Све активности

„Сутрадан је мноштво народа који је дошао на празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, узео палмине гранчице, изашао Му у сусрет и повикао: Осана! Благословен који долази у име Господње, Цар Израиљев!” (Јован 12:12, 13). (Ми не узгајамо палме, па их замењујемо гранама врбе. Oне треба да буду младе и не суве, већ свеже, са пупољцима или једва расцветаним листовима.) Зашто су Јевреји поздравили Господа нашег Исуса Христа палминим гранчицама? Јер, између осталог, Спаситељ је дочекан као цар, а атрибут царске власти и царског тријумфа били су: улазак на коњу у град, полагање одеће под ноге коња ( у овом случају магарац) и зелених грана и цвећа које су држали у рукама, а затим су их положили и посипали по путу за цара. Друго значење зелених палминих гранчица, наравно, било је промисаоно, духовно и божанско. Зелене гране су симбол живота. Симбол победе живота над смрћу. Симбол победе Васкрсења Христовог над ђаволом, грехом и смрћу. Али можда постоји још један симбол овде. Ове зелене, живе гране, пуне сока, симболизују сваког од нас. Свако од нас је испуњен овим Божанским животом. Господ је створио сваког од нас и удахнуо нам живот. Васкрсао је сваког од нас заједно са собом и извео нас из мрачног и страшног гроба, као светог праведног Лазара, и додао на лозу Христову, која је Црква Божија. Ово је и сам Он рекао у Јеванђељу: „Ја сам истински чокот, и Отац мој је виноградар.Сваку лозу на мени која не рађа рода одсијеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди.Ви сте већ чисти због ријечи коју сам вам говорио.Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете.Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод. јер без мене не можете чинити ништа.“ (Јован 15:1-5). Бог нас је створио и накалемио на универзалну лозу живота, дајући нам егзистенцијалну благодат. Затим нас је родио водом и Духом и накалемио на лозу Цркве Христове, дајући нам дубоку и спасоносну благодат. И сада се на свакоме од нас испуњава стих из Псалтира: „И биће као дрво засађено поред потока воде, које доноси плод у своје време, и чији лист не вене; и шта год чини, успеваће“ (Пс. 1,3). Великодушно цветамо у здрављу и талентима, физичкој лепоти и духовној благодати. Све су то токови Божанског живота у нама. Токови и пулсације Божанског живота који тече у и из нас. Никада ово не заборавимо! Не заборавимо да смо јаки не у себи, већ у Богу, који нас љуља као бебу у наручју и држи нас као крхког лептира на длану. Јер у истој 15. глави Јеванђеља по Јовану стоји и страшно упозорење: „Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. “ (Јн. 15,6). Односно, ако се крећемо ка Богу, жедни за Њим, тражимо Га и сјединимо се са Њим у Тајнама Мајке Цркве, тада ће бити још више овога живота у нама, „благодат на благодат“ (Јн. 1,16) . И биће све више среће, радости и блаженства! Зато што ће пуноћа Божјег живота пребивати у нама онолико колико наше срце може да прими. Али ако се гресима и гордошћу одсечемо од лозе Христове и окренемо леђа Богу, онда ћемо постепено умирати. Наше срце ће постати пуста, спарна пустиња и постепено ће се претворити у пакао, сасушен и спаљен пламеном страсти, где ће душа страшно страдати. Не дозволимо да нам се ово деси. Као врбова гранчица у нашим рукама на празник Уласка Господњег у Јерусалим, нека душа наша буде расцветана, зелена, жива, која се пружа ка Сунцу-Христу и живи, и храни се , и Њиме је освећена. Само у томе је наша срећа и наше спасење. Осана на висини, благословен је Који долази у име Господње! протојереј Андреј Чиженко

У организацији Епархије шабачке, 23. априла 2023. године, у амфитеатру Академије струковних студија у Шапцу, одржано је завршно предавање великопосног циклуса „Велики пост у животу православних хришћана“. Предавање је одржао Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион на тему „Идеал светитељства – пут подобија током Великог поста“, а у присуству Преосвећеног Епископа шабачког г. Јеротеја, свештенства, вероучитеља и великог броја епархиота Епархије шабачке. „Светост није директно везана за чин канонизације и уписивање неког у диптих светих, него смо сви речју Божјом, која је дата кроз апостоле и самог Господа, призвани да будемо свети. Осим циља нашег живота да се сјединимо са Господом, да кроз то сједињење одговоримо нашом љубављу на љубав Божју, призвани смо да се освештавамо и да желимо да будемо свети, али не у жељи да задобијемо епитет свети, јер ни један светитељ није то имао као свој идеал, него су епитет светога задобили зато што су себе смиравали и унижавали, веома често, за наше поимање, преко сваке мере. Сматрали су себе најнедостојнијим људима и пред Богом и за било какво поштовање, а кроз то смирење су сведочили да су на правом путу светости“ – истакао је владика Иларион. ‍Модератор предавања је био јереј Никола Ковачевић, сабрат Саборног храма у Шапцу. Видео на јутјуб каналу Епархије шабачке: извор

