Претражи Живе Речи Утехе

Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице

У свету, чини се, више него икада до сада, владају разне врсте теорија завере, толико гласне и многобројне да се глас научника готово и не чује у какофонији медиокритетских мишљења, међу којима посебно место заузимају она посвећена нашем пореклу и историји. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022 View full Странице

Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је још једном побиједио. Политичка корупција, којој је и овога пута прибјегао ДПС, желећи да Скупштину доведе у пат позицију, није успјела. То је доказ да Устав више није у надлежности ДПС-а, него грађана. Рекао је ово у специјалном новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” предсједник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић. Човјек, до тада непознат широј јавности, који је у политику ушао тихо, тик уочи избора одржаних 30. августа, данас је један од водећих политичара региона. За једне човјек цркве и четник, за друге издајник. Иако најављивана као “прва демократска Влада”, од добијања мандата Кривокапић се сусретао са бројним критикама, како опозиције, тако и у сопственим редовима. Ипак, 4. децембра ове године гласовима 41 посланика изабрана је прва Влада у којој нема Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, а за њеног предсједника изабран је до тада универзитетски професор Здравко Кривокапић. - Први пут се десила слобода овом народу, послије 30 година владавине ДПС-а и то је највећи искорак. Сваку критику прихватам као добронамјеран приступ да будемо бољи, квалитетнији и да дамо већи допринос овом друштву. Наравно, сваког човјека забрињава критика која долази од оних које сте предводили током изборне кампање. Не постоји човјек који може да буде апсолутно имун на нетачна етикетирања, која су била буквално свакодневна. Тешко се носити са таквим ставовима појединаца, који неутемељено без аргументација и чињеница покушавају да омаловаже једног човјека. Мислим да то није добар пут, али ако сте се прихватили одређене функције, онда морате да прихватите терет који она носи - рекао је Кривокапић коментаришући критике које су упућиване од првог дана када је прихватио мандат од актуелног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. ГЛАС: Од стране садашње опозиције, али и појединих структура из региона означени сте као човјек цркве, а Влада као теократска. С друге стране, из редова власти у парламенту оптужују Вас за издају бирача. Шта је од овог истина, да ли је она можда негдје између? Каква је Влада премијера Кривокапића? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада засигурно није теократска, већ народна и први пут на овим просторима десио се, могу рећи, преседан. Тај преседан се дефинише као меритократска влада, коју чине људи који у овом тренутку могу да дају највећи допринос управо демократској транзицији, која треба да се деси на нашим просторима. Ако погледате само карактеристике тих бриљантних министара, онда ћете уочити да су њихове референце биле препорука, а не било који вјерски или други сензибилитет. ГЛАС: Ипак, чланови ДФ-а истичу да ова Влада нема одговорност према било коме, јер њене чланове није бирао народ? Да ли је уопште могуће да Влада никоме није одговорна? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада је најодговорнија до сада и управо због тога што је под пажњом и позиције и опозиције она ће доносити најквалитетније одлуке. То значи да ви морате да будете још одговорнији него што је то био случај до сада. А досадашњи приступ је био да све што Влада уради Скупштина аминује. Сада то није тако. Свјесни смо своје одговорности и поступака и желимо да будемо одговорна Влада која се брине за све грађане. ГЛАС: По преузимању дужности извршена је емисија обвезница због, како је речено, спашавања од банкрота и тај потез наишао је на бројне критике. Да ли је црногорска економија заиста у толико лошем стању и шта сте то све затекли по преузимању дужности? КРИВОКАПИЋ: Ако бисмо то довели у везу са тим нашим првим даном и том одлуком, она је била насушна потреба да бисмо могли бити економски независни. То је главни разлог зашто смо се опредијелили за емисију еврообвезница. То није мала сума, која износи 750 милиона евра, али је она у овом тренутку неопходна. Када се сагледа та прва обавеза која се тиче и кредита и наших других обавеза, она износи 530 милиона евра. Како вријеме пролази, ви откривате разне дубиозе. Једна од тих дубиоза засигурно ће бити “Монтенегро ерлајнз”, за који ми у том тренутку нисмо имали спознају шта се са њим све дешава. Такође нисмо знали да је Фонд за здравство у минусу 40 милиона и да не набрајам, има ту много тога. Када све саберемо, иако смо планирали да негдје око 200 милиона евра окренемо ка економском развоју, највјероватније ће остати мање од 100 милиона. ГЛАС: Чини се да је направљен добар баланс што се тиче Владе. Међутим, било је говора о подјелама “по дубини”. Шта то значи? Да ли ће и ту исти принцип бити примијењен као и за формирање Владе? КРИВОКАПИЋ: Основ Владе исказан је кроз три карактеристике. То су компетентност, некорумпираност и да сте по природи опозиционар. То у сваком случају не може да иритира било ког члана опозиције, јер ми нисмо склони реваншизму, него коришћењу људских ресурса, који нам могу помоћи да бисмо ријешили многобројне проблеме које тренутно имамо. Ако се сагледа данашњи тренутак, онда нам је сваки човјек драгоцјен. Црна Гора је мала и тај људски капитал је највећа вриједност државе. Трудићемо се да управо ови принципи буду примијењени и по дубини. ГЛАС: У првом интервју за наш лист сте рекли да ћете “побиједити до сржи корумпиран режим”. Побиједили сте. Какав је сад план и како ће Црна Гора ући у обрачун с криминалом и корупцијом? КРИВОКАПИЋ: То је питање које интересује све грађане. Ми смо сви једнако опредијељени, да кренемо у борбу против криминала и корупције, а за то имамо и подршку Међународне заједнице. То је рак-рана овога друштва и није то тако једноставно. То је процес који мора да траје дуже, иако бисмо ми вољели да се то деси по кратком поступку, то је просто немогуће. Ми смо се опредијелили за владавину права и поштовање свих закона и зато овај процес не иде тако брзо као што су многи очекивали. Формирање Националног савјета за борбу против корупције и организованог криминала је први корак, а у свим сљедећим корацима надамо се да ћемо на основу чињеница учинити јавности доступним сва она непочинства која је бивша власт чинила током 30-годишње владавине. ГЛАС: Испунили сте обећање које сте дали по питању Закона о слободи вјероисповијести. Када се могу очекивани други важни закони, попут закона о лустрацији и закона о поријеклу имовине, које сте такође најавили у предизборном периоду? КРИВОКАПИЋ: У што краћем периоду. У скупштинску процедуру већ су предати приједлози тих закона. Влада ће анализирати све те приједлоге, јер ми имамо обавезу да заједничким снагама, коришћењем идеја свих заинтересованих страна дођемо што прије до најбољег рјешења. ГЛАС: Раније сте упутили молбу да се рад Владе коментарише послије 200 дана, што је у јавности представљено као ограничење колико ће она трајати. Ви сте и у експозеу нагласили да ће ова Влада трајати читав мандат. Страхујете ли да ћете прије изгубити подршку у парламенту? КРИВОКАПИЋ: Парламент је независан од Владе и то је Уставом дефинисано. Ми све активности планирамо за четири године. Може у сваком тренутку, као што је то дефинисано, било која група посланика да поднесе захтјев за разрјешење и смјену ове Владе. Ми ћемо се односити према томе достојанствено и часно, уважићемо све ставове Скупштине. А ја морам да напоменем врло значајну чињеницу да у овом тренутку ову Владу одржава искључиво и само народ. Да тога није било не би било ни оваквог приступа. Ми смо убијеђени да све што радимо радимо у интересу народа. Не радимо у интересу било које политичке групације и то је пут ка директној демократији. ГЛАС: Ваше изјаве изазивале су пажњу у цијелом региону. За једне сте издали српске националне интересе, за друге сте четник. Како коментаришете те реакције из региона? КРИВОКАПИЋ: Управо та разлика у гледишту говори о томе у каквом статусу се налазимо. Желим да искажем јединствен став ове Владе, да је ЦГ наша светиња. Не желим да причам о национализму, нити о етикетирању, али могу да кажем да ће ова Влада радити у интересу грађана, без