Претражи Живе Речи Утехе

Ако говоримо о главном принципу избора – говорити или ћутати, учествовати у спору који је настао или га игнорисати, онда, вероватно, треба погледати колико је ова дискусија (контроверза) стварна; да ли је сигурно да има основу? Постоје расправе које су очигледно вештачке и намерно изазване. Разумемо фабрике тролова које постоје на Интернету; колико људи живи од привлачења пажње јавности, шокирања других, професионалног програмирања сукоба, скандала. Сада се расправља о питању узнемиравања. Чини ми се да овде у принципу не може бити дискусије. Зашто? Може ли бити сумње да је сексуално узнемиравање погрешно? Ако расправљамо о томе да ли је ово добро или лоше, онда је то генерално питање очувања морала. А ако разговарамо о томе да ли је добро или лоше што нема одговарајуће реакције на ово, онда је то питање на сасвим другом нивоу. Али чим почнемо да расправљамо о томе у овој равни, одмах ћемо стати на грабуље, јер није јасно о чему је реч. Уосталом, не знамо да ли је у конкретном случају било узнемиравања. То не можемо са сигурношћу да знамо, јер није реч о пожару у Кемерову, који се очигледно догодио и у то не може бити сумње. Када говоримо о нечему што поуздано не знамо, онда свака реч коју изговоримо може на крају бити окренута против нас. Штавише, ако свештеник ово каже, онда је свеједно да ли то говори као приватно лице или као представник Цркве. Као резултат тога, сви ћемо се наћи у двосмисленој позицији, бићемо тучени и са леве и са десне стране. И плус, можемо одгурнути људе од Цркве. Зато треба да говоримо само у ситуацијама када не постоји ризик од грешке, провокације или употребе наших речи у нечијем интересу. Или када има потребе да се каже нека реч, упркос свим страховима, сумњама и колебањима везаним за то, јер то захтева наша хришћанска дужност. А када дужност захтева, свако то ипак одређује за себе. Стално се воде расправе о виталним темама црквеног живота: да ли је потребно исповедати се пре сваког причешћа, колико често се треба причестити, у којим случајевима свештеник има право да не дозволи Чашу и сл. Сматрам да је свакако потребно разговарати о овим питањима: има о чему да се разговара, постоји тема. Што се тиче догађаја који се одвијају на раскрсници црквеног, јавног и државног живота, у њиховој расправи треба да учествујете само када имате довољно информација; када сте сигурни да ће реч коју изговорите некоме користити. Истовремено, у оним сложеним конфликтним ситуацијама које настају у црквеном животу и о којима се расправља ван Цркве, не треба се плашити полемике. Ако смо у могућности да учествујемо у дискусији и да кажемо своје мишљење, онда је то наша дужност. Ово је посебно неопходно у случајевима када видите да расправа која је настала оставља Јеванђеље ван свог делокруга; да су они који се свађају заборавили на Христа. Ако можете да их подсетите на Њега, онда вероватно има смисла то учинити. У неким случајевима, ћутање је издаја. Када пребију особу која није урадила ништа лоше, која је крива, можда, само за изношење непопуларног, незгодног гледишта, а ми га не бранимо – стојимо у рангу са онима који су мирно гледали како су тукли Христа. И од тога се не може побећи, јер је Господ рекао: као што учинисте једном од ове Моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40 ). Постоје и ситуације у црквеном животу када је сама истина у правом смислу те речи у скрнављењу. Питање је да ли човек зна шта је истина, а шта прекор. Ово је питање његовог хришћанског развоја. Колико се људи понекад муче са неким стварима у којима нема претње Православљу и његовој чистоти. Нема смисла некога псовати, свађати се или осуђивати. Али мора се чути здрав глас, мора се прогласити здрав разум. Људи морају да схвате да спасење не лежи у плаћеној „молитви по договору“, већ у животу по Јеванђељу. За мене лично улазак у дискусију је такође радна потреба: да бисте себи у потпуности разјаснили одређену тему или проблем, морате чути аргументе других људи, њихову реакцију на ваше аргументе. Сложена, двосмислена ситуација се разјашњава управо у дијалогу. У њему се актуелизују неке ствари у које сте можда сумњали, а нисте мислили да је све – тако лоше, или тако дивно, или тако контрадикторно. А онда сте добили прави снимак проблема и разумели сте да морате да кажете као одговор на ово - не само на Фејсбуку, већ и у чланку и књизи. Касније донети закључци помажу вам – како у новинарској тако и у пастирској делатности. Свештеник не треба да избегава јавну дискусију : по правилу, он је навикао да комуницира са својом паством, са парохијанима, који су, пак, навикли да га слушају и с поштовањем се односе према његовим речима. А свештеник се, хтео-не хтео, навикава да није као сви, да његова реч има посебну снагу, посебну тежину. А на фејсбуку има небројено много људи којима је посебно задовољство добро "ударити" свештеника , и задају ударце да би испунили план. То је тужно јер осећаш мржњу и боли те срце. С друге стране, за свештеника је веома корисно да се нађе ван свог уобичајеног положаја, без заштите, без статуса, да буде иста личност као и сви други. У том смислу, полемика на друштвеним мрежама нас враћа на земљу. На земљу по којој ходају они којима смо ментори и које подучавамо. Другом човеку можете дати пастирски савет како да поступи у датој ситуацији само ако сте и сами били у тој ситуацији. Често говоримо о негативној компоненти интернета, друштвених мрежа, форума итд. Али постоји и позитивна компонента. Постоје интелигентни, поштени, занимљиви људи који говоре заиста дубоке ствари. А чак и у најтежој свађи можете изненада срести особу која ће вам помоћи у некој мисли, дати вам нешто на шта се можете ослонити. Ако схватите да је дискусија бескорисна, онда више не морате губити време на њу. На крају крајева, све што радимо треба да користи: другима, нама самима, нашој души, и коначно, Цркви. Ако нема користи, нема смисла наставити дискусију. Постоје ситуације у којима заиста не морате ништа да кажете. Пример у Јеванђељу је ћутање Христово пред Пилатом (видети: Мт. 27 , 14, Мк. 14 , 61). Зашто Господ ништа не каже? Зато што нема смисла: шта год да каже, ови људи и даље неће веровати, јер им то не треба. И Он само каже оно чега морају да се сећају: "Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским. "(Мк. 14:62 ). Ако говоримо, а они нас не чују, ако постављамо директна питања, а они не желе да нам одговоре исто тако директно, морамо да ућутимо и напустимо такву дискусију. Људи се понекад питају да ли је упуштање у полемику духовно опасно за хришћанина. Цело питање је шта човек улаже у ово учешће. Ево процеса исповести – да ли је он погубан за свештеника? Током исповести свештеник слуша о веома тешким стварима, и то не од једног, не од двојице – од много људи, и то из дана у дан кроз читав свој живот. Мало ко размишља о томе како ово све пролази кроз душу свештеника, шта се са њим дешава. Тешко је зато што није свако ко говори о својим гресима на исповести заиста спреман да промени нешто у свом животу. Сусрет са особом која свесно ради на себи и мења себе на боље је ретка радост и увек непроцењива подршка. Али то што људи не налазе снаге да се промене није разлог да се не исповеде, па чак ни да се напусти посао на који је свештеник позван. Ако извршиш своју дужност, Господ ти даје снагу и штити те од уништења. Исто се може рећи и за јавну расправу. Ако учествујете у томе само да бисте избацили своје емоције, учешће ће бити деструктивно за вас. Али ако разумете зашто ово радите, ако је ово део вашег посла, ваше службе, онда сте заштићени. игуман Нектариј Морозов https://www.eparhia-saratov.ru