Као што је и најављено, у организацији Мисионарског одељења АЕМ, а у сарадњи са храмом Светог Александра Невског, 25. 4. 2024 је одржано предавање на тему „Тајна Цркве“ на енглеском језику. Предавач је био ђакон др Ђорђе Петровић, професор догматике у београдској Богословији „Светог Саве“ и свештенослужитељ који је више година провео на Западу школујући се на познатим богословским академским институцијама. На почетку вечери, присутнима се обратио презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења и модератор догађаја. Он је укратко представио пројекат NevskyTalks и у наставку се осврнуо на тему, наводећи павловски доживљај Цркве као Тела Христовог, изведен из искуства богопознања. Одмах потом је дао реч професору Петровићу, који је одржао изузетно садржајно предавање, начином достојним богословских установа на којима се школовао. Особиту пажњу је професор Петровић ставио на литургијски доживљај Цркве и догматску терминологију Символа вере у домену еклисиологије. Увиди које је професор Петровић изнео у свом предавању су били дубоки. Присутни су могли чути много тога: о Цркви као заједници призваних и одазваних, о Тајни Христа и нашег односа са Њим кроз Цркву, о разлици између нествореног и створеног… У наставку је уследила плодна размена мишљења, у којој је професор Петровић стрпљиво и зналачки одговарао на питања свих присутних, а са модератором размењивао мишљења на тему адекватног превода богословских термина значајних за ову тему. Духовно вече је трајало укупно око 90 минута. И овог пута NevskyTalks је окупио слушаоце пореклом са свих страна света: из Америке, Канаде, Аустралије, Ирске, Бурундија. На предавању је присуствовао и један професор из Турске, који се стицајем околности нашао испред Невског храма непосредно пред почетак догађаја. А било је, као и увек до сада, и грађана Србије који су дошли да виде како изгледају предавања за стране држављане у оквиру NevskyTalks мисионарског пројекта. На крају духовне вечери, презвитер Оливер Суботић је испред Мисионарског одељења АЕМ захвалио ђакону Ђорђу Петровићу на одличном предавању и најавио присутнима да ће следеће сабрање у оквиру NevskyTalks циклуса бити крајем маја месеца. Предавач ће бити презвитер Александар Секулић, који је такође студирао у САД и сабрат је храма Светог Александра Невског. https://мисија.срб/одржано-предавање-тајна-цркве-на-енг/

Пост је сећање на Спаситељев крсни пут и што се више приближавамо Страсној седмици, то се више сећамо шта је тачно Христос претрпео ради нашег спасења. Међутим, страдање Христово на крсту није само неки догађај из далеке прошлости, иако важан. То се директно тиче сваког хришћанина. У Јеванђељу по Јовану налазе се важне Исусове речи, упућене не само апостолима, већ и хришћанима свих времена: „Ако вас мрзи свет, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет. Опомињите се речи коју вам ја рекох: ‘Није слуга већи од господара свога.’ Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју реч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мог, јер не познају Онога који ме посла. Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој. Који мрзи мене и Оца мог мрзи. Да не творих међу њима дела која нико други није творио, не би греха имали: а сада су и видели, и омрзнули и мене и Оца мога. Али да се испуни реч написана у Закону њихову: ‘Омрзнуше ме ни за што.’ А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене. А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном” (Јован 15:18–27). Ово је посебно важно сада, када наша Црква доживљава најтежи притисак од безбожне атеистичке власти 20. века, када епископ, свештеник или мирјанин може бити оклеветан, пребијен или ухапшен, када се нико од верника не осећа безбедним.„Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” – то значи да ће свако од нас имати своју малу голготу у животу, у овом или оном облику, у складу са својим снагама. Па ипак ово не треба да нас плаши, управо супротно: велика је милост Божија да страдамо са Христом, да поделимо Његово бреме крста, да се укључимо бар мало у Његову муку. То би требало да нас ојача на свим нашим путевима: нисмо сами у својој патњи, у угњетавању, у прогону. Ми смо са Христом. Главно је да не будемо малодушни, да не одбацимо овај подвиг – и тада ћемо моћи достојно да стижемо до Светлог Васкрсења Христовог. https://mitropolija.com/2024/04/24/mitropolit-antonije-pakanic-velika-je-milost-bozija-da-stradamo-sa-hristom/

