Претражи Живе Речи Утехе

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: “Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао” (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: “Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце – Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету”. За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: “Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?” – (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора https://svetigora.com/ikona-bogorodice-mlekopitateljnice/

Другог дана празника Рождества Господа и Спаса нашег Исуса Христа, 8. јануара по новом а 26. децембра по старом календару, Православна Црква порославља и Сабор Пресвете Богородице. Мир Божји! Христос се роди! Данас, сва Црква Христова одаје славу и хвалу Пресветој Богоматери, која је родила Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Њеним Сабором се назива овај празник зато што се данас сабирају сви верни, да прославе Њу, Матер Богорoдицу, и што се торжествено, саборно, служи у Њену част. Цела природа и сва твар поклонила се Христовом рођењу, а први од људи, који су му пришли, били су пастири. Чувајући стражу код стада својих, изненадили су се појавом анђела и славом Господњом, која их је обасјала. И гле, небески благовесник им рече: „Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас, у граду Давидову, роди Спаситељ, који је Христос Господ". И одједном се појавило мноштво анђела који хваљаху Бога најлепшом песмом која се икада чула: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!" Изненађени и уплашени пастири, су одлучили да пођу до Витлејема и виде шта се догодило. „Хајдемо до Витлејема да видимо тај догађај о коме нас је Господ обавестио." Када су стигли, угледали су дете где лежи у јаслама и поклонили му се. Овај сусрет са Христом, oзначио је преокрет у њиховом животу. Новим ритмом закуцала су њихова срца и неискуственом топлином загрејале су се и обрадовале њихове душе. „И пастири се вратише славећи и хвалећи Бога за све што су чули и видели како је било речено." Други пак који су се поклонили Новорођеном Христу, били су учени и славни мудраци са Истока. Ови „звездочитачи" посматрали су небеска тела и угледали нову, Месијину звезду, коју су пророци наговештавали. Одмах су пошли Новорођеноме да му се поклоне. "И гле, звезда коју видеше на истоку, иђаше пред њима док не дође и стаде над местом где беше дете" Угледавши Христа, поклонили су му се као Богу и даривали га: златом, тамјаном и смирном. Истину коју су до тада тражили међу звездама, пронашли су у новорођеном детету, у Ономе који је дошао са неба: Сунцу Правде, Истоку са висине, Ономе који јесте од пре настанка времена и пре створеног света. „И пошто су у сну поучени да се не враћају Ироду, вратили су се другим путем у своју земљу." Мудраци, дакле, нису хтели да се врате истим путем и сретну са Иродом, који је хтео погубити Богомладенца, већ су, како сведочи Свето Јеванђеље, у своју земљу отишли другим путем и на тај начин омели Иродове зле намере. Али они су променили не само пут већ и начин живота. Ова њихова духовна промена била је истинита поука и порука свима, па и нама данас - да сви који се одлуче да пођу Христу и да му се поклоне, одлазе даље кроз свој живот другим, лепшим, бољим, истинитијим, и безбеднијим путем, од онога којим су Му дошли. Одлазе преображени, препорођени, покајани. Једном речју, бивају нови људи. Зато и ми пођимо у сусрет Христу и поклонимо му дарове свога срца: веру, наду и љубав, а Он ће их преобразити и умножити у нама. Веру ће учинити још чвршћом, наду поузданијом, а љубав искренијом, чистијом и плодотворнијом. Ако овако поступимо, онда ћемо и ми, попут пастира и мудраца, као и свих других који су се Господу поклонили, осетити радост овог сусрета, срећу и лепоту коју нам нико и никад неће моћи узети. Јер Он, живи и истинити Бог, биће са нама. Христос, Син Божији, Цар љубави, оваплотио се да својом већном младошћу подмлади свет, да својом неизмерном љубављу загреје хладна срца, да пламеном Светог Јеванђеља осветли наш род и да својим речима спали царство Сатане, оца лажи, и сваког зла на земљи. Рођењем Твојим, Христе Боже наш, засија свету светлост разума, у којој, они који се звездама клањаху, од звезде научени беху да се поклоне Теби - Сунцу Правде, и да познају Тебе са висине Истока; Господе, слава Ти! http://arhiva.spc.rs/sr/sabor_presvete_bogorodice_6.html

У Храму Светих лекара Козме и Дамјана при Клиничком центру Србије биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке - у среду, 7. децембра 2022. године, са почетком у 17 часова. Подсећамо, храм је икону добио из Русије и она у себи садржи делиће моштију Светих руских војника мученика из Октобарске револуције, известила је за Радио „Слово љубве“ Зорица Зец. Извор: Радио "Слово љубве"

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Εισόδια της Θεοτόκου), (21. новембар); непокретни велики празник који прославља догађај у коме је Пресвета Марија постала прва заветована девица у историји Хришћанства. На овај дан извршен је у Јерусалиму свечани чин завештања њеног девичанства. Девица се заветовала пред Богом и људима, а чин је обавио првосвештеник Захарије, отац светог Јована Претече. По бројности свечара на четрнаестом месту слава код Срба. Пошто су Св. Јоаким и Ана били без деце, заветовали су се да ће дете које им Бог подари посветити Њему на службу. Када су добили кћерку Марију, са три године сазову сву своју родбину и више девојчица, припреме доста свећа и свечано пођу у Јерусалимски храм. Напред су ишле лепо обучене девојчице са запаљеним воштаницима, за њима Јоаким и Ана, водећи за ручице своју кћерчицу, а за њима остали пратиоци. Беше се окупило и доста света да виде ову лепу и чудновату пратњу. Кад су се приближили цркви, изашли су им у сусрет свештеници, а сам првосвештеник беше изашао да дочека девојчицу Марију на црквеним вратима. Црква је била уздигнута од земље и требало је прећи петнаест степеника до улаза. Родитељи доведоше девојчицу до степениша, пустише је, а она сама, слободно и усправно пређе све степенике, ни једном се не осврнувши на своје родитеље, већ весело гледаше право у цркву. Првосвештеник узе девојчицу за руке, уведе је у цркву и поведе је право пред олтар, који се звао Светиња над светињама. И данас у олтар женска нога не сме ступити, а у део Јерусалимског храма, који се звао Светиња над светињама, није смео ни обичан свештеник да уђе, већ само првосвештеник и то једном у години, кад је приносио жртве. У тај олтар уведе првосвештеник девојчицу Марију и посвети је на служење Богу. Тиме је предображено да ће она постати истинска Светиња над светињама у коју ће се сместити несместиви Бог. Томе догађају чудили су се не само људи, већ и Божији Анђели, који су невидљиви у пратњи учествовали. Родитељи Маријини принесоше прописне жртве, те се са сродницима вратише кући, а малу Марију оставише при цркви, и увек су је, док су били живи, с времена на време обилазили. Богородица је у храму остала до своје дванаесте године. У спомен на догађај кад је Света Марија доведена у Јерусалимски храм и посвећена Богу, установљен је празник Ваведење, који се празнује 21. новембра. Претпоставља се да се овај празник празнује од четвртог века, а прве забелешке ο њему имамо тек из VIII века. Статус великог празника добија у XI веку. Химне за овај празник написали су Георгије, Митрополит никомидијски, магистар Лав Вардалис, Сергије Агиополит, из IX века, Василије Пагариот, Архиепископ кесаријски, из X века, и Јосиф Химнограф. Празник има четири дана попразништва. На икони се овај догађај представља призором у коме првосвештеник старозаветне цркве, Захарија, на вратима храма дочекује Пресвету Дјеву Марију као девојчицу, коју спроводе друге девојчице са запаљеним воштаницама, и остала пратња. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Ваведење