обзира на вјеру и нацију. Стављање идентитетских питања у први план традиција је, која не смије више да се понови и ова Влада то неће радити. Наш први циљ је економија. ГЛАС: Српски народ у Црној Гори је доскора био дискримисан, према оцјенама многих аналитичара и политичара у Црној Гори. Сада Бошњаци и Албанцу кажу да је то случај са њима, имали смо и приједлоге декларација о геноциду у Сребреници. Како постићи међунационално помирење, друштвено помирење? Да ли нас стално враћање у прошлост и једнодимензионални погледи на њу коче да напредујемо у будућност? КРИВОКАПИЋ: Сваки поглед који је једнодимензионалан, а није вишеслојан, поготово када нас враћа у прошлост, предуслов је да се неко осјећа дискриминисаним. Ми желимо да пружимо руку сарадње свима, без обзира на то како се ко национално осјећао и да се једном за свагда деси помирење у Црној Гори. То је лако рећи, али је тешко схватити. Зато ћемо се трудити да дијалогом увијек рјешавамо све проблеме. ГЛАС: Много је било говора о изборним махинацијама. Ради ли се нешто на “чешљању” бирачких спискова и када ће Црна Гора имати фер изборе, што, према неким мишљењима, до сада није био случај? КРИВОКАПИЋ: Први фер и слободни избори у ЦГ десиће се измјеном изборног законодавства. Као предуслов за то је сигурно и преиспитивање бирачких спискова. Ми не можемо у овом тренутку да имамо поуздане податке о томе. Знам да смо у оквиру МУП-а формирали једну одређену групу која интезивно ради на тим питањима. Надам се да ће јавност врло брзо бити упозната са конкретним активностима и напокон доћи до сазнања која су најважнија, колико фантома има у тим бирачким списковима. Такође, овдје се занемарује једна чињеница која је врло значајна, а можда никад до краја није експонирана, а то је да ви само на локалном нивоу имате увид у одређеног бирача и то није интегрисано на нивоу читаве државе. То ће убудуће бити један од задатака који је можда техничке природе, али врло значајан за коначне резултате. ГЛАС: Црну Гору, али и православни свијет је погодила недавна смрт блаженопочившег митрополита Амфилохија, а познато је да сте са њим имали добар однос. Колики је то за Вас лично био губитак, а колики за Црну Гору? КРИВОКАПИЋ: Сви ћемо више цијенити нашег митрополита након његовог упокојења. Он је био вансеријска личност, која је, по мом мишљењу, најзначајнија послије Његоша. Оставио је бројна дјела, нека су видљива, нека невидљива, као и све у животу, али она видљива представљају свједочанство, које је неизбрисиво. Не само у његовим бројним књигама које је издао, теолошким расправама које је имао, него и овим видљивим земаљским, а то су прије свега обновљене цркве и манастири и два велелепна храма, у Подгорици и Бару. Та лична димензија је посебан осјећај који човјек не може да искаже просто ријечима. И можда је тај мој и његов загрљај послије побједе на изборима најбоље свједочанство нашег односа. Сарајево па Бањалука ГЛАС: Односи између Републике Српске и Црне Горе скоро да нису постојали посљедњих година. Може ли се очекивати њихова ревитализација и планирате ли долазак у Бањалуку на Вашој турнеји коју сте најавили? КРИВОКАПИЋ: Ти односи врло често зависе од личних односа појединаца који доминирају политичком сценом и то није добро. Ми се овдје залажемо за институционални приступ и наравно приликом прве посјете Сарајеву ја ћу у наставку те посјете обићи и Бањалуку. Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе за "Глас Српске": Ставили смо тачку на подјеле - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је... View full Странице

Драги моји пријатељи, браћо и сестре, Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку. Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио. Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не. Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста. Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили. Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим. Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то. Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право. Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем. Ето, за сада толико... Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости. Ваш, Иван