JESSY

Друштво пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и Дом Војске Србије позивају вас на обележавање јубилеја - 20 година постојања ове организације, које ће се одржати у великој сали Дома Војске Србије у Београду (Браће Југовића бр.19), у уторак 24. септембра 2024. године, са почетком у 19 часова. Ове године навршава се 20 година постојања Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и неуморног рада чланова и сарадника Друштва на очувању културно-историјског наслеђа манастира Светих Архангела, царског Призрена, Свете косовско-метохијске земље, духовног и националног идентитета Срба на Косову и Метохији. Од свог оснивања и првог циља - обнова манастира и помоћ монаштву да остане и опстане у њему, до данас, Друштво је својим активностима било ангажовано у обнови светиња и културног наслеђа, укључивање расељених са Косова и Метохије, деце, младих и многих других у духовни живот на простору Призрена и Косова и Метохије, реализовало бројна ходочашћа, богат културно-уметнички програм и више манифестација и фестивала локалног и међународног домета. Извор: Радио Слово љубве

Многе религије и културе праштање промовишу дајући му велику вредност. Људски јесте грешити једнако колико и праштати. Зато су људска друштва или удружења која праштање не стимулишу и не вреднују лишена хуманог карактера, недостаје им људскости. Таква су најпре тоталитарна друштва и криминалне структуре. Праштање је увек везано за грешку. Зато ће доживљај грешке бити изузетно важан и за сам опроштај. У оној мери у којој нас нечија грешка угрожава биће нам тешко или лако да то опростимо. Уколико ми је неко нешто опсовао вероватно је да ћу му брзо опростити јер то и нема неког превеликог штетног утицаја на мој живот, с друге стране, ако је физички повредио неког мени драгог или мене самог вероватно је да ће ми теже бити да опростим. То је сасвим логично. Али постоје људи који једнако тешко опраштају ,,ситне“ и ,,крупне“ грешке. Они се једнако љуте за све што им смета без неке јасне градације важности, као да их свака, па и најмања грешка једнако угрожава. Проблематика лежи у уверењима о грешкама. Уколико човек верује да је грешка недопустива, да умањује вредност човека као бића, да је само идеално довољно добро, онда ће заиста на сваку грешку реаговати приближно истим интензитетом. Начин опхођења према туђим грешкама много говори о нама самима. Често је строгост према другоме само одраз строгости према себи. С друге стране нарцисодина особа ће видети трн у оку другог, али брвно у свом сопственом оку неће видети. Способност за праштање не настаје тек тако. Потенцијал за то свакако имамо рађањем, али једнак потенцијал имамо и да не опростимо. Зато је потребно учење, сазнавање и сазревање. Треба знати опростити. Опраштање захтева свест о себи и другоме. Најпре свест о томе да нико није савршен, а онда и свест о томе да је највећи број грешака могуће исправити. Постоје научна истраживања која су дошла до закључка да људи у 85-95% ситуација све што чине је из најбоље намере. Она попзната ,,Пут до пакла поплочан је најбољим намерама“ изгледа да овим добија и научно поткрепљење. Понекад људи мисле да опростити значи заборавити а заборављање допушта понављање ситуације, могу мислити да опраштање значи и показивање слабости што води у пропаст. Ни једно ни друго не мора бити тачно. Опростити не значи потиснути љутњу, не значи ни бити наиван, већ напротив, праштање захтева увид у све аспекте ,,проблематичног“ догађаја. Ако сам оштећен туђом грешком најпре ћу прихватити ту ситуацију, бићу свестан те оштећености, своја ћу осећања с тим у вези поделити и са особом која ме је оштетила, тражићу да штету надокнади, надомести, али ћу бити свестан и своје евентуалне одговорности, директне или индиректне, бићу свестан и тога да се лоше ствари догађају, да нисмо савршени, итд. Исто тако ћу се опходити према себи када сам сам себи нанео штету. Неко ће можда помислити да постоји универзални образац опраштања и да овај текст то хоће да предочи. Други ће можда помислити да је лако опростити када је могуће надоместити насталу штету. Али шта када је штета ненадокнадива, када нема повратка на пређашње стање, када исувише