Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'празник'.
-
Моје даме, будите ми здраве, вољене, поштоване, лепе и неговане сваки дан. И наравно колико год вам околности дозвољавају насмејане и ведро расположене. Срећан Осми март! Иначе, ја веома поштујем успомену на овај датум. Подсећа ме на жртве сифражеткиња. Неке од њих су положиле живот да би ми добиле право гласа.
-
Молитвено сабрање у Медаковићу на празник Св. Ксеније Петроградске
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Празник Свете Ксеније Петроградске биће молитвено прослављен у понедељак, 6. фебруара 2023. године, у цркви Светог Јована Владимира (насеље Медаковић, улица Игњата Јоба 75). Света Литургија почиње у 7 часова и 30 минута, а у 17 часова ће бити служен акатист Светој Ксенији. Извор: Радио "Слово љубве" -
Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: “Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: “Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету”. За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: “Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?” – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора https://svetigora.com/ikona-bogorodice-mlekopitateljnice/
- 2 коментара
-
- млекопитатељнице
- богородице
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Свети Спиридон Тримифунтски, један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као епископ Тремитуса (данас Треметузија). Још за време свог земаљског живота светитељ је био обдарен даром исцељивања болесника и ослобађања људи од демонске опседнутости. Свети архипастир је исцељивао људе од тешких, па и неизлечивих болести. Према његовом Житију, једном је његовим молитвама излечено безнадежно болесно дете. Други пут је помогао неутешној мајци тако што је васкрсао њену бебу која је управо умрла. Свети Спиридон Тремитски (или Тримифунтски) пружао је помоћ потребитима. Људи су му се често обраћали за финансијску подршку, а он је свима бесплатно помагао и никада ништа није тражио заузврат. Једном је светитељу дошао сељак који није могао да купи жито за сетву у пољу, молећи га да помогне. Владика се помолио са њим и рекао му да дође сутрадан. Када је сељак поново дошао, свети Спиридон му је дао велики комад злата под условом да му након сабране жетве врати златник. Те године је сељак убрао обилан род, што је већ било чудо. Али када је човек дошао код светог епископа да врати дуг, свети Спиридон узе злато, прочита молитву и, ето, парче метала се претвори у змију! Тако је за једног сиромашног сељака светац учинио чудо, претворивши животињу у комад злата. Мошти Светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве Светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек нађу његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету као мошти којима се верни народ може поклонити, тражећи помоћ од светог архипастира. Верни народ поштује успомену на Светог Спиридона 25. децембра по јулијанском календару. Данас се овом свецу људи најчешће моле за новчану помоћ. У својим молбама моле и Светог Спиридона за помоћ око успешне куповине и продаје имовине. Међутим, ако желите да брже видите резултате својих молитава, морате се потрудити са своје стране. Светом Спиридону Тримифунтском обраћају се и почетници и искусни привредници са молбама за помоћ у пословању, заштиту од конкуренције, успешну трговину и профит. Они који дуго не могу да се запосле моле Светог Спиридона за помоћ у проналажењу посла. Молитве светитељу помажу им да нађу добар посао, да стекну наклоност својих претпостављених и да не буду отпуштени. Осим тога, у наше дане људи који пате од разних болести стичу иконе Светог Спиридона и моле га за исцељење и добро здравље. Родитељи се могу молити за здравље своје деце и тражити од светитеља да их заштити од зла и лоших мисли. Углавном, људи се често обраћају Светом Спиридону за помоћ у решавању свакодневних проблема, породичних сукоба и очувању породице. Они који се обраћају светитељу са таквим захтевима потврђују да су им свакодневне молитве помогле да ојачају породичне везе, па чак и да избегну развод. Али који је прави начин да се тражи заступништво свеца? Да би замолили Светог Спиридона за помоћ, хришћани треба да му прочитају следећу молитву: О преблажени архијереју Спиридоне, велики Христов Светитељу и славни чудотворче! Стојећи на небу пред престолом Божијим са хоровима анђела, погледај доле саосећајним оком на овде окупљене људе (имена се могу додати) и тражећи од тебе моћну помоћ. Измоли милосрдну доброту Бога који воли чочовека, да нам не суди по безакоњима нашим, него да поступи према нама по својој милости. Испроси нам од Христа Бога нашега, миран и спокојан живот, здравље душе и тела, плодну земљу, и у свему изобиље и благостање; да не окренемо на зло добра која нам је дао наш великодушни Бог, него радије у Његову славу и хвалу твога заступништва. Избави нас, који са непоколебљивом вером приступамо Богу, од свих недаћа, било духовних или телесних; од свих малодушја и ђаволских замки. Буди утешитељ у тузи, исцелитељ немоћних, помоћник у невољама, покривач голих, заштитник удовица, заштитник сирочади, хранитељ одојчади, окрепитељ старих, путоказ путницима компас онима који плове и моле се за све који траже моћно заступништво твоје, да приме све што је корисно за њихово спасење, да, поучени и чувани молитвама твојим, задобијемо вечни починак и заједно са тобом славимо Бога који је један у Светој Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Стојећи испред иконе светитеља, прво треба јасно формулисати свој проблем, а затим прочитати молитву. При обраћању светом Спиридону Тремитском није потребно знати напамет текст молитве; само затражи помоћ, формулишући свој захтев једноставним речима, и светац ће те сигурно чути! Треба се молити за помоћ Светом Спиридону свако вече. Истрајте и не станите док се ваш захтев не испуни и не реше проблеми. Свим проблемима долази крај, а све тешкоће ће проћи – само треба веровати у помоћ одозго и запамтити да имате заступника, свеца који помаже свима којима је помоћ заиста потребна. https://mitropolija.com/2022/12/25/andrej-jeremenko-praznik-sv-spiridona-njegova-istorija-i-tradicija/
