Служили смо редовно сва богослужења, уклапали се колико је било могуће у епидемиолошке мере, поготово у оне мере које су тада биле на снази, на пример забрана кретања, због чега смо померали термине богослужења како би верници могли да дођу у храмове. Углавном, да се није одговорило на све те нападе, искушења изнутра и споља, мислим да би Црква остала, ако могу тако да кажем, повређена. Он је то знао. Знам, јер сам тих дана био уз њега као и увек и сведочим његово залагање за одбрану светиње Причешћа. Владика Иринеј је овој теми приступио онако како би приступио разговору са било ким ко би га тог тренутка упитао: ,,Да ли је Свето Причешће Лек бесмртности или извор заразе?“ Одговор на ово питање је написан језиком разумљивим за широке слојеве нашег друштва, не само за интелектуалце, него за свеукупни наш верни народ, али је, истовремено поткрепљен историјским аргументима, праксом цркве у сличним ситуацијама кроз векове њеног постојања. Књижица је писана у духу и мисли Светих Отаца и Учитеља Цркве. Многима је тај текст засметао, зато што јесте био права одбрана наше вере. Док га читате, имате утисак да у рукама држите дело неког од Светих Отаца из историје Цркве, који су апологијом бранили најважније истине наше вере. Нажалост, догодило се и то да су се и унутар Цркве појавили неки (испоставиће се убрзо да такви и нису суштински припадали Цркви) који су све ово критиковали на један неаргументован начин. Најпре се кренуло од тога да је први тираж 100 хиљада примерака и због чега се штампа тако велики тираж (безумно клеветајући владику да је мегаломан и да тиме себе уздиже и лечи неке личне комплексе и сл.)? Ствар је врло једноставна: наша Епархија је књижицу штампала да би је поделила народу бесплатно и да наши верници чују став Цркве, заснован на Светом Писму и Светом Предању, као и на историјским фактима. У нашој помесној Цркви било је епархија које су, када су њихови епископи добили ту књижицу у руке, схватили њен значај. Онда су тражили одређени број примерака и за потребе својих верника и, наравно, тираж се повећавао. Ми то нигде нисмо продавали, нити се књига сад продаје, а колико знам исто се поступа и у другим епархијама. Она је искључиво намењена да се подели у храмовима, да би људи у њој могли да пронађу истину и утеху, да се охрабре и не одступе од своје вере и своје Православне Цркве. Додао бих и да је та, по обиму мала, али по значају велика, књижица већ преведена на неколико страних језика и да се још увек јављају епископи са разних континената са молбом за дозволу да је преведу и штампају за потребе њихових епархија. Наш једини услов јесте да се она не продаје него подели у мисијске сврхе. *Недавно смо прославили празник Рођења Господа Христа у условима видно другачијим у односу на оне какви су били раније, бар у последње три деценије. Празник који, како му назив – Најрадоснији говори треба управо радошћу да нас испуни. Колико је, по Вашем мишљењу, те радости заиста било, имајући у виду вишемесечно застрашивање људи вирусом корона, које је умногоме паралисало друштвене контакте? Свакако да је било теже прославити празник, али то не значи да је радост била мања. Можда је чак била и већа, зато што су се људи осетили победнички, будући да су успели да прославе тако велике и значајне празнике као што су њихове домаће славе, патрони њихових домова, у неким измењеним околностима. Некако се показало ко је где. Свако је показао да ли му је стало до тога да празник прослави на прави начин, у пуноћи вере, у пуноћи радости, у очекивању Богомладенца Христа и оним изворним облицима прославе Рођења Христовог. Изостали су неки обичаји који су се временом,,наслонили” на Божић и били некако неприродно повезани с њим, попут ватромета или пуцњаве из ватреног оружја, испијања куваног вина и ракије итд. Свега тога ове године није било, тако да се мало „прочистио“ наш начин прославе и схватили смо да је најважније да га прославимо у кругу своје породице као домаћи празник и да је међусобна повезаност унутар породице оно што би требало да нас повезује касније и са осталим члановима Цркве. Стога, нисмо много изгубили у том смислу. Пре бих рекао да је изгубио онај део нашег друштва који није везан за Цркву, нити је део