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

Филозофски перформанс под називом: "Преображење кроз дело Владете Јеротића", биће одржан 06.11. у 18:30 часова. Место одржавања Галерија 73 ( Пожешка 83а на Бановом брду). Дело академика Владете Јеротића наставља да живи и после његове смрти. Овај човек почео је својеврсну духовну револуцију у време када је владало једноумље. Његов утицај на развој мисли била је огромна и препозната, пре свега,од младих људи. И сам вођен идејом напретка и преиспитивања имао је обичај да каже: "Ако не будете бољи, бићете гори...исти сигурно нећете остати." Зато ће ово предавање, у коме ће гостовати професор филозофије Слободанка Боба Шћепановић, бити посвећено дуализмом људског бића и шта треба мењати. У музичком делу програма биће композитор и виолонистиња Соња Калајић, модератор и организатор Тања Петровић Миљковић. Улаз је слободан и сви сте добродошли! https://www.facebook.com/profile.php?id=100070339802141

У Историјском музеју Србије у суботу, 24. јуна 2023. године, са почетком од 13 часова, кустос Небојша Дамњановић одржаће стручно вођење кроз изложбу „Чекајући сталну поставку". Вођење се одржава у оквиру програма „Субота у Историјском музеју", који посетиоцима Музеја сваке суботе од 13 часова уз посету актуелној изложби нуди занимљив допунски садржај. Подсећамо, у години обележавања пуних шест деценија од оснивања, Историјски музеј Србије изложбом „Чекајући сталну поставку” пред посетиоце износи највредније предмете из заоставштине две нововековне српске династије - Карађорђевић и Обреновић, који се чувају у збиркама Музеја. Изложба је конципирана тако да пружи увид у поједине целине будуће сталне поставке: у централној и бочним салама представљени су предмети који су припадали родоначелницима и њиховим наследницима из династија Карађорђевић и Обреновић, док је у остатку простора представљен период преднемањићких и немањићких владара, пад српске средњовековне државе под османску власт, као и период српске Деспотовине. Изложбу је, након уводних речи др Душице Бојић, свечано отворила госпођа Данијела Ванушић, помоћник министра за културно наслеђе и дигитализацију при Министарству културе Републике Србије. Аутори концепције изложбе су др Душица Бојић, Слађана Бојковић и Тијана Јовановић Чешка. Извор: Историјски музеј Србије инстаграм

Дводневни научни скуп „Српска Православна Црква – изазови и искушења кроз историјуˮ, биће одржан у Бачкој Паланци, у суботу и недељу, 22. и 23. октобра 2022. године. Симпосион се организује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, сарадњом Епархије бачке (Црквена општина Бачка Паланка), Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду (Центар за историјска истраживања) и Института за савремену историју у Београду, уз подршку Владе Републике Србије, односно Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама. По предвиђеном програму, учеснике научног скупа ће поздравити др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, госпођа Драгана Милошевић, Покрајински секретар за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, господин Мита Лачански, заменик председника Општине Бачка Паланка, професор др Борис Стојковски, управник Центра за историјска истраживања, и др Немања Девић, научни сарадник. Призната имена из области историје, теологије, историје културе, уметности, архивистике и сродних научних дисциплина представиће своје радове, који ће се затим објавити у зборнику радова са симпосиона. Извор: Епархија бачка

Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/

Доносимо празничну поруку протопрезвитера-ставрофора Слободана Јокића, архијерејског намесника никшићког, који је говорио о светом Богојављењу. Са званичне Јутјуб странице Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу доносимо видео запис казивања проте Слободана, а посетиоцима наше интернет странице доносимо транскрипт који смо сачинили. Бог се јави! Ове речи говоре истину пуноће спасења рода људскога. Ове речи су најбољи показатељ љубави Божје према човеку и његовом спасењу. Бог долази у овај свет ради нас људи и ради нашега спасења, кроз Оваплоћење - велику тајну побожности, испуњава се онај завет и повратак у загрљај Божији. На овај празник Богојављења - крштења Христовог, видимо јављање пуноће љубави Свете Тројице према човеку, Отац и Син и Свети Дух на истом делу спасења човечијег, спасења целога света. Кроз водоосвећење сва твар се освећује, силази благодат на целу твар, на све оно што је Бог створио као добро, а као круну човека - цара творевине. Кроз тајну Богојављења Бог нам показује да није оставио човека, Бог силази и долази човеку, а човек треба да одговори на тај позив обостраним загрљајем и уласком у ту љубав Божију, улазак у загрљај Свете Тројице Оца, Сина и Светога Духа. На тај начин испуниће се и тајна стварања човека, због тога нас је Бог и створио, да учествујемо у животу и у спасењу Божијем, да учествујемо у тој великој тајни љубави Божије, да Бог ствара човека да би учествовао у животу његовом кроз Христа и Христово крштење, кроз свету Литургију, постајемо једно са Христом, а кроз Христа постајемо и живимо у животу Свете Тројице. Нека би Бог дао, да ово Богојављење буде свима на спасење, мир, братско измирење, да ово Богојављење буде освећење целога нашега бића и свега онога што радимо у животу, и да нас благослов Божји прати у све дане живота нашега. Амин, Боже дај. Видео: Саборни храм Светог Василија Острошког, Никшић Транскрипт: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, у недељу 19. децембра 2021. године, служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Василија чудотворца Острошког на Бежанијској Коси. Преосвећеном владици Јеротеју у овај 26. недељни дан по Педесетници, када молитвено прослављамо светог оца Николаја мирликијског чудотворца, саслуживало је свештенство овог велелепног храма у којем се као драгоцена реликвија чува кивот светог Василија Острошког, у којем су ношене светитељеве мошти у литији кроз Црну Гору и Херцеговину 1996. године. После прочитаног Јеванђеља, Епископ Јеротеј је тумачио произнесене одељке из Светога Писма, чинећи осврт на празник светог оца Николаја, и између осталог рекао: Поставља се питање због чега је толико поштован свети отац Николај као светитељ. Као прво због свог великог уздржања, иако је био дете богатих родитеља из града Патара у Малој Азији, он није био размажен и себичан, већ несебичан и милосрдан, истакао је Епископ Јеротеј и закључио: Свети Николај је богатсво разделио сиромашнима и одлучио да читав свој живот посвети Богу и служби Богу, кроз испуњавање светог Јеванђеља. Извор: Телевизија Храм

„Бог није у сили него у правди“, тема је новог 381. септембарско-октобарског броја „Православног мисионара“, званичног гласила СПЦ за младе који је на таласима Радија Епархије ваљевске "Источник" представио катихета Бранислав Илић, задужен за односе са медијима. Разговор је водила Марина Марић, новинар Поред текстова инспирисаних тематским бројем, а међу којима посебно место заузимају чланци проте др Дарка Ђога: „Бог није у мојој бахатој сили, већ у друштвеној заједничкој правди“ и др Ђорђа Вуковића: Раванички монаси о Светом кнезу Лазару, Бранислав читаоцима препоручује сталне рубрике гласила, као и интервју са појцем етно и традиционалне музике Даницом Крстић која истиче да је Божја љубав према људима велика, те да би требало свакодневно да је будемо свесни. Потражите нови „Православни мисионар“ у црквеним продавницама!

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас, на празник светог великомученика Димитрија, свету архијерејску литургију поводом славе храма и општине Шамац. Епископ Фотије, је након ломљења славског колача са кумом храмовне славе г. Гораном Тодоровићем из Шамца, истакао значај јединиства и пут православља. “То је оно што нас обједињује и враћа нашој традицији православној коју смо имали кроз вијекове”, рекао је владика Фотије. Начелник Шамца Ђорђе Милићевић честитао је грађанима крсну славу са жељом да Свети великомученик Димитрије подари свако добро. Милићевић је честитао славу Борачкој организацији, те указао на значај братске слоге, јединства и мира. Испред централног споменика палим борцима и цивилним жртвама Одбрамбено-отаџбинског рата у Шамцу положени су вијенци на коме су урезана имена 440 погинулих бораца Друге посавске бригаде, од којих су 362 била са шамачког подручја. Предсједник Борачке организације Шамац Радован Зорановић рекао је да борачким категоријама треба посветити додатну пажњу и изразио наду да ће и будуће генерације наставити да обиљежавају ову славу. Желећи да истакне досадашњи парохијски труд Владика је протонамјесника Ненада Тојића, архијерејског намјесника модричко-градачачког рукопроизвео у чин протојереја, а јереја Ненада Јеремића из Гаревца наградио достојанством протонамјесника. Прото Ненад је у своје и име црквене општине Шамац, а на молитвено сјећање, даривао Епископу Фотију икону светог Марка Ефеског. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона Стефана Лазића из Гаревца, вјероучитеља у Модричи и Вукосављу. У току славског ручка у организацији Општине Шамац начелник Милићевић је даривао ручни крст Епископ Фотију као знак захвалности на данашњу посјету Шамцу. Свечаности у Шамцу је присуствовао посланик у Парламенту БиХ Мирко Шаровић, посланик у НС РС Јелена Тривић, градоначелник Бијељине, начелници општина Модрича, Брод, Теслић и Вукосавље, те бројне друге делегације. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију поводом празника Рођења Пресвете Богородице који је уједно и слава Саборног храма у Зворнику. Преосвећеном Епископу саслуживали су архимандрити Симеон (Обреновић)и Нектарије (Тешић), протојереј-ставрофор Драгиша Томић, протојереј Јован Максимовић, протонамјесник Синиша Максимовић, јереј Растко Лукић, ђакони Немања Спасојевић и Јован Ашћерић, уз молитвено учешће старјешине Саборног храма и архијерејског намјесника зворичког, протојереја-ставрофора Видоја Лукића. Током Свете Литургије, владика је поучио вјерни народ пригодном бесједом, приликом које је истакао важност јединства српског народа на нашим просторима и широм васељене. ''Потребно је да поред духовног, Срби буду свесни и свог националног идентитета. Да су свесни ко су и шта су. Потребно је то нама Србима јер ми то често заборавимо, што сви знамо из историје, али светиње нас враћају себи.'' Говорећи о данашњем празнику владика Фотије је посебно нагласио величину овог празника речима да Црква, поред Рођења Пресвете Богородице слави још само два рођења, Господа Исуса Христа и светог Јована Крститеља. Велики број вјерног народа узео је учешћа у литургијском сабрању причестивши се светим тајнама Христовим. Преосвећени владика је, на крају Литургије, заједно са кумом славе Георгијем Лукићем и осталим вјерницима преломио славски колач и пожелео срећну славу свим зворничанима. Литургијско заједничарење настављено је у крипти саборног храма. Кум славе Георгије Лукић, најмлађи кум саборног храма досад, заједно са својом породицом припремио је трпезу љубави за све вјернике. Ученици и професори музичке школе, на челу са директорицом школе Дијаном Зекановић су припремили богат музички програм којим су увеличали данашњи празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска

„Током своје борбе, у лику своје сестре састрадалници су гледали Онога који је за њих разапет.“ Ове речи из Аката мученика Беча и Лиона, које мученицу, окружену сасдрадилницима, описују као другог Христа, савршено приличе Светој Марији Париској која је кроз своје мучеништво у гасној комори логора смрти, где је добровољно заменила једну младу Јеврејку, прошла на сам дан крсно-васкрсне Христове Пасхе (баш на тадашњи Велики петак). Учење ове преподобномученице најбоље сажимају два њена исказа. Први: „Не смемо да дозволимо да Христос буде засењен икаквим правилима, икаквим обичајима, икаквом традицијом, икаквим естетским обзирима или чак икаквом побожношћу.“ И други: „За време Божанске службе свештеник не кади само иконе Спаситеља, Божије Мајке и Светаца. Он, такође, кади и људе-иконе, Божију слику. И док напуштају порту ови људи подједнако остају слике Бога достојне да буду кађене и обожаване. Наш однос према људима требало би да буде аутентично и дубоко поклоњење.“ Мати Марија Скобцова била је оваплоћење и жива илустрација обе ове тврдње. С једне стране, шокантно ван клишеа, а с друге, слушкиња другим људима до мере сопствене смрти. Рођена је као Елизавета Пиленко 1891. године, у Риги, а скончала је у освит слободе у концентрационом логору Равензбрик 1945. Између ове две границе бића протеже се јединствена прича. Ево тек неких детаља: Лизин – Маријин отац био јавни тужилац у Риги. Он је, међутим, напустио град и преселио се с породицом на имање свог покојног оца тик уз локално гробље, које је надаље служило као стално игралиште за малу Лизу и њеног брата. Можда је због тих гробљанских игара мала Лиза била опседнута темом смрти и шокирала родитеље својом причом како ће умрети у пламену. Ипак четрнаестогодишња Лиза је била сатрвена прераном смрћу свог најдражег тате, и тада је записала: „Јадна ја која сам изненада одрасла пошто сам разоткрила тајну одраслих: Да Бога нема, и да је свет вођен жалошћу, злом и неправдом. Тако се завршило детињство.“ У културну и политичку престоницу, Лиза се сели 1906. и ту, у Петрограду, прикључује се радикалним групама. Крећући се са својих 15 година у кругу симболиста, упознаје свог сталног пријатеља Александра Блока који на њену бучну и ненајављену посету одговара стиховима: „само онај ко је заљубљен, има пуно право да се назове људским бићем“. Жалила се после да у то време њени идеалистички другови „нису разумели да револуција значи осетити конопац око врата“. У том периоду Лизавета постаје прва девојка којој је пошло за руком да упише теолошку семинарију (при манастиру Светог Александра Невског у Петрограду). Тих дана Лиза дању учи а ноћу држи курсеве радницима у фабрици „Поутилов“. У својој 18. години (1910) удаје се за „бољшевика“ Димитрија Кузмина. Међутим, тај брак „из сажаљења према дечку из затвора“ пропада (1913). Лизи остаје ћерка Гајана, а њен бивши муж касније постаје католички активиста. Тада излази њена прва књига поезије (Мати Марија је била и песник). У писму Блоку, поводом њене друге збирке „Корени“, каже: „Желим само да искажем просту Божију реч.“ Почетком рата сели се на крајњи југ Русије, тада скида ланац који је носила у појасу – „да је подсећа на Христову егзистенцију и патње човечанства“ – разумевши да „хришћанство није ауто-мортификација него одговор другом“. Придружује се „Револуционарној партији социјалиста“, групи егалитарније оријентације од Лењинове „Социјалдемократске партије“ (познате под каснијим именом „Бољшевици“). У октобру 1917. је била у Петрограду када су бољшевици збацили привремену владу. Била је учесница на сверуском совјетском конгресу и чула речи Троцког упућене њеној групи: „Ваша револуционарна улога је завршена, сада идите где вам је место: у историјску канту за смеће.“ (Тада је чак помишљала на његово убиство.) У фебруару 1918. постаје градоначелник Анапа. По њеним речима, „чињеница да је градоначелник женско тада је виђена као нешто очигледно револуционарно“. Међутим, када су „бели“ заузели град, Лиза је суђена као бољшевик. Њена одбрана је гласила: „Немам лојалности ни према једној влади него само према онима којима је правда најпотребнија… били бели или црвени… радићу за правду и ублажење патњи… покушавајући да волим ближњег.“ Наравно да јој таква одбрана није спасила главу. Егзекуцију је избегла само захвањујући симпатији, у њу заљубљеног судије, у кога се и она сама заљубила; тај судија Данијел ће постати њен други муж, с којим је, после многих перипетија, побегла из земље. Лиза се тако са мајком, мужем, сином Јуром и ћерком Анастасијом (ћерка из првог брака, Гајана, завршава у Белгији) 1923. године сели у Париз. Ипак, њена ћеркица Настја ту умире од грипа и после погреба Лиза, по својим речима, „постаје још свеснија свеобухватног и ширег материнства“. Њени теолошки списи у два тома – „Жетве Духа“ – излазе из штампе 1927. године. Уз подршку верног пријатења Сергија Н. Булгакова, Лиза – Марија отвара врата свог дома за руску и осталу сиротињу: кува за њих, набавља новац, организује живот избеглица, „боравећи сваки дан са десетинама тужних људи“. Истовремено држи предавања о Достојевском. Њен дом постаје народна кухиња, свратиште, као и академија где се окупљају сви касније познати теолози везани за институт Светог Сергија. Лиза је замонашена, под именом Марија, 1932. године, од стране њој доживотно оданог митрополита Евлогија, који је приложио неопходних 5000 франака за 9 villa de Saxe, коју је мати Марија претворила у свратиште. После две године преселила се у 77 rue de Lourmel, где су живеле најсиромашније руске избеглице, да би им помоћ била ближе. Мати Марија је била чувени призор на улицама Париза тих година: Трчећи по лудницама и спасавајући „луде“ из менталних болница, чинећи све од рада до прошења не би ли обезбедила храну за народ у свом дому. Ипак, митрополит Антоније Блум, у својим сећањима, описује Марију из тих дана овим речима: „Била је то необична монахиња… у свом понашању и манирима… Једноставно сам се укочио када сам је угледао први пут. Шетао сам булеваром Montparnasse и видео следећи призор: испред кафеа на тротоару стајао је сто, на столу је стајала кригла пива, а иза кригле је седела руска монахиња у потпуној монашкој одећи. Погледао сам је и одлучио да никад више не приђем тој жени. Тада сам био млад и екстреман…“ Друге монахиње нису ту могле да бораве дуго, називајући Марију и њену кућу „црквена боемија“. Марија је, међутим, писала: „Какве обавезе проистичу из слободе која нам је дарована? Изван смо домашаја прогона: можемо да читамо, пишемо, отварамо школе. У исто време ослобођени смо традиционализма старог доба. Ми немамо огромне катедрале, украшена јеванђеља и манастирске зидове… Наш позив је већи јер смо позвани на слободу.“ Имајући подршку једино од стране својих пријатеља: митрополита Евлогија, оца Сергија Булгакова, Николаја Берђајева, као и њеног будућег сабрата у мучеништву, свештеника који је у дому служио литургију, оца Димитрија, Марија је писала: „За црквене кругове ми смо сувише лево, а за левичаре ми смо сувише црквено-мислећи.“ Када је Париз окупиран мати Марија и отац Димитрије крили су јеврејску децу и шверцовали их у колицима за ђубре, делећи, притом, одраслим Јеврејима лажне сертификате о крштењу и иконе Богородице да их носе у новчанику као „помоћ“, јер за људе који носе иконе мање се сумња да су Јевреји. На поједине приговоре како Јевреји нису проблем хришћана, Марија је одговарала: „Да смо стварно хришћани, сви бисмо носили звезду јер време исповедника је дошло.“ Мати Марија је ухапшена 8. фебруара 1943. године и завршила је у логору Равензбрик, док су њен син Јура и отац Димитрије премештени 40km даље, у логор Дора где су и убијени. У писму које је пронађено након његове егзекуције, Јура пише: „Сасвим сам миран… чак на неки чудан начин и поносан што делим мамину судбину… Драги, обећавам вам да ћу сачувати достојанство… шта год да се догоди… Пре или касније сви ћемо бити заједно.“ О томе каква је мати Марија била утеха свим својим сапатницима у логорским данима, довољно говоре речи једне од преживелих логорашица: „Били смо ишчупани из својих породица и, некако, она нам је постала породица…“ На крају, преживевши чак и такозвану „бању“ – одељење у које су слали радно неспособне да умру од глади, 30. марта 1945. године, када се у логору већ могла чути артиљерија црвене армије и када је ослобођење било питање дана, мати Марија је заменила свој логорашки број и тако у гасној комори заузела место младе Јеврејке, која је сада, када се слобода већ могла чути, имала велику шансу да преживи. Црква је тога дана празновала Велики петак, а мати Марија је обавила своју пасху „кроз огањ и воду“ да би дочекала Васкрс у Царству Божијем. Свети сабор Васељенске Патријаршије 16. јануара 2004. године, уврстио ју је у диптихе светих заједно са њеним сином Јуром, сарадником Елијом и свештеником Димитријем. За дан њиховог празновања одређен је 20. јули. https://teologija.net/pasha-mati-marije-kroz-oganj-i-vodu/?fbclid=IwAR2Wl3IcOKvisUGkjAZkrvpbyJQxyqsAZzvfP4Vc6h_1IAsUOOldpv7udOg

