Jump to content

Све активности

This stream auto-updates

  1. Последњих сат времена
  2. Данас
  3. Штета ако ће због овога да изгуби популарност покрет МИ. Нисам паметан, не могу предвидети последице на поновљеним изборима.
  4. Несторовић и Павић се огласили: Нисмо напустили покрет него састанак Посланици листе „Ми – Глас из народа проф. др Бранимир Несторовић" - Бранимир Несторовић и Александар Павић објавили су саопштење за јавност након што је објаљено да су напустили тај покрет. Саопштење преносимо у целости: "Саопштење за јавност, а најпре свима који су дали свој глас за листу „Ми – Глас из народа проф. др Бранимир Несторовић" Приморани смо, нажалост, да одговоримо на саопштење за јавност од 21.2.2024. са неадекватним потписом ”Покрет МИ – Глас из народа”, ради потпуног обавештавања јавности, наших гласача и оних који су својим пожртвованим радом допринели нашем изборном успеху. Дато саопштење износи непотпуну слику дешавања на последњем састанку оснивача организације МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА, а брзина његовог издавања нас наводи да сумњамо у његове праве мотиве. Наиме, тачно је да су проф. др Бранимир Несторовић и Александар Павић напустили састанак оснивача Удружења грађана МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА одржан у уторак 20.2.2024. Међутим том напуштању су претходила изузетно непријатна и неприхватљива дешавања која су довела до тог расплета. У петак 16.2.2024. после организационог скупа у Панчеву, Драган Станојевић је покушао да испровоцира Александра Павића тако што му је претио физичким насиљем на јавном месту и лично га увредио. Разлог за Станојевићеву нервозу је био једноставан. Фирма задужена за књиговодство наше изборне листе нас је обавестила да не жели више да сарађује са нама због у најмању руку упитних захтева које јој је постављао Станојевић, о чему су обавештени др Несторовић, Синиша Љепојевић и Александар Павић. Да су ствари биле чисте, све би могло да се објасни и разјасни. Међутим, Станојевићева претња физичким насиљем - коју наравно није био кадар да испуни - је био само потврда да ту нечега има и да постоји опасност да интегритет нашег покрета буде доведен у питање. Стога је на поменутом састанку оснивача од 20.2.2024. Александар Павић отворио састанак тако што је осталима изнео детаље неуспеле Станојевићеве провокације у Панчеву, уз став да он више не може да сарађује са неким као што је Станојевић ни по једном основу. Др Несторовић се сложио са Павићем и изнео још неке детаље из разговора са нашом ускоро бившом књиговодственом фирмом, као и још неке негативне оцене Станојевићевог деловања. Затим је изнео став да нова странка под називом ПОКРЕТ МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА треба да има председничко устројство, јер се досадашњи начин одлучивања показао недовољно делотворним, а он лично је понео несразмеран терет као носилац листе и њено најпрепознатљивије лице и стога сматра да треба да има и председничка овлашћења. У том ставу га је подржао Александар Павић, заједно са Синишом Љепојевићем. Међутим остала четири оснивача су гласала против става др Несторовића, што је, уз неадекватну реакцију осталих оснивача на неуспелу провокацију Станојевића, довело до одлуке др Несторовића и Павића да напусте састанак – али не и Покрет, као што је наведено у саопштењу оних који очигледно покушавају да га присвоје. Наиме, Покрет тек треба да се региструје по закону о политичким странкама, тако да он формално тренутно не постоји. Оснивачи су у седмицама после избора пробали да постигну сагласност о томе како будући Покрет треба да изгледа и више пута прерађивали предложени статут. Међутим, очигледно је да смо имали различита виђења будућег устројства Покрета – и то не само по питању облика његовог руковођења. Наша неслагања су била и принципијелна: - Др Несторовић и Александар Павић су били мишљења да руководећи орган треба да се прошири за бар још троје квалитетних људи, али су налазили на противљење осталих оснивача, који су изгледа били задовољнији са статусом недодирљивих првобораца, - У последње време је примећено да се Драган Станојевић у неким медијским наступима представља као ”политолог”, иако смо свесни да он не поседује такву диплому. Један од основних принципа нашег окупљања било је враћање меритократије и струке у вођење јавних послова. Ми нисмо претходно инсистирали на поседовању факултетске дипломе као предуслову за прикључивање Покрету, али смо такође против лажног или неадекватног представљања. Додатно занимљиво је то што је баш Станојевић био највећи противник укључивања других