Све активности

Где је Бог? Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу. Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“ Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“ У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“. Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа. Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи... Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица. Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње? Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника. Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона. Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност. Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу... Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа. Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“... „Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“. Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос . Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним. Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем. Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника. Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу? Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане. При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати. Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват. На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Две хиландарске вечери у Атини могли би назвати гостовања игумана манастира Хиландара Високопреподобног архимандрита о. Методија у двема надалеко познатим атинским парохијама Светог Димитрија у истоименој атинској општини и Светог Елевтерија у улици Ахарнон. У Цркви Светог Димитрија, у петак вече, 4. октобра, на позив пречасног протојереј-ставрофора о. Матеја Халариса у склопу прославе храмовне славе – Светог Димитрија – гост је био хиландарски игуман о. Методије. Пред пуном црквом отац Методије одржао је предавање на тему „Порука православног монаштва у нашем добу“, где је нагласио да је „сваки хришћанин позван да буде подвижник“ и да је „Свети владика Николај Жички говорио да монах није некористан, него је способнији да буде користан другима него било ко други“. Друго вече 5. октобра дочекан је по „светогорском типику“ испред Цркве Светог Елевтерија од представника Архиепископа атинског, Његовог викара Преосвећеног Епископа Рогоне г. Филотеја и старешине Цркве пречасног протојереј-ставрофора о. Темистоклиса Христодулу и сабраће свештеника и верног народа. Одслужено је Велико вечерење на коме је началствовао игуман хиландарски о. Методије који је на крају службе поделио благослов верном народу који се у великом броју окупио. Следеће јутро у недељу, 6. октобра, у истој цркви, игуман хиландарски је служио Свету литургију заједно са свештеницима храма пред мноштвом верника, којима је пренео благослов Светогорске хиландарске лавре и Пресвете Богородице Тројеручице. На предавањима и Литургији, које је одржао и служио игуман хиландарске лавре о. Методије, сабрао се и одређен број Срба који живе и раде у Атини и тиме своје срце загрејали хиландарским благословом. https://mitropolija.com/2024/10/08/hilandarske-veceri-u-atini/

Његова Светост, Патријарх Српске православне Цркве, г. Порфирије дао је налог Вјерском добротворном старатељству у Београду, добротворној организацији која дјелује у оквирима Српске Православне Цркве, да преко Епархије захумско-херцеговачке породицама које су најугроженије у поплавама у БиХ упути једнократну помоћ у износу од 100.000 евра. Помоћ ће бити подијељена без обзира на то које су вјере и ком народу припадају, саопштила је у суботу Српска православна црква. „Духовни поглавар православних Срба се моли Спаситељу Христу за све пострадале, да Господ пружи утеху њиховим породицама и да заустави поводањ како би страдање и уништавање имовине коју су стицала поколења престало“, наведено је у саопштењу. Патријарх Порфирије, који борави у канонској посјети свештенству и вјерницима у Канади, апелује на све народе Балкана, а посебно у Републици Српској и Босни и Херцеговини, да у овим тешким данима покажу међусобну солидарност, јер смо сви потребни једни другима. Извор: Тањуг.рс

Из Патерика Стрес, агонија, похлепа Брига за нашу браћу је љубав, а брига за себе је неверје. *** Данас измишљамо нове, сувишне „потребе“ које у нама непрестано гомилају бригу и стрепњу. Зато се Црква моли на свакој Светој Литургији да нас Господ избави од „сваке туге, гнева, невоље и потребе“. Односно, молимо се да будемо избављени од сваке вештачке и измишљене потребе. *** Свети Порфирије је говорио: – Са ђаволом се не бавите, нити се борите с њим. Само га презирите. Он не може да поднесе презир јер је арогантан. Када се борите словесно против ђавола, он напада као тигар, као дивља мачка. Када га гађате мецима, он баца гранату на вас. Када баците бомбу на њега, он испаљује пројектил на вас. Не гледајте зло. Гледајте у Бога, упадните у Његов загрљај и идите напред. Нека сав ваш труд буде да видите светлост и тада ће тама ђавоља сама нестати. Речи и живот Немојте опсесивно трагати за савршеним, јер ћете на крају платити цену, тј. окончати мир у свом срцу. Стално смо опседнути бескрајном жељом за савршеним. Окренимо се Христу Миротворцу, Који је бескрајно савршенство, и тако ћемо прекинути немире који се рађају из наше тежње за