Евхаристијским сабрањем, дана 02. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављена храмовна слава чији је небески заступник Свети пророк Илија. Тим поводом Свету Архијерејску литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим у Личкој Јасеници. Преосвећеном Епископу су саслуживали: протопрезвитер – ставрофор Радослав Анђелић, протопрезвитер Милан Симић и протођакон Небојша Анђић. Након заамвоне молитве, Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су прињети у славу Божију, а у част Светог пророка Илије. Након сабрања, Епископ Герасим је говорио о лику и значају Светих пророка, где је између осталог рекао: Свети пророк Илија је од самог рођења свога чудесно и промислом Божијим био позван на службу пророчку, одликовао се великом и чврстом вером у Господа. Сва чуда која су везана за њега јесу се десила у време када је стари Израиљ у Староме Завету одступао од заповести Божијих и више пута поклањао се многобожачким боговима. Због тога је Свети Илија прилично оправдано био гњеван на свој народ, али та опомена јесте пут спасења, јер је и пророчки дар управо ту да опомиње народ када греши или одступа од Бога. Свети пророк Илија је чинио чудеса како би и Сам Бог кроз њега показао да је прави и истинити Бог. Храмовној слави присуствовали су дожупан Жупаније карловачке, г. Дејан Михајловић и начелник општине Плашки г. Перо Дамјановић. Извор: Епархија горњокарловачка