квалитетних и истински образованих људи – укључујући и докторе наука – у врховни руководећи орган покрета. Иначе смо за Станојевића добијали мноштво упозорења са разних страна српског расејања, али једноставно нисмо могли да реагујемо пре него што смо имали бар неки опипљив доказ или назнаку. - Др Несторовић и Павић су били изузетно незадовољни недовољном одговорношћу Бранка Павловића у избору Александра Јерковића као носиоца листе за Београд и последица које је тај катастрофални избор имао по нашу изборну листу и наше репутације. Испоставља се да је Павловић, мимо знања осталих, давао одређена обећања Јерковићу, што бар делимично објашњава Јерковићеве касније реакције и захтеве. По нашем мишљењу, јавно признање грешке није било довољно, поготово што је Павловић почео да уноси нездраву атмосферу у нашу организацију, са даљим покушајима кадрирања на своју руку и кварења односа са неким од кључних људи, као и истурањем личности повезане са западним НВО. Могло би још ствари да се наведе, али је и овај кратак преглед сасвим довољан да покаже колико је лажна слика коју су они који настоје да присвоје име Покрет МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА покушали да изнесу у јавност, што додатно доводи у сумњу њихове праве мотиве. За крај, јасно је да током кратке изборне кампање, листа МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА не би могла да пређе цензус да носилац листе није био др Несторовић, који је и даље потписник споразума групе грађана о изласку на изборе, заједно са Александром Павићем и још неколико посланика. Они који сада, на крилима популарности др Несторовића, покушавају да крену својим путем овенчани посланичким мандатима које су највише захваљујући њему стекли су, наравно, слободни да то раде. Али не на уштрб истине, и не тако што ће покушати да присвоје име МИ – ГЛАС ИЗ НАРОДА као искључиво своје, а најзаслужнијег за изборни успех означити као ”разбијача” организације. О даљим формалним и практичним корацима ћемо ускоро обавестити јавност". https://sputnikportal.rs/20240221/nestorovic-i-pavic-se-oglasili-nismo-napustili-pokret-nego-sastanak--1167906911.html
  5. Покрет МИ – Глас из народа САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ У току процеса преображаја Покрета МИ – Глас из народа дошло је до извесних неспоразума унутар руководства, групи од седам оснивача, и Др Бранимир Несторовић и Александар Павић су јуче, 20. фебруара 2024. године, демонстративно напустили Покрет МИ – Глас из народа. У сенци неспоразума и инсинуација против неких од оснивача Др Бранимир Несторовић је онда ултимативно тражио да он буде председник те странке иако је било договорено да се остане при изворном принципу колективног руководства које чини седам оснивача. На гласању тај ултиматум Др Несторовића није добио подршку већине оснивача и он је потом демонстративно напустио Покрет а за њим и Александар Павић. Покрет, међутим, наставља са планираним радом и преображајем у политичку странку. Њиме ће руководити Веће Покрета које чини пет оснивача, Синиша Љепојевић проф. др Митар Ковач, проф. др Јован Јањић, Бранко Павловић и Драган Станојевић, Према томе, у раду Покрета све остаје по старом и планирани циљеви се остварују. Другим речима, покушај разбијања Покрета није успео и рад се наставља без оних који су његово разбијање покушали да изведу. Време ће показати који су били стварни мотиви и циљеви разбијања Покрета. Овим поводом, сутра, 22.02.24. у 13 часова у Медија Центру (Теразије 3) биће одржана конференција за штампу Покрета МИ… Покрет МИ – Глас из народа 21.02.2024 https://miglasiznaroda.rs/saopstenja/saopstenje-za-javnost/
  6. Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr
  7. Шест књига викарног Епископа хвостанског г. Алексеја биће представљено на Звездари - у четвртак, 22. фебруара 2024, у свечаној сали Општине Звездара (Булевар краља Александра 77), од 19 часова. Добро дошли! Говориће свештеник Борислав Петрић, протођакон др Дамјан Божић, одломке ће читати првак драме Небојша Дугалић, учествоваће Хор цркве Светог Пантелејмона. Извор: Радио Слово љубве
  8. Oda se desi uninije. Da li ljudska duša teži nečemu što joj ovaj svet ne može pružiti? Šta može ispuniti njenu prazninu? Da, teži miru. A miran i spokojan um, je pravedan um.
  9. Јуче
  10. @Ćiriličar Прошли експо је коштао три милијарди евра, а у наш ће се уложити две и по. Цифра од седамнаест и више милијарди се односи на укупно улагање укључујући инфраструктуру по целој Србији, аутопутеве, брзе саобраћајнице, брзе пруге, биофор, опрема за болнице итд, што до 2027. треба да се постигне.