У Блоку 45 на Новом Београду, на платоу шеталишта "Лазаро Карденас", у суботу, 27. априла, биће одржана манифестација "Лазарева субота - празник дечијег осмеха", а садржајан програм који очекује све посетиоце од 11 до 14 часова, организују СПЦ - Архиепископија београдско-карловачка, Општина Нови Београд и "Новобеоградска културна мрежа". Видећете и чути - дечје црквене хорове, концерте музичких група, игроказ за децу, трибину о посту и здрављу, изложбу ношњи, базар старих заната, деца ће добити звончиће, и много тога још - најављује за Слово љубве Ана Ивановић, диригент хорова храма св. Георгија у Старој Бежанији. Aна Ивановић позива слушаоце Радија на поменуту манифестацију:: Извор: Радио Слово љубве

У оквиру редовних духовних сабрања суботом Православне мисионарске школе при храму св. Александра Невског на Дорћолу, 27. априла 2024. године ће после вечерњег богослужења, од 19 часова, бити одржано предавање на тему "Како да се молимо?". Беседиће ђакон др Ђорђе Петровић, професор догматике у Богословији Светога Саве у Београду. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина данас, 25. априла 2024. године, поново су били домаћини традиционалних Васкршњих пријема које сваке године организују у дому Краљевске породице Србије, Белом Двору, за више од хиљаду социјално угрожене деце. Пријему је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар, викарни Епископ Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Пријему је присуствовао и г. Никола Селаковић, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије. Деца без родитељског старања, деца са тешкоћама у интелектуалном развоју и социјално угрожена деца, из домова, удружења и школа широм Србије и Републике Српске, имала су прилику да од Њихових Краљевских Височанства добију васкршње поклоне. Ово је традиција коју су Њихова Краљевска Височанства започела пре више од 20 година, по повратку у Србију, са жељом да радост празника поделе са децом из угрожених категорија становништва, позивајући их у свој дом, да се најмлађи осећају као да су код своје куће. Током дана одржана су три пријема на којима су најмлађи гости имали прилику да уживају у дивним поклонима и да се друже са васкршњим зеком, аниматорима ансамбла „Чигра", као и музичком програму хора Дечјег културног центра. Као и сваке године, било је велико весеље за децу када су у Краљевском парку испред Белог Двора тражила офарбана јаја, након чега су им Престолонаследник и Принцеза, као и г-ђа Бети Румелиотис, сестра Принцезе Катарине, и други пријатељи Краљевске породице уручили играчке, слаткише и друге пригодне поклоне. „Жеља ми је да свако дете данас изађе са Двора са искреним осмехом на лицу и радошћу у срцу. Јер када су деца насмејана, цео свет постаје боље место за све нас, њихови осмеси су највећи благослов и највећа награда. Најважније је да наша деца увек знају да су вољена и да нису заборављена, нити да ће икад бити. Мој супруг и ја смо веома срећни због радости даривања коју је овај дан донео деци, а и свима нама. Знам колико им ово све значи, јер сам чула од људи који раде у домовима у којима живе, да се деца ноћу буде и питају „Да ли је време да идемо у Двор?" Раније, када би деца дошла у Двор, били би изненађени и питали ме „Принцезо, где је твоја круна", а ја бих им рекла „Моја круна је у мом срцу, без љубави немамо ништа!" Сада када ме виде, само покажу на леву страну својих груди, и тако ми говоре да су упамтили шта сам им рекла о круни", изјавила је овом приликом Њ.К.В. Принцеза Катарина. Ово дивно васкршње дружење умногоме је помогла, као и сваке године, Хуманитарна организација Лајфлајн из Чикага, чији је покровитељ Њ.К.В. Принцеза Катарина више од 30 година, као и компанија Џамбо Србија (Jumbo), великодушном донацијом креативних играчака које су донеле велику радoст најмлађима, заједно са бројним другим донаторима, међу којима су: Амбасаде Краљевине Белгије, Краљевине Шпаније, Јапана, Хрватске, Словачке, Финске, и Грчке, Међународни клуб жена, затим компаније Кока Кола, Жито промет, Confida Consulting d.o.o, Атлантик Група, Винце.