У понедељак 26. августа 2021. године, на Празник Сабора Светог архангела Гаврила, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у манастиру Лозица у селу Криви Вир. Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Нико Туфегџић, протојереј Дејан Миливојевић, протонамесници Ристибор Стевић и Милорад Филиповић и архиђакон Илија. Међу бројним верницима, светој служби је присуствовао и председник Општине Бољевац др Небојша Марјановић. По завршетку Литургије Епископ је беседио сабраном народу о Светом архангелу Гаврилу као оном ко роду људском доноси најлепше и најрадосније вести. Наводећи неколико сликовитих примера, владика Иларион је поучио вернике о важности молитви којима благодаримо Богу на свему што нам је дао, и додао – План Божји је да нас спасава и да нас понекад и кроз муке, страдања и искушења васпитава, да нас обликује као верујуће људе и да нас води у вечни живот. За крај, Епископ је изразио наду да ће планирана изградња манастирског конака бити започета у скорије време. Извор: Епархија тимочка

Преводи Светога Писма кроз историју, аутор: протођакон др Радомир Ракић; др Илија Томић, ванредни професор и доцент др Ненад Божовић (Православни богословски факултет Универзитета у Београду) др Павле Кондић и ма Јован Благојевић; издавач: Издавачка фондација Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, Београд 2020. Штампање књиге је подржала Управа за сарадњу са Црквама и верским заједницама, велики део текстова је објављен у Гласнику – службеном листу Српске Православне Цркве. На 344 странице читамо о преводима Књиге над књигама: Древни преводи, Септуагинта (Превод Старог Завета на грчки језик), Преводи Светог писма на латинском језику, Вулгата, Преводи Светога писма на сиријском језику; Преводи Светог писма на грузинском језику; На јерменском језику, на коптски језик, на етиописки језик; Готски преводи Светог писма. Данас се око четири милијарди људи користи Библијом на свом језику, а милијарду и петстотина милиона људи чека да се Библија преведе на њихов језик. протођакон Радомир Ракић Посебно поглавље књиге обухватају Словенски преводи Светога писма у Руса, Преводи Светог писма на словенске језике: Белоруски преводи Светог писма, Украјински преводи, Бугарски преводи, Русински преводи, Хрватски преводи, Словеначки преводи, Лужичкосрпски преводи, Чешки преводи Светог писма, Словачки и Пољски преводи Светога писма. Међу преводима Светога писма на друге европске језике у књизи су дати: енглески, амерички, Преводи Светог писма од 1800-1990. године, католички преводи, почеци превођења на немачки језик, италијански преводи, румунски преводи, мађарски преводи, албански, дански и холандски преводи Светога писма, као и Свето писмо на есперанту. Библијски културни центар у сарадњи са Домом омладине Београда организовали су, у четвртак, 17. јуна 2021. године, трибину на којој је представљена књига „Преводи Светог писма кроз историју” протођакона др Радомира Ракића. Поред аутора, на трибини су говорили професор Богословије Светог Саве мр Горан Раденковић, ма Јован Благојевић као модератор трибине и вероучитељ Александар Милојков. Протођакон Радомир Ракић се захвалио пре свега Управи за вере, тадашњем директору др Милети Радојевићу, породици за бескрајну подршку, свим сарадницима који га годинама прате у његовом богословском писању, г. Зорану Вучићу, главном и одговорном уреднику Издавачке фондације, као и гђи Зорици Зец за сваkу помоћ у раду и настојању да књига „Преводи Светог писма кроз историју“ угледају светло дана, као и свим медијима и информативним службама које пружају подршку у мисионарењу речју, делом и књигом. Преводи Светог Писма у наше доба Може се тврдити да се са преводом Светога Писма у наше доба отпочело са изумом штампарства у Европи у 15. веку. Пошто је овим поступком књигу зацело било много лакше набавити, временом је одраз Библије на писменост и књижевност бивао све већи. Па ипак, изум штампарства није одједном подигао лествицу преводилачке делатности на Књизи над књигама. Кад је Гутенбергова чувена Библија на латинском била објављена око 1456. г., Библија је као на потез руке преведена, потпуна или у деловима, на 33 језика (22 европска, 7 азијска и 4 афричка). Временом је штампана на скоро свим језицима у тад постојећим преводима. До средине 15. века неки од та 33 језика више нису били живи језици, па је Свето писмо на тим тзв. мртвим језицима објављивано евентуално за библисте или за стручну богословску употребу. До 1500. г. Библија је штампана на 11 језика од она 33 језика, а два језика су додана овом броју на која је Библија преведена, а то су српски и португалски. Неки стручњаци би почетак савремене библијске преводилачке делатности ставили у протестантску Реформацију 16. века. Овај реформаторски покрет заиста је био подстрек за такву делатност. Међутим, много напора је уложено у ново превођење на језике који су већ имали један или више превода Светога писма или, пак, у ревизије тих постојећих превода. До 1600. године Библија је преведена на још 10 језика, одреда свропских, што би чинило укупно 45 језика. Двеста година касније, на помолу 19. века, број језика не које је знатан део Библије био штампан износио је 70 (48 европских, 13 азијских, 4 афричка, 3 северноамеричка, 2 јужноамеричка). У ове бројке нису унети неколики језици на које је Свето писмо било преведено, но на којима оно није било објављено. Година 1800. представља најзначајнију прекретницу. У првој четврти 19. века број језика на којем је Свето писмо преведено скоро да је удвостручен, па их је било 125. У другој четврти тог истог стролећа тај број се попео на 205. Крајем 1987. г. Библија или неки њени значајни делови (неки Завет или барем једна библијска књига) објављени су на 1.884 језика и дијалекта. У овај број спадају 303 језика на којима постоји потпуна Библија, 670 на којима је објављен Стари или Нови завет (углавно Нови завет) и 911 језика на којима су штампане само поједине књиге. Отприлике половина свих превода објављена је током оних 50 година до 1988. године. Језици на које је Свето писмо преведено представљају око 97% светског становништва. Поред изваредног пораста броја језика на које је Библија преведена у ово наше доба, настао је и значајан пораст у броју превода остварених на великом броју значајних светских језика. На пример, ако се узму у обзир не само потпуне Библије, него и Завети и одељци, број превода на енглеском језику сачињених само у 20. веку пење се на 159 (Kubo and Spect 1983: 345-75). Слично се дешавало и код других већих језика и језичких породица. Па кад су у питању језици с мање својих корисника, често се дешава да се обави више превода. Сматра се да је до 2000. године Библија објављена на преко 2.000 језика и дијалеката којима се говори широм света, док је далеко већи број предузетих ревизија постојећих превода и издања Библије, или већ њених делова. Извор: Епархија сремска

