Претражи Живе Речи Утехе

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. века, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника. Прво спомињање ове иконе је било 1757. г. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви. Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе. Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка. Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године. Композиција се развила из деисисне иконе на којој су Арханђели Михаило и Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу. Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања. У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола). Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона “Секулић” у Београду). Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару. Чуда Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности. Изображење На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности. Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком. На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло. Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости. Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет. У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене. Тропар, глас 5 Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем. Молитва Богородици – Цвет који не вене Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/04/16/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-2/

У част славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У време инвазије Батија на Русију, град Курск са његовим областима био је толико разорен да је запустео и зарастао у шуму. Житељи града Рилска често су долазили да ту лове. Један од њих, ходајући кроз шуму 1295. године, обалом реке Тускари, видео је код корена дрвета, икону окренуту лицем према земљи. Подигао jy је и видео да је то икона Знаменија Божије Матере. Тог тренутка потекао је извор воде, на самом месту где је икона лежала. Ово прво чудо од иконе ускоро је постало познато Рилском кнезу, Василију Шемјаку. Кнез је заповедио да се икона одмах донесе у Рилск. Сви житељи Рилска изашли су у сусрет икони Пресвете Богородице; једино кнез Шемјак, због неверја или сумње није био на свечаном Сретењу и беше кажњен слепилом. Признавши кривицу и приневши покајање и мољење пред иконом, поново је прогледао. Из благодарности за ово чудесно дело саградио је у Рилску – храм, у славу Рођења Пресвете Богородице. Икона је дакле постављена у нови храм, и тада је установљен празник јављања Курске иконе 21. марта. Но икона се више пута чудом враћала на пређашње место у пустињу, код корена дрвета. Житељи Рилска су тада одлучили да саграде капелицу на месту јављања иконе и поставили су је у њу; после обављеног молебана одређен је из Рилска свештеник који би ту стално живео. Године 1383. Татари су напали Курску област и нашавши капелицу опустели су је и запалили, а свештеника узели као роба. Варвари су расекли икону на два дела – једну половину иконе бацили у огањ, а другу даље од места где је била. Када су посланици московског цара пролазили мимо татарског стана, чули су руско пјеније Пресветој Богородици. Сазнавши о заробљеном свештенику, тог часа су га ослободили. Свештеник се вратио на пређашње место где је била капелица и нашао једну половину Богородичине иконе; ускоро је пронашао и другу половину, саставио их и тог часа су срасле, да се на месту где је била раскована икона показала као ,,нека роса”. Сазнавши за ово чудо, житељи Рилска три пута су са свим свештенством и мноштвом народа хтели пренети чудотворну икону у градску цркву, но сваки пут се икона јавила на пређашњм месту, у капелици. Стога су је оставили на томе месту, не померајући је, а све време нису престајала од ње чудотворења. Вест о чудотворној икони Коренској дошла је до цара Теодора Ивановича, који је заповедио да се 1597. године, икона премести у Москву. Царица Ирина Теодоровна украсила ју је богатом ризом и ставила је у сребрно позлаћени рам, са изображењем Господа Саваота и Пророка, и још је украсила свиленом златастом тканином. Икона је била свечано враћена у пустињу и у тој години је подигнут манастир на месту капелице. Игуман манастира био је рилски свештеник Георгије, у монаштву Евстатије. Те године ту је саграђена црква Рождества Пресвете Богородице, на реци Тускари и црква Живоносног Источника, над извором који се јављао при пројављењу иконе. Од јављања иконе код кореног дрвета, икона се често назива Коренска и сама пустиња је позната под тим именом. По заповести цара Теодора Ивановича, на месту разореног града подигнут је Нови Курск. За датум празновања чудотворне иконе одређен је 21. март по новом, односно 8. март по старом календару. Чуда При најезди кримских Татара на јужне пределе Русије, света икона је пренесена у Курск, а у Коренској пустињи је постављена њена верна копија. Цар Борис Годунов се са страхопоштовањем молио пред овом светињом, заштитницом Курска – због глади која их је захватила обдаривши је мноштвом поклона. Године 1612. грађани Курска су спознали посебну помоћ Божије Матере, када су Пољаци те године са многобројним војском, опсели њихов град. На самом почетку рата неки грађани су видели на зидинама града Богородицу са две свете иконе како их осењује. У то време су житељи града не једанпут вршили Крсни вход, у круг около града, и обећали да ће, ако им Бог помогне и ослободи их опсаде, усред града подићи манастир у част Пресвете Богородице и у њега поставити њену чудотворну икону, по њеном враћању из Москве. Десило се да су непријатељи одступили од града, као да их неко гони. Из благодарности према Заступници Небеској, житељи су саградили Курски манастир у част Знаменија Пресвете Богородице. Године 1615. по молби курских житеља и по заповести цара Михаила Теодоровича, чудотворна икона је била пренесена у манастир где је пребивала и ради тога је названа Курска. Године 1684. господар и велики кнезови Јован и Петар Алексејевич послали су у Коренски манастир, копију чудотворне иконе Знаменија Пресвете Богородице, у сребрно позлаћеном окову и заповедили да ту икону носи у поход, православна војска. Године 1689. по грамати царева, направљена је копија чудотворне иконе и послана у поход. Године 1812. Курска градска управа и православна војска полагала је сву наду у Пресвету Богородицу и ради свог усрђа послали су армији која је ратовала (кнезу Кутузову) копију чудотворне иконе Курске у позлаћеном окову. Кнез у свом писму, од 20. септембра 1812. г. упућеног градској управи, изразио је грађанима своје признање и уверење да град Курск јесте и да ће увек бити безбедан. У спомен преноса Курске иконе из Москве у Курск, и првог њеног јављања 1619. године, икона се једном годишње преноси у крсном входу из Курска на место њеног јављања, у Коренску пустињу и остаје тамо до 13. септембра. За време крсног входа у Коренску пустињу, верни је у таквом мноштву прате, да по речима очевидаца такво скупљање народа није виђено не само у Русији, већ у целој Европи. Када је храмовни празник курског Знаменског манастира, становници Курска, ослобођени су од својих радних обавеза. Ова икона највећа је светиња руског Заграничја која је представљала неуморну Путеводитељку у емигрантским лутањима, руских избеглица. Изображење На позадини небо плаве боје, у средишњем делу иконе, Богомајка руке Своје уздиже у молитвеном вапају за род људски. Док јој у наручју непридржаван спокојно обитава Спаситељ свега света, над главом Њеном Свечасном, Господ Саваот благосиља крстообразно Богооце, Праоце, Пророке и Апостоле поређане са сваке стране Мајке и Детета – који носе у рукама развијене свитке Светога писма. Над главом Њеном Свечасном, златни ореол проткан је драгим камењем; док истоветан рад видимо код Богомладенца Христа. Колико видимо икона је јасно оивичена бројним мотивима, карактеристичним у црквеном иконопису, а карактеристично је да су ови мотиви, гравуре и ореоли на икони приказани прилично једнообразно, што читавој композицији пружа одређени склад и чини савршену целину. Док је боја којом је осликана позадина иконе, сасвим специфичне плаве нијансе која доприноси детаљнијем приказу, она истовремено чини јасно видним оку посматрача, главне протагонисте, овог чудотворног животописа. https://mitropolija.com/2024/03/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-znamenje-kursko-korena-3/

У Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Државна икона Пресвете Богородице нераскидиво је повезана са руским народом и царском породицом Романов. Некада је припадала московском Вазнесењском манастиру, који ју је (пре Наполеонових освајачких похода 1812) поверио на чување Вазнесењској цркви села Коломенско. Она се у истом селу и пројавила неких сто година касније, баш на дан свргавања са престола руског цара Николаја II Романова, 2. марта. 1917. Како је до свега тога дошло? Благочестива сељанка Евдокија Андријанова, 13. фебруара (у години убиства цара) чула је глас у сну, који јој је казао: ”Има у селу Коломенско велика црна икона. Треба је узети, уредити и молити се.” Након две недеље (крајем фебруара 1917) Евдокија је имала и друго сновиђење. У њему је видела белу цркву у којој је седела женска особа. Када је потом отишла у село Коломенско да се исповеди и причести, угледала је Вазнесењску цркву и одмах ју је препознала из сновиђења које је имала. Настојатељ је био свештеник Николај Лихачев. Евдокија му је испричала о свом сновиђењу и упитала за савет. Отац Николај јој је показао све старе иконе Богомајке које су се налазиле у храму и на иконостасу, али ни у једној Евдокија није препознала лик који је видела у сновиђењу. Ускоро је старешина храма пронашао једну стару икону у подруму – међу даскама, отпадом и пиљевином; била је велика уска и црна. Оправши је, открили су да је на њој приказана Пресвета Богородица са Богомладенцем, како седи на престолу са влашћу, жезлом у рукама и царском круном на глави. Знаци ове царске власти, разлог су што је икона названа Државна/Державнаја. Пошто благочестива Евдокија није разумела сан, Дјева Марија јој се у сну јавила и рекла јој: ”Сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са Државном иконом шаљем своју посебну благодат и силу. Та икона не спасава од искушења, зато што су она потребна да би се пробудила духовна страна у људима, него ко се за време искушења буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен.” Вест да се на дан свргавања цара Николаја II Романова чудесно јавила нова икона, обишла је целу Русију, а само пројављење иконе је привукло многе вернике у село Коломенско. Датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, Богородичине власти над Русијом. Са благословом Патријарха Тихона написана је служба овој чудесној икони и Акатист који је састављен од делова из свих дотадашњих Акатиста написаних у част Свете Пречисте, те је назван ,,Акатист Акатиста”. За време комунизма, они који су саставили ове службе су били стрељани, а бројни верујући који су код себе чували лик Државне иконе Пресвете Богородице, бивали су хапшени. Неколико дана после првог помињања цара Николаја II и његове породице на Литургији (17. јула 1990) по благослову Патријарха Алексеја II, икона је из историјског државног музеја (где је боравила за време комунизма) пребачена у храм Казањске иконе Мајке Божије села Коломенско, где почива већ двадесет седам година. Као датум њеног прослављења одређен је 15. март по новом, односно 2. март по старом календару. Чуда Мајка Божија преко ове иконе помаже свима који јој се усрдно моле у свакој невољи, у опасностима од раскола и јереси; Њој се моле за мир, благодатно уређење и очување државе. На дан проналажења иконе у Коломенском, пронађен је и лековити извор воде који се појавио из земље, на стрмом месту које води у московску реку. После револуције, у годинама гоњења Цркве, икона није престајала да пројављује разна чудеса, укрепљујући и тешећи верни народ. Међу чудима које је пројавила икона је и оно које се догодило 1925. Наиме, на дан када је прослављана свечаност у њену част, из тамнице је избављен Владимир Воробјов, старешина храма Светог Николаја, у насељу Плотинки. Изображење Очишћен од дугогодишње прашине, са уске црне подлоге израња образ Пресвете Дјеве Марије као Царице небеске како величанствено седи на трону у црвеној царској порфири на зеленом подметачу, са круном на глави, држећи жезло у десној и шар у левој, док јој на коленима седи Богомладенац Христос. Царска порфира, сама њена боја, као и доминантан положај Мајке Божије на трону, симболизује не само континуирану власт (која је по благослову Вишњега) него и страдање које ће се прострти по свој земљи; крв, смрт и страх, које ће доћи и царовати унаоколо, а што ће и задесити Русију у наредним деценијама. Позадина на којој је изображен сами лик Њен, у потпуности је прекривена тмином; густом тамом у којој светлост извире искључиво из Творца, Богомладенца Христа и Пречасне Мајке Његове. Изнад главе њене, Господ Саваот благосиља Чедо и њу – Богородичина власт од Вишњега је, Њиме је благословена, Њиме изабрана и постављена; Она је Царица небеска, мајка, заштитница земље Руске и трона царева руских. Она са влашћу седи на трону, стаменог погледа јасно упереног на посматрача. На глави носи царску круну, врло сличног облика оној круни коју су вековима носили цареви руски из династије Рјурика, Михаиловича и Романова. И док је њихова – опточена бисерима и драгим камењем, она коју носи Царица небеска сачињена је од злата и драгог камења; са врха круне Дјеве Марије уздиже се крст, док на фотографијама царских круна, видимо највећи свету познат дијамант, симбол моћи царске државе и достојанства. Занимљиве су још неке особености код овог изображења. Наиме, шар – земљина кугла у левој руци Дјеве, на своме врху нема крст (како је то уобичајено у иконографији), што је од народа тумачено као знак да ће доћи до рушења православних храмова и скрнављења светиња. Одсуство крста на шару у руци Пресвете Дјеве Марије, схватано је и као знак да ће држава остати без свог владара, цара Николаја II Романова, који је 1918. године стварно и убијен. Како видимо, држава ће бити обезглављена и уместо православног цара, владаће неко други. Занимљива је чињеница да Богомладенац Исус благосиља леву страну, што је тумачено као знак милосрђа Божијег ка палим и заблудели овцама рода христијанскога. И заиста, жртвом живом коју је цар принео, опростиће се греси многима. И тако Дјева, Царица Небеска, у временима смутним, са достојанством влада троном царским, као његова заштитница, не би ли Света Русија следовала путу који јој је предодређен Промислом Божијим, на радост хришћанског, православног света. https://mitropolija.com/2024/03/15/cudotvorne-ikone-presvete-bogorodice-drzavna-3/

