Jump to content

JESSY

ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР
  • Број садржаја

    54325
  • На ЖРУ од

  • Број дана (победа)

    673

Последњи трофеј

JESSY је имао/ла садржај са највише реакција!

О JESSY

Profile Information

  • Пол :
    Женско

Скорашњи посетиоци профила

The recent visitors block is disabled and is not being shown to other users.

JESSY's Achievements

  1. Пост је успостављање нових вредности људске личности.Још бих додао - најсавршенији. Све што је ниско пред Богом постаје ниско и за човека. Све што је високо пред Богом постаје високо за човека. Није тешко видети да се човек штимује, улази у тон, ум, дух неког вишег живота, који још не схвата у потпуности. И улазећи у тон, у ум, у филозофију вишег живота, он га све боље поима. Немогуће је спознати океан божанског живота без уласка у њега. По томе се права религиозна мудрост битно разликује од апстрактне филозофије. Суштина знања је нови живот, нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Све ово ново је божанско и укорењено је у бесмртности. Вреди га тражити, пронаћи, радити на њему, дисати га целим животом... Овде почиње мистерија другог и последњег рођења човека. У нерелигиозном животу увек тражимо нови живот. Дух новог и извесна чежња за њим прати нас свуда у овом свету. Све нас гура на нешто ново, вришти о потреби за новим, све нас тера на нешто ново, хтели ми то или не. Нова година, нови дан, нови час, нови тренутак... нови излазак сунца, нови месец, ново пролеће, ново лишће. Све више нове одеће, све више нових вести које човечанство јури, нових предмета који привлаче пажњу и интересовања у свим областима књижевности, технологије, моде. Живимо и цео наш свет живи у некаквој револуцији новог. Непотребно је рећи да нас та нова ствар, коју ми стално тражимо и стално налазимо, ни на који начин не засићује, не задовољава. Гутамо је као ваздух, као пару, нова је у свим областима живота и културе; али наше срце, наш дух остаје гладан, незасит, све више и више раздражен и узнемирен сталним неуспехом и незадовољством, у потрази за нечим новим. Трагачи за новим и новитетима не схватају да је осећање које их поседује, у суштини, религиозно осећање. Не може се задовољити новим новинама, новим романом, новом политичком теоријом, новим сто или хиљадама марака (долара). Овај осећај је дубок. Она долази из последњих дубина човека и задовољава се само кроз ове дубине. Само човек рођен новим рођењем духа у свет правих и вечних вредности налази прави мир. Мир срца, мир духа, прави живот. Ово ново рођење је његова суштина и његова истина. Ово је заиста ново, оставља човека заувек да осећа и доживљава ту новост као сталну пуноћу бића. Истинска новина је стална неисцрпна корист додиривања истинског Бића. Лажна новина је душевни свраб. Човек непрестано иритира већ иритирану периферију своје свести, своје психе. Материјалне вредности којима душа жели да се засити само иритирају и пустоше душу. Свраб психичког и физичког незадовољства мучи човека у свим областима живота, у свим његовим угловима и подземљу. Где год се човек баци у свој стари свет да би задовољио своју душу и своје тело, у које год материјалне сфере улазио, свуда му срце, његов дух (а самим тим и он сам) одлази у незадовољству, често у збуњености, малодушности, очају. Истина живота се не налази ни у чему новом... Све ново је старо смеће душе, одавно јој познато. Ново је и даље исти лавиринт бескрајних старих искустава, обновљених на стари начин. Из овог зачараног круга старих искустава, новина, визија, старе логике, старих еуклидских истина постоји само један излаз: Христос. Ту лежи откриће новог света. Потпуно нов, за разлику од било чега старог. Ново, не за час, не за годину, већ за све године; засићујући до краја људско срце. Овде се приближавамо разумевању поста, значења поста као уздржања, чувања од неистинитих или невечних вредности; од неистинитих или невечних односа. Неистинита вредност је илузорна вредност, створена само болешћу душе или неутаживом потребом тела. Невечна вредност је вредност само за тренутак (земаљска храна, сан итд.)... Ова вредност, сама по себи безгрешна, постаје неистинита, лажна, када је људи претворе у вечну, у последњу вредност човека , односно замењује човекову сврху у животу. Пост, у својој идеји и у свом правом духу, отреса са човека све што је неистинито, илузорно и све сувишно што се већ претворило у нешто самодовољно за човека и заклонило му камењем улазак у истину. Чисто земаљско се не супротставља небеском, већ се с њим хармонично слаже. За хришћанску свест, нечистота не лежи у материјалној природи као таквој, већ у нарушавању истинског односа између небеског и земаљског, духовног и материјалног, у унутрашњем, срчаном животу човека. Нечистоћа је увек излаз, испадање из воље Божије, која успоставља истински склад живота света. Нечистоћа је кршење заповести, непослушност и отпор Богу, Његовом плану за свет и за човека. Чистима је све чисто (Тит. 1, 15), јер чист човек, односно човек укорењен у вољу и истину Божију и ни у чему је не нарушавајући, увек поступа чисто, законито, богооткривено, и за њега је, заиста, све у духовном и материјалном свету чисто и неискушење. Нечист, односно самовољни, егоцентрични човек (или дух), лутајући својом вољом (попут јеванђелског блудног сина) ван складног живота Очевог, нарушавајући Његову вољу, остаје у својој нечистоти, у свом блуду, у нарушавању правих животних односа... И тада за њега све постаје грешно, јер је центар његовог бића и човечанства ван Бога. Пост је откривање мудрости, правилности и чистоте односа према свему, кроз повратак чистом извору живота, Богу и послушности Његовој речи. Пост је уздржање; смислено и доследно уздржавање од свега што није истинито и што није вечно. Али пост није само негативно уздржавање; то је и позитиван приступ истини, укус истинског живота. Уздржање није центар Великог поста. Средиште Великог поста је управо кушање истина воље Божије, Богом утврђен животни склад ствари. Пост је потпуна послушност Богу. Чедност света. Једење посне хране и неједење посне хране није само одбијање једне врсте телесне хране и једење друге врсте... Некушање и јело пролазе кроз читаву дубину човековог живота, додирујући његове темеље. Пост је одбијање да се људским срцем и умом окуси све привидно, неистинито и невечно. Тотална тежња да се окуси вечно и истинито. Детињасто и наивно, понекад људи мисле да током поста треба да једу само оно што не воле (све неукусно) и да се одрекну свега што воле (укусно). Ово је, наравно, детињаст концепт поста. Има нешто истине у томе, али не пружа истинску апстиненцију. Упражњавати своју вољу у кушању свега што није укусно и у некушању свега што је укусно није лоше. Али ово је само спољашњи задатак, само апстрактна обука воље. И посно се може јести укусно... Чак и Василије Велики каже да су они који посте, посебно осетљиви на укус и укус и најједноставније хране. Дакле, овде се дешава нешто дубље. На пример, посно једење хране увек ће бити благодатно јело када човек у свом срцу искрено захваљује Богу на дару јела. Сва посна храна је нека одскочна даска срца ка небу и Богу. А, напротив, сва храна је оскудна, чак и сува, када се једе без овог осећања срдачне захвалности Богу, даваоцу сваког добра... Благословен је сваки пост који открива и евангелише Бога. Свака реч која говори истину, свако дело које показује понизност, кротост, добронамерност људског срца. Пост је дубоко позитивна, благо активна појава. Зато Господ онима који посте заповеда да не помрачују своје лице, него да помажу главу и умију своје лице. Пост је радост, радост духа, тријумф вечности над временом, победа истине над лажима, љубави над мржњом, светлости над тамом. Пост је цвет живота, најбоља песма човека на свету: песма која се претвара у ускршњу химну. Сасвим је природно после овога рећи да је скроман однос према животу раван, уски, материјалистички, мизантропски или животињски став. Неразумевање поста и уздржавања је неразумевање сопствене ружноће. Неразумевање посног, уског пута срца ка Царству Божијем је неуспех у разумевању нечије дубине и ширине у Богу. Људи са искуством у духовним стварима врло добро знају да "који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни." (Гал. 6:8). Они који сеју у тело, не касније, већ сада, у извесном смислу, жању поквареност; они који сеју у дух не жању касније, него одмах, живот вечни, у виду оплемењивања духовног слуха и вида, изоштравања сагледавања духовних истина, бољег слушања заповести Божијих, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, лакоће срдачне молитве, дирљивог небеског смирења и мира Христовог, за којим тако жуди свако срце. Пост није само напор душе да једе све што није укусно... Пост је сејање у Дух, причешћивање Духа Божијег, и зато се пост увек завршава и испуњава се у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христа, што чини да се пост не манифестује као негативна радња, него као позитивна, тежња ка Причешћу Христовом, најпотпунијем животу у Њему. Све остало је припрема... Пут не треба да постане самодовољан и затвори сам циљ пута. Али пошто човек често живи у свету управо због овог живота, не схватајући да му овај живот није циљ, већ само пут ка циљу, пост се обично доживљава као нешто изван циља, као нешто што има значење само по себи, као извођење познатог ритуала. Зато су постојали, а и сада се често налазе међу хришћанима, они који сматрају да је велики грех окусити чак и млечне производе (а да не говоримо о месу) током поста, али остају у свом нељудском и тврдокорном окамењеном срцу у односу на свог ближњег. Своје комшије без гриже савести гурају у храму, љуте се на оне који им се не клањају и зелене када сазнају за добро и срећу других; говорећи у друштву, разоткривају себе, своје врлине, своја познанства... Немогуће је разумети некога ко пости и остаје међу својим ситним интересима, клеветама и духовитошћу. Ово је нека врста деформитета духа. Немогуће је разумети механички пост, баш као и механичку молитву. Људи који посте и механички се моле, по обичају само несвесно, варају не само себе, него и Господа. Пост није ритуал. Пост је холистички јеванђелски поглед на свет. Архиепископ Јован (Шаховској) https://psmb.ru/
  2. „Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru
  3. Епископ будимљанско-никшићки г. Методије – Ријеч о књизи “Писма Шмеман – Флоровски 1947-1955” Из књижевне и личне заоставштине протојереја Георгија Флоровског и протојереја Александра Шмемана пред читаоце је, од издавача Епархије будимљанско-никшићке „Свевиђе“, стигла књига њихове кореспонденције у периоду од 1947. до 1955. године. У овој књизи на преко 300 страна, коју је приредио и позлатио протојереј–ставрофор Слободан Јокић, поред сабраних, сачуваних и доступних писама ова два великана православног богословља, налази се обимна и организована материјална и духовна подршка читаоцу за пуно и дубоко разумијевање контекста и безбједног улаза у преписку, јер се пуноћа љубави аутора књиге Павела Гавриљука, једног од водећих теолога данашњице, побринула да нашим учитељима ништа не замјеримо и кроз ово приватно њихово „Рибање и приговарање“ (Петар Хекторовић) још их више разумијемо и заволимо, а кроз њих коначно сагледамо знане нам и незнане путеве вјере и несагледиву Тајну њених меандара кроз вријеме. Композиција књиге Писама, обликована најприје на тематској основи, а потом, хронолошки, омогућава да се у низу различитих тема и догађаја који су преписком обухваћени, успостави пријеко потребно разумијевање њиховог живота и рада. Реконструкција Флоровскове и Шмеманове преписке представља прави истраживачки и стваралачки подухват, те можемо слободно рећи да је теолог Павел Гавриљук у овој књизи више од аутора. Он је трећи и с трећим се отвара Пут. Сам Гавриљук свједочи да му је било важно да исприча причу о теологу 20. вијека, нарочито дио који се односи на руску емиграцију, те је користио Флоровског и Шмемана као прозор у тај свијет. Полазећи од околности живота самог, ова преписка показује изнутра и из највеће могуће близине два живота посвећена православном богословљу и неодвојиви су од њега. Животи који истовремено почивају на етичким захтјевима и на духовним принципима датим у јединству свакодневног живота и створеног дјела. Сачувана писма освјетљавају како вријеме у коме су писана, тако и оне који су их писали у конкретним историјским, друштвеним и приватним околностима, али и све оне с којима су долазили у додир, њихове сараднике и савременике, пријатеље и сапутнике. Настала и ишчитана спорадично, како то писма писана конкретним поводима, дозвољавају, та нехотична биографија одаје утисак спонтаности и одсуства накнадне памети, животности и аутентичности. У томе је нарочита драж и значај ове преписке. Исписана из прве руке, и у даху и у тренутку, ова биографија из писама носи обиљежје повода и времена у коме је настала, без накнадних рационализација. Страстан и проницљив саговорник, тада млади Шмеман, распиривао је тај однос који је већ угледни и искуством прекаљени Флоровски радо прихватио. Писма као књига разговора два велика ума узбудљиво је свједочанство о њиховом богословском раду и прегалаштву, размишљањима, настојањима, о борбама и изазовима пред којима су се налазили они и њихови савременици, нешто попут објаве историје у животима људи, попут објаве општег у индивидуалном. Ми овдје, у ствари, препознајемо анализу друштва из личног искуства која такође освјетљава и свједочи о узајамном реципроцитету теорије и индивидуалне историје. Тијесна је повезаност субјективног искуства и социолошко-теоријске перспективе коју можемо тумачити као дијагнозу времена међу руском емиграцијом у том периоду. Писма су, стога, попут докумената проживљене историје и увијек упућују изван онога што је субјективно доживљено комбинујући историјско и лично искуство изражено кроз метакоментаре, различите дискурсе и асоцијативност. Управо је писмо платформа која пружа могућност различитих читања, „зато што је за умјетничко дјело типично да се оно поставља као неисцрпни извор искустава која, освјетљавајући га, изазивају помаљање његових увијек нових видова” (подсјећа нас Умберто Еко). Те и ову преписку између два протојереја лако можемо читати и као исповијест или проповијед, односно, као „вољну вербалну радњу, гдје се откривају дјела, ријечи и помисли, директно, без стида, пред духовним оцем“, бивајући једновремено, као и православна проповијед по својој природи „еклисиолошка, христолошка, спасоносна и корисна за душу“. Затим, писмо и као посланица са византијског амвона, вазда на узлазном духовном путу духовништва или, како Руси више воле, старчества. Закон духовног руководства и очинства свагда је налаган на пастире Цркве и он се природно успоставља на бази духовне глади између духовно искусног оца и његовог духовног и бунтовног сина. По Божијем промислу кроз сусрет физички или духовни људи улазе у однос, и то је трећи, нови чинилац тог скупа. Јер, љубав искључује монолог и монопол, односно, „дијалог је сам живот Цркве. Пуноћа, цјеловитост, радост, величина и љепота живота Цркве и појединца јесте у дијалогу“ (да парафразирам о.Радована Биговића). Као књижевна врста, према самој дефиницији, писмо представља форму комуникације којом се изражавају мисли, осјећања, описује низ догађаја или воде философске дискусије. Зато и велимо да најважнија особина писма као књижевног или полу-књижевног жанра јесте његова дијалошка природа. Без обзира на то да ли је оно личне или пословне провенијенције, формално или неформлно, њиме се скоро увијек захтјева одређени одговор онога на кога је адресирано. Управо та динамичка структура епистоле/писма понајвише доприноси да се она данас посматра као реторички, али и као књижевни жанр. Не губимо из вида, и молитва такође има дијалошку природу, те нас овај разговор два богослова наводи и држи на пољу духовног општења, односно, ондје гдје је и онда кад је прототекст предмет међутекстовног надовезивања и основа стварања метатекста. Сама потреба њихова за разговором и духовним општењем је дубоко хришћанска. Хришћанска вјера подразумијева дијалог, комуникацију, отвореност за другог, за давање и служење другом: она је, „разговор, комуникација у љубави“ јер само љубав гарантује дијалог. Боље речено, она сама јесте дијалог. Први приручници за писање писама епистолари, настали још у античко вријеме, гдје је „најранији свједок који нам пружа сазнања о античкој теорији писма ПсеудоДеметрије, код кога је речено да су писма прије свега – пријатељска писма. Наиме, у то вријеме, за разлику од старијих колега и сарадника, код млађе генерације, нарочито код Шмемана и његовог окружења, Флоровски је изазивао дубоко поштовање. Треба нагласити да је лично познанство Флоровског и Шмемана на Институту било веома кратко и да је о. Александар познавао о. Георгија много више посредно, преко публикација, него лично. Онда, гдје се одиграо тај сусрет и вјечни загрљај Петра и Павла који још увијек траје? Шмеман предосјећа да се коначно помирење између њих једино може десити у есхатолошкој перспективи, пише Гавриљук. Посланица, како појединца, тако и Цркве, усмјерена је увијек на остваривање дијалога, И мисија сваког хришћанина састоји се у томе да прихвати, умножи славу Божију и постане њен заједничар. И сам Шмеман у том смислу говори о својеврсном „мисионарском императиву“, о мисији као прокламацији и удионичењу у есхатону, који је увијек сам по себи биће Цркве, тачније, једино њено биће. Црква као мисија јесте – оно што даје овом времену његово право значење и историји њен прави смисао. Мисија је она која даје људској одговорности у Цркви њену вриједност, чинећи нас сарадницима у дјелу Христовом“ (Шмеман). У том смислу, и ова кореспонденција плод је и дио мисије цркве Христове, одазив на њен позив, за њу и ради ње. Да је другачије, тај однос не би био орочен, као што се десило, јер је својеврсни Манифест послања у заједничком дјеловању испуњен. Није трајање мјера већ однос који је обогатио обојицу потребним и довољним за Истину и Вјечност, за реализацију унутрашње и спољне мисије Цркве, на свједочење Христа. „Тешко је замислити истинско Православље лишено снажног стремљења према васељенској мисији“ (како истиче архиепископ тирански Анастасије Јанулатос). Ово наводим управо због садржаја преписке наших протојереја и њихових настојања, брига, процјењивања околности и савременика, првенствено преданог и неуморног дјеловања у богословским хришћанским круговима од Европе до Америке. Послање Цркве није ван свијета или мимо свијета. Оно се не везује за ванвременске идеологије или некакав апстрактни свијет идеја. Присуство Православља је пророчко и есхатолошко, динамично и историјско. Оно поуздано зна да историјско кретање, спасење и живот свијета зависе од умјећа Цркве да оспособи свијет да прими снажно присуство љубави – и то сматрамо првим и водећим духовним и цјеложивотним настројењем наших дјелатника Цркве православне Флоровског и Шмемана. „Још једном сам са ужасом помислио – шта ће даље бити са Црквом, богословљем, нама? То је општа успаваност, злонамјерност и презир према свему што не потпада под рутину!“ (забринуто је писао Шмеман). Отисак и доживљај једног времена дат у Писмима кроз перспективу њихове преписке преплиће се са интелектуалним, моралним, друштвеним и духовним дилемама преломне епохе у историји свијета и народа. Код највећих међу нама у свим временима и свим приликама иза грандиозног духа и дјела који нас заслијепе, ми остајемо ускраћени да угледамо и сагледамо њихову једноставност и смиреност. Послушање које је обиљежило круцијалне тренутке у развоју богословске каријере Флоровског, када је потпуно супротно свом гласовитом темпераменту, „пријекој нарави” и „склоности ка сукобима“, у ситуацијама супротним његовим жељама и настојањима, приклонио се мишљењу и ставу старијег по чину и духу, не заборавивши да закључи колику му је то духовну ползу донијело и на прави пут извело. То се догодило, када је послушавши савјет Булгакова, Флоровски одложио писање дисертације о Соловјову у којој је намјеравао да се разрачуна с њим, као и онда када је настојао да предаје философију на Свето-Сергијевском институту умјесто Отаца Цркве, но после бројних недоумица и сумњи, ипак се сложио са Булгаковим и како се показало у будућности, кроз изучавање и предавање источне патристике, Флоровски је пронашао своје право призвање, за шта је заслужан првенствено Булгаков. И Шмеман, спрам свог младалачки наоштреног и запаљивог духа, циничних опаски и запажања појава штетних по православље, како се тада њему чинило, темом благодарности Богу и просвећене радости, која произилази из благодарности, прожео је читаво своје литургијско богословље. Такође, касније ће он жалити што је некада претјерано оштро критиковао своје учитеље, док је још био студент, покушавајући да се докаже на рачун таквих људи какав је, на пример, био суздржанији и мање склон сукобима Зјењковски. Но, доброжелатељност и дјелање из љубави и истинске вјере, увијек и свакоме отворе пут да своје ране зацијели и просија миром и мудрошћу. „Има неке промислитељне ироније“, наводи Павел Гавриљук, „у томе да је Шмеман био Флоровском исто оно што је Флоровски био Булгакову, „син”, који се побунио против „оца”. Но, Шмеман се као „син” понашао другачије од Флоровског, а Флоровски се као „отац” понашао другачије од Булгакова. Док је Булгаков нарочито цијенио оригиналност Флоровског, дотле овај није најбоље носио независан став младог Шмемана, што је опет била она божанска мјера на тасу потребном и неопходном за савршенство. И коначно, такви пламени духови горећи стваралачким жаром умију да опрље и себе и другога, но ватра у којој су калили свој дух и дјело по својој природи је неопалимаја и као таква превазилази моћи човјекове. Велика су одрицања лична и најближих потребна да би мисија изишла на Пут. С тим у вези сам и поменуо ове двије хришћанске врлине Флоровског и Шмемана, послушање и благодарење, позивајући и нас да никад не заборавимо да је први корак увијек и послиједњи, да је љубав темељ и постамент на ком подижемо себе и своје дјело. Уваженим професорима који ће данас говорити, препуштам тежи дио, но ја бих желио да апострофирам аутентични догађај који нам је донијела ова књига преписке, несвакидашњи догађај богат интелектуалним и лирским асоцијацијама. Читалац књиге сазнаће да је Шмеман молио и нагласио „да ова писма буду, наравно, међу нама“. Доцније ће рећи за о.Георгија: „Само знам да је у мом животу одиграо велику – и позитивну и негативну – улогу. Али, све је то ’приватно’ и ’лично’“. Или, кад је по смрти о.Георгија, Шмеман записао у свом Дневнику пошто је уснио сан: „Вечерас – сан о оцу Г. Флоровском. Са мном је добар, скоро њежан. Говорим му: ’Оче Г[еоргије], прије неколико година сам Вам написао писмо, јесте ли га добили?’ Он затвара очи и говори: ’Да, добио сам.’“. Чежња пријатеља једног за другим говори да је однос двоје људи попут ријеке понорнице, и кад га не видите – он постоји. Он је тајна за све људе, понекад и за оне који у њему учествују. Такође, они који су свједочили када је Флоровски на умору, повративши се у свјесно стање у једном тренутку, окружен блиским људима којима се обраћао на енглеском, одједном проговорио на руском и затражио да позову његовог пријатеља Шмемана. Љубав је тајна, браћо и сестре. И дио те љубави данас имамо пред нама благословом Божијим. У својим писмима Шмеман је искрен и интиман; „Разговор са Вама ми је веома потребан и тугујем због Вашег брзог одласка“, „Као и увијек, са нестрпљењем очекујем Ваша писма. До тада Вас поздрављам и молим Вас да ме не заборавите“ и друге сентенце којима млади Шмеман изражава приврженост и синовски однос према једном од „Светих отаца“ Флоровском, како је говорио, а овај прихватао изразе љубави: „Иако је веома тешко без Вас, и моја вјечита жеља је да радим заједно са Вама, поред Вас, под Вашим непосредним руководством. Завршавам, молећи да ме поменете у молитвама. Очекујем Ваша писма“, завршавајући писма увијек пригодним поздравом супрузи Флоровског Ксенији Ивановној и ријечима „С љубављу Ваш, Ал.Шмеман“. Исто тако, мада зрелије и суздржаније, Флоровски прати духовни узлет младог Вертера, истовремено остајући на позицији старчества коју је угодно носио: „Пишите чешће – на уштрб сујете, али не на уштрб науке. Грлим Вас и шаљем поздраве Јулијани Сергејевној и породици“ и дописано ручно „Заувијек Ваш ГФ“. Морам признати, на моменте сам осјећао благу нелагоду јер смо на терену приватне кореспонденције, но искрено усхићен јер сагледавамо њихову људску, топлу и братску наклоност која је првенствено радост сусрета Истих далеко од Родине на Истом путу и позвању. Но, као што рекосмо, љубав искључује монолог и монопол. Велика је то потреба и благодарење Господу који их је чувао и водио по Свом промислу и мјери божанској. А она је одмјерена овим годинама које су дале замах младоме Шмеману и полет старијем Флоровском да броде и роде на Њиви Господњој, на ползу свом руском и свим православним народима, и у славу Бога Живога. Та на први поглед, тематска заокупљеност Писама духовним, чак и моралним, проблемима тадашњице, отвориле су нам и своју другу страну – личну, директну, рефлексивну, исповједну. Другим ријечима, Писма могу бити посматрана и као интимна и исповједна, док њихова књижевна и умјетничка вриједност јесте у религиозно-философским проповиједима и поукама, али ће уплив препознатих појединачних, личних осјећања наспрам општих, отворити Писма ка промишљању о животу и судбини адресанта и адресата, као обичних људи – као обичног човјека који пријатељу поручује да није успио да испуни његову молбу и купи му Nescafé (Шмеман Флоровском). Иако ван нашег теолошког фокуса, и можебити скрајнута, интимна призма њиховог приповиједања, ипак није остала непримјећена науштрб главне тематске окоснице Писама – њиховог међусобног обраћања кроз философске рефлексије. Топлина узајамног братског односа двојице богослова озариће и наше познање. И што је најважније, та блискост и љубав међусобна, плод је њихове духовне заједнице колико год је они релативизовали ширим аспектима и амбијентом свјетских путника – „Међутим, тешко да би то били ’разлози’, да није било тог својеврсног унутрашњег „немира”, тог избора, учињеног готово подсвјесно, у дубини – својерсног ’Устани и иди’, како вели Шмеман у својим Дневничким записима. „Вјерујем у Вашу ствар, сматрам је потребном за Цркву и у Вашем позиву чујем глас Божији – Иди и служи ми у Америци”, стоји у Шмемановом писму од 9. октобра 1950. године. Драга браћо и сестре, закључујем, и овом приликом желим да се захвалим свима који су дали свој допринос и узели учешћа у рађању овог несвакидашњег дјела. Хвала свима вама који сте пожељели и дошли да будете дио овог запаљивог двојца чији су се путеви укрстили под Крстом и оставили нам Богом богате дарове да их проносимо, кушамо, славимо, да се с њима слажемо, али и зубе оштримо и споримо. То је динамика живог Бога и живог православља у Љубави. Јер, како наводе у Писмима: „Потребна нам је група људи која би ишла по свијету да распирује жар’. Да би били способни за то, они и сами морају у души да разгоре духовни огањ. Нису нам довољне просто занатлије – потребни су нам мајстори. Нису нам потребни они који су способни само за рутину – потребни су нам пророци“. А први и посљедњи корак мора бити исти, у ЉУБАВИ. Љубав је услов и замајац сваког дјела и дјеловања. Вечерас смо и ми дио свијета који су наши оци прижељкивали и Богу заблагодаримо на љубавном плану у ком смо се сабрали. Извор: Свевиђе
  4. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Острог, 24. фебруара 2019. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога.” Давно је то записао Свети пророк Божији Давид. И не само што је описао оно што је осјећала душа његова, него је кроз те ријечи изразио жеђ, дубоку и најдубљу жеђ, свакога човјека и свакога људскога бића од настанка свијета до данас. Нема људскога бића које није жедно и гладно Бога, које није жедно вјечне божанске љубви и вјечне истине Божије, вјечнога живота. Иза свих људских трагања, иза свих људских филозофија и религија, од памтивијека па до данас, скрива се та жеђ за истином, жеђ за Богом живим и вјечним, жеђ за остварењем оног вјечног и непролазног људског достојанства. Ево, једнога мјеста гдје се та жеђ за Богом живим и истинитим посвједочује кроз вијекове. Колико је душа жедних и гладних Бога, истине Божије и Божије љубав, дошло овдје, у ову пећину коју Свети Василије грије својим сузама кроз вијекове?! Овдје непрекидно долазе жедни и гладни живога Бога, они који се рађају у овоме свијету и они које не може да засити храна ни тјелесна, али ни она душевна коју свијет и људска мудрост дају. Сви они, а и сви људи, чезну за тим вјечним животом, испуњени том вјечном глађу. Ми данас, научени од Цркве Божије, обиљежавамо и ону другу недјељу, којом почиње овај велики Васкршњи пост. Прва недјеља је била Недјеља митара и фарисеја, цариника и фарисеја. С једне стране цариник, покајник, који је стајао у углу Цркве и вапио: ,,Помени ме, Господе, у Царству Твоме и опрости ми Господе гријехове моје”, а с друге стране је фарисеј, који је био самоувјерен, који се поуздао не у љубав Божију, не у истину живога Бога, него се поуздао у неку своју врлину, лажну врлину. ,,Све сам ја испуњавао, Господе, све што си Ти тражио.” Тако је самољубиво говорио тај фарисеј, док је онај цариник био свјестан својих гријеха, своје огреховљености и вапио је пред Господом. А данас ова друга недјеља, такође, говори о оном блудном сину, који је тражио од свога оца да добије своје имање и оде од њега. И Бог, који бескрајно поштује људску слободу, који је ради слободе и створио човјека, Својом божанском слободом и божанском љубављу, Он му је дао да иде гдје је наумио. И отишао је и потрошио је све што је имао са блудницама, у блуду и у гријеху проводећи свој живот. И када је све потрошио и остао без ичега, хранећи се на њивама глади, онда је дошао код неког домаћина, чувао је свиње и пожелео да се храни оном храном којим се свиње хране, испуњен је био свињским животом. И онда је спознао сву дубину свога отпада, свога отуђења од Бога, од себе и од своје природе. И у њему се појавила та жеђ за Богом истинитим, за Оцем небеским, кога је напустио и чија је блага потрошио. Имање које је добио од Њега, а то није само тјелесно имање, него и сви они дарови којима га је Бог био обдарио и ум његов, и срце његово и душа његова, све је то потрошио. И завапио: ,,Код оца мога постоје слуге које се хране и живе боље него ја. Нијесам достојан да се назовем више његовим сином. Али ћу завапити да ме прими као једнога од својих слугу.” Као што смо чули из дивнога Јеванђеља, вратио се дому, а отац, који је Бог љубави, Бог бескрајне доброте и милости, није га одбацио него је чак потрчао њему у сусрет да га загрли, да га пољуби и да му пожели добродошлицу и повратак себи, и његовом оцу и њедрима његовим. И наредио је да се припреми гозба у његову част. А старији син, попут онога фарисеја из друге приче јеванђељске, кад је чуо о чему се ради, онда је позавидио и није хтио да узме учешћа у радости свога оца и свога брата, да га загрли и да га прими, него је изговорио оне ријечи које многи од нас изговарају када се врати неки грешник, када се врати себи, врати Богу и светињи Божијој. ,,Ево, ја сам непрекидно с тобом, никад те нијесам напуштао, а ти њему припремаш гозбу, а за мене никада нијеси ни јаре заклао.” А Господ, Отац небески, ће да каже: ,,Све што је моје, то је твоје. Зар не треба да се обрадујемо овом повратку брата твога, а сина мога што се вратио себи? Што се поново у њему појавила та жеђ за живим Богом, за Његовом истином и Његовом љубављу.” Дакле, то се догађало и у ово наше вријеме. Сјећам се, колико је било оних који су у тешким временима остали вјерни Цркви Божијој, па кад су видјели оне који су отуђени били од Цркве, а није их мало било, и данас их много има. Па кажу: ,,Не може се од њих ући у цркву.” Попут онога старијега сина, они говоре: ,,Ми смо остали вјерни, а њих Бог прима и награђује као да не брине о нама.” Дакле, понавља се та прича из Светог јеванђеља кроз вијекове и дан данас се понавља. Али блага вијест Божија и сам Господ нас учи да је опроштај оно што је основно својство Божије и да је узајамно праштање оно на шта смо призвани и на шта нас Црква Божија призива, јер нема никога на овој земљи који је без гријеха, сем живога Бога. Зато се враћамо и призвани смо да се вратимо Божијој љубави. Да се вратимо Богу као вјечној љубави, Њему који грли сву Своју дјецу без обзира којим путевима та дјеца ходила. Само ако се врате кроз покајање очевидно, које је најдивнији плод људскога поштења и људске мудрости. Зато и није случајно да је Господ Своје Јеванђеље, Своју проповјед, послије Крштења од Јована Крститеља, послије Богојављења и послије искушења у пустињи, започео ријечима: ,,Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” На покајање је призвано свако људско биће, да има то осјећање, као и овај блудни син, а сви смо ми блудни синови. Свако треба да се врати своме Оцу Божијем и да се присаједини своме Оцу небескоме и да се пробуди у њему та жеђ за вјечним и непролазним животом. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога!” И опет кажем, хајде да се код ћивота Светог Василија сви исповједимо и да завапимо светом богоугоднику Божијем, који нас, као отац милостиви, прима да цјеливамо свете његове мошти, освештане силом Духа Божијега и који нас призива да идемо оним путем којим је он ходио, којим су ходили сви свети Божији људи, од првих апостола и од светих пророка до данас. Призива нас да ходимо тим путем, а тај пут јесте пут покајања. Пут буђења те жеђи за живим Богом, јер Бог није Бог мртвих, него Бог живих. У Богу су сви живи. Остао је жив и тај блудни син у Њему, јер оно што је најдубље у њему није могло да изгуби ту силу Божију. Као и Јов, гдје је Бог допустио да га се свега дотакне демонска сила, али душе да му се не дотиче. Његов коријен, његово биће припада Богу и из њега увијек израсту нове младице, из дубина бића његовог. И тако за сваког човјека, свако људско биће, тако и за нас који смо се сабрали овдје код ћивота Светог Василија. За све нас има наде, има здравља душе и тијела. Само треба имати вјере дубоке, непоколебљиве и наде у живога Бога и треба имати љубави. Као што је говорио Јефрем Сирин: ,,Духа смиреноумља, духа цјеломудрености, трпљења и љубави подари ми Господе и даруј ми да не осуђујем ближњега свога, брата свога и сестру своју, јер си благословен у вијекове вијекова. Амин.” Нека би нам ова припремна света недјеља за Велики пост помогла да се отријезнимо, да се вратимо у наручје Оца нашега небескога, да се поклонимо Њему свим срцем својим, свом душом својом и свим бићем својим, жедни Бога живога, Његове љубави и Онога ради чега нас је Бог и створио овдје на земљи, а то је управо Дух Његов Свети, Његово вјечно Царство, Царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/03/mitropolit-amfilohije-besjeda-u-nedjelju-bludnog-sina/
  5. JESSY

    Шта вас највише мучи...?

    Шта нас највише брине? Помрачена и изгубљена душа...или огреботине на ауту? Прескакање недељне службе...или пропуштање радног дана? Служба дужа десет минута... или ручак касни пола сата? Црква са млаким хришћанима...или млака кафа? Наша непрочитана Библија... или непрочитане новине? Запуштени црквени послови... или запуштени кућни послови? Пропуштате добро библијско поучавање... или пропуштате омиљену ТВ емисију? Плач сиромаха за хлебом ... или последњи залогај дезерта? Минималне донације цркви... или наша незадовољавајућа примања? Деца касне у цркву... или деца касне у школу? Препознавање ствари које нас муче откривају право стање наше душе. Могу ли хришћани себе да називају Христовим следбеницима и да у исто време имају претежно светске интересе? Одговор „да“ био би раван веровању да човек може да буде оперски певач и да попуши три паклице цигарета дневно – то једноставно не може! Питање је шта се десило нашим душама да створимо овакву везу са светом и занемаримо важна питања? Црква нас је увек учила да свет не прихватамо ради њега самог, већ као средство општења са Богом. Свет постаје „бог“ када нас потрага и преокупација животним задовољствима прождире. Св. Павле пише: „Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора. ” (Римљанима 1:20) „Животна задовољства“ су повезана са стањем наше душе. Ако свакодневно боравимо у свету занемарујући своју духовну природу, онда опажамо задовољства која хришћанима не приличе. Наше душе су као филтери, мења их оно што кроз њих пролази. Последице овог греха су разорне. Када било шта осим воде прође кроз филтер, филтер мења боју и постаје прљав. И даље задржава свој изглед филтера, али је сада таман и изгубио је способност да буде филтер. Наше душе су сличне њему. Тек када пречиста вода Духа Светога испуни наше душе кроз молитву, пост и исповест, оне поново добијају лепоту и чистоту коју им је Бог доделио. Често непознат аспект наших душа је да их грех може толико променити да утиче на начин на који наши умови доживљавају свет, водећи нас веома погрешним путевима. „Порок страсти“ указује на однос према свету који је лишен Божијег присуства – то је живот ради живота. Тада душа „потамни“ и после тога, наши умови се „претворе у прах“ и почињу да жуде за неприкладним задовољствима. Своје ставове према разним животним догађајима не сматрамо страстима, али јесу. Како се приближава свето Васкрсење Господа, Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, највише би нам користило ако бисмо покушали да променимо оно што нам највише смета. Да је Христос упитан: „Шта Те највише мучи?“, шта мислиш, шта би Он одговорио? Зашто би наш одговор био другачији? С љубављу у Христу, о. Андреј Ј. Баракос https://www.bogonosci.bg
  6. Измене и допуне Хришћанског породичног закона Јерусалимске Патријаршије усвојене 2023. године ступају на снагу у свим црквеним судовима те помесне Цркве од 1. марта 2024. године. Закон је одобрио Свети Синод Јерусалимске Православне Патријаршије на седници одржаној 5. октобра 2023. године у Јерусалиму на предлог Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила у циљу модернизације црквених закона. Измене закона урађене су са намером да се иде у корак са временом и представљају кључну законску допуну са циљем очувања основних духовних начела хришћанске породице. Измене предвиђају додатну пастирску помоћ на општу духовну корист заједнице. Међу најистакнутијим амандманима укљученим у овај закон налазе се путања тестамента, усвојења, наслеђивања, оснивања хришћанског породичног дома, као и убрзавање судских поступака посебно за питања алиментације и старатељства. Извор: СПЦ
  7. У оквиру Православне мисионарске школе која деценијама делује у храму св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 2. марта 2024. године, од 18 сати и 30 минута, на тему "Суштина, а не форма - пут до Христа", говориће православни мисионар Слободан Бркић. Сви су добродошли на богослужење од 17 часова и духовну трибину у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"
  8. Други добротворни концерт духовне и етно музике, на коме ће бити прикупљани прилози за градњу новог храма св. Архангела Михаила у београдском насељу Овча, биће одржан у суботу 2. марта 2024. године у Дому културе Овча, сазнаје Радио "Слово љубве". Добротворни базар почиње у 17 часова, а концерт који ће окупити велики број извођача почиње у 19 сати. Цена улазнице је 500 динара, а сав приход од концерта намењен је градњи новог Светоархангелског храма. Извор: Радио "Слово љубве"
  9. Традиционални Сајам књига на Православном богословском факултету Универзитета у Београду биће одржан од 4. до 6. марта 2024. године, у периоду од 10 до 18 часова. Сајам заједно организују факултетске установе, Библиотека и Студентски парламент, испред којег за Радио Слово љубве извештава г. Александар Бојанић. Као и претходних година, биће изложена факултетска издања, епархијске и друге издавачке куће и значајни аутори. За посетиоце је Сајам књига на ПБФ јединствена прилика да на једном месту пронађу, и уз посебне попусте које могу оставрити као студенти уз индекс, купе књиге које их занимају, да открију, и детаљније упознају, нове ауторе. На сајам су добродошли како студенти, тако и сви други заинтересовани посетиоци, љубитељи писане речи. Извор: Радио Слово љубве
  10. Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра д‌јела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=468
  11. У Требињу ће вечерас, поводом три године од упокојења блаженопочившег епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, бити отворена изложба фотографија “Дете – парче неба на земљи”, аутора настојатеља манастира Дужи јеромонаха Теофила, навели су из Епархије. Изложба ће бити отворена у Културном центру Требиње у 18.30 часова. Најављено је да ће, овим поводом, бити одржана прва сесија “Светосавска и Световасилијевска Херцеговина”, на којој ће учествовати професори Момчило Голијанин, Љерка Јефтић, те Јово Марић и Сенка Дурутовић. У Културном центру Требиње ће сутра ће бити промовисано друго издање књиге владике Атанасија под називом “Аскетика” и одржана друга сесија “Огледало, загонетка и личност”. Из Епархије захумско-херцеговачке и приморске најављено је да ће у недјељу више архијереја Српске православне цркве и других помјесних цркава служити божанствену литургију и парастос блаженоупокојеном владики Атанасију у Саборном храму Светог преображења Господњег у Требињу. У Културном центру Требиње планирана је и трећа сесија “Живо предање у Цркви” на којој ће говорити њихова високопреосвештенства митрополити крушевско-демирхисарски Јован и дабробосански Хризостом, као и Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Методије и игуман манастира Светих Архангела код Призрена архимандрит Михаило. Извор: РТРС
  12. Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com
  13. Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo428
  14. JESSY

    Не знамо како да разговарамо

    Аутор: архим. Павлос Пападопулос Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав. Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. То је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све - наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом. Честа је појава да се двоје људи сретну и свако жели да истакне себе па се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд. Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање. Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви у мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговори само конкретно, а не оно што желите да кажете. Покушајте да избегнете те речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају оне не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају вашу егоцентричност. Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобијемо другу особу. Наш циљ није била комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења. Ово је потпуно нелогично. Ако ступамо у комуникацију са другим да би повећали раздор међу нама, онда апсурдност нарцизма влада нашим животом и то је наш пад. Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити пажљив са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман. Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека он стално буде пред нама да би се заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и наде у промену, требало би да буде стални пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда , тешко нама. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  15. JESSY

    САГОРИЈЕВАЊЕ

    Пише: ђакон Павле Љешковић " Ми смо залутали и ево, сад се враћамо полако али не знамо како" - Никола Врањковић " Често вас срећем по граду. Међутим, дјелујете ми превише грубо! Крупни, озбиљни и увијек замишљени човјек у мантији! Неколико пута сам хтјела да вам приђем и разговарам са вама, али напросто нисам имала довољно храбрости. Када сам вас данас угледала са вашом дјецом у парку, помислила сам да моје представе о вама и нису сасвим тачне,те да је сад права прилика да се коначно упознамо ". Док ми то говори, истовремено скида црвену торбу са лијевог рамена и дрхтавом руком из ње вади бочицу са водом како би попила неколико гутљаја. Она је жена у тридесетим годинама. На себи носи кожне панталоне и капут. Лице јој је прекривено дебелим слојем шминке, која није успјела да сакрије повелике подочњаке. У парк је дошла са својим псом, прилично крупним ротвајлером. " Мој психотерапеут каже да се мој проблем и обољење стручно назива сагоријевањем. Од тога обољевају особе које се превише дају на послу, до крајњих граница се напрезајући у фирмама у којима су запослени. Често и после краја радног времена остају на послу или , пак, посао доносе са собом кући. У једном моменту схватите да за свој труд не добијате скоро никакву сатисфакцију. Послодавац вас подозријева и стално вам надодаје нове обавезе. Колеге вас отворено не подносе и сплеткаре против вас. Управо тада долази до тачке пуцања! Несаница, анксиозност, константни умор и блажи облици параноје су само неке од последица тог и таквог живота ". Прича ми како јој терапеут савјетовао да се опет приближи својим родитељима, од којих се трчећи за каријером прилично отуђила. Такође јој је рекао да обнови стара пријатељства и познанства, те да опет почне да излази како би евентуално упознала неког са ким би могла да започне заједнички живот. Једна од његових препорука је била и да набави пса. " Међутим, ништа од тога не функционише како би требало. Код родитеља у задње вријеме идем сваки дан. Готово све вријеме нашег дружења прећутимо, испујајући кафу или чајеве. Немам нити једни искрену и праву пријатељицу, пред којом бих могла да изнесем своје проблеме и недоумице. Већ дуго нисам имала озбиљну везу. Ближе ми се четрдесете и биолошки сат полако откуцава. Полако губим наду да ћу икада постати мајка. За пса, којег сам набавила прије пола године, ми се чини да ме уопште не воли. И сами примијећујете да се уопште не одазива када га позовем, нити слуша моје команде". Добијала је од родитеља и родбине разне савјете шта треба да ради. Чак су јој предлагали да иде и код врачаре! Но, она је чврсто одлучила да се окрене вјери и Цркви. " Била сам прошле недјеље на литургији у једном манастиру. Чим сам закорачила у порту, осјетила сам мир и блаженство, какву ми никаква психотерапија не може понудити. Осјетила сам да сам коначно дошла на право мјесто , чудећи се самој себи што се знатно раније нисам усудила да то учиним.Мирис тамјана и пјевање монаха су ме још више смирили и дали утјеху. Међутим, када сам ушла у брод храма примијетила сам да жене стоје са лијеве а мушкарци са десне стране. Када сам стала на страни на којој су жене, осјетила сам нелагоду, будући да сам била обучена слично као и данас, док су оне на себи имале дуге сукње и мараме и готово ниједна од њих није била нашминкана. Убрзо сам изашла из цркве, а да нисам обавила ништа од онога због чега сам дошла. Нити сам се ваљано помолила Богу, нити сам разговарала са неким духовним лицем које би ме упутило у вјеру"... Рекао сам јој да је требала да остане до краја литургије у том манастиру, те да на свом духовном путу не смије да застаје код сваке препреке на коју буде наилазила. Дао сам јој број свештеника са којим треба да разговара и да се код њега исповиједи. Такође сам јој напоменуо да и у односу са Богом и са родитељима, баш као и другим људима, треба да очисти своје срце и допусти да се у њега усели љубав! Само љубав може да спријечи сва овоземаљска сагоријевања! Са друге стране, ако и своје тијело буде предала да се сажеже, а љубави не буде имала, ништа јој неће користити (1.Кор. 13,3)...
×
×
  • Креирај ново...