Обраћање Његове Светости Патријарха бугарског г. Неофита поводом празника Ваведења Пресвете Богородице – Дана православне хришћанске омладине и породице, преносимо у наставку благодарећи Информативној служби СПЦ: Празник Ваведења Пресвете Богородице у храм је слава најчистије и скривене радости. Пред нама је лик младе трогодишње Марије, коју су родитељи припремили за посвећење Богу, која се без помоћи пење степеницама јерусалимског храма како би тамо остала по завету праведних Јоакима и Ане. Пред нама је и лик првосвештеника Захарије, који чека и са очинском љубављу прима младу девојку да би је увео не само у храм, него у његово срце: Светињу над светињама, крај Ковчега Завета, у који је до тада имао право да уђе само првосвештеник јерусалимски, и то једном годишње након посебног претходног чишћења. И у то пресвето место, где је био присутан и настањен Сам Бог, ушла је Она која је изабрана да постане и Његово свето обиталиште, нудећи људски удео у откривању тајне Богочовечанства. Овај дирљиви тренутак у животу Богородице био је толико значајан и дубоко символичан да је заувек остао у сећању и предању свете Цркве због онога што нам се у њему открило. Пре свега, он јасно сведочи о Божјој бризи за људски род, о томе да, без обзира на пад, човек није био напуштен од Бога, већ напротив – у личности Пресвете Дјеве Бог је видео Ону која је била достојна да сарађује у делу Богооваплоћења, у спасењу које је Он обећао прародитељима од окова греха и безнађа смрти. Друго, посвећење Богу и увођење Пречисте Дјеве у храм подсећа на централно место Бога и Његовог дома у човековом животу. Какво год добро жели да учини, човеку је потребна припрема, а природно место за то је храм, где се посебно осећа присуство Божје, где се на најбољи начин припремају ум и срце за заједницу са Богом, за истинско уважавање наших вредности и блага које сакупљамо (Мт. 6, 21), и чија су врата увек широм отворена за сваког од нас. Треће, овај догађај из живота Пресвете Богородице нам говори да ова припрема за нашу сарадњу са Богом почиње још од детињства. Изабрана да постане Мајка Божја и да буде небеска заступница рода људског, почела је да се припрема за ову своју мисију и службу не у зрелом добу, не када је постала пунолетна, већ са само три године – у доба највеће чистоте и невиности, када ум, срце и душа човека још нису покварени никаквим искушењима, гресима или пороцима. Уосталом, и сам Господ је у данима своје земаљске службе осећао тако велику бригу управо за децу, за „ове мале“ (Мт. 18, 6, 10, 14), упозоравајући да ће сваки покушај против њихове чистоте и беспрекорности бити најстроже кажњен од Оца нашег Небеског. Све ово, сва ова разматрања дала су потребне разлоге да Свети Синод Бугарске Православне Цркве празник Ваведење Богородице прогласи националним Даном православне омладине и породице. На данашњи дан наше мисли и молитве су са децом православне Бугарске и са сваком малом кућном црквом у којој љубазни родитељи одгајају своју вољену децу у љубави према Богу и ближњима, у чистоти и побожности и у свим хришћанским вредностима и врлинама. Завештао нам је Христос Спаситељ у светом Јеванђељу да је чистота дечјег срца непроменљиви идеал коме ми – одрасли – морамо тежити, јер, како каже Господ „ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18: 3). Трудимо се за ову савршену чистоту и поштење, учимо се из детиње невиности и чувајмо не само своју децу, већ и себе од сваког искушења и грешне помисли којом нас непријатељ људског спасења заплете у своје мреже. Са јасном свешћу о великој одговорности коју носимо, нас и своју децу васпитајмо као добре хришћане, као децу достојну оних који су нас за веру родили, као децу достојну предака и учитеља (Јев. 13, 7), јер деца су наша будућност и у њиховим рукама је кључ пребивања у спасоносној вери православној. Нека су са свима нама молитве и материнско небеско заступништво Пресвете Госпођице и Пресвете Богородице! Патријарх бугарски Неофит Извор: Информативна служба СПЦ

Покров Пресвете Богородице је празник када црква Пресвете Богородицу слави као заштитницу рода хришћанског. Празник Покрова Пресвете Богородице обележава се 14. октобра по новом календару. Молитвом пред иконом Покрова Пресвете Богородица, Мајка Божија помаже у свим тешким животним приликама, опасностима, болестима, за помоћ у рату и свим другим невољама. ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ - МОЛИТВА О, Пресвета Дјево, Мати Господа вишњих Сила, Царице неба и земље, свемоћна Заступнице града и земље наше! Прими ово похвално и благодарно појање од нас недостојних слугу Твојих и молитве наше узеси ка престолу Бога Сина Твога да милостив буде нама грешнима и да благодат Своју распростре на оне што поштују свечасно Име Твоје и клањају се са вером и љубављу чудотворној икони Твојој. Јер ми нисмо достојни да се Он смилује на нас, ако Га Ти, Владичице, не умилостивиш за нас, пошто Ти све можеш код Њега. Зато прибегавамо Теби као сигурној и брзој Заступници нашој: услиши нас који се молимо Теби; заклони нас свемоћним покровом Својим и измоли у Бога, Сина Свога, пастирима нашим ревност и бригу за душе наше, градоначелницима – мудрост и силу, судијама – правду и непристрасност, наставницима – разум и смиреноумље, супрузима – љубав и слогу, деци – послушност, злостављанима – стрпљење, увредиоцима – страх Божији, тужнима – благодушност, радоснима – уздржљивост, а свима нама дух знања и побожности, дух милосрђа и кротости, дух чистоте и правде. О, Пресвета Госпођо, смилуј се на немоћне људе своје: расејане сабери, заблуделе на прави пут изведи, старост подржи, младеж оцеломудри, децу васпитај и погледај на све нас погледом милостивог заступништва Твог, подигни нас из дубине греховне и просвети очи срца нашег да гледају на спасење; милостива нам буди овде и тамо: у крају где ћемо се налазити после пресељења са земље и на Страшном Суду Сина Твог, а оце и браћу нашу што су се у вери и покајању преставили из живота овог, уврсти у вечном животу са анђелима и са свима светима. Јер Ти си, Госпођо, слава небеских и земаљских бића, Ти си по Богу нада и заступница свију нас који Ти са вером прибегавамо. Теби се дакле молимо и Теби, као свемоћној Помоћници, предајемо сами себе, и један другог, и сав живот свој, сада и увек и кроза све векове. Амин! https://www.crkvaub.rs/vesti/molitve/pokrov-presvete-bogorodice-molitva

О Женско вољено и преблажено! Благословена си Ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје (Лк. 1, 42). О Женско, Кћери Царева и Мајко: Кћери Давида цара и Мајко Свецара Бога. О божанска и жива Статуо, Којој се обрадова Бог који је начини (Пс. 103, 31). Јер ум имаш Богом руковођен и једино Богу обраћен; жеља пак Твоја сва је усмерена ка Једино Жељеноме и љубави Достојноме; гњев је Твој окренут једино против греха и његовог родитеља. Живот си имала изнад природе, јер си живела не ради Себе, пошто се ради Себе ниси ни родила. Живела си само Богу, ради Којег си у живот и дошла - да би послужила спасењу свега света, како би се кроз Тебе испунио Древни Савет Божји: о Бога Логоса оваплоћењу и о нашем обожењу. Твоја наклоност ка јелу била је само према храни речи Божијих и само си се њима насићивала. Била си као Маслина многоплодна у дому Божијем (Пс. 51, 10), као Дрво засађено на изворима вода Духа; као Дрво Живота, које Плод свој даде у предодређено од Бога време (Пс. 1, 3 ) - то јест Бога оваплоћенога, свих бића Живот Вечни. Сваку душекорисну и добру помисао привлачила си, а сваку сувишну и за душу штетну пре окушања си одбацивала. Очи су Ти биле свагда ка Господу (Пс. 24, 15), гледајући на Светлост вечну и неприступну. Уши су Ти слушале речи божанске и радовале се лири Духа Светога; кроз те уши уђе Реч Божја да се у Теби оваплоти. Ноздрве је Твоје привлачио једино мирис Женика Твога, Онога што је божанско Миро, Које се добровољно изли и помаза Своје човечанство. Јер вели Свето Писмо: Име је Твоје Миро изливено (Песма 1, 3). Уста су Твоја хвалила Господа и Његовим се устима прилепљивала. Језик и грло Твоје знали су само за речи Божје и наслађивали се божанском сладошћу. Срце Твоје би чисто и неупрљано, гледајући и љубећи Бога Невидљивога. Утроба Твоја би таква да се у њу усели Несместиви, и груди Твоје са млеком - да се из њих храњаше Бог Дете Исус. Двер Божја би свагда девствујућа. Руке - Бога носеће, и колена - престо узвишенији од Херувима, помоћу њих се руке слабачке и ноге одузете оснажише. Ноге - као светиљком сјајном вођене законом Божјим, и за Њим неодступно трчаху, докле љубљеног не привукоше Љубећој. Сва си обиталиште Духа Светог, сва - Град Бога Живога. Град који радосно запљускују валови реке (Пс. 45, 5), то јест таласи благодатних дарова Духа. Сва си лепа и добра, сва си блиска Богу (Песма 4, 7; 6, 4). Јер превазишавши Херувиме и надвисивши Серафиме, Ти постаде сасвим блиска Богу. https://www.facebook.com/profile.php?id=100064739734369&ref=page_internal