савршенством. *** - Геронда, моја супруга је оштро критиковала наше дете, јер није добио одличну оцену на тесту. Стално гунђа и наше дете се узнемирава. – Зашто, благословени? Када она кува, да ли је храна увек савршена? Оно што је важно је побожност и труд да учинимо оно што можемо како би Бог заузврат довршио оно што ми не можемо. *** Свети Пајсије је говорио: – Када бдимо и вршимо свеноћна бдења, онда молим Христа да подари сан онима који не могу да спавају и узимају лекове. *** Радост је велика врлина. Ко је смркнут, љут, гневан, не може бити добродушан, нити може да се смири. *** Добродушни монах имао је духовно смирење. Мотиком је ископао рупу у земљи и сео у њу правећи бројанице. – Колико вреде? – питали су га, а он је одговорио: – Благослов (тј. бесплатно)! Био је слободан, иако није имао шта ни да једе! А ми, не само да се не ослобађамо од пролазних потреба, ми додајемо још друге непотребне. Купиш, на пример, велики замрзивач за своје потребе и онда се бринеш како ћеш га напунити, како да не троши пуно струје, и тако опет падаш у мисли и бриге, као безумни богаташ који је желео да пуни своја складишта плодовима, тако да му ништа не недостаје, а онда је те ноћи умро (парабола из Јевађеља по Луки). *** Један монах је говорио: – Знате, када је лоше време, нема брода, а нема ни превоза викендом, природно је да ће вас зграбити ваша "паметна" мисао и питати вас: "А ако се деси нешто непредвиђено, шта ћемо јести? Имамо велику одговорност за спас света. А ако немамо шта да једемо...?" Али, убраћемо мало траве са земље, помешати је са мало тахинија и јести као краљеви док следећи брод поново не наиђе. *** Питали смо старца откуд потиче мука. - Немир се рађа из неповерења у Бога. Кад ти мисли одлутају у будућност: „Шта ће бити у следећој деценији са мојом децом, са мојом радњом...“. Једите плодове које имате сада, и не брините за следећу годину шта ће бити. Урадите оно што можете и дозволите Богу да уради оно што ви не можете. Јер, ако сте под стресом, чак и оно што можете да урадите, нећете успети. Никада нећу заборавити оца, какву је забринутост имао за новорођено дете, шта ће радити за 20 година. . . Хоће ли овај господин бити жив за 20 година и имати такву бригу? Шта нам говоре свети оци? Речено нам је да је од зла потиче размишљање о прошлости, али и о будућности! Читајте Стариг завет о Израиљцима, о њиховом путовању у пустињи, о томе како се Бог на чудесан и неприродан начин побринуо за њих и како их је Он хранио мимо људских планова и брига. Током 40 година нису се разболели; чак им се ни ђонови ципела нису истрошили. Облак их је дању покривао и освежавао, а увече је сијао месец и водио их. *** Човекова брига, када постане претерана и опсесивна, поништава бригу Божију и тако човек остаје сам без Бога. *** Људски ум је попут меморије рачунара. Ако се напуни различитим фасциклама, фотографијама, информацијама, онда се блокира и престаје да ради. Исто тако, људски ум, што је више пун информација, вести, мисли, сећања, брига, стреса, слика, то се више пуни и нема места да Бог дође и седне на престо. Дакле, треба очистити диск, ослободити меморију од вишка и тада ће нам душа и ум бити растерећени. *** У тропару Пресветој Богородици пева се: „Спомен на тебе пун је радости и весеља." Помислите само на Богородицу, Пресвету Дјеву, и испунићете се небеском радошћу. Када размишљате и сећате се свих овоземаљских ствари, испуњени сте тугом и меланхолијом. *** Један монах је говорио: – Неки људи питају: „Иако сам близу Бога и вршим Његову вољу, зашто ми се дешавају туге, искушења, болести?" Али, нико није ушао у рај са парадом и ударањем у бубњеве. Многима је учињена неправда, иако они нису били неправедни. Св. ап. Павле, са толиким прогонима и искушењима, не само да није пао, него се показао као највећи међу апостолима. За разлику од њега, Јуда је, без икаквог искушења, пао. *** – Геронда, хоћу да ме поставе за капитена. - Па, благословени, немој да инсистираш. Вероватно постоји неко велико искушење посебно за тебе и нашкодићеш себи. - Али желео сам, геронда, и већ три пута нисам успео. - Је ли Бог видео колико то желиш?! Немој више покушавати јер ће те оставити. Светски неуспеси једном постају духовни и вечни успеси. *** Не можете добити нешто добро ако прво не изгубите нешто што није у складу с тим. Не можете добити истинито ако прво не изгубите лажно. Састављач: о. Дионисије Тамбакис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Друго предавање протонамесника Драгана Поповића докторанда на ПБФ у Београду и аутора књиге "Биоетика смрти – утилитаризам и православље", биће одржано у четвртак 10. октобра 2024. године од 18 часова у крипти храма св. Марка на Ташмајдану. Овога пута о. Драган ће говорити о еутаназији, трансплантацији и кремацији. Извор: Радио "Слово љубве"