У четвртак 25. јануара 2024. године, у Вазнесењском храму у центру Београда ће као и претходних година, литургијски бити прослављена икона Млекопитатељница. Свету Литургију ће од 9 часова служити Његово Преосвештенство викарни Епископ липљански и војни г. Доситеј, уз саслужење братства ове цркве и појање храмовног певничког хора. Подсетимо да се икона Млекопитатељнице, Богородице која доји Богомладенца Христа, налази у посебном трону са десне стране у овој цркви. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу, светогорском манастиру, Констамониту. У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо – црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан, Агатон се са топлим сузама молио Богородици, пред овом њеног светом иконом. Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се уморио и сео у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће. Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима. Чувши ове речи, Агатон се трже из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо. Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, који је био и рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана. Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму, добивши име Захарије. А чудесни ћуп који је Богомајка испунила уљем, запремине четиристо литара, чува се све до данас, у манастирском подруму. За датум прослављења иконе одређен је 9. јануара по новом календару, када Света црква прославља Првомученика архиђакона Стефана, односно 27.децембра по старом календару. Чуда Молитвом пред овом иконом, Мајка Божија помаже у свакодневним животним потребама оних који Јој се обраћају. Изображење Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма манастира Констамонит. Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке) за које је карактеристично допојасно приказивања Свете Дјеве, Која у наручју носи Младенца и прстима десне руке указује на Њега, као Пут истинити. Одевена је у одежду јасно црвене боје, боје мученишта, која симболизује крв свих оних мученика, Светитеља и праведника који су пролили – ради вере у Сина и Бога Њеног. Њена одежда нема никакво друго украшење, осим извезених звезда на раменима и глави – које симболизују непорочност и чистоту Њеног живљења. Једва приметно је златним концем извезен поруб на Њеној одежди и мафориону. Младенац у златном стихару, ризи весеља и духовне радости, као Цар и Првосвештеник, носи у руци свитак/Закон, којим благосиља све оне који иду путем савршенства. Прстима десне руке, архијерејским знаком ИС/ХС благосиља све оне који се обраћају и сву своју наду полажу на Њега и Ону која Га је родила, јер зна да ће Она испунити сваку молбу њихову. https://mitropolija.com/2024/01/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-odazvana-antifonitrija/

Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија нас избавља од блудне страсти и подстиче осећај покајања у души. Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо. У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому! Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици. Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао: - Ко је то урадио? И чуо је страшне речи Пресвете Богородице: - Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом. Грешник је био обливен горким сузама. - Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога. Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом: - Помилуј ме, умоли! На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво. Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”. Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди: - Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно. Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога: - Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак … “Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост! “Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?” Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека. - Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем. И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост. Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист. Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист. Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза. Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење. Аутор: Сухинина Наталија https://www.facebook.com/zivotuhristu/photos/житије-чудотворне-иконе-неочекивана-радост-0114-majнашом-усрдном-молитвом-пред-о/10153248586026956/?paipv=0&eav=AfY4mKY7ee_TVOCBwWgLF_0FqMK8LXsVSaYQ5B9SAjsUyIekdiffONFKn8xBnhLzTek&_rdr

