JESSY

Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро... Када видимо да га нека његова особина или начин живота спречавају да буде срећан, па се то још преноси и у наш однос те и ми почињемо да патимо, тада пожелимо да му помогнемо да се промени… Иако имамо добру намеру, проблем је у томе на који начин покушавамо да је спроведмо у дело. Да, промена јесте неопходна, али пут којим се до ње долази често је у потпуно другом смеру од онога одакле је ми очекујемо. Фокусирамо се на то како да променимо другу особу и њен однос према нама, али не схватамо да се то може остварити једино променом нас и нашег односа према њој… Појаснићу то на једном обичном примеру: Замисли да држиш једну мараму са особом коју волиш и желиш да јој помогнеш да се промени… Ти држиш један крај мараме, та особа држи други крај. Покушавајући да је помериш према себи са места на ком је, вучеш мараму према себи надајући се да ће друга особа то прихватити и кренути да корача према теби. …Али она остаје у свом месту и само још више затеже свој крај мараме. Почињеш да нагло цимаш мараму горе, доле (”таласаш”) не би ли се друга особа померила из места у ком је…али ништа. Полако расте фрустрација и осећаш се немоћно, безнадежно… усамљено. Ако не можеш да натераш и ”намолиш” другу особу да промени свој начин како се држи за ту мараму и да се помери из места у коме је, на кога можеш да утичеш? Ко још држи ту мараму? Ти… Управо ту јесте моћ твоје слободе: Ако други крај мараме на жели да се помери према мени и не могу га натерати на то, могу ја да откријем нове начине како да користим мој крај мараме и да се померим према њему да бисмо били ближе. Какав је мој хват мараме, то је у мојој моћи… Људи се не мењају зато што им говоримо да би ”требало да се промене”. Људи се мењају када се осете сигурно јер ми научимо љубављу да их прихватимо у тренутном издању у ком јесу. Често и тада имају несвесну потребу да испровоцирају нашу бурну реакцију и тиме ”увере себе” да ”ипак нису вредни љубави и стрпљења” и тако остану заглављени у страху од промене, изнова потврђујући себи и другима своје несвесно уверење ”да ће на крају остати сами”. Да… на жaлост ни поред свог нашег труда нема сигурности да ће та особа прихватити нашу жртву и упорност у љубави…, али са нашим трудом и вером расте и могућност да се то догоди. Већ и у том нашем труду ми полако мењамо себе на боље и љубав доноси добро и нама самима. Не заборави да ни Бог не може натерати човека да се промени и прихвати љубав коју му Христос пружа, али га то не спречава да га и даље воли и нада му се. Не може натерати човека да му дође, али је могао Он доћи човеку поставши и сам човек… Тако смо му и ми пришли, јер је Он први пришао нама (”Ми љубимо њега, јер Он први заволе нас” 1Јн 4,19). Не можеш натерати другог да се промени, али можеш научити како да ти оствариш ту промену у себи… Тада тој промени у теби полако прилази и твој ближњи. Како бих могао да ти помогнем и боље разумем са чим се суочаваш по овом питању, уколико желиш одговори на ово питање, а ја ћу се потрудити да ти напишем краћи одговор: ”Да ли у твом животу постоји неко кога би желео да промениш. Ако постоји, на које начине си то до сада покушао да урадиш?” др Данило Михајловић

Размишљања у одбрану онога што обично критикујемо Да бисте пронашли заједнички језик са другом особом, понекад морате бар да обуздате свој. Недавно, у разговору са старијим комшијама, веома финим људима, али далеко од Цркве, поново сам чуо веома уобичајену тезу: „Главно је да је Бог у души.“ Већ сам дубоко удахнуо да бих се обрушио на низ подједнако уобичајених приговора. И одједном сам помислио: шта се, заправо, овде може приговорити? На крају крајева, ово је заиста главна ствар! Најважнија ствар од свега што постоји на свету, и то управо са хришћанске тачке гледишта. Сви Свети Оци једногласно сведоче да нема ништа важније од сједињења душе са Богом. То је последње добро и највиши циљ у људском животу. Овде једноставно нема шта да се расправља, и моји ванцрквени саговорници су сто посто у праву. Дакле, из уобичајеног апологетског арсенала, остаје ми само један аргумент: да покушам да им докажем да је главна ствар, наравно, главна ствар, што управо у њиховим душама Бога нема. Јер да је Он био тамо, онда би они живели другачије, и ишли би у цркву, и њихова срца би увек била испуњена миром, благодаћу и радошћу... Изгледало је исправно све то рећи . И одговарајуће речи су ми већ биле на врху језика. Али таква очигледна неистина, таква бескрупулозна окрутност ми се одједном учинила у тим речима да их једноставно физички нисам могао изговорити. Тако да им тада нисам ништа одговорио. Промрмљао сам нешто неразумљиво, као: „Да, наравно, главно је да је душа са Богом, а Бог у души“, брзо се опростио и отишао кући. Шта ми је преостало? Моје комшије су људи који нису баш упознати са хришћанском доктрином. Оно што поздано знам је да Црква поштује Бога као Свудаприсутног. То јест, цео Универзум није ништа друго до остварење стваралачких енергија Бога. Својим непрекидним стваралачким деловањем Он одржава у постојању цео свет који је створио. Свети Григорије Палама је писао о овом невероватном својству Бога – да буде увек, свуда и у свему : „Бог јесте и назива се природом свега што постоји, јер све учествује у Њему и постоји само захваљујући том учешћу, али учешћу не у Његовој природи, већ у Његовим енергијама.“ Али, ако је Бог присутан свуда и у свему, како онда могу тврдити да Он није и у душама мојих ближњих? Свуда је, али овде Га нема! Ово је толико очигледан апсурд... Да су моји саговорници били упућенији у ову област, једноставно би ми се смејали са таквим нивоом аргументације. Штавише, Оци, напротив, сведоче о посебном, преференцијалном присуству Бога у души било које особе у поређењу са свим осталим у свету. Штавише, ово присуство није условљено моралом нашег живота; то припада самој природи душе. На пример, ава Доротеј каже: „Када је Бог створио човека, у њега је усадио нешто Божанско, попут извесне мисли која просветљује ум и показује му шта је добро, а шта зло – то се зове савест.“ То јест, свака манифестација савести је деловање божанског принципа у нашој души. Али није само савест та која има тако високо порекло. Макарије Египатски приписује овој области уопште сва природна својства душе: „Заиста је душа велика, Божанска и дивна ствар. Када је Бог створио душу, Он је у њу ставио законе врлине; расуђивање, знање, интелигенцију, веру, љубав и друге врлине по лику Духа.