  11. Сваки верник треба да се труди да оде на небо, то је смисао нашег хришћанског живота. Мислим да већ током земаљског постојања учимо шта су рај и пакао. Бунтовни живот, душевна тежина и бол, унутрашња мука - ово је паклено стање. Када имамо мир, спокој и радост у нашим душама, посебно после молитвеног општења са Богом или причешћа , то значи да смо дотакли светлост коју само Господ може дати. Тада се умом, осећањима и целим бићем налазимо у сасвим другом стању и приближавамо се замисли шта праведника чека после упокојења. Морамо да покушамо да живимо овај живот на такав начин да се не плашимо смрти . Штавише: митрополит сурошки Антоније је рекао да га је отац научио да живи тако да радосно дочека своју смрт. Ако човек успе да то схвати, наћи ће душевни мир. Неће се толико плашити смрти и одвајања од вољених, биће миран духом. Светитељи су много година чинили подвиге да би стекли душевни мир и нашли место на небу. Уче нас да будемо стрпљиви и упорни у настојању да задобијемо Царство Небеско. Питање које разматрамо односи се на човеков однос према Богу. Многи Га доживљавају као захтевног, страшног, строгог. То уопште није тако. Наравно, доћи до неба није лако, али Бог чека сваког од нас. Само треба да научите... да будете једноставни. Мислим да се свако од нас сећа речи Светог Амвросија Оптинског: „Где је једноставност, има на стотине анђела“. Такође треба да научимо да прихватамо вољу Божију, Његову промисаону бригу о нама. Морам да разумем шта тачно прекида везу између мене и Бога. Морамо Га осећати као своју породицу. Док се то не деси, Он ће нам се чинити да кажњава и захтева. Али није Господ тај који кажњава! Најчешће се човек кажњава када чини своју вољу и одбија да прихвати вољу Божију. Небо није нека одређена територија оивичена оградом. Има довољно места за све. Немогуће је да човек и замисли како је тамо. Знамо да тамо душе пребивају са Богом – сетимо се шта је Спаситељ рекао добром разбојнику: „... заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Сетимо се и како су први људи, Адам и Ева, окусили ово стање, како им је било добро, али чим су сагрешили, одмах је наступила пометња у њиховим душама, изгубили су блаженство у коме су били. Дакле, рај није толико станиште праведника, већ више стање духа који је у јединству са Богом. Пре него што се забринете да ли ће на небу бити довољно места за све, потребно је да себи искрено одговорите на питање: да ли сам спреман да се сјединим са Богом? Да ли чиним оно што је потребно да стигнем тамо? Ако човек не познаје Бога, шта ће онда радити на небу? На крају крајева, небо нема ништа заједничко са нашим стварним светом. Можда је, ако нисте размишљали о томе, време да то учините и почнете да градите однос са Богом. Где почети? - упознајте Га. Научите комуникацију и молитву. Идите у храм Божији. Неки нецрквени људи мисле да Црква има само забране, али то није тако. Ако човек жели да прима светска добра, брине о њима, зарађује од њих, нико га у томе не спречава. Црква нас учи да стекнемо душевни мир. Она препоручује да се одрекнете непотребног, сувишног, али вас не присиљава на то. У храму чак и атмосфера доприноси промени човека, довођењу његових осећања у ред. Тамо влада добар осећај. Многи људи, чак и нецрквени, долазе у цркву и осећају лакоћу и мир. Ако је тако, онда идите у ову светлост, она ће вас просветлити. Ако не желите мир и светлост, одлука је ваша. Само немојте се изненадити ако одједном нема довољно места за вас на небу. протојереј Георгиј Клапчук https://gorlovka-eparhia.com.ua
  12. На празник Светог мученика Трифуна 2024. године, Високопреподобни архимандрит Методије са братством дочекао је Митрополита стагонског и Метеора г. Теоклита и игумана манастира Велики Метеор, архимандрита Нифона. Приликом посете Светој царској српској лаври, као благослов из манастира Велики Метеор, донео је делић моштију Преподобног Јоасафа, који ће и остати као дар у манастиру Хиландару. Преподобни Јоасаф, Јован Урош, био је последњи мушки изданак лозе Немањића. Уједно је и последњи српски владар који је носио царску титулу. Био је син Симеона Уроша Немањића и синовац Цара Душана. Након неколико година владавине, одрекао се царског престола и замонашио у манастиру Велики Метеор, где почивају његове мошти. Вест о томе да је наследио престо затекла га је на Светој Гори. Када су Турци заузели Тесалију, неколико