JESSY

У храму св. Цара Костантина и царице Јелене на Вождовцу ће у среду, 22. марта 2023. године са почетком у 17 часова, бити служена Света Тајна јелеосвећења, сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јову Калинићу, старешини ове београдске светиње. Вождовачки храм у коме је већ деценијама похрањена честица Часног крста Господњег, налази се у улици Јове Илића 123. Сви су као и увек добродошли на молитву, поручује братство овог светог храма. Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру великопосног циклуса предавања која се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у београдским храмовима, у цркви св. Апостола и Јеванђелисте Марка а Ташмајдану ће у четвртак 23. марта 2023. године, беседити протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Тема предавања је "Христос - испуњење месијанске наде", а сабрање почиње у 18 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

"Нека се крв не пролије ни твојом руком, ни са твојом сагласношћу". Ова фраза коју стављају у уста преподобног Исака Сирина, заправо је сажетак његових много дубљих и занимљивијих размишљања. У фрагменту који је изостављен из руског издања његовог трактата 65 говори се о томе да хришћанин мора учинити све да не нанесе никакво зло другом човеку, чак и злом. Ни деловањем ни неделовањем. Међутим, преподобни Исак се ту не зауставља. Он тврди – ти мораш да се постараш да спасеш чак и преступника: "чувај се у себи самом да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим својим силама труди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега". Обратите пажњу на то колико се речи преподобног разликују од такозваних хришћана војника, који иду да убијају непријатеље "дајући свој живот за пријатеље своје". Исак Сирин не говори да је хришћанин дужан да покуша да спасе само некога, већ чак и злочинца. Укључујући у то и по цену свог живота. Хришћанина који је дао живот за злочинца назива мучеником и, у суштини, упоређује његов подвиг са жртвом Христа на крсту, који је дао свој живот не за праведнике, не за своје блиске и сроднике, већ за грешнике, разбојнике и убице: "Заиста, у том часу ти си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике". Ове речи ломе свест. Тешко нам је да их прихватимо. Оне су у супротности са баналним људским осећајем за правду на коме се заснива слика света која нам је позната: свакоме - по делима ... праведници - у рај ... грешници - у геену/пакао ... Али ми немамо где да побегнемо од те чињенице да први улази у рај разбојник (па макар и покајани, макар и онај који је од Христа тражио помоћ, али разбојник и убица). И најпре за њега (који није успео никаквим делом да искупи своју кривицу) умире Спаситељ. "НИСАМ ДОШАО ДА ЗОВЕМ ПРАВЕДНИКЕ НО ГРЕШНИКЕ НА ПОКАЈАЊЕ". ДОШАО ЈЕ ДА ПОЗОВЕ, АЛИ ЈЕ УМРО И ЗА НЕПОКАЈАНЕ (НА ПРИМЕР ЗА СВОЈЕ МУЧИТЕЉЕ – СА РЕЧИМА: "ОПРОСТИ ИМ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ"). И ево, св. Исак, схватајући подвиг Христов, каже свакоме од нас: не треба кроз хришћанина да дође људима одмазда/казна за грехе. Није твоја ствар лењиром или вагом да мериш меру туђег покајања. Нека други осуђују и узвраћају злом за зло. Твоје дело је да идеш Христовим путем. И ништа осим доброг не би требало да дође преко тебе на друге људе. * * * Максим Калињин, преводилац и истраживач месопотамске хришћанске мистичне традиције, љубазно ми је дао прилику да користим његов превод фрагмента који је изостављен у руском издању трактата 65 прве књиге. Цитирам овај одломак у целости (у редакцији преводиоца): "Чувајте се да зло никада не дође преко вас на човека, чак ни на злог/рђавог. И када твоје руке дођу у могућност да избаве нечастивог од зла, не одлажи. Не ради се о томе да када ситуација [настане] далеко [од тебе], ти одеш и предаш своју душу на овакво дело, јер то није твоје дело. Али ако је ситуација у твојим рукама и имаш власт над њом, из разлога што ти је као искушење дошла непредвиђеним случајем, пази у себи да не постанеш саучесник у крви злочинца јер се не трудиш да га избавиш. Напротив, свим своји силама потруди се да га спасеш, чак и ако мораш да умреш за њега. Заиста, у том часу си мученик и, такорећи, примио си смрт на крсту за грешнике. И замоли Бога да [казна] не дође од тебе – као твоја [одлука], чак иако би он био и достојан зла [зле судбине], пусти нека прими суд за своја дела кроз друге: није твоје [дело] да он види шта је одговарајућа [одмазда] за његова дела. Што се тебе тиче, нека кроз тебе дође на њега добро". P.S. Овај пост није предавање/поучавање. Покушајте да видите свет из нове тачке гледишта... Са фејсбук странице Иоанн Бурдин https://www.facebook.com/profile.php?id=100014723475780

Крсту Твоме поклањам се, Владико, Васкрсење Твоје са вером славим, срце куца са радошћу великом јер крсно дрво Господ прослави! Бог нас силом Часног Крста спасава, наша вера је крстоваскрсна, сила Божја у крсту обитава, сила која је за нас спасоносна! Богочовек Христос је освештао крсно дрво на коме је распет био, крсно знамење људима завештао и Свој народ од смрти избавио! Распеће свакодневно целивамо и са благодарношћу крст носимо, крсном силом заштићени бивамо и сва искушења лакше подносимо! Човечје Божји, само се прекрсти и сила Божја са тобом ће бити, тиху молитву Господу изусти, Часни Крст од нас ће зло одбити! https://patmos.rs/2023/03/19/milos-dimic-pohvala-casnom-krstu/

Током четврте недеље Великог поста (Средопосне) од 20. до 26. марта 2023. године, биће одржана духовна предавања са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у више београдских храмова, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи др Јовану Лазаревићу из Богословије Светога Саве у Београду: ЧЕТВРТАК 23.03. Црква Св. Петке – Ружица, Калемегдан, после вечерњег богослужења – др Драган Каран, доцент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Велики пост – веза Царства Божијег са историјом" Црква Св. Марка, Ташмајдан, 18 часова - протођакон др Драган Радић, професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду - "Христос - испуњење месијанске наде" Црква Св. Апостола Вартоломеја и Варнаве, Раковица, после Вечерњег богослужења – вероучитељ Вук Јовановић - "Из ропства у слободу – структура и смисао поста" СУБОТА 25.3.2023 Црква Св. Апостола Петра и Павла, Топчидер, после Литургије – јереј др Александар Ђаковац, ванредни професор Православног Богословског Факултета у Београду – "Како је Бог Света Тројица а Један"? Црква Св. Јована Крститеља, Петлово Брдо, после Бденија – јереј Сава Милин, доцент Православног Богословског Факултета у Београду – "Тајна Богопознања - зашто ми се Бог не јави"? НЕДЕЉА 26.3.2023 Црква Св. Лазара, Земун Поље, у 16 часова – Његош Стикић, асистент на Православном Богословском Факултету у Београду – "Тајна крста у човековом животу" Црква Свете Тројице, Ритопек, после Св. Литургије – јереј Драган Симикић, вероучитељ – "Узми крст свој и хајде за мном" Извор: Радио "Слово љубве"

У суботу треће недеље Великога поста, од давних времена, на средину цркве се износи крст, а четврта недеља Великога поста која следи после тога назива се Крстопоклоном недељом. Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесно је да се још једном присетимо места које Крст – као главни и узвишени симбол хришћанства – заузима у хришћанској вери. Тај симбол има два – међусобно уско повезана – значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат – римски управитељ Јудеје – коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: “Овај човек никаква зла није учинио”. Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: ”Распни Га, распни Га!” Тако Крст Христов представља вечно питање које је упућено самој дубини човековога бића: зашто добро увек изазива не само противљењa, већ и мржњу? Зашто је добро увек било разапињано у овом свету? Ми обично избегавамо да дамо одговор на ово питање пребацујући у себи кривицу увек на неког другог. Сви мислимо: да сам ја био тамо те страшне ноћи сигурно не бих поступао као што су поступали сви који су били присутни. Али, авај, негде у дубини наше савести ми врло добро знамо да то није тако. Ми врло добро знамо да су Христа мрзели, мучили и разапели обични људи, људи “попут свих осталих”, а не неки посебно зли људи или нељуди. Пилат је, чак, покушао да заштити Христа, да одговори гомилу. Пилат је, затим, предложио гомили да због празника пусти Христа на слободу. Пилат је, коначно, пред гомиле руље опрао, руке показавши тиме да се не слаже са убиством Христовим. Јеванђеље нам у неколико потеза даје портрет тог бедног Понтија Пилата, престрашеног човека чиновничке савести, који из страха одбија да поступи по гласу своје савести. Али, зар се то исто не догађа и у нашем животу, у животу који нас окружује? Зар то није најуобичајенија и најтипичнија од свих животних ситуација? Зар исти тај Пилат није присутан и у нама самима све време нашега живота? Зар и ми не падамо у искушење да “перемо руке” у оним животним тренуцима у којима би требало да кажемо одлучно и неповратно и неистини и неправди, злу и мржњи? Поред Пилата, ту су и римски војници. Но, и они су могли да кажу у своју одбрану: “Ми смо само испуњавали наређење власти. Нама је било наређено да неутралишемо неког скитницу који је подстицао народ на побуну и рушење поретка. Шта уосталом о томе има да се прича?” Поред Пилата и римских војника, ту је била и гомила, то јест исти они људи који су само шест дана пре тога одушевљено дочекали Христа на уласку у Јерусалим и клицали Му: “Осана, осана!” Исти ти људи су сада урлали: “Распни Га, распни Га!” Али, зар нису тој гомили ондашње вође, учитељи и ауторитети ”објаснили” да је тај Човек – преступник који је нарушио Закон и обличје и који, стога, по Закону – увек по закону, увек по одговарајућем параграфу! – мора да умре… Тако је сваки од учесника у извршењу тог страшног злодела био, са своје тачке гледишта, “у праву”, те је имао оправдање за своје поступке. А сви заједно убише Човека који ”никаквог зла није учинио”. Зато је први смисао Крста – смисао његовог суда над злом или, тачније говорећи, над лажним добром у чијем се руху зло непрестано појављује у овом свету, над лажним добром које злу обезбеђује његову страшну прбеду на овој земљи. Отуда произлази и други смисао Крста. За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: “Ко хоће да иде за мном… нека узме крст свој… (Мк. 9,34)”. То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви – и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили – стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести. Ево, и дан данас пред лицем читавог света безбожници хапсе људе који “никаквога зла нису учинили”, муче их, и бију, бацају у тамницу или концлогоре. И све то “по закону”, све по послушности и дисциплини, све “у име поретка” и “за добро свих”. И колико је и дан-данас “Пилата” који перу руке, колико је само и дан-данас војника који се труде да испуне своју војничку дисциплину и колико и дан-данас има људи који послушно и ропски урличу, или у најбољем случају ћутке посматрају тај тријумф зла у свету. На Крстопоклону недељу износи се крст на средину цркве: поклонимо се крсту, целивајмо га и сетимо се смисла Крста Христовог. Шта нам говори, на шта нас позива Крст Христов? Да се сетимо Крста као избора. Избора од кога зависи све у свету и без кога је све у свету – тријумф зла и тмине. “На суд сам дошао у свет овај” – говори Христос. На том суду – суду распете Љубави, Истине и Добра – стоји свако од нас. Александар Шмеман, Тајне празника https://mitropolija.com/2023/03/18/krstopoklona-nedelja-2/

Пише: протојереј-ставрофор Гојко Перовић То што на бијелом свијету нема идеалног друштва, и што су најуспјешније демократије често најупечатљивији призори људске (колективне, друштвене) несавршености, није контрааргумент нашим настојањима да политички напредујемо Када газимо траву у парку или пролазимо кроз црвено на семафору, кад крадемо шљунак из ријечних корита или смјену једног човјека са вишедеценијске власти доживљавамо као пропаст државе – морамо да се згрозимо пред сопственим огледалом, како смо заостали, и колико нам још пуно треба да станемо раме уз раме са културним народима и државама. Али нико писмен и паметан, због тога неће рећи да нам не треба држава, да није за нас закон и да је политика, све скупа, једна велика подвала. Напротив, увид у нашу колективну непросвећеност, сваком добронамјерном биће сигнал и мотив да се још више залажемо за унапређење политичке писмености, за даљу демократизацију друштва, јачање институција… итд. То што на бијелом свијету нема идеалног друштва, и што су најуспјешније демократије често најупечатљивији призори људске (колективне, друштвене) несавршености, није контрааргумент нашим настојањима да политички напредујемо. Успон фашизма и нацизма десио се кроз институције парламентарне демократије; Американци још “не знају” ко је убио Кенедија усред бијела Даласа; а оснивачи и утемељитељи УН покрећу ратове и бомбардовања изван својих државних граница и мимо одлика те исте, кровне, међународне институције. Неморал и дволичност лидера свјетске демократије боде очи на сваком кораку. И све се то збива, не у средњем него у 20. вијеку; не у азијским степама него на евроатлантском Западу; не у некаквим теократијама, него у империјама секуларизма. Па опет, нико због тога неће рећи да нам не треба демократија, и да не треба живот посветити развоју и побољшању система на чијем челу су грешни и несавршени људи. Од када људи знају за себе, покретачи највећих подухвата на пољу друштвених активности јесу идеали и визије, које реална историја никако да потврди у потпуности. Опет, истовремено са свим овим горе реченим, западна демократија и култура која се рађа у њеном гнијезду, свједоче о моментима великих надахнућа и изванредних постигнућа грађанског друштва и еманципације хуманости и човјекољубља. И колико год били запањени трагедијама логике и принципа унутар западних држава данашњице, толико нас може тјешити да су управо та друштва налазила снаге и рађала људе који су излазили на крај са свим тим декаденцијама. Враћајући се из бијелог свијета на тему Црне Горе, свјесни смо да нема одустајања на плану општег нашег грађанског васпитања, изграђујући истовремено и нашу државу и себе као њене конституенте. Управо, упркос свим нашим менталитетским ограничењима у том погледу. Дакле, дужни смо да у друштено-политичком погледу будемо бољи од самих себе, и то је један од најважнијих задатка свих нас. У том настојању мане не приписујемо држави ни државним институцијама, него људима који су ту од данас до сјутра. А врлине уграђујемо у опште добро… У том смислу, спортским језиком речено, велики сам навијач моје државе, да буде боља и да свима нама у њој буде боље. Вјерујем да Господ брине о државама, као о облицима заједничког живота који људе покрећу на добре послове, на међусобну пажњу и поштовање реда. Вјерујем да нас, све скупа, чека једна боља и вјечна држава, кад мину “небо и земља”. Али док то не дође, ваља нам се потрудити да овдје “носимо бремена једни других” и тако испунимо Божији закон. Зато користим прилику да се јавно запитам зашто не бисмо примијенили и на Цркву, исте ове аршине, које примјењујемо на државу, а које сам горе укратко изложио? Другим ријечима, какви год да смо, добри или лоши, као вјерници и свештеници, зар немамо право на прилику да будемо бољи? То право нам је загарантовано пред Богом, управо кроз Његове заповијести. И то не само као право него баш као обавеза. Међутим, од стране људи који нијесу вјерујући, а који јавно (пр)оцјењују рад Цркве и њену улогу у друштву, често не видим спремност да Цркви пруже ону шансу коју обилато дају, и коју подразумијевају држави. Зашто би рецимо овдашњи духовни синкретизам, присутан међу неким људима, а настао као комбинација давног паганизма, традиционалне руралне непросвећености и различитих наслага црквености, био виђен као недостатак Цркве, или као нека њена трајна мана, а истовремено препознаван као амбијентална, па чак и симпатична занимљивост у каквим социолошким истраживањима или новинској репортажи? Ако се ради о једном истом народу, и буквално људима из истих кућа, како онда тотемистичко поклоњење националним симболима представља повод за оштру критику ако се то збива у црквеној порти, док све то исто бива именовано као испољавање родољубља и државотворне свијести ако је мјесто радње градски трг или спортска сала? Знам рећи ћете: па ваљда се Црква бори против национализма? Ваљда она његује неке универзалне вриједности? А ја питам: зар то исто не би требало да ради једна грађанска држава, па још ако је мултиетничка? Понављам: тотемистичко, скоро па обоготворење националних симбола, оно које прелази мјеру законског и умјесног истицања истих. Зар нијесу друштвена некултура и недостатак опште писмености подједнако сметња како црквеном тако и политичком животу? Људи који не знају за боље и за љепше од плећке, кригле пива и националистичких пјесама (а таквих има на све стране), нијесу ли једнак изазов и за Цркву и за државу? Не мислим да такве суграђане жигошем као делинквенте, али то што немамо све саме светогорске монахе у нашим богомољама, или оксфордске дипломце у државним институцијама, није разлог да се међусобно прогонимо. Прије ће бити да смо на заједничком задатку, да свако из своје позиције, и из својих мотива, како држава тако и Црква, раде на подизању свијести својих припадника. А овдје у Црној Гори, та се два скупа прилично преклапају и тичу се једних те истих људи. Идеали и једне и друге институције су узвишени и усмјерени на бољу будућност, пуну пожртвовања и хуманости. У спровођењу дјела нешто се губи у преводу, и доста енергије одлази у штету, али то већ нијесу наше специфичности него универзалне тегобе остварења идеала у човјечанству. За почетак, ред је да се упознамо. Јер, као да смо се пробудили једни поред других прије пар година, као да смо се по први пут истински срели једни са другима, онда када је по први пут, у миленијуму трајања наше државотворности, дошло до мирне смјене власти по избору грађана. До тада, једни су били успавани на револуционарном хоризонту једнопартијског схватања Црне Горе, а други на сократовском хоризонту изопштености “због кварења омладине”. Једни су сањали бољшевичку револуцију, а други западни парламентаризам и капитализам. У међувремену су нам се испреплетала сновиђења: ови први су, бар у сновима, полетјели ка Западу, док су “браћу издајнике” премјестили на Исток. У том смо се пробудили… Знам да се ове ријечи не могу ни чути ни разумјети тамо гдје прште пропагандни и идеолошки прогласи. Поготово не тамо гдје се бије бој за још један мандат ономе који је кренуо у рат против Цркве са мјеста предсједника државе. На том фронту ја ћу само бити један “четнички, окупаторски поп”, новине у којима се читамо и сусрећемо биће оптужене да су “удбашко или фамилијарно гласило”, а ове што мене критикују, неко ће опет, брзоплето и зле воље, именовати као “усташе”? Јер, моја Црква носи име “српска”, Вијести баратају “информацијама”, а ови трећи воле да слушају “Томпсона и Шкора”. На том попришту слијепих и глувих за туђе мишљење, са једне стране се чује како “ми никад нијесмо били атеисти” а са друге како “ми никада нијесмо клечали на молитви”. Али упркос том гранатирању здравог разума, ми ћемо се морати кад тад упознати. Пружити руку једни другима, представити се именом, и рећи брату своме: ко смо, чији смо, чиме се бавимо, шта волимо, колико имамо година? Баш тако некако, под тим околностима, елементарног упознавања, срели су се некада Јаков и Исав, два брата, након дугогодишње мржње и међусобног прогона. Библија описује ту њихову заваду као веома оправдану. Имали су, изгледа, због чега да се међусобно љуте. Биће да је довољно што су били веома различити, а хтјели су да живе један поред другог. Обојица људи. Оба несавршени и грешни. Доста за муку. Али Библија нам описује и њихов дирљив сусрет. Толико потресан да су се моментално измирили. Измирили и поново упознали, јер се не бјеху видјели цијелу вјечност. Тада је један од њих рекао другом: “Кад сам видио твоје лице, као да сам видио Божије лице”… (Књига Постања 33,10) https://mitropolija.com/2023/03/17/red-je-da-se-upoznamo/

Црквена општина Сурчин позива на предавање на тему "Свети Мардарије крстоносни апостол". Говориће свештеник Слободан Чавка. Предавање ће бити у парохијском дому цркве свете Петке, у Крстопоклону недељу, 19. марта 2023, са почетком у 18 часова. Извор: Радио Слово љубве

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржаће предавање на тему "Покајање и исповест као најкраћи пут у Царство Божје", у Манастиру Раковица, у недељу, 19. марта 2023. године, са почетком у 17 часова. Извор: Радио Слово љубве

Један од највећих узрока патње у нашим животима је тај што размишљамо у смислу „све или ништа“. То јест, наше размишљање, наше расуђивање иде до крајности, а никада до средњег пута. Шта год да се дешава у нашем свакодневном животу, шта год да имамо на уму, гурамо то до крајњих граница, „све или ништа“. На пример, правимо грешку у вези, уместо да кажемо „оно што сам урадио је погрешно, било је беспотребно…“, ми кажемо „Недостојан сам за везе, не знам како да одржим везу, шта ја хоћу од ње …“ Други пример, када долази до раскидања везе, уместо да кажемо да се то дешава у животу, оба партнера су можда добре особе, али се једноставно нису нашли, почињемо са... "ниједна веза ми не иде добро, никада нећу имати добру везу, не заслужујем ништа...". Ни на крај памети нам не пада да друга особа можда није умела да нас цени, а ти себи говориш да си крив, да не заслужујеш ништо добро. Оваква размишљања и очекивања су потпуно иста и у духовном животу, у нашем узрастању у Христу. Имате неку страст и зато што с времена на време или чак често упадате у ту страст, поништавате све друге напоре. Кажете: "Не вредим ништа, не могу то да урадим, бескористан сам, отићи ћу у пакао." Али зашто, када ви сами не можете да победите страст? Колико год се ми борили, њихово савлађивање у потпуности зависи од Бога. Бог својом милошћу преображава наше страсти, видевши наше добро борбено расположење, а с друге стране нашу вољу. Ако је наша жеља за савлађивање страсти испуњена себичношћу онда нам Бог неће дозволити да их победимо, док не сазремо и духовно не порастемо. С друге стране, треба да схватимо нешто важно што ће нам омогућити да се ослободимо кривице и претераног раста бескорисних размишљања. Нема човека који је победио све своје страсти. Чак ни светитељи нису, па шта онда ми тражимо? Онда долазимо у ситуацију да страст почиње да нас тлачи. Да ли сте урадили све друго што сте могли по питању свог духовног живота, па сте остали заглављени само у овој страсти? Почните са оним што можете да урадите, а не са оним што још не можете да елиминишете. Испричаћу вам причу светог Пајсија, која ми је донела велику духовну корист. Један младић је дошао код старца у Каливију у очајању, јер је често падао у телесни грех и није могао да се ослободи ове страсти. Отишао је код двојице духовника, пре тога, који су се трудили да му објасне да то што ради није добро. Младић је очајавао. “Пошто знам да је то што радим грех”, рекао је, “и не могу да престанем да то радим и да се исправим, прекинућу сав свој однос са Богом.” Када је чуо његов проблем, старац му је рекао: ”Види, благословени, никад не започињи своју борбу са оним што не можеш, него са оним што можеш. Види шта можеш да урадиш и почни са тим. Можеш ли ићи у цркву сваке недеље?” “Могу”. ”Можеш ли постити сваке среде и петка?”” Могу.”” Можеш ли издвојити једну десетину своје плате или посетити болесне и помоћи им?” “ Могу.””Можеш ли се молити сваке ноћи, чак и ако си згрешио, и рећи - Боже мој, спаси душу моју?”” Урадићу то, старче.” “Зато почни, од данас, да чиниш све што можеш, а Свемогући Бог ће учинити оно што ти не можеш.” Сиромах се смирио и стално говорио- “Хвала оче.” Био је, видите, частољубив и Бог му је помогао… о. Ливиос http://plibyos.blogspot.com/

За свакога је данас примарни задатак да не изгуби себе, да не искриви саму суштину наше православне вере, а самим тим и спасења, да не збаци свој крст. Важно је сачувати корене, традицију, наслеђе, без којих је немогућ духовни раст, као што је немогуће да било која биљка живи без корена. Одрицањем од себе, престајемо да постоjимо. Сваки уступци и слабости непријатељи ће узети здраво за готово, сви ови уступци ће довести до још већих уступака, а као резултат — и до издаје самих себе. Речено је: „Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк 10,16). Свети Оци су завештали јединство. Исповедници који су прошли кроз лонац прогона совјетског терора подстицали су вернике да носе свој крст до краја. Тако је Лука Кримски писао: „Нема тежег греха од раскола и поделе Цркве Христове. Тако су говорили сви велики светитељи... Могу само да вас молим, као што је молио свети апостол Павле, чувајте се ових грабљивица, чувајте се оних који изазивају расколе, никада не идите на њихове састанке – иначе ћете се отровати њиховим отровом". Светитељ је рекао да се речи Јеванђеља утисну у наше мисли, а Крст Христов у наша срца, ако су верни. Црква није земаљска служба, није предузеће, није фирма. Ово је метафизика. Земаљска Црква и Небеска Црква сачињавају један живи организам. Овде не важе земаљски закони и законици. Овде све функционише другачије. Морамо изнова и изнова објашњавати елементарне ствари. Манастир је породица оних који се одричу свега што је важно обичном земаљском човеку, оних, коме су потребни посебни услови да би се даноноћно молио. За време монашке хиротониjе, човек узима друго име, умире за свет и проба анђеоски лик. Зато су пустињаци избегавали људе. Ожењени свештеник не носи бурму, јер је верен за Христа. Људи који су далеко од Цркве покушавају да све уреде по сопственом схватању. Али Цркву се не може мерити својом мером. Шта и кога циљате? И онда се чудите да се свима нама дешавају страшне недаће: ратови, катаклизме. Уосталом, на крају ћете се сви ви, без изузетка, уверити да је то тако! „Сви ви, сви који верујете у Њега, позвани сте од Христа да идете за Њим, узимајући на себе Његово бреме, Његов јарам. Не бој се, иди, иди храбро. Не бој се оних страдања којима те ђаво плаши, спречавајући те да идеш овим путем. Пљуни на ђавола, одагни ђавола Крстом Христовим, именом Његовим“, поучавао је Свети Лука Кримски. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-otrekayas-ot-sebya-my-perestaem-byt

У оквиру редовних духовних сабрања суботом после празничног бденија у храму св. Александра Невског на Дорћолу, овога пута биће речи на тему "Сила крста" сазнаје Радио "Слово љубве" благодарећи братству ове светиње. Сви су добродошли у суботу 18. марта на бденије уочи Крстовдана које почиње у 17 часова и на разговор са свештенством храма у наставку, око 18 сати и 30 минута, у парохијском дому. Извор: Радио "Слово љубве"

У Галерији Факултета ликовних уметности у Београду вечерас, 16. марта 2023. године, у 19 часова, биће свечано отворена изложба мозаика и фресака студената овог факултета. Изложба траје до 28. марта 2023. године. Најуспешнији мозаици и фреске студената са свих нивоа студирања годинама уназад стварају колекцију факултета, а један њен део представљен је на овој изложби у избору актуелних наставника: Зорана Граовца, Снежане Јовчић Олђе и Горана Јовића. Као интегрални део образовања на сликарском одсеку ФЛУ, настава зидног сликарства постоји од његовог оснивања 1937. године. Плејада великих српских уметника, професора ФЛУ, почев од Мила Милуновића, који се сматра зачетником савременог мозаика у Србији, преко Јарослава Кратине, Божидара Продановића, Бранка Миљуша, Ђуре Радловића, обучавала је студенте техникама зидног сликарства, формирајући кадар стручан и оспособљен за извођење монументалних дела у мозаику и фресци. Пролазећи кроз различите друштвене околности, а пратећи развојне етапе сликарског одсека и факултета у целости, настава на овом предмету се константно мењала и усавршавала. Утемељена у традиционалном, класичном приступу, а отворена за новине и достигнућа савременог доба, кроз методологију рада на обавезном и на изборним предметима, на свим нивоима студирања, она нуди велике могућности истраживања и личног развоја. Богатство и различитост мозаичких рукописа и широк распон у ликовном изразу и технолошком приступу потврда су активног и живог процеса наставе усмереног ка индивидуалном развоју студената. Оно што обједињује, а чини препознатљивим мозаике студената ФЛУ, јесте употреба природног камена, изузетно захтевног мозаичког материјала, који захваљујући својој структури и раскошном распону боја и нијанси омогућава сликарски приступ техници. Промовисање студентских мозаика је у традицији факултета, излагачком активношћу и постављањем мозаика са темом животиња на спољашњем зиду ЗОО врта, почев од 1996. године, градећи највећи мозаички мурал у Србији, са преко 500 мозаика. Изучавање фреске, са свим техничко технолошким предусловима, у последњој деценији интегрисано је у индивидуални сликарско поетични развој, који се негује и усавршава у сликарским класама. Стварањем бољих услова за рад и опремањем радионица најсавременијим материјалима и алатима створена је посебна радна дисциплина на предмету, која резултира не само извршавањем задатог школског програма, већ изузетним остварењима, примећеним и награђиваним и ван оквира наше школе. Имена студената-излагача: Ања Tончић, Јована Конатар, Марта Србуљ, Ана Аздејковић, Милош Коњевода, Страхиња Зоћевић, Јана Стојановић, Маријана Ћурчић, Јелена Војводић, Софија Павковић, Исидора Јанцић, Јана Никић, Ирена Јевтовић, Немања Симић, Бојана Павловић, Јелена Грујичић, Јанко Масловарић, Марина Мијатовић, Тања Уверић, Вук Вучковић, Марија Марковић, Никола Димитрић, Александра Ђукић, Јелена Вићентић, Ана Симић, Теодора Павловић, Ананије Бешовић, Тијана Миљић, Филип Савковић, Александар Радосављевић, Валентина Ковачевић, Виолета Ковачевић, Милица Вукашиновић, Тара Бубања, Ања Алавања, Маријана Аруновић, Лидија Делић, Александра Расулић, Кристина Панајотов, Теодора Николић, Тамара Агић, Марија Солујић, Наташа Стојановић, Ненад Зарић, Мартина Кољеншић, Јасна Kонстантин, Милан Ђорђевић, Живана Мијаиловић, Александра Ковачевић, Ивана Куцина, Филип Видојевић, Маја Зорић, Јована Јовановић, Смиљана Чурић, Ана Вучетић, Наталија Злоколица, Душан Пејић, Александар Смедеревац, Јелена Живковић, Реља Стевановић, Милица Лавадиновић, Даница Живковић, Анета Бенчић, Тамара Kрстић, Вукашин Радушки, Хелена Цветковић. Извор: ФЛУ Београд

Његово Преосвештенство викарни Епископ новобрдски г. Иларион ће у недељу 19. марта 2023. године, после вечерњег богослужења које су 17 сати почиње у Спомен-Храму Светога Саве на Врачару, одржати предавање на тему "Крст Христос - знамење спасења". Сви су позвани на молитву и на предавање Епископа Илариона које ће бити одржано у крипти Светосавског храма. Извор: Информативна служба СПЦ