боли? Тиме долазимо до онога што је за праштање кључно. Не постоји никакав образац праштања, нека сазнања и увиди свакако ће олакшати опраштање али га неће директно изазвати. Опраштање је подвиг, захтева вољу, енергију, труд, па и одрицање. Опроштај је мој и ја га дајем, зато није једноставно дати га ономе ко ме је оштетио, ко ми можда опроштај и не тражи, па макар то био и ја сам. Практично да бих опростио морам се одрећи сопствене жеље да реалност буде другачија, од жеље да се то лоше није ни десило, и да ми тај други то надомести иако не може или неће. Шта бива ако не опростимо? Хоће ли се нова, за нас неповољна реалност променити? Хоће ли нам бити боље? Без опроштаја остајемо заробљени у тој ситуацији, у осећању губитка или бола, који ће можда временом прерасти у жељу за осветом или мржњу, а том ћемо онда бојом бојити и друге сегменте живота. Једино што ће заиста нову реалност учинити поново прихватљивом јесте опроштај. Опраштањем се отвара димензија прихватања целокупне стварности живота која подразумева непријатност и губитке, способност за грешку сваког човека укључујући и мене, али иста стварност потенцијал за грешку и губитак нуди и као праг преко ког се мора прећи уколико желимо да живимо међу људима. Осећање туге или љутње због губитка, оштећености или повређености природно нас води у осаму где ране можемо видати, али без опроштаја смо у опасности да друге, себе или свет видимо као оно што нас може угрозити и опет довести до губитка. Тада се емотивна дистанцираност од свега може чинити као сигурна зона. Опростити значи ставити тачку којом се завршава једно, а започиње ново поглавље, то је једини пут одрастања, сазревања и узрастања. Од најранијег детињства до најдубље старости једино опраштањем себи и другима можемо се изнова осећати као припадници човечанства. https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/08/25/sposobnost-za-prastanje/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 22. септембра 2024. године, са почетком у 18 часова, у организацији Храма Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, предавање ће одржати отац Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, на тему "Умеће трезвеноумља и наши дани". Извор: Радио Слово љубве

Премијерна пројекција краткометражног филма „Маске“, који су у потпуности снимила деца из Србије и Русије у оквиру пројекта филмског студија „Горки“, биће одржана вечерас, 20. септембра 2024. године од 19 часова у Руском дому (Краљице Наталије 33). У питању је јединствени пројекат под називом „Филмски кампус“, који је по први пут покренут ове године у шест земаља: Србији, Турској, Казахстану, Јерменији, Узбекистану и Белорусији,а учествовала су деца узраста од 13 до 17 година. Добродошли у Руски дом, 19 сати. Извор: Радио "Слово љубве"

Српска академија наука и уметности и Народни музеј Србије приређују отварање изложбе "Владимир Р. Петковић: утемељитељ струке и науке", аутора др Дубравке Прерадовић, у уторак, 24. септембра 2024. године, у Галерији САНУ (Кнеза Михаила 35), са почетком у 19 часова. Поставка која траје до 8. децембра ће вас упознати са значајним делом овог истакнутог српског научног радника, пионира на многим научним пољима, историчара уметности и археолога, који се дуги низ година налазио у значајним улогама и институцијама у нашем друштву, неуморног истраживача средњовековних српских споменика попут Жиче и Дечана и личности по којој је Српска академија наука и уметности (САНУ) насловила 2024. годину, када се навршава век и по од његовог рођења. Следи извод из разговора са ауторком, др Дубравком Прерадовић, научним сарадником Балканолошког института САНУ, о самој изложби, а у разговору у Јутарњем програму Радија Слово љубве, на линку испод, сазнајте о фасцинантним детаљима из живота Петковића (1874–1956). Део из разговора у Јутарњем програму: Разговор са ауторком, др Дубравком Прерадовић Извор: Радио Слово љубве