рс, као и г-дин Слободан Беквалац и Грчко пословно удружење у Србији. Такође, велику подршку пружиле су међународне школе у Београду које су се придружиле добротворној акцији коју је Њ.К.В. Принцеза Катарина одавно покренула– „Деца помажу деци": Британска интернационална школа у Београду и Немачка школа у Београду. Овај пројекат прати визију Њеног Краљевског Височанства, да је од кључног значаја да се најмлађи у раном узрасту науче колико је радост давања важна, подстицањем да своје поклоне донесу у Двор, да би били уручени њиховим вршњацима из угрожених категорија становништва за Васкршње празнике. Њихова Краљевска Височанства желе да се захвале свим донаторима и симпатизерима који су великодушно помогли у овогодишњим пријемима за децу и заједно учинили овај празник садржајнијим за најмлађе. Извор: ТВ Храм

у част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Икону је из Кијева донео свети кнез Константин Муромски (3. јуна по новом календару) почетком 12. века у Муром. Кнез Константин је дуго покушавао да убеди незнабошце у Мурому да прихвате хришћанску веру, али идолопоклоници којима није била права његова намера у јарости су ковали заверу, да га погубе. Кнез је благовермено сазнао за опасност, усрдно се помоливши Богу, отишавши к њима са Муромском иконом Мајке Божије. Пагани су били поражени, да су од тог часа променили мишљење и сами тражили да буду крштени. Крајем 13. века у Мурому је столовао епископ Свети Василије Рјазански (помен 23. јуна и 16. јула по новом календару). Народ, заслепљен клеветом на свог епископа, осумњичио га је за покварен живот и хтео да га убије. Светитељ је замолио да се његова смрт одложи до јутра, и молио се целу ноћ у цркви светих мученика кнезова Бориса и Гљеба. Затим је, после одслужене Литургије, отишао у Благовештенски храм и тамо пред Муромском иконом Богородице, коју је из Кијева донео кнез Константин, служио молебан. Положивши наду спасења на Небеску Заштитницу, узео је свету икону и пошао из цркве на реку Оку. Скинувши са себе мантију, раширио је мантију преко воде и стао са иконом на њу; јак ветар га однесе против струје. У девети час дана, Свети Василије је стигао до места званог Стари Рјазан, где су живели кнезови Теодор и Константин. Принчеви са свештенством и народом изашли су с поворком и крстовима у сусрет дивном пливачу. Од тада је епископско седиште у Мурому укинуто и установљено у Рјазању, где је остала чудотворна икона, која се називала и Молитва Светог Василија. Три године касније, Свети Василије је за пребивалиште изабрао нови Рјазањ, као место заштићеније од Монгола, и ту је основао своју престоницу 1291. године. Ту је пренета и Муромска икона Богородице. Након тога, чудотворни образ је постављен изнад гроба Светог Василија у Рјазанској катедрали Рођења Христовог. Године 1810.–те 25.априла указом Светог Синода, установљено је празновање иконе, на молбу житеља Мурома. Године 1929. Сабор је затворен а Муромска икона Богородице нетрагом је нестала. Данас се верна копија Муромске иконе Мајке Божије налази, у Рјазанском Катедралном Борисоглебском Сабору. Чуда Пред иконом Пресвете Богородице Муромске моле се за дар побожности, милосрђа, кротости, чистоте и истине, за очување града и хришћанске земље, за избављење од туђинаца, за помоћ у учењу и за дар духа разума за поучавање наука. Изображење На Муромској икони Богомладенац у руци држи расклопљени свитак. На неким иконама Богородице, свитак је приказан преклопљен. То доводи до чињенице да се Муромска икона Пресвете Богородице често меша са Словенском иконом. Богомати је приказана допојасно како у наручју са обе руке, носи Богомладенца. Овај мотив, држања са две руке, симболизује Његово сигурно сместилиште у наручју прве Његове слушкиње. Насликана је у тамној одежди без икаквог украшавања, осим поруба извезеног по ивицама и извезеним звездама, на Глави Њеној часној и раменима. Богомладенац као носилац Закона, одевен је у златни хитон, као Цар и Првосвештеник; десном руком у висини браде Приснодјеве, благосиља архијерејским знаком ИС/ХС. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Муромском О, Пресвета Дјево, Мајко Господа највиших сила, неба и земље, Царице, града и земље наше, свемоћна Заступнице наша! Услиши нас који Ти се молимо, и замоли Бога Сина Твога да нам буде пастир за душе наше; мудрост и снагу да нам пода, као Владар, правду и непристрасност судијама, мудрост и смирење као Ментор, љубав, послушност и слогу супружницима, увређенима трпљење, клеветницима страха Божијег, страх Божији пошаљи на све нас, пошаљи нам дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Дјево Чиста! Помилуј нејаке људе Своје: сабери расејане, упути залутале, исцели болесне, подржи старост, целомудрене заштити, васпитај бебе и погледај на све нас са презрењем милосрдног заступништва Твога. Буди милостива према нама овде и на последњем суду Сина Твога. Ти си Госпођо, Слава неба и нада земље, ти си, по Богу, наша нада и Заступница свих који Теби с вером притичу. Теби се молимо, и Теби, као свемогућем Помоћнику, себе и једне друге предајемо, и сав живот свој дајемо, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Данас светлост краси град Муром, сунце јако сија, захваљујући, Владичице, чудотворној Твојој икони, којој притичемо и молимо се, увек Те молећи: О, пречудна Владичице Богородице, моли Се Христу Богу нашему, да избави цео град и све градове и све земље хришћанске спасавајући их од свих најезда непријатеља и спаси душе наше, Јер Си Милосрдна. https://mitropolija.com/2024/04/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-muromska/

Добротворна пројекција филма "Победилац смрти" одржађе се у четвртак 25. априла 2024. године у Руском дому (Краљице Наталије 33, Београд) са почетком у 19 часова. Пројекцију филма организује хуманитарна организација Српска омладина за Космет, а догађај ће отворити Алекса Недељковић премијерном изведбом своје ауторске песме "Страдање". Улаз је слободан! "Победилац смрти" је документарни филм који описује дане Страсне седмице, седмице Христовог Страдања и Недељу, дан у који је Христос Васкрсао. Филм је замишљен тако да се кроз њега објасни дубљи смисао ових дана и значај Христовог Васкрсења, па самим тим и смисао богочовечанског подвига спасења. Снимке богослужења и манастирског живота у дане Страсне седмице и Васкрса снимила је продукцијска кућа "Cinnamon Production" из Београда у манастиру Високи Дечани у периоду од 2009 до 2012. Значај сваког од ових дана посебно, објањен је цитатима из Јеванђеља, из богослужбених текстова Посног Триода Свете Велике седмице, из беседа Светог Јована Златоустог, Светог Владике Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског. Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије, који је у време рада на филму (у току 2010. године) био администратор Епархије Рашко-призренске, у филму објашњава смисао свих важних догађаја последњих дана Христовог живота на земљи, његовог Страдања за нас и сам значај Васкрсења Христовог. "Ми Срби као православни хришћани дужни смо да познајемо веру којој припадамо, а овај филм говори о самој суштини наше Православне вере о Страдању и Васкрсењу. Зато се надам да ћемо овом пројекцијом започети једну лепу традицију емитовања овог филма сваке године у претпоследњој недељи Васкршњег поста као подсетник на оно шта је Господ прошао зарад спасења људског рода", казао је господин Петар Јосиповић испред организације Српска омладина за Космет. "Позивам вас да дођете на хуманитарну пројекцију филма у што већем броју, да се саберемо у Христу и пошаљемо снажну поруку силама поднебесја. Као и сваки наш догађај до сада и овај ће бити хуманитарног карактера, а сва средства биће намењена опремању зимске капеле манастира Бањска на Косову и Метохији" закључио је Петар. Извор: Радио Слово љубве

" Оче, не бих радио недјељом ни за живу главу! Макар немао ни хљеба да једем! Моја покојна баба Станија, Бог да јој душу прости, ме је то научила за цијели живот " ! Након што је поменуо своју покојну баку, прекрстио се на тај начин што је најприје са скупљена три прста десне руке, додирнуо лијево, па тек онда десно раме. Потом је додао и то да баба Станија у недјељни дан није чак ни ручак спремала. " Све би она још у суботу послеподне припремила за наредни дан : дрва за потпалу, ручак за породицу и све остало ". Док је изговарао последњу реченицу, примијетио је како нам се приближавају два старија човјека. По његовом изразу лица и гестикулацији, схватио сам да му није драго што су га видјели како стоји испред Цетињског манастира, те да би још горе било ако би само помислили да је разговарао са неким у мантији. Због тога се читавих десетак метара удаљио од мене, да би ми се опет приближио тек када су се изгубили из његовог видокруга. " Морам ти испричати шта ми се догодило прије неки дан! Поред мене је прошла комшиница за коју