Богословија Светог Саве, Задужбина владике Вићентија, Народни музеј Шумадије и Музеј Рудничко-таковског краја пoводом две стотине година од рођења Епископа Вићентија (Красојевића), организују 9. октобра 2024. године у холу Богословије Светог Саве у Београду, изложбу о животу и делу тог великог јерарха Српске Цркве. Скуп посвећен знаменитом враћевшничком духовнику и просветном добротвору започеће служењем помена владики Вићентију са почетком у 15.30 часова, а затим ће бити одржано свечано отварање изложбе. Блаженопочивши Владика изданак је старог српског монаштва, епископ, мецена и задужбинар. Био је и члан Српског ученог друштва (академик). Централна прослава ће се одржати у новембру у Галерији науке и технике САНУ. На челу почасног одбора за прославу је Патријарх српски г. Порфирије, потпредседник је управитељ Задужбине владике Вићентија Јевђа А. Јевђевић, а чланови су Никола Селаковић, министар културе; проф. др Зоран Кнежевић, председник САНУ; проф. др Драган Станић, председник Матице српске; проф. др Владан Ђокић, ректор Универзитета у Београду; Александар Шапић, градоначелник Београда и многи други угледни посленици из света духовности, културе и науке. Извор: Радио "Слово љубве"

– Владико који су главни задаци и циљеви који вам се данас постављају као надлежном архијереју Јарослављске митрополије? На шта су пре свега усмерени ваши напори? – Главни задатак који се поставља пред хришћане јесте проповед Христа Спаситеља и брига за спасење наших ближњих. Јер Христос је у свет дошао како би спасио људе, о чему је Сам више пута говорио. Наравно, разговор о спасењу нас доводи до схватања потребе за духовним и моралним усавршавањем. Сетимо се речи Господа нашег Исуса Христа о соли земље које је пренео јеванђелиста Матеј: „Ви сте со земљи: ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји“ (Мт. 5: 13-14). Као што со не сме да обљутави, тако ни хришћанин не треба да губи Христа, не може да постане пресан и млак према вери. И то увек треба да имамо на уму. Још један важан задатак представља стварање снажне парохијске заједнице и монашке породице у манастиру. А на томе се може радити само заједно. Треба заједно обнављати разорене храмове и заједно градити нове, треба учити децу, помагати ближњима и јачати заједнице. Као што је Господ рекао: „Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац Mој Kоји је на небесима. Јер где су два или три сабрана у име Mоје, онде сам и Jа међу њима“ (Мт. 18: 19-20). Храм је дом посебног присуства Божијег, као што би се могло рећи сликовито. Али он је такође и наш дом. Не само да доносимо овамо своје невоље и бриге, већ много тога поимамо овде, учимо се љубави, молитви и хришћанским врлинама. – Колико манастира и монаха има под вашом управом? Које су главне потребе обитељи? С каквим тешкоћама се суочавају монаси? – У Јарослављског епархији има осам манастира. У женским манастирима има више сестара него братије у мушким. Највећи је Толгски у којем се сад подвизава сто двадесет сестара. Главни проблем у сваком манастиру су браћа и сестре и њихов духовни развој, њихов пут ка савршенству који је Господ указао. Ово се огледа и у томе како протиче њихов раст као личности, како превладавају тешкоће сопственог карактера, како подносе своје немоћи и како носе немоћи ближњих. То је био, јесте и остаје главни проблем. Једно од насушних питања кад је реч о древним манастирима представља рестаурација храмова и манастирских здања. Наравно, има и уређенијих обитељи. Досад су у епархији обновљена само три манастира: Спасо-Јаковљев у Великом Ростову, Толгски и Казански у Јарослављу. Остали се још увек налазе у фази рестаурације. Желели бисмо да се овај процес одвија брже, да имамо сталну финансијску помоћ и да не морамо да се уздамо у поједине прилоге или федералне програме. Чак и ако је манастир уређен као што је, на пример, Толгска обитељ, свеједно остају економски проблеми који се морају решавати из године у годину, тим пре што стално треба одржавати велики архитектонски комплекс. Нажалост, не полази нам за руком да брзо обновимо сваки манастир. Желели бисмо да свакодневни живот монаха у обитељима буде уређен, да боравак у манастиру буде благотворан и спасоносан, а да решавање свакодненвих питања не скреће пажњу с главног циља – стварања Царства Божијег у себи. Несумњиво, желели бисмо да има више монаха у манастирима. Ипак је монаштво на известан начин индикатор духовног стања друштва. Ако из своје средине можемо да дамо регрута за монашку војску, то значи да смо мање-више духовно здрави. Ако манастир постаје центар привлачења људи који траже духовни живот, нестаће и многи проблеми мирјана. – Толгски женски манастир Ваведења Пресвете Богородице у августу обележава своју 710. годишњицу. Какав значај за земљу, јарослављски крај и за вас лично има ова древне обитељ? Како ће Толгин дан бити обележен ове године? – Спомен на Толгску икону Мајке Божије се увек свечано обележава. Уочи празника из Јарославља се враћа копија Толгске иконе код које се затим на платоу између манастирских храмова служи свеноћно бденије. За празник се окупљају ходочасници из разних региона земље и иностранства. Често долазе гости из Ставропоља – места на којем се трудио светитељ Игњатије (Брјанчанинов) чије мошти почивају у манастиру. Видимо ходочаснике из Грчке, Белорусије, балтичких земаља и Молдавије. За празник се служи Света литугрија и литија у кедровој шумици где је Толгска икона пронађена. Икона је пронађена у данима који су били тешки по нашу отаџбину. Народ је 1314. године живео под бременом монголско-татарске најезде. И у ово, наизглед потпуно мрачно време, Господ је даровао чудотворну Толгску икону. Ако погледамо историју видећемо да је у Јарослављу тада владао кнез Давид Фјодорович, син Фјодора Црног, који је заједно с оцем и братом прослављен у збору светаца. Мошти кнежева су пронађене и почивају у Успењском храму у Јарослављу. Као што је икона тада постала заступница за људе који долазе да јој укажу поштовање, тако су јој се они и у току наредних времена молитвено обраћали и обраћају ради добијања помоћи и утехе. Сам Толгски манастир и монаси су у току целе историје наше многострадалне домовине делили с њом све невоље. Сетите се само времена Смуте кад су Пољаци поубијали манастирску братију. Или време прогона Цркве за време совјетске власти кад је манастир био затворен и кад је међу његовим зидинама организован поправни дом за децу. Сачувале су се фотографије разорених манастирских здања – храмова и конака претворених у рушевине које су предате епархији. Овај жалосни призор је умногоме био слика човекове душе која је заборавила Бога и изгубила пут ка Очевом дому. Обитељ данас више ни по чему не подсећа на рушевине које су предате верницима. Манастир се могао обновити само уз Божију помоћ и захваљујући великом труду мати игуманије и сестара, као и захваљујући ктиторима који и данас дају врло велики допринос манастирском животу. – Сви ми пред Богом ходимо и све се дешава по Његовој вољи, али како да се ми, хришћани, не бојимо у ово тешко време? – Времена су увек тешка. И од сваког човека не зависи само његова лична будућност, већ и срећа његових ближњих и рођене земље. Наш однос према унутрашњем духовном животу, наша жеља да идемо за Христом и корачање овим путем умногоме одређују живот око нас. Најистакнутији пример су животи преподобног Сергија Радоњешког и Серафима Саровског, као и житије сваког свеца који је свој живот поверио Богу. – Прошле јесени сте у ростовском манастиру Рођења Пресвете Богородице освештали храм у част Тихвинске иконе Пресвете Богородице (XIX в.), чија је рестаурација трајала шест година. Зашто је толико важно обнављати такве светиње без обзира на тешкоће које су с тим повезане? Како сте се осећали док сте освештавали овај храм? – Ростов Велики ми је веома драг. То је био први град чије сам манастире посетио дошавши у епархију 2020. године. А обнављање манастира Рођења Пресвете Богородице за град који је био једно од малобројних места где се крштавање становника одигравало уз непосредно учествовање равноапостолног кнеза Владимира, Крститеља Русије, умногоме је симболично. Као што је симболично и то што је обитељ у XIV веку основао светитељ Теодор, братанац преподобног Сергија Радоњешког. То је било веома тешко време за руску земљу, али уједно и врло благодатно. После татарско-монголске најезде многи храмови и манастир су разорени и изгубљене су занатске вештине. Још средином XIII века јарослављска војска је на челу с благоверним кнезом Константином који је касније прослављен у збору светаца изгинула у бици на Туговој гори бранећи град. Али већ 1314. године у близини Ростова се родио преподобни Сергије с чијим именом је повезан процват монаштва, а недалеко од Јарославља, у месташцету Толга исте године је пронађна Толгска икона и постављен је темељ за Толгски манастир. И за Ростовљане име преподобног Сергија има посебан значај. Он је живео и молио се на овој земљи. Овде су се подвизавали његови ученици. И тако кроз молитву светима, кроз спомен и чување са страхопоштовањем, чак не толико историје и културе, већ духа, одржава се наследност о којој се тако много говори у последње време. Рестаурацији манастира Рођења Пресвете Богородице су претходиле дуге године окупљања манастирског сестринства и много труда и молитве. Обнављање храма или обитељи је попут изградње човекове душе, унутрашњег света. То је веома тежак посао, али и врло захвалан. Последицу таквог духовног препорода представља обнављање зидина храмова и манастира. И има много примера како после обнављања светиња не само да су се око њих окупљале праве парохије, већ су се обнављала читава села. А чини се да је обнова Великог Ростова о којој многи размишљају и говоре, у великој мери повезана и са обновом ростовских манастира и храмова. – Владико, читавих тридесет година сте били на челу Иркутске катедре. Да ли сте наишли на примере истинског монаштва у иркутском крају, на Бајкалу, где поред великог броја будистичких дацана има само четири православна манастира? – Монаштво је почело да се обнавља без обзира на затварање манастира, прогоне и репресије. Као што се из човекове душе не може истргнути тежња ка повратку Богу, тако се не може уништити ни жудња да буде са Христом овде и сад превладавајући све саблазни искушења овог испразног света, без обзира на то што су за време совјетске власти манастири били затворени и што се претпостављало да мисао о монаштву није могла да се појави у срцима људи из Совјетског Савеза. Међутим, за нас је у тим годинама ипак било најбитније да отворимо православне парохије. Управо они су представљале основу православног живота у иркутском крају. Предстојала је изградња парохијског живота: окупљање парохијана, успостављање редовног богослужења, рукополагање нових свештеника-мештана, њихово одгајање и васпитавање. А раније се дешавало да кандидати дођу у Иркутск, буду рукоположени, па се врате у завичај. И даље није имао ко да служи. Тек кад су православне заједнице ојачале могло се размишљати и о организацији манастира. Управо јаке православне парохије су постале критеријум могућности обнове монаштва. Тако да је служење православне мисије која је усмерена управо на неуцрквљене и некрштене људе који о хришћанству знају само нешто површно и који често имају изврнуту и стереотипну представу подједнако актуелно као и пре револуције. Што се тиче улоге будистичких манастира, тим пре у Иркутској области, не треба је преувеличавати. Није их било тако много и њихов утицај се у међувремену није проширио на локално становништво. Тешко је говорити о примерима истинског монаштва у савременом животу. То Господ зна. Ми можемо да размишљамо о истинском монаштву кад проучавамо животе и сведочанстве о подвизима светаца. Данас немамо такве примере. Данашњи монаси теже ка томе. Они иду путем изградње истинског монаштва. – У каквом сећању вам је остало време кад је саборна црква у Иркутску тек била на извору свог дивног преображаја и у каквом сећању вам је остала иркутска паства? – За мене је иркутска паства моја прва катедра која ми је постала врло блиска. У њој сам и као јеромонах служио у парохијама. Овде је почела моја архијерејска служба која је трајала тачно тридесет година. Обновљени и изграђени храмови, рукоположени млади свештеници – све је то прошло кроз срце. И то се никад не може завршити. Незаборавне су службе у Знаменском храму код моштију светитеља Инокентија које су обретене у јарослављском крају и пренете у Иркутск, што смо тада доживели, а и сад доживљавамо као известан благослов и покровитељство светитеља и као његову помоћ у нашем труду. Сећам се труда на осликавању Богојављенског храма. Заједно са стручњацима, између осталог, са изванредним мајстором Михаилом Лутаенком – заслужним сликаром Русије, врло религиозним човеком који одлично познаје каноне, бирали смо теме и њихов распоред. Треба рећи да су иркутски храмови пре револуције слабо осликавани. На пример, у саборној цркви је осликана само горња купола и насликана су четворица јеванђелиста, а сав преостали део врло лепог храма није био осликан. Тада је то било врло скупо, а и путовање из централних рејона који су имали чувене иконописне школе и традицију је одузимало врло много времена. Зато смо се испочетка, ако се сачувао само један елемент фресака и ако је све остало било изгубљено и није остало никаквих приказа и сведочанстава, трудили да обновимо оно што је раније урађено и допуњавали смо то савременим фрескама у старом стилу. У Иркутску је било таквих храмова. Тамо смо дорађивали скице, али смо то увек радили колегијално, са сликарима. У Иркутску сам одржавао добре дугогодишње односе с Валентином Григоријевичем Распутином. На сусретима с њим су се рађале изванредне идеје. Разматрали смо Дане руске духовности и културе и оснивање Православне женске гимназије, издавање Иркутског књижевног часописа и рад епархијског позоришта. Овде сам се, у близини Знаменског храма где су сахрањени истакнути грађани Иркутска опростио с Валентином Григорјевичем 19. марта 2015. године испративши га на вечни пут. – Колико дуго сте били старешина храма Ваздвижења светог Крста – истакнутог представника стила „сибирског барока“ који се налази под заштитом Унеска? Да ли сте за време проскомидије користили копље свештеномученика Михаила Околовича које се чува у храму? – Храм Ваздвижења часног Крста је од почетка изградње замишљен као један од највећих у граду. И место за његову изградњу није случајно изабрано – овде је подигнут крст код којег су становници Иркутска често долазили да се помоле. Крајем XIX века Царска археолошка комисија је цркву Ваздвижења часног Крста укључила у Свод споменика отаџбинске старине. За време Совјетског Савеза, до 1991. године, храм је био саборна црква. На преласку из једне епохе у другу храм Ваздвижења часног Крста је као архитектонски споменик захтевао велику пажњу, зато што се разарања из тих година могу окарактерисати као ужасна. Тако смо чак морали да обнављамо чак и цигле са украсима. Све што смо могли и што нам је тада било дозвољено да урадимо у оквиру закона ми смо учинили, чак и поред тога што нисмо имали ни довољно средстава, ни могућности. Новац за рестаурацију храмова није издвајан. Само смо једном добили средства захваљујући којима смо успели да обновимо кров изнад једног од олтара. Храм је био потпуно попуцао, зато што се у Иркутску стално дешавају земљотреси и многе зграде се руше. Чудно је то што су храмови изузетак на том списку. С једне тране, то јесте чудо, а с друге је последица инжењерске мисли у време пре револуције. Храмови су се градили тако да се не сруше за време земљотреса и да стоје вековима. – Ако се упореде Иркутск и Јарослављ, какве су особености ова два толико различита региона? Чему вас је научио Сибир и чему вас данас учи Јарослављ? – Одмах бих желео да истакнем да чак и поред толико година прогона вере спомен на светитеља Инокентија у иркутском крају још увек снажан. То се види и по томе што дечаци често добијају име Инокентије. Међутим, веза између иркутског и јарослављског краја не постоји само преко светитеља Инокентија. Не заборавимо да је владика Нил (Исакович) који је сахрањен у дворишту јарослављског музеја-националног парка некадашњој порти манастира Преображења Господњег, служио је као архијереј на Иркутској и Јарослављској катедри. Светитељ Агатангел чије мошти почивају у Казанском женском манастиру у Јарослављу, служио је у Иркутску. Региони су различити, али имају много тога заједничког. И тамо и овде је потребна проповед речи Божије, али не спољашња, која потреса ваздух, већ коју примају људске душе и срца. И тамо и овде се треба бринути о хришћанском моралу. Треба улагати напор да би се народ окупио и да би се градио као целина. – Владико, шта или ко вам представља инспирацију на монашком путу? – За мене је пример било и јесте служење архимандрита Серафима (Тјапочкина). Отац Серафим је био мученик и исповедник. Премда је умро природном смрћу, цео његов живот је био страдалнички. Много година је провео у прогонству само због вере. За мене је драгоцен пример његовог монашког служења. Волео је службу. Богослужења су дуго трајала, до шест сати. За време обичних дана је служио код куће. Међутим, подвиг оца Серафима се није ограничавао богослужењем. Он је био исповедник и исповедао је Христа свим својим животом. Наизглед је био затворен, али испуњен снажном љубављу. Видео је срце сваког човека који је долазио код њега. Поседовао је дар прозорљивости. Отац Серафим је био изабраник Божији, старац и човек, не само виђења, већ и знања. Видео је човека, познавао га је, пред њим је човек који је долазио стајао као на рендгену. Уједно је био врло талентован и образован човек с педагошким талентом. И крст који је носио обичан човек није могао да понесе, није било могуће носити га без Божијих дарова. – Данас монах више није један од хиљаду, већ један од пет-десет хиљада. Како Христови ратници да се спасавају у наше дане? Које речи им говорите за утеху и како храбрите јарослављску паству и монахе? И шта вама лично даје снагу? – Господ нам је оставио речи утехе рекавши да је с нама до свршетка света (в.: Мт. 28: 20). Желео бих да то никад не заборавимо, као и да знамо да је Христос пут, истина и живот (в.: Јн. 14: 6). https://srpska.pravoslavie.ru/162944.html

Велико се крије у једноставном и неизвештаченом, као грумење злата у недрима земље, бисери у шкољкама, а дијаманти у неугледним рударским коповима. Преподобни Сергије је светац у којем се иза наизглед оскудног, неупадљивог и смерно-кротког живота крије нешто неописиво драгоцено, блиско срцу и бескрајно значајно, али такво да се не може описати речима. Хоћемо ли наћи другу тако сиромашну обитељ приликом њеног оснивања? Хоћемо, али управо међу таквим подвижницима који су попут самог Сергија, а од којих су неки били његови ученици. Тиха светлост бакље, једноставни дрвени Путири за Литургију, одећа од јуте. Трошне келије у густој шуми. Али управо овде се чисто срце удостојило да постане обитељ Свете Тројице. Управо ова келија која је направљена од грубо тесаних борових стабала, примила је под своје сводове Небеску Царицу. Данас је на овом месту, где се некад налазила келија преподобног – Серапионова палата, и тамо је велика икона Јављања Мајке Божје светом Сергију. Покушајте да се сетите бар једне поуке аве Сергија и нећете знати шта да кажете. Покушајте да пронађете бар једну његову проповед, поуку и посланицу, и то вам неће поћи за руком. Сачувало се једино краће завештање које садржи мали број речи, а које је у житију забележио његов пажљиви ученик Епифаније Премудри. Сергијев духовни геније састоји се у томе што он није размишљао о смирењу, већ је смерно живео. Преподобни није водио богословске разговоре о Тројици, он је созерцавао Тројицу. Созерцање се рађа у чистом срцу које као глатка површина бистре воде одражава светлост Сунца које је изашло. Христов дух примљен срцем грејао је и срца људи који су долазили код Сергија. И зато се кроз векове људски поглед и хотимице и нехотице устремљивао ка њему, ка преподобном кротком старцу. Преподобни Сергије је назван сабирачем руског народа. Заиста, сви теже ка њему. Поштују га и учени и неуки, славни и непознати. Он је привлачио војсковође и сељаке, кнежеве и прост народ и свако је добијао нешто своје, оно што треба баш његовом срцу. Да ли многи знају да је царица Катарина II, која се занимала за стару руску књижевност била толико очарана преподобним Сергијем да је написала његово житије? Можда осећајући покајање због телесних немоћи, чезнући за истински чистим, правим и узвишеним; можда видећи у томе корист за грађане наше велике државе; а можда због једног и другог заједно – не знамо све. Јасно је само једно – владарка је нашла времена да својеручно напише житије преподобног Сергија, разуме се, базирајући се на древним казивањима. Да ли многи знају да се преподобни Сергије лично јавио светитељу Филарету Московском кад је овај осећао известан страх одбивши захтев самодршца Николаја I да освешта Тријумфалну капију с ликовима античких паганских богова. Светитељу је претила немилост, душа му је туговала. И кад се свети Филарет већ спремао на починак, како сам каже: „Врата која обично закључавам тихо су се отворила и ушао је Преподобни, стар, сед, мршав, средњег раста, у мантији без епитрахиља, сагнуо се према кревету и рекао ми је: ‘Не тугуј, све ће проћи...’ И нестао је.“ Ево, ову утеху преподобни Сергије заиста даје свакоме ко је по својој души, по стремљењу свог срца – његов ученик. Шта за мене лично значи преподобни Сергије Радоњешки? Он је отац, он је рођени покровитељ, он је помоћник и наставник пун љубави. Као млад и духовно нејак ступио сам под сводове Сергијеве обитељи – у богословију код Тројице. Седам година сам се школовао под благодатним покровом Пречисте – Лавра се назива уделом Небеске Царице, јер је Она обећала Сергију да ће увек бити уз његову обитељ; једанаест година сам живео покрај обитељи, затим сам се након осам година лутања вратио у луку аве Сергија. Чинио сам грешке од којих ми се данас леди крв. Али ево шта је чудно: преподобни Сергије је био поред мене и у најтежим тренуцима. Несхватљиво је, али сам рукоположен у свештенички чин управо у обитељи Сергија на његов јесењи празник. Над моју породицу су се навлачили и изнад ње су се расејавали облаци. Као слабе овчице прибијали смо се једни уз друге, прогањани тамо и овде, понекад у беспарици, понекад принуђени да лутамо због људске злобе. Људи су шутирали наша врата, као бесни пси су кидисали на нас тамо где смо живели и због људске мржње чешће смо долазили у Сергијеву обитељ, с малом децом смо проналазили уточиште у Лаври као у неизрецивом људском пристаништу. Два пута се над мојом главом, како ми се чинило, надвијала страшна опасност од других људи, срце ми се стезало, светлост је тамнела у мојим очима. Међутим, срдачна молитва Преподобном би одједном растерала сва искушења, сплетке су нестајале, зле намере су се разбијале у парампарчад. Помоћ је долазила толико очигледно да сам се плашио тако очигледног одговора. Нисам имао чиме да узвратим, нисам имао одлучности да водим савршенији живот, поново сам падао у раније слабости и грехове. Истовремено сам примећивао: молитва из самог срца, из све дубине душе, из целог бића, прима се одмах. А преподобни Сергије је поред мене као духовни отац који ме воли. Прошле су године, деценије. С чуђењем сам око себе приметио да многим мојим познаницима преподобни Сергије не само да је помогао, не само да се просто одазвао на молитву, већ се некима јавио непосредно, тешећи и спасавајући их, Тако је било с нашем срцу драгим старцем архимандритом Кирилом (Павловом) чији рођендан, по неизрецивом Промислу Божјем пада на јесењи празник Преподобног. Заправо, отац Кирил је свима нама био као очигледна слика, као живи пример преподобног Сергија. У његовом животу је био случај кад су хтели да га истерају из манастира, практично да га отерају у прогонство, да га отерају некуда далеко од Лавре. А за многе оце Лавре – овде постоји једна специфична ствар – у срцу се гради, нећу се уплашити да то кажем, духовно сродство с преподобним Сергијем. Сродство такве врсте да просто не могу да замисле себе ван Лавре. Ни на какво епископство, ни на какве привилегије, статусе и дужности они неће пристати у замену за обитељ Преподобног. И отац Кирил је стално подсећао браћу на то: „Из Лавре преподобног не треба никуда одлазити по својој вољи.“ Али донета је одлука да се истера сам отац Кирил. Он је туговао и молио се, с људске тачке гледишта било је тешко нешто предузети. Једном је целивао мошти преподобног Сергија, погнуо је главу до кивота. неки су приметили да није одмах подигао главу. Од тог тренутка се душа оца Кирила смирила. Није никуда отишао из Лавре. После извесног времена открио је блиским људима да је у том тренутку видео како му је сам преподобни Сергије загрлио главу и нежно рекао: „Нећу те пустити да одеш одавде.“ Преподобни Сергије је утешитељ, он је поред сваког свог ученика. Ево, на пример, јеромонах И. Заједно смо студирали. Изузетно добар и кротак човек, он је и тада био ученик преподобног. Једном му се десила непријатност: за време ручка кост му је застала у грлу. Одвели смо га у амбуланту. Тамо није било лекара и неко је посаветовао да одемо у храм Свете Тројице код Преподобног док не дође лекар. Дакле, одвели смо га, немог, у храм где почивају мошти аве Сергија. Касније је причао, кад је већ улазио у сам храм из припрате Тројичког храма, одједном је угледао преподобног Сергија, који му је пришао, дотакао му је руком грло и у том тренутку је све прошло, као да није било никакве кости. Ово ни из далека није једини случај, нећемо препричавати (делимично смо их већ објавили). Једни су видели преподобног Сергија у свом детињству кад се мама бринула за дечицу, а овој дечици се у том тренутку јавио Преподобни тешећи и бодрећи их. Друге је исцелио од безнадежне болести. Треће је извео из замршених животних проблеми. Иза свих оваквих случајева осећа се кротка љубав и смирено срце аве Сергија. Чуда Преподобног нису толико позната, она не вичу о себи. Она се чине тихо. Као што је и сам преподобни Сергије за свог живота остајао у сенци и непознат. Осим тога, ако човек унапред тражи чудо и мисли: помолићу се и добићу нешто натприродно, он је близу прелести. А кад се срце стеже због безизлазно тешке ситуације и кад смиривши се до саме дубине вапије из ове дубине молитву Богу и Његовим светима, долази помоћ. Поред нас су такви заступници као што је преподобни Сергије Радоњешки. И то нам даје утеху. Ми, мртви, идемо код њега живот како бисмо постали заједничари Живота чији је он заједничар постао у изобиљу. Ми, горди и ташти, и нехотице повијамо главе пред његовим смирењем, јер нам се у њему очигледно јавила Христова кротост. Ми, тешко поправљиви, налазимо код њега подршку и надахнуће тако да се понекад повлаче и најзапуштеније болести душе. Преостаје нам само да од свег срца кажемо: „Преподобни оче наш Сергије, моли Бога за нас.“ Свештеник Валерије Духањин https://srpska.pravoslavie.ru/134502.html