Кијево-братска икона Мајке Божије се пројавила 1654. године у граду Вишегороду, Кијевске области, а пребивала је у Борисоглебској цркви. Године 1622. током рата са Пољацима (1659-1667), Татари, који су били савезници Пољака, пробили су зидине града и уништили цркву, али верници су успели да спасу чудотворну икону Мајке Божије из храма, пустивши је да плови низ Дњепар, по вољи Божијој. Река је носила светињу до обала Подољска у Кијеву, одакле је извађена из воде и постављена у Кијево-братски манастир, са достојним почастима. Света икона се налази у Кијеву, у Братском училишном манастиру, по коме је добила име, будући да у њему борави од 1662. године. За датум прослављења узет је 19. септембар по новом, односно 6. септембар по старом календару. Ова икона има још два датума прослављења а то су 23. мај по новом, односно 10. мај по старом календару и 15. јун по новом, односно 2. јун по старом календару. Чуда Предање сведочи, да је један Татарин украо икону и на њој хтео препливати реку Дњепар. Икона је запливала сама и стала на сред Дњепра, према Братском манастиру. Татарин се задиви таквом чуду и седећи на икони почне викати у помоћ, плашећи се да се не утопи. Одмах су из манастира допловили у чамцима до Татарина, узели икону и спасили га, који је после чуда које се догодило пожелео да се крсти и постриже у монаха. У Братском манастиру једном дневно у сваку суботу и једном годишње у суботу 5. недеље Великог поста, пред овом иконом се служи Акатист у присуству великог броја верујућег народа. Изображење Овај тип иконе иконографски припада типу Богородице Умиљења (Елеуса), где је карактеристично јединство лица Спаситеља и Приснодјеве. Представљена је свакодневна сцена међусобног миловања Мајке и Детета – која симболизује везу између Креатора и Његове креације, израженој у оваквој бескрајној љубави Творца за људе због којих је дао Сина Свога на заклање, ради избављења од греха рода људског. Такође, видимо на икони прожимање неба и земље – ореола и међусобног контакта два лица; што симболизује Христа и Цркву Христову, у којој је Мајка Божија најсавршеније створење од свег рода људског. Иконографски типови иконе Умиљење (грч. Елеуса) сежу до Св. апостола Луке, чије копије су проширене по целом православном свету. Главна карактеристика ове иконографије је комбинациија лица Спаситеља и Приснодјеве. Дјева је изображена допојасно у црвеној ризи (боје мученика) како у наручју носи Младо Дете, које десном руком благосиља, док Му леву руку придржава; Одевена је у црвени мафорион проткан тамним порубима по ивицама и извезеним звездама, на челу и раменима – симболима Њене девствености. Младенац десном руком благосиља архијерејским знаком ИС/ХС, док Му је лева рука у Мајчиној руци; одевен је у бели стихар који досеже до колена и горњу одежду боје злата, као Цар и Првосвештеник. Необичан је овај гест, руке у руци, Богомладенца и Приснодјеве. Он симболизује, присност, узајамну подршу, придржавање у немоћи, потпору у другоме коју налазимо; где је онај други – брат мој, ближњи, моја заштита, помоћ и укрепљење; на то нас позивају Мајка и Младенац својим међусобним одношењем, изображени овом Кијево-братском иконом. Позадина иконе је посребрена, а ивице су украшене драгим камењем. https://mitropolija.com/2024/09/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kijevo-bratska-2/

Извор: Радио Слово љубве

Ивана Женарју Рајовић, рођена 1985. године у Сарајеву, виши је научни сарадник са докторском дипломом Филозофског факултета у Београду, где је одбранила дисертацију о црквеној уметности и верској обнови у Епархији рашко-призренској СПЦ. Запослена је на Институту за српску културу и од 2011. године и учествује у бројним пројектима везаним за материјалну и духовну културу Косова и Метохије. Аутор је неколико научних радова о црквеној уметности и религијској култури на Балкану. Активно сарађује на изради Српске енциклопедије и Српског биографског речника, подсећају из ЦКО Раковица. Извор: Радио "Слово љубве"

ПРОГРАМ: 8 часова и 30 минута - Света Литургија 10 часова - помен патријарсима Димитрију и Павлу 11 часова - свечано проглашење резултата конкурса са бројним говорницима 13 часова - обилазак Спомен собе Патријарха Павла 14 часова - саборовање песника заступљених у венцу изабраних Извор: Радио Слово љубве