“ Могу се навести многа слична патристичка сведочанства. И може се говорити само о некој врсти „божанског вакуума“ у души особе која не иде у цркву или чак потпуно не верује, упркос свим овим доказима. Да, душа је оштећена грехом, због чега су сва ова божанска својства сада у човеку у поремећеном стању. Да, обим ове штете може бити веома озбиљан. Али зар никога од нас никада није обузело необјашњиво узбуђење лепотом пламтећег заласка сунца или звезданог ноћног неба? Зар те срце није болело од сажаљења при погледу на туђу несрећу? Зар се бар понекад није распламсавало болном љубављу и сажаљењем према свим живим бићима која постоје на Земљи? Све су то манифестације божанског принципа у души, глас Творца, који у њој звучи понекад чак и против наше воље. Чак и најубеђенији атеиста то чује у себи, иако ову појаву објашњава на свој начин. За верника, ови духовни покрети су једнако сигуран доказ његове везе са Господом као што је пулс доказ присуства срца у грудима. Чак и ако верује на неки веома посебан начин (не иде у Цркву , не учествује у Светим Тајнама и ритуалима), његова душа ипак није страна Творцу. И он то осећа, живи са овим природним осећајем Бога у својој души. То може бити једина светлост доброте у његовом животу. И стога, покушај да га убедите у супротно је очигледно узалудан подухват. Он неће разумети ове аргументе, неће их прихватити, и биће у праву. То су мисли које су ми пале на памет након баш тог спора са комшијама, до којег срећом никада није дошло. Уместо да се ухватим за њихову опаску о Богу у души као за танку нит која би могла да повеже поглед на свет ових људи са учењем Цркве, скоро сам прекинуо ову нит. У таквој ситуацији, потребне су сасвим другачије речи, другачији аргументи који не би негирали човеково религиозно искуство (чак и ако је оно веома специфично), већ би се, напротив, ослањали на то искуство, користили га, додавали нешто ономе што већ постоји у њему, а не одузимали претходно. Свудаприсутни Бог, наравно, присутан је својим енергијама у души сваког човека, као што је присутан свуда и било где: од бескрајних дубина свемира до најобичније столице у нашој кухињи. Једина разлика је у томе што столица није у стању да перципира ово божанско присуство; не може то схватити нити му се дивити. А ни џиновска глобуларна јата звезда у центру галаксије нису способна за ово. У целом универзуму, само људска душа може да осети и схвати ову дубоку природну везу Универзума са Богом. Јер је створена управо за тако јединствену мисију – сусрет творевине са њеним Творцем. Овако о томе говори Макарије Велики : „Нема друге такве блискости и узајамности као што је она коју душа има са Богом и Бог са душом. Бог је створио различита створења; створио је небо и земљу, сунце, месец, воде, плодно дрвеће и сваку врсту животиња. Али Господ не почива ни у једном од ових створења. Свако створење је у Његовој власти; међутим, Он није успоставио престо у њима, није успоставио заједницу са њима; Он је био задовољан једним човеком, ступивши у заједницу са њим и почивајући у њему. Видите ли у томе сродство Бога са човеком и човека са Богом! Као што је Бог створио небо и земљу да човек обитава у њима, тако је створио тело и душу човека као пребивалиште за Себе, да би обитавао и почивао у свом телу као у Својој кући, имајући за Своју лепу невесту вољену душу, створену по Његовом лику.“ Душа сваког од нас осећа ову узвишену сврху – да будемо невеста Божија. Али чак ни међу људима није уобичајено да се невесте узимају силом. Задивљујуће је: Свемогући Бог смирено чека да душа човека слободно одговори на Његов позив, који свако од нас стално чује у себи: Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном ( Откр. 3:20 ). Бог куца на врата наших срца и чека да Му душа одговори љубављу и спремношћу да се сједини са својим Творцем у најближој заједници која је само њој доступна у целом Универзуму. Управо то куцање несумњиво препознајемо у себи као присуство Бога. И у извесном смислу ово је тачно: на крају крајева, ако се чује куцање, онда постоји Неко Ко куца. Али ослањати се на ово и задовољити се пуком свешћу о овој чињеници било би једноставно апсурдно. Није довољно чути позив; такође морате да одговорите на њега. Дакле, девојка, будући да је невеста, чује куцање на вратима са затајеним дахом, препознаје глас свог младожење и радује се његовом доласку. Али њихов брак се никада неће остварити ако млада никада не изађе да упозна свог вереника. Чак и ако јој младожења остане веран заувек, чак и ако сваки дан долази на њена закључана врата – то и даље неће ништа променити. Живот ће проћи поред тебе, а глупа млада ће остати стара девојка, наивно објашњавајући пријатељицама: „Не, шта причаш, нисам нимало усамљена! Имам дивног вереника, он ме толико воли – чујеш ли како упорно куца тамо на трему!“ Свеприсутни Бог је присутан свуда. Он је такође у души сваке особе. Али свако од нас има избор. Човек може направити барем један корак ка овом Богу како би се с Њим сродио, како Он жели. Или једноставно можете бити задовољни природним опажањем Бога у себи, као што би то учинила и столица када би имала ум. Постати као Бог или постати као столица је дилема коју морамо решавати сваког дана током целог живота. За другу опцију нису потребни посебни напори. Довољно је само рећи себи: „Бог је у мојој души.“ Међутим, такав избор је препун веома озбиљних последица. Особа која мора да преноћи у шуми зими може се смирити мишљу да има шибице у џепу и да има пуно дрва за огрев. И ово ће бити апсолутно исправно резоновање. Али може се испоставити и да је апсолутно бескорисно ако особа никада не упали ватру. И даље ће бити доста дрва за огрев, шибице ће и даље бити у његовом џепу, али он сам ће умрети. Осећај Бога у нашој души је само искра истинског живота, оно мало што је остало у човеку од невероватног и несхватљивог јединства са Творцем, које је изгубљено током пада. Глас Божији звучи у нама као нека врста гаранције могућег повратка, као подсетник на изгубљено добро. И љубав, инспирација, саосећање, савест и коначно, осећај пуноће бића, који називамо срећом – све су то манифестације божанског у нашој души. Свако од нас разуме да се управо у тим стањима открива наша истинска човечност, управо овде постајемо оно што би увек требало да будемо. Али сви такође знају колико су ретки и кратки ти тренуци просветљења, после којих поново наступа наше уобичајено стање: незадовољство животом, једва потиснута иритација, завист, бескрајна негодовања, понекад и отворена мржња... И што је најважније - нејасна туга због нечег већег, тежња ка неком високом циљу, чије име чак ни не знамо. Овај болни осећај је чежња душе за изгубљеним Богом, чежња усамљене невесте за Жеником. Немогуће га је задовољити било чим, јер ниједно земаљско добро не може заменити Дародавца свих тих добара. А Дародавац стоји на вратима наших срца, куца и чека да Му одговоримо. У ствари, молитва је апел Богу душе уморне од метафизичке усамљености. На крају крајева, често се дешава да човек верује у Бога, али му се не обраћа са молитвом само зато што се плаши да неће добити одговор и да ће изгубити чак и крхку веру коју има. Али ово је неоснован страх. Довољно је само подићи поглед ка Небу и шапнути: „Господе, осећам се усамљено и лоше без Тебе, желим да будем са Тобом, помози ми да видим Твоју љубав!“ Можете то рећи на неки други начин, речи могу бити потпуно другачије. Можда уопште нема речи. Али ако такав позив долази из људског срца, Господ ће му сигурно одговорити. Нико не зна унапред какав ће тачно бити тај одговор. Али човек ће свакако осетити да је Бог дотакао његову душу, да га Бог истински воли. Почеће да види Божју помоћ у својим најобичнијим пословима, да осећа како га Бог подржава у тешким временима, колико пажљиво Бог учествује у његовом животу. Све што би му раније изгледало као случајност одједном ће се склопити и формирати невероватни мозаик овог Божанског одговора. И онда човек никада неће моћи да живи онако како је живео пре овог сусрета. Више му неће бити потребно објашњавати зашто Црква постоји , зашто се не може грешити, које су заповести. Све ће му се то постепено почети откривати кроз природну жељу да не увреди љубав Божију која му је откривена, да не одбаци ову љубав, да је поново не изгуби. Архиепископ Натанаил (Лвов) је написао: „Чак и ако, отргнут силама зла од свог Творца, човек заборави само име Божије, ипак дуго времена у његовој души звуче неземаљски мотиви љубави према добру, према истини, према мудрости и према лепоти. Света способност да воли основна својства Бога остаје у човеку дуго времена. Људска душа се не квари брзо, осим ако не почне да квари саму себе.“ Не знам да ли ћу икада поново имати прилику да о свему овоме разговарам са својим комшијама. Али чак и ако никада више не будемо водили овај разговор, ипак не жалим што сам тада ћутао. Било је боље ћутати него рећи оно шта бих им рекао. Да, духовни живот црквеног хришћанина може бити толико дубок и вишеструк да, у поређењу са њим, нечија тиха, „домаћа“ вера у „Бога у души“ делује као наивна самообмана. Па ипак, чак и тако крхки изданци туђе вере могу да проклијају ако се подрже, а не згазе. На крају крајева, апостол Павле није грдио Атињане због идолопоклонства, иако је био огорчен у духу при погледу на овај град пун идола ( Дела апостолска 17:16 ). Напротив, он је започео своју проповед у Ареопагу проналазећи љубазне, поштовајуће речи за њих: А Павле стаде насред Ареопага и рече: Атињани! Видим из свега да сте посебно религиозни. Јер пролазећи и гледајући ваше светиње, нађох жртвеник на коме је писало: „Непознатом Богу“. Онога коме се ви, а да то не знате, клањате, то вам проповедам ( Дела апостолска 17:22–23 ). Данас су многи људи подигли такав жртвеник „непознатом Богу“ у својим душама. И уместо да убедљиво доказују да у њиховим душама нема Бога, чини ми се да би било много исправније покушати им објаснити да је „Бог у души“ Христос, Кога поштују, а да то не знају. Александар Ткаченко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Братство храма Светог апостола и јеванђелисте Марка позива на предавање Миодрага Поповића, асистента на Православном богословском факултету у Београду, на тему "Васкрсење Исуса Христа у Еванђељу по Јовану" које ће бити одржано у четвртак 15. маја 2025. године, у крипти Марковог храма са почетком 19 часова. Извор: Радио Слово љубве

Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој? Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога. Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета? С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. С друге стране, неки непотребни притисак овде може прилично да се умеша и претвори сан у родитељски план. На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно. Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду. Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно. Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим. Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите. Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи? Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. Тинејџер је особа која се активно мења током времена. И план који смо направили за њега са 13 година можда неће бити погодан за њега са 14 година. Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. Деца често желе да постану блогери У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре. Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“ Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна. Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно. Деца су толико пуна емотивног набоја због полагања пријемних испита да постају анксиозни. Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“. Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано. породични психолог Матвеј Берхин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://www-pravmir-ru

У данашњем свету, у ком често доминирају брзина, нестрпљење и површна комуникација, способност да саосећамо са другима постаје драгоцена вештина. Емпатија – способност да разумемо и саосећамо са туђим емоцијама – не долази „аутоматски“. Као и многе друге вредности, емпатија се учи, и то најпре у породици. Као родитељи, учитељи и старатељи, ми имамо моћ да речима које користимо свакодневно подстичемо или, нажалост, спутавамо развој емпатије код деце. У овом тексту, сазнаћете које фразе помажу деци да разумеју туђе емоције и понашања, и које изјаве би требало да избегавамо ако желимо да гајимо саосећајну децу. Уместо критике и умањивања осећања, реците: 1. „Како мислиш да се он/она осећа?“ Ово једноставно питање подстиче дете да размишља о другима. Уместо да само разматра своје потребе и осећања, дете се учи да посматра свет из перспективе другог бића. 2. „Шта можемо да урадимо да му/јој помогнемо?“ Ова реченица не само да развија емпатију, већ и нуди детету прилику да се активно укључи у решавање проблема. Дете се учи да буде корисно, а не да само посматра са стране. 3. „Замисли да се то теби догодило – како би се ти осећао/ла?“ Учење детета да „уђе у туђе ципеле“ једно је од најважнијих корака ка развијању саосећања. Када дете почне да повезује туђе емоције са сопственим искуствима, емпатија се природно развија. Није емпатија одвојити 3 секунде и 300 динара за слање смс поруке већ одвојити целог себе да би схватили како је бити у туђим ципелама Фразе које је боље избегавати: 1. „Престани да плачеш.“ Иако можда долази из најбоље намере (или нервозе), ова реченица шаље поруку да емоције нису пожељне. Деца уче да потискују своја осећања уместо да их разумеју и изразе. 2. „Није то ништа страшно.“ Овом фразом умањујемо дететов доживљај. Оно што нама изгледа безазлено, детету може бити јако важно. Ако желимо да нас дете доживљава као ослонац, потребно је да његове емоције узмемо за озбиљно. 3. „Игнориши га/је, то није важно.“ Тиме учимо дете да затвори очи пред туђим поступцима и емоцијама, уместо да реагује и препозна кад је некоме потребна подршка – или када оно само треба да постави границе на здрав начин. Дајте детету шансу за „поновни покушај“ Уместо да исправљамо дете одмах након грешке, можемо му понудити опцију да „проба поново“. На пример: „Желиш ли да кажеш то на другачији начин?“ Тако му показујемо да грешке нису крај света, већ прилике за учење и развој. Речима градимо емпатију Емпатија није нешто са чим се рађамо – она се гради свакодневно, у разговорима, у начину на који тумачимо емоције и у томе како децу подстичемо да мисле о другима. Наш задатак није да будемо савршени, већ свесни. Свака реченица коју упутимо детету може бити семе из ког ће израсти брижан, саосећајан и пажљив човек. https://www.detinjarije.com/recenice-koje-pomazu-detetu-da-razvije-empatiju-i-sta-izbegavati/

Задржаћу ноћас сузе своје а превише, превише их има. Нећу дозволити да потеку, теби ћу Свети доћи са њима. Данас ти нисам могао доћи а срце јеца од бола и муке, дао бих све на овом свијету да те додирну грешне руке. Надам се, ускоро, доћи ћу теби, сваки дан се за то спремам. Све сузе своје доносим ти, опрости, другога дара немам. У њима су све молитве моје и све што ближњима желим. Моје радости, болови, гријеси... то ћу само с тобом да дијелим. Отац Бојан Крстановић

У оквиру обележавања славе Храма Светих Кирила и Методија у Бусијама, у среду, 14. маја, биће одиграна монодрама "Слушај како говорим - Сава Мркаљ". Представа почиње након вечерње службе од 18 часова, а улаз је слободан. Добро дошли! На ово вече позива вас глумац Дејан Стојаковић који је био гост нашег "Јутра", док је о богатом програму "Дана Светих Кирила и Методија" за "Подне" говорио старешина поменуте цркве, јереј Драган Зорица. Извор: Радио Слово љубве

У уторак 13. маја 2025. године, у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић (Игњата Јоба 75), биће служен акатист Светој Ксенији Петроградској, са почетком у 18 часова, сазнајемо из духовне заједнице овог светог храма. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Чини се да никада као данас није било лако наћи девојку или дечка. Све је прилично транспарентно, комуникација између мушкараца и жена се може одвијати у кафићу, на улици, током изласка или на послу. Слобода је максимално присутна и не постоје препреке за зближавање. Ипак, велики је број младих мушкараца и жена који имају проблем да нађу партнере. Када и пронађу проблем тек долази до изражаја. Једна од савремених бољки је и страх од везивања или блискости. Спозобност за блискост је један од најважнијих људских потенцијала. Када та способност није развијена квалитет живота трпи јер је жеља за интимношћу део људске природе. Човек може живети и сам, без било каквог контакта са другим људима. Али, тек у односу са другима човек је у могућности да се оствари у свим својим потенцијалима. Зато је блискост тако важна. Страх од везивања може бити разноврстан и везан за различите типове блискости. Може се односити на блискост са родитељима, другим члановима породице, са пријатељима или може бити везан за партнерске односе. Човек који се боји везивања се боји да ће бити одбачен, преварен, повређен. Узроци могу бити различити, некада на први поглед и банални. Однос са родитељима, међуљудски односи у породици, различита искуства са пријатељима или партнерима могу бити основ за страх. Колико су страхови реални? Бити одбачен значи бити препуштен сам себи, избачен из неког друштва или односа од ког зависимо. Уколико смо деца или смо неспособни да се о себи сами старамо и задовољимо своје жеље и потребе онда је страх реалан, али ако смо одрасле особе које могу самостално живети онда одбаченост не би требало да буде ,,ужасна“, јер ако ме ти (или ви не желите) то ме неће егзистенцијално угрозити, ја могу и без вас, а сигурно има других који ме желе. Превара може имати више значења. Једно би се односило на то да након извесног времена схватим да особа која ми значи није онаква каква је била раније, или није онаква каквом сам је доживљавао, било зато што ме је обмањивала или што ја то нисам примећивао, било зато што се променила. Друго значење може бити у вези са сексуалном или емотивном преваром, тј. прељубом. Свака од ових варијатни може као последицу имати осећање преварености, тј. изневерености. Поверење које смо некоме указали изиграно је, тачније особа којој смо веровали испоставила се недостојном нашег поверења. Повређени можемо бити физички и емотивно. Страх је углавном везан за емотивно повређивање, тј. за осећање бола које се јавља у ситуацијама у којима се догађа нешто што је за нас неповољно, а више или мање је у вези са понашањем друге особе. Било како било, блискост са собом носи и одређену дозу ризика. Људима који се везивања плаше, између осталог, потребно је да прихвате тај ризик. Непријатна осећања и нежељени развој догађаја у односу блискости јесу могући, али не смањују квалитет живота толико колико га смањује недостатак блискости. аутор: Филип Стојковић извор

Савети старца православној омладини Јеромонах Дионисије (Игнат) маја 2014. навршило се 10 година од упокојења румунског атонског старца Дионисија (Игната). Овде доносимо избор његових савета упућених младим верујућим људима који желе да воде духовни живот у условима савременог великог града. — Како се може сачувати пажња ума, нарочито у граду, где нас окружује свакојака злоба? — Потребна је борба, потребан је подвиг. Као хришћанин, добро знаш шта ти шкоди, зар не? Е, па, труди се да то не чиниш. Исто тако добро знаш шта ти користи — врлине. Врши их, и преко њих ћеш се спасити. Зато рачунај: ти си као на ратишту, као војник који с леве и десне стране настоји да одбије противника и не допусти му да напредује. Тако и ми, хришћани, треба да се боримо против страсти које нам шкоде, против непријатеља наших душа, и да се трудимо у вршењу врлина. Али и када се трудимо, човек је увек слаб — не би могао испунити своје добре намере ако му Бог не помогне. Ако Бог види да је срце твоје искрено, да није лажно, онда ће ти неизоставно помоћи. Немогуће је да ти не помогне. И ако се трудимо уз Божију помоћ, онда ће нас, разуме се, Бог и укрепити. (1996) — Како се може живети светим животом у свету, где на сваком кораку вребају саблазни, рецимо, за очи и слух? — Е-ех!.. Трпљењем, уз духовну одлучност у својој души. Реци себи овако: „Знам шта је грех. Зашто да погледам с похотом ову девојку само зато што је лепа, а затим да ми се срце рањава?“ Видиш шта каже Свето Писмо: када си погледао на жену са жељом, „већ си сагрешио с њом у срцу своме“ (Мт. 5, 28). Зато треба да се трудимо да имамо духовну храброст у души. Рецимо себи: „Ова девојка је лепа, али она је Божије створење. Ако већ овде, у овом пролазном свету, несавршен човек може имати такву лепоту, какви ли су тек Божији анђели?“ Усмери свој ум и помисли ка анђелима и небеским красотама које Бог има, и тада нећеш осетити страст. Али, као што рекох, неопходна је духовна храброст — и Бог ће помоћи. У сваком тренутку, у свакој секунди говори: „Боже, помози!“ — и сваког трена Он ће ти помагати, јер Бог није далеко, Он је свуда и вечан је. (2002) — Који бисте нам савет дали, нама мирјанима, у вези са умном молитвом срца? Шта да чинимо да бисмо се молили? — Трудите се, трудите се — то је добро дело. Нема дела бољег од овога. Али потребна вам је припрема да бисте могли стећи молитву срца. То није немогуће, али је потребно много трпљења. Бог помаже: „Царство небеско на силу се узима, и који се труде задобијају га“ (Мт. 11, 12). Пре свега, избацимо из свог срца и ума гордост — мисао да смо нешто. И када је из себе изагнамо, треба да сматрамо себе пред Богом најгрешнијим човеком на земљи. Тада знај: имаћеш велику помоћ и велики напредак. Докле год имаш гордост у души и срцу, труд ти је узалудан. Али се труди — јер ма колико мало да се потрудиш, добићеш корист. Ако дођеш до тога да стално имаш умну молитву — ту велику Божанску благодат, чак и док спаваш — то је добро. А ако се деси да не успеш у томе — ни тада ниси оштећен. И за то ћеш добити награду од Бога. Видиш шта нам говоре свети оци: ако си се само једанпут осенио светим крсним знамењем са страхом Божијим и смирењем, тај један крсни знак већ бива записан на небесима. А зашто је тако записан, тај један свети крст? Зато што непријатељ, ђаво, непрестано бележи све наше недостатке, све зло које чинимо. Тако и Бог, и наш свети анђео чувар записују све што чинимо — и најмање добро дело — како би, кад будемо пролазили ваздушна митарства, анђео чувар имао шта да покаже, да бисмо се избавили од непријатеља на тим митарствима. — Оче, немамо много жеље за молитвом. Стално одлажемо: касније, сутра, прво да обавим ово, прекосутра, почећу од следеће недеље… — То је дело кушача. Никада не говори: „Урадићу то сутра“, јер тај тренутак који живимо — он је наш. А други тренутак, друга минута која долази — она није наша, не знамо да ли ћемо је дочекати, јер човек је као трава. Свети пророк каже: „Човек је као трава дани његови, као цвет пољски“ (Пс. 102, 15). Не можемо рећи: „Ма добро, урадићу то касније.“ Поставимо пред себе ову мисао: „Ако је Богу угодно, нека ми помогне да сутра одем у цркву, да се исповедим и будем пажљив на оно што ми духовник каже. Јер он има благодат Светога Духа, и што ми каже, то треба да настојим да испуним, да бих могао наследити Царство Небеско.“ Без исповедања грехова не можемо ући у Царство Небеско. Видите колика је Божија доброта? Он је, преко благослова архијереја, установио да свештеник може бити и духовник, и оно што духовник каже, то говори сам Бог. Видиш ли? Није Бог поставио анђеле да буду духовници, него човека — сличног теби, како би могао прићи и искрено му све исповедити. Јер ако приступиш без искрености, нећеш добити опроштај грехова. Треба бити искрен. Милост Божија нека буде са вама! — А ако је свештеник грешнији од онога ко му се исповеда? — Како год био грешан, не дејствује он, свештеник, него дејствује благодат Светога Духа. И ако је недостојан, ти ћеш се спасити и отићи у рај, а он ће отићи у пакао. То се дешава стотине и хиљаде пута, јер и свештеници су људи, обукли су се у тело. И ако пастир не пази на себе, скреће са правог пута. А ми треба да идемо путем истине, правим путем. — Као што видите, ми смо већином из градова. Говорите нам о молитвеном тиховању, а како ми можемо прићи Богу у тиховању када имамо толико проблема? Већина нас живи у главном граду: телефони, свакодневне бриге… Веома је тешко говорити о тиховању у градским условима. — Ако не можемо достићи безмолвије (тишину ума и срца), чинимо оно што можемо. Трудимо се, немојмо бити безбрижни, јер безбрижност је највећа опасност за душу сваког од нас. Кажеш: „Ма није то ништа. Сад је пост, али хајде да поједем нешто мрсно“ или „Не бих требало да учиним ово срамно дело, али Бог зна…“ Ето. То се зове безбрижност, која је у неку руку — безнађе. Сагрешио си — па шта? Значи да сам себе не жалиш. А ту лежи опасност. Ипак, колико можемо — трудимо се. И у Букурешту има људи блиских Богу, који траже спасење. Тамо је теже, али таквих људи има. А и ако их буде мање, и ради малобројних Бог чува све човечанство… Сетите се шта је Аврам питао Господа у вези са Содомом и Гомором (в. Пост. 18, 30–33): „Господе, а ако се тамо нађе тридесет праведника, хоћеш ли уништити град?“ — „Нећу.“ — „А ако буде двадесет?“ — и тако редом, све до десет. Тако и у свету постоје људи блиски Богу. Да. (1996) Објавио Манастир Подмаине уз благослов игумана Рафаила (Бољевића)

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања дјеце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увијек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забиљежио Илиас Лиамис, стичемо драгоцјене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз ријечи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

У среду, 14. маја, у 19.30 часова, у Музеју Српске Православне Цркве, свечано ће бити отворена изложба поводом 80 година од упокојења Светог исповедника Доситеја Нишког и Загребачког, под називом „Служитељ мира и љубави“, аутора презвитера Далибора Мидића, ђакона Будимира Кокотовића и Анастасије Остојић. Извор: Музеј СПЦ

У Цркви Свете Тројице у Земуну, у недељу, 11. маја, биће служена Света тајна Јелеосвећења, најавио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, отац Лука Верић. Јелеосвећење ће бити служено после вечерње која почиње у 17 часова. Отац Лука је у Јутарњем програму Радија, између осталог, говорио о свечаној прослави храмовне славе, празнику Тројице - Силазак Светог Духа на Апостоле, 8. јуна 2025. Разговор је на ОВОМ линку. Јелеосвећење у Земуну у недељу WWW.SLOVOLJUBVE.COM У Цркви Свете Тројице у Земуну, у недељу, 11. маја, биће служена Света тајна Јелеосвећења, најавио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, отац Лука...

Човек се обраћа Богу и почиње да разговара с Њим, и ми то можемо да назовемо молитвом. А потом се обраћа другим људима, да би им испричао о Богу, како би и сам боље схватио садржај своје вере – и ми то можемо да назовемо богословљем. Он притом користи људски језик, јер ангелски не зна, и то је природно и правилно. Поред тога, човек не може непрекидно да се налази у стању светости, озарења, пламене молитве. Њему су потребне и туђе, «позајмљене» речи – као оријентири. Оне не замењују сопствено искуство, али му помажу да се отвори, одржи – као што нам и туђи стихови о љубави помажу да схватимо и изразимо нашу соптвену љубав. Због тога је богословље просто неопходно. Без њега, као и без црквене молитве «туђим речима», верујући човек прелако постаје плен сопствене маште и туђе непоузданости. Јереси, то јест нетачне представе о Богу, заиста постоје, и да би се пришло к Истини, треба знати разликовати је од лажи. Речи о Богу треба да постану икона, која нас води ка Богу. Али бива и другачије: оне постају идол. Човек теше од речи, као раније из дрвета или камена, неки лик Бога – по сопственом укусу, разуму и умећу – а потом почиње ревносно да му се поклања, па чак и да му приноси људске жртве. Како се то дешава? Бог је – Другачији. Свако назначење које Му дајемо, било оно чак и најтачније, и даље остаје непотпуно и нетачно. Називајући Га љубљеним или праведним, ми обично пројектујемо на Њега наше представе о љубави или праведности, и потом расуђујемо управо о њима. Постоји предање о древном богослову, који је шетао обалом мора, размишљајући о Богу, и од‌једном је угледао дечака, који је пресипао воду у малу рупу. «Шта радиш?» - упитао је богослов. «Хоћу да преспем море у ову рупу!» - одговорио је дечак. Богослов се насмејао. Тада му је дечак рекао: «А зар ти не радиш то исто покушавајући да сместиш Бога у сосптвени ум?». Богословски појмови се могу условно поделити на две групе. Једна представља потпуно конкретне ствари, доступне осећајној перцепцији, као например: смрт и Васкрсење. Уколико говоримо, да је Христос умро и васкрсао, то ће различито звучати на разним језицима, али ће се смисао у потпуности поклапати. Али у богословљу постоје идеје, које чак и носиоци једног језика различито схватају, као например: светост, страх Божији или праведност. Христос је умро и васкрсао «ради нас људи и нашега спасења». То је чињеница. Али богослови обично дискутују о другом: ко, како и коме је принео искупитељну жртву на Голготи, или када, како и у ком смислу хлеб и вино постају на Евхаристији Христово Тело и Крв. А то су већ сложени појмови, које разни људи схватају на разне начине, и немогуће је наћи такву формулацију, коју би сви схватали истоветно. А шта уколико нам још предстоји да те речи преводимо и на други језик, јер се чак и добро познате ствари и појаве из околног света различито описују код разних народа. У руском језику има много речи за опис разне врсте снега и леда, као и са њима повезаним зимским временом: поледица, мраз, иње, снежна кора, вејавица, мећава, снежни смет, низински ветар. У енглеском језику таквих речи има мање, а у неким афричким језицима све то се описује само једним заједничким изразом «бела зима». Зато, например, ескими различито називају снег, који лежи на земљи, и снег, који пада с неба, као што ми разликујемо «бару» од «кише». То је потпуно логично, уколико се сетимо какву улогу има снег у животу тог народа. Било које речи и појмови се могу правилно схватити само у систему. Уколико Африканцу који није упознат са нашом климом, покушате да објасните разлику између вејавице и низинског ветра, поледице и смета, он једноставно ништа неће разумети. А када се ради о духовним стварима, онда је ризик неразумевања много већи. На пример, знамо за монофизитску и монофелитску јерес, које су изопачивале учење Цркве о Христу, умањујући пуноћу Његове људске природе. Те јереси су релано постојале и биле одбачене од стране Цркве. Али када ми данас зовемо некога монофизитима (например, Сиријце или Армене), треба да се уверимо да је то заиста јерес, а не разлика у терминима. Тако су православни Грци говорили да у Христу постоје две природе, Божанска и људска, и две воље (фелима), пошто свакој природи – Божанској и људској – неизбежно одговара сопствена воља. Али неки Сиријци су, напротив, инсистирали на томе да у Христу постоји само једна воља (цевјана), због тога што Он поседује једну Личност. Може се рећи, да су обе стране на свој начин биле у праву, пошто грчка фелима није у потпуности исто што и сиријска цевјана (у грчком језику тој речи пре одговара реч гноми). С друге стране, када су Грци инсистирали на томе да је у Христу једна ипостас, пошто је Његова Личност јединствена, онда су Сиријци говорили, да Он има две кноме, пошто је Он Бог и човек истовремено. Тој сиријској речи пре одговара грчка реч фисис «природа», а на руски се ти термини чак не могу ни превести, те морамо да позајмљујемо речи «ипостас» и «кнома». Дакле, уколико те термине тумачимо одвојено од целог комплекса богословских представа, неће бити ништа друго сем празних полемика. Једна воља или две? Једна ипостас или две? Упитајте већину наших редовних парохијана и видећете да ће им бити тешко да одговоре. Па чак и неким свештеницима нажалост такође ... И што је карактеристично, чак и уколико науче све те премудрости, тешко да ће због тога бити ближе Богу. Али, можда се треба обратити Библији, како би се нашла јасна и једнозначна тумачења, која омогућавају да се разреше недоумице. Размотримо, например реч «ипостас» (ипостасис). У грчком преводу Старог Завета она се среће 23 пута, и нигде нема терминолошко значење, ево на пример: ...када је земља отворила уста своја и сред свог Израиља прогутала их и породице њихове, и шаторе њихове, и сву имовину њихову, коју су имали ... (Друг. 11:6). Вратите се, кћери моје, дођите, јер сам ја већ стара да се удајем. А када бих и рекла: «још имам наде...» (Рут 1:12). Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред Тобом (Пс. 38:6). Пропадам у дубоком глибу, где нема дна (дословно «нема ипостаси», Пс. 68:3). У Новом Завету се ова реч среће свега пет пута: ...да се, ако дођу са мном Маћедонци и нађу вас неприготовљене, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали...(2 Кор. 9:4). А што говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале (2 Кор.11:17). (Христос) ...будући сјајност славе и обличје бића Његова ...(Јевр. 1:3). Јер постасмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити (дословно «почетак ипостаси») до краја тврдо одржимо...(Јевр. 3:14). Вјера је пак тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо (Јевр. 11:1). Другим речима, у Библији та реч означава нешто чврсто, реално, постојеће, али се никада не поклапа са богословским термином «ипостас», који је пре узет из грчке филозофије, него из Библије. Чак се и цитат из Јевр.1:3 веома разликује од савременог богословског језика. Ствар је пре свега у томе, да Свето Писмо подразумева да се са човеком не говори богословским формулама, већ у причама и метафорама. Христос није писао катехизисе, већ је слушаоцима говорио о виноградарима, рибарима и овцама; Он није говорио о Триипостасном и Јединосушном Божанству, већ о Себи и о Оцу; Он се није обраћао уобичајеном аудиторијуму, већ конкретном, живом човеку у његовој конкретној ситуацији. И више од тога, чак су и најбогатије богословским формулама библијске књиге – Посланица апостола Павла – написане на том истом принципу. Павле се обраћа конкретним људима и говори о њиховим веома конкретним проблемима. Зато богослови последњих векова често извлаче његове речи из контекста, ређају их у њима погодном редоследу и граде неко «учење Св.апостола Павла о тој и тој ствари», и у њиховим рукама су буквално концепти лекција прочитаних из апостола на богословском факултету. К.С. Луис је наводио диван пример из стиха Филипљанима 2:12-13: «Тако, љубазни моји ...градите своје спасење са страхом и дрхтањем, јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно». Ако се узме први део овог стиха, произилази да се човек спасава сам, својим снагама (крајње пелагијанство), а уколико се истргне други део произилази да је – човек само играчка у Божијим рукама, Који Сам одлучује да ли ће га спасти или не (крајњи августинизам). Тако настаје простор интерпретација и разуме се разне богословске школе освајају тај простор на разне начине. Због тога у хришћанству и постоји велики број разних конфесија и богословских школа: сви признају Библију за узвишени ауторитет, али је сви тумаче на разне начине. Метафоре и приче наводе човека на усрдније и искуственије прихватање идеја, често га уче потпуније и боље него богословски трактати, који су усмерени искључиво на његов разум. Њима, обично недостаје прецизност и зато су им и потребни трактати, и богословске формуле. Просто не сме се једно прихватати за друго. Разликовати формулу од метафоре такође није увек једноствано. У време Реформације католици и протестанти су се спорили око тога да ли треба метафорички разумети Спаситељеве речи «Ово је Тело Моје». А на путу из Јерусалима у Јерихон показаће вам натпис, гордећи се тиме, што се налази тачно на месту крчме, у коју је милосрдни Самарјанин довео путника који је упао у руке разбојника, иако већина читалаца Библије схвата историју као причу. Да ли постоји излаз из тог субјективизма? Наравно да постоји и за њега се зна одавно: црквено Предање. У једном те истом Јеванђељу од Јована Христос говори ствари које изгледају противуречно: «Ја и Отац смо једно» (10:30) и «Отац Мој је већи од Мене» (14:28). Једна од ових изјава се може разумети само кроз призму оног другог. Према црквеном Предању најважније је следеће: «Ја и Отац смо једно»; друга изјава не укида прву, већ говори о добровољном потчињавању Сина Оцу, о томе како се Он унизио у оваплоћењу. Постоји разуме се и друга дискусија. У старо време су Аријанци а у наше дане Јеховини сведоци инсистирали на томе, да Христос уопште није био једнак Богу, због чега треба изабрати изјаву «Отац Мој је већи од Мене». Где је критеријум избора? Уколико тумачимо Библију само у оквиру саме Библије, онда њега нема: може се тумачити и овако и онако. Али постоји колективни опит читања тог истог текста од стране заједнице верника, која је и изградила оно што данас називамо црквеним Предањем. Како је писао о.Георгије Флоровски, «догматски спорови у Цркви се нису водили по питању садржаја вере. У извесном смислу је било спорова о речима, - тражили су и ковали «богоприличне» изразе за потпуни и истоветни опит који се још није учврстио у разумске одежде». То јест опит је постојао од вајкада, а «разумске одежде» су биране по потреби. Узмимо још један небиблијски богословски термин: јединосушни (јединопостојећи). Он није постојао у Цркви пре аријанских спорова, али је постојала вера у јединство Оца и Сина. Многим редовним верницима православних цркава такође није у потпуности јасна разлика између тих термина, и може се рећи да је њихово богословско образовање остало на «до-никејском» нивоу. Јерес настаје онда када настане супротстављање јединосушности сличносушности, како је то код Аријанаца. Само по себи правилно понављање правилних речи још ништа не значи, исто као што ништа не значи ни одсуство тих речи. Чак штавише, нешто о Аријанцима. Имао сам прилике да недавно видим буклет Јеховиних сведока. На корицама је била следећа слика: двојица беспрекорно обучених људи су разговарали негде на улици са трећим човеком. Они су држали у рукама отворену Библију, и један од њих је показивао прстом на неко место у тексту. И већ није уопште важно које место је показивао. Где почиње секташво, јерес? Управо тамо, где се из комплетног текста Светог Писма истрагава неки одређени број цитата, којима се уз одређену умешност, може доказати уопште све што пожелите. Али ... да ли и ми често користимо Библију? Овај зборник цитата и прича се узима са полице само онда када треба нечим да поткрепимо своју сопствену тачку гледишта. Човек не може или не жели да обухвати погледом целу слику, не жели да се учи, већ пре хоће другога да учи – и ево зборника цитата на готово ... А потом долази други човек, цитира други део и почиње спор. Прочитао сам например један, да