-
Празник светог Григорија крај његових моштију у Горњаку 20. децембра
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Празник Преподобног Григорија Горњачког свечано ће бити обележен у манастиру Горњаку, у уторак, 20. децембра 2022. године. Тога дана ће Света архијерејска Литургија почети у 9 часова, известио је манастир Тумане. Исти извор је недавно објавио фотографије новог кивота за мошти светога Григорија. Подсећамо да је манастир Горњак светиња Епархије браничевске у којој се поменуте свете мошти налазе, прва задужбина светог кнеза Лазара, а налази се између Петровца на Млави и Жагубице, на левој обали реке Млаве. Манастир је 4. децембра 2022. године освештао Патријарх српски г. Порфирије. Игуман манастира Горњак је високодостојни архимандрит и изабрани Епископ топлички Петар, чија је хиротонија, подсећамо, сад у недељу, 18. децембра 2022. у Светосавском храму на Врачару. О светом Григорију Горњачком Свети Григорије је пореклом Србин, ученик светих Григорија Синаита и Ромила Раваничког, чије је житије и написао. Основао је светогорски манастир Светог Николе, који је по њему прозван Григоријат. Недалеко од овог манастира налази се његова келија, где се у ћутању молио Богу, па је касније прозван Ћутљиви. Када су Турци навалили на Свету Гору, прешао је у Србију, код Светог кнеза Лазара, где је заједно са њим подигао манастир Ждрело, касније назван Горњак. Упокојио се мирно око 1406. године, али се не зна где, да ли у Горњаку или у Григоријату. Било како било, мошти су му се обреле у Григоријату, одакле су их, након великог пожара 1761. године, неки монаси пренели у манастир Горњак, где се и сада налазе. Извор: Манастир Тумане; Радио Слово љубве -
Празник св. Нектарија егинског у Саборној цркви
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Празник Светог Нектарија Егинског Чудотворца ће у Саборној цркви св. Архангела Михаила бити молитвено прослављен у уторак, 22. новембра, на Светој архијерејској Литургији, која ће се служити у наставку јутрења (које почиње у 8:00). Истог поподнева, са почетком у 17:00, биће служена вечерња служба са Молебним каноном Светом Нектарију Егинском и молитва за освећење уља, које ће верни народ моћи да користи као духовно лекарство. На овај празник, на поклоњење и целивање биће изнета честица моштију Егинског Чудотворца и Исцелитеља, која се чува у Саборној цркви, а верни народ ће бити помазан јелејем из кандила над моштима Светог Нектарија, донетим са Егине. Позивамо Вас да се, у радости и љубави, саберемо сви на ове велике празнике, на здравље, исцељење и спас душа, на умножење духовних дарова и Благодати Божије, каже братство Саборног храма. Извор: Радио "Слово љубве" -
Празник св. Нектарија егинског у Светосавским храмовима на Врачару
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
На дан св. Нектарија егинског чудотворца, 22. новембра 2022. године, у цркви и Спомен-храму Светога Саве на Врачару ће тога празничног дана света Литургија бити служена у малом Светосавском храму од 7 часова и 30 минута, док ће у поподневним сатима, од 17 часова, у великом Храму бити служена Света Тајна јелеосвећења. Благочестивом народу који дође на молитву, на поклоњење и целивање биће изнесена честица моштију св. Нектарија егинског која се већ годинама чува у заветном Храму српског народа. Управа и братство Светосавских храмова на Врачару позивају верни народ да узме учешћа на овим молитвеним сабрањима. Извор: Радио "Слово љубве"-
- храмовима
- светосавским
- (и још 5 )
-
ПОЛАГАЊЕ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Κατάθεση της τιμίας Ζώνης της Θεοτόκου); празник установљен након чудесног исцељења царице Зое, након што је на њу стављен појас Пресвете Богородице. Тај појас је Богородица сама направила од камиље гриве. Царица Зоа га је у знак захвалности извезла златним нитима, и поделила на три дела. Црква га прославља 31. августа. Положење појаса Пресвете Богородице у Цариградском храму Влахерна, десило се у време цара Аркадија (395-408). До тада, та велика светиња је прво била поверена Апостолу Томи од стране саме Мајке Божије, и то приликом њеног успења, а после се налазио у Јерусалиму код благочестивих Хришћана. Појас је положен у ковчег који је после тога запечаћен. Ковчег је поново отворен тек у време владавине цара Лава VI Мудрог (886-912). Његова супруга, царица Зоа, душевно оболи, и након молитви за оздрављење, у виђењу јој је речено да ће да оздрави ако се на њу стави Богородичин појас. Она то пренесе свом мужу, цару, и овај замоли Патријарха да испуни царичину жељу. Када је ковчег отворен, појас је био онакав какав је био и када је положен - неизмењен временом. Чим појас ставише на Зоу, она одмах оздрави. Након тога је одслужен захвални молебан Пресветој Богородици, а појас је враћен у ковчег, који је поново запечаћен. У спомен овог чуда, у време Манојла I Комнина (1143-1180), установљен је празник 31. августа. Део појаса налази се у Грузији, у граду Зугдиду. Однела га је тамо кћерка цара Романа, када се удала за грузијског цара Абухаза, јер је и она била излечена кад је на њу био положен појас. По заповести руског цара Александра I (1801-1825) у Мингрелији, у Зугдиду (регион Кавказа), подигнут је нарочити храм у коме се чува тај део одеће Пресвете Богородице. Такође, један део појаса налази се у манастиру Ватопед, на Светој Гори. Цар Јован VI Кантакузин (1347-1355), поклонио га је том манастиру као доказ своје велике наклоности и пажње. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Полагање_појаса_Пресвете_Богородице
-