Цркве у најужем смислу, да има литургијски живот, него су више везани за традицију. Такви су били застрашени, за разлику од оних верника који су са поверењем у Бога и Његову љубав према човеку и свему створеном наставили да долазе на богослужења. Они који немају суштинску везу са Црквом, а ту мислим превасходно на литургијски живот, уплашени су још више, јер су остали на неки начин отуђени од Цркве – од богослужења и свете Литургије – и ту је штета велика. Најгоре су, мислим прошли они који су и до сада на Цркву гледали са подозрењем, да не употребим неку грубљу реч, и после свега што се догодило и медијског линча кроз који смо као Црква прошли, мислим да су, нажалост, сада још удаљенији. Али Бог је велики и његова милост је безобална, а путеви неистраживи, па се можемо надати да ће и са те стране бити оних који ће се обратити. *Овај месец обилује и светитељским празницима. Чему нас, у светлу данашњих догађаја, уче њихова житија? Уче нас радости живљења у Христу, ономе што је неотуђиво од човека. Уче нас и Светолазаревском Завету да је земаљско за малена царство, да је све пролазно. Да је свако од нас рођен са одређеним назначењем – назначењем за Небо, за вечност, за саучествовање у вечном животу са Христом. Сваки празник понаособ, не само у јануару у ком их је највише, јесте, по речима Светих отаца, станица и одмориште на нашем путу ка Царству Небеском: ,,Живот без празника је као дугачак пут без одморишта”. Без тих станица тешко да бисмо успели да стигнемо до краја пута. У читавом нашем животу, уз сва искушења и све што нас сналази, празници долазе као одморишта на којима кроз свету Литургију и Причешће прикупљамо снагу за наставак духовне борбе. Празнике прослављамо у духовном смислу, не само одсуством било каквог посла, како неки сматрају (дан у ком се одмарамо од свега). Празник је литургијски дан који треба да посветимо Богу, да идемо на Свету Литургију, а затим да благодат Божју коју смо задобили кроз Свето Причешће пренесемо у наш дом, на нашу породицу и ширу друштвену заједницу. То је смисао празника. Било би добро да сваки пут, када у календару видимо црвено слово којим је обележен празник или недеља, као празник Вакрсења Христовог, да нас подсети да смо на путу ка Царству Христовом и да је време да застанемо на одмориште, тојест да одемо на свету Литургију, и примимо благодат Духа Светога за наставак нашег живота и пута ка Очевом загрљају. *У застрашивању вирусом са акцентом на црквене догађаје као плодно тле за његово ширење, предњачили су тзв.“независни“ медији“. Са представницима једног од њих имали сте „блиски сусрет“ 4. јануара ове године у Србобрану приликом обележавања 79. годишњице Рације у Бачкој. Одважно, кратко и језгровито сте објаснили екипи дотичне редакције да „нема шта да тражи у портама храмова на територији Епархије бачке“. Убрзо, на њиховом порталу освануо је прегршт коментара, разуме се селектованих, у којима се напада Ваш поступак. Како сте доживели ту, једну у низу некоректности у њиховом извештавању и видите ли опасност од њиховог утицаја на народ, када је реч о односу према Цркви? Нисам до сада коментарисао тај догађај. У Епархији бачкој смо од марта прошле године били под све јачом негативном кампањом таквих медија која је, иначе, у већој или мањој мери увек присутна. Због причешћивања наших верника називани смо свакојаким именима, и ми, као представници Цркве, и наши верници. Ниједан догађај који је Епархија бачка организовала, а верујте да се доста тога ради (веронаука, добротворне акције, народна кухиња…), такви медији не желе да пренесу и преко њих нећете чути ништа о томе шта радимо, јер би тада морали да афирмативно говоре о Цркви, што није део њихве агенде. Напротив. Ако нешто говоре о Цркви, то мора да буде у негативном смислу. Наравно, овај догађај у Србобрану није био први пут да им није дозвољен улаз. По благослову нашег епископа, њима је већ неколико пута било забрањено да улазе у порту Саборног храма у Новом Саду. Ово у Србобрану се напросто подразумевало. Дакле, не желимо да будемо они који ће им олакшати да о Цркви говоре све најгоре, а то чине свуда и на сваком месту. Дотична новинарка је поступила на скандалозан начин. Уместо да прихвати објашњење због чега јој није дозвољен улаз у порту и храм и да оде и пише шта јој је воља, она је почела да се препире као да јој је неко право ускраћено. Заправо је она својим понашањем угрожавала наша уставом загарантована права као Цркве и власника порте и храма. Зато је и добила одговор какав је заслужила. Они који су гледали тај снимак, могли су да примете да су звона почела да звоне за почетак парастоса жртвама Рације у Бачкој, што је за нас веома болна тема. Њу то није занимало и наставила је да се бави питањем због чега њој није омогућено да уђе у порту. То је само по себи дало одговор. Такви људи немају шта да траже на местима где се молимо Богу, поготово у таквим тренуцима као што је помен жртвама Рације. Доказ за ово што говорим нашао сам касније прегледајући њихов сајт. Наиме, они су објавили две вести. Једна вест је била да свештеници нису дозволили екипи њихове телевизије да уђе у порту храма у Србобрану, а друга да је обављен помен жртвама Рације. На ову прву вест на њиховом сајту, немојте ме држати за реч, било је око 350 коментара. На другу вест није постојао ниједан коментар! То довољно говори о њима и онима који их прате. То је једно. Друго, обе вести су објављене истог тренутка, односно нису дали предност жртвама, па онда да поставе проблем који су имали, већ су обе вести објављене у истом минуту. Наравно, после тога су клеветању наше епархије, епископа и свештенства посветили дане и дане свог програма. Али, то је њихова ствар. Да не дужим много о њима, јер мислим да не уопште заслужују да се тиме бавимо. Они су небитни што се тиче живота наше Цркве. Народ је то добро осетио, у шта сам се лично уверио. У том тренутку ја сам био само један од свештеника који је добио благослов да са њима разговара и представља Епархију бачку тојест Цркву. То није моја лична заслуга, нити неки нарочити подвиг, већ је све било по благослову, да се са њима разговара и тако је учињено. Тако ће бити и убудуће и то им је речено. У храмове и порте Епархије бачке они, као представници медија, немају шта да траже. Као верници су увек добродошли. Чак и као грађани, ако и нису верници, могу да дођу у храм. Али, као представници медија који је заправо приватна компанија, која чак није ни регистрована у Србији, немају шта да траже. Али то је нека сруга тема. Можда би најкраћи и најбољи одговор, који је требало да дам на Ваше питање, био:“Према свецу и теропар!“ То је стара изрека из наших манастира, верни народ је разуме и то је довољно. *Архијерејски заменик Епископа ваљевског, протонамесник Филип Јаковљевић, је приликом Литургије на празник Светог Нектарија Егинског (22.11. 2020.), одржао сјајну беседу, инспирисану горепоменутом књигом Владике Иринеја, у којој је пружио поуке народу како треба живети у овим околностима, да бисмо живот на земљи провели стваралачки и завредили Царство небеско. Беседа је одушевила све учеснике сабрања, као и многе који су је слушали преко радија. Јасно је, народ вапије за охрабрењем… С тим у вези, као свештеник, теолог и свестрани интелектуалац, како видите улогу свештенства данас? Који су највећи мисионарски изазови? Најпре бих поздравио оца Филипа Јаковљевића и братију у Ваљеву. Свештеник данас, као и увек уосталом (нису данас много различита времена у односу на она која је Црква преживела), мора да буде сведок истине, Христов сведок, сведок Цркве. Мора да буде неко ко брани свој народ. Не можемо да дозволимо да будемо први који ће подлећи разним пропагандама. Наше је да проповедамо Христа. Наше није да водимо политику, да се бавимо стварима којима се људи у свету баве. Наше је да људе приводимо спасењу, водећи најпре рачуна о сопственом животу, као примеру вернима. Свако од нас се, живећи у комунистичком и посткомунистичком периоду, борио са својим страстима, са неким „бившим човеком“, „старим Адамом“ у себи. У моменту када смо постали Христови примили смо на себе велику обавезу, а то је да сведочимо Христа, без обзира на то да ли је у питању неко ко је примио свештенички чин или неко ко је из редова верног народа Божјег. Сви смо позвани и призвани на то да будемо свети и да ту светост сведочимо пред овим светом. То је једно. Друго, не можемо себи да дозволимо да нам неке ствари које нису у вези са Црквом буду важније од оних које су у Цркви. Постоји тенденција да се све што је у вези са духовним животом релативизује. Примера ради, често чујемо: пост, богослужење, молитвено правило, дела милосрђа, све је то добро, али има још неких ствари изван цркве и не може се све свести на потребе црквеног живота… треба мало и живети. Наравно да има и других ствари и разуме се да је човеку потребан и неки одмор или хоби. Али, оно што је за Цркву, то мора бити прво и ништа не може бити важније. Не могу свештенику бити важнији, на пример тренутни резултати у Премијер лиги или домаћем првенству (иако и сам волим спорт) од тога да ли је припремио беседу за предстојећи празник или недељу, организовао нешто што је потребно у храму и парохији, посетио болесника итд. Дакле, не можемо Христу претпоставити ништа! Када све то завршимо, а тада нам преостаје веома мало, можемо да се посветимо и неким другим стварима које нису уско везане за нашу службу. Сад је некако модерно да човек има што више информација. Ако си информисан онда си и паметан и популаран, па још ако си на неком YouTube каналу, небо ти је граница. А заправо, све те информације и ако служе нашој гордости подгревању нашег ега, нису и не могу бити у служби Цркве. Зато нас, на крају крајева, олако могу удаљити од Цркве. И нас и оне којима проповедамо. Зато морамо бити опрезни без обзира што другима понекад изгледамо старомодно. За наше породице је то свакако одређени терет, али ми смо ту да заједно сведочимо Христа. Мислим да беседа оца Филипа, коју сте поменули, као и многих других свештеника које можемо чути преко епархијских сајтова, јесу беседе које надграђују сваког слушаоца. Да се надовежем на Ваше питање, можемо рећи да у ово време које сада тече, док чекамо избор епископа у Ваљеву и новог патријарха, медији све више ,,подгревају” јавност. Политика с једне, медији са друге стране… Волео бих када би људи могли да схвате да у Цркви не може и не сме да буде поделе и раздора. Не можемо се делити на Павлове и Петрове. Ми смо Христови и нема поделе. Ако схватимо да сваки „камен“, посебно на друштвеним мрежама које су препуне свега и свачега — јер неко има симпатије према неком епископу или члану Цркве, а према неком нема —, који се баци према било коме у Цркви погађа читаву Цркву, и то људи морају да разумеју. Оно што Цркву не изграђује, то је разграђује. Дакле, не може неко, макар у најбољој жељи и намери, да у медијима или на друштвеним мрежама издигне једног или више епископа изнад свих других, разуме се по сопственом критеријуму, и говори или објави нешто ружно о неком другом или другима и притом буде уверен да је тако помогао Цркви. Само је одмогао и допринео онима који руже Цркву. То људи морају да схвате! Медији неће никада. Они живе од тога да направе хаос, јер су ту своји на своме. Они који се баве политиком у том хаосу убирају ситне поене за једнократну употребу. Њих неки далекосежни моменат не занима много. Њихова логика се креће од избора до избора и све је у служби кампање, а кампања, као што знамо, траје непрестано. Ми никада не можемо тако да се понашамо. Ми смо позвани да своје срце уздигнемо горе, ка Небу, ка Христу. Да на земљи пригрлимо једни друге. Да не постоји међу нама било каква разлика, која би нас суштински раздвајала. Наравно, свако има право на своје мишљење, своју реч и свој приступ проблему. Али, суштински ми не можемо бити различити. Зато је мој апел да то што чујемо преко медија и што видимо на друштвеним мрежама никако не дотиче наша срца, него да се смиримо. То је најважније – смирити се, молити се Богу да нам подари патријарха и архијереје на упражњеним епархијама и да заједно, као брат са братом, можемо да наставимо да живимо у љубави и јединству вере. *Малочас смо у разговору поменули 79. годишњицу Рације у Бачкој. Замолила би Вас да Ваше завичајце мало подробније упутите у тај историјски догађај… Град Ваљево је синоним за страдање у Великом рату, што га чини важном страницом страдалне српске историје, а његово становништво врло саосећајним са свим жртвама. Хвала Вам на овом питању, јер је заиста за нас то веома важно, као и за читав српски народ. Ми смо олако пристали на неке подвале и подметање неистина, полуистина, фраза из периода после 1945. године. Једна од таквих подвала је и та да се оно што данас називамо „Новосадском рацијом” и ,,Рацијом у Јужној Бачкој“ потпуно склони из јавног говора, заташка и понеким шапатом преноси с колена на колено. Улога Цркве је одувек била таква да је чувала историјско сећање на жртве тог великог погрома, који се догодио 1942. године, од 4. јануара до краја тог месеца. У Чуругу, месту удаљеном 40 км од Новог Сада, на обали Тисе, започета тзв. Рација. Кад чују „рација“, у Ваљеву могу да помисле да је то нека полицијска акција опкољавања села или засеока и злогласних делова града у потрази за неким бегунцима, пљачкашима или преступницима било какве врсте. То је заправо један еуфемизам који је потурен од стране мађарске окупационе војске, која је то учинила да би прикрила злочин који су испланирали. Они су под изговором ,,рације” извршили невиђени покољ српског, јеврејског и ромског становништва. Страдали су у појединачним случајевима и људи других националности: Словаци, Русини, Хрвати, Мађари, чак и Немци. Нису страдали систематски, у смислу да су убијани као припадници свог народа, него под одређеним околностима – неко је био жртва неких пљачкашких хорди, неко је храбро, не желећи да напусти своје суседе и пријатеље, отишао на губилиште са њима заједно. Иначе, то је била добро организована војно–полицијска акција мађарских окупационих снага, која је реално започета априла 1941. приликом уласка мађарских окупационих снага у Југославију. У првом налету тада су страдала 32 села у Бачкој, која је била њихова окупациона зона. Срем је био предат тзв. „Независној држави Хрватској“, а остало је контролисала Немачка. Дакле, Бачка је била њихова интересна зона из више разлога. Један од разлога је реваншизам и за 1848. и за 1918. коју су у којима се били поражена страна. Одлуком краља, овде су насељени добровољци-солунци. Прва наредба када су Мађари упали у Југославију априла 1941. године била је та да сва лица која су ту досељена, а немају боравиште пре 31. октобра 1918. године, одмах напусте земљу. Дали су им два дана. Један правац је ишао преко Петроварадина према Београду, а други преко Сремске Митровице у тадашњу НДХ. Никада није до краја утврђено колико је жртава било. Помињу се бројке само на основу оних пријављених држављана, али је број много већи. Од неких 3-4 хиљаде, колико имена постоји, па до 7 – 8 хиљада људи на територији Бачке убијених за само месец дана. Али, треба рећи да је то само једна епизода у погрому српског народа у Бачкој, који је страдао и пре и после Рације. Жртве су заиста велике. Овде у Новом Саду се то посебно обележава, зато што је већи град. Али, на територији читаве области јужне Бачке је било стравичних злочина. Тог јануара месеца температура је достизала преко 20 степени испод нуле. Људи су, претходно мучени, пребијани, сакаћени, па убијани. Као што је у Јасеновцу било зверског мучења и бацања у Саву, овде су Србе „у наручје“ примали Дунав и Тиса, у том тренутку залеђени. Људи су бацани под лед, неки чак и живи. Стравична су сведочанства. После рата 1945. године прављена је анкетна комисија комунистичких власти, ради утврђивања злочина окупатора и свега што се заправо догодило. Они су узели изјаве од сведока, записали и то све постоји. Али су зарад лажног братства и измишљеног јединства сва та сведочанства била под велом тајне и о томе се није смело говорити. Ми правимо изложбу о Чурушким мученицима која ће бити отворена 21. јануара 2021. у Архиву Војводине. Хоћемо да прикажемо фотографије људи како су изгледали пре хапшења и смрти, да их приближимо широј јавности. Да покажемо да су то били обични породични људи, мање или више успешни, али да нису били никакви припадници војних или паравојних формација. Обични грађани, паори, адвокати, лекари, свештеници, учитељи, службеници, занатлије… Иначе, сваке године организујемо неке културне догађаје који се тичу Рације. Подсећамо непрестано грађане, подстичемо културу сећања и морамо још много тога да урадимо. Данас сам разговарао са градоначелником Новог Сада, г. Милошем Вучевићем. Договорено је да ће Град Нови Сад до 2022. године, када обележавамо 80. година Рације, започети изградњу Меморијалног центра жртава тог погрома на територији Бачке и да ће, ако Бог да, наша деца која о томе не знају ништа или веома мало, не само из ових крајева него из целе Србије, моћи да се упознају са размерама овог злочина. По броју жртава и бруталности, то је већи злочин него што је био злочин над ђацима и грађанима у Крагујевцу, у Шумарицама. Ми смо генерација која је обилазила Шумарице. Ишли смо чак и на Кадињачу, а о овакве ствари нисмо знали. Време је да се то зна и да се, наравно, увек то чини из једног узвишеног идеала, а то је идеал памћења. Не злопамћења, које је грех, него памћења, које је хришћанска врлина. Наравно, ту је и подвиг праштања. Ако не знамо потпуно историју, не можемо потпуно ни опростити. Када се потпуно зна све и када је све отворено и откривено, онда је лакше и опростити. Ускоро ће бити објављена и књига. Могли бисмо да направимо промоцију када прођу Ковид-забране. Наша идеја јесте да причу о страдању Срба у Бачкој проширимо на простор читаве Србије, да што више људи зна и онда ће се све остало само од себе развијати. *Ми у Ваљеву смо обележили годишњице почетка и краја Великог рата, као и Ваљевске болнице, планетарно познате по страдању и хуманости нашег народа. Зарад културе сећања, али и нас самих, не би ли по узору на жртве тог тешког времена постали бољи људи. Оче Владане, рекосте да ћете доћи да са нама поделите причу о Рацији. Дакле, чекајући Вас у нашем Ваљеву, замолила бих да упутите неку поруку слушаоцима Радија Источник и верном народу Епархије ваљевске… Док говоримо о овој теми, падају ми на памет речи нашег владике (Епископа Иринеја), које су негде интерпретиране као речи Светог Владике Николаја. Наиме, када га је г. Драгослав Бокан (писац и редитељ) питао: ,,Шта је највећи српски грех?“, он је рекао: ,,Нестрпљење.“ На бази тога, мислим да би требало да чинимо супротно – да будемо стрпљиви. Ово све што нам се дешава ће проћи. Ништа на земљи није вечно, па ни вируси и проблеми са којима се суочавамо. Све се то превазиђе уз Божју помоћ, ако је човек стрпљив и има поверења у Бога. Не само веру, већ и поверење да је Бог онај Који све наше недостатке допуњује и све наше ране исцељује. Да ће и ово исцелити, да ће се свет прочистити и да ћемо моћи да дишемо пуним плућима и да, што је најважније, у свој живот примимо Христа, ако већ до сада то нисмо учинили. Он је ту, стоји крај врата нашег срца и куца, само очекује од нас да му отворимо и ми будемо спремни за Њега, а то ћемо бити кроз љубав према Њему и кроз љубав према ближњима. Свако да Господа прими у себе кроз своју личну молитву и долазак на Свету Литургију, кроз пост, причешћивање и светотајински живот уопште. То није ништа тешко, иако можда некоме тако звучи, јер је Бог Онај који нам пружа помоћ и води нас у нашем животу. Имајмо поверења у подршку Божју и нека нам Он подари Своју благодат да издржимо у свему, јер његове су речи: ,,Без мене не можете чинити ништа”! разговарала Јадранка Јанковић Извор: Радио Источник
  23. Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану свога разврата. Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. На улици се веселе, а срце њихово је тужно. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвладава све остале школе – и њен морал зароби све писмене људе. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице. Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Кад не можете у дому Божијем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Бог у кући? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај". Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног. Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: „Боже, помози ми!” Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави. Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха. У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гнев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа. Господе, поврати Србе. Они ти овако несретно греше тек после 1880. године и знају да теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Ми јесмо пропали земаљски, али ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци. Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите. Свети Јаков (Арсовић) Извор: Епархија зворничко-тузланска
×
×
  • Креирај ново...