Велики празник и велику радост Црква Христова слави на дан рођења Пресвете Богомајке. Овај дан велики је за читаву васељену, јер се овога дана рађа најчудеснија личност после Господа Христа, која је ходала овом трошном планетом на којој живимо, а то је Пресвета Богородица. У њој се испунило обећање које је Бог дао Адаму, које је касније понављао кроз уста светих пророка Својих, обећање о најчудеснијем очовечењу Бога Логоса, Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. У рођењу Превете Богородице овај завет Божји, овај најбитнији догађај за цео свет, почео је да се испуњава. Пресвета Богородица је постала најсветије и најсветлије оличење најузвишеније чистоте коју је човечанство принело Богу у свом подвижничком и трудбеном животу, животу у побожности, у посту, у молитви и у сваком другом богоугађању. Пресвете Богородица је тога ради постала врата кроз која је Господ Исус Христос ушао у овај свет и спасао род наш. Пресвета Богородица је због своје чедности и чистоте и савршенства постала знак благовољења Божјег и то оног највећег које се не може никада до краја схватити, благовољења по коме Јединородни Син Божји кроз њу, Пречисту Дјеву, постаје Један од нас, тј. човек у свему сличан нама, осим у греху. Преузвишенoст Пресвете Богородице, чије рођење славимо, у моралном и духовном смислу, учинило је Њу знаком помирења Бога и људи. Њу зато називамо „Евиним исправљањем“, јер је она својом савршеном и светом послушноћу Богу и Божјим заповестима, исправила непослушање наших прародитеља, због кога је читава твар гурнута у понор палости, огреховљености и одвојености од Бога. Слављењем рођења Пресвете, ми славимо све те њене чудесне особине и њена света и богоугодна дела, која ће бити од спаситељног значаја за читав род људски. Због свега тога преподобни Јустин Ћелијски велегласно објављује о овом празнику следеће: „Овај данашњи велики Свети Празник носи радост целе васељене, како се вели у дивној песми: данас Пресвета Богомајка уводи Господа Христа у васељену! Као да је Бог протеран са земље – и јесте протеран са земље. Бог је протеран са земље од нас људи, од прве прамајке наше Еве. Пресвета Дјева враћа Бога у свет.“[1] Због толиког значаја који Пресвета има у подвигу и делу спасења рода Адамовог, рода људског, свети Јустин о њој додаје и следеће: „Никада краја и нигде краја песмама у славу Њену, Њеног великог подвига, Њеног безгрешног живота. Заиста, Она нам је донела лек од смрти, а то је најважнија потреба и највећа Благовест за сва људска бића. Смрт, ужас над ужасима, а Богомајка родила Бога! Данас се у тропару вели да је радост засијала целоме свету, јер се родила Она Која је родила Победитеља смрти – Господа Христа! Да, само Она безгрешна, само Она сва Пречистаја, сва чиста, чистија од Херувима и Серафима, донела је ту велику радост нама људима на земљи, људима који су протерали Бога са земље. У овоме свету много је болести, али најстрашнија болест је смрт. Пресвета Богомајка, ето, јавља се као први истински лекар који лечи од смрти, јер лечи од греха, лечи од свега демонског и враћа човека Богу. Заиста, Она је уселила, увела Бога у овај свет и у човека, обоје.“[2] А свети владика Николај сажето о надахнуто описује догађај рођења Пресвете Богородице следећим речима: „Света Дјева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.“[3] О Пресветој Богородици чије рођење данас славимо, путеводитељки рода људског на путу спасења и вечног живота, који имамо у Сину њеном, Господу и Богу Исусу Христу, свети Јустин додаје и следеће пробране речи: „Јер, Пресвета Богомајка свакога од нас води путем спасења, путем велике радости коју нам је данас донела, да бисмо ми заслужили, донекле заслужили својим подвизима, својим молитвама, иако слаби и немоћни, да би заслужили Небеско Царство, ради кога је Господ и дошао у овај свет да нам га да; да га ми остваримо кроз сав свој живот, да би још овде на земљи живели Небом и служили Господу Христу, а то можемо увек са успехом само ако смо вођени и предвођени Пресветом Богомајком, Којој част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.“ Тропар, глас 4. Рождество Твоје Богородице Дјево, радост возвјести всеј всељењеј, из Тебе бо возсија Солнце правди, Христос Бог наш и разрушив кљатву даде благословеније, и упразнив смерт дарова нам живот вјечни. Тропар, глас 4. Твоје рођење, Богородице Дјево, објави радост целој Васељени, јер из Тебе засија Сунце правде, Христос Бог наш, који разрушивши прародитељску клетву даде благослов, а уништивши смрт, дарова нам Живот Вечни. Кондак, глас 4. Јоаким и Ана поношенија безчдства, и Адам и Ева од тљи смертнија свободистасја, Пречистаја во свјатем Рождествје Твојем, то празнујут и људије Твоји, вини прегрешениј избављшесја вњегда звати Ти: Неплоди раждајет Богородицу и Питатељницу жизни нашеја. Кондак, глас 4. Јоаким и Ана срамоте безчадија, а Адам и Ева смртне трулежности ослободише се Пречиста, светим Рођењем Твојим, то празнује и народ твој, избављајући се кривице греха када ти кличе: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота.

ПОЛАГАЊЕ ПОЈАСА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Κατάθεση της τιμίας Ζώνης της Θεοτόκου); празник установљен након чудесног исцељења царице Зое, након што је на њу стављен појас Пресвете Богородице. Тај појас је Богородица сама направила од камиље гриве. Царица Зоа га је у знак захвалности извезла златним нитима, и поделила на три дела. Црква га прославља 31. августа. Положење појаса Пресвете Богородице у Цариградском храму Влахерна, десило се у време цара Аркадија (395-408). До тада, та велика светиња је прво била поверена Апостолу Томи од стране саме Мајке Божије, и то приликом њеног успења, а после се налазио у Јерусалиму код благочестивих Хришћана. Појас је положен у ковчег који је после тога запечаћен. Ковчег је поново отворен тек у време владавине цара Лава VI Мудрог (886-912). Његова супруга, царица Зоа, душевно оболи, и након молитви за оздрављење, у виђењу јој је речено да ће да оздрави ако се на њу стави Богородичин појас. Она то пренесе свом мужу, цару, и овај замоли Патријарха да испуни царичину жељу. Када је ковчег отворен, појас је био онакав какав је био и када је положен - неизмењен временом. Чим појас ставише на Зоу, она одмах оздрави. Након тога је одслужен захвални молебан Пресветој Богородици, а појас је враћен у ковчег, који је поново запечаћен. У спомен овог чуда, у време Манојла I Комнина (1143-1180), установљен је празник 31. августа. Део појаса налази се у Грузији, у граду Зугдиду. Однела га је тамо кћерка цара Романа, када се удала за грузијског цара Абухаза, јер је и она била излечена кад је на њу био положен појас. По заповести руског цара Александра I (1801-1825) у Мингрелији, у Зугдиду (регион Кавказа), подигнут је нарочити храм у коме се чува тај део одеће Пресвете Богородице. Такође, један део појаса налази се у манастиру Ватопед, на Светој Гори. Цар Јован VI Кантакузин (1347-1355), поклонио га је том манастиру као доказ своје велике наклоности и пажње. https://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Полагање_појаса_Пресвете_Богородице

СЛАВА ТЕБИ БОГОМАТИ, ТИ НАМ РОДИ ЖИВОГ ХРИСТА. Господ који је на Синају заповедио петом заповешћу: поштуј оца свога и матер своју, показао је примером Својим, како треба поштовати родитељку своју. Висећи на крсту у мукама Он се сети Матере Своје и показујући на апостола Јована рече јој: жено, ето ти сина! Потом рече Јовану: ето ти матере! И тако збринувши Своју Мајку Он издахну. Јован имаше дом на Сиону у Јерусалиму, у који се настани и Богородица и оста да живи до краја својих дана на земљи. Својим молитвама, благим саветима, кротошћу и трпељивошћу она много помагаше апостолима Сина свога. У главноме све време до смрти провела је она у Јерусалиму обилазећи честоона места, која су је подсећала на велике догађаје и на велика дела Сина свога. Нарочито је често походила Голготу, Витлејем и гору Јелеонску. Од њених дужих путовања помиње се њена посета св. Игњатију Богоносцу у Антиохији, посета св. Лазару четвородневном, епископу Кипарском, посета Св. Гори коју је она благословила, и бављење у Ефесу са св. Јованом за време великог гоњења хришћана у Јерусалиму. У својој старости она се често молила Господу и Богу своме на Јелеонској гори, на месту Вазнесења Његова, да је што пре узме из овога света. Једном приликом јави јој се архангел Гаврил, и објави јој, да ће кроз три дана бити упокојена. И даде јој ангел Божји једну грану палмову, која ће се носити при њеном спроводу. С великом радошћу она се врати дома пожелевши у срцу, да још једанпут у овом животу види све апостоле Христове. Господ јој испуни ову жељу, и сви апостоли, ношени ангелима и облацима, наједанпут се сабрашеу дом Јованов на Сиону. Са великом радошћу виде она свете апостоле, охрабри их, посаветова и утеши; по том мирно предадедух свој Богу без икакве муке и болести телесне. Апостоли узеше ковчег с телом њеним, од кога излазаше ароматни мирис, и у пратњи мноштва хришћана пренеше у врт Гетсимански у гробницу св. Јоакима и Ане. Од злобних Јевреја заклањаше их облак по промислу Божјем. Неки свештеник јеврејски, Атоније, дохвати рукама ковчег у намери да га претури, али у том часу ангел Божји одсече му обе руке. Тада он завапи апостолима запомоћ, и би исцељен пошто изјави своју веру у Господа Исуса Христа. Апостол Тома беше изостао, опет по Божјем Промислу, да бисе тако опет открила једна нова и преславна тајна о Светој Богородици. Трећег дана стиже и он, и пожели да целива тело Свете Пречисте. Но када апостоли отворише гроб, нађоше само плаштаницу, а тела не беше у гробу. Тога вечера она се јави апостолима, - мноштвом ангела окружена, и рече им: „радујте се, ја ћу бити с вама навек." Не зна се тачно, колико стара беше Богородица у време успенија свога, али преовлађује мишљење, да је била прешла 60 година свога земног века. Тропар (глас 1): В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја. Господ Вишњи тако рече Из твог срца, Дево чиста, Вода жива да потече, Те да жедни пију Христа - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Те да жедни Христа пију: Горки Њиме да се сладе, Слепи Њиме да се мију И жалосни лече јаде - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Из вечности пиће стиже, Сух времена поток нали, И опет се к небу диже; Окрепи се свет сустали - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! Слава теби, о Пречиста, Слава теби, Богомати! Ти нам роди Живог Христа, Живу воду благодати - Источниче живоносни, Ми смо тобом сви поносни! ****** Много премного може се сваки верни поучити из живота Деве Богородице. Но да напоменемо овде само две ствари.Онаје имала обичај да често ходи на Голготу, на гору Јелеонску, у врт Гетсимански, у Витлејем и на друга места знаменита због Сина њеног. На свима тим местима, а нарочито на Голготи, она се коленопреклоно Богу молила. Тиме је она дала први пример и подстрек вернима, да посећују света места из љубави према Ономе који их присуством Својим, страдањем и славом Својом учини светим и знаменитим. Друго, ми сазнајемо, како се она у молитви својој за што скорији исход из овог живота молила, да душа њена, при одлучењу од тела, не види књаза таме и његова страшилишта, и да скривена од области тамне не сретне се са сатанском силом. Видиш, како је страшно души проћи кроз митарства! Кад је се тако молила Она, која је родила Разоритеља Ада, и која и сама има устрашавајућу силу над демонима, шта је онда остало за нас? Из превелике смирености она се сва полагала на Бога и није хтела поуздавати се на дела своја. Још мање смели би ми уздати се у дела своја, и још више требали би ми да се положимо у руке Божје вапијући за милост Његову, нарочито за милост при исходу душе из тела. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/uspenije-presvete-bogorodice-velika-gospojina-1

— Владико, зашто је празник Успења Пресвете Богородице један од најомиљенијих, најважнијих? Богородица се упокоjила на овај дан, зар он не треба да буде дан туге? — Пре свега, са становишта православне вере, не треба сматрати смрт човека, а још више — светитеља и Богородице, као тужан догађај. Свети апостол Павле је уздахнуо: „Имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље“ (Фил. 1:23), јер је за правог хришћанина сврха његовог живота да се сједини са Христом у Његовом вечном Царству. Дакле, смрт није толико крај, завршетак земаљског живота, колико рођење за вечни живот, живот са Христом, који је својом смрћу и својим васкрсењем победио нашу смртност. Пре Васкрсења Спаситељева, смрт за човека била је нека врста страшног егзодуса у шеол — мрачно, без радости место далеко од Бога. Али је захваљујући Христовој Жртви смрт постала поновно уједињење људске душе са њеним Творцем. Осим тога, посебно поштовање празника Успења повезано је и са чињеницом да, како се о овоме каже у тропару празника, Пресвета Богородица ни во успенији мира не оставила, већ још више се моли за сваког од нас, стално стојећи пред Престолом Њеног Божанског Сина... — На територији Украјине постоје три Лавре, и све су освећене у част Успења Пресвете Богородице. Зашто? — Колевка руског монаштва је Света Гора Атос, која се традиционално назива наслеђем Пресвете Богородице, јер се управо на Атосу подвизао оснивач руског монаштва Св. Антони Печерски. Преподобни Антоније и његови ученици примили су са Свете Горе не само монашко правило, већ, пре свега, посебно поштовање Пресвете Богородице — као помоћнице у монашким подвизима и трудовима. С тим је повезана распрострањена традиција освећења Престола монастирских храмова у част Свете Богородице, а посебно њеног Успења. — Зашто се православци посебно ослањају на молитве Богородице? — Ми се као православни хришћани посебно ослањамо на молитве Богородице, због чега нам врло често замерају протестанти. Међутим, протестанти не желе да схвате једну природну ствар: свако рођење успоставља посебну духовну везу између мајке и детета. Ова веза је јединствена и непоновљива по томе што се заснива на наклоности и љубави. Исус Христос је Бог. Али, осим овога, Он је такође Човек, исти као што и ми, само без греха. И у свом човечанству, Он је у посебној јединственој вези са својом Мајком — Богородицом. И сасвим је природно да та веза није прекинута, није нестала. Она је постојала, постоји и постојаће заувек. И верујемо да се због ове везе између Сина и Мајке, Она, као права Мајка, заузима за свакога од нас пред Сином својим, и Бог чује наше молитве упућене Њоj. https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-sve-lavre-na-teritoriji-ukrajine-uspenski

Петнаестог августа [по старом календару] сваке године, Православна Црква и Католичка црква, Црква на Западу; нисам сигуран за Англиканску, Протестантске цркве сигурно не, али у сваком случају, засигурно древна хришћанска Црква већ у временима крајем првог миленијума, прослављају уснуће мајке Христове, мајке Бога – Пресвете Богородице. Традиционално, празник се на грчком називао Koímēsis, а на латинском Dormitio, што дословно значи спавати, заспати. Знате Frère Jacques, Dormez vous? „Спаваш ли, брате Јоване?“ Спаваоница [енг. Dormitory] је место где спавате. Значи Dormition и Koímēsis, значе заспати или спавати. И наравно, ово се односи на Маријину стварну смрт. Дакле, оно што се слави је смрт Христове мајке, Дјеве Марије; која се традиционално још од IV века називала Пресвета Богородица [Holy Theotokos], што значи она која је родила Бога, јер је њен Син Бог. Он је Бог пре векова и од ње се родио као човек на земљи. И тако Црква слави Маријину смрт, која се слави као прелазак у живот. И слави се на начин који афирмише васкрсење Маријино, исто онако како би Исус говорио о васкрсењу Аврама, Исака и Јакова у Јеванђељима када су се садукеји успротивили васкрсењу. Рекао је: „Наравно, има васкрсења мртвих. Бог је Бог живих, а не мртвих. Он је Бог Аврамов, Бог Исаков, Бог Јаковљев.“ Тако је и учење, наравно, да су они који умиру у Богу и налазе се у Шеолу, у месту смрти, ослобођени; откупљени; сачувани; доведени у славу с десне стране Оца у самом Исусу Христу, пошто је Христос васкрсао из мртвих. Дакле, празник (фестивал) је заиста прослава не само Маријине смрти већ и васкрсења; њеног величања; њеног устоличења у и са, заједно са њеним сином Исусом Христом, с десне стране Оца, што је очекивање свих хришћана. Сви хришћани дефинитивно очекују да се заједно са Христом славе пред Богом Оцем; испуњени Духом Светим и да владају с Њим у предстојећем Царству када Он поново дође у слави. Сад, наравно, за нас, то се још није догодило, али за мртве у Христу, то се већ догодило. Они улазе у другачију временску и просторну стварност. А у Јеванђељу по Матеју чак се каже да су на дан када је Исус био разапет, тела многих светих васкрсла и виђена су како шетају по светом граду Јерусалиму. Дакле, постоји смисао (значење) у коме се васкрсење, из наше перспективе, још није догодило. Али ми контемплирамо о томе као да се то већ дешава у свим светим људима, који су умрли у Христу; који су спашени вером и благодаћу; који су веровали у Исуса; и који ће владати с Њим заувек у надолазећем Царству Божјем, које је за Њега већ успостављено, а за нас још није овде. Дакле, Маријин празник је празник о њој као главном ученику, првом хришћанину, највећој од свих пуких смртних људи заједно и са Јованом Крститељем, јер њен Син је Син Божји. Он је Бог и човек по природи; по обе природе. Али Марија је обичан смртник. Ипак, ми је славимо као прве плодове обичних смртника, заједно са првим плодовима свих људских бића, Исусом Христом, у васкрсењу из мртвих – прворођеним из мртвих. Дакле, славље се односи на њену смрт и на њено васкрсење и њено слављење заједно са Њеним Сином. Понекад се овај празник назива Летња Пасха, Пасха у лето, и заправо је литургијски обликован по узору на прославу страдања самог Господа Исуса Христа. На овај посебан празнични дан, службе обликују Свету Недељу. Исто што је гробница за Исуса у Свету Недељу, то је гроб за Марију на прослави њене смрти и славељења са Христом. У ствари, чак постоји и покров, епитафија, иконографска слика обично на платну; понекад је везена што показује да лежи у гробу онако како је Исус лежао у гробници. И у Маријином Успењу, њеном уснућу у гробу, то јест сахрани, имате, иконографски, изнад њеног тела, представљеног Господа Исуса Христа како држи њено мало прослављено тело у наручју у мандорли, у тој бадемастој и сјајној ствари коју можете видети на иконама што показује да не славите нешто што би се могло сагледати историјски. То нико није могао видети. То нико није видео, као што ни Христово васкрсење нико није видео. Видели су васкрслог Христа, али нису видели васкрсење Христово. И, чак се Марија јављала људима у својој слави. Несумњиво. Људи су кроз историју имали визије попут Светог Сергија, Светог Серафима, Марије у васкршњој и зрачећој слави [светлости] заједно са неким од апостола попут Јована и Петра и тако даље. Али у сваком случају, на икони, која је оно што се литургијски слави, она се налази у Христовом наручју. Притом, занимљиво је да се на икони Оваплоћења [Христовог рођења], у Православној Цркви, приказује Марија како држи у наручју, као на престолу, свог Сина Исуса. И то је увек тако на икони која је на иконостасу у Православној Цркви. То је поред царских двери. Ради се о икони Оваплоћења. То није икона Марије или Богородице. То је икона Оваплоћења да Син Божји постаје Син Човечији, и Он се налази у наручју своје мајке. И наравно, с друге стране царских двери налази се Исус у слави. И то су два доласка – први и други долазак. И све се у Цркви одвија између два доласка. Али на икони Маријине смрти и њеног величања, можете видети њу како лежи мртва у гробу, окружена разним људима, до чега ћемо доћи за минут. А онда је видите у тој мандорли у Христовим рукама у обрнутој перспективи од Оваплоћења. На икони Оваплоћења она држи Исуса као малено биће које у њеном наручју изгледа као одрасла особа. А на икони Уснућа или Маријиног Успења, 15. августа, имате Исуса који је држи на потпуно исти начин. То је нека врста обрта. Свети оци су рекли на много различитих начина да је Исус постао човек да бисмо ми постали богови. Или, Син Божји постаде човек као Исус, тачније, тако да бисмо у њему и кроз њега могли постати богови. Свети Иринеј је у трећем веку рекао: „Христос је постао све што ми јесмо, како бисмо ми могли бити све што Он јесте.“ Свети Атанасије Велики је рекао: „Бог је постао човек, тако да би људска бића могла постати богови, да би могла постати божанска бића по благодати“. Свети Василије је рекао: „Људско биће јесте створење са заповешћу да постане божанско вером и благодаћу;“ да буде оно што је Христос. И у обе своје природе Христос је потпуно Бог и потпуно човек. Ми смо начисто људи, али постајемо Богови по благодати. Ми нисмо Бог. Ми смо пуки смртници као што је Марија. Она је обична смртница, али показује да је то наша судбина. Наша је будућност управо то, да се обожимо са Христом. А онда, наравно, Свети Максим каже: „Људско биће је створење са заповешћу да буде kata charin – по благодати, kat’ evdokian – по Божијој доброј вољи, по Божијој моћи да буде све што је Бог по природи; да буде по благодати оно што је Бог kat’ ousian, по природи “. И то је оно што славимо у празнику 15. августа. То је смрт Марије, њено васкрсење, њено величање у наручју Христа, с десне стране Оца. Сад, на овој икони је јасно да је мртва. И цела служба инсистира на томе да је уснула. Сад, цела служба то зове бесмртна смрт – смрт која је прави правцати пролаз у живот. То је превођење у живот. То је оно што се пева на празник, а то је главна химна празника. Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. [прев. Отац Јустин] Дакле, она је Мајка Живота, јер Христос је наш живот. Али она је преведена заједно с Њим и у присуство Бога, јер је потпуно с Њим; никад одвојена од Њега. А за нас православне она је најзначајнији хришћанин. Она је савршени ученик. Она је та чија је душа величала Господа, чији се дух радовао Богу њеном спаситељу. И Бог је њен спаситељ. Марија би била мртва, у Шеолу у царству мртвих, да Христос није дошао, подигао је и повео са собом у присуство Бога; на Небо, као што кажемо у нашем свакодневном језику. Дакле, преведена је у живот. Штавише, у свом девичанству, она је нетакнута. Она је у потпуности интегрисана. Ако бисте је прегледали, било би као да је девица. То је дефинитивно побожност Цркве, иако списи говоре о отварању њене материце када се очистила. То је једна од тежих ствари за разумети. Али дефинитивно је сагледавамо у потпуном интегритету њене невиности и мајчинства. То је наше контемплирање о Марији. Штавише, књига Апокалипсе или Откривење, Библија каже: „Само девстевени улазе у Царство Божије“; само они који су потпуно верни Богу и никада нису блудничили са идолима; који никада нису обожавали и давали се у прељубу са лажним боговима. То је све библијски језик. Кондак, друга велика химна Маријиног празника, каже следеће: Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. [прев. Отац Јустин] https://teologija.net/uspenje-presvete-bogorodice/

Братство храма св. Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на молитвену прославу празника иконе Пресвете Богородице Страдалне у четвртак 25. и петак 26. августа 2022. године, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи старешини и Управи овог величанственог храма. Празнично бденије биће служено у четвртак 25. августа од 16 часова и у наставку Света Тајна јелеосвећења. На дан празника, у петак 26. августа, света Литургија ће почети у 9 часова, а Акатист пред иконом Богородице Страдалне биће служен тога дана у 17 часова. Сви су, као и увек, добродошли на молитву! ИКОНА БОГОРОДИЦЕ СТРАДАЛНЕ (СТРАСНЕ) Тип Богородице која држи Христа, престрашеног символима страдања, који показује један или два анђела, познат је у византијском сликарству барем од 12. века, али композиција која предочава Христова страдања веома је ретка. Током 15. века, а и касније, ова се тема често, у потпуно истом облику, понављала на приличном броју икона. Пошто неки од најбољих носе потпис Андрије Рицоса, стари утврђени тип иконе се сасвим ис правно приписује овом значајном сликару, који уз своје име додаје Де Кандија увек када је његов потпис написан на латинском. (Андрија Рицос умро је око 1492. године, познат је по неколико великих потписаних или непотписаних икона Богородице Страдалне (Страсне) које су рађене у византијској традицији. Овој групи припада икона Богородице Страдалне из цркве Светог Влаха из далматинског града Стона). Композиција ове иконе без сумње је византијска. Њен беспрекорни изглед није лишен уздржане нежности у Христовом дирљивом држању и покрету. Богородица Страсна је иконграфски тип мајке Божије, приказане у пуној фигури или допојасно, с Христом дететом у наручју. Обично је жалосног лика, јер предосећа будуће страдање Сина, које најављују један или два лебдећа анђела, који приносе Христу оруђа његовог будућег страдања, што је, и поред могућих одступања, основна карактеристика овог типа. Када су приказана два анђела с инструментима страсти, они су уобичајено у горњем делу представе и то симетрично, по један с обе стране у односу на младенца. Један обично носи крст и клинове, а други зделу с копљем и трском. Младенац, уплашен од предзнака своје будуће патње, привија се уз мајку. Богородица, мислећи на мученичку смрт свог Сина, присно грли своје дете које, обузето сродним емоцијама, прибегава заштити своје мајке. (Извор: Азбучник православне иконографије и градитељства, Зоран М. Јовановић) Извор: Радио "Слово љубве"

Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће Свету архијерејску Литургију у недељу, 21. августа 2022. године, са почетком у 9 часова, у манастиру Светог Сергија Радоњешког у Микулићима подно Румије и том приликом освештаће новоподигнуту капелу посвећену Фјодоровској икони Пресвете Богородице, најавила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Манастир Панагија Сумела (Сумелски манастир) изграђен крајем IV или почетком V века на територији данашњег турског града Трабзона, на обали Црног мора, и сматра се не само једним од најстаријих православних манастира у свету, него и најнеприступачнијим. Упркос томе, манастир изграђен у кречној стени сваке године посећује мноштво православних поклоника, али и туриста који исповедају католицизам, ислам и будизам. Нема ничег чудног што је ово свето место привлачи толику пажњу, јер се од тренутка оснивања до 1923. године унутар његових зидина чувала једна од најзначајнијих и највреднијих светиња – икона Богородице Сумелске. Постоји старо предање да је чудотворну икону, на којој је изображена Мати Спаситеља целог човечанства, насликао Свети апостол Лука. За оне који нису упознати са православном вером треба појаснити да је Свети Лука аутор једног од четири Јеванђеља, а такође се сматра и првим иконописцем. Осим тога, Свети Лука је признат у православној вери као покровитељ живописаца и лекара. Свети Лука је подарио нашем свету неколико чудотвороних икона са изображењем Богородице, које се поштују не само међу православним верницима, него и међу католицима. Све горе набројано истовремено објашњава због чега манастир Панагија Сумела у Турској ужива тако велико поштовање. На велику жалост, у наше време манастир више не може да задиви поклонике богатим унутрашњим инвентаром, фрескама и орнаментима. Много тога је уништено због неумољивог тока времена, а нешто је и намерно разрушено и избрисано од стране вандала и фанатичних исламиста. Такав однос према Сумелском манастиру почео је тек крајем ХIХ века. До тог времена је православни храм, у којем су монаси узносили своје молитве Богу, Дјеви Марији и светима, имао не само огроман утицај, него чак није био дирнут од војника Османске империје, када су успели да освоје територију савременог Трабзона. Међутим, историја уздизања и процвата манастира, исто као и његов значај за савремени свет, заслужују да се на њима подробније зауставимо. Знамо да је изградња манастира почела већ након 386. године од доласка Спаситеља у наш свет. Према летописима сачуваним до наших дана можемо начинити одређени закључак – манастир Панагија Сумела је био основан од стране двојице монаха, Варнаве и Софронија. Управо се њима јавила Мајка Божја, која је рекла да им предстоји набавити икону са Њеним ликом, коју је насликао Свети Лука, и пренети је у тешко доступно место на планини Мела и тамо започети изградњу манастира. Овде треба рећи да је манастир смештен на висини нешто већој од триста метара од нивоа мора и уклесан у кречној стени. Икона Панагија Сумела, коју је насликао Свети Лука, у она далека времена је чувана у Тиви. После сведочења монаха о јављању Пресвете Богородице, свештеници су предали велику светињу Варнави и Софронију, који су се 386. године са великим тешкоћама попели на планинске литице и тамо основали манастир. У то време Трапезунтом (сада Трабзоном) је владао Августалије Кортикије. Природно, два човека, без обзира на њихову безграничну љубав према Богу, нису могла да исклешу сопственим снагама у стени огроман манастир. Сагласно предањима, непроцењиву помоћ су им указали монаси из манастира Светог Јована Претече на планини Завулон. Тај свештени храм, изграђен у част светитеља који је крстио самог Исуса Христа и који је примио страшну смрт, имао је велики утицај и, што не чуди, поседовао је огромна средства. Благодарећи његовој помоћи започиње подизање манастира на стени планине Мела. Узгред, као потврда томе да је изградња Сумелског манастира била започета средствима и радном снагом из манастира Светог Јована Претече служе документи сагласно којима се до 1800. године из православне светиње, где се чувала икона коју је насликао Свети Лука, на планину Завулон у знак благодарности сваких седам година слала мула стара седам година, а сваке године по педесет огромних сасуда напуњених јелејем и воском. У садашње време постоје неоспорне чињенице које говоре о томе да су Варнава и Софроније на почетку изградили цркву Светог архистратига Михаила. На територији Сумелског манастира налазе се још две цркве, једна изграђена у част Мајке Божје, док је трећа посвећена Светим равноапостолним цару Константину и царици Јелени. Глас о новом Сумелском манастиру, у којем се чува непроцењива хришћанска светиња, брзо се проширила широм хришћанског света. Хиљаде поклоника устремило се ка овом светом месту да би се поклонило икони под називом Панагија Сумела. Велики прилив православних хришћана приморао је монахе да још за време изградње последње цркве почну подизање гостопримнице у којој би се могли сместити верници. То је било само прво здање за поклонике; касније су служитељи Сумелског манастира издавали наређења о изградњи нових гостинских домова. Треба нагласити да су све просторије без изузетка исклесане непосредно у стени и, без обзира на то што се она састојала првенствено од кречњака, градитељи су улагали дивовске напоре за проширење манастира. Манастир на планини Мела је још пре довршетка изградње постао место поклоњења православних хришћана. Међутим, историја показује да су монаси преживљавали и нападе варвара и вандала. Захваљујући томе што су три цркве, службене просторије и гостопримнице смештене на тешко приступачном месту, пљачке су се ретко дешавале. До наших дана доспело је сведочанство о разбојничком нападу на Сумелски манастир крајем VI века. Тада су практично све драгоцености из манастира однели вандали, чудом је остала нетакнута само икона коју је насликао Свети Лука и неки други предмети. Чудом, а како другачије, ако је реч о чудотворној икони? Већ 644. године у манастир долазе нови монаси који су га за рекордно кратко време обновили и учинили погодним за посете поклоника. Највећи процват манастир исклесан у стени планине Мела достиже за време владавине династије Комнина. Они су имали безграничну власт не само над Трапезунтом, него и у одређеним интервалима над целом византијском империјом. Сваки владар из ове династије сматрао је својом дужношћу да буде покровитељ манастира у којем се чувала света реликвија коју је насликао сведок земаљског живота Исуса Христа и који су свакодневно посећивали многобројни поклоници из далеких земаља. Огроман допринос у развоју и процвату Сумелског манастира дали су цар Јован II, његов син, унук и праунук. По царевом указу, манастиру су дарована 24 села и око 40 невеликих насеобина, од којих су приходи одлазили моансима за подизање зидова тврђаве, монашких келија и других грађевина. Осим тога, манастир је примио од праунука Јована II, који је владао од 1349. до 1390. године, готово 1370 (!) привилегија. Монаси нису заборавили ово милосрђе и непосредно над улазом у главну цркву поставили су натпис у стиховима којима се прослављају дела Алексеја III и његов непроцењиви допринос у ширењу православне вере по свету. Ову песму је било могуће прочитати до XVII века, потом ју је време заувек избрисало са кречне стене. Задивљујуће је да чак и након што су Трапезунт и њему припадајуће земље прешле у састав Османске империје, православни манастир је наставио да цвета. Један од султана потписао је указ у коме се говорило да монаси Сумелског манастира, у којем се чувала светиња православног света Панагија Сумела, имају право на пуну слободу и привилегије, остављене им још у време династије Комнина. Још више, султан Селим I и сви његови потомци, који су – природно – исповедали ислам, непрестано су даривали манастир и чак покрили бакром куполу главне цркве. Унук Селима I одлучује да је бакар недовољно племенит метал за такво свето место и наређује да га промене чистим сребром. Не може се дати просто објашњење чиме су се руководили владари Османске империје када су показивали такву бригу о манастиру који није имао никакве везе са њиховом вером. Истина, монаси су замолили султана да одустане од покривања крова сребром. Напросто су се бојали да ће такво огромно богатство пре или касније довести до напада разбојника. Процват Сумелског манастира, који се налази на територији данашње Турске, трајао је до краја ХIХ века! Током Првог светског рата војници су принудили монахе да напусте зидине некада моћног и утицајног православног манастира. Избезумљени од гнева, Турци су продрли у манастир. Заборавивши на то да је чак и у временима Османске империје манастир задржао поштовање владара, стали да разбијају све што је било пред њима. Практично су у потпуности уништили фреске, а на изображењима која нису успели да избришу светима су вадили очи. Међутим, без обзира на то што су Турци практично опљачкали и уништили унутрашњи инвентар манастира, нису успели да присвоје икону Богородице Сумелске. Док су Турци јуришали на утврђене зидине, монаси су закопали свету реликвију. Тек се 1923. године један монах одлучио на подвиг, ископао је икону и пренео је на Свету Гору Атонску. https://mitropolija.com/2022/08/05/manastir-bogorodice-sumelske/

Епархија зворничко-тузланска је известила да је 23. јула 2022. године у Осмацима, у храму Пресвете Тројице, дочекана икона Богородице Бођанске из манастира Бођани, Епархија бачка, коју је са благословом Епископа зворничко-тузланског и Епископа бачког донео отац Захарије из ове свете обитељи. Евхаристијским сабрањем началствовао је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, а саслуживало му је више свештеника и свештеномонаха као и епархијски ђакон. У богонадахнутој беседи Епископ Фотије поучио је о значају ове светиње подсетивши да је једна од икона која је канонизована заједно са Иконом Богородице Тројеручице, Иконом Чајничке Богородице и другим. Владика Фотије је благословио да народ долази, моли се и да се читају акатисти са свештеницима и да се молимо Пресветој Мајци Божијој и Васкрслом Христу да и на нас дођу благослови Иконе Богородице Бођанске чији манастир чудом Божијим и настао и опстаје. Након Литургије и беседе освештан је трон где ће стајати икона Бођанске Богородице, а онда је служен Акатист Богородици Бођанској. Велико мноштво верног народа из Осмака, али и верника из Тузле, Лопара, Зворника и цијеле подрињске регије дошло је организовано аутобусима да дочека Епископа Фотија и ову велику светињу. Оно што посебно везује Eпархију зворничко-тузланску и Епархију бачку, јесте и чињеница да је Епископ Фотије као јеромонах један период служио у Бођанима пре професуре у Богословији. У наставку је био организован концерт Павлине Радовановић из Ораховца са Косова и Метохије као и Етно групе Аманет. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку. После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (ВИ век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”. Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу. Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију. До краја XИВ века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XВ века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XВ века. Много касније, вероватно крајем XВ века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице” https://svetigora.com/ikona-presvete-bogorodice-trojerucica/

Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане. МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин. https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