Српска православна црква и њени верници 8. септембра обележавају дан сећања на Свете мученике Адријана и Наталију. Адријан и Наталија, млади брачни пар племенитог рода из Никодимије, живели су у IV веку и страдали за Исуса. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Легенда каже да није било лепшег и складнијег пара у читавој Никомидији и да је њихова љубав била на далеко позната. Цар Максимилијан наредио је општи прогон хришћана из Никодимије при једној његовој посети. У том прогону учествовао је и Адријан, чији је посао био да пописује имена оних који су мучени и на крају убијани. Адријан је посматрао ове људе – измучене, мирне и кротке, како ћутке подносе своје патње. Под овим утицајем, почео је да са њима разговара о Богу и и сам поверовао у царство небеско и Исусово учење. Зато, када је ред дошао на нови попис, рекао је да и његово име ставе на списак. Након тога је одмах био окован и бачен у тамницу са осталим хришћанима. Чувши за ово, Наталија се обрадовала, и одмах отишла да Адријану открије да је и она све време била хришћанка. Наталија је остала уз свог мужа до последњег тренутка и када су Адријана шибали и мучили, она га је охрабривала да истраје до краја. Часно је издахнуо са осталим хришћанима, непоколебан у својој вери. Након тога, њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. Када је њена мисија била извршена, по легенди јој се у сну јавио Свети Адријан и позвао је да му се придружи, након чега је и она издахнула. Нераздвојни како у животу, тако и у смрти, Свети Адријан и Наталија данас се сматрају заштитницима како заљубљених, тако и брачне среће. Верује се да супружници данас треба да им запале свећу у цркви и помоле се овим речима: Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Кондак, глас 4. Жени Богомудрој Божанске речи у срце си положио, Адријане мучениче Христов: Ка мучењу си се усрдно упутио, и са супругом венац примио.
-
Свети Нектарије се упокојио на дан Арханђела Михајла 1920, у атинској болници и по његовој жељи сахрањен је на острву Егини у манастиру који је лично основао са монахињама и ктиторима. Његово тело је најпре превезено погребним аутом из Атине до луке Пиреј да би одатле бродом до Егине. Младић који је превезао ковчег са телом је журио и буквално истоварио ковчег на степенице храма Св. Тројице у Пиреју, а потом отишао имајући друге велике обавезе, а такође ни свештеници храма нису се удостојили да дођу и дочекају тело Владике Пентапољског, нити су отворили храм да се унесе ковчег. Било је подне и тако на степеницама храма остављен без почасти ковчег са телом Владике пентапољског је чекао и уз њега вољени Владикин ученик Коста Сакуполос и једна монахиња брод да би отпловили за Егину. Како је записао биограф Сотос Хондропулос - Народ који се сабрао да се опрости од Владике, јер он је у том храму проповедао више пута, осетили су јак мирис из ковчега попут мириса јутарњих најлепших планинских цветова; отворили су ковчег и угледали капљице мира на лицу Владике. О, чуда! Он који је остављен и презрен од многих миомирише! Видевши то Коста је брзо пронашао убрусе и купио је миро са лица Владике. Народ је почео да га целива, да миром се помазује по челу и грудима и да клечи пред ковчегом славећи Бога. Постајали су свесни Светитељ је био међу њима! https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589
-
Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal
- 1 коментар
-
- иконе
- чудотворне
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
-
Празник Млекопитатељнице и св. Романових у Петроварадину
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Свештеник Бранислав Керечки, старешина храма Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, у Богом спасаваној Епархији сремској, позива благочестиви народ на празнична молитвена сабрања у овој светињи, која почињу у петак 15. јула 2022. године свеноћним бденијем и светом Литургијом, настављају се вечерњим богослужењем у суботу и Литургијом и парастосом на руском војничком гробљу у недељу. Позив о. Бранислава на молитвена сабрања: Извор: Радио "Слово љубве"-
- св.
- млекопитатељнице
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/
-
ПРАЗНИК СВЕТОГ ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ У МАНАСТИРУ ПИНОСАВА
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из Епархија
У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру. Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир. У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим. У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике. Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.-
- манастиру
- шангајског
- (и још 4 )
-
У манастиру Ћелије свечано прослављен празник светог аве Јустина
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Светојустиновска светковина приређена је 14. јуна 2022. у манастиру Ћелије - светом архијерејском Литургијом у новом триолтарном Храму началствовао је Епископ крушевачки г. Давид, а поред великог броја свештеника и ђакона из више Епархија СПЦ, саслуживали су Епископи: аустралијско-новозеландски г. Силуан, осечко-пољски и барањски г. Херувим, изабрани шабачки г. Јеротеј, мохачки г. Дамаскин и домаћин, Владика ваљевски г. Исихије. По читању Светог јеванђеља беседио је Владика Давид који је истакао да је Преподобни Јустин истински сведок васкрсења, те да је достигао блаженства на такав начин да многи људи то не могу ни да замисле. Приликом резања славског колача, Владика Исихије захвалио је Владики Давиду на предвођењу литургијског сабрања, браћи архијерејима и свештенослужитељима, ћелијским сестрама на гостопримству и свима који су молитвено учествовали, пожелевши благослов у духовским данима, просветљење ума и смирење. Након Свете Литургије, у част празника, у порти манастира приређен је културно – уметнички програм. Подсећања ради, Преподобни Отац Јустин Ћелијски канонизован је 2010. године. Из гроба, који је деценијама био место поклоњења верника, његове мошти су извађене 14. јуна 2014. године и данас почивају у кивоту у старом манастирском храму. Осим у српском, као светитељ је веома поштован у свим православним народима. Уз њега и његова дела су духовно стасали бројни духовници и научници, међу којима свакако најистакнутији блаженопочивши Митрополит црногорско -приморски Амфилохије и Епископ захумско – херцеговачки Атанасије, затим Епископ бачки Г. Иринеј, Митрополит берлински Руске Заграничне Цркве Г. Марко и бројни светогорски монаси. Велико поштовање према Ави Јустину имао је и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин, на чији предлог је 2010. године и извршена његова канонизација. Извор: Епархија ваљевска -
Прослављен престони празник Светосимеоновског храма у новосадском насељу Ветерник
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
На празник Преподобног Симеона Мироточивог, 13/26. фебруара 2022. године, житељи Ветерника су прославили престони празник свога храма. Прослава храмовне славе започела је служењем бденија уочи празника, на којем је началствовао протојереј-ставрофор Славко Пајовић, парох госпођиначки, уз саслужење свештенства Епархије бачке. На дан празника, на светој архијерејској Литургији началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин, уз саслужење протојереја-ставрофора Јована Милановића, ректора Карловачке богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У беседи после прочитаног јеванђелског одељка, епископ Дамаскин је мноштву вернога народа честитао храмовну славу и надахнуто беседио о делима преподобног оца нашег Симеона, те је, између осталог, рекао: „Немања је током читавога свога живота изабрао управо Христа и онда, док је био владалац, он је градио цркве и манастире, јер је схватио да само оно што се дотакне Христа у нашем животу дотакне се вечности, дотакне се непролазности, јер се управо само то дотакне онога што је вечно Добро, што је вечна Правда, што је вечна Истина, што је вечна Радост, а то јесте Христос Бог наш. Заблагодаримо Богу што нам је дао овакога дивнога мужа као што је био свети Симеон Мироточиви, дивнога и у своме световном животу као владар, али и као хришћанин и милостиви човек, али исто тако диван и по томе што се одрекао свега тога ради вечнога Добра, знајући да је све овде на свету пролазно и да је све сујета и таштина и да само оно надживљује што надживљује смрт, а то јесте само оно што је вечно, што је везано за Христа, бесмртнога Цара и Бога нашега.ˮ На светој Литургији су појали појци Храма Светог Саве у Београду. Празничном сабрању присуствовали су и господа Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, и Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Дамаскин је благословио славске дарове, које је принео господин Слободан Миланко, кум овогодишњег славског сабрања. Залог кумства за наредну годину преузели су браћа Душан и Ђорђе Мркић. На крају литургијског сабрања, протојереј Предраг Билић, настојатељ храма, заблагодарио је Епископу мохачком Дамаскину, свештенству и верном народу што су молитвено учествовали у прослави храмовне славе ветерничког храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке-
- светосимеоновског
- празник
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
"Преподобни Симеон Мироточиви је највећи из српског рода зато што је био свети човек, због свог богољубља, братољубља, односно љубави према своме српском роду. Од младости је Свети Симеон био посвећен Богу, читав свој живот је посветивши Богу", рекао је у својој беседи Епископ Јеротеј на евхаристијом сабрању 26. фебруара 2022. године поводом славе Патријаршијске капеле Светог Симеона Мироточивог. Повезана вест: Бденије уочи славе Патријаршијске капеле, богослужио Епископ Јеротеј Слава придворног храма Преподобног Симеона Мироточивог у Патријаршији Српској у Београду прослављена је 26. фебруара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Патријарха српског уз саслужење Пресвећене господе викарних епископа топличког Јеротеја, хвостанског Јустина, марчанског Саве, више презивтерâ и ђаконâ, у молитвеном присуству верног народа. У својој наданхнутој беседи након Светог Јеванђеља верном народу обратио се Епископ Јеротеј указавши на живот, подвиге и допринос српском народу Светог Симеона Мироточивог. "Свети Симеон Мироточиви се бринуо за свој народ и тиме што је изградио многобројне задужбине почевши од манастира Светог Николе, Богородице Топличке, па преко Ђурђевих Ступова код Раса, његове задужбине манастира Студенице, и на крају манастира Хиландара у Светој Гори", рекао је између осталог Епископ Јеротеј. На крају беседе Епископ Јеротеј је указао да пут љубави којим су свети Немањићи ходили, путем којим и ми треба да ходимо, а то је пут љубави према Богу, љубави према своме ближњем, своме народу. На крају светог евхаристијског сабрања, поводом славе патријаршијске капеле освећени су славски дарови и пререзан славски колач. Извор: Телевизија Храм
-
- празник
- прослављен
- (и још 7 )
-
На празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић, 25. децембра / 7. јануара, у Саборном храму у Новом Саду повечерје са јутрењем је служио презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији. Преосвећеном владици Дамаскину је саслуживало свештено братство Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Порфирија и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве прочитао је презвитер др Милан Бандобрански. Током свете Литургије појао је хор Саборног храма „Свети Георгије”. По завршетку свете Литургије Преосвећени владика Дамаскин је честитао Божић верном народу и рекао: „Мир Божји – Христос се роди! Отац наш Јустин Ћелијски каже: Када кажемо ’Христос се роди!’, онда говоримо да се управо вечна доброта роди, вечна радост нам се роди, вечна љубав нам се роди. Заиста, велики Његош каже: Нема дана без очињег вида нити праве славе без Божића. Имамо ми у нашем народу, у нашој Цркви много празника, али је један Божић. Имамо много обичаја за разне празнике, али су јединствени обичаји за Божић. Славимо много рођендана, али је само један рођендан Сина Божјег. Зато, драга браћо и сестре, мир који призивамо један другоме јесте не земаљски мир него Божји мир, онај мир који је најавио пророк Исаија говорећи да ће нам доћи Кнез мира, а управо то нам је потребно: мир, доброта, радост, љубав, како бисмо се изборили са свим искушењима која нас опхрвававају са свих страна, а пре свега са нашом унутрашњом борбом, са нашим очајањем и оним што кажу да је анксиозност и депресија. Управо нам је зато потребан мир и љубав. Када осетимо мир и љубав у срцу своме, онда ћемо и ми заједно запевати као и анђели: Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Преносим вам благослов Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина Иринеја, који данас није био овде са нама, али је у мислима и својим молитвама са нама. Мир Божји – Христос се роди!” Светој Литургији је присуствовао многобројни верни народ, међу којима и господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
У недељу пред празник Рождества Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа, коју називамо недељом светих отаца, 2. јануара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог славног и добропобедног великомученика и чудотворца Георгија у београдском насељу Лештане. У овај недељни дан када савршавамо молитвени спомен на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског, преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја народа Божјег. Према богослужбеном правилу, након светописамских читања Епископ Јустин је произнео недељну омилију, у којој је указао на значај поука које Црква износи пред нас у овај дан Господњи када из Матејевог Јеванђеља слушамо родослов Господа нашег Исуса Христа. У данашњу недељу прослављамо све праоце, оце и прамајке Господа нашег Исуса Христа, објављујући и овим Јеванђељем које смо чули, и богослужбеним химнама и песмама, да се Христос заиста рађа и постаје један од нас, рекао је Епископ хвостански г. Јустин. Данашњи празник је празник нашег сродства са Христом, јер показује да је Христос био праунук, унук, брат наш, човек као и ми што смо људи, који је дошао нас ради и ради нашега спасења, иако је био превечни Бог и Син Божији, Он долази на ову земљу да би нас спасао, а то управо и значи Његово име, закључио је Епископ Јустин. Извор: Телевизија Храм
-
Празник обретења моштију светих мученика Превлачких
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Свети Свештеномучениче Рувиме, Максиме, Василије, Михаило и Димитрије, заједно са осталим пострадалим монасима превлачким, Исповедници Православља, чудотворци и миомирисни кринови небески, пуне мира маслине, руком Божијом у Вечности засађене, украси и светионици вере наше, молите се Господу да спасе и помилује душе наше. (тропар) Повезан садржај: Чуда Светих превлачких мученика Мироточење из моштију Св. Превлачких мученика (1997) Експертиза моштију Светих мученика Превлачких Предање о Светим мученицима Превлачким Отац Момчило Кривокапић: Свети мученици Превлачки и наш идентитет „Господ Христос дао нам је спасоносне изворе: мошти светаца, које разноврсно изливају благодат, које испуштају мирисно миро. И нека нико не посумња у то! Јер ако је из стеновитог и тврдог хрида потекла у пустињи вода (II Мој 17,6), када је то Бог желео, и из чељусти магарчеве за ожеднелог Самсона (Суд 15,18-19), онда зар је невероватно да из мученичких моштију изобилно тече мирисно миро? То није невероватно бар за оне који знају о Божјем свемогућству и о прослављању Његових светих.“ Св. Јован Дамаскин: Тачно изложење православне вере, књига IV, гл. 15 Стварање није за Бога минуло у бездану времена, него је трајно од-догађање. Сам чин стварања се очигледно непрестано збива. Упркос томе, сва природна чудеса, неверника никада не доводе до вере, како сведочи Достојевски. Природна чудеса су, у ствари, природни закони по којима све појаве имају свој узрок, а узроци своје последице и да се све догађа на природан начин. Отац Јустин Поповић, позивајући се на, чини ми се, св. Августина Ипонског, каже да чудесно умножење хлебова није било ништа зачудније од онога што се догађа у било ком пшеничном зрну. Све је изнова изведено из ничега. Не постоји ништа нормалније него да Бог чини чудеса. С друге стране, многе случајности које не знамо да објаснимо називамо чудом, међутим увек се испостави да је реч о оним случајностима које не можемо да сведемо на Аристотелову, односно Еуклидову раван размишљања, неуобичајену појаву. Из тога проистиче да случајности нема, већ иза уобичајене и неуобичајене случајности увек је воља Божја – провиђење Божје. И ово обретење, налажење и мироточење моштију Светих мученика превлачких је провиђење и оно је на наше добро. Ми, који смо у философији заведени уз Аристотела и његова начела логике, физике и метафизике, у чудесним догађајима не препознајемо провиђење Божје, већ му се опиремо. Када бисмо се пак покорили вољи Божјој, сва и најситнија збивања у животу добила би свој чудесни смисао под окриљем провиђења. У погледу физичких закона, па и у погледу сва три закона термодинамике, ништа не можемо променити, док се у духовним законима јавља и тај реметећи чинилац – грех, који нас удаљује од склада са целим космосом и Божјом вољом. Све следи Творца, осим човека. Пророк Варух рече: „Он пошаље светлост, и она, гле, пође; натраг је зовне, и дршћући она га послуша. Звезде му весело сјаје на својим постајама; зовне их, и оне му одговоре: Ево нас! – и радосно сјаје свом Творцу“ (Вар 3,33-35). У Превлаци Светог Михаила, слично као код пророка Језекиља у Долини плача и смрти, од памтивека су многи прозирљивци у визијама видели полуострвце од сасушених људских костију. Поред бокељског песника Мирка Костића, многи су се Грбљани и Бокељи од памтивека питали као Псалмопевац: „Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и тебе славити? Еда ли ће се у гробу проповедати милост твоја, и истина твоја у труљењу? Еда ли ће у томе познати чудеса твоја, и правду твоју где се све заборавља“ (Пс 88,10-12). У васкршњој посланици патријарха Павла за 1997. годину, налазимо одговор: „И данас би многи одговорили: мртве кости не могу никада оживети. Али није тако мислио наш Створитељ, Чија је реч приликом стварања света и човека стваралачка: „Јер Он рече, и постаде; Он заповеди и показа се“ (стих на Слава… 1. антифона Степена 4. гласа), и живот се враћа у сасушене кости. Свети Пророк је врло брзо био у прилици да у визији гледа како суве кости, у које се вратио дах живота, устају у пуној снази, а „бејаше пуно костију“ (Јез 37,1). Обретење или откривање, односно проналажење светих ( Лученичких миомирисних моштију, увек буди највеће наде у ишчекивању општег васкрсења, јер ми верујемо у васкрсење мртвих, у васкрсење душе и тела. Опште васкрсење ће се догодити приликом другог доласка Господа Исуса Христа кога очекујемо. 0 поузданости тих нада инвентивно пише св. Кирило Јерусалимски, богато осветљен и духовном и интелектуалном светлошћу: „Нада у васкрсење јесте корен сваког доброг дела; ишчекивање награде снажи душу за вршење врлине. Сваки је подвижник спреман на подношење труда, ако се нада награди за тај труд… Свака душа која не верује у васкрсење препушта се пропасти. Ко верује да живот остаје за васкрсење, тај се брине за ову одећу душе и не скрнавије блудношћу. Напротив, онај који не верује у васкрсење, препушта се нечистоти злоупотребљавајући своје тело као ствар која њему не припада. Стога је вера у васкрсење мртвих велика поука и опомена Свете Једине Саборне Апостолске Цркве, велика и потребна, којој се многи опиру, иако је доказано да је истина. Грци се боре против њега, а кривоверци му изврћу смисао: Приговор има разна лица, дочим истина има само једно“ (Саtechesae mystagogicae 18,1; са латинског И. Ђ). Без икаквог улепшавања и побожног претеривања, такорећи експериментално, од обичних костију раздвојиле су се мошти пре свега по литургијском, светотајинском епифеномену мироточења или осмогенезији. Поред миомириса који је росио из моштију, у духу предања узете су у обзир и оне кости које су делимично или потпуно превучене пергаментским ткивом. Поменута конзервирана кожа је нарочито добро очувана у стању осушења на једном челу. Живимо у последњим временима, а то је, у ствари, време изливања Духа Светога, па „ово мироточење благодати Божје“, како је изливање мира из моштију мученика превлачких назвао епископ будимски Данило Крстић, вероватно се ослањајући на апостола Павла: „А хвала Богу који нам свагда даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту; јер смо ми Христов миомир Богу међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају: Једнима мирис смрти за смрт, а другима мирис живота за живот“ (II Кор 2,14-16)… Чуло мириса може бити повод и смрти (греху) и животу (врлини). Овај мистични епифеномен мироточења, осмогенезије, нам је дат ради освештања душе и тела и да се прослави Бог у светима својим. Тај чудесни дар називамо харисмом, благодаћу (I Кор од 12. до 14. главе и Рим 12-14). На овом светилишту су се још од старине догађале харисме виђења, јављања, па и левитације, односно лебдења тела без физичке подршке и јављања светлосних појава као што су ореол или нимбус. Осмогенезија је, по Оцу Јустину Поповићу, знаковље светачких врлина светаца, а по св. Амвросију Миланском у питању је „отварање ноздрва“ да би се удисао мирис вечне побожности. Чудо је икона и као такво, чудо је знак који нам показује Пут. Чудо је расплет привидно непрозирних и неповезаних узрока. Оно је и прекид са законима природе и то основним Мендељејевљевим природним законом. У самом чуду је белодано јасно даје Божја слобода апсолутна. Чудо је, по речима епископа будимског Данила, отвор кроз који Бог отвара вишу реалност. Зато је чудо благовести нешто што ће Бог учинити. Оно је отвор за оно што је пред нама, што је у нама и што је изнад нас. Оно је увек пророчко, а у томе пророчком је његова суштина. Реч је о продору у будућност. Јеромонах Иларион (Ђурица) (Из књиге „Превлака Светог Архангела Михаила – Хумак српске духовности“, издање Српска свештена царска лавра Светог архангела Михаила – Превлака, Тиват, III допуњено издање, 2000.) * * * Свети Свештеномученици и Мученици Превлачки, на дан храмовне славе од Латина отровани, као расцветали пупољци душом к Небу узлетели. Целим бићем Христа Бога пригрлили, и од пуноће те љубави на нас миро изливате. Некада на земљи веру исповедавши, сада нам са Неба Рај сведочите надземаљским пуним љепоте миомиром. (кондак) Извор: Ризница литургијског богословља и живота- 2 коментара
-
- превлачких
- мученика
- (и још 4 )
-
Празник Светог Арсенија Сремца - имендан Епископа нишког Арсенија
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У среду, 10. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у нишком Саборном храму. Овом приликом, Преосвећени Владика је евхаристијски прославио свог небеског заштитника и свој имендан. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Богословије Св. Кирила и Методија у пензији, протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, старешина Саборног храма, протојереј-ставрофор Ђорђе Милојковић, клирик Епархије крушевачке, протојереј-ставрофор Ненад Микић, парох први нишки, протосинђел Мардарије (Ковачевић), игуман манастира Св. Јована Богослова у Поганову, јереј Драган Шовљански, парох при хаму Св. Саве на Врачару, протојереј Миодраг Павловић, Архијерејски намесник први нишки, протојереј Дејан Арсић и јереј Владе Капларевић, службеници Епархије нишке, као и протођакон Стеван Кричка, протођакон Ђорђе Филиповић и ђакон Предраг Пиперски. На крају Свете Литургије, Његово Преосвештенство је освештао славске дарове, а по окончању службе, прослава је настављена на пригодној трпези љубави, припремљеној у част светитеља и имендана Преосвећеног Владике. Извор: Епархија нишка -
Празник Преподобног Илариона Великог - имендан Епископа тимочког г. Илариона
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Празник Преподобног и богоносног оца нашег Илариона Великог имендан је Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Епископ Иларион – неуморни проповедник еванђеља и љубави Божје Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Г. Иларион (Голубовић) је рођен 1974. године у Зајечару. Основну и средњу, електротехничку школу, завршио је у Зајечару. По завршетку средње школе одлази у манастир Црна Река, где проводи време упознајући се са монашким животом до одласка у војску септембра 1993. године. Одмах по одслужењу војног рока 1994. године долази у манастир Буково. Замонашен је 1997. године, а рукоположен је у чин ђакона маја месеца исте године, а потом у чин свештеномонаха на празник Светог Николе, на храмовну славу, 19. децембра 1997. године. За настојатеља манастира Буково постављен је 1998. године. Чином протосинђела је одликован 2002. а у чин архимандрита рукопроизведен је 2006. године. Од 2009. године врши дужност Архијерејског заменика. Читаву обнову манастира и стицање братства обавља смирено, трпељиво и темељно. Манастирски конак, тадашњи настојатељ, отац Иларион је, добрим делом, својим рукама саградио. Осим редовних монашких послушања и обавеза активан је био у иконописачкој и столарско-дуборезној радионици. Део свог слободног времена користи и за бављење документарно-уметничком фотографијом. Дипломирао је на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, месеца јула 2013. године. Исте године богословско усавршавање наставља на мастер студијама овог Факултета. На редовном мајском заседању 2014. године, Свети Архијерејски Сабор СПЦ, изабрао је, архимандрита Илариона, за новог Епископа тимочког. Хиротонију и устоличење у трон епископа тимочких обавио је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више Архијереја, 10. августа 2014. године, у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвештеном и високодостојном Господину Господину Илариону, Божијом милошћу Православном Епископу тимочком. Подај Господе дуг и миран живот, здравље и спасење, победу над непријатељима и сачувај га на многе године! Извор: Ризница литургијског богословља и живота -
Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- луке
- јеванђелиста
- (и још 12 )
-
Светом архијерејском Литургијом и благосиљањем славског колача на Цетињу данас, 31. октобра, торжествено је прослављен празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског Чудотворца, који је слава Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског. Звучни запис беседе Светом службом Божијом началствовао је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и Преосвећене господе епископа: полошко-кумановског Јоакима, рашко-призренског Теодосија, пакрачко-славонског Јована, буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, марчанског Саве, викара Патријарха српског Порфирија, свештенства и свештеномонаштва из више епархија наше Цркве и молитвено учешће вјерног народа. У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит дабробосански г. Хризостом, честитајући празник и славу, казао је да се и данас, када славимо успомену на Светога Петра Цетињскога, потврђују ријечи Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљев, јер се Господ управо и може препознати само преко светих Божијих угодника, како у Старом тако и у Новом завјету. “Јер је Бог увијек испитивао и срце и ум, и све оно што је човјек, да би га онда послао да буде слуга народа, као што је испитивао и Мојсија који се отимао и није хтио да прихвати службу. И сви свети пророци су нерадо прихватали да буду вође народне, тражили су увијек оправдање и изговор да не буду баш они ти који ће ићи испред свог народа. Господ који испитује, истражује срца људска, Он је препознао Светога оца нашега Петра још док је био дијете, док је био мали, и довео га је управо овдје у ову светињу да се припрема, као некада Богородица у јерусалимском храму, да послужи Тајни спасења”, бесједио је Митрополит Хризостом, закључивши да је Свети Петар Цетињски Чудотворац дошао да се у овој светињи припреми да буде архипастир, светитељ, просветитељ. Даље је објаснио да се Свети Петар припремао да буде онај који ће ићи испред свог народа у тешка времена борби против Турака, али и других који су атаковали да окупирају Црну Гору, која је у то вријеме била мала, да је отму и покоре те да је управо он служио да сачува остатак остатака српства: “Ми знамо када су Османлије окупирале сав балкански простор, највећи отпор му је пружио Ђорђе Кастриотић у данашњој Албанији, а потом српски народ Црне Горе, који се борио и сачувао дио слободне српске земље тада, да је Османлије не окупирају. И то је био тај благословени остатак остатака наше слободе коју је Свети Петар морао да сачува”, казао је Митрополит дабробосански и објаснио да је требало да буде сачувана та светиња и тај квасац слободе који ће усквасати и довести до ослобођења. По његовим ријечима томе је требао да послужи не само Свети Петар већ сви прије и послије њега, да буду преводитељи свога народа, не само физички, не само материјално, већ прије свега да брину о спасењу нашег народа. “И данас у црквеним пјесмама посвећеним Светом Петру чујемо прије свега, да он се бори за спасење свога народа у Христу Господу, да његов народ спозна Господа Христа и то је онда остварење Царства небеског. Нема другог царства осим Христа Господа, Он је то Царство небеско које требамо да нађемо, да освојимо и будемо једно са Њиме и Он са нама, и ми у Њему и Он у нама. То је оно за шта се Свети Петар борио, да своју паству, свој народ охристови, да буде Христово царство Божије”, рекао је владика Хризостом. Објаснивши да се Свети Петар борио и за физичку слободу свог народа, али прије свега за духовну слободу, слободу мисли и срца, слободу бића свог народа, те да је све муке и патње свога народа носио, Високопреосвећени је нагласио да је духовна борба коју је светитељ носио много тежа од физичке коју је водио против непријатеља: “Требало је да смири, уједини, сједини у Христу Господу узнемирена и несложна племена, људе ових простора. Господ му је дао снаге и мудрости да то колико-толико постигне. Зато данас када стојимо пред његовим моштимам будимо срећни и задовољни да нам је Господ дао таквог архијереја преко којега можемо да препознамо Господа који се брине о спасењу свога народа увијек и у свако вријеме.” Поучио је сабране да Господ када је најтеже пошаље слугу свога кога је изабрао да послужи народу, Цркви, и да се то десило и Св. Петру и свима послије њега до данашњега Митрополита Јоаникија, коме је пожелио да као и Свети Петар Цетињски води свој народ и Цркву ка јединству са Христом Господом. Поручио је да ако смо са Христом Господом једно, онда смо и међусобно једно, ако смо далеко од Бога онда смо далеко једни од других, јер Бог је тај који нас сједињује и уједињује са собом и у себи. “Драги владико, нека буде срећно и благословено, нека Господ молитвама Светога Петра Цетињског Чудотворца благослови тебе, твоје сараднике, који ће заједно са тобом бити на истом дјелу Цркве Божије овдје у Црној Гори. Посебно желим да честитам нашим професорима и ученицима Цетињске богословије њихов дан, славу Светог Петра”, казао је Митропилит, истичући да мало ко у историји наше Цркве има ту привилегију као ученици Богословије Светог Петра Цетињског, да стоје сваки дан пред светитељем Божијим, цјеливају његове мошти и ту се уче страху Божијем. “Нека Господ благослови све професоре и ученике и утврди их да се увијек угледају на Светог Петра и онда када је најтеже нека знају да је он побиједио сва искушења и да се показао побједником свих невоља зато што је био слуга Божији. И ми учећи се од њега требамо да ојачамо своју вјеру, труд, рад, молитву и подвиг. Нека буде срећна крсна слава, како ове свете обитељ,и тако цијеле Митрополије и Црне Горе, али и наше Богословије. Да буде срећно и благословено, да се радујемо и веселимо данас сви, јер је заиста велики дан и за ову светињу и за нашу Богословију и нашу Цркву”, закључио је Његово високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом. На крају Свете службе Божије освештани су славски приноси и пререзан славски колач. Честитајући славу братству Цетињског манастира и ђацима и професорима Богословије Светог Петра Цетињског, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је казао да овај свети дан много значи и за ову свету обитељ и за наше богословско училиште, за овај град и за цијелу Црну Гору, али и за цијело православље. “Данас прослављамо спомен Светога оца нашега Петра Цетињског Чудотворца. Сабрали смо се око његовога ћивота, око његових светих моштију, да се заједно помолимо Богу, да душе своје испунимо духовног миомира од његових светих моштију, да излијечимо своје душевне и тјелесне немоћи”, казао је владика. Подсјетио је да је он био поштован и у вријеме свога земаљског живота док је ходио по Црној Гори као свети човјек, као апостол Христов, те да је својим упокојењем на дан Светог апостола Луке посвједочио да је вршио апостолску службу. Иако је био поштован од народа као свети човјек није му било са народом лако, па је морао често да заклиње, а понекад и проклиње како би обуздао самовољу народну. “Што су му се више противили, показивало се да је он заиста од Бога послат, јер они који су му се противили лоше су пролазили. Били су изобличени и посрамљени врло брзо од Господа Бога, који суди и живима и мртвима. Имао је живу ријеч Божију у себи и његова ријеч за оне који су га слушали била је закон и просветљавала њихове путеве, упућивала их на спасење. Он је свој народ, као Христов и Божији човјек, приводио Господу Исусу Христу, сједињавао са Христом причешћујићи народ Светим тајнама Христовим, учећи их богонадахнуто мудрости Божијој и свему ономе што је потребно души људској да се научи.” Говорећи о томе да је Свети Петар у вријеме свога земаљскога живота био ослонац цијелом народу, али и цијелом свештенству, посебно своме наследнику Светом Петру Другоме Ловћенском Тајновидцу, казао је да када читамо Његоша видимо да је то мудрост коју је наслиједио од Светога Петра те да не можемо замислити величину владике Рада без Светога Петра Цетињскога. По његовом мишљењу примјер Светога Петра је био ослонац свима онима који су размишљали и живјели по вјери. Говорећи о Богословији Светога Петра исказао је сагласност са ријечима Високопреосвећеног Митрополита Хризостома, да ђаци и професори Богословије имају ту повластицу да се моле пред ћивотом Светога Петра и клањају десници Светога Јована Крститеља и честици Часнога крста свакодневно те да се по томе ова Богословија помало одликује и разликује од других: “Показало се да су ученици ове Богословије, који су се прихватали свештеничкога чина, добри, вјерни и ревноси свештеници, и то је сигурно благослов Светога Петра Цетињскога. Хвала Богу из наше Богословије данас имамо велики број свештеника на свим меридијанима и свим просторима Српске православне цркве. Имамо епископа, а ево најмлађи епископ који је завршио ову Богословију, а касније се школовао на високим богословским школама, је отац и владика Сава марчански који је недавно постао архијереј. Имамо ту радост да дочекујемо архијереје који су потекли из ове Свете обитељи, као и архијереје који су свршили Цетињску богословију. Све је то благослов Светога Петра Цетињскога. Нека тај благослов буде на свима вама и онима који приступају са вјером и надом и љубављу његовом светоме ћивоту”, казао је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и заблагодарио свим архијерјима који дошли овим поводом, али и поводом годишњег помена нашег блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Прослава Светог Петра Цетињског, славе Цетињског манастира и Богословије Светог Петра Цетињског, почела је синоћ, у навечерје празника, празничним бденијем у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру, а биће настављена вечерас у Подгорици, у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, у 19 часова, Духовном академијом у организацији Богословије Св. Петра Цетињског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.