Раније се говорило да је море код Шибенику најмање слано, јер је ту ушће реке Крке, а онда су истраживачи отишли на четири метра дубине и открили да је, уствари, овде, море најсланије, ако не претерују, на целом Јадрану. Било је потребно да се неко потруди и мало дубље погледа па да сазнамо да доток слатке воде не мора нужно да значи да ће морска вода бити мање слана. Исто је и у мору људи, могу се састајати и мешати они који се различито крсте, а да опет остане свако свој. Екипа Око магазина била је у Шибенику, овде је седиште наше Епархије далматинске, а Никодим Косовић је први владика који после много времена слободно у мантији корача уским улицама, трговима и обалом. Ово је шетња на коју смо ми, рођени почетком 80-тих година дуго чекали, а прича намерно почиње из улице која се зове Добрић, а крај ће бити узводно уз реку Крку, у манастиру Крка. Уредник: Горислав Папић Аутор: Далибор Жарић Извор: РТС

Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим служио је 18.4.2021. Свету Литургију у Храму Успења Пресвете Богородице у Шибенику. Окупљеном верном народу Владика се обратио позивајући се на речи које смо могли чути из данашњег Јеванђеља. „Данас смо чули како Господ говори једној жени 'иди с миром, вера твоја спасла те је'. То је та вера на коју треба да се угледамо и која нам је дата од самог Господа Исуса Христа, која се преносила преко апостола и њихових ученика све до дана данашњег. Они су нам предали веру у свету Тројицу, у Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. Она је пут који треба да следимо и помоћу ње треба да истрајемо и на свом пропутовању кроз овај пост док ходимо ка светлом Васкрсењу Христовом које је центар наше вере. Како свети апостол Павле каже 'ако нема Васкрсења, узалуд је вера ваша и проповед наша'. Управо ка том празнику треба да тежимо и да се, проживљавајући га овде, на Земљи, сваке године и сваке недеље, надамо свеопштем васкрсењу кроз које ћемо наследити Цраство Небеско и постати истинска деца Светлости“, рекао је Епископ далматински и пожелео да се ускоро ослободимо пошасти која нас је снашла и да се онда да у светим храмовима окупљамо у што већем броју. Извор: Епархија далматинска

Млада уметница Душица Васиљевић из Новог Сада била је гост на РТВ Бачка Паланка. У оквиру емисије "Паланачки мозаик" говорила је о љубави према уметничкој фотографији. Подсећамо да смо на нашој интернет страници представили одабране светлописе ове уметнице која сведочи о важности умножавања дарова. Видео: РТВ Бачка Паланка Ризница литургијског богословља и живота: Душица Васиљевић: Фотографија као израз душе кроз објектив BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM

Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ Епископ Давид Перовић: Пројаве хришћанског етоса у Домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу (Стослови 1-5) | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Текст Преосвећеног Епископа г. Давида можете у пдф формату преузети ОВДЕ