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Према светом предању, ово је једна од икона коју је насликао Свети јеванђелист Лука. Понекад се зове Кикос по имену планине Кикос на острву Кипар, а зову je и Милостивом јер је на њој приказана Богородица која преклиње Сина и Бога, за спас хришћанског рода. Првобитно је икону Богородице Милостиве пренео Апостол Лука у Египат, где је остала до 10. века. Године 980. због прогона хришћана који су у Египту почели, икона је послата у Цариград, где је остала у царској палати до почетка 12. века. У то време, локални владар Кипра, био је Мануел Вутомитис. Он је једног дана изашао са пратњом у лов, у планине, али је изгубио пут. У тој невољи која га је снашла, наишао је на једног калуђера Исаију и затражио од њега помоћ. Међутим, калуђер није придавао важност владаревим речима па га је владар ударио у ногу. Монах је пао, озбиљно се повредивши. У том обчасни господ Кипра, Мануел наиђе на пут и врати се у своје дворе. Није прошло много времена, господар Мануел Вутомитис, се разболи од парализе; лекари и лекови тога доба га нису могли излечити. У свом очају он се сетио монаха кога је ударио и помислио је – како га је Бог казнио због тога. Одмах је наредио да му доведу дотичног монаха, како би затражио опроштај. Када је м. Исаија чуо од војника захтев владара Мануела са радошћу је кренуо, јер је то била и Богородичина жеља, која му се нешто пре тога јавила у сну и затражила да пошто излечи владара Мануила, затражи помоћ, и умоле цара Алексија Комнина да им преда икону Богородице Киксе из Цариграда на Кипар, ради, уређења манастира на планини Кикос. (Кипар се тада налазио у оквиру Византијског царства). Након што је обласни владар Кипра, Мануил, обећао да ће му учинити било коју услугу – из осећања дужности и захвалности према монаху, кренуше обоје у Цариград, код цара Алексија Комнина, да умоле за икону. Када су м. Исаија и владар Кипра, Мануил изашли испред цара и сам цар Алексије се поводом те ствари нађе у недоумици. У том, му се разболе ћерка коју лекари никако нису могли излечити.Тада м. Исаија сотвори молитву те излечи цареву кћер, а цар Алексије му обећа даровати велико благо; међутим, Исаија тражаше икону Мајке Божије коју цар Алексије никако не хтеде дати, јер је сматраше за највеће благо у својој палати. Божији промисао устроји те се сам цар Алексије Комнин, разболи. Тада је открио да је била воља Божија и Пресвете Богородице да се икона пошаље на Кипар. После сагласности цара, два посетиоца се вратише на Кипар с надом да ће икона убрзо за њима стићи, са царском пратњом. Но, брзо се цар Алексије Комнин предомисли те позвавши иконописца, нареди му да изобрази сличну икону Богородице, намисливши је послати на Кипар, уместо оригиналне. Али му се у сну јави сама Пресвета Дјева и нареди му, рекавши Твоју икону, царе, задржи за себе, а моју пошаљи на Кипар. Тада цар Алексије схвати, да је било немогуће задржати икону у палати, оставивши копију код себе па нареди да оригинални образ са чашћу, бродом и уз много новаца пренесу на Кипар, поручивши да на планини Кико подигну манастир, посвећен Пресветој Богородици. Када је брод стигао на острво, икону је преузео м. Исаија са пратиоцем Вутомитисом; каже се како је икона пролазила кроз које место да би стигла до планине Кико, према кипарском предању, дрвеће се гранало, а птице цвркутом пратиле њен долазак. И тако је на отприлике 70 км од главног града Кипра, Никозије, западно од планинског венца Тродос, на планини Кико, на висини од 1250 метара, међу зеленим брезама – подигнут историјски и познати манастир на острву, под именом Богородица Кикска. Пуни назив манастира је Свети царски и ставропигијални манастир на Кику. Свети је, јер је света његова мисија, а царски јер је саграђен царским новцем (Алексија Комнина). На жалост не знамо из ког разлога је назван Кикос. Неки кажу да је због дрвета Кокос-Кокониес (сладун), које расте у околини манастира; где је касније извршена конверзија, тако да имамо Кокос – Кикос. Други кажу да је име добио по неком селу које се налазило на планини, и звало се Кикос. Неколико пута манастир је уништаван у пожарима и разарањима да би данас у њему био изграђен храм од камена, базиличног стила, тробродан са куполом, у целости живописан са дуборезним иконостасом велике вредности, док је под поплочан мермером. Чудесна икона је постављена на левој страни иконостаса, украшена позлаћеном плочом и покривена драгоценом тканином, да се не види лице Свете Дјеве (или зато што је тражио цар Алексије Комнин или да би надахњивала веће поштовање поклоника). Углавном, ко би се усудио да открије Богородичино лице, бивао би одмах кажњен. Око самог храма су изграђене келије са гостопримницама, које могу примити хиљаду посетилаца. У самом манастиру поред чудотворне иконе, постоје бројне свете утвари (иконе, Јеванђеља, крстови, сасуди и свете мошти светитеља) са великом манастирском библиотеком и вредним рукописима, кодексима и књигама, које се на посебан начин чувају. Југозападно од манастира, на највишем врху планине на удаљености 3 км од манастира, уздиже се познати Трон Богородице, тако је назван јер је раније постојао један дрвени трон, где су стављали икону Богородице у време суше. Тамо високо, хришћани су се са калуђерима молили у свакојаким неприликама. Данас се многи пењу на Трон Богородице и остављају један предмет (нпр. мараму) молећи од Богородице да им се испуне жеље). Нешто даље од трона се налази гроб вође нације, Макарија III, који Кипрани често посећују. Овај манастир бележи многа страдања за време турске окупације, када се игуман Јосиф са архијерејима добровољно предао на посечење, не би ли тако избегли већа страдања своје браће у побуни против Турака. Монашки летопис бележи многа чудеса која су настала од чудотворне иконе Богородице Кикске /Милостиве. Њена благодатна сила исцељује не само хришћане, већ и људе других вера – СвагдаДјева дарује помоћ свима онима који се у тузи и болестима обраћају Њој и Сину Њеном за помоћ. Углавном, чудотворна икона Богородице је надалеко позната, и због тога на десетине хиљада људи из свих крајева земље посвећује овај манастир, да затраже помоћ од Богородице а сам манстир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. У Москви се посебно поштује копија овог чудотворног образа Богородице Кикске/Милостиве, која се налази у Захатјевском манастиру. После револуције, приликом разарања манастира, овај чудотворни лик је спасен, да би 1935. г. однет у државну Третјаковску галерију. Неколико деценија икона је боравила у цркви Пророка Илије у Обиденској улици, да би новембра 1999. године свечано премештена у обновљени Захатјевски манастир. Икона се свечано прославља 25. новембра по новом, односно 12.новембра по старом календару. Чуда Пред овим светим образом молимо се за избављење од суше, за исцељење од крварења, неплодности и за дар рађања, за окрепљење у потребама и тугама, за помоћ у ношењу монашког крста, за исцељење од главобоље, исцељење узетих и у породичним тугама. Манастир је запалио 1365. године неки сељанин који је хтео да ватром растера пчеле изнад манастира. Пожар се брзо раширио, и многи пламенови су га окружили. У том тренутку, један болесник који је боравио у манастиру, у визији је угледао Богородицу која му се обратила, речима Пробуди се брзо и узми моју икону иди и спаси се. Заиста, болесник, видећи да је добро, зграби икону и оде трчећи кроз пламенове, не би ли икону ставио испод једне брезе, далеко од ватре. Тако су чудом Богородице, спасени и икона и болесник. Године 1718. једног октобра, бродић је путовао од луке у Ларнаки ка рту Апостола Андреје. У поноћ, велика риба сабљарка, ударила је о страну брода и пробушила га. Одмах је вода преплавила брод који је био у опасности да потоне. Људи завапише Пресветој Богородице Кикска, спаси нас, и заиста, Богородица је чула гласове и молбе очајника и спасила брод од сигурног потапања. Од тада, једна сабљарка виси на икони, заветована манастиру, како би подсећала на ово чудо. Једном се један црнац нашао у храму крај иконе Кикске и хтео је да буде безбожан над иконом – истог трена рука му се парализовала. Данас постоји једна метална рука која виси десно на икони, како би подсећала на ово чудо. Монах Јован, враћајући се из Свете Земље 1776. године, преноћио је у храму Богородице Кикске. У једном тренутку пао је у искушење да разоткрије икону – кад је одједном неки сјај изашао од иконе и покрио му лице. Изображење Икона је направљена од воска и мастике и једна је од 70- ак икона, коју је насликао Св. јеванђелист Лука. Благословила ју је сама Пресвета Дјева рекавши Нека моја благодат пређе на њу. Икографски, припада типу Богородице Елеусе (Умиљење) где имамо карактеристично одношење, сједињеност ликова Богомладенца и СвагдаДјеве; у питању није искључиво миловање Матере и Детета већ прожимање Творца и Његове творевине, изражено у бескрајној љубави Саздатеља к Својим људима. У овом положају видимо сједињење небеског и земаљског, што симболизује Христа и Његову Цркву, у којој је Богородица најсавршенији изданак рода људског. Пресвета Дјева је приказана допојасно како у десној руци придржава Младенца док у левој руци – држи Његову руку. Одевена је у доњу хаљину тамне боје и црвени мафорион, боју мученичког страдања и више никаквог другог украшења не видимо на Њој; Младенац је одевен у стихар, ризу спасења и одећу весеља у црвеној боји, која је симбол мучеништва; на Њему је приметан таман појас, који симболизује силу којом се опасују телесна задовољства, као и убрус којим је Господ опрао ноге својим ученицима. Поглед СвагдаДјеве је нешто строжији, уперен директно на посматрача. Исти такав поглед видимо и код Младенца. Необично је да је коса Богомладенца нешто дужа, пуштена низ леђа, увијена у широку плетеницу. Молитва О Пресвета и Преблагословена Богородице Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Премилостива Богородице и Пресвета Богородице! Падајући к светој и чудотворној икони Твојој, смирено Ти се молимо, Заступнице наша добра и милостива: услиши глас наших грешних молитава, не презри уздахе из душе, види туге и несреће које нас окружују, и као истински љубвеобилна Мајко, пожури да нам помогнеш немоћнима, малодушнима, у многим и тешким греховима у које смо пали и заувек разгневили Господа и Творца нашег, моли се Њему, Заступнице нашег, да нас не погуби због безакоња наших, него да нам покаже Своје човекољубље. Милосрдна. Испроси нам, Господарице, од Његове доброте, телесно здравље и духовно спасење, побожан и миран живот, плодност земље, чист ваздух, добре кише и благослов с више на сва наша добра дела и подухвате, и као некада, Ти милостиво гледаш на смиренословље искушеника Атонског, који Ти певаше песму хвале пред пречистом иконом Твојом, и посла к њему Архангела Гаврила да га научи да пева песму небеску, којом Те анђели славе. Прими Благодатна и наше молитве сада усрдно Теби принесене, и принеси Сину Твоме и Богу, нека буде милостив према нама грешнима, и да подари милост Своју свима који Те поштују и са вером се клањају светом лику Твоме. О Свемилостива Царице, Богородице, Свеблага, испружи своје богоносне руке к Њему, к лику Његовом, кога Си као бебу носила, и моли Га да нас све спасе и избави од вечне погибије. Откриј нам, Госпођо, благодат Своју: исцели болесне, утеши ожалошћене, помози убогима, олакшај свима нама да у стрпљењу и смирењу носимо Христов јарам, учини да побожно окончамо овоземаљски живот, да примимо хришћанску беспостидну смрт, да наследимо Царство небеско, Твојим материнским заступништвом, Христу Богу нашем, који се од Тебе родио, са Безпочетним Својим Оцем и Пресветим Духом, свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 1 Приђите, људи, са смелошћу к милостивој Царици Богородици, нежно зовући је: низпошљи, Владичице, богату милост Своју, чувајући твоје грешне слуге у здрављу и благостању. Исцељуј болесне, утеши ожалошћене и помози ојађеним. И удостој нас, ПреМилостива, да побожно окончамо овоземаљски живот, и примимо хришћанску непостидну смрт и наследимо Царство Небеско. Избави град наш од сваке зле околности, чувајући га својим милостивим заступништвом, дарујући мир и спасење душама нашим испроси. Величање Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо свети образ Твој, који болести наше лечи и уздиже душе к Богу. https://mitropolija.com/2023/11/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kikska-milostiva/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ову икону је 1981. г. насликао грчки монах Хризостом, по узору на оригиналну Ивиронску икону (Вратарицу), која се налази у истоименом манастиру, на Светој Гори Атонској. Икону је на благослов из скита Свете Ане, као што ћемо касније видети, сасвим изненадно и неочекивано добио брат Јосиф Муњоз Кортес, током обиласка Свете Горе, и пренео је у Монтреал (Канада), где је живео; отуда произилази њен назив Иверско-Монтреалска. Овде ћемо изнети део интервјуа који је брат Јосиф Муњоз дао пре нешто више од 25 година редактору Православне Русије. – Можете ли да читаоцима наших новина испричате историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице? Наравно. Скоро годину дана раније, нас троје – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам много желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила. Допловили смо до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати а келију никако да нађемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да више нисам могао даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили смо да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио са чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио сам да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми нису монаси учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде то је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се преводећи уморио тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер монаси су чврсто решили да је задрже. Док смо били на поноћној Литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају – ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије доручковали смо и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налази на узвишењу ми смо се спремали да сићемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо примеили игумана који је носио икону замотану у хартију, – који је једноставно рекао да Пресвета жели да са нама пође за Америку. Наравно, био сам много узбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренуцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да када сам напуштао скит да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази. Не могу да објасним, али ја никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога ја сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит (који је много сиромашан) али игуман није хтео ни да чује, да било шта узме. – Ко је игуман скита? Отац Климент. А ко је написао ову икону? Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући иконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир. – Колико се сада тамо налази монаха? Прошле године када сам посетио скит било их је четрнаест. – Вратимо се историји иконе. Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске, која се тамо налази“. Нисам могао да одолим и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ (лик) био је изненађен и упитао је, – зашто ми то желимо да урадимо? Објаснио сам му, да на тај начин желимо да је осветимо због тога шо је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили (прислонили) на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била савршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било. – Ви сте из Шпаније? Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су Шпанци а ја сам рођен у Чилеу. – Али сада ви живите у Канади? Да. Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ чилешки док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући. – Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело? Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом, па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од св. моштију које су се налазиле на столу. Када сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве цуре некакви млазеви који се својим путањама сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговорио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све тако било необично да сам посматрао, разгледао, гледао, и нисам могао да разумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесемо у цркву. То смо и урадили. Доневши икону у храм о. Иринеј је положио на св. Престо и осветио је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је још две недеље а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, који ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек не разумем шта се то устври дешава са иконом. Био сам запрепашћен а у исто време и задивљен тим дивним јављањем, да сам једва долазио к себи. А она је и даље продужавала да мироточи. Ипак на крају смо морали да све испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо са иконом пошли. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону– онда би требао сам без икаквог позива да доће (Владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопште није дошао. Предложио сам о. Иринеју да сачекамо још једну недељу па ћемо да га о свему известимо.Убрзо после тога Владика је сазнао за ово чудо и поручио нам – да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена у парче платна које је потпуно било натопљено миром, и Владика прво шта је урадио – узео је парче вате и сву икону обрисао, и тако је покупио сво миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога, пошли смо са иконом у Саборну цркву. Од тада она никада није престајала да мироточи, осим неколико дана у току Срастне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато што је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изјутра икона апсолутно није мироточила, ма ни капи мира. Али на Велику суботу после послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје, које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува. – Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично? Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још један пут када сам био у С-Петебургу, на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала. – Из којих места на икони највише истаче свето миро? Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на Њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Оно се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истаче само са површине где су изображени Богомајка и Богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње. – Да ли сте имали прилику да се сретнете са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења? Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“ Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да се ње дотиче, јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му је удобно, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је сасвим била сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе као ни са дрвета на којем је написана, рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу, и показало се да је она нпаисана на обичном јеловом дрвету. – Какве су њене размере? Не знам тачну размеру али мислим да је приближно 45 са 25 сантиметара.– И ви сте иконописац? Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам кфалификацију из уметности и тај предмет сам осам година предавао, у Чилеу. – Колико вам је година? Имам тридесетчетири. – Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите за овакво питање али чуо сам да је било и раније постављено. Узнемирен сам због тога, што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери. – Прекидам вас. Да ли сте од детињства православни? Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици. Колико сте имали година када сте примили Православље? Имао сам четрнааест када сам се упознао са епископом Леонтијем (чилешким). – И он је вас крстио? Да. – Молим вас продужите тамо где сам вас прекинуо. Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искористити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла -обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништа. Из дана у дан ја осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Песветој Богородици, али да никада нисам тражио Њено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања али ипак, Пресвета Дјева када зажели иде кода хоће. – Где сте до сада све били са иконом? Моје прво путовање је било у престоницу САД, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега на шта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама, јесте да Пресвета залази у крајње дубине човека – у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали. Написао ми једно писмо и Александар Сложењицин. – Поводом ове иконе? Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Сложењицин ми је писао да ова икона Пресвете Богородице није само целебна од физичких болести, јер овде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже, до она исцељује душу човекову, и заиста било је много таквих исцељења. – Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у нашем манастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присутству. Све време све њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећен зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона. Мислим да нам преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таквом стању, не само ја него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио сам да много плачу. И на питање зашто плачу одговарали су,– Видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост.– На пример, недавно, када сам боравио у ЛосАнђелесу, упознао сам једну жену чији је син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преписао са намером да их све одједном узме и тако се отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потрешена да је без оклевања пошла да исповеди свој страшни грех који је намеравала да изврши. Каже: „Хтела сам да се убијем само зато што сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородицу да и она више није са нама. Ево гледам да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“. – Већ су била исцелења од иконе? Да. – Можете ли нам испричати барем нека од њих? Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са Господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо отслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона много духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он је изашао из болнице. Ево још једног случаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће, зато зато што се болест може погоршати и тако умрети. Али била је упорна да пође због молебана Пресветој Богородици, – што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што мене задивљује јесте то, што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам у једној парохији био са иконом још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо ми дошли тада су сви заборавили своја различита мишљења и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу, још увек траје. – Где се икона налази када она не путује? Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недељне, и увек када владика служи, она се налази у Саборној цркви. – Да ли мислите да се замонашите? Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду али на жалост тада ми то није пожло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси. Да ли атонски монаси знају да икона мироточи? Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана – због чега ми је икону поклонио. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам. – Знате ли када је икона написана? Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају. Никада нисам тврдио да је ова икона само моја, она припада свој Православној Цркви, а ја је само чувам. Не припада само једном епископу него целој Цркви, и у некаквом смислу, сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку. Била је у ЛосАнђелесу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима. – Да ли су америчке или канадске новине писале нешто о њој? Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Санкт-Петербуршким новинама написао један мали чланак. Мајамска телевизија је желела да направи репортажу о њој али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице, а не за новац. Ја не могу да ту икону упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Господ, дам одговор. Нисам светац, али имам такву одговорност – баш као да сам такав. – Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти….? Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присуствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајане имао је катаракту и дошао је код мене кући да му помажем очи. Писао ми је да после тог помазања, много боље види. – А протестанти? Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из С-Петебурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили, па чак ни тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење – то их је тако задивило, да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер је његов отац био врло болестан. После молебана питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богороодиа помоћи“? Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне, сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је Отац Тома писао да се од тога дана његов отац поправља и да много поштује ову икону. – Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак Боогородчин лик, разликује се од оргинала. По опису једног поклоника код атонске – очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу. Да, такође сам и ја приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да од тренутка кад је почело мироточење – да се и њен лик изменио. – Заиста? Да. – Мислите ли да су се и боје на икони промениле? Боје се нису промениле али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је са мном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада Њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога што у почетку, икона није имала свој кивот. Људи када су долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено једна благочестива дама је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам, али нећу да дирам ту светињу. Мода ће сама Богородица да обнови своји икону… Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и порицали. Али се истина Божија пренела… Сада је сви признају, и то не само Руси него и многе друге наионалности… – Говорите ли руски? Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што ја добро знам све службе. И ако понекад неке речи не разумем ја осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику – Био сам мало разочаран, – Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам, кад се служи на црквенословенском језику…? – Данас, овде у нашем манастиру када сам после полуноћнице хтео да узмем парче вате приметио сам да је истицало много мира из иконе. И нерачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торонту, у Канади. Тамо је дошло негде око 850 Грка да их помажу овим миром. И због тога све скупљено миро било је искориштено. После тога мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазивање нема и да икона понекад не мироточи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по поду лило, и тамо су сви били миропомазани. Један влдаика ми је говорио да ово што икона неравномерно миротичи (некада више а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ово чудесно јављање; јер све што се дешава, дешава се по Вољи Божијој, и Богородичиној жељи, колико ће да мироточи. – Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо? Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија онда нас Богомајка благосиља изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели. – Ово се чудо не састоји само у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса. Ово миро је слично уљу, али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши овај миомирис и даље остаје. У почетку један је свештеник предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите верујте а ако не – не морате. Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење? – Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем то је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешним. Хвала вам, јер такоће и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује. – Хвала вама сто сте нам донели овакву неизрециву радост. „Православная Русь“, Jordanville, NYса руског: протојереј Љубо Милошевић Чуда Описана су многобројна чуда која су се десила дејством ове иконе. Међу осталим, навешћемо још нека: четрнаестогодишња девојчица боловала је од тешког облика леукемије. Имајући велике наде у помоћ од чудотворне иконе Мајке Божије, тражила је да јој је донесу. После молитве и помазања, дететово здравље је почело нагло да се поправља, а на изненађење њених лекара, после неког времена тумори су нестали. Чудесна икона ношена је верујућем народу у Америку, Аустралију, Нови Зеланд и западну Европу и свуда је ова икона Богородице зрачила миром и љубављу.Пре свега, вернике задивљује јак мирис мира које тече из руку Богородице и Христа, а понекад и из звезде приказане на десном рамену Пречисте. То је разликује од других чудотворних икона, где сузе теку из очију, као да Богородица плаче, а овде као да благосиља. Миро се обично јавља током молитве или убрзо након ње, у количини која зависи од догађаја или молитвене ревности присутних. Понекад је толико обилна да се појави кроз заштитно стакло и преплави ослонац иконе, зид, сто. То се дешава у дане великих празника, посебно на Богородичино Успење. Било је и случајева да се по престанку течења оно на неочекиван начин настави. Приликом посете Бостонском манастиру, миро је текло у потоцима, али је потом потпуно пресушило када је икона пренета у оближњу парохију. По повратку у манастир, ток се обновио толико снажно, да се излио. Само једном је миро нестало и није истекло релативно дуго: на Страсну недељу 1983. године, од Великог уторка до Велике суботе.Миро се слива низ икону, где се стављају комади вате. Натопљене се деле ходочасницима. Примећено је да, иако се миро прилично брзо суши, мирис траје дуго, понекад месецима, и појачава се током посебно усрдних молитви. Често испуњава место где је била икона (соба, ауто). Свуда, где год је стигла ова икона Богородице Иверско-Монтреалске, ширила је љубав и слогу. Њено присуство умножава молитвени жар до те мере да се литургије које се служе у њеном присуству могу упоредити са пасхалним, које су тако ватрене у Православној Цркви. Много је познатих случајева враћања људи у цркву, на исповест и причешће. Једна сиромашна жена, сазнавши за смрт свог сина, спремала се да одузме себи живот, али, дирнута до дубине душе угледајући чудотворну икону Мајке Божије, покајала се за своје страшну намеру и одмах се исповедила; видимо како блажени утицај Пречисте буди и преображава верне. Слава иконе Богородице проширила се надалеко ван граница Православне Цркве: многи католици и протестанти долазили су да јој одају почаст… Поводом двадесетогодишњице јављања мироточиве иконе Иверско-Монтреалске, Синод РЗПЦ увео је 24. новембар у свој литургиjски календар, да се молитвено прославља ово јављање Пресвете Дјеве Марије. Молитва О Преславна Владичице, Царице неба и земље, Богородице Дјево! Пред чесном иконом твојом сада се клањам, дирнутим срцем вапијући теби, приносимо Ти ову нашу малу молитву, као недостојне слуге који свемогућим заступништвом Твојим, очекујемо од Судија умирење душа наших. Верујемо и надамо се, Владичице, да Син Твој не жели смрти грешника, већ ће услишити заступништво Твоје, и тада ћемо бити просветљени овим чудесним знаком са мироточиве иконе Твоје које изливаш, од незнања, исцеливши нас, све који се са вером и љубављу приклањају Теби. Ради тога, са сузама Ти вапијемо: поштеди злобу нашу, опрости нам неверу нашу, сатри гордост нашу, одагнај безосећајност из окорелог срца, погледај уздахе оних који се боре са малодушношћу, умудри нас за будућа времена, која са надом очекујемо. И дај, Госпођо, Цркви нашој непоколебљивост у истини и добро је сачувај у љубави, од свих лукавстава демонских и јеретичких сујеверја, покриј нас и сабери верне, да све на земљи прославља Тебе, певајући чесно име Свете Тројице и Твоје милостиво заступништво за нас у векове векова.Амин. Тропар, глас 7 Од свете иконе Твоје, о Госпођо Богородице, миро благодатно источила јеси, верне Твоје по изгнању утешила јеси и неверне просветила јеси Сином Твојим, Тако и ми, припадамо Теби, Госпођо, са сузама: буди нам милостива у Судњи час, да осетимо милости Твоје, јер нећемо презрети казну, но подај нам Твојим молитвама духовни плод који ћемо принети и спасти душе наше. https://mitropolija.com/2023/11/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-iversko-montrealska/

По предању монаштва манастира Дохијара, испред старе манастирске трпезарије на зиду је била живописана једна јако стара Богородичина икона. Пред овом иконом дакле, био је пролаз којим су оци пролазили у трпезарију. Једне ноћи 1664. године, трпезарац по имену Нил је пролазећи по обичају испред иконе са упаљеним свећама, чуо речи: “Више не пролази овуда са свећама и не чади ми икону.” Он није придао великог значаја овом догађају и наставио је по свом обичају да пролази истим пролазом са упаљеним свећама. Неколико дана касније је поново чуо исти глас и након тога ослепео. Након тога монах Нил је клечечи преко пута свете иконе, молио се непрекидно ноћима и данима. Након неколко дана јавио јавио му се поново глас: “Услишена је твоја молитва и нека ти буде опроштено и нека прогледаш као раније. Објави осталим оцима подвижницима и братији да сам ја Мајка Бога Логоса и од Бога покров овом светом манастиру Архангела и помоћ и моћна заштитница, која о њему промишља као браниоц и управитељ. И нека ме од сада монаси призивају за сваку своју потребу, а ја ћу брзо услишити молитву њихову и свих православних хришћана који ми са побожношћу прибегавају, јер се зовем Брзопомоћница.” Након тога Нил је поново прогледао. Од тада више нико није туда пролазио према трпезарији, него је место око свете иконе са великим поштовањем и достојанством ограђено и пошто гледа према западу – а простора много није било – са десне стране чудотворне иконе подигнут је свети храм украшен сваким благољепијем, посвећен Пресветој Богородици – чудотворној Брзопомоћници. *** Преблагословена Владичице, Приснодјево Богородице, Која си Бога Реч, Који је изнад сваке речи, родила и благодат Његову више од било кога другог примила, Која си показала море божанствених дарова, преко чуда која непрестано течеш изливајући благодат на све који Ти с вером притичу, чудесној икони Твојој клањајући се молимо Тебе, свемилостиву Мајку Човекољубивог Владике: излиј на нас пребогату милост Твоју и пожури да мољења наша, која Ти приносимо, Брзопомоћнице, испуниш, јер свакоме корист и спасење припремаш. Посети, Преблага, слуге Своје благодаћу Својом, подари болеснима исцељење и савршено здравље, узнемиренима тишину, заробљенима слободу и све, који на неки начин страдају, утеши, избави свемилостива Господарице сваки град и сваку земљу од глади, помора, земљотреса, поплаве, пожара, мача и сваке друге казне привремене и вечне, Материнском Својом одважношћу одвративши гнев Божији; од душевне слабости, напада страсти и грехопада ослободи слуге Твоје, да бисмо без спотицања у свакој побожности проживели у овоме веку и удостојили се вечних добара у будућем, благодаћу и човекољубљем Сина Твога и Бога, јер Њему доликује свака слава, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и Пресветим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. https://www.facebook.com

Братство храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну позива вас у среду 25. октобра 2023. године, на прославу празника Јерусалимске иконе Мајке Божије, чија се верна реплика чува у овом светом храму. Света Литургија биће служена од 8 часова, а од 17 сати вечерње и Света Тајна Јелеосвећења, сазнаје Радио „Слово љубве“ благодарећи старешини ове цркве, протојереју-ставрофору Небојши Тополићу. Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ова икона о којој ће бити речи сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља. Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године. Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста. С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27. септембра по новом, односно 14. септембра по старом календару. Чуда Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне. Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце. Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити. По Светим оцима, да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења. Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге. (Лк. 17,10). Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, као и беспоговорна послушност. Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него –Смирих се, и спасе ме Господ. Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам. Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују. Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник – са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља пут ка савршенству. Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо. Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче. Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге. Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења. Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам Сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере. Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје. Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем. Изображење Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, Који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину. Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Одевени су у беле одежде које симболизују победу живота над смрћу, пораз смрти – Страдањем и Васкрсењем; једино су на раменима и Часној глави, Свете Пречисте златом извезене звездице, као симболи Њене девствености. Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило. Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити. Иако одрастао, Он показује да Му Је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага и пре свега Мајчинска љубав, коју Он, одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, Он сам се смирава пред својим створењем и иште од њега, оно што је једино на потребу. А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и Мајка и Слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој, мач пробо душу. На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири. Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем. https://mitropolija.com/2023/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja-2/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У граничном округу Драме, у грчком делу Македоније, близу планине Паније, налази се женски манастир Богородице Икосифинисе или Двадесет палми. Стара предања помињу да је Епископ Филипа, Созон, који је учествовао на IV Васељенском сабору (451.г), саградио један мали храм на месту Вигла, неколико километара источно од Икосифинисе, где заиста све до данас постоје рушевине старог зида-куле. Много година касније се на овим местима подвизавао нови ктитор, Свети Герман (из манастира Часног Претече, близу реке Јордан). Када је старац напунио 30 година, пред њим се појавио анђео Господњи и пренео му наређење Приснодјеве Марије, да пође у Македонију и тамо сагради храм. На почетку се Свети Герман двоумио да ли да оде, тако да му је анђео по други пут казао да је то жеља Богородице. Најзад је старац кренуо и после дугог путовања дошао у Хрисуполи (данашњу Кавалу), где му се опет јавио анђео и показао му планину Панију у зеленилу, близу рушевина Вигле. Тада је ископао темеље новог храма и нашао два крста (који су се можда тамо налазили још од старог храма, Епископа Созона). Ови крстови су чинили многа чуда, а становници из околине су из дивљења давали новац, за ово блиставо дело. Затим је Свети Герман позвао грађевинаре ради изградње храма. Трошкови су, међутим, били већи од оних које је прикупио, тако да будући светитељ није имао новца да плати раднике. Тада су градитељи зграбили светитеља и вукући га, довели у Драму, да би му се судило. Сходно предању, знакови крви од тог мученичког пута, виде се на великом камењу чак и данас. Случајно су тим крајевима пролазила два кнеза из Цариграда, Николај и Неофит, који су се враћали из Србије, где су били послани као изасланици цара Василија I Македонског. На месту Портес видели су да муче једног старца и пошто су се обавестили о узроцима мучења, дали су новац и тако је свети старац ослобођен. Дотични великодостојници, дошавши у Цариград, продали су шта су имали и вратили се у Икосифинису, да би тамо живели као монаси. После смрти Светог Германа, један од њих, Неофит постао је игуман овог светог места. Други ктитор овог манастира био је Свети Дионисије, Патријарх цариградски, пореклом са Пелопонеза. Два пута је долазио у овај манастир, први пут 1437, а други пут 1491. године. Овај други ктитор, упркос тешким околностима, напорно је радио на манастиру Икосифинисе, бринући се и о манастиру и о хришћанима. Каже се да је у његове дане хришћанка, султанија Мара, маћеха Мехмеда II Освајача, даровала новац овом манастиру и на крају умрла и сахрањена по својој жељи у Икосифиниси 1478. г. Међу овим, остао је податак да је од руку исмаилћана, у дане Светог Дионисија, посечено 172 монаха из овог светог манастира. Од 1917. до 1943. године, манастир Богородице Двадесет палми, доживео је многобројне катастрофе и недаће. Бугарски комити су посекли монахе и опљачкали манастир узевши са собом многе светиње, рукописе и злато са иконе. Наравно, хтели су да узму и икону Богородице, али је икона изненада толико отежала, да нису могли да је подигну. Тако су је оставили на земљи и отишли уплашени. Касније су жене из околине нашле икону и ставиле је на своје пређашње место. После рата, игуман Григорије (Кацивакис) је почео да се брине и ревносно одржава манастир. Око назива манастира постоје многе претпоставке. Према првој – када је Свети Герман (први ктитор) добио заповест Богородице преко анђела Господњег, налазио се у једној малој оази са око 20 палми, у манастиру Светог Јована Претече, близу пустиње на реци Јордану. У сећање на овај манастир назвао га је – Двадесет палми; према другој претпоставци, када је Свети Герман дошао у ово место да би изградио нови манастир, забринуо се, пошто није било воде, и много се жалио Богородици. Тада се појавио један црни кос који је у близини свио гнездо. Пратећи коса свети старац је нашао воду, која је сада испод капеле Свете Варваре. Тако је од коса добио назив Косифиница. Према трећој претпоставци, после изградње манастира Свети Герман тражио је дрво за икону Богородице. На месту Стасиди Богородице (црквена клупа Богородице) нашао је дрво са дебелим стаблом од којег је, пошто га је исекао, направио даску за икону. Током радова даска је пукла по средини. Светитељу је било јако жао због овог догађаја и почео је да се моли. Када се вратио на место где се налазила даска, видео је насликану икону Богородице, која је, изливала лепу светлост руменкасту, односно црвенкасту. Зато је нерукотворена икона названа Икосифиниса, односно Икона која црвени. Допринос манастира очувању православља и јелинизма у свим овим временима, био је непроцењив. Манастир је током своје историје како видимо у више наврата рушен од отоманских и бугарских освајача. Временом је постао духовни и културни центар источне Македоније и Тракије током рата за независност 1821. године. До 1843. године у манастиру је постојала школа, позната под називом Заједничка писма или грчка школа, чија је сврха била подизање образовног нивоа у региону. Неколико деценија почетком 20. века постојала је и пољопривредна школа, са три агронома. Манастирска библиотека је такође била изузетна. Пре него што су га Бугари опљачкали (1917) у њему је било 1300 томова, од којих је 430 рукописа имало велику вредност. Сам манастирски храм је грађевина из 11. века. Године 1829. уништен је у земљотресу, али је поново обновљен 1842. године; четвртастог је облика, 20 пута 20 м, са две велике и две мале куполе. Кров је од камених плоча, између којих се налазе два мала чемпреса, што је чудо саме Пресвете Дјеве Марије. Храм је са унутрашње и спољашње стране украшен фрескама, док су позлаћени дуборезни иконостас, од велике вредности, (јединствен у Европи), направиле занатлије са Хиоса од 1781. до 1802. године (тако да им је за тај подухват било потребно око 20 година). У југоисточном углу храма стоји величанствени звоник. На мермерном поду постоји отисак чизме и пиштоља једног бугарског официра. Око самог храма изграђене су келије за посетиоце. На улазу у манастир налази се мозаик Богородице, која се моли. У унутрашњој порти налази се још један мозаик двојице ктитора манастира, Светог Германа и Дионисија.Манастир Панагија Икосифиниса поново је почео са радом 1965. године, овога пута као женски манастир. Данас у њему живи 25 монахиња са монахињом Алексијом као игуманијом. Манастир припада Цариградској патријаршији (административно) и Митрополији Драме (црквено). Неколико пута у току године манастир прославља у част иконе Богородице Двадесет палми – 28. августа. на дан Успења Пресвете Богородице, 21.септембра у спомен на Рођење Пресвете Богородице, 27. септембра у спомен на Воздвиждење Часног крста Господњег, 4. децембра у спомен на Ваведење Пресвете Богородице. Чуда Бројна чуда описана су у књижици коју је издао манастир Двадесет палми / Икосифинисе. Овде наводимо неколико њих: Године 1917. (за време бугарске окупације) један бугарски официр са неколико војника је ушао у Цркву да је опљачка и узме икону Пресвете Богородице. Међутим, чим је официр покушао да узме икону са иконостаса, одједном се нашао на поду Цркве и на мермерном поду чудом је остао отисак његове чизме, пиштоља и крви. Официр је убрзо умро у цркви, док су се његови другови разбежали по оклолним планинама. Други пут су Бугари успели да изваде икону из иконостаса, али чим су дошли до врата, икона им је испала из руку на земљу и нису могли да је подигну. Истовремено од иконе се чуо плач и уздисање, док се од њених суза није направила мала речица. Видећи ово Бугари су се престравили и оставили икону, побегавши празних руку. Мало касније три жене из тог краја (Магдалина, Евангелија и Елена) су нашле икону како плута по води и поставили је на њено пређашње место. Кров манастира је изграђен од камених плоча. Међутим на њему су засађена два мала чемпреса који изазивају дивљење, као трајно чудо Богородице. Жена турског паше Агиабега, из Каламоне код Драме, имала је тежак порођај. Пошто је Богородици даровала златнике, одмах се породила. На крају, није мало случајева да су мајке нероткиње добијале децу, парализовани се лечили, неми проговарали а глуви, чули. Оно што задивљује јесте чињеница да је манастир Икосифиниса постао скоро као Тинос, Северне Грчке, пошто нерукотворена икона Богородице, отисак чизме бугарског официра и многа чуда приморавају сваког посетиоца да се поново врати у овај манастир. Изображење Предање каже да је то једна од икона апостола Луке, иако је лик, отисак на дрвету, на чудесан начин дала сама Богородица, те је иконе нерукотворена. Предање каже док је један од ктитора манастира, Герман решио да по изградњи манастира ослика икону Пресвете Дјеве, те је изабрао одговарајуће дрво и направио подлогу; међутим, током рада на икони Богородице, дошло је до пуцања и икона се преломила на два дела. Фрустрирани монах се повукао на молитву када се изненада пред њим у јарком светлу појавила сама Пресвета Дјева, рекавши да ће му за веру и марљивост подарити чудесно лице. У исто време радник, који се налазио у близини изломљене иконе, угледао је испред себе непознату лепу жену са бебом. Она је погледала дрвени оквир и рекла да та табла одговара икони, и да они непотребно траже другу таблу за икону. Свети Герман и радници су пожурили у радионицу, где су на апсолутно читавом дрвеном платну нашли чудотворну икону Богородице обасјану зрацима „боје Феничана“ која је црвена као феничански порфир. Тако је икона названа Света црвена, што на грчком звучи као Икосифинисса (Εικων Φοινισσα – Εικοσιφινισσα). Богородица је типа Одигитрије, која приказује допојасно Свету Дјеву са Божанственим Младенцем у наручју; По сред лица је прорез који је и дан данс видљив на икони. Окована је позлатом и богато украшена прилогом верника. Само су лица Прсвете Дјеве и Младенца откривена, док су ликови у потпуности затамњени. https://mitropolija.com/2023/09/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-dvadeset-palmi-sveta-crvena-ikosifinisa/

Икона описује догађај из Светог Јеванђеља који је забележио Св. Апостол Лука: А Марија уставши оних дана отиде хитно у горски крај, у град Јудин. И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. А када Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ. И рече Марија: Велича душа моја Гопода; И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, Што погледа на смјерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Што ми учини величину Силни, и свето име његово. И милост је његова од кољена до кољена онима који га се боје. Показа силу мишицом својом разасу горде у мислима срца њихова. Збаци силне са пријестола, и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне. Прихвати Израиља слугу својега да се опомене милости; Као што говори оцима нашим, Аврааму и сјемену његову до вијека. И остаде Марија са њом око три мјесеца, и врати се дому своме. (Лк. 1, 39-56) За датум прослављења иконе одређен је 18. 9. по новом календару – на дан када се прослављају Св. Пророк Захарија и Праведна Јелисавета; по старом календару тај празник пада, 5. септембра. У Јерусалиму, дан кад су се сусреле Пречиста Дјева Марија и Праведна Јелисавета, назива се празником Целивања, а прославља се 19. априла, који зову и другим Благовестима. Тада се веома поштована икона Пресвете Богородице преноси из Тројицког саборног храма Руске духовне мисије у Горњенску обитељ, (подигнуту на месту сусрета две Мајке) где ће се налазити три месеца, до празника Рођења пророка Јована Претече. Тога дана, у храму икону стављају на игуманско место а поред ње стављају игуманску палицу. Све док је икона ту, – сама Пречиста Дјева је игуманија. Икона се три месеца налази у Горњенској обитељи, до празника Рођења Светог Јована Претече, управо онолико колико је Пречиста Дјева боравила код своје рођаке Јелисавете (тетке), а онда се враћа у Тројицки саборни храм. Горњаја је село на падини, где се налазио дом праведних свештеника Захарија и Јелисавете – родитеља Претече Господњег, Јована. Ту су се срели Пречиста Дјева и Праведна Јелисавета и само се овде празнује празник Цјеливања који је установио 1883. године Свети синод на молбу арх. Антонина (Капустина), шефа Руске духовне мисије у Јерусалиму (1865-1894). На том месту се данас уздиже женски Горњенски манастир. Служба празника Цјеливања, коју је саставио архимандрит Антонин, преплиће се по значењу са службом оданија Благовести. Овај празник се обично слави пети дан после Благовести. Уколико тај дан пада на Страсну седмицу, онда се празник преноси у петак Светле седмице. Чуда Молитва пред иконом сусрета Марије, Мајке Господње и Праведне Јелисавете, мајке Пророка Јована, Претече и Крститеља, помаже у лечењу од неплодности, код зачећа, у трудноћи и током порођаја. Изображење На икони је приказан сусрет и целивање, две будуће мајке и две рођаке – Мајке Господа Исуса Христа и Мајке Јована Претече Господњега, Праведне Јелисавете. Осим, што су повезане Вољом Божијом у домостроју људског спасења, ове две мајке су и телесно повезане. Праведна Јелисавета је рођена сестра Праведне Ане, мајке Пресвете Богородице – што значи да је рођена тетка Пресветој Дјеви Марији. Њиховим сусретом, када глас поздрава Маријиног долази у уши Јелисаветине, те заигра дете од радости у утроби њезиној – дошло је по први пут у историји, до сусрета Господа Исуса Христа и Његовог Крститеља; Две мајке се сусрећу у кући у којој су живели Пророк Захарија и Праведна Јелисавета. Обе су одевене прилично једноставно, без икаквих украшавања. Праведна Јелисавета, иако у поодмаклим 60-им годинама, зачела је Промислом Божијим, како би донела на свет Претечу Господњега. На њој је горња одежда у зеленој боји, мало већих димензија, која прекрива трудноћу. Рукама грли Пресвету Дјеву Марију и изовара пророче речи: ”Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени?” Пресвета Дјева Марија, је одевена у карактеристичну одежду у којој се приказује, без икаквог украшавања, грли Праведну Јелисавету, и одговара на њен поздрав, изговарајући чувену химну: ”Велича душа моја Господа”, која је забележена у Новом Завету, од стране Апостола Луке. Поред њих, нем по допуштењу Божијем, јер није поверовао речима Гавриловим, стоји Првосвештеник Захарија, одевен у карактеристичну одежду коју су носили припадници тог сталежа у јеврејском роду. https://mitropolija.com/2023/09/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-marija-i-jelisaveta/

Кијево–печерска икона Успенија Пресвете Дјеве Марије је једна од древних икона, поштованих у православној Русији. Пренесена је 1075. из Константинопоља као залог благодатног и свагдашњег посредништва Богородице за православну Руску Цркву. Подарила ју је сама Богородица 1073. четворици византијских архитеката које је она одабрала, за осниваче Кијево-печерска, а саму изградњу храма пратила су многа чуда. Године 1075, дођоше из Грчке Преподобном Антонију и Теодосију, четири Грка и дароваше им икону Богородице уз молбу, да на том месту подигну цркву. Преподобни оци су били у недоумици, те их питаше – из ког разлога желе да ту подигну цркву, и како су уопште доспели у Кијев. Грци се зачудише да преподобни ништа не знају о томе, те им рекоше: ”Ми смо још били у Цариграду кад су нам једанпут рано ујутру, при изласку сунца, пришли предивни младићи, пробудивши нас, казујући: ”Идите ускоро у Влахерну, тамо вас Царица чека Ми смо дошли и видели у цркви дивну Царицу, окружену мноштвом војника. Царица нам рече: ,,Хоћу да подигнем себи цркву у Кијеву“, и нама се обрати: ,,Ево вам злато и мошти, ево вам и икона да тамо постављена буде“. Богомајка је тражила да свете мошти буду постављене у темељ храма и показала им како би сам храм требао да изгледа. Тако је сама Царица Небеска даровала Русији своју чудотворну икону Успенија свога. Мајстори су заблагодарили Царици Небеској, али су се двоумили где да подигну храм. Када су је питали коме да се обрате у тако далекој и туђој земљи, Царица Небеска им показа монаха Антонија (1073; мај 3/16) и монаха Теодосија (1074; мај 3/16) објаснивши им да ће она сама наградити архитекте, као нико други. Тако су мајстори нашли монахе Антонија и Теодосија – на које им је указала Царица Небеска још из далеког Константинопоља, – али ови Свети монаси рекоше, да они нису напуштали манастир веома дуго времена и сами су били у недоумици где да саграде храм; међутим, сам Господ им је чудесно указао на место изградње. Једне ноћи Кијевљани који су живели близу Печерског манастира чули су у саму поноћ, пој безбројног мноштва певача. Сви су тог часа изашли из својих кућа и са дивљењем видели над старим печерским манастиром велику светлост и у тој светлости мноштво монаха који су излазили из старе цркве, ка месту где сада стоји храм. Једни су носили икону Богородице, други су ишли иза иконе са свећама и свештеним пјенијем, а испред свих њих је ишао преподобни Теодосије. Дошавши до изабраног места, монаси су совршили пјеније и молитву, вративши се у стару цркву. Тим дивним виђењем, јасно се открило благовољење Богородице према указаном месту. Тако је подигнута Црква посвећена Успенију у Печерском манастиру, за коју народ немаше више средстава да је достојно украси. Међутим, сама Богородица се побринула око њеног украшавања, као и око иконостаса. Опет су у Цариграду имали виђење неки благочестиви иконописци; које су подстакли Преподобни Антоније и Теодосије да насликају иконостас у Кијеву. Међутим, иконописци који су допловили у Кијев, уплашили су се величине Кијево-печерске цркве и хтедоше се вратити у Цариград. Али те ноћи лађа их однесе у супротном смеру. Следеће ноћи видели су у сну чудотворну Кијево-печерску икону, која им се обрати речима: ,,Што се двоумите и не покорите вољи Сина Мога и мојој вољи. Зато што ме не послушасте већ намеравате да бежите, узећу вас с лађе и поставити у мојој Цркви; због тога ви не напуштајте место већ примите постриг и окончајте свој живот у манастиру, а ја ћу посредовати да стекнете милост у будућем веку“. Иконописци су и после тог дивног виђења хтели побећи низ Дњепар и колико год су покушавали нису могли да исплове, лађа им увек пристајаше уз манастир. На крају су се покорили вољи Пресвете Богородице и дошли да украсе иконостас. Празновање иконе се врши још од 1075. када је била пренесена од грчких мајстора/архитеката у Кијев. Успомена на јављање ове чудотворне иконе празнује се 28. 8. у спомен на Успеније Пресвете Богородице као и 16. маја. Године 1941. после немачког разарања Успењског Сабора Кијево-печерске Лавре, чудотворна икона Мајке Божије је нестала. Тренутно, копија древне иконе се налази у Цркви Часног Крста, у Лаври. Свети образ је постављен изнад Царских двери, и има истоветне димензије као оригинална икона. Након сваке Литургије, света икона се спушта на целивање, према древном обичају. Чуда Пред овом древном светињом молио се Петар Велики спремајући се на Полтаву и на повратку из боја принео је пред њом благодарење, што је извојевао победу. Чувши о пожару који је опустошио Кијево-печерску лавру, 1718, питао је тада: ,,Да ли је цела икона Богородице?” И када је чуо да је икона спашена, рекао је: ,,И тако је све сачувано.“ У тешким и опасним годинама кроз историју града Кијева, икона је свечаним литијама ношена око Печерског манастира. Изображење Икона је утврђена свиленим везама над царским дверима и спушта се у одређено време ради целивања. Пред њом дан и ноћ гори неугасиво кандило. Икона изображава Богородицу, која почива на одру; а пред самим одром стоји Јеванђеље, око главе и стопала Богородице стоји по пет Апостола – Свети Петар стоји код њене главе с кадионицом, Апостол Павле је изображен како се поклања пред њеним стопалима. Код средине одра је изображен Спаситељ, који је примио на руке душу Богоматере. Око Њене главе су изображена два крилата анђела, како приступају одру са убрусима на рукама. Цела икона је, осим лица и руку, покривена ризом од чистог злата, украшена крупним дијамантима, брилијантима и другим драгим камењем и постављена је у велики сребрно-златни круг, на коме су изображена са стране два анђела који придржавају икону, а на врху – Бог Отац и под Њим, Дух Свети у виду голуба. По имену храма сазданог у Кијеву икона је названа Кијево-печерска, а по месту где се први пут јавила – Влахернска. Тропар, глас 4 Данас Печерски манастир сјајно тримфује и слави јављање образа Мајке Божије великим оцима Печерским, са њима ми такође узвикујемо: радује се, Благословена, Печерско даровање. Молитва O Најсветија и Беспрекорна Дјево Богородице, наша Печерска наградо и дивљење, заштито, и посредовање, истинита Дјево, Твога изабраног наслеђа; Прими нас, Твоје недостојне слуге, коју се понизно приклањамо са вером и љубављу пред Твојим чудотворним образом; Посети милосрдно наш грешни живот, просветли нас покајањем, јер смо оптерећени многим тугама; са Својом небеском радошћу и сачувај нас – како би славили Тебе у миру и побожности, манастирских Пећина, где смо беспрекорно провели живот наш, како би са Твојом помоћи достигнули вечну радост у светлости наших Светих и Богоносних Отаца Антонија и Теодосија и свих часних Печерских, са једним устима и једним срцем певали Ти и Твоме Вечном Сину, и Његовом Беспочетном Оцу, са Његовим Најсветијим, Животворним и Нераздељивим Духом, сад и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-uspenije-presvete-djeve-marije-kijevo-pecersko/

Српски црквени музеј у Сентандреји је известио о рестаурацији иконе Богородица са Христом (Умиљеније), рад зографа Митрофана (иконописац Нестор?), око 1764. године. Рестаурација иконе је урађена почетком 2023. године. Дрвени носилац је био у добром стању, а осипање бојеног слоја је било незнатно. Преслика је било само спорадичнo, па је требало извршити само скидање оксидираног лака и чишћење сликане површине. Икона је нова аквизиција Српског црквеног музеја, а рестаурацију је обавила, као свој лични прилог унапређењу Музеја, дугогодишња сарадница рестаураторка Николета Седеркењи. Богородица са Христом (Умиљеније) Радионица зографа Митрофана (иконописац Нестор ?), око 1764. године Зограф Митрофан је био светогорски монах, родом Грк са острва Хиоса који је у Мађарску дошао 1764. године на позив игумана манастира Српског Ковина Исаија Стефановића, да би добио посао живописања манастирске цркве. На икони је Богородица представљена са малим Христом који је главу прислонио мајчином образу и десницом додирује њено лице. Истовремено Богородица десницом придржава испружену ногу малог Христа. Саосећајни благи изрази лица Богородице и Христа преплићу се са нежним, а у исти мах и динамичним и одмереним покретима. Зограф Митрофан, боравећи у Мађарској са својим помоћником Нестором, насликао је више икона за потребу приватне побожности, па између осталог и једну икону Богородице Тројеручице. Он је био повезан и са манастиром Хиландаром, њему се приписује иконостас у параклису Светог Димитрија. Рестаурација иконе је урађена почетком 2023. године. Дрвени носилац је био у добром стању, а осипање бојеног слоја је било незнатно. Преслика је било само спорадичнo па је требало извршити само скидање оксидираног лака и чишћење сликане површине. Икона је нова аквизиција Српског црквеног музеја, а рестаурацију је обавила као свој лични прилог унапређењу Музеја, дугогодишња сарадница, рестаураторка Николета Седеркењи. Извор: Епархија будимска, ФБ

Извор: Храм Светог Симеона

У читавом хришћанском свету Мајка Божија на различите начине пројављује Своје милости, на Само Њој знани начин. Неки од њих су скривени јавности и познати су само онима који су их искусили, док су други очима јавности добро познати. По канону Светог Седмог васељенског сабора: ко не прима са чистом вером и сведушним срцем предивна чудеса Спаса нашега и Бога и Владичице наше Богородице, која га је пречисто родила, као и других Светих, него их покушавају доказивањем и мудрим речима одбити, или по свом нахођењу тумачити и по свом разуму састављати, анатема им. Овај одломак написан је у триоду Недеље Православља са циљем да га познају и уму приме они који сумњају и/или слабо верују да је немогуће да заиста тако непрестано бива свима људима добре воље. Свеславна Владичица, Царица Неба и земље заправо непрестано чудотвори својим различитим произвољењима/дејствима… Нека од њих су материјално изображена, насликана од стране угодника Њених… Својом благодаћу, врлинама којима је просијала за време Свог земаљског живота и касније посветивши се – доносећи на свет Богочовека Исуса Христа, Она непрестано помаже пали род људски за који је пострадао Син и Бог Њен. Син Човечији и Бог Наш. Та Њена сила, љубав и милосрђе које гаји према палом роду људском, излива се непрестано свима онима који имају макар и зрно вере, љубави и наде да ће од Ње добити исцељење, олакшање у болестима или преумљење дотадашњег начина живота; олакшање у свакодневним искушењима са којима се сви сусрећемо. Дакле, Икона Пресвете Богородице Тројеручица, беше породична драгоценост Св. Јована Дамаскина који ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком 8. века, када се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, (данас Антиохијска патријаршија) Валид (705-715), као муслиман није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног становништва Сирије, запослио, тада још увек световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Завидљивив, демоном подстакнут, грчки цар Лав Исавријанин, написа писмо у коме је оклеветао Св. Јована његовом господару – који је тим клеветама поверовао. Оклеветао га је речима да је Св. Јован тобож код цара тражио његово, калифово разрешење са дужности. То је урадио на следећи начин. Грчки цар Лав Исавријанин је учинио да се једна од Јованових епистола, ношена православнима, отме на путу од носиоца и донесе к њему. Чим је узео, показао је својим писарима и замолио их да ако може неко од њих, да опонаша речи изгледу Јованових слова. Ту се нашао један веома искусан у калиграфији, који је обећао цару да ће написати толико слично, да ни сам Св. Јован неће познати да су то туђа слова. Стога му је цар заповедио да то и учини и да напише, као да је посланица од Јована. А у њој је писало ово: ,,Царе многолетни, долично клањање приносим царству твоме ја раб твој Јован из Дамаска. Да знаш да је град наш у ово време ослабљен, јер сараценски војници у њему нису храбри за бој. И ако и мало ратника пошаљеш, лако ћеш га узети. Помоћи ћу ти и ја колико ми буде било могуће у таквом отпочињању, јер у мојом рукама је сав град“. Лукави цар такође начини и друго писмо својом руком и упути га калифу Дамаска рекавши: ,,Благородни и свељубазни начелниче града Дамаска, радуј се! Не видех ништа веће од љубави. И када неко чува састав и устројство света непоколебиво и неразрушиво, то је похвално и побожно. Стога и ја не желим да нарушавам дружење које имам са твојом племенитошћу, иако ме на то покреће и позива један твој искрени друг и сили ме често посланицама да кренем и војујем против тебе. Да би те известио о свему, шаљем ти једну од његових епистола да се увериш у моју истинску љубав који имам према теби, а лукавство и одступање од тебе, онога који то сам својом руком написа.“ Оба ова писма посла лукави цар Лав по једном свом слуги калифу Дамаска, Валиду, властелину Св. Јована. Када овај то виде, разјари се и позвавши Јована, показа му написано. А он, схвативши царево лукавство, одрицаше говорећи: ,,Не само да ово не написах, него ми не паде на ум било када нешто од овога.“ А калиф, побеђен јарошћу, не поверова му нити му даде време да покаже истину, него одмах заповеди да му одсеку руку. Десница која разобличаваше непријатеље Господње, би одсечена. Обесише је увече на тргу да би је преко дана сви видели. Када прође дан, посла Св. Јован увече пријатеље своје, молећи мучитеља да му да руку да је сахрани како би олакшао своју бол. Калиф се смилова и даде му је. Узевши је, дакле, Јован уђе у дом свој и паде на земљу ничице пред Светом иконом Богоматере, говорећи са сузама и вером: “Владичице Свечиста, Мати која си родила мојега Бога, због Божанствених икона моја десница је одсечена! Не знаш ли разлог због којег се избезуми Лав? Похитај брзо и исцели ми руку. Десница Вишњег, која се од Тебе оваплоти, чини многе моћи, Твојим посредништвом. И ову моју десницу нека сада исцели Твојим молитвама, да Теби, Богородице, и из Тебе овлаплоћеном Богу пишем благоумилне и слаткогласне песме и службе које помажу православној Цркви.“ Ово изговоривши, Јован усну и угледа икону Приснодјеве, како му тихо говори: ,,Ево, здрава ће бити рука твоја и не брини се због тога, него њом начини трску књижевника брзописца, као што ми сада обећа.“ Пренувши се, виде исцељену и прилепљену руку. Обрадова се душом и сву ноћ певаше веселећи се песмом захвалности Богу: ,,Десница Твоја Рука, Господе, прослави се у крепости. Десница Твоја посечену моју десницу да исцели, и њом да сасече непријатеље, противнике свечасне иконе Твоје и Оне која те роди. И мноштвом Славе Твоје противнике иконосечце да сатре руком мојом.“ И тако проведе сву ноћ радујући се и хвалећи Приснодјеву и Богомајку. Када освану дан и суседи видеше чудо, сазнаде се по читавом граду шта се збило. А неки који мрзеше Христа, позавидеше и одоше и рекоше калифу да не одсекоше руку Јовану, него неком његовом слуги, који – да би учинио добро дело своме господару, допусти да му одсеку руку, који му за то даде безбројне сребрњаке. Калиф стога заповеди да дође Јован, да му види руку. Он дође и показа одсечену руку, на којој имаше један кружни ожиљак, који остави Пречиста Богородица – за нелажно сведочење посечења. Тада му рече Калиф: ,,Који те лекар исцели и које ти мелеме стављаше?” А Јован рече: ,,Господ мој, Свесилни Исцелитељ, који има једнаку Силу и против воље.“ Калиф му одговори:,,Опрости ми, човече, јер као што видим, невин си и ниси се огрешио у овој ствари ништа, него те неправедно осудих. Имаш највећу част да будеш мој саветник. И обећавам ти да никада нећу учинити преко твог савета и воље.“ А Јован паде на његову ногу и мољаше се да га остави да иде. После дугог убећивања допусти му и даде му на вољу и опроштај да иде куда жели. Благодаривши, он оде и раздаде сиромашним имање и ослободи слуге своје. Дође у обитељ Св. Саве Освећеног крај Јерусалима и тамо постаде монах. Због радости и благодарности према Богородици, Св. Јован се потом старао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Икона је од тада добила име ,,Тројеручица“, будући да је Св. Јован додао трећу сребрну руку. Проводећи монашки живот у Лаври Св. Саве Освећеног поред њега је стално пребивала и Добротворка његова Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври временом сазнаде да је ктитор манастира Свети Отац Сава Освећени пре свог блаженог упокојења 6. в. дао заповест да поред његовог гроба причврсте ,,патерицу“ тј. игумански штап његов и да је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син, његовог имена, тј. Св. Сава, те да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Св. Сава Освећени заповедио да се као благослов да, игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала ,,Млекопитатељница“. Знајући за наведена пророчанства Светог Оца, Св. Јован Дамаскин пре своје смрти остави завештање да онај царски син, као благослов добије и његову Богородицу Тројеручицу, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице Млекопитатељнице – као троструки благослов. И заиста, после пет векова, 1217. г, у Лавру Св. Саве Освећеног као сасвим прост монах, поклоник, долази царски син Св. Сава из манастира Хиландара. Док се поклањао гробу Св. Саве Освећеног, свог небеског покровитеља, игумански штап је пао са свог места. Изненађени манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнадоше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, мећутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Св. Саве Освећеног, они вратише игумански штап на своје место и причврстише га. Следећег дана Св. Сава се поклони и други пут пред гробом а игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Св. Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Њу је Св. Сава донео у Хиландар и то је њен први долазак у манастир. Икона Тројеручица је остала у њему до 1347. године, дакле 100 година и више… Тада, као посетилац Св. Горе долази српски цар Душан. Након посете Хиландару, приликом одласка за Србију, као благослов манастира узима икону Тројеручицу. На тај начин она одлази за Србију. До краја 14. в. икона из непознатих разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво манастира Студеница. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Дјевом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору Атонску. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета, које је одмах пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, данас је сазидано поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти монаси су је ставили на горње место у олтару Саборне цркве, манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века. Много касније, не зна се тачно када, манастиски игуман је био на самрти. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана.Тадашњи монаси су припадали различитим националностима. Међу њима било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана – зато што се манастир налазио на грчкој земљи. Срби су опет предлагали Србина игумана, зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији и захтевали су свог огумана. На крају Руси су предлагали Руса огумана, зато што је манастир дариван великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица је решила проблем. У току једног вечерњег богослужења јасно се чуо глас Богородице са иконе – да је она Игуманија манастира. Мећутим, монаси том гласу нису придавали неки значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше икону на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисијарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутру, отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да Она сама, тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада Она сама постаје Игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они не треба више да покушавају са избором игумана, нити да Је померају са Њеног игуманског места. И заиста, од тада до данас нико је није померио са Њеног места. Она се стално налази на игуманском трону, на месту Игуманије. Од тада до данас, сваки предстојник и духовник, отац братства заузима друго место, са стране, поред Иконе. Јереји, и уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као Игуманијом манастира, пре него што почну своје послушање. Они који су удостојени да посете манастир Хиландар, уверавају, да се Њено присуство, благодатна сила, Љубав, милост и милосрђе непрестано осећају и прожимају свеукупно монашко и манастирско устројство, како спољно тако и унутарње. Као датум прослављења одређен је 25. јул по новом, односно 12. јул по старом календару. Изображење Они који су удостојени да виде лик Богоматерин на Њеној оригиналој икони, кажу да је толико благ и поглед толико мио да побуђује на умиљење све који Јој се поклањају; да Њен величанствен, девствени лик, пун озбиљности, некако се тајанствено утискује у душу оних који је виде. У самом раду, Сва је рељефна, а ради заштите и благољепија постављен је златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих камења, као и друге вредне предмете које прилажу верни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м у висину и 91 цм у ширину. Литијска је, тј. одсликана са обе стране. На њеној полеђини налази се предивна византијска икона Св. Николаја Мирликијског. Једна њена верна копија налази се у Саборној цркви Св. Саве код Карађорђевог парка у Београду, на Врачару, у непосредној близини велелепног Храма Св. Саве који је тренутно у фази унутрашњег уређења. Чуда Прво чудо је као што је познато, исцељење руке Св. Јована Дамаскина па је од тог чуда потекао и сам Њен назив – Тројеручица. Међу многобројним Њеним чудима, навешћемо овде само нека. 1905. године када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражило је од манастира Хиландара да им се пошаље икона на бојно поље, као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца је донео одлуку да се не пошаље оригинал иконе, већ једна њена верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на тој копији су били насликани ктитори Св. Симеон и Сава. Копија је послата и заиста, силом и дејством Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају је склопљен мир између два царства. Блаженопочивши монах Филип из манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. г. јак пожар великих размера захватио шуму манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, проигуман манастира блаженопочивши старац Данило, наложио је да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу до манастира Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Једно од последњих чуда десило се 1992. г. у Крагујевцу, у Србији. У једној фотографској радњи је избио пожар, због кратког споја на електроинсталацијама. Власник радње имао је један календар из манастира Хиландара са иконом Тројеручицом на првој страни, као и две мале иконе (Св. Луке и Св. Николе). Календар је стајао на зиду радње а две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. По избијању пожара све у радњи је изгорело, док су календар са иконом Тројеручицом и оне две машине (које су иначе од пластике) на којима су се налазиле две мале иконице, остали потпуно неоштећени. Ипак највеће чудо које сотвара Мајка Божија Својим чудотворним изображењем иконом Тројеручицом чини у душама верних, које неумитно води духовном оздрављењу и обновљењу ума и срдаца, верујућих у Сина Њеног и Бога Нашег. Као и у Њу саму. https://mitropolija.com/2023/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-trojerucica-3/

Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса /Домостројитељка, налази се у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика Лавра у (X.). веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – “Откуд жена овде?” – говорио је себи. “Јер, жене овде не могу да дођу.” А жена га упита: “Куд си и зашто пошао, старче?” Свети Атанасије јој узврати питањем: “Ко си ти и како си овде доспела?”- а одмах потом додаде: “И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.” “Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?” Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: “Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?” “Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. “Ја сам Она Којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога” – одговори жена. “Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?” “Видиш ли овај камен?” – показа Богородица. “Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.” Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и) конома. Агијазма Светог Атанасија Атонског Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској Лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18.јул по новом, односно 5.јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. Изображење На овој икони приказана је Приснодјева како седи на престолу држећу у наручју, Богомладенца. На Глави Њеној Свечасној налази се царска круна, посребрена, – јер Она је Царица Неба и земље. Са свих страна окружује је сабор Светих, укупно, њих 12-ица; па можемо претпоставити, да су то први Апостоли Христови. Икона је у потпуности пресвучена сребним оковом, осим Лица и руку Богомајке, Младенца и Светих Апостола. Молитва О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2023/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostrojiteljka-igumanija-svete-gore/

Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Свете Дјеве и била Јој принесена од благодатног сликара; видевши ово изображење, Дјева је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “ Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, (од старина дарован благочестивој кнегињи Олги). Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда, спашавајући земљу Руску од Монгола, Татара, Швеђана, Пољака, Бугара, Француза, Немаца, богобораца… стога не чуди да је сматрају највећом светињом, Руске Православне Цркве, РПЦ. Три пута током године, услед бројног избављења од незнабожаца, Руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви. Чуда Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве те су је узели и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху. (кнез Андреј је био врло побожан, имао је јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Мајке Његове). Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Већ дуже време је размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева – те се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда. По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза Андреја су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, а сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру, устроји манастир и на том месту подигне Цркву посвећену Њеном Рождеству. Кнез је по завповести Богородичиној одмах започео изградњу. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања иконе: обложио је и украсио златом, сребром и драгим камењем – и поставио у нови Успенски храм у Владимиру – од када се она почела називати, Владимирском. Након тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубски у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку, кнез је укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред Богородичином иконом: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој, на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородичине засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене. По убиству кнеза Андреја Богољубског, 1173. године, народ подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је градове – Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао. После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, – Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао кнез Богољубски. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши тако гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “. У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је остала неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, а на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богородице Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 године докле је боравила у њему чудотворна икона. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског. Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузевши град Елец, заробивши Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама – буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У осми дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору, видевши пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјева неописиве величанствености, окружена безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробудио и сазвао своје старешине, затраживши од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. ,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “. У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године, при њеном преношењу из Владимира у Москву. Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду. Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му рече: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му тад одговори: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних. Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, када се збило дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано, свргавањем ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру, с Владимирском иконом Пресвете Дјеве. А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја. Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере. Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само један блажени, по имену Василије, се са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, када се од иконе зачуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, будући слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “. Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они са трепетом побегоше, говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, “ и побегоше… . Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру. У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “. Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари. Велики кнез Теофил Иванович схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве док је велики кнез са свим народом и свештенством вапио Богородици, поткрепљен молитвом, са војском изашао насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Дјеве. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их је одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст. Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !” Истински је устао против самозванца и пред иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља. После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу. Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати. После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног. Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм. Изображење Овај иконографски приказ припада типу икона Богородице Елеусе (Нежност), где ова врста иконографије представља свакодневну сцену међусобног миловања Мајке и Детета – што је заправо однос Творца и Његове творевине, изражен толиком љубављу Створитеља, према палим људима. Ово је спој небеског и земљаског, изражен међусобним упаривањем два ореола и додиром два лица; што је заправо симбол Христа и Његове Цркве у којој је Богородица најсавршенија од свих људи, рођених на земљи. Обојеност на икони је врло добро очувана, имајући у виду древност иконе. Позадина је у јасној топлој наранџастој боји где се визуелно истичу Богомајка и Младенац; То је постигнуто тиме што је Њена одежда обојена тамним бојама са такође, тамним мафорионом – протканим зланим нитима по његовим порубима. На Главу Њеној Часној и раменима налази се по једна извезена звездда – сиболи девстености Њене, док су Јој на рукама извезене наруквице, као код свештенослужитеља, као првој слушкињи Господњој. Дотле, Богомладенац грли Мајку, одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Тропар, глас 4 Данас светлошћу се украшава славни град Москва, као сунчева зора прима, Владичице, чудотворну Твоју икону, као што многи тако и ми к њој притичемо и молимо се, Тебе зовући свим срцем: о, пречудна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и области хришћанске неповређене од сваке клевете вражије, и спаси душе наше, као Милосрдна. Кондак, глас 8 Изабрана Војвоткињо победитељна, као Избавитељки од зла прибегавамо Твоме часном образу, Владичице Богородице радосно празнујући празник сретења Твога зовући Те: радуј се, Невесто Неневестна. Молитва О Свемилостива Госпођо Богородице, Небесна Царице, Свемоћна Заступнице, непостидно наше Надање ! Благодаримо Ти због свих великих добродетељи, Који си даровала роду руском, и молимо Те пред пречистим образом Твојим: сачувај град овај (или: свету обитељ ову) и слугама које Пред Тобом стоје, и сву земљу Руску од глади, уништења, земљотреса, потопа, огња, мача, најезде иноплеменика и међусобних деоба. Сачувај и спаси, Госпођо, Великог Гос­подина и Оца нашега Алексија, Свјатјешего Патријарха Московскога и све Русије, и Господина нашег (име), Преосвештенога епископа (или: архиепископа, или: митрополита), и све Преосвећене Митрополите, архиепископе, епископе православне. Дај им да Црквом Руском добро управљају, верне овце Христове сачувај од пропасти. Помени, Владичице, и сав свештенички и монашки чин, угреј им срца у ревности к Богу и укрепи их да у достојанству звања својега ходе. Спаси, Госпођо, и помилуј и све слуге Твоје и даруј нам да пут земног попришта без порока прођемо. Утврди нас у вери Хри­стовој и у усрдђу к Православној Цркви, положи у срца наша дух страха Божијега, дух бла­гочешћа, дух смирења и подај нам од напасти трпљења, у благодати – држање, к ближњим љубав, к лукавима праштање, и у добрим делима успех. Избави нас од сваког искушења и од окамењених чула, у страшни дан Суда сачувај нас тајинством Твојим да станемо с десне стране Сина Твојега, Христа Бога нашега. Јер Њему приличи свака, слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-4/

Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију, гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима. Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино, код Москве (данашњи округ Москве). Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали. По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење. Године 1940, после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене, а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду. После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира, у Москви. Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм. Године 1991. 2.јула икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина музеја у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена. Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан Акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент. Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њега је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана. Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом. Према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква. Икона се прославља 3. јула по новом, односно 20. јуна по старом календару. Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање, 1. недеље по Вазнесењу Господњем. Чуда Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности. Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала. Изображење На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу когадесном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као цар и првосвештеник. Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима. Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања. На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Боголаденца, који је окренут од Ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене. Тропар глас 5. Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо Те се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно. Сину Твоме, / даруј нам опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим. Кондак глас 4. Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући Је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем Твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати Се од слугу Твојих, јер у Тебе једину Наду имамо ! Молтива Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском О Премилостива и Пречудна целога Света Царице! Достојно Теславим и величам од свих духова злобе Заштитнице, Неупоредивапрвопредстојатељице, Бога и Творца Родитељко, свих сила.Благодарим Ти за сву Твоју благодарност, јер Си благоволилајавити нам преславни пренос чудотворне иконе Твоје: О Свесилна рода нашега Помоћнице! Услиши нас, молимо Ти Се, и јави Милост Твоју; која се пројављује на пречистом Образу Твом, јер Ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу Својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и Отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, Свеблага Заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и Небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо Те, као Заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kosinska-modenska/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Чудотворна икона манастира Хиландар звана Необорива стена потиче, колико знамо по доступним нам подацима, још из доба цара Душана и кнеза Лазара, из око треће четвртине 14 века. Литијска је икона, односно на њеној је полеђини насликано попрсје Светог Саве српског; такође нам је познато да је дело иконописца српског порекла из тадашње Рашке државе. Једно време ова чудотворна икона боравила је у манастиру Филокал у Солуну, а данас почива у ризници манастира Хиландар на Светој Гори Атонској. Као датум пројављења благодати са изображења ове Свете иконе, одређен је 28. јун по новом, односно 15. јун по старом календару. Изображење Икона Гора неразрушива/ Необорива стена и поред протеклог времена од свог настанка у потпуности је осветљена – што је изненађујуће с обзиром на то да датира од пре седам векова; Светлост која је обасјава прелива се по читавој површини и нема свој јасни извор, већ извире из свих праваца и тако је облива. Позадина иконе осликана је јачом сивозеленом бојом с нешто тамнијим жилицама, као да опонаша састав камена, како су у то време сликане Богородичине иконе са епитетом Гора. На њој видимо Пресвету Дјеву изображену у допојасном положају како у наручју леве руке држи Богомладенца Христа, док Јој се поглед пружа негде у даљину; Младенац се за то време извија у наручју и посматра Је. Дјевин мафорион поприлично је једноставан; осликан у тамној боји, дискретно проткан златним везом по порубима и без икаквог украшавања. Ту донекле – колико нам је дато – назиремо сву величанственост, Дјевиног духа; и видимо да заправо Њој никакво украшавање није потребно јер… сва лепота Кћери Цареве је унутра, ресама је златним огрнута, украшена… И док су са десне и леве стране свечасне главе Њене, изображена два шестокрила херувима, два архангела, такође херувимског реда, изображена су и изнад главе Богомладенца Христа. Оно што видимо данас је ореол Пресвете Дјеве у тамној боји злата, који прелази у загасито-наранџасту те у великој мери доминира у приказу изображења, Свете Дјеве. Што је занимљиво и поред протеклог времена, боје на икони су врло живе, чак 7. векова од њенога настанка. И док су у горњим деловима иконе видљива оштећења, као и у самом средишњем делу приказа, дотле је при самом дну иконографије и поред ових великих недостатака, приметан натпис на црквенословенском језику који се због присутних оштећења, не може јасно прочитати. Оно што је важно, јесте да је остало видљиво изображење монументалног Образа Богомајке, смиреног и помало отсутног лика – која одаје достојанство Милостиве заштитнице, те на тај начин симболизује тугу за палим царством. Поглед Дјеве, што је карактеристично није усмерен ка Богомладенцу, већ је уперен мимо Њега, у даљину и ма колико тужан да је, толико је топао и нежан. Далекосежност погледа Дјеве, превазилази Њену усмереност ка Сину и Богу Њеном, и одвлачи Јој пажњу на оно што види, што осећа и што је тужи; можда отуда можемо закључити да произилази Њена неизмерна туга због неизбежног, што ће доћи /долази, на род људски. То видимо и по самом погледу, зеници ока која је врло крупна, одсутна, уперена у даљину с густо повијеним обрвама на доле, где Пресвета Дјева изгледа болно и потресено. Но, и поред свих наилазећих страдања којима сведочи, Она неометано Сина Свога удобно носи у наручју, док Он посматра кроз шта то Његова Мајка пролази; шта се то са Њом збива. Видимо, такође, да код Богомладенца нема никаквог страха, нити било какве забринутости, због оног што очитава у Мајчином преживљавању; што опет није необично. Он није незаинтересован за Њена страдања, Њена преживљавања и све оно кроз шта Она као Мајка и прва слушкиња Његова пролази. Он Први зна да је Она Стена необорива/Гора неразрушива, Тврђава угњетаваних и ожалошћених, Нада и Прибежиште свих хришћана, Уточиште прогоњених и остављених. Неразрушиво царство Лазарево. Чуда После виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице Гора неразрушива, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога на њеној полеђини стоји Свети Сава, одевен у сак(ос), са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Такво смело поређење, у складу са схватањем да је Епископ, па и Првосвештеник, икона Христова у време проглашења Српске патријаршије и покушаја Цариграда да српска настојања поништи, сузбије и казни, било је израз несугласица између српске и ромејске Цркве и решености српске црквене јерархије да брани дело Светога Саве до краја. Предање каже да су се пред том иконом на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски великаши заклели на верност Христу и своме благочестивом цару, кнезу Лазару, а да је икона потом враћена у Хиландар, где је све до данас чувана у манастирској ризници; па отуда потиче њен други назив – Лазарева. И као што ће потоњи векови показати, што је вредело и било верно остало је на Косову, избирајући радије Царство небеско, него овоземаљски живот под туђим јармом. Многи од тих страдалника и данас почивају широм крвљу натопљене косовско-метохијске земље, крај олтара или под сводовима Патријаршије пећке, стојећи у вери, којом нас Христос ослободи, бранећи и на тај начин државу и поверени народ, зарад оних који по ће по Дару Христовом, знати пут, који води у Живот вечни. https://mitropolija.com/2023/06/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neoboriva-stena-gora-nerazrusiva-lazareva/

У част Пречисте и Преблагословене Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије На Светој Гори Атонској, у манастиру у Кареји, данас се налази оригинал Чудотворне иконе Достојно јест – чија копија се чува у нашој земљи, манастиру Месићу, који је под надлежношћу Епархије банатске. Иначе сам назив манастир Месић, добио је по истоименом потоку који протиче поред манастира; удаљен десетак километара од Вршца који је од 1952. г.одине женски манастир. Порекло назива оригиналне Чудотворне иконе Достојно јест лежи у догађају који се збио у време Патријарха Николе Хрисоверга (983- 996), недалеко од Кареје, у келији у којој се подвизавао један стари јеромонах са својим младим послушником. Док је старац отишао да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви, његов ученик је остао да чува келију, с благословом старца – да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратима келије, па их је отворио; видевши непознатог монаха, љубазно га је примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета, обојица су стали пред Њену икону и почели појати древну песму Светог Козме Епископа мајумског Честњејшују Херувим и славњејшују серафим… и остало до краја. Но гост му тада рече: Код нас тако не величају Божију Матер, ми прво певамо: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега, и после тој песми додајемо: Часнија си од херувима и славнија од серафима… Млади монах је у умиљењу до суза, стао молити непознатог госта, да му напише текст молитве, како би је научио и на тај начин величао Пресвету Богородицу. Како у келији није било ни мастила ни хартије, гост му је рекао Овако ћу ти написати за успомену ову песму, ево на овом камену, а ти је научи и сам је тако пој и све хришћане научи да би тако прослављали Пресвету Богородицу. Камен се као восак умекшао под руком дивног госта и слова се дубоко урезаше у њега. Написавши је, предаде је послушнику и рече за себе да је Гаврило и постаде невидљив. Келија је и до данас позната на Атосу под именом Достојно јест и припада манастиру Пантократор. Такође, икона пред којом су се молили Архангел Гаврил и млади послушник, добила је истоветан назив Достојно јест. У храму манастира Месић, налази се чудотворна икона Пресвете Богородице – новија, насликана по узору на чувену древну, Богородичину икону Достојно јест, стару преко хиљаду година која се налази у Кареји, на Светој Гори. Ми немамо података, како је и када њена копија доспела до манастира Месић, нити, ко ју је живописао. Но, оно што засигурно знамо, јесте да потиче из 1803. године и да Пресвета Богородица преко ње, пројављује Своју чудотворну силу, помажући свима који Јој са вером прилазе. Прославља се 24. јуна по новом или 11. јуна по старом календару. Чуда Већи број исцељења, која се дешавају, могу се прочитати у књизи Света икона Достојно јест и њена чуда у манастиру Месићу, која се може набавити у самом манастиру. Но, овде ћемо изнети један одељак о преумљењу, покајању и жеђи за Божанском љубављу, коју је доживела сестра која себе од сусрета са чудотворном иконом, доживљава, како сама каже, верујућом. …Била сам пар пута (н.а. у манастиру Месићу) и најискреније могу да кажем да сам тамо први пут осетила да ,,нечег има”, тј.постала верник. То ми се десило када сам стала пред икону ,,Достојно јест”. Ни сама нисам имала појма зашто се тако зове, и само тад сам чула и увек запамтила. После сам наравно чула и за молитву и за оригиналну икону на Светој Гори. Мени је ова икона измамила толико суза, ни сама не знам ни како ни зашто. Сви су ме питали шта ми је и нисам знала да одговорим. А касније ми је било јасно да ми је сва душа вапила за покајањем и Божијом љубављу. Нешто неописиво… Стварно треба доживети, јер је немогуће описати. Изображење Чудотворна икона Мајке Божије, Достојно јест, почива у храму манастира Месић у новом изрезбареном дрвеном трону, који је за ту прилику урађен 2009. године – изнад ког непрестано гори неугасиво кандило. Док је оригинална икона Мајке Божије на Светој Гори, позлаћена и посребрена, опточена драгим камењем, код чудотворне иконе Мајке Божије месићке Достојно јест, не налазимо никаква спољашња украшења. Код ове месићке копије, видимо како Пресвета Богородица десном руком придржава део свитка, који Слово, Реч Божија, такође држи у десној руци Својој. Лева рука Њена је Његово сигурно сместилиште. На Свечасној глави Њеној видимо царску круну коју са леве и десне стране придржавају два анђела. Слична круна са ореолом налази се и на глави Богомладенца. Пречасна риза Њена махом је у браон тоновима, извезеним мајсторском руком. Мафорион је сличне израде, чији део пада преко Пречасног левог рамена Њеног. Ова икона је врло добро очувана. На њеној позадини доминира зелени тон, са изузетком небеског одсјаја Бестелесних Сила који их окружују. При самом дну, исписан је текст на црквенословенском језику, о времену доласка иконе у манастир и њеном Светом имену. Just a moment... MITROPOLIJA.COM

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У главном олтару Кијевско-софијске саборне цркве, (Украјина), налази се величанствени мозаик – икона Богомајке, испод свода, изнад горњег места. Богомољци са посебном вером прилазе овој икони Приснодјеве, која се од давнина назива Несаломива стена, зато што је током више од осам векова, остала неоштећена. Прославља се на недељу Свих светих. Изображење Света Дјева је приказана на златном пољу мозаика у природној величини како стоји на четвороугаоном златном камену са уздигнутим рукама. Ево како је красноречиво описује аутор путовања по руским светим местима: Њена висина је дивовска, као и сва Њена дела у Светој Русији; Она стоји на златном камену, на постојаном основу за све који траже уточиште у Њеној заштити; небеске боје је Њена хаљина, црвени појас, на ком виси огртач, којим Она брише толико суза; наруквице азурне боје на рукама уздигнутим ка небу; златни покривач се спушта са Њене главе и пребачен је у виду омофора на лево раме, на знамење Њеног Покрова, који се шири као облак путем гласа црквених песама, а светла звезда гори на челу Богомајке и две звезде на раменима; јер је Она, Сама Мајка незалазне Светлости, била за нас зора сунца које не залази. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Несаломива стена Царице моја преблага, надо моја, Богородице, која прихваташ сироте и посредујеш за бескућнике, Радости напаћених, увређених Покровитељице! Ти видиш моју несрећу, видиш моју патњу; помози ми као немоћном, нахрани ме као путника. Повређеност моју знаш, разреши је ако желиш, јер немамо друге помоћи осим Тебе, нити друге Посреднице, ни благе Утешитељице, осим Тебе, о Богомати, Ти ме сачувај и заштити у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/06/11/cudotvorne-ikone-majke-bozije-nesalomiva-stena-velika-panagija-2/

Године 1191. у Литовском кнежевству у месту Жировици (Гродненске губерније, у данашњој Белорусији), пастири су напасали стадо недалеко од шуме – наједанпут угледавши необично јарку светлост у виду пламена што је изазвало код њих знатижељу па су пришавши ближе на опште изненађење – видели на дрвету икону Пресвете Богородице. Сијање иконе и страх, дуго нису дозволили пастирима да приђу. Али када се светлост повукла, пастири су се поклонили икони Богородице, узели је са дрвета и однели свом Литовском господару – Александру Солтану, чувару државне имовине. Он је икону закључао и објавио њено чудесно пројављивање својим познаницима, који су са дивљењем слушали његово излагање, са жељом да виде икону. Али када их је довео до места где је оставио икону, ње тамо није било. После неког времена пастири су на истом месту нашли икону Богородице и опет је однели свом господару. Александар је сматрао себе недостојним да остави свету икону у свом дому и заветовао се да ће на месту пројављења иконе подићи храм у славу Пресвете Богородице. Тако је и било. Ускоро је основан древни храм и икона Богородице је постављена у њега. После десет година цркву је захватио пожар, који ју је претворио у пепео. Многи мештани покушали су да спасу икону из огња, али без успеха; сви су мислили да је чудотворна икона изгорела у пламену, па је нису ни тражили. Једанпут док су се деца играла у подножју горе где је био стари храм, видели су да некаква Дјева са лучезарним сијањем седи на камену. Нису имали храбрости да Јој приђу, већ су о томе обавестили своје укућане, a вест је дошла и до свештеника. Поверовавши да су деца имала виђење као Божанско откривење, сви су кренули на гору и дошли испод указаног камена и видели свећу како гори. Када су дошли до самог камена, нашли су на њему икону Богородице, названу Жировицка (име је добила по месту у коме се пројавила). Неисказано су се обрадовали ради обретења иконе, узели је и поставили у свештенички дом – после чега су приступили изградњи новог храма. Врло брзо су га озидали, осветили у част Богородице и поставили у њега чудотворну икону. И дан данас икона почива у Свето-Успењском Жировицком мушком манастиру, који је име добио по овој чудотворној икони. Икона се празнује 20. маја по новом, односно 7. маја по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се при гоњењу православних, за укрепљење вере, а такође и за установљење честитих бракова. Изображење Жировицка икона Мајке Божије урезана је на камену размера 43х56 мм. На њеној позадини осликан је град, претпостављамо – губернија у којој је нађена. Ореол Јој је окружен цветовима у различитим бојама, док су са Њене леве и десне стране осликани гроздови винове лозе. Тропар, глас 5 Пред светом иконом Твојом, Владичице, молимо се за уподобљење исцељења, примање познања истините вере и одбране од агарјанских напада. Тако и ми, к Теби припадајући, молимо за остављење грехова, помисли благочестивих срца наша просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших. https://mitropolija.com/2023/05/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zirovicka-3/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање образа Божије Матере Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском владичином женском манастиру, 1878. године. Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле, у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, тражи да за тебе одслуже молебан и оздравићеш душом и телом. Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање. Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке. У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај, а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова. Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом. Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници. Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало: Чаша која се не испија. По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије. Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ. После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао. До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста. У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога. Између 1928–1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе. Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали. Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80 их г.одина ХХ века. На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебна за исцељење од пијанства, читањем Акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Високог. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебна Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи. У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа. У Серпуховом почива једна икона Божије Матере Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији. У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке. Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу. Најважније богослужење икони Небесне заступнице је 18/5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже Молебани за њих, ближње и рођаке. Ова икона, прославља се 18 .маја по новом односно, 5. маја по старом календару. Чуда Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије. До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX веку старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову. Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње. Изображење Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје. Видимо да Мајка Божија подиже своје пречисте руке, молећи Сина свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна. Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу. Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима. Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко своје иконе помогла. Тропар, глас 4 Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-casa-koja-se-ne-ispija-2/