Хуманитарна акција "Банка хране", у организацији Мисионарског братства Светог архиђакона Стефана при београдском Манастиру у Сланцима, трајаће од 11. до 13. октобра 2024. у чак 25 продавница трговинских ланаца Макси и Темпо (списак је на плакату поред). Свако ко жели може у том периоду да купи намирнице дужег рока трајања и остави их у посебним кутијама у поменутим продавницама. О томе нам говоре Александар Митровић и Владимир Јовановић, позивајући све житеље Београда да на овај начин помогну потребите породице. Следи извод из разговора који на линку испод можете да чујете у целини: Извод из разговора у Јутарњем програму: Цео разговор је на линку: Из "Јутра": Владимир и Александар - Радимо за плату у небеској противвредности Извор: Радио Слово љубве

Велика хришћанска светиња, коју је из Антиохије у Србију донео Свети Сава 1233. године, данас се чува у срцу Сарајева, доносећи мир и утеху верницима из свих крајева света. Света Текла, прва Христова мученица међу женама, позната је по свом неустрашивом сведочењу вере и многим чудима. Њена света рука чува се као велика реликвија, а њен пут до Балкана повезан је са Светим Савом. Он је 1233. године донео њену свету руку из Антиохије у Србију, где је ова светиња била чувана све до 1730. године, када ју је патријарх српски Арсеније ИВ поклонио Старој цркви у Сарајеву. У Русији, 1873. године, израђена је бисерна рукавица у којој се ова реликвија чува до данашњег дана, што додатно подвлачи њен значај и поштовање широм православног света. Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Стара црква на Башчаршији, вековима стоји као тихи сведок историје Сарајева. У свом каменитом окриљу чува дубоко укорењене трагове прошлих времена, а њени зидови, изграђени од кречњака и украшени двоструким аркадама, сведоче о вери, искушењима и обнови. По предању, ова православна светиња потиче из средњег века, иако су многи писани докази о њеном постојању изгубљени током турских освајања. Њена основна архитектонска структура интригира сваког посетиоца – дуга свега 14,5 метара, а широка 16,5, са високим сводовима и стубовима који пресецају простор на више нивоа, симболизује скромност, а опет постојаност вере која одолева вековима. Иако је црква више пута страдала од пожара, сваки пут је из пепела израсла још јача, а њени темељи остали су дубоко усађени у земљу, као непоколебљиви знак присуства православља у срцу Сарајева. Оно што Стару цркву издваја јесте њена ризница, дом непроцењивих реликвија које и данас привлаче вернике и знатижељнике из свих крајева света. Поред десне руке Свете Текле, у овом храму чувају се делови моштију Светих Пантелејмона, Макрине и Јакова Персијанца, сведочећи о небеској и земаљској повезаности. Ове реликвије, сачуване кроз столећа, представљају непроцењиво духовно благо, али и симбол наде и утехе за сваког посетиоца. Многе важне личности пролазиле су кроз врата ове цркве, дивећи се њеној унутрашњој лепоти и сакралном благу које чува. Међу њима се издваја посета шпанског краља Хуана Карлоса и његове супруге Софије 1985. године, која је оставила дубок утисак на ову заједницу и сведочила о универзалној вредности коју ова светиња има за све људе, без обзира на порекло или веру. При овој цркви је и Музеј Старе српске православне цркве – ризница духовне и уметничке вредности. Музеј је основан крајем XИX века, захваљујући црквеном тутору Јефтану Деспићу, и од тада је проширен и обогаћен небројеним драгоценостима. Унутрашњост музеја одише духовним спокојем, док посетиоци могу видети ремек-дела домаћих и страних уметника, међу којима се посебно издвајају иконе Светог Ђорђа и Светог Димитрија, дела српског сликара Лонгина из XВИ века. Поред слика, музеј чува богослужбене предмете, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине, етнографске предмете и старинско оружје. Музеј посвећен Светој првомученици Текли није само чувар прошлости, већ и место где се духовна енергија протеже кроз векове. Овде, свако ко крочи осећа тишину и тежину историје, али и снагу вере која је преживела сва искушења. Између камених зидова и драгоцених реликвија, прошлост Сарајева оживљава пред очима сваког посетиоца, подсећајући на то да су вера, љубав и уметност нераскидиви стубови хришћанске духовности. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25644/ruka-svete-tekle-relikcija-cuda

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август). https://spc.rs/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/

Сазнавши у далекој Канади, где се налази у канонској посети тамошњем свештенству и верном народу, за катастрофалне поплаве у Херцеговини, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је дао налог Верском добротворном старатељству у Београду да преко Епархије захумско-херцеговачке најугроженијим породицама упути једнократну помоћ у износу од 100.000 евра. Помоћ ће бити подељена без обзира на то које су вере и ком народу припадају. Духовни поглавар православних Срба се моли Спаситељу Христу за све пострадале, да Господ пружи утеху њиховим породицама и да заустави поводањ како би страдање и уништавање имовине коју су стицала поколења престало. Светејши Патријарх Порфирије апелује на све народе Балкана, а посебно у Републици Српској и Босни и Херцеговини, да у овим тешким данима покажу међусобну солидарност, јер смо сви потребни једни другима. https://spc.rs/patrijarh-porfirije-pomoc-postradalim-u-poplavama-u-hercegovini/