година провео је живећи у светогорском манастиру Ватопеду, где су својевремено, два столећа раније, боравили и његови преци, монаси Симеон и Сава. Заједно са Светим Атанасијем Метеорским, својим духовним оцем, убројан је у ктиторе Метеора. Кaо и други Немањићи, подизао је цркве и помагао многе манастире. Упокојио се, након више од четири деценије монашког живота, у једној малој келији на Метеору 1423. године. Прошле године је у Mитрополији стагонској уприличен симпосијум поводом 600 година упокојења овог Преподобног, на којем су учествовали игуман и братија манастира Хиландара. Том приликом је договорено да митрополит и игуман донесу делић моштију Преподобног Јоасафа на дар српском манастиру на Светој Гори, што је на овај дан и остварено. Тропар Светом Јоасафу (глас 3): Срцем и душом си заволео Господа Христа, све лепоте света си оставио, и више си волео да у смирењу и послушању Богу служиш, него да на престолу царском седиш. Зато те побожно хвалимо и свету успомену твоју прослављамо, кличући: Оче Јоасафе, богоблажени, моли Христа Бога, за спасење нашег рода хришћанског. Извор: Манастир Хиландар
  13. Братство Саборног храма св. Архангела Михаила у Београду, на челу са старешином, Преосвећеним викарним Епископом јегарским Нектаријем, позива благочестиви народ на Свету Тајну јелеосвећења, која ће бити служена у петак 23. фебруара 2024. године од 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"
  14. Ево шта енглески југословен прижељкује:
  15. Сретење је празник сусрета Бога и човјека. Човека који је ишчекивао сусрет са Богом. Желио бих да се задржим на оној тачки ИШЧЕКИВАЊА и СУСРЕТА. Цијели наш живот је саткан од ишчекивања. Када смо млади чекамо неке ствари да нам се десе у животу. Да нешто научимо, неко да се ожени, уда, да нађемо посао, да родимо дјецу, да учинимо неке ствари онако како ми замишљамо да је добро. Да добијемо једно, да достигнемо друго, да зарадимо треће. Та ишчекивања у многоме крију и оно чему се надамо. Дакле, које ствари у нашем животу сматрамо значајним. И зато када будемо могли да схватимо шта ишчекујемо у нашем свакодневном животу, шта је то што би нас испуњавало потпуно, тада ћемо разумјети гдје се налази ризница, благо нашег срца. Шта је то најзначајније у нашем животу. Шта је прво у нашем животу. Шта нас испуњава. Шта нам даје ентузијазам, ту лијепу лудост, радост живота. Настављајући наш живот, почињемо да успијевамо или не успијевамо да постижемо неке ствари. Због тога се испуњавамо осећајем среће ако успијемо или осећајем туге ако нисмо успјели. Један латиноамерички философ, мислим да се ради о Фернарду Песои, каже да је туга резултат ишчекивања које се никада није испунило. Човјек почиње да стари када стане да ишчекује, када престане да се нечему нада. Данашњи јеванђелски одељак пред нама доноси примјер двоје старих људи- Симеон и пророчица Ана. Њих двоје су ишчекивали да виде избављење Израиља, дакле сусрет са спасењем, сусрет са Оним који чини апсолутни смисао њиховог постојања. Тако ови толико стари људи постају символ младости, животности. И није случајно што је у неким Црквама празник омладине управо Сретење. Ово двоје стараца откривају шта је младост у коначници. Откривају нам јачину, силу једног ишчекивања који се непрестано испуњава, нема краја. Исту ту љепоту ишчекивања има и сусрет. Овдје има једна тајна: сусрет двоје људи који воле није коначност, није нешто достигнуто, већ је једно непрестано ишчекивање и сусрет истовремено. То је једно непрестано стварање и срећа. И управо је такво ишчекивање и тај сусрет начин Божији, начин сусрета са Богом. Јако много волим личност пророчице Ане. Та предивна слатка личност срета се само у овом јеванђелском одељку. Непрестано је у храму, служи у једноставности потребама храма, исчекујући да се сусретне са Богом. Не гледа шта ко ради и прича у истом том простору. Служи са љубављу, смирено, пуним срцем. Зна коме служи. Срце и ум су јој устремљени према горе, према Богу. Живјела је са мужем 7 година у браку. Када је умро њен муж, од тада се посвећује светињи. Неко би сада казао да је то личност којој се не даје посебан значај. Многе такве личности пролазе поред нас непримијећене Зашто? Зато што имају своје ишчекивање, живе то ишчекивање, и оно им даје мир, радост, даје пуноћу и смисао живота. Немају потребу ни за каквом потврдом овдје на земљи. Чине велике подвиге, велика дјела у тајности, невидљиве за људе. Можемо рећи да је критеријум од којег зависи срећа у нашем животу то шта ишчекујемо. И ако посматрамо пажљиво наше постојање, наше живљење, видјећемо да све тобожње наше туге и патње имамо зато што су наша ишчекивања безуспјешна, неостварена. Преживљавамо, од Бога нам дарован дан, у фрустрацији од неуспјеха. Неуспјех постаје егзистенцијални осјећај. И испуњавамо се празнином. Међутим, тај осећај је лажан! Њему не треба давати категорију коначне стварности. Против њега се треба борити свим силама. А најбоље оружје је смирење, љубав и разговор са Богом! И не заборављајте, Бог нам дарује да сваки дан можемо бити пред Њим. Пазите, не кажем да је лоше да имамо жељу, тежњу, да стремимо нечему. Већ кажем да је лијепо да те наше тежње воде ка коначном сусрету, ка јединственом, егзистенцијалном сусрету са Христом. И тако свака наша креативност, свако наше достигнуће чини један мали циљ који те води ка Богу. Тако се сваки циљ може охристовити. Живот задобија један правац, један ток према ономе што волимо, што заиста ишчекијемо и тако све у нашем животу постаје ход који напредује, једна шанса сусрета. И када кажем све, подразумијевам баш све, чак и наше грешке. Шта откривају наше грешке? Промашаје у нашем ишчекивању. Али чак и оне, грешке, јесу један пут. Када дамо и њих Господу у исповијести, када се и оне у молитви принесу Господу, чак и оне, наше грешке, стичу перспективу, могућност сусрета са Богом. И тако се све преображава, све добија други изглед у том сусрету са Богом и почиње нови живот (нпр. Разбојник на крсту, апостоли, преподобна Марија Египћанка и много људи кроз историју човјечанства до данас, непримијећених). Преображавамо се не на неки магични начин, већ од тог тренутка сусрета са Богом имамо и другачији начин погледа на живот, људе и пририду. Тај и такав начин нам даје снагу и вољу да се боримо. Тај начин је љубав према Богу која је истовремено љубав према себи, цјелокупном себи. Постајемо свјетлост у свјетлости онога што ишчекујемо да сретнемо. Желим нам свима од Господа да наше ишчекивање буде и остане живо, зато што непрестано осветљава у нама најзначајније, а то је воља Божија. Сретење 2024 Н.Г.
  16. Пре недељу дана
  17. Београдски хуманитарни концерт за обнову Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу биће одржан у четвртак, 22. фебруара 2024, у сали Руског дома у Београду (Ул. краљице Наталије 33) од 19 часова. Наступиће двадесет истакнутих извођача (опширније испод). Добро дошли! Сабрање организују Удружење "Православна нит", испред којег за Слово љубве говори председник гђа Винка Радовић, и Руски дом у Београду, чији је саветник директора, г. Павел Бушујев, такође наш гост: Извод из разговора са Винком и Павелом: На концерту наступају: отац Лука Цицмил, Александар Таушан, хор манастира Богородице Тројеручице, Асим Сарван, Небојша Мастиловић, Ана Ивановић, Алекса Недељковић, Милица Досковић, Јована Новаковић, Катарина Богдановић, Зоран Готовчевић, група Антерија, Никола Мићовић, Трио вечност, Ангелина Ђорић, Матија и Матеја Мирковић, хор Храма Св. Георгија, Музички састав Православна нит, хор Сретење при цркви Вазнесења Господњег, КУД Крсманац. Цео разговор у којем је било речи о личним доживљајима везаним за српско-руске односе, живот у Русији и Србији, као и чудима која мењају живот, можете да чујете на ОВОМ линку. Јутарњи програм Радија Слово љубве - радним данима, од 7 до 10 часова. Инстаграм страница Радија Слово љубве Извор: Радио Слово љубве
  18. Добри аргументи, питање је шта је најпаметније.
  19. Напредњаци имају већину у Београду, изјавио је Вучић. Није у питању само пребег из покрета МИ, него има и из других странака подршку. Међутим, Вучић отворено каже да би таква већина била крађа од народа. Али такође критикује и покрет МИ због тога што ће после поновљених избора вероватно бити иста ситуација, и пита се шта онда радити. Мени је жао и не видим смисла да најављени велики покрет за народ и државу нема људе из МИ. Све је јасније да ће Милица Стаменковски прихватити неку улогу у том покрету, а можда и неки функцију у будућој власти. Мислим да треба добро размислити како да народно и патриотско јединство буде остварено на најбољи начин, а не са поделама.
  20. Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com
  1. Учитај још садржаја
×
×
  • Креирај ново...