Аутор: Г. Пападимитракопулос Како год да погледамо, виртуелно пријатељство има и ову страну, која је чак једна од најкарактеристичнијих и коју вреди истражити... * * * Неко пише на једном сајту: „Чак и ако нађете људе са заједничким интересима, а још више сличних личности и начина размишљања, можете ли им веровати?“ А један студент је написао на Фејсбуку: „Да, желим да ти верујем... Али ко си ти коме ћу 'веровати'? Шта ја знам о теби да бих могао да ти отворим своје срце? А ако то урадим, да ли ћу рећи истину, или ћу рећи оно што мислим да је најимпресивније, да бих угодио теби или себи? И ово је уобичајена појава!” Јер, онлајн пријатељства су пуна лажи. Увек се покрећу, одржавају и бришу лажима. А обележје правог пријатељства је искреност у свему, истина. У супротном, може настати, али ће се врло брзо завршити. Каква разлика! * * * У ствари, у онлајн пријатељствима, пре свега из разлога сигурности и опреза, нико никада не открива њихове све детаље. Човек увек има на уму да се заправо отвара светској јавности са свиме што то подразумева, па треба предузети мере предострожности. А која је прва мера? Никада не откривајте своје личне податке! Онда друга особа, тобожњи пријатељ, онај који нема добре намере, онај који циља на нешто друго, никада не открива себе, ни своје намере, ни свој карактер, већ игра другу улогу - ону која је неопходна да вас шармира, одушеви и зароби. Мислите да разговарате са овцом, а заправо имате посла са вуком који је спреман да вас поједе! Цео овај зачарани круг ствара сама природа медија – интернет и његов виртуелни свет! Он је тај који се заснива на анонимности. Онај који ју је чак култивисао као услов за коришћење. И из те анонимности произлази све. Све опасности и претње. Све преваре и сви злочини. Наше друго ја које представљамо. Особа каква се претварамо да јесмо! Неко је написао ове дивне ствари на сајту: „Не могу да објасним како је 90 одсто корисника интернета које познајем - озбиљно, образовано, идеолошки настројено, мислеће, лепо карактером, узорно (по свему што пишу), а када ходам улицама, видим да су сви у потпуном расулу!' Заиста, како је лажно виртуелно друштво! * * * Према истраживању једне европске мреже на 25.000 младих људи у ЕУ, скоро половина њих (45 одсто) у приватним разговорима разговара о другим темама. Према истраживачима, ово показује да онлајн комуникација чини тинејџере мање анксиозним од комуникације лицем у лице. То им омогућава њихова анонимност. Јер, њихови саговорници их не виде када поцрвене. Међутим, нико не зна да ли је оно што откривају кроз своју анонимност оно у шта заиста верују или у шта кажу да верују из различитих разлога. Друга студија, коју је спровео један државни универзитет у САД показује да је много лакше лагати у СМС порукама него када је друга особа испред вас! У сваком случају, оно што недостаје виртуелном свету, а самим тим и виртуелном пријатељству, свакако је искреност и истина. А оно што доминира је лицемерје и лаж! А ако чак ни у стварном пријатељству не знате пуну дубину карактера и личности друге особе, како то можете знати у виртуелном? Да не помињем неке његове мрачне стране! Скривањем свог правог профила сигурно се не излажете непознатим људима, па ово препоручују сви стручњаци. Али, шта особа која поставља различите виртуелне профиле, чини да привуче пријатеље, што је уобичајена тактика? Ово ствара и оставља погрешан утисак. И да ли очекује да ће на овај начин стећи праве пријатеље? * * * Као одговор , Facebook каже да је направио паметне листе, аутоматизовани процес који категорише пријатеље у интересне групе. Посебан алгоритам процењује колико је сваки контакт важан и категорише их у блиске пријатеље, нежељене пријатеље итд. Групе се креирају аутоматски тако да корисник може да дели своја интересовања са онима које жели. Дакле, корисник сада има могућност да категорише своје пријатеље! То је нормално! Када постоје стотине или чак хиљаде пријатеља, њима је неопходно... сортирање! Али када се појавила ова потреба за неколико правих пријатеља? И шта од тога произлази? Да очигледно нема искрености, да су сумње свуда, да ти пријатељи никако нису прави, да тражимо оне праве, да нам недостају малобројни aли прави пријатељи и да на крају ми тражимо истину. Али, колико год да сортирамо са својим лажима и „лепим” профилом, они ће се увући у оне које ми изаберемо. Нећемо се решити проблема јер је лаж испреплетена са (електронским) медијумом... * * * Дакле, као што нам је свима потребна права храна, права одећа, прави домови и уопште реални услови живота, тако су нам свима потребна и права пријатељства. То је чиста истина. приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Извор: Радио "Слово љубве"

Аутор: архим. Захарија (Захару) Крст је „предсказан“ у вечном завету Божијем, па нам је Бог у извесном смислу и пре пада опростио. Он је преузео ризик стварања о коме је говорио старац Софроније, јер је Његова сврха „од стварања света“ била наше спасење. И да није Господ на Крсту изговорио речи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34), нисмо се могли покајати, нити наћи опроштај; Његова делатна Реч је та која нашем покајању даје плод праштања. Реч Господња је изговорена једном и остаје заувек, и ово је чудо праштања. На исти начин, Господ је једном рекао: „узмите, једите: ово је тело моје“ (Мт. 26, 26, Мк. 14, 22), али сваки пут када понављамо овај чин, испуњавајући Његову заповест ( „ово чините у сећање на мене“ , Лука 22:19), он поново постаје стварност. Када не бисмо примили Његово Тело и Крв и поновили ове речи, испуњавајући заповест која се поново активира, Света Тајна Евхаристије била би немогућа. Ако не праштамо, а имамо злобу или несклоност према брату, не можемо бити слободни и нећемо имати користи од поста. Уместо тога, ми ћемо остати изван благодати овог светог периода. Заиста, ми не можемо опростити без Божије помоћи, али пошто нам је Бог заповедио да праштамо, Његова воља и помоћ су већ разјашњени, а нама остаје само да их применимо. Питање: Пошто је Христос на крсту рекао: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине“, да ли то значи да можемо истински опростити само на Крсту? - Да, сигурно. У сваком случају, ми смо увек ученици Крста док се трудимо да следимо Господа . „Ако ко хоће за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и нека иде за мном“ (Мт. 16,24). А и ово – бити неоправдан и праштати – је распеће ума и срца. Суштина Крста је воља Божија за наше спасење, коју је Син Божији испунио: Он је дошао, пострадао и умро за нас на Крсту. Исту слику видимо у свом животу: сваки пут када прихватимо неку заповест Божију и покушамо да је испунимо, улазимо у тајну Крста и Васкрсења, кроз које добијамо опроштење грехова и радост спасења. Снага Литургије је у томе што се окупљамо у храму да испунимо Његову заповест, Његову вољу, и зато што то чинимо, добијамо благодат спасења. Врлина послушања има толику снагу у монаштву јер се на врло конкретан и лични начин стално држимо духа заповести коју нам је дао Бог наш Отац. Питање: Да ли нас опраштање другима чини сличнијим Богу? – Када праштамо, ми се угледамо на Самог Бога, који је на Крсту показао Своју доброту говорећи: „Оче! опрости им, јер не знају шта чине “ (Лука 23:34). Када опраштамо, постајемо слични Богу и стога можемо живети са Њим, бити саобразни Његовом Духу у свим вековима. Опраштање нас чини „саобразнима“ духу Његовог смирења. Како да будемо праведни у вечности ако не прихватимо у себи исти дух, исто расположење, „опраштајући једни другима, као што је и Бог опростио вама у Христу“ ( Еф. 4,32; Кол. 3,13). „И ми имамо ум Христов “, каже свети ап. Павле (1. Кор. 2:16). Св. ап. Павле је најчуднији од свих апостола, јер никада није био у друштву Христа; једном када га је видео на секунд, био је усхићен и вратио се из тог заноса заједно са Христом у себи. Он је већ поседовао знање целе тајне Божије. За мене Св. Ап. Павле је чудо Божије. Он никада није био ученик Господњи, а ипак је у тренутку постао први и једини пред којим се понизио чак и велики апостол Петар. Питање: Шта значи заувек припадати Богу у овом животу? – То значи да ће у нама бити жива реч Његова: „Реч Христова нека обилато обитава у вама“ (Кол. 3, 16). Тада та реч ставља свој печат на нас. „Речју уста Твојих сачувах се од путева невољника“ (Пс. 16,4). Када бисмо се само у животу сетили овог стиха, никада не бисмо згрешили. Када реч Божија управља нашим животом, ми Њему у потпуности припадамо, јер је Његова реч израз Његове воље, Његове вечне намере за наше спасење. На почетку нашег духовног живота лако је ослонити се на Реч Божију: чим је чујемо и прихватимо, наше срце се отвара и почињемо да доживљавамо благодат спасења. Све ово нам је дато речју Божијом. Господ је Сејач који сеје Своју Реч у наша срца, и ако Његово семе нађе добро тло, тј. срце које ће примити Његове заповести, донеће плод. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Аутор: Свети Порфирије Кавсокаливит Потрудимо се да пренесемо своју наклоност Имајмо љубав, кротост, мир. Тако помажемо ближњему кога зло савлада. Пример мистериозно сија не само када је други присутан, већ и када је одсутан. Потрудимо се да пренесемо своју наклоност. Чак и ако само речима опишемо понашање некога чији живот не одобравамо, он то разуме и тиме га гурамо од себе. Напротив, ако смо милостиви и опраштамо му, делујемо на њега као што зло утиче на њега, и није важно што нас не види. Не љутимо се на оне који хуле и псују, на оне који се противе Богу, на прогонитеље хришћана и других људи. Бес је зло. Морамо да мрзимо њихове речи, њихову злобу, али особу која те речи изговори не смемо ни да мрзимо, нити да се љутимо на њу. Напротив, треба да се молимо за њу. Хришћанин има љубав и племенитост у себи и тако се и понаша. Као што подвижник доноси корист свету а да га нико не види, јер талас његове молитве утиче на друге људе и он носи Духа Светога у свет, тако и ви треба да ширите своју љубав не очекујући ништа заузврат. Почастите друге са љубављу, са стрпљењем, са осмехом... Љубав мора бити савршена. Само Божја љубав је савршена. Ономе ко нам задаје тешкоће и замара нас, љубав треба давати пажљиво, нежно и неприметно – да друга особа не зна да се трудимо да је волимо. Не смемо превише користити своја осећања, јер тако код њега изазивамо отпор. Тишина спасава од сваког зла. Уздржавање од језика је велика ствар! На тајанствен начин тишина обасјава суседа. Испричаћу вам причу. Монахиња, која је веома волела ред, рече свом старцу са огорчењем: „Једна сестра нарушава ред у манастиру својим непримереним поступцима и својим тешким карактером. Не можемо више да је трпимо". А старац јој одговори: — Ти си гора од ње. Монахиња је у почетку оштро и изненађено реаговала на ове речи, али је после старчевих објашњења схватила њихов смисао и била је веома задовољна. У ствари, старац јој је рекао: - Та сестра је опседнута злим духом и понаша се лоше. Али, он контролише и тебе, која си наводно у бољем духовном стању, и сада вам се обема руга. Сестра долази у ово стање не желећи га, али ти својом реакцијом и недовољном љубављу чиниш исто. На тај начин јој не користиш, а себи наносиш штету. Ћутањем, стрпљењем и молитвом тајно користимо другима Када видимо да наши ближњи не воле Бога, постајемо огорчени због тога. Али, горчином не постижемо апсолутно ништа, нити саветима. Ни једно ни друго није исправно. Постоји тајна. Ако то разумемо, помоћи ћемо ближњему. Тајна је наша молитва, наше посвећење Богу, да би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом и посвећеношћу Богу привући ћемо благодат да се излије на друге који су нам ближњи, да их духовно пробудимо и подстакнемо на љубав према Богу. Или боље речено, Бог ће послати своју љубав да их све пробуди. Оно што ми не можемо учинити, Његова милост ће учинити. Својим молитвама допринећемо да сви буду достојни Божје љубави. Знајте још нешто: измучене и страдалне душе које пате од својих страсти задобијају обилно љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их много пута осуђујемо. Сетите се шта каже св. Павле: „ јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,“ (Рим. 5:20). Кад се сетиш ових речи, осетићеш да су вредније од тебе и мене. Видимо да су слаби, али када се отворе Богу, тада постају сви жедни Бога. Раније су навикли на другачији начин живота, а касније су сву своју духовну снагу предали Христу и постали огањ љубави Христове . Тако делује чудо Божије у оним душама које називамо „одбаченим“. Не треба се обесхрабрити, нити пренаглити са закључцима, нити судити површно и споља. Ако видите, на пример, голу или непристојно одевену жену, не задржавајте се на површини, већ погледајте у дубину њене душе. Можда је веома добра душа и има егзистенцијалне потраге које манифестује кроз свој скандалозни изглед. Она у себи носи динамику, односно моћ самопромоције, жели да привуче погледе других, али је због незнања искривила ствари. Помисли шта ће бити ако она позна Христа! Она ће поверовати и сав свој порив усмерити ка Христу. Она ће учинити све да привуче Божију милост. Она ће постати света. Наше инсистирање да други постану добри је самопоражавајуће. У стварности, ми желимо да постанемо добри, а пошто не можемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. У исто време, када изгубимо из вида да се све исправља кроз молитву, много пута постајемо огорчени и осуђујући. Много пута својом претераном забринутошћу, страховима и лошим стањем духа ненамерно и несвесно наносимо штету другима, иако их много волимо, као што, на пример, мајка воли своје дете. Мајка преноси на своје дете сву своју бригу за његов живот, за његово здравље, за његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и када не исказује оно што је у њој. Ова љубав, односно природна љубав, понекад може да боли. Али, то се не може десити са Христовом љубављу која је сједињена са молитвом и светошћу живота. Ова љубав чини човека светим, даје му мир, јер Бог је Љубав. Љубав је истинита само када је љубав у Христу. Да бисте служили другима, морате живети у љубави Божијој, иначе не можете бити на корист својим ближњима. Не треба терати другог у име љубави. Доћи ће његов час, доћи ће његов тренутак, само ако се молиш за њега. Ћутањем, трпљењем, а пре свега молитвом, тајно користимо ближњему. Божја благодат чисти његов хоризонт и уверава га у Божју љубав. Ово је интиман тренутак. Ако наш ближњи прихвати да је Бог Љубав, тада ће га обасјати обилна светлост, какву никада раније није видео. Он ће наћи свој спас. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Живимо у хаотичном, вишеструком и безличном свету, који је дијалог заменио гласним скандирањем парола. Човекова опијеност глобализацијом приморава га да изгуби своју личност и да га обузмe осећај припадности стаду. У стамбеној згради станари се више не познају, кварт у коме је човек делио хлеб, а врата су била широм отворена, изгубљен је. Међусобни односи се исцрпљују са "добар дан" у лифту и свечани осмех приликом давања рачуна за плаћање трошкова одржавања зграде. Само у малим провинцијским градовима још увек постоје уобичајене посете и међусобна комшијска оговарања. На улици се једна особа спотакне о другу, у аутобусу се људи гурају, у ноћном клубу више нема места. У школи, код куће, у продавници, свуда човек носи своју тромост и досаду, много пута не схватајући у потпуности њену суштину, па ово стање полако прелази у уобичајену навику, која га више не занима. Свакодневне активности никада не остављају људе на миру, тако да се не могу препустити унутрашњем дијалогу. Усамљеност се не отклања генијалним рецептима психолога, социолога, писаца и проповедника. Потребна је лична борба, унутрашњи поредак, фронтални судар са нашим егзистенцијалним непознатим идентитетом, храбро копање у себи да бисмо открили своју оригиналну лепоту. Потребно је смирено обожавање Бога, са искреним и честим изласком из себе, у сусрет другима, са духом пожртвовања, са расположењем разумевања и прихватања, уз међусобно допуњавање и узајамну помоћ. Тако се, удубљивањем у њену пуноћу и откривањем снаге и аутентичности њене божанске личности, човекова јалова и горка самоћа може преобразити у плодоносни извор исконске лепоте и динамике. Само унутрашња уравнотежена и уредна особа може имати добар однос са другима. Однос који је започео уз Божију помоћ и дао му снагу за унутрашњи разговор. Тако други постају саслужитељи у тајни литургије живота, где ми постајемо учесници кроз молитву, пријатељство, брак и тешимо једни друге на бурном путовању овог пролазног живота. Монах Мојсије Светогорaц приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У оквиру представљања књиге говориће Отац Трајан Којић, академик Даринка Вучинић, Јасмима Јанковић, књижевник и Весна Томић, аутор. У музичком делу вечери, наступиће Алекса Недељковић, кантаутор и појац православне духовне музике. Водитељ програма биће књижевник Марко Д. Марковић. Улаз је слободан. Извор: Радио Слово љубве