У време благочестивог византијског цара Лава Великог и његове супруге Верине живљаху у Цариграду два угледна сенатора, Галвије и Кандид, рођена браћа. Посаветовавши се, они замолише цара да их пусти у Јерусалим да се поклоне светим местима. Цар их пусти, и они кренуше на пут. Стигавши у Палестину, они пођоше у Галилеју да обићу Назарет и виде свети дом Пречисте Дјеве Богородице, у коме Она, по благовести Архангела и силаском Светога Духа, заче Бога Логоса на неисказан начин. Дошавши тамо и поклонивши се, они остадоше да преноће у једном малом селу, пошто дан беше већ на измаку. По промислу Божјем они се зауставише у кући једне неудате жене Јеврејке, која бејаше стара и вођаше чист и честит живота. Док им се ту спремаше вечера, они приметише у тој кући једну одвојену собу, у којој гораху многе свеће, и тамјан се дизаше и диван мирис исхођаше (јер тамо беше сакривена чесна риза Пречисте Богоматере). Око те собе лежаше и не мало болесника. Угледавши то, Галвије и Кандид се чуђаху томе, и мишљаху да се нешто старозаветно чува тамо. Замоливши затим ту чесну жену да вечера с њима, они је упиташе, шта се налази у оној соби осветљеној свећама и тамјаном кађеној, и зашто болесници леже око ње. Жена спочетка ћуташе о предмету који се крио код ње, али не могаше прећутати чудеса која су се дешавала од тога предмета, и одговори им: Чесни људи, сви ови болесници које видите како леже овде, очекују исцељење својим болестима; јер на овом месту слепи прогледају, хроми се исправљају, ђаволи се из људи изгоне, глуви добијају слух, немима се језици разрешују, и све неизлечиве болести овде се лако исцељују. Слушајући ово женино казивање, Галвије и Кандид стадоше још усрдније распитивати жену, због чега томе месту би дарована таква благодат и сила чудотворства. Жена, и даље скривајући истину, рече: Прича се у нашем јеврејском роду, да се на овом месту јавио Бог некоме од древних отаца наших, те се од тог времена ово место испунило благодати Божје и на њему се догађају чудеса. Пажљиво пратећи женине речи, Галвије и Кандид још јаче гораху жељом у срцу свом да дознаду истину, као што некада Лука и Клеопа говораху: Не гораше ли срце наше у нама (Лк. 24, 32), и рекоше жени: Заклињемо те живим Богом, благочестива жено, да нам кажеш истину! Јер ми нисмо превалили толики пут из Цариграда овамо ради чега другог, већ само ради тога да видимо сва света места у Палестини и да на њима узнесемо своје молитве Богу. А пошто чујемо да се и у твом дому налази свето и чудотворно место, то желимо да о њему сазнамо што подробније, на који се начин оно освети, и због чега бивају чудеса на њему. Тада жена, именом Божјим заклета, уздахну из дубине срца и, проливши сузе из очију, рече Галвију и Кандиду: О, изврсни људи! Та божанствена тајна, за коју ви настојавате да вам је кажем, никоме до данашњега дана није била откривена. Али пошто видим да сте благочестиви и богољубиви људи, казаћу вам сакривену тајну, надајући се да ћете оно што чујете од мене сачувати у себи, не причајући никоме. Овде ја чувам сакривену ризу Пречисте Дјеве Марије која је Христа Бога родила: јер када се Она престављаше са земље на небо, при погребу Њеном беше једна од мојих прародитељки, удовица; по завештању саме Пречисте Богородице њој би дана чесна риза Богородичина. Добивши ту ризу, она је чесно чуваше код себе у све дане живота свога; умирући, она повери ризу на чување једној девојци из своје родбине, заповедивши јој под заклетвом да чува у чистоти не само ту чесну ризу Пресвете Богородице него и своје девичанство из поштовања према самој Богородици. Ова девојка такође целог живота свог чуваше ту ризу са великим поштовањем, а када се приближи кончини својој, она повери ризу једној чистој и чесној девојци из рода свог. И тако у току многих година прелазећи од једне девојке другој, та света риза дође и до руку мене смирене, која остарех у чистом безбрачном животу. А пошто се у моме роду већ не налази таква девојка, којој би могла поверити ову тајну, то ево казујем вама о њој, да знате да се овде збивају чудеса због те чесне ризе која се чува код мене у тој унутрашњој соби. А вас молим да никоме не причате о овој тајни у Јерусалиму и на другом месту, ма где били. Чувши о ризи Пречисте Богородице, Галвије и Кандид се испунише ужаса и неисказане радости и са сузама обећаше чувати поверену им тајну. Затим замолише жену да им допусти да сву ноћ проведу у молитви поред свете ризе у тој соби; и она им допусти. Када они уђоше у ту собу, видеше ковчег у коме се налазила света риза, и око ковчега кандила која су горела, и осетише диван јак мирис. И стадоше са сузама творити молитве к Богу и к Богородици, правећи многе поклоне. У њих обојице бејаше једна мисао: како да то неоцењиво благо буде подарено царскоме граду. И договоривши се, они измерише ширину, дужину и висину ковчега, и добро утувише какав изгледа ковчег и од каквог је дрвета. А у освитку дана они обавише своје молитве и изађоше из те свете одаје, заблагодаривши жени што им је допустила да сву ноћ проведу покрај чесне ризе. Они дадоше обилну милостињу ништима који се тамо задесише, и кренуше на пут у Јерусалим, испраћени женом, којој обећаше да ће при повратку за своју отаџбину поново доћи к њој ради поклоњења светој ризи Пресвете Богородице. Пошто се у Јерусалиму поклонише животворном Крсту и Гробу Господњем, и пошто посетише сва света места у околини Јерусалима, Галвије и Кандид позваше дрводељу и наложише му да направи од старог дрвета ковчег по величини и изгледу које му они описаше. Када ковчег би направљен, Галвије и Кандид купише за њега златоткани покривач, и вратише се својим путем, идући ка оној жени. Стигавши до њене куће, они јој показаше златоткани покривач, молећи жену да покрије њиме ковчег чесне ризе Пречисте Богоматере. Затим је опет замолише да им допусти, као и први пут, да изврше поред ковчега свеноћно стајање са молитвом. Добивши дозволу, они падоше пред ковчегом лицима на земљу, и сузама рошаху земљу, молећи се к Пречистој Дјеви Богородици да им не забрани коснути се Њеног ковчега са ризом и однети га са собом. А кад наступи поноћ и сви спаваху, они узеше ковчег са страхом, изнесоше га из куће и сакрише у својим колима; уместо пак њега они унеше у собу онај ковчег што направише у Јерусалиму, поставише га на исто место, покрише златотканим покривачем, и до сванућа проведоше у молитви. А када се раздани, они заблагодарише оној чесној жени, опростише се са њом и, обдаривши ниште милостињом, кренуше на пут. Враћајући се у своју постојбину, они путоваху журно са неисказаном радошћу. Стигавши у Цариград, они испрва никоме не причаху о донесеној ризи Пресвете Богородице, желећи да код себе сакрију то сведрагоцено благо. У том циљу они у свом дому начинише малу цркву у име Светих апостола Петра и Марка, и у њој поставише не на отвореном већ на тајном месту ковчег са светом ризом. Али када видеше да не могу сакрити толику светињу због чудеса која биваху од ње, они одоше и обавестише о свему цара Лава Великог и супругу његову царицу Верину, као и свјатјејшег патријарха цариградског Генадија. Ови, испунивши се неизразиве радости, одоше у дом Галвијев и Кандидов, и у цркву њихову. Када тамо отворише чесни ковчег онај, угледаше свету ризу Пречисте Божје Матере, неиструлелу после толиких година, и богобојажљиво је се са страхом дотицаху, целивајући је с љубављу устима и срцем. Затим узевши је одатле, однесоше је свечано уз свенародно славље у Влахернску цркву Пречисте Богородице, и тамо положише у ковчег, украшен златом, сребром и драгим камењем. И би одређено да се сваке године празнује другога јула положење ризе Пресвете Богородице, у част и славу Преблагословене Дјеве Марије и рођеног од Ње Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек. Амин. https://svetigora.com/polaganje-rize-presvete-bogorodice/

