Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'смо'.
-
Упалиш ТВ и чујеш вести о убиствима, ратовима, заверавама, преварама... Угасиш га фрустрирано па упалиш радио и чујеш политичке расправе, лажна обећања, чујеш како можеш лакше да потрошиш свој новац и добијеш позив футуролога, астролога да ти предскажу будућност... И њега гасиш у фрустрацији јер, наравно, до тебе не може стићи глас црквеног радија.... Изађеш да заборавиш све ово али поново је ту на стубовима и огласним таблама... Не прође дан а да не чујеш о болестима, разводима, тучама ... И тако прође 30, 40, 50 година живота, погребна саопштења, срећеш се са познаницима а да их и не препознајеш због маски које носе и слушаш о болестима, разводима, борбама... Наиђеш на црквицу, запалиш свећу, застанеш мало да одслушаш мелодије које се чују у позадини, али брзо одеш као да те јуре. Сваки дан ти се понавља овако... Осећаш страх од свега што чујеш и видиш око себе. А ипак, сваки дан их тражиш и сваки дан пропушташ Божије. Ум тражи страх, сад си га заволео, и једног дана, ако буде добро и пријатно, почињеш да бринеш шта се крије иза радости. Сада смо заволели страх. Прихватамо га без протеста и ћутке.... Постала је наша природа да страхујемо и бринемо, а без тога настаје паника. Бирамо га као подстицај и следимо га. Ево мог питања…. Зашто не желите да у цркви чујете речи које вам говоре да се не плашите, да имате веру, да замолите Христа да буде са вама и пружи вам речи љубави, мира, оснаживања? Да ли је могуће прочитати Јеванђеље и уплашити се или чути нешто непријатно? Постоји ли шанса да постанем црква а да то изазове страх, ужас и разочарање? Напротив, добићемо снагу, љубав, Христос ће нас загрлити... И најважније; Научићемо да се смиравамо, да имамо мир у души. Али, изгледа да смо заволели страх. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/echoyme-agapisei-ton-fovo/#
-
Сваки пут када чујемо о убици или силоватељу деце, доживљавамо страх и ужас. Ужас због онога што, биће звано човек, на крају може достићи. Колико пакла може бити у људској души? Али, то је човек. Створење способно за највеће добро и највеће зло, најлепше и најхеројскије дело али и најстрашнији злочин. У нама је битка у којој се наше постојање свакодневно бори између светлости и таме. Ништа не помаже ако пола друштва другу половину стави у затвор. Никаква казна, ма колико строга, није спречила ментално поремећене људе да почине злочин. Никаква казна не зауставља мрачни чин који почиње из дубина нашег личног пакла, јер злочин није ствар ума већ рањене психе. То не значи да држава не треба строго да кажњава таква дела. Напротив, мора бити немилосрдна. Али, ово не решава наизглед велики проблем. Све почиње од породице. Из трауматских искустава. Захтевна питања потресају нашу крхку сигурност. Да ли смо сви способни за родитељство? Да ли је тачно да сви родитељи безусловно воле своју децу? Зашто онда постоје очигледне злоупотребе? Зашто онда цео живот трчимо код духовника и психолога да бисмо се ослободили тешких сенки својих родитеља? Ми манипулишемо својом децом да бисмо испунили наше емоционалне празнине, одсуство смисла, да казнимо свог мужа или жену, да угланцамо прозор нашег друштвеног успеха. Видимо нашу децу као продужетак нашег ега. Постоји ли нека институција или организација контролише оне који имају децу? Ко надледа пар, који је усвојио дете прошавши хиљаду провера, да ли га исправно подиже? Да ли сви имају дар родитељства? Да ли знају како да васпитавају дете? Да ли их неко обучава? Не тражимо савршенство. Тражимо нормалност. Нико није савршен родитељ, али је потребан ментални склад и равнотежа. Да ли су сви за брак? Да ли може свако да живи у заједници са другим људским бићем, а да не манипулише њиме или га злоставља? Ко нас учи уметности живљења? Насиље и злочин се не дешавају тек тако, већ се гаје у нашим домовима. Све док се кријемо од наше таме, она ће нас гушити. Све док негирамо наше сенке, оне ће постати дубока ноћ. Све док се претварамо да смо анђели, бићемо ђаволи. Што више “рекламирамо” своју срећу, више ће наша несрећа вриштати. Колико год сакривали рану, она ће мирисати на покварено месо. Решење је једно - да исцељујућом храброшћу гледамо у нашу таму док не постане светлост. Не венчавамо се зато што „морамо“, већ зато што волимо да са неким делимо живот и заједницу љубави. Не венчавамо се да бисмо успели јер тада ћемо сигурно пропасти. Не венчавамо се да бисмо постали срећни, већ смо срећни и женимо се. Имамо радост и делимо је. Не удајем се јер не могу без другог, јер не желим да живим без другог. Други није мој терапеут већ мој животни партнер. Деца сама по себи не доносе срећу, већ им ја дајем срећно животно искуство. Човек, ако хоће, може да остане слободан од својих рана. Заволимо светлост и не скривајмо се у мраку својих рана. Са храброшћу и јунаштвом гледајмо у нашу таму јер само тако она може постати светлост. Да би пакао постао рај морате га пољубити. о. Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
-
- родитељство?
- брак
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Већина нас није ушла у цркву са чистом савешћу. Пут који нас је довео овде није тако светао. Обично нисмо ушли у цркву само због Христа или због онога што нуди његова Реч и однос са Њим. У цркву нисмо ушли кроз главни улаз, већ кроз задња врата, блатњавим путем, пуни рана, као уплашена деца изговарајући - не знам да ли те волим али бих свакако волео да ме излечиш. Много је нас, који смо „тело“ Цркве, дошло у њу због фобија или друштвеног кукавичлука, ниског самопоштовања, опсесије или маније, неког шокантног догађаја који нас је дубоко повредио и разбио, уништио слику коју смо имали о свету и људима. Други су ушли путем сујете, каријеристичког менталитета, да утоле своју неутољиву жеђ за влашћу, друштвеним самопотврђивањем и самоостварењем, због своје неспособности да се суоче са животом обичног смртника, да се освете друштву носећи огртач који им даје друштвену и политичку сигурност. Већину свештенства чине људи који су повређени или су у невољи, који траже вредност и самопотврђивање које су им ускраћени. Они не жуде за неговањем односа са Христом, Његовим сусретом, већ кроз цркву траже моћ и власт, самоостварење и живот лажног осећања задовољства и испуњења у борби против духова свог рањеног "ја". Дакле, јасно је да су безбројни и веома различити путеви наших улазака у цркву, изгубљени у мрачним подрумима наше психе. Сада ће, наравно, многи питати – али, зар црква није за слабе, рањене и напаћене људе чији су животи оптерећени са много проблема, бола и патње? Да наравно! Јасно је да црква није заједница верских и друштвених елита, група чистих и савршених, већ људи свесних свог стања и сазнања о свом неуспеху, свог личног сиромаштва и слабости. Оних који се огољују пред Богом и кажу - одустајем од сваке улоге, скидам сваку маску, престајем да играм главне улоге у позоришту своје психе, споредне улоге у конвенционалним друштвеним захтевима моћи и снаге. Знам, разумем, шта су узроци, које су ме потребе натерале да уђем у цркву. Много је маскарада које граде наш друштвени профил кроз верски маркетинг који продајемо људима. Препознајем то и признајем да радим на томе. Јасно ми је да, ако нисам члан правог Христовог тела, никада нећу стићи до Христа и нећу дозволити другима да га познају. o. Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
-
Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
- 34 нових одговора
-
- протопрезвитер
- себи!