искупљење које је извршено на Голготи треба разумети овако: Бог-Син је вратио Богу-Оцу дуг, изједначавајући се са грешним човеком. Други се збунио непотпуношћу и приземношћу те метафоре (а то је наравно метафора), и рекао: то уопште није тако, због чега Богу треба платити откуп, као бандиту, ако је Бог Љубав! И почео је да понавља потпуно истиниту формулацију «Бог је Љубав» тако често и тако страсно, да се други човек такође на свој начин збунио: извините, а чему онда Голгота? Зар ми одбацујемо то да је Христова Крв проливена за наше грехе? Јер и то је – правилна формулација ... Али ту нису најважније формулације. Оне су важне и потребне, али се превише лако претварају у идоле. И тада се наша «православност» своди на борбу за правилне речи ван правилног контекста – и још тачније, на борбу против неправилних (неуобичајених, непознатих, подозривих) речи ради ... није увек јасно, ради чега. Човек узима потпуно правилну фразу (например, «Бог је Љубав», или «ви сте позвани на слободу», или «свако ко призове Име Господње, спашће се»), и уместо да кроз тај цитат иде ка Истини скривеној у њој, поклања се самом цитату, гради једнострано богословље, примитивно, као звук шаманског тимпана. Он смешта Бога у своје сопствене представе о љубави, или слободи, или спасењу. Бог тада изгледа као мали домаћи богић, који пристојно стоји на камину. Свако бира свог идола на основу свог карактера, васпитања, навика. А све сувишно се одбацује. Сличан богословски систем су имали Јудеји у време доласка Спаситеља. Они су имали потпуно јасне и конкретне представе о Месији, при чему су они у потпуности били тачни: очекивало се да ће Месија спасти Израиљ и учврстити Своје царство. Али управо су им те представе и сметале да угледају Месију, када је Он заиста дошао ... Он није био тачно онакав каквим су Га очекивали, и то Му нису могли опростити. Погледајмо, због чега је Христос обично укоравао људе, које је сретао на Свом земаљском путу. То уопште није било за личне грехе, како се могло очекивати ... Наравно, у то време су навикли да грех називају грехом, и например пустити жену ухваћену у прељуби је било могуће само у том друштву, где су сличан грех заиста кажњавали смрћу. У нашем друштву, које је преживело сексуалну револуцију и које је убеђено у свеопште право на блуд, Христос би тој жени вероватно рекао нешто много суровије од «иди и више не греши». Али Христос у Јеванђељу највеће прекоре и најстрожија разобличавања упућује управо онима, који Га утискују у свој богословски систем. Ученицима није било тако тешко да после свих чуда признају Исуса за Месију, већ је много тежа била следећа лекција: Месија ће превазићи њихова очекивања. Они су желели да што пре свргну власт странаца и грешника, седну с десне и леве Његове стране, претворе у пепео непослушне Самарјане и што је најважније да ни у ком случају не допусте погибију свог Учитеља. Зар су желели нешто лоше? Не, наравно. Јуда није ради тридесет златника учинио тако страшну издају – да је желео он је могао негде другде да добије и више новца. А ради чега онда? Многи сматрају да се Јуда или разочарао у Учитеља, који никако није желео да свргне Римљане, или је желео да на тај начин испровоцира његов отворен конфликт с властима: погледајмо, како ће се Он понашати у тој ситуацији. Месија је требало да одговара Јудиним очекивањима ... Чак је и осталим ученицима пут ка Истини остао до времена заклоњен тим шаблонима. Наравно, није дозвољено правити од Христа «борца са системом», слично анархистима. Он је Сам на крају крајева рекао: «Ја нисам дошао да нарушим, већ да испуним» - потврдивши самим тим неопходност и исправност Закона. Он уопште није лош, када њиме замењују Живот, када живу људску душу стављају на суд строго одређених правила. Чак и црквена проповед некад звучи, како је рекао један мој познаник, «као да ми желимо да предајемо Богу лекцију из филозофије». Не, Он то од нас уопште не очекује. Дакле, уколико се у речима онога који говори «Бог је Љубав» не осећа љубав, уколико онај који заступа слободу не тежи да се ослободи од страсти – онда он у најбољем случају говори сујетно, а у најгорем – идолопоклонствује. Боље је рећи само «добро јутро!», али тако да се у тим речима чује ехо Божанске Љубави и људске слободе. Овде треба направити важну ограду. Уколико ме је неко схватио тако да је боље живети без икаквог богословља, јер је тобоже «Бог код свакога у души», и није важно како Га зовемо: Пресветом Тројицом, Ваалом или Кетцаљкоатлем – онда ме није схватио потпуно. Онда се свеједно може рећи својој жени: ти си у мојој души, и није важно у чијој постељи ћу провести ноћ. Не описује се случајно многобоштво у Библији као тежак блуд. Коме није важно да зна Име, томе није важна ни Личност. Богословље нам је потпуно неопходно, тим пре што оно само одређује своје границе. Сетимо се за православну традицију најважније разлике између Божије суштине и енергије. Код нас се та подела повезује са именом Св.Григорија Паламе, док је у јудаизму чак штавише о сличном говорио Мајмонид. Божија суштина није позната, и она је неизмерно изнад свих наших категорија и представа. Бог нам чак у Свом Откровењу даје да сазнамо о Њему оно што нам је потребно да знамо – а никако све. Ту је извор апофатичког богословља, које тврди да Бог не постоји. А о енергијама, то јест Божијем пројављивању у овом свету, које је потпуно доступно људском опажају, говори катафатичко богословље. У суштини, када кажемо «Бог је Љубав», ми говоримо о енергији: «Бог ме љуби и очекује од мене да Му узвратим љубав». Те речи су сваког секунда нашег живота призив, на који ми у овом или оном степену одговарамо – или не одговарамо. Богословље је веома потребна ствар, али не за Њега, већ за нас – како ми не бисмо сишли са пута, који води ка Њему. Андреј Десницки извор

Представљање збирке песама "Огњеним сенама" аутора Огњена Станковића, биће одржано у суботу 10. маја 2025. године у цркви Светог Александра Невског са почетком у 18 часова и 30 минута. О збирци ће говорити прота др Милош Весин, др Ирена Арсић, др Зорица Кубурић и аутор. Сви сте добродошли. Извор: Радио Слово љубве