сви у граду знају да се бави враџбинама. Застала је поред мене, запљунула и изговорила неке неразумљиве ријечи. На то сам се само гласно насмијао и рекао јој следеће: можеш ме и три пута запљунути, три враџбине изговорити! Ништа ми не можеш јер ја недјељу поштујем! Добро се зна да ко год недјељом ништа не ради, да му враџбине и гатке не могу наудити "! Док ми то говори, размишљам о томе како је за прве хришћане недјеља била дан Господњи, у којем су се окупљали на литургији. Једним указом цара Константина, она постаје у класичном смислу нерадни дан, који је временом у свијести људи почео да поприма елементе јеврејске суботе. Међутим, са црквеног становишта, то је дан у којем хришћанин треба да пође са својом породицом у цркву, те да то вријеме посвети Господу и својим ближњима. Све ово не важи за мог саговорника, који недјељу доживљава на мистичан, магијски начин. " Јеси ли ти родом из Никшића? По твом акценту бих рекао да јеси. Е, ово ти морам испричати! Прије неких двадесетак година, одем ти ја у твој крај да помогнем рођацима који су градили кућу. Силно сам се изненадио када су ми рекли да планирају и у недјељу да понешто мајсторишу! Но, још више ме је забринуло када су ми рекли да њихов комшија поп најприје исцијепа дрва за потпалу, унесе их у кућу, па тек онда иде на недјељну литургију! Ја се надам да то није истина! Ако јесте, онда докле иде овај свијет кад су и попови почели недјељу да не поштују"!? Затим је пар тренутака одћутао и коначно ми открио прави разлог његовог јутрашњег доласка испред манастира:" Мени и мојој супрузи се ближи шесдесета година. Она је свега неких пар мјесеци старија од мене. Немамо порода, па, живимо сами у стану. Све што је старија, као да је некаква ђавоља сила ћера да ради недјељом! Ево, јутрос јој је на памет пало да пере завјесе! Рекао сам јој, пери завјесе ако хоћеш, али ја тога ђавола данас, у недјељу качити нећу"! Убрзо су на нас почеле да се сливају и прве капи априлске кише. При растанку ми је напоменуо да пазим шта учим " ту дјецу у богословији ", те да не буду сјутра попут оног попа који цијепа дрва у недјељу. Запутио сам се брзим корацима према згради богословије, док је он остао на истом мјесту и гласно сам са собом разговарао. Још неко вријеме ми је вјетар, који је почео све снажније да дува, доносио понеку његову ријеч. А последња реченица коју сам јасно и разговјетно чуо била је :" Ово је све ђаво понио кад су и попови почели да раде недјељом"...

Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је – убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је – како каже један од Христових Апостола – Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23). Сам Христос је обећао (а Он не лаже и Његова обећања су вечна и необорива) да Цркву ни врата пакла неће надвладати (Мт. 16:18) и да ће је Дух Свети упућивати на сваку Истину (Јн. 16:13). Такође, већ поменути Апостол написао је да је Црква – Стуб и Тврђава Истине (1. Тим. 3:15). У складу са тим, Црква је, између осталог, у четвртом веку саборно саставила и други део Светог Писма: Нови Завет. Међутим, паралелно са богословљем Цркве, што можемо видети већ у Новом Завету, постојала су, а и даље постоје другачија учења од црквеног, те смо ми, припадници Цркве, и данас позвани да појашњавамо људима следеће ствари: 1. ПРИЧЕШЋЕ ЈЕ СТВАРНО ТЕЛО И КРВ ХРИСТОВА, а не само символ, зато што то каже Сам Христос, најављујући црквено Причешће: „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. Јудејци се пак препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тијело своје да једемо? А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан. (...) Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему. (...) Онај који једе мене он ће живјети због мене. (...) Тада многи од ученика његових (...) рекоше: Ово је тврда бесједа. Ко је може слушати? (...) Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим“ (Јн. 6:51-54, 56-57, 60, 66; нагл.: В. Ђ.). Зар би ико, након ове „тврде беседе“, напустио Христа да је Он говорио само о символу? А, прочитајмо и како се у апостолско доба гледало на Тело и Крв Јагњета, једном за свагда принетог на Жртву, Која се Духом Светим оприсутњује на Литургији, кад се Црква, као што је то одувек чинила, на Дан Васкрсења окупи да светкује Васкрслог Господа и евхаристијски се сједини са Њим, Који је наш Истински Шабат, у Ком свагда почивамо (Мт. 11:28-29; Јев. 4:10-11), а на Ког је указивала старозаветна сенка (Кол. 2:16-17). Св.