- (и још 5 )
-
Радивој Радић, византолог - Ми смо жртве псеудоисторије
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022 -
У свету, чини се, више него икада до сада, владају разне врсте теорија завере, толико гласне и многобројне да се глас научника готово и не чује у какофонији медиокритетских мишљења, међу којима посебно место заузимају она посвећена нашем пореклу и историји. Професор др Радивој Радић, члан Византолошког института САНУ и професор византологије на Филозофском факултету у Београду, права је особа која може да пружи одговоре на ове и сличне дилеме. Професор Радић се последњих година нарочито бави и популаризацијом историјске науке, и посебно, византијске историје, а за књигу “Друго лице Византије“ добио је награде Владимир Ћоровић (2015) и награду Веселин Лучић (2015) за најбоље дело објављено на Београдском универзитету. Као никада раније сусрећемо се с прекрајањем историје. И оне скорашње, али и давне. Каква је и колика улога историчара-византолога у бацању светлости на наше порекло, миграције, њихов узрок и разлоге, на последично стање у свету? - Као истраживачи прошлости који се баве проучавањем средњег века (5–15. столеће) византолози могу меродавно да одговоре на питања која се односе на то раздобље. Када је историја у питању, стручњаци знају одговоре на круцијална питања наше најстарије историје, одговоре засноване на релевантним изворима, али их је последњих тридесетак година у јавном дискурсу унеколико прекрио талас псеудоисторије. Због тога је, као никада раније, постало неопходно устати у одбрану историјске науке. У психологији постоји појава која се означава као Данинг–Кригеров ефекат, а односи се на људе који мало знају и, заправо, нису свесни колико не знају, али им то не смета да о својим способностима имају веома високо мишљење. Живимо у време када бахата самоувереност, а у спрези са танким или никаквим знањем, на својеврстан начин даје печат интелектуалној клими наше средине. Један угледни психијатар је то назвао „тиранијом медиокритета“. Ово се нарочито односи на друштвене мреже које су преплављене пожељном, прилагођеном и измаштаном „историјом“. Ако је за утеху, а мислим да није, тога има и у другим срединама, па и оним за које се оправдано или не сматра да су напредније од наше. Данашње време обитавања на друштвеним мрежама пружило је прилику обичном човеку да изнесе мишљење и став о разним питањима, па и своме пореклу, а са друге стране просто смо затрпани разним врстама података и позивања на изворе, где је врло тешко и искуснијима да разликују праву од псеудонауке. Од којих историјских заблуда патимо? Како се борити против псеудоисторије и које су њени камени-темељци? - Данашња публика је склона да истинитости историје претпостави интригантност приче, што значи да ће лакше поверовати у занимљиву и обавезно тајанствену и завереничку причу него у обичну историјску истину која није загонетна. Једна од највећих заблуда која оптерећује наш јавни дискурс односи се на веровање да смо „народ најстарији“. То веровање, које је научно потпуно неутемељено, временом је постало део овдашњег фолклора и израсло у својеврсну догму која се не мора доказивати. Зато и треба нагласити да историчари од заната пишу за оне који хоће да знају, а псеудоисторичари за оне који хоће да верују. Суштинске слабости псеудоисторичарских погледа на прошлост су преношење наших схватања и посматрања у давна времена, упадљиво непознавање унутрашње критике извора, довођење у исту раван извора који су савремени догађајима и оних који су настали више векова касније (наравно, под условом да ови други поткрепљују пожељне тезе), затим очигледно и потпуно непознавање старих језика на којима су настајали главни извори, улажење у истраживања са унапред одређеним циљем и у складу са тим подесно „прилагођавање“ тумачења изворних података, олако закључивање на основу језичких сличности, тј. уподобљавање речи из савременог српског језика са древним етнонимима и топонимима а на основу језичке сличности и сазвучја и на основу тога доношење сензационалистичких закључака. Као најподеснији начин да се историјска наука одбрани од тих фантазмагоричних теорија је да се пишу научно-популарне књиге у којима ће се на један релаксиран начин, дакле без гломазног научног апарата, али са пуном сциентистичком веродостојношћу писати о прошлости. У том смеру се последњих година чине одређени напори. Тим књигама треба придружити и документарне научне емисије на телевизији са сличном тематиком. Како се у свему томе сналази наука, како да изађе из херметичких кругова и обрати се јавности с правим подацима? Који су најстарији подаци о постојању Словена на Балканском полуострву? - Једно од главних упоришта теорије о неизмерној старини српског рода почива не само на потпуном негирању досељавања Словена, односно Срба на Балканско полуострво, него и на веровању да Велике сеобе народа, потврђене небројеним историјским и археолошким доказима и артефактима, заправо уопште није ни било. За ову прилику навешћу само шесторицу писаца, савременика досељавања Словена на Балканско полуострво. Они су живели у четири међусобно сасвим удаљена подручја ондашњег света, међусобно се никада нису упознали и писали су различитим језицима. Византинци Прокопије и Теофилакт Симоката пишу на грчком, Јован Бикларенски и Исидор Севиљски, становници Пиринејског полуострва, пишу на латинском, Јофан Ефески на сиријском, а Себеос на јерменском. Сви они доносе готово истоветне вести о томе како су Словени, као дошљаци, упадали и пустошили византијске земље у 6. и почетком 7. столећа. Очигледно је да је била реч о догађајима и историјским процесима који су снажно одјекнули широм ондашњег света. С друге стране, није ми познат ниједан извор који тврди супротно, тј. да су Словени, односно Срби староседеоци на Балканском полуострву. Столеће површности Утисак је да историја данас ни у свету ни код нас није толико важна као што је била пре, рецимо, педесет година. Живимо у столећу за које је већ изречена оцена да ће упркос вртоглавом и yиновском развоју технологије (или управо захваљујући њему?) бити столеће површности. Живимо у веку у коме је поверење у научни метод ако не ишчезло, а оно барем доживело дубоку кризу. Цивилизацијски гледано, на делу су у знатној мери ретроградни процеси. Ту је и жеља за свеопштим негирањем која је нарасла до неслућених размера. Код нас је већ поодавно почело да превладава једно лагодно уверење, један сасвим погрешан друштвени однос према историји као нечему што је само по себи „лако разумљиво“, што не захтева некаква посебна знања, никакву школску спрему, чему је свако вичан и чиме свако може да се бави. Такво уверење је произвело поплаву „историјских“ књига чији су аутори убеђени да коначно доносе праву истину, колосалне, „коперниканске“ сциентистичке преокрете и епохалне закључке, између осталог, и о најстаријој прошлости српског народа. Отуда међу псеудоисторичарима готово да нема оних који су студирали и завршили историју. Доминирају правници, социолози, публицисти, инжењери, политиколози, новинари, физичари. Да не идемо даље, живимо у времену када се изнова пишу књиге о томе како земља није сферичног облика него је заправо равна плоча. Весници нове астрономије се једино још увек нису договорили да ли ту равну плочу држе четири слона или четири корњаче. У напору да отшкринете врата давне историје омета вас и недостатак докумената, што отвара простор за разне врсте злоупотреба. Ваше књиге „Срби пре Адама и после њега, Историја једне злоупотребе: Слово против „новоромантичара“, „Клио се стиди“ боре се против ових врста злостављања историје као науке. Да ли сте се уморили? - Са осећањем великог задовољства могу да укажем на чињеницу да су се међу мојим колегама, млађим једну генерацију од мене, појавили неки који су такође устали у одбрану еснафа историчара, а против псеудоисторије. Моја „борба“ почела је објављивањем књиге „Срби пре Адама и после њега“ давне 2003. године и дуго ми се заиста чинило да сам потпуно сам. Међутим, пријатно је сазнање да је сада стање знатно боље. Мислим да сам углавном написао оно што сам хтео, а писао сам у одбрану једне часне професије која је била оптужена да је издајничка и да подастире лажну историју. У сваком случају, ако буде било потребно, радо ћу да припомогнем млађим колегама јер, нема сумње, псеудоисторија неће нестати. Колико је важно познавати историју, нарочито Византију, насељавање Срба и њихове односе с Византијским царством? На какве нас све изазове ставља савремено доба? Има ли ревизија историјских читанки од пре неколико деценија? - Српска средњовековна држава је била део тзв. византијског комонвелта, јединствене заједнице народа чија се цивилизација развијала под благотворним утицајима који су долазили из Византијског царства. Осим Срба, ту заједницу су чинили Бугари и Руси, као и Јермени и Грузини. Међутим, као најзападнији православни народ, Срби су претрпели и утицај који је долазио из латинског света западне Европе. Тај је утицај у српске земље стизао како преко приморских градова, Дубровника и Котора, пре свега, тако и из суседне Угарске. Ипак, пресудни су били византијски цивилизацијски обрасци. Из тог разлога је важно познавати историју Византије. Уз то, велики фонд знања о нашој средњовековној прошлости почива управо на подацима из византијских извора. У наше време из појединих центара на Западу, наравно не научних него политичких, о Византији се говори у негативним тоновима, па због тога извесна сенка пада и на Србију као државу која се својевремено налазила у византијској културној орбити. Када је средњи век у питању, колико ми је познато, у историјским читанкама нема ревизија. Византија је некако у главама Срба највише романтизован историјски период. Шта је лаж, а шта истина у нашим митовима и савременим народским тумачењима улоге Срба и њиховог значаја? Докле ћемо се бавити златним кашикама, уместо да причамо о христијанизацији и асимилацији, о вазалским односима и животу обичног сељака у раном средњем веку? - Постоји једна привлачна синтагма о томе да су Срби заправо „последњи Византинци“, а изрекли су је некакви публицисти или песници. Наравно, реч је о сасвим произвољној и неутемељеној оцени која се ничим не може доказати. Византија као непоновљив амалгам римског државног уређења, грчке културе и хришћанства нема свог историјског наследника. Историја Византије није историја Грка у средњем веку. Премда садржи неке од елемената које су чиниле оно што се назива „византинизам“, ни царска Русија није њен наследник упркос идеји о Москви као трећем Риму. Србија је у време династије Немањића (1166–1371) доживела своје звездане тренутке и уживала знатно већи углед и заузимала више место у хијерархији оновремених европских држава него што је то случај са данашњом Републиком Србијом у оквиру Европе нашег времена. Последњих деценија је у историјској науци учињен искорак тако што се са великих тема „догађајне“ историје прешло на занимање за живот обичних људи које обично означавамо синтагмама „људи без архива“, „небројено мноштво“, „ћутећа већина“. Ивана Радоичић https://www.dnevnik.rs/drustvo/radivoj-radic-vizantolog-mi-smo-zrtve-pseudoistorije-24-07-2022 View full Странице
-
- псеудоисторије
- смо
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
У подгоричком Саборном храму представљена књига „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Ђорђе Рандељ један од најпознатијих и најпризнатијих новосадских и војвођанских новинара, публициста и књижевник, као и аутор чак 26 књига одржао је књижевно вече током којег је представио књигу „Патријарх Павле, светац којег смо познавали“ у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Као свештенички син, а потом и студент београдског Богословског факултета први је, кад се то тек осамдесетих година прошлог вијека најзад дозволило, у многим новинама и часописима, а највише у новосадском листу „Дневник“, почео да пише о великим црквеним празницима и српским славама, као и да помно прати рад Српске православне цркве и живот и обичаје нашег народа. Градећи своју новинарску каријеру, у потрази за истином и у складу са својим позивом Ђорђе Рандељ 1988. године одлази на Косово. Тежак положај Срба и њихова борба за егзистенцију поразили су Рандеља. Одлучио је да ову скривену истину о Косову претвори не само у серију новинарских текстова већ и књигу. Након првог сусрета са тадашњим владиком Рашко – призренске епархије Павлом, Рандељ је задобио његово повјерење за цијели живот. Самим тим, имао је и једну ријетку, јединствену прилику бити уз једну од најзнаменитијих личности у модерној, савременој историји нашег народа. “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“, назив је књиге атуора Ђорђа Рандеља чија је промоција организована у крипти Саборног храма у Подгорици. Ова књигаје такође и свједочанство новинара и писца Ђорђа Рандеља о животу духовника који је водио Српску православну цркву у најтежим временима. Познанство Патријарха Павла и Ђорђа Рандеља почело је још на Косову, гдје је, и касније у Београду, био и саговорник и упорни, неуморни пратилац, па и (што посебно воли да нагласи) једно вријеме и лични шофер по косметским селима и градовима, црквама и манастирима. Њихови сусрети у Београду наставили су се све до смрти човека који је обележио наше доба. Поред ове књиге представљена су још три наслова истог аутора “Светачник“ ; “Откриће Библије“ као и ,,Патетична симфонија детињства”. Архијерејски намјесник подгоричко-даниловградски, протојереј мр Предраг Шћепановић, отворио је ово књижевно вече обраћајући се свима сабранима поздравним словом. Он је овом приликом заблагодарио господину Ђорђу Рандељу на доласку и посјети Саборном храму, истичући притом да је велика част угостити човјека који је толико допринио и издао 26 књига, акцентујући да је један од најпознатијих и најистакнутијих српских писаца. Прота Предраг је истакао да је господин Ђорђе Рандељ опипао живе косовске ране заједно са Светим патријархом Павлом. Он је подсјетио да је Рандељ објављивао текстове о Цркви ,,у времену када је тамјан смрдио, а комунизам мирисао” – назвавши то подвигом који је пробијао истину о Цркви кроз гвоздену завјесу атеизма. Он је напослијетку пожелио уваженом аутору још много оваквих публикација, књига, те да га сјај радног стола грије и освјетљава његове земаљске путеве, као и то да светост коју је покупио дружећи се са Светим патријархом Павлом подијели и са свима присутнима и свима онима који ће слушати његово дивно свједочанство и казивање. Књига “Патријарх Павле – светац којег смо познавали“ до сада је доживјела четири издања, а потом је, по заповијести насљедника на трону Светог Саве – Патријарха српског Његове светости г. Иринеја – преведена и на енглески језик и изашла уз његов архијерејски благослов и у издању Патријаршије Српске православне цркве, тако да се може пронаћи на свим континентима, у свим епархијама Српске православне цркве широм свијета. Намјера аутора Ђорђа Рандеља је да књигом „Патријарх Павле: светац којег смо познавали“ помогне српском народу да коначно сазна или бар наслути, те да крене у даље трагање о томе кога је то у личности Патријарха Павла имао за духовног вођу у најтежих четврт вијека своје модерне историје. Књига даје увид у начин размишљања и вриједности за које се залагао човјек који представља један од свијетлијих примера у нашој новијој историји. Порука Патријарха Павла која је остала као аманет хришћанима је “Будимо људи“. Ђорђе Рандељ ипак издваја његове реченице које је изговорио у Бечу. “Избор Патријарха Павла био је сигурна рука Господња”, нагласио је Ђорђе Рандељ, додавши: “Патријарх нам није помогао да добијемо ратове, али нам је помогао да сачувамо образ и част који су важнији од живота.” https://mitropolija.com/2022/06/21/u-podgorickom-sabornom-hramu-predstavljena-knjiga-patrijarh-pavle-svetac-kojeg-smo-poznavali/ -
Патријарх Порфирије: Распели смо Христа, тиме смо распели и себе
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe -
Посета Милосрдне секције ВДС-а неформалној групи "И ми смо ту"
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Милосрдна секција Верског добротворног старатељства АЕМ СПЦ провела је Теодорову суботу у Земун пољу у дружењу са члановина неформалне групе „И ми смо ту“, која је основана од стране родитеља деце са инвалидитетом у циљу међусобне подршке, а данас окупља различите профиле особа са инвалидитетом, чланове њихових породица, ратне инвалиде, пријатеље и хумане људе, са циљем едуковања, разбијања предрасуда и бољег међусобног упознавања. Представници ВДС-а поклонили су домаћинима Светосавске пакетиће, воће и часопис „Православље” за чланове групе. Упркос различитим физичким и менталним стањима, присутни су показали велику захвалност организовавши прелепо дружење током којег су поклоне за своју пожртвованост добили активни родитељи групе, али и представници Старатељства као и протојереј Раде Јовић, старешина Храма Светог кнеза Лазара, који је такође био у овој посети. „Црква је заједница, у Цркви остварујемо заједницу са Богом, али ми хришћани смо заједница, и на овај начин, када као данас, сабрањем, показујемо ту заједницу. У радости и љубави смо се данас окупили са члановима групе ,,И ми смо ту“ који управо имају мисију да створе заједницу и истој припадају. И све док будемо имали љубави једни према другима, Господ ће нас препознати као своју децу“, рекао је свештеник Раде Јовић. „Боримо се на начин да будемо корисни и активни чланови општине којој припадамо и да у складу са могућностима учествујемо у разним пројектима и дешавањима. Овакве сарадње веома пријају нашим члановима, али и кроз инклузију са заједницом, показујемо да смо ту и да доприносимо, а не само да узимамо. Драго нам је да су и представници цркве одвојили време да буду са нама и помогну нам у нашој мисији, да будемо препознати јер, И МИ СМО ТУ“, овим речима, Драгана Јовановић,координаторка групе, се током обраћања, захвалила присутнима. Извор: Верско добротворно старатељство АЕМ-
- неформалној
- вдс-а
- (и још 6 )
-
Помислим да се нећу више никад сјећати, то је човјече било прије 23 године замисли како се небо окомило на нас, неки ће војници да нам чувају главе и да нас уче како да будемо тихи и гле сви они бранише наше куће и окућнице имајући вриједност у грудима, калемише нам мисли да ће све бити добро једног дана. Остали смо проналазачи људске пакости, терора, и још понекад затајимо на час кад треба да се исплачемо. 24. март је једини дан у години кад због туђе савјести и изричите злобе, страдају наша тијела и тргну се на звук свирене која више не ствара језу, претворила се у тромбове и сваки је детонација срца. Не замишљам 1999 годину као круну лијепих дана и постојања али се присјетим ђеда како се са молитвеником окретао према небу, био је много гласан, старац је пркосио немилосрдном анђелу, Отац наш га је услишио, свака нас је граната мимоишла с обзиром да је кућа с кршом херцеговачким била сједињена, није нам препознао вриједност од искона, тај надри „анђео“. Од шесте године престах да вјерујем у „анђеле“ да они чувају наше снове, и да је све оно „ајде с анђелима“ позив да се уништи небо над Југославијом. НАТО је једина ријеч, једино непочинство у људској историји, једина недимензија и деменција гдје се пали анђео уздиже и постаје немилосрдан. Немојте нам те приче да можемо након свега из истог тањира да једемо, јер нама су пред очима лобање и страдања. Немојте нам политику мјешати у чинијама презасићења, препили смо се жучи, немојте више никад да нас питате јесмо ли за потврду или осуђивање. Како да вам опростимо тек проходале дјечије осмјехе које сте уништили… Колијевке погибије сте нам ставили у наручје. Јесте ли ви од оних „измирења“ које нас учи како је живот лијеп и да гледамо све најљепше у њему, јесте ли ви онај калуп који по броју страдалих ставља ордење на прса злобљива. Знамо да јесте! Препознали смо вас и немојте нам више пребројавати мртве, а ни живе. Оставите наше часне похабане трање и десет прстију неупрљаних да достојанствено одживе што се живјет још може. И знате, још увијек имамо најљепше подруме на свијету, топле, препуне осмјеха, не дирајте нашу „срећу“. Не заборављам, нити опраштам, сви смо ми данас Саша, Милица… Сви смо ми жртве НАТО агресије, само се редом копамо. Aутор: Николина Ковачевић, сарадник Патмоса https://patmos.rs/2022/03/23/nikolina-kovacevic-nebo-nad-jugoslavijom-1999-ne-zaboravljam-pamtim-svi-smo-sasa-milica/
-
- памтим
- заборављам
- (и још 10 )
-
Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић одговарао је на питања слушалаца емисије “Питајте свештеника“ на таласима Радио-Светигоре, у Недељу пред Богојављење, у недељу 16. јануара 2022. године. Звучни запис разговора На почетку емисије отац Слободан је тумачио зачало из светог Јеванђеља на Недељу пред Богојављење, која претходи великим празицима наше свете Цркве: Крстовдану, Богојављењу и Јовањдану, о којима је говорио у наставку. “Богојављење је сведочанство постојања Бога Љубави и позив човеку да учествује у животу Свете Тројице“-казао је отац Слободан осврћући се и на наш однос према богојављенској водици. “Не правимо идола од Богојављенске водице јер је то погрешан однос према тој Божијој твари“- казао је отац Слободан. Архијерејски намесник никшићки отац Слободан каже да смо ми хришћани призвани на дубље постојање и да смо велики једино у заједници са Богом Који нам даје снагу да превазиђемо своје слабости и мане. Извор: Радио Светигора
-
- свештеника":
- "питајте
- (и још 8 )
-
Патријарх Порфирије у Бања Луци: Љубављу посведочимо да смо верни Христу
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 9. јануара 2022. године, на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, крсну славу Републике Српске, светом архијерејском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Бања Луци. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Патријарх Порфирије: Моји су корени овде и знам добро своју ђедовину Патријарх Порфирије на свечаној академији у Бањалуци: Православни идентитет се заснива на богољубљу и човекољубљу Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем у молитвеном присуству преосвећене господе епископа врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, славонског Јована, бихаћко-петровачког Сергија и многобројних верних међу којијма су били председница Републике Српске Жељка Цвијановић, премијер Радован Вишковић, српски члан Председништва БиХ Милорад Додик, градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. На крају свете Литургије епископ Јефрем је заблагодарио патријарху Порфирија на указаној љубави и доласку у Бања Луку да заједно прославе Светог архиђакона Стефана и да се помоле за српски народ и Републику Српску. -Не можеш волети никога и ништа,ако не волиш своје родитеље, ако муж не воли жену, жена мужа. О каквој онда љубави према било коме или било чему говоримо ако не можемо волети оног који је ту поред нас и дат нам да њему посведочимо да смо верни Христу. И моји су корени овде и знам добро своју ђедовину и знам да је ту на том месту дубоки корен вере православне, вере хришћанске, а исто тако и на сваком центиметру ове дивне, благословене земље, а најпре благословене вама људима који сте положили веру у Христа на почетку сваког вашег дана, на почетку сваке ваше мисли, на почетку свих ваших трудова и међусобних односа. Ако је љубав оно што нас везује, љубав према Христу и мир који добијамо од Њега, сигурно је онда да ћемо ту љубав и тај мир сведочити и свима другима који се на другачији начин моле Богу и имају другачије презиме, беседио је патријарх Порфирије. Након беседе Патријарх Порфирије је благословио славске дарове које је принела председница Републике Српске. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је још једном побиједио. Политичка корупција, којој је и овога пута прибјегао ДПС, желећи да Скупштину доведе у пат позицију, није успјела. То је доказ да Устав више није у надлежности ДПС-а, него грађана. Рекао је ово у специјалном новогодишњем интервјуу за “Глас Српске” предсједник Владе Црне Горе Здравко Кривокапић. Човјек, до тада непознат широј јавности, који је у политику ушао тихо, тик уочи избора одржаних 30. августа, данас је један од водећих политичара региона. За једне човјек цркве и четник, за друге издајник. Иако најављивана као “прва демократска Влада”, од добијања мандата Кривокапић се сусретао са бројним критикама, како опозиције, тако и у сопственим редовима. Ипак, 4. децембра ове године гласовима 41 посланика изабрана је прва Влада у којој нема Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, а за њеног предсједника изабран је до тада универзитетски професор Здравко Кривокапић. - Први пут се десила слобода овом народу, послије 30 година владавине ДПС-а и то је највећи искорак. Сваку критику прихватам као добронамјеран приступ да будемо бољи, квалитетнији и да дамо већи допринос овом друштву. Наравно, сваког човјека забрињава критика која долази од оних које сте предводили током изборне кампање. Не постоји човјек који може да буде апсолутно имун на нетачна етикетирања, која су била буквално свакодневна. Тешко се носити са таквим ставовима појединаца, који неутемељено без аргументација и чињеница покушавају да омаловаже једног човјека. Мислим да то није добар пут, али ако сте се прихватили одређене функције, онда морате да прихватите терет који она носи - рекао је Кривокапић коментаришући критике које су упућиване од првог дана када је прихватио мандат од актуелног предсједника Црне Горе Мила Ђукановића. ГЛАС: Од стране садашње опозиције, али и појединих структура из региона означени сте као човјек цркве, а Влада као теократска. С друге стране, из редова власти у парламенту оптужују Вас за издају бирача. Шта је од овог истина, да ли је она можда негдје између? Каква је Влада премијера Кривокапића? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада засигурно није теократска, већ народна и први пут на овим просторима десио се, могу рећи, преседан. Тај преседан се дефинише као меритократска влада, коју чине људи који у овом тренутку могу да дају највећи допринос управо демократској транзицији, која треба да се деси на нашим просторима. Ако погледате само карактеристике тих бриљантних министара, онда ћете уочити да су њихове референце биле препорука, а не било који вјерски или други сензибилитет. ГЛАС: Ипак, чланови ДФ-а истичу да ова Влада нема одговорност према било коме, јер њене чланове није бирао народ? Да ли је уопште могуће да Влада никоме није одговорна? КРИВОКАПИЋ: Ова Влада је најодговорнија до сада и управо због тога што је под пажњом и позиције и опозиције она ће доносити најквалитетније одлуке. То значи да ви морате да будете још одговорнији него што је то био случај до сада. А досадашњи приступ је био да све што Влада уради Скупштина аминује. Сада то није тако. Свјесни смо своје одговорности и поступака и желимо да будемо одговорна Влада која се брине за све грађане. ГЛАС: По преузимању дужности извршена је емисија обвезница због, како је речено, спашавања од банкрота и тај потез наишао је на бројне критике. Да ли је црногорска економија заиста у толико лошем стању и шта сте то све затекли по преузимању дужности? КРИВОКАПИЋ: Ако бисмо то довели у везу са тим нашим првим даном и том одлуком, она је била насушна потреба да бисмо могли бити економски независни. То је главни разлог зашто смо се опредијелили за емисију еврообвезница. То није мала сума, која износи 750 милиона евра, али је она у овом тренутку неопходна. Када се сагледа та прва обавеза која се тиче и кредита и наших других обавеза, она износи 530 милиона евра. Како вријеме пролази, ви откривате разне дубиозе. Једна од тих дубиоза засигурно ће бити “Монтенегро ерлајнз”, за који ми у том тренутку нисмо имали спознају шта се са њим све дешава. Такође нисмо знали да је Фонд за здравство у минусу 40 милиона и да не набрајам, има ту много тога. Када све саберемо, иако смо планирали да негдје око 200 милиона евра окренемо ка економском развоју, највјероватније ће остати мање од 100 милиона. ГЛАС: Чини се да је направљен добар баланс што се тиче Владе. Међутим, било је говора о подјелама “по дубини”. Шта то значи? Да ли ће и ту исти принцип бити примијењен као и за формирање Владе? КРИВОКАПИЋ: Основ Владе исказан је кроз три карактеристике. То су компетентност, некорумпираност и да сте по природи опозиционар. То у сваком случају не може да иритира било ког члана опозиције, јер ми нисмо склони реваншизму, него коришћењу људских ресурса, који нам могу помоћи да бисмо ријешили многобројне проблеме које тренутно имамо. Ако се сагледа данашњи тренутак, онда нам је сваки човјек драгоцјен. Црна Гора је мала и тај људски капитал је највећа вриједност државе. Трудићемо се да управо ови принципи буду примијењени и по дубини. ГЛАС: У првом интервју за наш лист сте рекли да ћете “побиједити до сржи корумпиран режим”. Побиједили сте. Какав је сад план и како ће Црна Гора ући у обрачун с криминалом и корупцијом? КРИВОКАПИЋ: То је питање које интересује све грађане. Ми смо сви једнако опредијељени, да кренемо у борбу против криминала и корупције, а за то имамо и подршку Међународне заједнице. То је рак-рана овога друштва и није то тако једноставно. То је процес који мора да траје дуже, иако бисмо ми вољели да се то деси по кратком поступку, то је просто немогуће. Ми смо се опредијелили за владавину права и поштовање свих закона и зато овај процес не иде тако брзо као што су многи очекивали. Формирање Националног савјета за борбу против корупције и организованог криминала је први корак, а у свим сљедећим корацима надамо се да ћемо на основу чињеница учинити јавности доступним сва она непочинства која је бивша власт чинила током 30-годишње владавине. ГЛАС: Испунили сте обећање које сте дали по питању Закона о слободи вјероисповијести. Када се могу очекивани други важни закони, попут закона о лустрацији и закона о поријеклу имовине, које сте такође најавили у предизборном периоду? КРИВОКАПИЋ: У што краћем периоду. У скупштинску процедуру већ су предати приједлози тих закона. Влада ће анализирати све те приједлоге, јер ми имамо обавезу да заједничким снагама, коришћењем идеја свих заинтересованих страна дођемо што прије до најбољег рјешења. ГЛАС: Раније сте упутили молбу да се рад Владе коментарише послије 200 дана, што је у јавности представљено као ограничење колико ће она трајати. Ви сте и у експозеу нагласили да ће ова Влада трајати читав мандат. Страхујете ли да ћете прије изгубити подршку у парламенту? КРИВОКАПИЋ: Парламент је независан од Владе и то је Уставом дефинисано. Ми све активности планирамо за четири године. Може у сваком тренутку, као што је то дефинисано, било која група посланика да поднесе захтјев за разрјешење и смјену ове Владе. Ми ћемо се односити према томе достојанствено и часно, уважићемо све ставове Скупштине. А ја морам да напоменем врло значајну чињеницу да у овом тренутку ову Владу одржава искључиво и само народ. Да тога није било не би било ни оваквог приступа. Ми смо убијеђени да све што радимо радимо у интересу народа. Не радимо у интересу било које политичке групације и то је пут ка директној демократији. ГЛАС: Ваше изјаве изазивале су пажњу у цијелом региону. За једне сте издали српске националне интересе, за друге сте четник. Како коментаришете те реакције из региона? КРИВОКАПИЋ: Управо та разлика у гледишту говори о томе у каквом статусу се налазимо. Желим да искажем јединствен став ове Владе, да је ЦГ наша светиња. Не желим да причам о национализму, нити о етикетирању, али могу да кажем да ће ова Влада радити у интересу грађана, без обзира на вјеру и нацију. Стављање идентитетских питања у први план традиција је, која не смије више да се понови и ова Влада то неће радити. Наш први циљ је економија. ГЛАС: Српски народ у Црној Гори је доскора био дискримисан, према оцјенама многих аналитичара и политичара у Црној Гори. Сада Бошњаци и Албанцу кажу да је то случај са њима, имали смо и приједлоге декларација о геноциду у Сребреници. Како постићи међунационално помирење, друштвено помирење? Да ли нас стално враћање у прошлост и једнодимензионални погледи на њу коче да напредујемо у будућност? КРИВОКАПИЋ: Сваки поглед који је једнодимензионалан, а није вишеслојан, поготово када нас враћа у прошлост, предуслов је да се неко осјећа дискриминисаним. Ми желимо да пружимо руку сарадње свима, без обзира на то како се ко национално осјећао и да се једном за свагда деси помирење у Црној Гори. То је лако рећи, али је тешко схватити. Зато ћемо се трудити да дијалогом увијек рјешавамо све проблеме. ГЛАС: Много је било говора о изборним махинацијама. Ради ли се нешто на “чешљању” бирачких спискова и када ће Црна Гора имати фер изборе, што, према неким мишљењима, до сада није био случај? КРИВОКАПИЋ: Први фер и слободни избори у ЦГ десиће се измјеном изборног законодавства. Као предуслов за то је сигурно и преиспитивање бирачких спискова. Ми не можемо у овом тренутку да имамо поуздане податке о томе. Знам да смо у оквиру МУП-а формирали једну одређену групу која интезивно ради на тим питањима. Надам се да ће јавност врло брзо бити упозната са конкретним активностима и напокон доћи до сазнања која су најважнија, колико фантома има у тим бирачким списковима. Такође, овдје се занемарује једна чињеница која је врло значајна, а можда никад до краја није експонирана, а то је да ви само на локалном нивоу имате увид у одређеног бирача и то није интегрисано на нивоу читаве државе. То ће убудуће бити један од задатака који је можда техничке природе, али врло значајан за коначне резултате. ГЛАС: Црну Гору, али и православни свијет је погодила недавна смрт блаженопочившег митрополита Амфилохија, а познато је да сте са њим имали добар однос. Колики је то за Вас лично био губитак, а колики за Црну Гору? КРИВОКАПИЋ: Сви ћемо више цијенити нашег митрополита након његовог упокојења. Он је био вансеријска личност, која је, по мом мишљењу, најзначајнија послије Његоша. Оставио је бројна дјела, нека су видљива, нека невидљива, као и све у животу, али она видљива представљају свједочанство, које је неизбрисиво. Не само у његовим бројним књигама које је издао, теолошким расправама које је имао, него и овим видљивим земаљским, а то су прије свега обновљене цркве и манастири и два велелепна храма, у Подгорици и Бару. Та лична димензија је посебан осјећај који човјек не може да искаже просто ријечима. И можда је тај мој и његов загрљај послије побједе на изборима најбоље свједочанство нашег односа. Сарајево па Бањалука ГЛАС: Односи између Републике Српске и Црне Горе скоро да нису постојали посљедњих година. Може ли се очекивати њихова ревитализација и планирате ли долазак у Бањалуку на Вашој турнеји коју сте најавили? КРИВОКАПИЋ: Ти односи врло често зависе од личних односа појединаца који доминирају политичком сценом и то није добро. Ми се овдје залажемо за институционални приступ и наравно приликом прве посјете Сарајеву ја ћу у наставку те посјете обићи и Бањалуку. Здравко Кривокапић, предсједник Владе Црне Горе за "Глас Српске": Ставили смо тачку на подјеле - Glas Srpske WWW.GLASSRPSKE.COM Усвајањем измјена Закона о слободи вјероисповијести стављена је тачка на све размирице у Црној Гори и надам се да ће то бити почетак помирења грађана ове државе. Народ је... View full Странице
- 8 нових одговора
-
- кривокапић
- предсједник
- (и још 10 )
-
У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм
-
У недељу 23. по Педесетници када Црква богослужбено савршава молитвени спомен на свете славне и добропобедне мученике Гурија, Самона и Авива, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском храму Светог Архангела Гаврила, уз саслужење презвитерâ и ђаконâ Архиепископије београдско-карловачке. У славу Тројединог Господа једним устима и једним срцем појао је храмовни хор, а благољепију евхаристијског сабрања допринело је и учешће мноштва деце која су у стихарима прислуживала Његовој Светости и свештенству. После прочитаних светописамских чтенија Предтојатељ Српске Цркве је поучио сабрани народ и на почетку своје омилије указао на правилно разумевање Божићног поста, рекавши: Ево нас на почетку Божићног поста, поста који је Црква устројила пред радосни, велики и спасоносни празник доласка Сина Божјег међу нас. Син Божји је дошао, узео све оно што је људско, осим греха, заједно са људском природом прошао кроз све што је људско, а онда на крају узнео се на небеса и сео са десне стране Оца. Тиме је отворио могућност да свако од нас, сваки човек који чезне за истином, правдом и вечношћу, има могућност да заједно са Њим седи и учествује у свему ономе што је божанско, поучио је Патријарх Порфирије и додао: Да бисмо изградили заједницу са Богом и били са њим, није довољно да имамо уверење да Бог постоји, него нас Црква позива нарочито у дане поста, да живот Христов учинимо својим животом, да оно што су заповести Христове постану правила нашег живота, заповести које јесу пут слободе, а не пут поробљавања, јер Бог изнад свега и пре свега јесте Бог љубави, а то значи Бог слободе, и ми људи по дару слободе јесмо икона Његова, рекао је Патријарх српски. Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о исцељењу човека који је био поседнут духом нечистим, Патријарх Порфирије је подсетио да се Бог не намеће и не чини ништа присилно, већ поштује слободу свакога човека. У данашњем Јеванђељу имамо једну драматичну слику, где Господ долази у земљу Гадаринску, где наилази на једног демонизованог, који је био опседнут бројним нечистим силама, и Господ те нечисте силе изгони из обузетог. Не би се очекивало да када је Господ учинио чудо, када је исцелио једног дугогодишњег болесника, да ће остали људи када виде то чудо једва дочекати да Господ уђе у њихове домове, али имамо изненађујући и неочекивани одговор: иди од нас. Подсетио је Патријарх на болну реалност коју нам предочава јеванђелски текст, и у наставку своје беседе наведену реалност је ставио у контекст нашег времена и живота: Онај који има потребу за спољашњим доказима и чудима, да их својим очима гледа како би прихватио живога Бога, тај само показује да је слабашан и да му је нејака вера, показује да има проблем са Богом, јер Бог је дат у Јеванђељу, Бог је дат у љубави, и нема тог срца људског које не може да осети у себи присуство Божије и благодат Његову и да га препозна само уколико више чезне за љубављу Божијом, него за афирмисањем себе без Бога. На крају свог надасве поучног слова Патријарх Порфирије је упутио архипастирску поруку која је одјекнула у срцима верних: Како видимо једни друге, како видимо творевину Божију, зависиће од начина на који слушамо реч Христову. Сваке недеље упућујемо реч спасења и свакога дана је Јеванђеље Христово и као Црква и као књига доступна свима и свакоме. Не бави се Црква примарно ни социјалним ни економским, ни било каквим другим предметима, темама и проблемима, она се бави смислом постојања у сваком контексту и ситуацији. Црква шаље поруку Јеванђеља, поруку спасења, и зато у Цркву долазимо да бисмо дотакли тајну Христа распетог и васкрслог и тајну човека, као створеног за вечност. Када на правилан начин разумемо умом и срцем ту јеванђелску поруку и тајну, онда ћемо имати исправне ставове, на прави начин ћемо разумети и све друге теме, закључио је Патријарх српски Порфирије. Извор: Телевизија Храм
-
Слава Клиничког центра Србије, празник Светих лекара Козме и Дамјана, молитвено је прослављена у капели при овој здравственој установи, посвећеној светим бесребреницима, у 21. недељу по Духовима, 14. новембра 2021. године. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. Епископ Јустин је у својој беседи говорио о прочитаном јеванђелском зачалу у коме се говори о Сејачу и семену. Преосвећени је истакао да ако желимо да живимо хришћанским животом и да живимо по Богу, морамо да се одрекнемо себе, да умремо за све пролазно, пропадљиво и смртно, и да кренемо путем Христовим тј. да се одрекнемо свога егоизма, а то значи умрети за све пролазно и служити ближњем. Епископ је нагласио да треба да се одрекнемо свога егоизма, да се одрекнемо своје самодовољности и да се отворимо за другога, за ближњега, јер како кажу Свети Оци:,,Ако умреш за овај свет, пре него што умреш, нећеш умрети у смртном часу.” Преосвећени је додао да Црква Божија има други приступ човеку и животу у односу на егоизам, а то је љубав према оном другом, односно према ближњем, цитиравши Светог Јована Златоуста који каже: "Нека се не нада спасењу онај који не чини ништа за спасење свога ближњега." Епископ Јустин је закључио да је на нама одговорност и задатак да својим примером, својом љубављу и својим животом сведочимо и откривамо већ сада и овде, Царство Божије. Извор: Телевизија Храм
-
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска
-
Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Епископ Иларион: Призвани смо на христолику љубав
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На дан када света Црква молитвено прославља сећање на Светог апостола и јеванђелисту Луку и Светог Петра Цетињског, у уторак 31. октобра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково. Верницима сабраним у буковској светињи Епископ Иларион говорио је о животу Светог Луке. Страдавши од незнабожаца у својој дубокој старости Свети Лука је, према речима владике, испунио речи из Јеванђеља које нам казују да ће бити гоњени сви они који теже праведном и побожном животу. Много година касније, то исто ће посведочити и Свети Петар Цетињски који је прослављен од Бога светим моштима које су остале за њим сведочећи васкрсење Христово. Тумачећи речи из Јеванђеља којима нас Господ позива да љубимо непријатеље своје, владика напомиње да, иако смо предалеко од такве христолике љубави, не смемо заборавити да смо на то призвани. Треба да будемо милостиви као Отац наш небески, на то смо призвани и по томе ће нам Господ судити и препознати нас као своје, закључио је Епископ тимочки. Честитавши буковском сабрату јерођакону Марку крсну славу, Преосвећени владика благосиљао је и преломио славски колач након чега је прослављање празника настављено у манастирском конаку. Епископ Иларион служио годишњи помен блаженоуснулом Митрополиту Амфилохију У суботу 30. октобра 2021. године, након јутарњег богослужења, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је годишњи помен блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Заједно са сабраним свештенством и верницима, владика Иларион се помолио за покој душе блаженоуснулог Митрополита те да га Господ уброји у свете своје у Царству небеском. Извор: Епархија тимочка -
Патријарх Порфирије: Сви смо призвани да се усавршавамо у врлини
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. oктобра 2021. године, nа празник Преподобне мати Параскеве - Свете Петке, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве на Врачару. „Независно од детаља из живота Свете Петке, за нас је најважнији њен богоугодни пример, пример живота жене, девојке, која је читав свој живот посветила Богу, која је видела смисао свог постојања и смисао постојања читавог света кроз нераскидиву заједницу са Једним у Тројици Богом, са оваплоћеним Сином и Логосом Божјим Господом нашим Исусом Христом, рекао је патријарх Порфирије. „Када се у посланицама својим обраћа хришћанима, апостол Павле поздравља хришћане речима: Светима који се налазе у том и том граду. Дакле, сви смо позвани да водимо живот у сагласности са заповестима Божјим. Сви смо позвани да се усавршавамо у врлини. Сви смо позвани да дарове које смо од Бога добили, сарађујући са благодаћу Божјом, трудећи се колико је до нас, умножавамо, да кроз њих растемо. Заправо, све дарове које смо добили, добили смо само из једног јединог разлога, а то је да кроз њих пројавимо дар над даровима, највећи дар, а то је љубав. Коју год да имамо способност, коју год вештину да знамо, какав год да имамо таленат, било унутрашњи, духовни, било некакву спољашњу физичку врлину, нешто у чему смо доминантнији од других, све смо то добили да бисмо кроз то што имамо показали и пројавили заједницу са другима, да бисмо потврдили љубав, љубав према Богу, тако што ћемо благодарити на ономе што имамо и на ономе што смо стекли, и љубав према ближњем, тако што нећемо сматрати то што је наш дар и таленат разлог за преузношење, разлог за гордост. Сви светитељи Божји су били такви. Све што су имали сматрали су као дар од Бога и са друге стране као нешто што треба да послужи ближњем, да поделе са ближњим, да кроз то што имају потврде верност Богу и љубав ка ближњем“, истакао је, између осталог, патријарх Порфирије. „Сви смо позвани да будемо свети. Светост није нешто зависи од нас. Није нешто што ми можемо да освојимо или чак заслужимо ма колико врлински били, ма колико испуњавали вољу Божју. Испуњавање воље Божје и живот у врлини само нам даје могућност да у дубини своје душе и дубини свога срца осетимо и доживимо истинску љубав Божју и промисао Његов о нама. Све што ми у тој спознаји можемо да принесемо јесте смирење, јесте свест да смо без Бога, без благодати Његове, без љубави Његове апсолутно немоћни да решимо било какав и било који свој суштински, егзистенцијални проблем ма колико били успешни, славни и моћни. Све је то само, опет, израз промисла Божјег и шанса за нас да кроз то што јесмо и имамо доживимо дубински осећање смирења“. Након свете Литургије патријарх Порфирије се дружио и фотографисао са ученицима Богословије Свети Сава из Београда и ученицима ОШ Свети Сава које је на Литургију довео вероучитељ Предраг Младеновић. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Прота Слободан-Бобан Јокић: Сви смо сведоци љубави Божје и пријатељи смо Божји
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Са званичне интернет странице васељенског Радија Светигоре, доносимо звучни запис бесједе протопрезвитера-ставрофора Слободана-Бобана Јокића изговорена на светој Литургији коју је на 18. недјељу по Духовима, 24. октобра 2021. служио у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Звучни запис беседе -
Његова Светост Патријарх српског г. Порфирије служио је 23. октобра 2021. године прву Свету архијерејску Литургију у новообновљеном манастиру Милошевац код Приједора, заједно са Епископом бањалучким г. Јефремом Епископом марчанским г. Савом, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе На почетку Литургије прочитано је писмо добродошлице Патријарху Порфирију у којем се наводи да је посебан благослов да српски патријарх у манастиру Милошевац служи прву Свету архијерејску Лигургију, уз жељу да се што пре овде прислужи кандило монашко молитвеног живота. Подсећамо, манастир у Чиркин Пољу код Приједора посвећен је Покрову Пресвете Богородице и његова обнова почела је 2018. године, а Епископ бањалучки г. Јефрем је новембра исте године освештао темеље храма. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем први се обратио након Свете Литургије поздравним словом у коме је заблагодарио Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на посети манастиру Милошевац код Приједора који, како је рекао, васкрсава у нашем времену и пред нашим очима на чудесан начин: „Данас се на нас спустила благодат Божија с неба јер ево по први пут после ко зна колико вјекова, на овом локалитету који се зове Црквина и у манастиру који се обнавља, конкретно у овом Покровском храму, служена је прва Света Литургија. Заиста, то је благослов с неба нама људима овдје на земљи који се трудимо. Ваша Светости, благословом Вашег претходника отпочели смо овдје послове. Вашим данашњим присуством оснажени смо у вјери и нади да ћемо Божјом помоћу у послу који смо започели и да ће овдје ускоро бити заиста прислужено кандило сталног монашког живљења и монашке молитве“, рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми смо данас, браћо и сестре, посебно почаствовани - данас је с нама наш Патријарх, наследник Светога Саве, с нама је служио прву Литургију. То је нама увјерење и сазнање да је с нама заиста, по оном апостолском првенству, Свети Сава. Нека се у овом храму служи Богу и Пресветој Богородици, чији ће ово бити манастир, кад буде завршен, и Светоме Сави, који је благословио да један од његових наследника служи прву службу. Ми се радујемо да ће то све тако бити - онако како смо се и молили, како како смо и очекивали. Ваша Светости, хвала Вам што сте с нама. Хвала Вам што нисте жалили труда и напора да дођете овдје. Ја знам да сте Ви данас могли служити у Храму Светог Саве или у некој другој великој београдској цркви, са бројним народом и са великим хоровима, али, Ви сте овдје с нама у овој тек озиданој и под кров стављеној цркви увјенчаној светим крстовима. Хвала Вам за то. То нам даје снагу и то нас увјерава да оно што је почето - да је почето с благословом Божјим, да ће с благословом Божјим тећи, наставити се и бити успјешно. Молимо Вас, Ваша Светости, благословите овај вјерујући народ, који је данас дошао овдје и сам радостан због догађаја. Благословите и поучите нас све како да у овоме тешком и рекао бих смутном времену преживимо и нађемо право рјешење за сваки догађај, који се око нас догађа и који ће се догађати, али има наде. Бог са овим народом има план, а тај план је управо то да се данас обнављају Његове светиње. Молимо Вас, благословите нас и поучите“, казао је Владика Јефрем. Извор: Радио Слово љубве
-
Књижевни конкурс „Живи смо – Погром (Рација) 1942. године”
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Култура
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког г. Иринеја, Црквена општина мошоринска у Мошорину расписује књижевни конкурс „Живи смо – Погром (Рација) 1942. године”. Категорије конкурса обухватају: песму, кратку прозу и есеј на тему посвећену жртвама Погрома (Рације) 1942. године, током којег је извршен масовни злочин над невиним српским цивилним становништвом у Бачкој од стране мађарске окупационе војске. Ауторима најквалитетнијих радова биће уручена награда „Свештеномученик Светозар Влашкалићˮ, за допринос на пољу очувања културе сећања на Погром у Бачкој 1942. године, а изабрани радови ће по завршетку конкурса бити одштампани у пригодном Зборнику. Конкурс траје до 15. децембра 2021. године, а право учешћа имају сви старији од 15 година. Радове писане ћириличним писмом аутори могу послати на адресу Црквене општине Мошорин (Црквена општина Мошорин, улица Светозара Милетића, број 74, 21245 Мошорин), са назнаком: За књижевни конкурс „Живи смо – Погром 1942. годинеˮ. У коверту са радом неопходно је ставити и посебну коверту на којој ће бити шифра, а у коверти име и презиме аутора, као и адреса и број телефона. Жири чине: др Милан Мицић, секретар Матице српске, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и презвитер Бошко Р. Маринков, парох мошорински. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Драги моји пријатељи, браћо и сестре, Ето, после 11 година невероватног пута и дружења, мислим да смо дошли до краја пута. Дошло је време да ставимо тачку. Много тога смо заједно прошли, од најлепших тренутака до оних веома тешких, чак и најтежих. Доживели смо да овде се заснују многи бракови, многа дружења, разни сабори, организације, хуманитарне делатности, награде... много, много тога... , мислим да има толико да би ми требало много времена да све то напишем, а и тада бих сигуртно много тога заборавио. Ја сам се много уморио. Немам више снаге ни воље. Једноставно, то би било то. Непрестано мољење људи да се сајт подржи, игнорисање оних који би могли да помогну, много, премного стреса и чега све не. Ово све емотивно и тешко доживаљавам, али ја не могу даље са Поукама. Мени су постале терет. Не могу да на сваку поруку која некоме може да се не свиди реагујем, страсирам се, постајем нервозан итд... доста је. Заиста је доста. Нажалост, било је овде многих који су били веома безобзирни према заједници. Доводили све у питање. Није битно ко су, само констатујем ту чињеницу. Они су убрзали моју одлуку да Поуке оду у историју и пензију. Верујем да сте се и ви, многи од вас уморили. Да не бисмо, као издувано пувало били за подсмех, боље је сада, док још имамо снаге ово зауставимо. Рекох, немам више ни средстава ни снаге да ово водим. Знам да ће тешко нешто боље да се изнедри у Цркви, мислим на интернет пројекат. То је, готово сам убеђен, немогуће бар један дужи период. Није претеривање, знам то. Људи, сајт ће бити доступан још неко време, можда желите нешто да преузмете, покупите... имате потпуно право. Ових дана сам добио обавештење да сам, на предлог многих људи града Крушевца, веома поштованих и цењених, добио највеће признање нашег града - Видовданску награду. То је невероватна част и велика радост за мене, но све је помешано са тугом због овога што се дешава са сајтом. Награда је заснована на мом мисионарском раду за време пандемије, тј. карантина, и свакодневног читања Акатистâ и молитава, као и довођења изузетних људи, који су сваке вечери држали предавање. Тако 40 дана.... Мени је то било нешто веома лепо, уживао сам што знам да су хиљаде и десетине хиљада људи то слушали и да им је много значило... но, осетио сам да је на Поукама дошло до замора, нема више тог елена, зато је време да се све ово повуче... неће бити лако, али преболећемо... ако Цркви овакав сајт и пројекат није потребан- нећемо га гурати на силу. Ја нисам у могућности да ово сâм изнесем. Ето, за сада толико... Много, много вам хвала. Знајте да ми много значите и да ћете ми увек бити драги пријатељи, ако Бог дâ и моји гости. Ваш, Иван
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.