Владика Тимочки Иларион који је дошао да испрати блаженопочившег Митрополита Амфилохија у наручје Господа коме је цијелог живота цијелим својим бићем служио, казао је да је за њега најупечатљивији сусрет и контакт са Митрополитом био тренутак када сам изабран за Владику и када га је лично Митрополит позвао и честитао му на том избору. Тада је на онај његов духовити начин рекао: ”Нијеси ти први Иларион који је изабран за Епископа“. Касније сам сазнао да је имао толико радости и увиђавности да је позвао и моје родитеље и честитао им. Када сам кретао на пут мој отац ме позвао и рекао: ”Пољуби руку Митрополиту, захвали му за онај благослов и ону радост коју нам је тада учинио“. И како мој отац тако и сва братија, свештенство и вјерни народ, предсједници локалних самоуправа сви су нас испратили жалосног али пуног срца са радошћу на поновни сусрет са њим. Таква је љубав која нас је овдје довела и окупила што свједочи и овај народ и сво расположење које је овдје исуњено том тајанственом и васкршњом радошћу. И његов мир за који се борио и који је свједочио и према онима који га нису вољели али и према онима који јесу. Увијек је имао Христово смирењем да све обједини кроз своја страдња и живот. Свети Петар Цетињски, Свети Петар други ловћенски тајновидац и Митрополит Амфилохије сабрали су се у тројицу овоземаљских владика а небеских молитвеника да торжествено прославе Христа на првом мјесту и да измоле у ова врло смутна времена, када нам је отежано кретање, комуникација и литургијска и свака друга сабрања, да непосредно посредују пред Господом за свој народ да се то искушење превазиђе. Да народ, ако Бог да дође још више до богопознања и покајања, до оног искреног хришћанског духа, да препознају Јеванђеље и све оно што је Митрополит на сваком пољу и на сваком кораку свог живота свједочио“- казао је Владика Тимочки Илариом. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, резањем славског колача и пригодним програмом манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице — Подластва у Грбљу, данас је прославио своју славу. Звучни запис беседе У току службе Божије Свету тајну крштења и миропозања примиле су слушкиње Божије: Марија и Емилија. Након прочитаног јеванељскога зачала Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да данас прослављамо Рођење Пресвете Дјеве Богородице – Мајке Христове која је својим рођењем развезала утробу нероткиње, мајке своје Ане, и која је Оним којега је родила, дала и вратила вјечни живот човјеку, свима људима и свима земаљским народима. “Рођење Пресвете Дјеве од Јоакима и Ане је припрема за рођење кроз Њу Сина Божијег јединородног од Оца рођеног прије свих вијекова а у времену кад је дошла поноћа времена, рођеног од Духа Светога и Пресвете Дјеве. У Њему, Његовом имену и Његовој богочовјечанској личности је садржан сав смисао неба и земље и свега на земљи, свих створења, а првенствено човјека, као најсавршенијег Божијег створења створеног по лику и по подобију Божијем.” Високопреосвећени је нагласио да прослављајући Пресвету Дјеву, ми уствари кроз Њу и преко Ње прослављамо Онога кога је Она родила – Христа Бога нашега и сабирамо се око Њега, око Оца, Сина и Духа Светога и учимо се основним двијема заповијестима Христовим: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, својом душом својом и свом мишљу својом и Љуби ближњега свога као себе самога. “Двије заповијести о љубави непролазној, љубави која јесте сам Бог као вјечна љубав, о христоликој љубави на коју је призван човјек, о љубави нашој једни према другима и према Богу, на начин на који је сам Христос волио и Оца свога небескога и све људе. Његова љубав је љубав која се жртвује која не тражи своје, него се дарује”, бесједио је владика. Објаснио је да је Христово полагање живота за људе једини прави темељ човјечанства, извориште јединог истинског људског напретка. Како је казао ако људски напредак и људско биће није вјечно, онда је проклето његово рађање на земљи јер се рађа за смрт и ништавило, за пролазност, а ако се рађа кроз Христа и у Христу онда се рађа за бесмртност, за вјечност и непролазност. “У томе је смисао људског живота, у рођењу Пресвете Дјеве и кроз Њу, у рођењу Христа Сина Божјега, у Тајни Његовог Васкрсења којим се обнавља свеукупна творевина. Кроз Њега је постало све што је постало”, казао је Митрополит, додавши да је Он уградио себе у свеукупну творевину и све узвишено и величанствено у творевини божанској је Његово дијело, а нарочито од дана Његовог Васкрсења. Тада је свему томе што је саградио и што је створио, дао не само пролазни, тварни смисао, него му је дао нетварни, вјечни непролазни смисао у вјечном непролазном Царству Оца и Сина и Духа Светога. Даље је поучио да је опредељење оних који вјерују у Христа Бога, који се крштавају, као данас наше сестре Марија и Емилија, опредељење за вјечност и непролазност те да крштењем примају квасац вјечнога живота: “Само они људи који прихвате Свету тајну крштења и који се уграде у ту свету заједницу Христову – Цркву Божију, знају истински смисао живота, који је вјечан, и управљају се према томе. Вјечно је људско достојанство, а човјек је призван не само да буде човјек, него да буде богочовјек кроз Христа Исуса. Богочовјечност је мјера људског напретка и усавршавања и у времену и у вјечности.” Нагласио је да су хришћани дјеца свјетлости а не мрака, што значи да човјек није дјете гријеха смрти и демонске силе, пролазности, него дјете бесмртности, безгрешности и вјечнога и непролазног богочовјечног живота и напретка. “Сваки човјек је на то призван, а хришћани су они који примају то звање и прихватају у Тајни крштења и Тајни миропомазања, као што су данас то примиле и наше Марија и Емилија, запечаћене Духом Светим животворним и оно што је дато њима рођењем од оца и мајке, то добија вјечни смисао и значење, вјечни и непролазни печат. То је оно чему се клањају људи кроз вјекове овдје на овом мјесту у Подластви, светињи посвећеној Пресветој Дјеви.” Владика је поучио сабране да само онај човјек који прими у себе квасац вјечнога, непролазнога живота, који крене за Христом васкрслим из мртвих, постаје бесмртно биће, вјечно и непролазно. “Црква Божја је свједок тога кроз вјекове, 2000 година она то свједочи и опстаје. И неће ни врата пакла пакла надвладати Цркву Божју зато што је она Христова и носи у себе ту снагу и силу, моћ непобједиву. Колико је демонских сила и лажних учитеља идеологија било у току 2000 година који су гонили, прогонили Цркву Божију свједочи препун календар мученика светих који су остали уписани у људском памћењу, Цркви Божијој и у Божјем памћењу, вјечно Царству небеском.” По одслуженој Литургији Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је након што је пререзао славски колач, честитао славу ове свете обитељу и благословио све сабране. Радост прослављања Пресвете Богородице, која кроз 16 вјекова чува, вида и обнавља ову светињу и народ православни, увеличао је наступ Грбаљског пјевачког друштва и милозвучно појање Вере Столић уз клавирску пратњу Лазара Марића. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска