Претражи Живе Речи Утехе

Манастир Тумане је на својој страници најавио претпремијеру документарног филма о Светом Јакову Туманском, која ће бити 4. априла 2023. године у Дому омладине Београда, од 20 часова. Детаље о филму и пројекцији можете да видите на страници Манастира: Извор: Манастир Тумане

Акатист Светој Ксенији Петроградској биће служен у уторак, 07. марта 2023. године, у храму Светог Јована Владимира у бепградском насељу Медаковић (улица Игњата Јоба 75), са почетком у 17 часова, сазнаје Радио "Слово љубве". Сви су добродошли на молитву. Извор: Радио "Слово љубве"

Братство храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, на челу са архимандритом Нектаријем (Ђурићем), позива верујући народ престолног града на богослужења у првој, Чистој седмици Часнога поста. Распоред богослужења је на фотографији уз ову вест. Нека је свима на здравље и спасење! Извор: Радио "Слово љубве"

Свештеник Владимир Пекић, сабрат храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, позива благочестиви народ на молебан за болесне који се, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, служи сваког последњег недељног дана у месецу. Овога пута, молебан ће бити служен у петак 24. фебруара, због прашталног вечерња које се служи у недељу, уочи почетка Великог Часног поста. Замолили смо о. Владимира да за наш радио каже и коју реч о овом богослужењу. Разговор са о. Владимиром: Извор: Радио Слово љубве

Са благословом Епископа бачког г. др Иринеја, у оквиру Светосимеоновских дана, Црквена општина ветерничка организује предавање на тему „Свети Иринеј, епископ бачки, Исповедник вереˮ, које ће у недељу, 12. фебруара 2023. године, у 19 часова, у дворани Месне заједнице Ветерник одржати протојереј Жељко Латиновић, настојатељ храма Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, Извор: Епархија бачка

Манастир Миљково који се налази у тзв. ресавској Светој Гори са још осам других древних светиња Српске Православне Цркве и Епархије браничевске, објавио је позив благочестивом народу да помогне завршетак градње новог храма св. Јована Шангајског, потврдила је за Радио "Слово љубве" настојатељица ове Световаведењске светиње, схиигуманија Анастасија. Како сазнајемо од мати Анастасије, градња новог храма је започета прошле године и ево, за мање од пуне године, остало је да се заврши градња куполе. Важно је напоменути да је управо у овом манастиру свој монашки постриг примио св. Јован (Максимович) Шангајски и Санфранцискански, чија се честица моштију и налази у манастиру, поред других светиња. Како је саопштило сестринство, прилози се могу оставити у продавници код дежурних сестара или уплатити на манастирски жиро-рачун: АИК БАНКА 105-0000002251982-36 СПЦ Епархија браничевска - манастир Миљково За уплате из иностранства информације се налазе на плакату уз ову вест. Такође, све податке можете добити и путем телефона: 035 280 680 или 064 051 96 98 Реч о историјату манастира Миљково Миљков манастир је своје садашње име добио у другој половини 18. века, ранији назив је био Буковица. Није познато ко је подигао манастир Буковица, али први писани документ о њему датира из 1374. године. Те године св. кнез Лазар својом хрисовуљом (повељом) дарује метохе манастиру Раваница, између осталих помиње се "БОУКОВИЦА БРОД НА ГЛОЖАНЕХ НА МОРАВ". Постоје тумачења да је манастир подигао Деспот Стефан Лазаревић, али то је више претпоставка, а мање историјска чињеница. Има историјских података који говоре да је у манастиру Буковица око 1420. године радила манастирска преписивачка школа за преписивање старих књига. После пада Србије, Турци су 1467. године извршили попис становништва у коме се помиње и манастир Пресвето Ваведене и село Гложане. Неоспорно је да је реч о манастиру Буковица. У време турске владавине у 16. и 17. веку, нема писаних података о манастиру, а у време аустријске окупације Србије, на једној аустријској географској карти уцртан је манастир Буковица. Претпоставља се да је поновном окупацијом од стране Турске, манастир порушен и спаљен. Године 1787. манастир обнавља Миљко Томић, трговац из Гложана, по коме добија садашње име Миљков манастир. Миљко је у старијим годинама живео у манастиру, ту се упокојио и сахрањен је у порти манастирској. Од 1787. године па на даље, преко Миљковог манастира одржавана је веза са устаницима Коче Анђелковића (Кочина крајина-Фрајкорски рат). Године 1793. на основу турског фермана, ресавски кнез Петар Јаковљевић из Гложана изабран је за врховног кнеза дванаест србских нахија. Он је почео са обнављањем манастира јер су га Турци после пада Кочине Крајине за одмазду спалили. У то време, крајем 18. века, у манастир долази свештеник Миљко Ристић из Лапова и веома интензивно и делотворно наставља са већ започетом обновом манастира. У овом периоду обнавља рад и манстирска школа за описмењавање и образовање будућих писара, учитеља, попова. Ову школу је, у ранијем периоду, завршио и војвода Стеван Синђелић око 1780-85. године док је као младић живео и радио на имању кнеза Петра у Гложану. У периоду припрема за Први Србски Устанак, Миљков манастир постаје место окупљања ресавских и шумадијских устаника. Године 1803. у манастиру се састају нахијске старешине и за вођу устанака бирају кнеза Петра, али он то одбија. Године 1808. у знак захвалности, Миљков Манастир добија од Карађорђа на поклон црквено звоно на коме је писало: ''Ливено за владе Верховног Вожда народа Сербског Георгија Петровича''. Године 1830. звоно је скинуто и однето у Крагујевац и било је прво звоно које је зазвонило у слободној Србији, касније је послато у манастир Раваница. Од кнеза Милоша, манастир је касније добио ново звоно. Сломом Првог Србског устанка, манастир је за одмазду опљачкан и спаљен, али је око 1820. године делимично обновљен и наставља са духовним радом. Садашњи пут за манастир, поред стене, просекао је поп Станиша Алексић из Црквенца. Био је ученик манастирске школе и учесник 1. и 2. Србског Устанка, сахрањен је са јужне стране цркве. Године 1856. извршена је знатнија обнова манастира, под руководством игумана Хаџи Пантелејмона, родом из Гложана. Садашња грађевина цркве је из тог периода. Од те обнове па надаље почиње успон манастирског живота. Око 1900. године направљен је камени зид чији су остаци на југоисточној стени манастира. Године 1926. у манастир су дошли руски емигранти – монаси, на челу са јеромонахом Амвросијем Кургановим па је манастир поново духовно и материјално обновљен. Године 1952. манастир је претворен у женски општежитељни манастир. Прва настојатељица била је најпре монахиња, а од 1967 године игуманија Доротеа. У овом периоду манастир је добио и данашњи изглед. Године 1968. је завршен сестрински корпус са јужне стране, године 1996. трпезарија у наставку сестринског корпуса, године 1999. завршен је конак за госте. Од 2003. траје обнова метоха Добреш. ** Миљковом манастиру је Радио Слово љубве, између осталог, посветио једну од епизода емисије кратке форме - "Ходај по земљи, живи на небесима". Извор: Радио "Слово љубве"

Празник Свете Ксеније Петроградске биће молитвено прослављен у понедељак, 6. фебруара 2023. године, у цркви Светог Јована Владимира (насеље Медаковић, улица Игњата Јоба 75). Света Литургија почиње у 7 часова и 30 минута, а у 17 часова ће бити служен акатист Светој Ксенији. Извор: Радио "Слово љубве"

У Храму светог Марка на Ташмајдану и овог последњег недељног дана у месецу, 29. јануара 2023. године, биће служен Молебан за болесне, најавио је за Радио "Слово љубве" о. Владимир Пекић, парох овог светог храма. Подсећамо вас на разговор који смо тим поводом водили са о. Владимиром, који је нагласио да "људима на првом месту треба исцељење, повезивање и близина Божија. А молитва је једини начин да се приближимо Богу. Бити исцељен значи постати целовит". О. Владимир Пекић о молебану за болесне: Извор: Радио "Слово љубве"

Трибина „Звонари Светог Саве“ биће одржана у недељу, 29. јануару 2023. године, у светосавској сали при храму Свете Петке у Сурчину, са почетком у 18 часова. На трибини ће говорити Александра Нинковић Ташић. Извор: Радио "Слово љубве"

Управа и братство Спомен-храма св. Саве на Врачару обавештавају благочестиви народ да ће Божанствену Литургију и Молебан за благослов новог лета Господњег служити вечерас у поноћ 01. јануара по старом односно 14. јануара по новом календару (петак на суботу) 2023. године, у заветној светињи српског народа. У суботу, на празник св. Василија Великог, света Литургија ће почети у 9 часова. Сви су добродошли на молитву. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Храм св. Саве

Акција "Манастирски бадњак" и Мисионарско братство при манастиру св. Стефана у Сланцима ове године прослављају леп јубилеј - 10 година постојања, каже за Радио "Слово љубве" уочи нове Божићне акције, г. Иван Веселиновић из овог Братства. Уз подсећање на само неке од активности духовне заједнице коју је благословио данас блажене успомене о. Андреј (Јовичић) а наставио свесрдно да подржава и унапређује о. Стефан (Вукославчевић), г. Иван такође наводи и локације на којима ћете моћи да набавите манастирски бадњак и прикључите се овој дивној акцији, благодарећи којој се помогне велики број потребитих породица и појединаца, Г. Иван Веселиновић о јубилеју и овогодишњој акцији: Позивају се сви који су у могућности да учествују као добровољци у овој акцији, могу се јавити на број телефона: 065 477 01 21 На Ју-тјуб каналу "Стефан архиђакон", "Фејсбук" и "Инстаграм" страницама манастира Сланци, Мисионарског братства и Музичког састава "Метох", такође ће бити објављен списак локација за овогодишњу акцију "Манастирски бадњак". Извор: Радио "Слово љубве"

Акатист Светој Ксенији Петроградској биће служен у уторак, 3. јануара 2023. године, у храму Светог Јована Владимира (насеље Медаковић, улица Игњата Јоба 75), са почетком у 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"

Свети Спиридон Тримифунтски, један од најпоштованијих светитеља у Православној Цркви, свој живот је провео на Кипру. Живео је у трећем веку до раног четвртог века нове ере. Већину свог живота био је обичан пастир, а касније је служио као епископ Тремитуса (данас Треметузија). Још за време свог земаљског живота светитељ је био обдарен даром исцељивања болесника и ослобађања људи од демонске опседнутости. Свети архипастир је исцељивао људе од тешких, па и неизлечивих болести. Према његовом Житију, једном је његовим молитвама излечено безнадежно болесно дете. Други пут је помогао неутешној мајци тако што је васкрсао њену бебу која је управо умрла. Свети Спиридон Тремитски (или Тримифунтски) пружао је помоћ потребитима. Људи су му се често обраћали за финансијску подршку, а он је свима бесплатно помагао и никада ништа није тражио заузврат. Једном је светитељу дошао сељак који није могао да купи жито за сетву у пољу, молећи га да помогне. Владика се помолио са њим и рекао му да дође сутрадан. Када је сељак поново дошао, свети Спиридон му је дао велики комад злата под условом да му након сабране жетве врати златник. Те године је сељак убрао обилан род, што је већ било чудо. Али када је човек дошао код светог епископа да врати дуг, свети Спиридон узе злато, прочита молитву и, ето, парче метала се претвори у змију! Тако је за једног сиромашног сељака светац учинио чудо, претворивши животињу у комад злата. Мошти Светог Спиридона се чувају на острву Крф (Керкира), Грчка. Сваке године свештенство цркве Светог Спиридона поново полаже светитељеве мошти; и задивљујуће, увек нађу његове папуче излизане са рупама, као да свети Спиридон и даље хода по земљи, помажући онима који га призивају и траже његово заступништво. Сваке године се његове папуче деле на мале комаде и шаљу по свету као мошти којима се верни народ може поклонити, тражећи помоћ од светог архипастира. Верни народ поштује успомену на Светог Спиридона 25. децембра по јулијанском календару. Данас се овом свецу људи најчешће моле за новчану помоћ. У својим молбама моле и Светог Спиридона за помоћ око успешне куповине и продаје имовине. Међутим, ако желите да брже видите резултате својих молитава, морате се потрудити са своје стране. Светом Спиридону Тримифунтском обраћају се и почетници и искусни привредници са молбама за помоћ у пословању, заштиту од конкуренције, успешну трговину и профит. Они који дуго не могу да се запосле моле Светог Спиридона за помоћ у проналажењу посла. Молитве светитељу помажу им да нађу добар посао, да стекну наклоност својих претпостављених и да не буду отпуштени. Осим тога, у наше дане људи који пате од разних болести стичу иконе Светог Спиридона и моле га за исцељење и добро здравље. Родитељи се могу молити за здравље своје деце и тражити од светитеља да их заштити од зла и лоших мисли. Углавном, људи се често обраћају Светом Спиридону за помоћ у решавању свакодневних проблема, породичних сукоба и очувању породице. Они који се обраћају светитељу са таквим захтевима потврђују да су им свакодневне молитве помогле да ојачају породичне везе, па чак и да избегну развод. Али који је прави начин да се тражи заступништво свеца? Да би замолили Светог Спиридона за помоћ, хришћани треба да му прочитају следећу молитву: О преблажени архијереју Спиридоне, велики Христов Светитељу и славни чудотворче! Стојећи на небу пред престолом Божијим са хоровима анђела, погледај доле саосећајним оком на овде окупљене људе (имена се могу додати) и тражећи од тебе моћну помоћ. Измоли милосрдну доброту Бога који воли чочовека, да нам не суди по безакоњима нашим, него да поступи према нама по својој милости. Испроси нам од Христа Бога нашега, миран и спокојан живот, здравље душе и тела, плодну земљу, и у свему изобиље и благостање; да не окренемо на зло добра која нам је дао наш великодушни Бог, него радије у Његову славу и хвалу твога заступништва. Избави нас, који са непоколебљивом вером приступамо Богу, од свих недаћа, било духовних или телесних; од свих малодушја и ђаволских замки. Буди утешитељ у тузи, исцелитељ немоћних, помоћник у невољама, покривач голих, заштитник удовица, заштитник сирочади, хранитељ одојчади, окрепитељ старих, путоказ путницима компас онима који плове и моле се за све који траже моћно заступништво твоје, да приме све што је корисно за њихово спасење, да, поучени и чувани молитвама твојим, задобијемо вечни починак и заједно са тобом славимо Бога који је један у Светој Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Стојећи испред иконе светитеља, прво треба јасно формулисати свој проблем, а затим прочитати молитву. При обраћању светом Спиридону Тремитском није потребно знати напамет текст молитве; само затражи помоћ, формулишући свој захтев једноставним речима, и светац ће те сигурно чути! Треба се молити за помоћ Светом Спиридону свако вече. Истрајте и не станите док се ваш захтев не испуни и не реше проблеми. Свим проблемима долази крај, а све тешкоће ће проћи – само треба веровати у помоћ одозго и запамтити да имате заступника, свеца који помаже свима којима је помоћ заиста потребна. https://mitropolija.com/2022/12/25/andrej-jeremenko-praznik-sv-spiridona-njegova-istorija-i-tradicija/

У Храму Светог Марка на Ташмајдану и овог последњег недељног дана у месецу, 25. децембра 2022. године, биће служен Молебан за болесне, најавио је за Радио "Слово љубве" о. Владимир Пекић, парох овог светог храма. Подсећамо вас на разговор који смо тим поводом водили са о. Владимиром, који је нагласио да "људима на првом месту треба исцељење, повезивање и близина Божија. А молитва је једини начин да се приближимо Богу. Бити исцељен значи постати целовит". Део разговора са о. Владимиром Пекићем о Молебну за болесне у Храму св. Марка: Извор: Радио "Слово љубве"

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у цркви Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић, у уторак, 27. децембра 2022. године, у 17 часова и 30 минута, беседиће јереј Бранислав Кеџић, професор Богословије Светог Саве у Београду. Тема предавања је „Топлина Витлејемске пећине – слика љубави хришћанске породице“. Извор: Храм Светог Јована Владимира Београд инстаграм

У Храму Светих лекара Козме и Дамјана при Клиничком центру Србије биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке - у среду, 7. децембра 2022. године, са почетком у 17 часова. Подсећамо, храм је икону добио из Русије и она у себи садржи делиће моштију Светих руских војника мученика из Октобарске револуције, известила је за Радио „Слово љубве“ Зорица Зец. Извор: Радио "Слово љубве"

У дефиницију среће, модерна особа ће, по правилу, укључити неко материјално богатство, здравље своје и својих најмилијих, као и неколико чисто личних преференција везаних за хобије, итд. Међутим, из неког разлога, заиста срећне људе око нас није тако лако пронаћи. Можда само траже срећу на погрешном месту? Где тражити праву срећу говори нам св. Нектарије Егински, чији спомендан Црква прославља 22. новембра. За почетак, хајде да причамо о неуспеху саме идеје о чисто земаљској срећи. Хајде да се задржимо на тако важној компоненти као што је просперитет. Где је кочница која треба да заустави човека у његовој тежњи за сталним богаћењем и ко може да је одреди? Исто се може рећи и за здравље и друге овоземаљске ствари. Чим стигнете до једног, одмах је потребна снага да сустигнете друго, а да притом задржимо и оно прво. То не значи да не морате да радите да бисте издржавали породицу или да не бринете о квалитету хране и да трујете свој организам брзом храном и алкохолом. Важни су само прави приоритети и поуздана основа у потрази за срећом. Св. Нектарије Егински пише: „Колико се варају они људи који срећу траже изван себе - у страним земљама и на путовањима, у богатству и слави, у великом имању и уживањима, у задовољствима и изобиљу, и у празним стварима које се завршавају горчином! Градити кулу среће изван нашег срца је као да градимо кућу на месту које је подложно сталним земљотресима. Врло брзо ће се таква зграда срушити.” Из овога се може извући један закључак – срећу морамо тражити у себи. Св. Нектарије саветује да будете изузетно пажљиви према свом срцу, јер онај ко је усмерен само споља, изложен је злу. Ако се удубите у оне компоненте среће које већина људи сматра неопходним, лако је видети да су оне само параван иза којег свака лутајућа људска душа, свесно или интуитивно, тражи радост, мир и љубав. Истовремено, желео бих да верујем да добро разумемо да су радост, мир и љубав достижни и без богатства, и без славе, па и без здравља. Осим тога, све наведено често само омета постизање среће, одузима пажњу и енергију од човека. „Премилостиви Бог жели свима нама срећу и у овом и у будућем животу“, наглашава св. Нектарије – и ово је веома важно појашњење, посебно за оне који мисле да су појам среће и ношења животног крста неспојиви. Сви смо добро свесни блаженства које је Христос изразио у својој беседи на гори (Мт. 5:3-12; Лука 6:20-23). Често користимо изразе „блажени“ и “блаженства” али мало ко размишља о значењу ових речи. „Благословен“ на грчком звучи као „макариос“ (μακαριος) и буквално се преводи као „срећан“. У том смислу Господ користи овај израз када говори о блаженствима. Испада да су сиромашни духом, уплакани, кротки, гладни и жедни истине, милосрдни, чисти срцем, миротворци који су због истине прогнани уједно и они које Спаситељ назива срећним. Али заиста, истински срећни биће они које ће Бог утешити и које ће наградити. То значи да је ношење животног крста неопходан и важан услов за праву људску срећу. О Цркви, као жаришту људске среће, св. Нектарије пише: „Црква ће подићи терет нашег бремена, подариће нам смелост према Богу, испуниће наша срца срећом и блаженством“. Срећа се постиже ношењем крста, али без Цркве, она ће остати само облик, спољашње дејство, јер се управо у Цркви, као Царству Небеском на земљи, већ датом у нашем садашњем духовном искуству, испуњавају, поимају сви трудови, туге и напори. Св. Нектарије пише да је Господ створио Цркву „да нас очисти од греха, да нас освети, помири са Њим и да нам небески благослов“. Дакле, права срећа није негде далеко, не морате да идете на далек пут да бисте је пронашли, јер је веома близу - у сваком од нас. Пролазећи свој животни пут, достојно носећи свој крст, предајући своје срце Христу, заиста постајемо срећни, јер у нашим срцима почињу да ничу почеци царства небеског. Бог жели да будемо срећни, али не за кратко време, не у условима нестабилних и крајње горких овоземаљских радости, већ у блаженој вечности, неподложној пропадању, разочарењу и уништењу. То су речи и мисли св.Нектарија са Егине. https://pravlife.org/sr/content/sv-nektarije-eginski-gde-pronatshi-pravu-sretshu

Нови циклус духовних разговора у храму св. Марка на Ташмајдану, посвећен хришћанском храму, наставља се у четвртак 24. новембра 2022. године од 18 часова предавањем на тему "Богослужбена година". Беседиће ђакон проф. др Драган Ашковић са Православног богословског Факултета у Београду. Подсетимо да се у храму св. Марка сваког четвртка од 7 сати и 30 минута служи света Литургија, а Акатист Пресветој Богородици од 17 часова. Сви су добродошли на молитву и духовни разговор. Извор: Радио "Слово љубве"

Празник Светог Нектарија Егинског Чудотворца ће у Саборној цркви св. Архангела Михаила бити молитвено прослављен у уторак, 22. новембра, на Светој архијерејској Литургији, која ће се служити у наставку јутрења (које почиње у 8:00). Истог поподнева, са почетком у 17:00, биће служена вечерња служба са Молебним каноном Светом Нектарију Егинском и молитва за освећење уља, које ће верни народ моћи да користи као духовно лекарство. На овај празник, на поклоњење и целивање биће изнета честица моштију Егинског Чудотворца и Исцелитеља, која се чува у Саборној цркви, а верни народ ће бити помазан јелејем из кандила над моштима Светог Нектарија, донетим са Егине. Позивамо Вас да се, у радости и љубави, саберемо сви на ове велике празнике, на здравље, исцељење и спас душа, на умножење духовних дарова и Благодати Божије, каже братство Саборног храма. Извор: Радио "Слово љубве"

На дан св. Нектарија егинског чудотворца, 22. новембра 2022. године, у цркви и Спомен-храму Светога Саве на Врачару ће тога празничног дана света Литургија бити служена у малом Светосавском храму од 7 часова и 30 минута, док ће у поподневним сатима, од 17 часова, у великом Храму бити служена Света Тајна јелеосвећења. Благочестивом народу који дође на молитву, на поклоњење и целивање биће изнесена честица моштију св. Нектарија егинског која се већ годинама чува у заветном Храму српског народа. Управа и братство Светосавских храмова на Врачару позивају верни народ да узме учешћа на овим молитвеним сабрањима. Извор: Радио "Слово љубве"

У оквиру циклуса предавања „Хришћански храм“ у крипти храма Светог Апостола и Јеванђелисте Марка у Београду, у четвртак, 17. новембра 2022. године, у 18 часова, свештеник Владимир Пекић одржаће предавање на тему: „Од шатора у пустињи до Аја Софије“. Извор: Радио "Слово љубве"

У четвртак, 10. новембра, од 18 часова, настављају се духовни разговори у крипти храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, посвећени светој Литургији. Беседиће протојереј-ставрофор Драгомир Сандо, на тему "Литургија - сведочење Бога као Оца". Подсећамо, пре предавања, од 17 часова, биће служен Акатист Пресветој Богородици. Добро дошли! Извор: Радио Слово љубве

У храму Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду, молитвено ће, као и претходних година, бити прослављен спомен св. старца Гаврила (Ургебадзеа), сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи свештенику Јовану Бабићу, сабрату ове цркве. Код иконе св. Старца Гаврила, која је освештана на његовим моштима у Грузији ће у навечерје празника, у уторак 01. новембра 2022. године од 17 часова, бити служено велико вечерње са читањем молитава против насртаја нечастивих сила. На дан празника у среду 02. новембра, света Литургија са резањем славског колача и читањем молитве за здравље почеће у 8 часова, а Акатист овом Божијем угоднику биће служен од 17 сати. Свештенство храма ће на обе вечерње службе помазивати народ уљем из манастира Самтавра у којем бдију мошти св. Старца Гаврила. Свештени Синод Грузијске Аутокефалне Апостолске Православне Цркве је 20. децембра 2012. године, архимандрита Гаврила (Ургебадзеа) уврстио лику светих именовавши га: свети преподобни исповедник и јуродиви. За дан успомене утврђен је 2. новембар (20 нов.). Свети Гаврило Исповедник и Христа ради Јуродив Отац Гаврило (у свету Ургебадзе Годердзи Васиљевич) рођен је 26. августа 1929. године у Тбилисију, у Тетрицкаројској улици број 11, недалеко од цркве свете великомученице Варваре. Отац му се рано упокојио и рођаци су дечака звали по очевом имену – Васико. Мајка, која је касније постала монахиња Ана, упокојила се 26. априла 2000. године у току Страсне седмице. Сахрањена је на истом месту где и њен син, старац Гаврило – у Самтавријском женском манастиру. Отац Гаврило је имао брата и две сестре. Шест година је похађао Тбилиску школу број 24. Његова сусетка, Жења Кобелашвили, се сећа: "Заједно смо ишли у вртић, не сећам се да га је ико опомињао. Стално је седео у ћошку и правио цркве од шибица. То је била његова омиљена занимација. Не сећам се тачно у које дане није јео сутлијаш. Била је глад и сви су се чудили што одбија храну. Уопште је мало јео, често чак није ни дотицао храну." Једном је у детињству чуо како се његове две комшинице свађају. Једна од њих рече другој: "Разапела си ме као Христа." Зачуђени Васико ју је упитао због чега је Христос разапет. Не знајући шта да одговоре одрасле жене послаше дете у цркву. Црквени стражар му је посаветовао да прочита књигу о Христу. Дечак је почео да штеди новац и ускоро је, уз Божију помоћ, купио књигу из које се упознао са Христовим животом. Интересовање за духовни живот је код оца Гаврила још у детињству преовлађивало у односу на све остало. Волео је да се осамљује; сам је у дворишту куће направио себи келију, тако малу да је у њој могао да борави само један човек. Ускоро је прешао ту да живи. Мајка га је жалила и једном му је, кад га није било у келији, однела јастук. Кад се Васико вратио и кад је видео јастук, исекао га је секиром, а мајци је строго рекао: "Зашто си ми донела јастук? Наш Господ Исус Христос је био толико сиромашан да није имао места где главу да приклони. Узми јастук и ништа немој да ми доносиш без моје дозволе." Отац Гаврило је већ с дванаест година добро познавао Јеванђеље. У овом узрасту је први пут дошао у Самтавријски манастир. Монахиње су га нахраниле, али му нису дозволиле да ту коначи. Ипак, није отишао кући, већ је остао на капији и целе ноћи се усрдно молио, преклињући Мајку Божију да га остави у манастиру. Очигледно да је Пресвета Богородица услишила његову молитву: отац Гаврило је последње године свог живота провео у Самтавријском манастиру. Живео је и проповедао у манастирској кули – по благослову Мајке Божије, како је често сам говорио. Отац Гаврило, који је од мајчине утробе изабран да постане сасуд Божије Благодати, није могао да замисли свој живот без цркве. Војску је служио у Батумију. Једном је ушао у цркву и помолио се за то да има више времена да одлази у храм. Одмах је добио молитвену помоћ: следећег дана му је саопштено да је одређен за курира. Чим би завршио посао, који му је био поверен, одмах је трчао у храм. Ту је проучавао старогрузијску писменост, узимао је на читање црквене књиге, које су биле сакривене у подруму. Свештеник га је тајно причешћивао у олтару. Средом и петком се претварао да га боли стомак и није јео месо. Тако је служио војску проводећи пола времена у цркви. Рођаци су после војске хтели да га ожене, чак су му довели лепу девојку. Али је он, ни не погледавши је и не рекавши јој ни речи, устао и изашао. Да би избегао објашњавање с рођацима, добровољно је отишао у психијатријску болницу, надајући се да ће сад већ сами одустати од идеје да га ожене. Лекари су се нашли у чуду: овамо нико не долази добровољно, а он је дошао. Отац Гаврило је већ почео проповеда о Господу, и тада, у годинама богоборства, људи су одмах стали да га сматрају душевним болесником. Међутим, убрзо су га пустили кући, под мајчин надзор. У то време је сам почео да гради цркву у свом дворишту. Отац Гаврило је често говорио: "Ономе коме Црква није Мајка, Бог није Отац." Богоборачка влада је рушила цркве и манастире, убијала је свештенослужитеље. Представници власти су покушавали да увреде и градитеља нове цркве, захтевали су да сруши храм. Међутим, било је људи који су саосећали са старцем. Они су понекад чак рушили неки део цркве, коју је он саградио, али су касније тајно поново давали прилог у новцу за њену обнову. Једном приликом је код оца Гаврила дошло неколико људи из владе. Одмах је схватио због чега су дошли и не дозволивши им да изусте ни реч, одлучно је изговорио: "Нећу да рушим храм. Ако хоћете, рушите сами." Збунили су се, отишли и више се нису појављивали. Старац Гаврило, који је од детињства кренуо путем Божјим, 25. децембра 1954. године се обратио Кутаиско-Гаенатском епископу Гаврилу (Чачанидзеу): "Молим Вас да ме примите у своју саборну цркву као служитеља, јер је то смисао мог живота." Епископ је изашао у сусрет његовој молби и 1. јануара 1955. године га је поставио за трпезара и 4 дневног стражара. До тада је отац Гаврило две године служио у Сионској Успенској Цркви, о чему сведочи писмо које је написао – "Најпонизнија молба": "Од детињства имам чврсту намеру да постанем служитељ наше Свете Мајке Цркве, због чега Вас молим да ме одредите за хонорарног (пошто сам инвалид друге категорије) ђакона Ваше саборне Цркве. Такође Вас обавештавам да сам под надзором Његове Светости две године служио као прислужитељ у олтару и стражар храма, да сам помагао за време богослужења." Ова молба је датирана 25. јануаром 1955. године. Неколико дана касније издат је декрет о рукополагању оца Гаврила у чин ђакона. "30. јануара 1955. године декретом Католикоса-Патријарха целе Грузије Малхиседека, Ургебадзе Годердзи Васиљевич се одређује за хонорарног ђакона у Кутаиском храму светих апостола Петра и Павла, и о себи у упитнику саопштава следеће податке. "1. Родио сам се 1929. године. 2. Похађао сам Тбилиску школу бр. 24 шест година; Јеванђеље сам изучавао у Сионској саборној цркви. 3. Нисам се женио. 4. Православне сам вероисповести, немам никакве везе с богоборцима. 5. Нисам осуђиван, нема препрека за моје рукополагање. Молим за благослов да постанем ђакон како бих се трудио ради прослављања Бога и зарад спасење душе. Спреман сам да служим Светој Цркви свим срцем, у складу с црквеним уставом и учењем Светих Отаца. Обавезујем се: Да свако богослужење служим по Канонима Цркве. Да не изостајем недељом и о празницима. Да припремљен учествујем у служењу Божанске литургије. Да укрепљујем парохијане у православној вери, да им добрим служењем помажем да изучавају реч Божију и заповести Господње. Да се трудим да живим онако како доликује служитељу олтара, да не саблажњавам друге својим понашањем, да будем помоћник парохијанима, удовама и сирочади. Да се у олтару и храму владам на одговарајући начин пружајући пример другима, да их надахњујем на поштовање светиње. Да служим честито, како доликује овом узвишеном чину, да не понижавам Цркву својим недостојним понашањем, да не саблажњавам вернике. Записао је протојереј Николоз Берекашвили. Слуга Божји Ургебадзе Годердзи Васиљевич се исповедао код мене. Нема препреке за рукополагање у ђакона. Кутаиси, 30. јануар 1955. године." Истог дана је слуга Божји Годердзи рукоположен у ђакона и положио је заклетву. Ђакон Годердзи се убрзо обраћа с још једном "Најнижом молбом" Кутаиско-Геанетском епископу Гаврилу: "Од детињства тежим ка монаштву, зато вас смерно молим да извршите мој постриг у малу схиму и да ми наденете име светог Гаврила Атонског. Послушник Вашег Преосвештенства." Као одговор на његову молбу епископ Гаврило се обратио архимандриту Георгију: "Благословите схиму, исповедите ђакона и дајте му, на његову молбу, име преподобног Гаврила Атонског." Епископ Кутаиско-Гаенатски је 27. фебруара 1955. године у Моцаметском манастиру извршио монашки постриг Годердзија Ургебадзеа и на његову молбу, наденуо му је име Гаврило. Постриг је обављен уз учествовање архимандрита Георгија (Дадианија). (1964. године је убијен у Шио-Мгвимском манастиру и сахрањен у Самтавријском манастиру.) Неколико дана после пострига, по благослову епископа Гаврила, издат је декрет о томе да се јеромонах Гаврило одређује за другог свештеника. То је 17. марта 1955. године у писаној форми саопштено Његовој Светости Патријарху Мелхиседеку. Изазива чуђење каснија напомена уз саопштење, које је било упућено Патријарху: "Јеромонах Гаврило (Годердзи Ургебадзе) је у јануару 1956. године напустио монаштво и отишао у свет. Секретар Грузијске Патријаршије П. Гагошидзе на изјави оца Гаврила о напуштању црквене службе епископ Гаврило додаје следећу напомену: "Отац Гаврило је у служењу испољавао усрдност, послушање и смирење, марљивост и несебичност. Међутим, симптоми болести која се појавила – шизофреније – представљају препреку за служење литургије... С обзиром на то да се отац Гаврило поново налази у Тбилисију, при Сионској саборној Цркви, његов предмет се предаје у секретаријат Патријаршије." 29. августа 1956. године епископ Гаврило из Патријаршије добија узвратно писмо: "Враћамо на чување у епархијску канцеларију документа бившег јеромонаха Гаврила (Гордедзија Ургебадзеа), јер су постриг и рукоположење обављени у Вашој епархији. Секретар Грузијске Патријаршије П.Гагошидзе." Овако је почело путешествије досијеа оца Гаврила из западне Грузије у источну и назад. Велико чуђење изазива молба оца Гаврила за напуштање свештенослужења: "Молим да ме ослободите службе...", јер даље следе изјаве супротне садржине: "Не остављајте ме на улици...", "Молим да поставите мене, јеромонаха, који је остао без службе...", "Молим за монашко служење у Светицховелију..." итд. Католикос-Патријарх целе Грузије Мелхиседек, 2. октобра 1956. године Кутаиско- Гаенатском епископу Гаврилу шаље писмо следеће садржине: "Ваше Преосвештенство, благословите... Ви, разуме се, знате Годердзија Ургебадзеа, који је донео ово писмо. Забранили сте му да свештенодејствује. Молим Вас да поништите ову забрану: мислим да није заслужио да заувек остане под забраном. Молим да обавезно поништите забрану. С љубављу, Католикос-Патријарх Мелхиседек. Молим Вас да пошаљете документ којим се потврђује поништавање забране." Патријарх у овом писму три пута подвлачи своју молбу за поништавање забране, што неоспорно сведочи о његовом благонаклоном, топлом односу према оцу Гаврилу. И епископ Гаврило је био наклоњен монаху, што се лепо види из његовог узвратног писма: "Најсветији и Најблаженији Владико, нека се испуни добра и очинска жеља Ваше Светости. Нека од данашњег дана приступи свештенослужењу. Митрополит Гаврило." Педесете и шездесете године представљају време владавине противника Православља. Тих година су затварање и рушење цркава и прогони свештенослужитеља постали уобичајена појава. Сећа се сестра оца Гаврила Џулијета: "Једном је брат дошао кући, клекао је на колена испред цркве коју је сам саградио и почео је да плаче: "Господе, како могу да рушим цркву која је подигнута у Твоју славу!"" На ово време се односе и сећања монахиње Нино (Пеикришвили): "Дошла сам у храм код оца Гаврила. Клечао је испред иконе Спаситеља и плакао. Старац се неочекивано окренуо према мени и рекао: "Знај да ће онај ко руши бити сурово кажњен." У време атеизма и богоборства у Грузији су били страшни прогони Цркве. Ево шта о овом страшном времену казује један од монаха Бетанијског манастира: "У манастир су дошли људи у војничкој униформи и наредили нам да идемо у Мцхету. Одмах смо схватили шта то значи. Одвевши нас недалеко од манастира почели су да нам пуцају у леђа. Помисливши да смо сви мртви војници су престали да троше метке. Тако нас је Господ спасио – остали смо у животу. После неколико дана су у нашу цркву опет дошли неки људи. Псовали су, викали су на нас. Трудећи се да посебно увреде и понизе монахе изругивачки су нас шишали. Међутим, у овим искушењима нас је укрепљивало и подржавало саосећање и поштовање простог народа, који без обзира на разузданост атеизма, никад није губио љубав према Богу." Ових година су и оца Гаврила задесила многа искушења и прогони у тамницу. Он је 1. маја 1965. године спалио Лењинов портрет од дванаест метара, који је висио на згради Врховног Совјета у Тбилисију, и ухапшен је од стране истражног одељења КГБ-а по члану 71, део I "због антисовјетске пропаганде". Исте ове године, 12. маја, заточен је у изолатор бр. 1. Нажалост, његов досије је уништен 20. октобра 1978. године. Документ- потврду издало је специјално одељење Петог затвора 14. маја 2001. године. Отац Гаврило је у истрази рекао: "То сам учинио зато што се човек не сме боготворити. Тамо, на месту Лењиновог портрета треба да виси Христово Распеће. Зашто пишете: "Слава Лењину", кад човеку није потребна слава? Треба писати: "Слава Господу Исусу Христу." После ових речи је по одлуци Врховног Суда од 3. августа 1965. године премештен у психијатријску болницу на експертизу, где се налазио до 12. октобра исте те године. Наводимо извод из његове историје болести: "Дијагноза: психопатска личност са склоношћу настанка шизофрених стања. Разговара сам са собом, нешто тихо шапуће. Верује у Бога, у Анђеле. Стално понавља речи: "Све је од Бога." Не општи с околином. Кад му се неко обрати, он говори о Богу, о Анђелима, о иконама..." Управо ова "дијагноза" је спасила оца Гаврила од стрељања. Господ је сачувао Свог изабраника да не би оставио грузијски народ без поуке. Отац Гаврило је неустрашиво исповедао Православље. Из сећања Гије Гобачишвилија: "Били смо комшије оца Гаврила. Често је разговарао с дечацима, поклањао је крстиће, водио их је око храма свете великомученице Варваре. Једном ме је погледао у очи и рекао: "Увек имај на уму – Бог постоји!" Изрекавши ове речи отац Гаврило је пао и ударајући главом о земљу почео је да маше рукама. Понашао се као луд човек, али није било тако. Старац је нашој породици поклонио икону Исуса Христа у кивоту. То је била чудотворна икона: уочи било какве невоље кивот се отварао сам по себи – тако нас је Господ упозоравао на несрећу. Клечећи на коленима често се молимо испред ове иконе благодарећи Господу и оцу Гаврилу, који је ову икону поклонио нашој породици." Као истински поборник Православља отац Гаврило је од безбожника трпео многе грдње, али без обзира на то никад није осуђивао чак ни оне који су га страшно истукли након што је спалио Лењинов портрет. Ево шта у својим успоменама пише настојатељица Самтавријског манастира игуманија Кетеван (Копалиани): "Отац Гаврило нам је категорички забрањивао да било кога осуђујемо и говорио је следеће: "Ако видиш убицу, или блудницу, или пијанца, који се ваља по земљи, никог немој да осуђујеш, зато што је Бог попустио његов поводац, а твој поводац држи у рукама. Ако попусти и твој, наћи ћеш се у горем положају: можеш да паднеш у грех због којег осуђујеш другог и да погинеш." Монах Симеон (Абрамишвили) о старцу Гаврилу говори следеће: "Архимандрит Гаврило је сви монаси заједно." Старац је крио своје духовне дарове, али су људи налазећи се у његовој околини ипак осећали у њему благодат коју му је Бог даровао, премда га нису сви схватали и прихватали. Деведесетих година се за духовни живот старца заинтересовала московска списатељица Валерија Алфејева. Срела се с оцем Гаврилом, прикупила је материјал о његовом животу и издала књигу "Звани, верујући, изабрани" у којој је велики део посвећен животопису и подвизима оца Гаврила. Године 1991. су у Грузију долазили чланови америчког братства преподобног Германа Аљаског како би се срели с оцем Гаврилом. Један од представника овог братства, јеромонах Герасим, пише: "Архимандрит Гаврило је подвижник савремене Грузије, њен духовни наставник. Прогањан Христа ради, поднео је тешка мучења, али је остао жив и наставља да сведочи о Господу... и да подржава многострадалну Грузијску Цркву у тешким годинама." Отац Гаврило је с великим свештеним страхом обављао улогу хришћанског наставника, обасјавајући као неугасивом свећом своје ближње љубављу о којој говори апостол Павле: "Љубав дуго трпи, благотворна је... не горди се, не чини што не пристоји, не тражи своје... не мисли о злу..." (1 Кор. 13, 4 и 5). Цео живот старца Гаврила био је испуњен овом љубављу. Последњи дан његовог земаљског живота био је 2. новембар 1995. године. Била је среда. Од ујутру су се у старчевој келији окупили његови блиски рођаци и монахиње Самтавријског манастира. Отац Сава (Кучава) – духовник манастира (он је последње четири године причешћивао оца Гаврила), је одслужио молебан. Сећа се настојатељ Шио-Мгвимског манастира архимандрит Михаил (Габричидзе): "Били смо у Патријаршији кад смо сазнали да се отац Гаврило лоше осећа. Католикос-Патријарх Илија II је благословио владику Данила, митрополита Цхум- Абхаске епархије да оде код оца Гаврила како би прочитао Канон кад се душа с телом растаје и одмах смо кренули у Мцхету. Успут су нам се покварила кола, много смо се секирали да ћемо закаснити и ја упитах владику: "Није ваљда да га нећемо затећи у животу?" А он одговори да Господ неће узети душу Свог угодника док код њега не дође архијереј. И заиста, кад смо дошли, старац је још био жив. Чим је владика завршио с читањем Канона кад се душа с телом растаје отац Гаврило је предао душу Богу." Владика Данило и лекар Зураб Варазашвили су обукли старца и пренели његово тело у храм Преображења. Монахиње Самтавријског манастира су волеле оца Гаврила и тешко су им пали болест и смрт старца. Међутим, на дан старчевог упокојења све су биле у необично радосном расположењу, и свима је било јасно да је то помоћ и утеха оца Гаврила. Следећег дана је допутовао Католикос-Патријарх целе Грузије Илија II и одслужио молебан. По сопственом завештању отац Гаврило је умотан у асуру и опрезно спуштен у гроб. Међутим, нико се није одлучивао да сипа земљу. Решено је следеће: да се просејена земља уредно сипа по ивицама гроба и земља је постепено покрила покојника, као да је сама примила Божијег угодника. Господ је после смрти оцу Гаврилу даровао дар исцелења страдалника и болесника. Многи људи се долазећи на његов гроб помазују уљем из кандила, које је увек упаљено, и добијају исцелење. Старчев гроб се налази на светом месту на којем се света Нина подвизавала четрнаест година. Жбун купине поред отиска стопе равноапостолне просветитељке Грузије, био је омиљено место оца Гаврила за живота. Сад је то место његовог упокојења. Ходочасници на старчев гроб не долазе само из Грузије, већ из свих крајева, и добијају од њега помоћ и утеху. У знак љубави према њему певају црквене песме на грузијском језику. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом седам година од уношења ризе Свете Петке у Храм Рођења Светог Јована на Централном гробљу (Заплањска 47а), у уторак, 1. новембра 2022. године, биће служена Света тајна Јелеосвећења, са почетком у 17 часова, сазнаје Радио Слово љубве. Братство подсећа да треба понети списак имена ближњих за здравље, уље и брашно. Извор: Радио Слово љубве

Духовни сусрети и разговори у крипти храма св. Апостола и Јеванђелисте Марка посвећени светој Литургији, настављају се у четвртак 27. октобра 2022. године од 18 часова, када ће празнично вече преподобне мајке Параскеве - свете Петке, својим словом украсити ђакон проф. др Драган Ашковић, сабрат Маркове цркве и професор на Православном богословском факултету у Београду. Тема овог сабрања је "Литургија - узајамно даривање и служење", а подсећамо вас да ће пре предавања бити служен Акатист Пресветој Богородици од 17 сати. Сви су добродошли на молитву и духовни разговор. Додајмо да се од недавно у Храму Светог Марка, благословом старешине храма, архимандрита Нектарија (Ђурића), главног секретара Светог Архијерејског Синода СПЦ, редовно служи Света Литургија сваког четвртка, у 7 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"