ап. Павле каже: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив тијелу и крви Господњој. (...) Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега“ (1. Кор. 11:27, 29-30; нагл.: В. Ђ.). 2. ИКОНЕ ПОШТУЈЕМО зато што друга заповест Декалога забрањује идолопоклонство, а не иконопоштовање, што јасно можемо видети у Старом Завету, на примеру Израилаца, који су цео Храм, по директном Божијем упутству, били изобразили иконама Херувима, завесе испред Ковчега Завета прошили ликовима Херувима, а на сам Ковчег ставили статуе Херувима, те се клањали Богу управо у смеру тог Ковчега и тих ликова и статуа, као што се и Црква клања Христу Богу пред иконама и фрескама (што видимо већ у ранохришћанским катакомбама). 3. БОГОРОДИЦИ И ОСТАЛИМ СВЕТИМА НА НЕБУ СЕ МОЛИТВЕНО ОБРАЋАМО зато што у књизи по којој је уобличена Литургија, Откривењу Јовановом, 5:8-9 пише: „(...) четири жива бића и двадесет и четири старјешине падоше пред Јагњетом; сваки је имао гусле, и златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих. И пјеваху пјесму нову, говорећи: Достојан си (...) јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена“ (нагл.: В. Ђ.). Зашто би четири жива бића и двадесет четири старешине – које су искупљене из сваког рода, језика, народа и племена – приносили Христу молитве овоземаљских светих (= Хришћана) ако неко то од њих није тражио? Упоредимо наведени текст са текстом из Посланице Јеврејима 12:22-23: „Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника“ (нагл.: В. Ђ.). Ако смо, Духом Светим, приступили духовима савршених праведника, најлогичнији закључак који из тога следи је да им се, наравно, можемо и обратити. Дакле, Светима на Небу се, са поштовањем, али без обожавања (које припада једино Богу), обраћамо да бисмо их замолили да се моле Богу за нас, као што такве молбе упућујемо и једни другима (= и једни другима се „молимо“). А, крвни Посредник је Један – Христос. Он је Посредник (1. Тим. 2:5) у пуном и јединственом смислу те речи – Извориште и Гарант сваког молитвеног посредовања – а молитвених посредника можемо имати мноштво. 4. БЕБЕ КРШТАВАМО зато што су деца у целој Историји Спасења улазила, а и даље улазе у заветни однос са Богом на основу вере родитеља (а касније је на слободној вољи те деце шта ће, кад одрасту, да ураде са тим „чеком“ који су добила кад су Крштењем и причешћивањем учињена деловима Тела Христовог). Притом, рани Хришћани нису ни имали други модел осим обрезања (које се вршило над децом) и прозелитског прања, кад је цела породица која прелази у Јудаизам (укључујући и децу) улазила у неку врсту каде и ту се символички прала. Тим приликама су коришћени изрази које касније видимо и код Хришћана: „Сад си као нановорођен“ и сл. Зато се није чудити томе што у Делима апостолским имамо забележена Крштења целих домова (Дап. 16:15, 33). А, Исус је, у Својој тридесетој години, био крштен Јовановим крштењем, а у Делима апостолским се прави стриктна разлика између Јовановог крштења и црквеног Крштења, те су они који су били крштени Јовановим крштењем крштавани црквеним Крштењем (Дап. 10:16; 19:1-5). 5. СВЕШТЕНИКЕ НАЗИВАМО ОЦИМА зато што у томе следимо пример Апостола и Мученика. Кад су св. Стефана извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...!“ (Дап. 7:2; нагл.: В. Ђ.). Тако, и кад су св. ап. Павла извели пред народ и свештенике, он им се обратио: „Људи, браћо и оци...“ (Дап. 22:1; нагл.: В. Ђ.). Исти Апостол, кад је писао Посланицу св. Тимотеју, започео ју је речима: „Тимотеју, љубљеноме чеду...“ (2. Тим. 1:2; нагл.: В. Ђ.), а кад је писао Посланицу Галатима, ословио их је: „Дјечице моја, коју опет с муком рађам...!“ (Гал. 4:19; нагл.: В. Ђ.). Ако Апостол назива Хришћане својом чедом и дечицом, коју рађа, шта им је он друго него – отац? Једини закључак који можемо донети на основу споја наведених светописамских цитата у овом пасусу и Христових речи да никог на Земљи не треба да називамо оцем (Мт. 23:9) – је да ником на Земљи не смемо придавати ауторитет какав придајемо Оцу Небеском. * * * Мислим да су ова (у најкраћим цртама) појашњења довољна да покажу да су горенаведена – некима данас „саблажњујућа“ – учења Цркве заправо јасна ранохришћанска учења, која су чврсто укорењена у Књизи Цркве: Светом Писму. Ако неко и даље сумња у то, предлажем му да прочита списе директних апостолских ученика, као и списе њихових настављача, те да види шта су они мислили о овим учењима Стуба и Тврђаве Истине – Цркве.

Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља …Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља. И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији. А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње. Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона. Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу. Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку! Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин. https://hristianstvo.bg

Ускоро почиње Страсна недеља, где Црква најпотпуније и максимално позива човека да буде распет са Господом и Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом , да са Њим буде сахрањен, као и да са Њим умре. У суштини, ово је квинтесенција, врхунац, апогеј Великог поста. И ту смо суочени са питањем: зашто то учинити? Зашто би то радила весела, модерна особа? Уосталом, има некакву плату, топао стан са купатилом, плином и топлом водом. Има шта да пије и једе. Постоји много забаве од ТВ-а, компјутера, паметног телефона до ресторана и кафића. Па зашто се ограничавати?! Зашто добровољно испробати „кошуљу“ Великог поста и „разапети“ своје вољено драго тело на „крсту“ Свете Педесетнице? Зашто понизити своје срце? И ставити своју душу на „операциони сто“ траженог Јеванђеља током исповести? Зашто се тако мучити? Зашто се мучити са дугим службама и правити толико поклона? И зашто нас многи апостоли и свети оци једногласно позивају на ово? Хајде да наведемо примере. О томе свети апостол Павле пише веома детаљно: „Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем, Знајући ово, да се стари наш човјек разапе са Њиме. да би се уништило тијело грјеховно, да више не робујемо гријеху. Јер ко умрије ослободи се од гријеха. Ако ли умријесмо са Христом, вјерујемо да ћемо и живјети са њиме, Знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, гријеху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви гријеху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“ (Рим. 6,4-11). Апостола цитира и Свети Григорије Богослов у својој Речи за Свети Васкрс: „Потребан нам је Бог оваплоћен и погубљен, да оживимо. Са Њим смо умрли да бисмо се очистили, са Њим смо васкрсли, јер смо умрли са Њим; Прослављени су са Њим, јер су са Њим васкрсли.” Велики химнотворац Цркве, Свети Јован Дамаскин, сликовито открива речи Светог Григорија у свом Пасхалном канону: „Јуче се сапогребох с Тобом, Христе, саустајем данас с васкрслим Тобом; јуче се распех са Тобом, данас ме сапрослави, Спасе, у Царству Твојем.“ (други тропар 3. певања); Овај тропар објашњава и монах Никодим Светогорац у свом есеју „Тумачење Васкршњег канона”: „Дакле, пошто смо ми не само људи слични Њему по природи, него и без сумње верујемо у Њега, онда сви кажемо да кроз веру смо распети заједно са нашим распетим Учитељем, сахрањени смо заједно са Њим, и стога, кроз исту веру смо васкрсли заједно са Оним који васкрсе из мртвих и прослављени заједно са Оним Који се прославио после Васкрсење“. А са њима се слаже и египатски монах Макарије: „Са Распетим морате бити распети, са пострадалим пострадати, да би се после овога прославили са Прослављеним. (Рим. 8, 17). Јер невеста мора да страда са Младожењом и да кроз то постане Христова санаследница. И никоме није дозвољено да без страдања уђе у град светих, заобилазећи неравну, скучену и уску стазу, да почива и царује са Царем у бескрајне векове.” Наш главни задатак, следујући светом Макарију, чини нам се, је да одговоримо на питање: зашто се овако мучити, зашто се са Христом распињати и са Њим васкрснути? Покушајмо да илустровамо речи светог Макарија уз помоћ учења Цркве и других светитеља. Дакле, пред нама су светиње Христових страдања: Крст и Гроб Господњи. А такође и Страдање Христово и Свето Васкрсење Христово. Како зовемо Крст Господњи? Честито Животворно Дрво Крста Господњег. Зашто? Јер даје и ствара живот. Исто се може рећи и за Гроб Господњи. Монах Никодим Светогорац у поменутом делу „Тумачење Васкршњег канона” пише: „Дакле, не пијемо ову воду, него воду са извора нетрулежности, то јест воду која нас чини нетрулежнима и обнавља нас, воду коју данас васкрсли Христос испушта из каменог гроба као што је и из камена испразнио некадашњи извор трулежне воде. У Њему, у Христу, ми, верни, утврђени смо као на чврстој стени и на непоколебљивом темељу, као што каже Павле: „По благодати Божијој која ми је дата, ја сам као мудар неимар поставио темељ, а други зида на њему; али сваки нека гледа како зида. Јер темеља другога нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос. (1. Кор. 3:10–11).“ И, на крају, ученик Светог Јована Златоустог, преподобни Нил Синајски, упоређује Васкрсење Христово са душом: „ Васкрсење је за људе нека врста друге душе...“ Шта је душа у човеку? Паметан генератор бесмртног живота, без којег је живот немогућ. Зато се у Светом писму душа често назива живом: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). ). Због тога треба да прођемо пут Свете Педесетнице! Постом, молитвом, учешћем у великопосним и васкршњим службама повезујемо се са струјом истинског живота чији је једини извор Бог. А по Његовом свеблагом Промислу и благослову, Крст, Гроб и Васкрсење Христово су за нас извори овог бесмртног живота, који нас исцељује, освећује, спасава и оживљава! Зато нам је потребна Страсна седмица! Јер у ово време грех се уништава у нама и страшна сува и неплодна (без Господа) пустиња наше душе оживљава. Без ње ћемо умрети. Без ње, наш живот ће се постепено и болно претворити у пакао. Зато, пожуримо, као жедан јелен на изворе воде, умирући од жеђи паднимо у воду, пожуримо да уђемо у Свете муке Христове! Да се са Христом распнемо да бисмо са Њим васкрсли и оживели! протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru