Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'смо'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. — Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора? — Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности. Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше. Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак. — Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира. - Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца. - Какве везе има гордост с тим? - Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек. — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу? - Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије. – Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога? - Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ). И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање. — Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање? — Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума. Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила. Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање. - Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане? — Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово. Свештеник Димитриј Вразовски https://www.eparhia-saratov.ru
  2. Да би помогао породицама рањених и убијених у Малом Орашју и Дубони Јован Митровић, који је 4. маја изгубио два брата, организовао је хуманитарну акцију. Трчао је до манастира Тумане, чиме је промовисао, али и испунио жељу убијеног рођеног брата. У хуманитарној акцији Јован Митровић прикупио је 4,5 милиона динара, а новац ће бити подељен породицама рањених током масовног убиства у Малом Орашју и Дубони 4. маја прошле године. Трчањем до манастриа Тумане Јован је испунио жељу свог погинулог брата, који је желео да посети тај манастир. За два дана, односно девет и по сати, истрчао је око 96 километара. “Првих 50 километара стварно нисам осетио терет, тако да сам мислио да могу то да истрчим у једном дану. После тога смо направли паузу, одморили и преспавали у Пожаревцу, пробудили се ујутру и првих 10 километара кад смо кренули било је напорно и тешко”, прича Јован за Н1. Истиче да је доста подршке добио од пријатеља Алексе, који је трчао са њим. Других 46 километара другог дана било је тешко, говори Јован и каже да су имали “неке кризе”, али су се извукли из тога. “Стварно је јак мотив био, тако да када смо стигли у манастир стигле су нас и емоције и заплакали смо… Баш сам се лепо осетио зато што сам пре свега успео да урадим тако нешто”, говори Митровић. Каже да се на хуманитарну акцију одлучио да би њему и породици било лакше, јер је то била жеља његовог брата, а говори да је и другим породицама рањених било је драго што он то ради. Тог 4. маја су у Малом Орашју убијени Јованов рођени брат Петар и брат од стрица Марко. Јован истиче да је помоћ рањенима неопходна, пре свега за лечење. "Stigli smo u manastir i zaplakali": Jovan Mitrović o akciji za ranjene u Malom Orašju i Duboni N1INFO.RS Da bi pomogao porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni Jovan Mitrović, koji je 4. maja izgubio dva brata, organizovao je humanitarnu akciju. Trčao je do manastira...
  3. "Особа која је зависна од нечега никада се неће ослободити туге." Ове речи припадају монаху Јовану Климакусу . Из њих произилази да је свака зависност увек узрок, а туга људског срца је већ последица зависности. Због тога је неопходно усмерити главне напоре на отклањање овог узрока како би наши животи били бар мало испуњени радошћу. Зависност дефинишемо као снажну жудњу за нечим, што говори о слабости људске воље, немогућности да се заустави у својим жељама и хировима. Слаба воља је знак болесне душе. Као што су млохави мишићи честа појава код дистрофичара, људи који нису у стању да обављају ни мањи физички рад. Јачање воље је најважније дело хришћанина, које се остварује непрестаним превазилажењем својих жеља и планова. Биће нам корисно да следимо једноставно правило: урадите више онога што не желите. На пример, ујутро одмах устаните из кревета након што зазвони будилник. Пре шољице јутарње кафе извршите прописано молитвено правило. На путу до посла прочитајте поглавље из Јеванђеља. Такође можете и треба да се поздравите са комшијама у лифту, захвалите домара што је очистио улаз и уступите своје место старијој особи у јавном превозу. Можемо наставити даље, али важно је рећи да поменута дела за Бога и знаке пажње према другима обичан човек обавља без много ревности, у великој мери трудећи се на себи. А ово је већ духовни рад, чије име је самопринуда. Зависност се може упоредити са зидом који стоји између човека и Бога. Потпуно заокупља ум и срце, приморавајући га да служи себи. Зависност је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Већина људи се налази у овом стању, а њихови животи су испуњени празнином и бесмисленошћу. На месту Бога су новац, култ људског тела, отворена себичност и свакакве забаве. Зависност се често јавља у породичном животу када један од супружника има аферу; може бити толико озбиљна да може уништити брак. Многи су зависни од алкохола, компјутерских игрица, гледања порно сајтова или хорор филмова. Знам причу о томе како је одрастао човек – глава породице и отац двоје деце – постао зависник од гледања лоших филмова. Гледао је ову грозоту у присуству своје жене, па чак и мале деце. Купио сам порно часописе и након читања оставио их у стану на највидљивијим местима. Женини захтеви, а затим и скандали нису били успешни: човек није могао да превазиђе своју зависност. Али разумевање је ипак стигло до њега. Радио је као возач. Једне вечери, приближавајући се малом брзином гаражи, хтео је да заустави ауто. Али, притискајући кочницу, осетио сам да је педала потонула на под. Аутомобил је лагано налетео на ивичњак. Одмах је схватио да су отказале кочнице. У том тренутку га је пробио унутрашњи глас: „Ово ти је последње упозорење!!!“ Човек је са ужасом схватио да у граду на свакој већој раскрсници могу отказати кочнице! Враћајући се кући, овај човек се ослободио одвратних производа, а затим - и то је главна ствар - дубоко се покајао због своје зависности. Људи који су зависни од лоших навика су по једном слични једни другима: њихова срца су тужна, тачније, пате и стога су дубоко несрећни. Савремени човек је често изложен разним поремећајима, од којих је корак до упорне депресије и дубоког малодушја. Разлог за то је неиспуњавање наших жеља. Желимо много у животу, али Бог не само да не даје оно што тражимо, већ нам често одузима и оно најпотребније. Због неразумевања шта се дешава, многи одустају и постављају се многа збуњена питања: „Зашто је све тако лоше?“, „Зашто уопште живети?“ Они који су имали скромно искуство „борбе са малодушношћу“ уверили су се у једноставну истину: што се више забављате, то вам више туга и меланхолија стежу срце. Грешна забава кратко време „опија“ душу, даје неку мутну радост, али после таквог „мамурлука“ живот постаје још мучнији. Свет, који је отпао од Бога, главни је варалица човека и кривац многих сломљених живота. Ко је уроњен у светску вреву, никада неће победити малодушност и тугу. Свети Јован Климакус каже да постоји само један начин да се победи туга – „мрзећи свет“. Овај захтев ментора источног монаштва већини људи је немогуће испунити. Разлог је слаба вера и неспремност да било шта промените у свом животу. Свима би нам било од помоћи да размишљамо о речима Светог писма: „Туга света производи смрт“ (2. Кор. 7:10). Колико год се забављали, на души вам неће бити лакше. Унутрашња пустош је веома алармантан знак, који указује на бесмислен живот, који је потпуно у ропству страсти. Туга срца постаје стабилно стање, јер се човек лишио најважнијег – Бога. Само Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и сврху живота. Љубав према свету и живот са Богом су неспојиви појмови. Мора се направити избор који захтева жртву. Без жртвовања ништа се неће догодити. Шта је главни знак наклоности и љубави према свету? „Лествице“ указују на разлог „зависности од нечега видљивог“. Ово „видљиво“, као и чујно, опипљиво, укусно, држи човека у ропству. Такву страст према земаљским задовољствима Свети Оци су изразили у тачном поређењу: орао, уплетен у омчу само једном канџом; замахне крилима, чак се и мало уздигне изнад земље, али не може да одлети, јер га мрежа држи. Чак и мала зависност од нечега привременог је опасно стање за спас душе. "Постоји ли нешто на земљи без чега не могу да живим ни један дан?" Ово питање морате себи постављати чешће. Склоност ка „изгледу“ долази на различитим скалама. За неке су мисли о смрти, старости, неизбежним болестима разлог за малодушност и лоше расположење. Живећи превише добро и удобно, желим, наравно, још више, и што је најважније, никада не умрем. Таква осећања указују на то да је човек потпуно „везан“ за земљу и да се само у привременом животу осећа самопоуздано и потпуно безбедно; за њега вечност не постоји. Видљиви свет и земаљски живот су оно чему он, према Лествици, има „склоност“. Скала наклоности је можда скромнија, али у духу је исто тако безбожна. Подсетимо се изрека наших савременика: „Не могу да живим дан без ТВ-а...“; „Не знам како ћу живети ако моја вољена мачка (или пас у крилу) умре...”; „Мој син је смисао мог живота, ја живим само за њега...“ Многи људи не могу да живе без шољице кафе, попушене цигарете, купања... Готово сви имају зависност од ствари, хране, родбине , пријатељи, њихове навике, укуси, принципи живота. Шта ако у неком тренутку човек изгуби све? Добро је ако Бог допушта губитак у овом животу, али шта ако смрт одлучује о свему? Шта да ради душа када напусти тело са свим овим „видљивим“, привременим и материјалним? Бог је у својој љубави према човеку веома љубоморан и не трпи никакве конкуренте. Онај ко воли своје створење савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева слично чисто осећање за Себе. Оправдано је бринути се само о основним стварима за привремени живот. Вишак и луксуз су као тегови од фунте који човека чврсто привлаче уз земљу. Која је сврха сакупљати и куповати нешто што ће у сваком случају припасти другима у овом животу или после њега? „Јер ништа нисмо донели на свет; Очигледно је да од тога не можемо ништа да узмемо. Имајући храну и одећу, бићемо задовољни овим“ (1. Тим. 6:7-8). https://pravoslavie.ru
  4. Ако би Господ поново дошао, дружио би се са скитницама, а не са архимандритима. Јер смо уверени да смо свети што смо у цркви, што поштујемо правила, а покајања нигде, не видимо себе и шта дајемо. Да ли дајемо љубав, трпљење, или контролу људи око себе, сталне покушаје да исправимо њихове грешке... Чујемо за комшију да је учинио нешто, недело или злочин или крађу, цокћемо устима... Боже шта је урадио, а ми безгрешни, то се нама никад не може десити, ми смо изнад... Сви смо у цркви са осмехом, осмехом и побожним изгледом... Излог! Претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, обуци џемпер хладно је, видиш да сам се прехладила.. "Али мени је топло"... контрола, контрола. Постимо, исповедамо се, причешћујемо, а после, кад се вратимо кући, загорчавамо живот својој породици сталним замеркама, контролом туђих живота... Требало би да пазимо шта радимо ван наших молитви и разговора са Богом. Исувише смо сигурни. А можда ипак грешимо. Можда онај што пуши је бољи, можда му је срце чистије. Исувише смо сигурни, да поштујући правила, срећемо Господа. Имао сам беседу у храму. Била је чудотворна икона Пресвете Богородице. Сви су се гурали! Једна жена стајала је иза једног стуба и чекала. Целивала је последња. Приметио сам је. На излазу ми је рекла: "Није требало да приђем, мени је пришла Богородица и ушла ми је у срце, разговарале смо, дала ми је савет, утешила ме је." То да тражите. Не гледајте децу шта раде, шта греше, тражите своје грешке, а за ближње се само молите. Никакве примедбе. Ти постиш, једеш пасуљ, муж ти је дошао са посла, уморан, и једе крменадлу, а ти њега једеш, уморном и исцрпљеном једеш му душу својим придикама. То је твоја духовност. Уместо да мy додаш сенф, бибер, да га услужиш. Дошла си и кажеш ми да ти је све живце уништио. То је твоја духовност. А њен муж ми после каже да није знао шта једе, од притиска, од гунђања њеног, никакав укус, ма каква кременадла, само је мислио кад ће престати. Или ти је син имао удес са мотором. И ти му приговараш: "зато што си јеο месо у среду, зато си имао удес у четвртак." Зар је Бог казна? Такође, одлуке морају бити наше. Ми морамо бити одговорни. А некад ми долазе и кажу "оженио сам се, јер ми је тако рекао мој духовник." Па зашто то мени говориш? "Не могу више да издржим у браку, била је грешка, а мој духовник је умро." Па шта ја сад да радим? Питаш да би могао да одговорност скинеш са себе, и да окривиш другога, ако брак не иде. Ја могу да се молим да Господ уклони облак који ти заклања видик, да те просветли, да можеш правилно да видиш. Само то, а одлука је твоја. Ни ја некад не знам да одлучим. Грешим, то учимо док смо живи. Сретнем младића, вози леп ауто. "Оче радим, лепо зарађујем, купио сам ауто.""А да ли си се оженио?" "Не, мрзи ме да излазим, гледам тв и серије... Помолите се Оче, да нађем девојку и да се оженим " ''Да ли наручујеш брзу храну, док гледаш серије?'' "Да, Оче." "Па могу да се помолим само, да деливери бој буде девојка твог живота." Пише ми муж: "Оче грешим стално, молите се за мене". А његова супруга ми пише четири стране и завршава: "Оче, остатак кад се видимо...'' Нигде покајања. Признај, погрешио сам. Толике године идеш на литургије, исповедаш се и исти си. Никакве промене. Гледај у себе, промени се. Да виде сви, да си одласком у цркву, постао нови човек, бољи, да кад умреш, кажу: "диван човек, светог живота, за пример, да пусте сузу јер си их напустио." Док се народ тискао, гурао око Господа, као и ви сад, само је једна жена оздравила, само је једна жена додирнула његове скуте и Он је осетио да Његова енергија излази. Само је једна излечена од хиљаде и хиљаде. Да ли ће данас бар један од вас отићи промењен, да ли ће један од вас променити живот и постати нов човек? Само ваша промена може утицати на вашу децу, вашег супруга - ви, као ново биће, које носи љубав и радост, које мења себе и другима оставља слободу и простор. - Архимандрит Андреј Конанос извор: Православни живот
  5. Овог месеца проф. др Богољуб Маринковић добио је овације на обележавању педесет година рада Математичког друштва „Архимедес“, које је основао 1973. године, а кроз које су прошли многобројни врсни математичари. Груба статистика каже да је око осамдесет одсто младих математичара који су освајали светске медаље, којима се дичимо, прошло кроз ову школу. Многи су данас професори, а много их је и напустило Србију, али професор и даље, у осамедесет и осмој години, свакодневно осмишљава задатке и ради са младима како би им математику учинио занимљивом. Педесет година је велики јубилеј, а реч је о успешној причи домаће просвете. Ипак, нико од министара није удостојио ову прилику својим присуством. Да је фудбалски клуб славио 50 година, на прослави би вероватно било пола Владе. Да ли нам то говори где су нам приоритети? – Није био нико, а позвани су. Све смо најавили. Нико се није огласио, има мање значајних ствари којих су пуне и новине и телевизија. Држава, тако испада, улаже у институције које постижу резултате, у спортисте, а и на подручју математике. Проблем је што у једне улаже, а друге чак игнорише. У ту другу категорију спада „Архимедес“. Они који би требало максимално да помогну наше активности су се потрудили на државном нивоу да их угуше. Ако у наредних десет година не бисмо били светски прваци ни у једном спорту, преживели бисмо као друштво. С науком није тако. Ако десет година немамо научнике, питање је ко ће нас у будућности лечити. -Да ли су људи који су надлежни за улагање у науку свесни тога? – Мислим да нису до краја свесни. Kад је реч о математици, многи људи који су на местима где се нешто одлучује, можда су својевремено побегли од математике. Ту има и ваших колега доста. Не би требало да је тако. Требало би да постоји исти однос и да се иде према заслузи, што код нас уопште није. -Шта је најважније што пропуштамо као друштво које занемарује математику? Зашто је она важна и људима који не планирају да развијају каријере у природним наукама? – Познати математичар Хуго Штајнхаус је рекао да ако имате сасвим непознати проблем, из било које области, ако га дате на решавање стручњацима различитих области, математичар ће то боље од свих других решити. У математици је присутно нешто што је битно свуда, стил мишљења. Ако лекар погрешно закључује, умреће пацијент. Исто је и у другим областима. Ако инжењер не зна математику, срушиће се мост. Улога математике је универзална. Мислим да ће бивати све већа. Ове технологије не могу без математике. Математика нас учи како да мислимо и како да решавамо проблеме. Учи нас систематичности и реду. -Ваша каријера у просвети траје више од педесет година. Радили сте са много генерација, у различитим образовним и државним системима, а имате и добар увид у просветне праксе широм света. Kоји су највећи изазови са којима се ова генерација суочава на пољу учења о решавању проблема? – Министарство просвете препоручује да се сваки уџбеник прави и у електронској форми. И шта бива? Ученици иду линијом мањег отпора. Зуре у екран, мотају електронски уџбеник и мисле да су научили нешто. Математика се не учи гледањем, него с оловком и хартијом. Ти са екрана можеш да добијеш неке информације, али сам мораш да решиш задатак, па тек онда да га шаљеш даље. Поред добрих страна технологије, мислим да има и лоших. Ученик који се поводи свим што добија са екрана, он мало употребљава свој мозак, па ће временом мозак код генерација закржљати и добићемо приглупе генерације кроз десет или петнаест година. То не бисмо смели да допустимо. Kод великог броја ученика, чак код већине, знање је оплићало. Добар део потрошача интернета и оних који послују с мејловима је све неписменији. Ми добијамо хиљаде мејлова дневно. Kада прочитате пропратни текст, ту нема великог слова, запете, ничега… То је погубно. И код најбољих ђака, код оних који иду на такмичења, тако је. Kада поредим ову генерацију такмичара сада и ону од пре тридесет година, разлика је огромна и то није добро. Ми радимо на томе да то регулишемо. Правимо надградњу онога што се учи у редовној школи. Ако нам је редовна школа добра, биће и овај додатни рад добар и даваће добре резултате. https://nova.rs/vesti/drustvo/u-opasnosti-smo-da-za-10-godina-dobijemo-priglupe-generacije-vazno-upozorenje-profesora-marinkovica-posle-pola-veka-bavljenja-prosvetom-i-matematikom/
  6. Сви ми, по правилу, очекујемо да све у животу буде безбедно, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што његована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да се то не дешава. И прва слика која нам пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Мт. 14, 22-34). Шта се овде догодило? Прво: Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини веома важним, јер пречесто, када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила – то значи да Бог није ту, то значи да нешто није у реду (обично код Бога, ређе – код нас). И друго: пошто Христос може стајати усред олује и не поколебати се, не сломити се, не уништити се, то значи да је на тачки равнотеже. И у урагану, у торнаду, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно избалансиране, налази се у самој сржи урагана; а овде је Бог. Не на ивици, не тамо одакле би могао безбедно да дође на копно док се ми давимо у мору - Он је тамо где је ситуација најгора. Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, или га преврнути бесни ветрови. И у срцу олује видео је Господа у Његовом дивном миру и схватио да би се и он, када би само могао да стигне до ове тачке, нашао у самом срцу олује – и у исто време у неизрецивом миру. И испоставило се да је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, додуше крхку, али ипак заштиту (у њој су се спасли остали ученици) и изађе у олују. Али, није успео да стигне до Господа јер се сетио да може да се удави. Почео је да размишља о себи, о олуји, о томе да никада раније није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да хита ка Богу. Чини ми се да, када размишљамо о себи у савременом свету (а нема тренутка када свет није олуја, само се појављује на различите начине за сваку нову генерацију), сви се суочавамо са истим проблемом: мали чамац представља неку заштиту, све около је опасано опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему ? <…> Један од проблема који видим, можда јасније сада него у млађим годинама (вероватно како старите осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што људи не прихватају изазов. Кад год се појави изазов, опасност или трагедија, верник се окреће Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се окреће политичарима и каже: „Дужни сте да ми обезбедите добро!" Каква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послати у свет, смештени смо у овај свет, и кад год видимо његов несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта може бити мој допринос да овај свет постане заиста хармоничан? Не конвенционално хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се може преживети. Постоје тренуци када, да бисте дошли у ситуацију у којој можете да живите, морате да прођете кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што је некада неопходна операција или, пак, грмљавина да разбистри ваздух. Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и ми морамо да гледамо у њега, а не да скрећемо поглед. Многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер када их не виде, ослобођени су одговорности. Најлакше је занемарити чињенице да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али у великој мери смо сви срећни што смо преварени или тежимо самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети када бих могао да заборавим на све осим на оно што је добро у мом животу. Дакле, од нас се тражи много више храбрости него што смо ми обично спремни да покажемо: веома је важно погледати трагедију у лице и прихватити је као рану у срцу. Избегавајући рану, претварамо бол у гнев. Јер бол нам је наметнут, морамо да га прихватимо и подносимо, а љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да будем љут, могу да делујем – обично не много, и, наравно, ово неће решити проблем. Ипак, лако је наљутити се, а веома је тешко прихватити патњу. И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем „промена“, мислим на многе начине којима се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прво што се мора десити је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији која се може преносити, ширити око нас. Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју можете покушати да створите око себе. Када Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да, ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, срце Божије, вољу Божију, поглед на Бога, све оно што покушавамо да урадимо или створимо биће нескладно и у извесној мери непотпуно. Није свако од нас у стању да ово постигне у потпуности, али у мери у којој смо то постигли, ширимо хармонију, лепоту, мир и љубав и све се око нас мења. Зато треба да се запитамо колико смо у стању да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек подразумева спремност да заборавимо себе и сагледамо, прво, ситуацију и, друго, потребу другог. Све док смо фокусирани на себе, наша храброст ће бити разбијена јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо. Морамо нешто да урадимо, корак по корак. Треба да се образујемо, да постанемо ти људи који су послати да у овај свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав. https://www.pravmir.ru/my-poslany-v-etot-mir-izmenit-ego-mitropolit-antonij-surozhskij/
  7. - Људи сада знају доста о психи, менталним поремећајима, етици комуникације. Ово је довело до тога да је концепт греха, такорећи, искључен из реторике. Како се овде не збунити? — С једне стране, модерна цивилизација покушава све да оплемени. С друге стране, питање етике и даље остаје. Концепт греха као кршења правила, кршења заповести, заиста, бледи и одлази у други план. Живот постаје све тежи. Неки верници верују да психологија не познаје концепт "греха", да је неетична. Али, ја не познајем људе који су више опседнути етиком од психолога. Отворите књиге класика психологије и видећете да је циљ психотерапије да помогне човеку да прихвати своје многострано и комплексно искуство и живи у складу са вредностима, живи етичким животом, односно циљ психотерапије је искуство савести. - Како је то могуће? - Када особа дође, на пример, са осећањем кривице, анксиозности, психолог пружа искуство саосећања - искуство опхођења према себи са благошћу и разумевањем. Али све ово није да би се отклонила кривица. У терапији долази до померања са кривице на одговорност. Психотерапија са свакодневним схватањем „исправно-погрешно“ покушава да постави акутније питање: шта је истина, а шта није? Тиме вам омогућава да поново откријете дубину преиспитивања себе, о чему су писали велики хришћански мислиоци. – Велики је захтев за „православном психологијом“, али ко је православни психолог? У којој мери је такав концепт могућ? – Не волим фразе „православни психолог“, „православна психотерапија“, иако данас постоји много сличних брендова који се постављају као православни. Неки од ових психолога могу бити сертификовани, неки немају никакве везе ни са православљем, ни са психологијом: то је као када људи, ван свог разумевања, говоре шта је добро, а шта лоше, ароматизујући све верским стереотипима. Можда постоје људи који су православни по вери, по својим ставовима, а баве се психотерапијом. Неки приступи су више у складу са православним погледом, други мање. Један веома уважени свештеник прочитао „научни” извештај о односу психотерапије и духовности и нацртао такву мапу: пакао на једном полу, православље и рај на другом, а приступи психологије између. - А шта се спаја са православљем? – Има „психолога“ који спекулишу о човековој тузи, човековим потребама, његовим пороцима. Надувавајући његову немоћ, кажу: „Све је у реду, супер си“. Ово је спекулација о сну особе да буде као Бог, без преузимања одговорности за то. То, наравно, није у корелацији не само са православљем, већ уопште са универзалним људским вредностима. Постоји неколико студија о ефикасности психотерапије, а личност терапеута је увек на првом месту. Читање књига о самопомоћи може помоћи, али не и заменити терапију. Личност треба да ради са личношћу. Мој је савет да православни изаберу најкласичнијег психотерапеута. Са њим ће бити минимум филозофије. Отпор према психотерапији, посебно када је рад већ у току, је нормална фаза. Ако је свештеник рекао: „Не иди код психотерапеута“, а ти си отишао, свидело ти се, и одједном, док радиш на болном месту, чујеш подмукли глас: „Свештеник је био у праву, они хоће да ме покваре.” И особа се повлачи са терапије или се толико опире да терапеут не може ништа да уради. Класични когнитивни терапеут ће радити са одређеним захтевом. На пример, падате у несвест када вас на послу питају да ли сте написали извештај. Имате анксиозност, депресивне мисли. Ово је рад са симптомом, веома је транспарентан. Когнитивна терапија доноси јасноћу мисли. — Када и сам духовник има психичке проблеме а обавеже се да помаже парохијанима, шта се може десити? - Нормално је да и ми можемо да имамо психичке проблеме. Анксиозност је наш периодични или стални пријатељ. Можемо добити субдепресију или доживети хроничну депресију. Особа може да живи са биполарним поремећајем и да буде свештеник на исти начин на који особа са истом особином може бити психотерапеут. Али када човек то пориче, па чак и игра неку улогу, веома је тешко живети у таквој напетости и о томе говоре многи свештенослужитељи различите старости. "Ох, шта ако ме виде у мајици? Шта ако ме виде у филмовима?” Ово је бескрајна улога у којој као да треба да се буде. Размишљаш како ћеш даље, шта ћеш рећи, а онда то утеловљујеш. Може доћи до “сагоревања”, депресије и још много тога. Ако човек не препозна своју патњу, тешко прихвата патњу другог. Уобичајена реакција у овом случају је потискивање: „Не, све си измислио, иди да се молиш.” Зато што постоји веома велика блокада бола: ни у ком случају себи не дозволити да га осетите. Емпатија функционише у оба смера, могу бити истински емпатичан и саосећајан само ако имам саосећања за себе. И још нешто – свештеник можда једноставно да не разуме неке ствари, поготово ако је у питању озбиљна психопатологија, а он то не препознаје и почиње да намеће терете, да нешто захтева. У многим образовним установама Руске православне цркве постоје барем основни предмети из психијатрије, како би свештеник помогао да особа што пре дође до психијатра. Дешава се да у храм долазе људи којима је потребна хитна психијатријска помоћ, а свештеници их доживљавају као демоне и дају им агресивне духовне савете. И људско стање се још више погоршава. Ово је застрашујуће, јер у овом стању може учинити нешто непоправљиво. Али, чини ми се да је тога сада све мање – само због основних знања о психопатологијама. Задатак ће бити - преусмерити их на специјалисте, на психијатра. Добро је кад свештеник има пријатеља психијатра коме се можеш обратити. Не „исправан православни психијатар“, већ нормалан лекар. Мора постојати професионализам да би схватили ограничења својих компетенција. ђакон и психолог Јован Миздриков https://www.pravmir.ru/my-slishkom-aktivno-borolis-s-bogom-v-dushe-est-li-konkurencziya-u-czerkvi-i-psihologii/
  8. Ανακοινωθέν Μικτής Επιτροπής Διαλόγου Ορθοδόξων - Καθολικών WWW.ROMFEA.GR
  9. Пише: Михаило Меденица Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече. Ми који се бесни и уплакани питамо: „Како и због чега?“; ми преподобни који вам палимо свеће а дозволили смо да угасе светло…ми који никакво зло нисмо учинили осим што смо дозволили злу да чини шта хоће… Но, храбро смо упрли прстом на кривца: „наметнуте западне вредности“, лакше је тако – све што не ваља нама је сиротима и наивнима неко наметнуо. Не смрдимо што смо говна, но што нас је неко намазао говнима и убедио да смо тако лепши, бољи, паметнији… Говно је лековито онолико колико смо похитали да нас њиме лече, а појурили смо ко манити плашећи се да неће бити довољно гована за све… Ми смо вас убили, анђели, и тебе Драгане, добри човече! Ми, народ кафића и кладионица! Ми којима је дом постао преноћиште, јефтини, мусави мотел с краја града! Ми који се редовно питамо: „Како си?“, а заболе нас како је ко осим нас! Ми који о задругарима знамо више него о рођеној деци! Ми који то толико презиремо а не идемо на починак док не видимо хоће ли каква бараба да нагузи коју старлету у директном преносу, а потом да је ваљано нашамара, тад у миру уснимо. Гадимо се фукаре што је успела, заправо жалећи што ми нисмо та фукара! Презиремо кукољ не желећи да будемо жито јер житу треба времена, а ми га, ето, немамо… Дан је прекратак да не стигнемо нигде и не урадимо ништа! Децу учимо да ће ваљати колико су боља од других, а не од себе. Имамо стрпљења да чекамо конобара, али су нам литургије предугачке и досадне. Све што може да се каже сабили смо у поруке. Све паметнији телефони и све глупљи људи… Срамота је бити фин, кротак, насмејан… Насмејаног бесно загледају намрштени; намрштне – љути; љуте – бесни, па се насмејани преметне у намршетног да лакше одробија дан… Шта деца виде у нама осим оног што не желе да буду?! Радимо да бисмо куповали деци или да бисмо куповали децу..? Купи „мир“, купи „срећу“, купи „време“ које немамо да их чујемо… И онако ћемо се разговарати порукама… Све због тих проклетих западних вредности које су нам наметнули таман ко курви ону работу… А, како се то тачно нешто намеће човеку коју не пристаје да му шта буде наметнуто?! Где је то поган западна ушла а да је нисмо призвали?! Борба против свакојаког зла свела се на: „Нисам учинио ништа лоше, а још мање доброга“! Нигде се ђаво није раскомотио где му човек није разместио постељу… Дом је и онако постао свратиште, јефтини, мусави мотел, па где на челу трпезе нема човека зашто ђаво да не заседне… Ми смо вас убили анђели, и тебе Драгане, добри човече! Почивајте у миру, немир је за нас! Ништа лоше ми нисмо учинили, то су они гори од нас јер боље од себе не виде… Од своје сенке смо успели да побегнемо, а питамо се: „Како, зашто, због чега..?“ Проклете западне вредности! Наметнули су нам их, а ми се лактамо у маси да пазаримо у свим величинама. Нек је и кусо, нек је превелико, само нек се заграби, ваљаће па макар ничему не ваљало- и то је нека вајда… https://www.in4s.net/mi-smo-vas-ubili-andjeli-mili/
  10. Књига Јелене Јорганчевић Кисић "Једни смо другима на добро дати" свечано је представљена у четвртак 27. априла 2023. године у "Bezistan Open Space". Поред Његовог Преосвештенства Епископа новобрдског г. Илариона, који је био један од говорника, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар. У овом зборнику, новинарка Јелена Јорганчевић Кисић забележила је занимљиве разговоре са представницима различитих заједница и цркава из Србије и других земаља бивше Југославије који су се водили углавном о помирењу, религији и њиховим конкретним личним искуствима. Поред ауторке књиге на промоцији су говорили и саговорници са којима је разговоре објавила у овој књизи - некадашњи Надбискуп београдски и метрополит монсињор Станислав Хочевар, Епископ Иларион, мостарски муфтија Салем еф. Дедовић и ђакон Бранислав Рајковић из Епархије захумско-херцеговачке. Извор: Радио Слово љубве
  11. Аутор: о. Стефанос Анагностопулос Дошао неки хришћанин, пре четири, пет година, код мене јер је његов познати духовник умро, и одмах ми рекао - „Ја сам, мој оче, јако добар хришћанин, ја сам скроман и праведан“. Питао сам га како је дошао до тог закључка. А он ми одговара: „Имам велику породицу, шеф сам одељења у јавној служби, идем у цркву сваке недеље и празника, молим се ујутру и увече, дајем много милостиње, по заповести коју Бог даје, да се одрекнемо десетине наше плате, обилазим болесне по болницама, приковане за кревет, постим средом и петком и целе постове, исповедам се редовно, такође се причешћујем…”. Све ово ме је одмах подсетило на фарисеја. Нисам му дао да настави, наравно, јер сам довољно разумео, и у том тренутку ме Бог просветли, иако сам грешник, заиста сам грешник, и рекао сам му следеће: „Ако желиш да сазнаш колико си добар човек, и какав си хришћанин, и да ли је Богу драго да си оно што мислиш да јеси, отићи ћеш, чим одеш одавде, својој жени и својој деци, па затим код комшија, рођака, колега итд, и замолити их да потпуно искрено кажу шта мисле о теби. Шта мрмљају иза твојих леђа и шта мисле о хришћанству које ти представљаш. После неколико дана ћеш доћи да ми одговориш. До тада се не причешћуј. Они који се устручавају да ти кажу истину, нека је анонимно напишу и доставе је у затвореним ковертама. А када чујеш и прочиташ мишљења својих ближњих, отиди у Цркву и стани пред лик Христов, и питај Га - ‘’по ономе што су ми рекли, и шта сам прочитао, ако умрем данас, Христе мој, да ли наслеђујем Твоје Царство?' Наравно, отишао је повређен, љут, тужан и узнемирен. Али вратио се после три недеље. Пао је на колена и признао вапећи: „Оче, ја сам грешник, ја сам себичан, рекли су ми да сам тврдоглав, љут, свадљив, гунђало, неправедан, оговарач, горд, похлепан, среброљубив, неверујући, атеиста, лицемер. А ако умрем данас, нема ни трага од мог покајања, јер долази недеља Цветна, а знам да се те недеље чита Јеванђеље о Суду. Ако умрем, где ћу отићи?' Нажалост, браћо моја, већина нас, неко мање а неко више, личи на њега. Мислимо да смо добри људи и добри хришћани, али правимо велику грешку. Наравно, само Бог зна боље од свих ко смо ми у дубини свог бића, јер Он види наша срца. Бог види оно шта је у нама. Зато нам је потребно свакодневно покајање и промена нашег живота, да научимо да живимо истим животом којим је Христос живео на земљи. Свакодневна борба за очишћење, просветљење и освећење. А ако не успемо, људи смо, и ако сваки дан падамо, устајмо, исповедимо се грешни. Морамо научити да се хранимо свакодневно од хлеба живота, од хлеба правде, од хлеба сваке врлине коју морамо неговати. Наша борба, и свештенства и лаика, састоји се у томе да личимо на Христа, а сврха је освећење наше душе. Некад нас заведе једна страст, некад друга, па уместо смирења и кротости које Бог тражи од нас, ми испољавамо жестину, љутњу, нервозу, противречимо, приговарамо и кваримо мир у свом дому. И заборављамо шта нам је Пресвети Бог рекао - „научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем и наћи ћете покој душама вашим“. Немамо мира у себи. Немамо одмора. Када је мир у нама, када мир Божији превлада, свака мисао нашег ума досеже до неба, тај мир смирује тело, смирује чула, смирује мисли и ако овај мир преплави нашу душу после молитве, мир влада и код куће. Мир такође влада и у окружењу. Мир такође влада док возите ауто. Држати десет заповести и мислити да смо нешто зато што идемо у цркву, не говори много. Морамо имати истинско покајање и у пракси томе поучавати друге. Ја не видим право покајање ни код себе, као ни код већине оних који долазе на исповест. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/to-na-tiroyme-pente-deka-entoles-kai-na-nomizoyme-oti-eimaste-kati-epeidi-pigainoyme-stin-ekklisia-den-leei-polla/#
  12. "Једни смо другима на добро дати" новообјављена је књига Јелене Јоргачевић Кисић, која обједињује, како се у поднаслову наводи, девет разговора о себи и свима нама, а које је ауторка водила са: мостарским Муфтијом Салемом еф. Дедовићем, Епископом диселдорфским и њемачким, а претходно захумско-херцеговачким и приморским Григоријем Дурићем, доскорашњим Надбискупом београдским и Митрополитом монсињором Станиславом Хочеваром, Муфтијом београдским Исламске заједнице Србије Мустафом еф. Јусуфспахићем, Епископом новобрдским и Викаром Патријарха српског Иларионом Лупуловићем, оснивачем ИМИЦ-а Сарајево фра Марком Оршолићем, ђаконом Браниславом Рајковићем, гвардијаном Фрањевачког самостана Светог Петра и Павла у Мостару фра Иком Скоком, и Надбискупом ријечким монсињором Матом Узинићем, некадашњим дубровачким бискупом. Идеју ове књиге подржала је и њен је издавач Фондације Конрад Аденауер у Србији и Црној Гори, а издата је у Београду марта текуће године године. Ауторка је новинарка београдског недјељника Време, гдје се у највећој мјери бави темама везаним за религију, образовање и људска права. Објављује текстове и у другим домаћим и страним медијима. Добитница је неколико националних новинарских награда за своје чланке. Потпредсједница је борда директора Међународног удружења новинара који се баве религијом (The International Association of Religion Journalists). Завршила је Факултет политичких наука у Београду, затим мастер студије Теорије културе на истом факултету, а потом двогодишње мастер студије Религиологије на њемачком Универзитету у Ерфурту. Тренутно је на докторским студијама на Универзитету у Регенсбургу, такође у Њемачкој. Организовала је и учествовала на бројним конференцијама и дискусијама везаним за различите аспекте односа између религије, друштва и државе, као и религије и медија. Предсједница је невладине организације Форум за религију, медије и културу сећања. У предговору поменутим разговорима, насловљеним Пут ка бољем свету, Јелена Јоргачевић Кисић између осталог пише: Цркве и верске заједнице често се представљају у црно-белим бојама – или су безгрешни браниоци националних идентитета или заостали делови друштва који се противе слободи, напретку и помирењу и чији глас у јавној сфери не треба ни да се чује. Та се слика огледа и у свођењу целокупне цркве или верске заједнице на један тон и један став, као да унутар њих не постоје различита мишљења и, на крају крајева, сасвим различити људи. … У површним и опасним тумачењима извесног броја домаћих и страних аутора, улога религије у бившој Југославији искључиво има негативан третман – да ствара или макар подстиче сукобе. Овај наратив превиђа све оне миротворне иницијативе и појединце који су улагали и улажу велике напоре да људе повежу и да (се) ране зацеле. Превиђа и дела и поруке верских представника – али и верника – који помажу Другом, аутентично живе (међурелигијски) дијалог и не мисле да је различитост извор свих зала. Напротив. Идеја ове књиге … јесте да покаже како је права вера, управо према речима једног од саговорника, вера која спаја људе. … Шта ова књига није? Није памфлет о томе зашто је дијалог добар, већ је аутентично сведочење оних који се труде да разлику направе, са свим добрим и тешким што то доноси. Превод појединих поглавља ове књиге на енглеском језику, у засебном издању саме ауторке, објављен је под називом: Bridge-builders in (post)war times – guidelines on interreligious dialogue. Бранислав Рајковић, ђакон Представник за културу и медије Епископије захумско-херцеговачке и приморске Извор: Епархија захумско-херцеговачка
  13. JESSY

    Заволели смо страх

    Упалиш ТВ и чујеш вести о убиствима, ратовима, заверавама, преварама... Угасиш га фрустрирано па упалиш радио и чујеш политичке расправе, лажна обећања, чујеш како можеш лакше да потрошиш свој новац и добијеш позив футуролога, астролога да ти предскажу будућност... И њега гасиш у фрустрацији јер, наравно, до тебе не може стићи глас црквеног радија.... Изађеш да заборавиш све ово али поново је ту на стубовима и огласним таблама... Не прође дан а да не чујеш о болестима, разводима, тучама ... И тако прође 30, 40, 50 година живота, погребна саопштења, срећеш се са познаницима а да их и не препознајеш због маски које носе и слушаш о болестима, разводима, борбама... Наиђеш на црквицу, запалиш свећу, застанеш мало да одслушаш мелодије које се чују у позадини, али брзо одеш као да те јуре. Сваки дан ти се понавља овако... Осећаш страх од свега што чујеш и видиш око себе. А ипак, сваки дан их тражиш и сваки дан пропушташ Божије. Ум тражи страх, сад си га заволео, и једног дана, ако буде добро и пријатно, почињеш да бринеш шта се крије иза радости. Сада смо заволели страх. Прихватамо га без протеста и ћутке.... Постала је наша природа да страхујемо и бринемо, а без тога настаје паника. Бирамо га као подстицај и следимо га. Ево мог питања…. Зашто не желите да у цркви чујете речи које вам говоре да се не плашите, да имате веру, да замолите Христа да буде са вама и пружи вам речи љубави, мира, оснаживања? Да ли је могуће прочитати Јеванђеље и уплашити се или чути нешто непријатно? Постоји ли шанса да постанем црква а да то изазове страх, ужас и разочарање? Напротив, добићемо снагу, љубав, Христос ће нас загрлити... И најважније; Научићемо да се смиравамо, да имамо мир у души. Али, изгледа да смо заволели страх. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/echoyme-agapisei-ton-fovo/#
  14. Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души? Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем. Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност. Да ли смо сви способни за родитељство? Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу? Зашто онда постоје очигледне злоупотребе? Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља? Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега. Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу? Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже? Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава? Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа. Да ли су сви за брак? Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га злоставља? Ко нас учи уметности живљења? Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи. Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо. Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост. Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је. Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство. Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити. о. Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
  15. JESSY

    Зашто смо дошли у Цркву?

    Већина нас није ушла у цркву са чистом савешћу. Пут који нас је довео овде није тако светао. Обично нисмо ушли у цркву само због Христа или због онога што нуди његова Реч и однос са Њим. У цркву нисмо ушли кроз главни улаз, већ кроз задња врата, блатњавим путем, пуни рана, као уплашена деца изговарајући - не знам да ли те волим али бих свакако волео да ме излечиш. Много је нас, који смо „тело“ Цркве, дошло у њу због фобија или друштвеног кукавичлука, ниског самопоштовања, опсесије или маније, неког шокантног догађаја који нас је дубоко повредио и разбио, уништио слику коју смо имали о свету и људима. Други су ушли путем сујете, каријеристичког менталитета, да утоле своју неутољиву жеђ за влашћу, друштвеним самопотврђивањем и самоостварењем, због своје неспособности да се суоче са животом обичног смртника, да се освете друштву носећи огртач који им даје друштвену и политичку сигурност. Већину свештенства чине људи који су повређени или су у невољи, који траже вредност и самопотврђивање које су им ускраћени. Они не жуде за неговањем односа са Христом, Његовим сусретом, већ кроз цркву траже моћ и власт, самоостварење и живот лажног осећања задовољства и испуњења у борби против духова свог рањеног "ја". Дакле, јасно је да су безбројни и веома различити путеви наших улазака у цркву, изгубљени у мрачним подрумима наше психе. Сада ће, наравно, многи питати – али, зар црква није за слабе, рањене и напаћене људе чији су животи оптерећени са много проблема, бола и патње? Да наравно! Јасно је да црква није заједница верских и друштвених елита, група чистих и савршених, већ људи свесних свог стања и сазнања о свом неуспеху, свог личног сиромаштва и слабости. Оних који се огољују пред Богом и кажу - одустајем од сваке улоге, скидам сваку маску, престајем да играм главне улоге у позоришту своје психе, споредне улоге у конвенционалним друштвеним захтевима моћи и снаге. Знам, разумем, шта су узроци, које су ме потребе натерале да уђем у цркву. Много је маскарада које граде наш друштвени профил кроз верски маркетинг који продајемо људима. Препознајем то и признајем да радим на томе. Јасно ми је да, ако нисам члан правог Христовог тела, никада нећу стићи до Христа и нећу дозволити другима да га познају. o. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
  16. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  17. Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  18. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022
  19. У свету, чини се, више него икада до сада, владају разне врсте теорија завере, толико гласне и многобројне да се глас научника готово и не чује у какофонији медиокритетских мишљења, међу којима посебно место заузимају она посвећена нашем пореклу и историји. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022 View full Странице
  20. Ђорђе Рандељ један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара, публициста и књижевник, као и аутор чак 26 књига одржао је књижевно вече током којег је представио књигу „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета први је, кад се то тек осамдесетих година прошлог вијека најзад дозволило, у многим новинама и часописима, а највише у новосадском листу „Дневник“, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа. Градећи своју новинарску каријеру, у потрази за истином и у складу са својим позивом Ђорђе Рандељ 1988. године одлази на Косово. Тежак положај Срба и њихова борба за егзистенцију поразили су Рандеља. Одлучио је да ову скривену истину о Косову претвори не само у серију новинарских текстова већ и књигу. Након првог сусрета са тадашњим владиком Рашко – призренске епархије Павлом, Рандељ је задобио његово повјерење за цијели живот. Самим тим, имао је и једну ријетку, јединствену прилику бити уз једну од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји нашег народа. “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, назив је књиге атуора Ђорђа Рандеља чија је промоција организована у крипти Саборног храма у Подгорици. Ова књигаје такође и свједочанство новинара и писца Ђорђа Рандеља о животу духовника који је водио Српску православну цркву у најтежим временима. Познанство Патријарха Павла и Ђорђа Рандеља почело је још на Косову, гдје је, и касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, па и (што посебно воли да нагласи) једно вријеме и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Њихови сусрети у Београду наставили су се све до смрти човека који је обележио наше доба. Поред ове књиге представљена су још три наслова истог аутора “Светачник“ ; “Откриће Библије“ као и ,,Патетична симфонија детињства”. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић, отворио је ово књижевно вече обраћајући се свима сабранима поздравним словом. Он је овом приликом заблагодарио господину Ђорђу Рандељу на доласку и посјети Саборном храму, истичући притом да је велика част угостити човјека који је толико допринио и издао 26 књига, акцентујући да је један од најпознатијих и најистакнутијих српских писаца. Прота Предраг је истакао да је господин Ђорђе Рандељ опипао живе косовске ране заједно са Светим патријархом Павлом. Он је подсјетио да је Рандељ објављивао текстове о Цркви ,,у времену када је тамјан смрдио, а комунизам мирисао” – назвавши то подвигом који је пробијао истину о Цркви кроз гвоздену завјесу атеизма. Он је напослијетку пожелио уваженом аутору још много оваквих публикација, књига, те да га сјај радног стола грије и освјетљава његове земаљске путеве, као и то да светост коју је покупио дружећи се са Светим патријархом Павлом подијели и са свима присутнима и свима онима који ће слушати његово дивно свједочанство и казивање. Књига “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“ до сада је доживјела четири издања, а потом је, по заповијести насљедника на трону Светог Саве – Патријарха српског Његове светости г. Иринеја – преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве, тако да се може пронаћи на свим континентима, у свим епархијама Српске православне цркве широм свијета. Намјера аутора Ђорђа Рандеља је да књигом „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“ помогне српском народу да коначно сазна или бар наслути, те да крене у даље трагање о томе кога је то у личности Патријарха Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт вијека своје модерне историје. Књига даје увид у начин размишљања и вриједности за које се залагао човјек који представља један од свијетлијих примера у нашој новијој историји. Порука Патријарха Павла која је остала као аманет хришћанима је “Будимо људи“. Ђорђе Рандељ ипак издваја његове реченице које је изговорио у Бечу. “Избор Патријарха Павла био је сигурна рука Господња”, нагласио је Ђорђе Рандељ, додавши: “Патријарх нам није помогао да добијемо ратове, али нам је помогао да сачувамо образ и част који су важнији од живота.” https://mitropolija.com/2022/06/21/u-podgorickom-sabornom-hramu-predstavljena-knjiga-patrijarh-pavle-svetac-kojeg-smo-poznavali/
  21. Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe
  22. Милосрдна секција Верског добротворног старатељства АЕМ СПЦ провела је Теодорову суботу у Земун пољу у дружењу са члановина неформалне групе „И ми смо ту“, која је основана од стране родитеља деце са инвалидитетом у циљу међусобне подршке, а данас окупља различите профиле особа са инвалидитетом, чланове њихових породица, ратне инвалиде, пријатеље и хумане људе, са циљем едуковања, разбијања предрасуда и бољег међусобног упознавања. Представници ВДС-а поклонили су домаћинима Светосавске пакетиће, воће и часопис „Православље” за чланове групе. Упркос различитим физичким и менталним стањима, присутни су показали велику захвалност организовавши прелепо дружење током којег су поклоне за своју пожртвованост добили активни родитељи групе, али и представници Старатељства као и протојереј Раде Јовић, старешина Храма Светог кнеза Лазара, који је такође био у овој посети. „Црква је заједница, у Цркви остварујемо заједницу са Богом, али ми хришћани смо заједница, и на овај начин, када као данас, сабрањем, показујемо ту заједницу. У радости и љубави смо се данас окупили са члановима групе ,,И ми смо ту“ који управо имају мисију да створе заједницу и истој припадају. И све док будемо имали љубави једни према другима, Господ ће нас препознати као своју децу“, рекао је свештеник Раде Јовић. „Боримо се на начин да будемо корисни и активни чланови општине којој припадамо и да у складу са могућностима учествујемо у разним пројектима и дешавањима. Овакве сарадње веома пријају нашим члановима, али и кроз инклузију са заједницом, показујемо да смо ту и да доприносимо, а не само да узимамо. Драго нам је да су и представници цркве одвојили време да буду са нама и помогну нам у нашој мисији, да будемо препознати јер, И МИ СМО ТУ“, овим речима, Драгана Јовановић,координаторка групе, се током обраћања, захвалила присутнима. Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ
×
×
  • Креирај ново...