Посланство Епархије лубелско-хелмске, на челу са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом г. Авељем, посетила је 21. јуна 2022. године манастир Чудотоворне иконе Богородице Леснинске у Провемонту у Француској. Главни циљ посете била је молитва пред оригиналном каменом иконом Богородице и њеном верном копијом која је, добротом донатора г. Константина Шавела, направљена у Солуну у Грчкој. По завршетку акатиста, архиепископ Авељ је благословио икону и на њу поставио оригиналну чудотворну икону коју су донеле сестера из Лесне Подласке. Историјски догађај који се догодио у Провемонту код Париза је увод у низ овогодишњих свечаности током којих ће икона Богородице Леснијске посетити одабрана места у Пољској. Икона ће прво стићи у манастир Светог Онуфрија Великог у Јаблецни, где ће бити изложена на поклоњење верном народу приликом прославе патрона манастира, а круна свечаности биће њено свечано увођење у православну цркву у Носову код Лесне Подласке, 2. октобра 2022. године, на дан иконе Богородице Леснинске. Архиепископу су, том приликом, саслуживали свештеници Јосиф Фејсак из Православне Цркве Чешке и Словачке, Павле Самолук из Ликостому у Грчкој, Корнелије Вилкил из Јерзе у Билгорају и Димитије Покчилук. Након богослужења, беседио реч је архиепископ Авељ, који је изразио захвалност игуманији Ефросинији на топлој добродошлици и прилици да се помоле пред иконом Богородице Леснинске која је велика светиња за хелмски и подлашки регион. На дар манастиру архијереј је предао икону Светог Серафима Заборовског са честицом његових моштију. Икона Богородице Леснинске чудесно се појавила на празник Воздвижења Часног крста Господњег 14/27. септембра 1683. године. У подне тог дана чобанин Александар Стелмачук, становник села Буковице, приликом уласка у густу шумицу зачудио се када је приметио камену икону како сија чудном светлошћу између грана крушке која расте у њој. Отрчао је до свог рођака Мирона Макарука са којим је такође поново дошао до иконе. Када се испоставило да се из камене иконе и даље шири чудесна светлост, отишли су заједно код локалног православног свештеника и испричали му о чуду. Камена икона у облику барељефа приказује лик Богородице која држи Христа на левој руци. У почетку је камена икона постављена у кућу Мирона Макарука. Убрзо ју је насилно преузео племић који је живео у близини и желео је у својој кући. Међутим, ни њему ни његовим најмилијима то није донело никакав благослов. Услед недаћа које су задесиле његову породицу, племић је схватио да није Божја воља да поседује ту икону и предао је цркви у Буковицама. Православни верници су, захваљујући каменој икони Богородице са Христом, доживели многе благодати. Молитва пред овом чудотворном иконом уродила је многим исцељењима, од којих је више од пет стотина забележено средином 18. века. Појава чудотворне иконе Мајке Божје догодила се у тешком тренутку за православне хришћане који су били принуђени да прихвате одредбе Брестовске уније. Прогон је оставио болан траг и изазвао отпор, посебно монаха и верника. Познат је пример Светог мученика Атанасија Брестовског. Православни становници Јужног Подлаша и Хелмске области нису имали свог архијереја, јер је епископ Дионисије прешао у унијатство. Краљ, међутим, није пристао на хиротонију новог православног јерарха за њих. Православни манастири и братства постали су посебни центри отпора унији. Манастир Светог Онуфрија Великог у Јаблецни непрекидно је сведочио православну веру. Велики губитак за православне становнике Хелмске области и Јужног Подлаша било је преузимање чудотворне иконе 1752. године и њено постављање у цркву у Лесни Подлаској. Тријумфални повратак чудотворне иконе Богородице у православну цркву догодио се тек у другој половини 19. века. Тада су се многи унијати 1875. године вратили вери својих предака. Десет година касније у Лесни Подлаској је основана женска православна монашка заједница Светог Јована Кронштатског, а 26. августа 1889. године подигнут је православни женски манастир. manastirvavedenje.org/новости/povest-o-cudotvornij-ikoni-bogorodice-lesninske/

Посланство Епархије лубелско-хелмске, на челу са Његовим Високопреосвештенством Архиепископом г. Авељем, посетила је 21. јуна 2022. године манастир Чудотоворне иконе Богородице Леснинске у Провемонту у Француској. Главни циљ посете била је молитва пред оригиналном каменом иконом Богородице и њеном верном копијом која је, добротом донатора г. Константина Шавела, направљена у Солуну у Грчкој. По завршетку акатиста, архиепископ Авељ је благословио икону и на њу поставио оригиналну чудотворну икону коју су донеле сестера из Лесне Подласке. Историјски догађај који се догодио у Провемонту код Париза је увод у низ овогодишњих свечаности током којих ће икона Богородице Леснијске посетити одабрана места у Пољској. Икона ће прво стићи у манастир Светог Онуфрија Великог у Јаблецни, где ће бити изложена на поклоњење верном народу приликом прославе патрона манастира, а круна свечаности биће њено свечано увођење у православну цркву у Носову код Лесне Подласке, 2. октобра 2022. године, на дан иконе Богородице Леснинске. Архиепископу су, том приликом, саслуживали свештеници Јосиф Фејсак из Православне Цркве Чешке и Словачке, Павле Самолук из Ликостому у Грчкој, Корнелије Вилкил из Јерзе у Билгорају и Димитије Покчилук. Након богослужења, беседио реч је архиепископ Авељ, који је изразио захвалност игуманији Ефросинији на топлој добродошлици и прилици да се помоле пред иконом Богородице Леснинске која је велика светиња за хелмски и подлашки регион. На дар манастиру архијереј је предао икону Светог Серафима Заборовског са честицом његових моштију. Икона Богородице Леснинске чудесно се појавила на празник Воздвижења Часног крста Господњег 14/27. септембра 1683. године. У подне тог дана чобанин Александар Стелмачук, становник села Буковице, приликом уласка у густу шумицу зачудио се када је приметио камену икону како сија чудном светлошћу између грана крушке која расте у њој. Отрчао је до свог рођака Мирона Макарука са којим је такође поново дошао до иконе. Када се испоставило да се из камене иконе и даље шири чудесна светлост, отишли су заједно код локалног православног свештеника и испричали му о чуду. Камена икона у облику барељефа приказује лик Богородице која држи Христа на левој руци. У почетку је камена икона постављена у кућу Мирона Макарука. Убрзо ју је насилно преузео племић који је живео у близини и желео је у својој кући. Међутим, ни њему ни његовим најмилијима то није донело никакав благослов. Услед недаћа које су задесиле његову породицу, племић је схватио да није Божја воља да поседује ту икону и предао је цркви у Буковицама. Православни верници су, захваљујући каменој икони Богородице са Христом, доживели многе благодати. Молитва пред овом чудотворном иконом уродила је многим исцељењима, од којих је више од пет стотина забележено средином 18. века. Појава чудотворне иконе Мајке Божје догодила се у тешком тренутку за православне хришћане који су били принуђени да прихвате одредбе Брестовске уније. Прогон је оставио болан траг и изазвао отпор, посебно монаха и верника. Познат је пример Светог мученика Атанасија Брестовског. Православни становници Јужног Подлаша и Хелмске области нису имали свог архијереја, јер је епископ Дионисије прешао у унијатство. Краљ, међутим, није пристао на хиротонију новог православног јерарха за њих. Православни манастири и братства постали су посебни центри отпора унији. Манастир Светог Онуфрија Великог у Јаблецни непрекидно је сведочио православну веру. Велики губитак за православне становнике Хелмске области и Јужног Подлаша било је преузимање чудотворне иконе 1752. године и њено постављање у цркву у Лесни Подлаској. Тријумфални повратак чудотворне иконе Богородице у православну цркву догодио се тек у другој половини 19. века. Тада су се многи унијати 1875. године вратили вери својих предака. Десет година касније у Лесни Подлаској је основана женска православна монашка заједница Светог Јована Кронштатског, а 26. августа 1889. године подигнут је православни женски манастир. Извор: Пољска Православна Црква, СПЦ

У храму Светих лекара Козме и Дамјана, који се налази у оквиру Клиничког центра Србије, 25. и 26. маја 2022. године биће изложена на поклоњење и целивање тканина од Појаса Пресвете Богородице (делић тканине који је освећен на Појасу Пресвете Богородице на Светог Гори), сазнаје Радио „Слово љубве“, благодарећи Тамари Јовановић из ове парохијске заједнице. У среду, 25. маја, од 13-16 часова је молитва за здравље или исповест, а од 16 часова и 30 минута биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке и у наставку Света Тајна Јелеосвећења. Наредног дана, 26. маја, у 17 часова биће служен Акатист чудотворној икони Пресвете Богородице Исцелитељке, коју је храм добио из Русије. Икона садржи делиће моштију Светих руских војника мученика из Октобарске револуције. Извор: Радио "Слово љубве"

У суботу, 9. априла 2022. године, на црквеном имању мисионарске парохије Рођења Пресвете Богородице у Вирџинији (САД), одржан је пролећни камп за децу, бележи парох о. Ђорђе Томић а преноси Епархија источноамеричка. Опширније у наставку у извештају о. Ђорђа. У духу Часног поста и припреме за радосни празник Васкрсења Христовог, камп је почео са јутарњом молитвом гдје су деца заједно са својим учитељима појала црквене песме у славу Божију. Потом је уследио час Православне Веронауке где су кампери учили о празнику Васкрсења Господњег, богослужбеним одеждама и сасудама. Након часа, деца су имала прилику да науче како да праве просфору, хлеб који се користи током Свете Литургије, те разне врсте колача. Потом су почеле спортске активности на црквеном имању које су трајале до ручка, а након заједничког обеда, кампери су имали прилику да праве бројанице и честитке за Васкрс, све док се није чула гласна сирена ватрогасних кола. Наиме, као изненађење за децу, имали смо посету ватрогасаца који су дошли да упознају децу са својим радом и свим елементима који се налазе у ватрогасним колима. Кампери, носећи ватрогасне капе које су добили од ватрогасаца, одушевљено су улазили у ватрогасна кола, постављајући многобројна питања о поменутом послу. Након одласка ватрогасаца, деца су имали час прве помоћи где су научили како да помогну некоме ко је у невољи. На крају дана, кампери су присуствовали вечерњој служби по чијем завршетку су провели још мало времена играјући се на црквеном имању. Када је сунце било при своме заласку, деца су се спремила за спавање и гледајући прилагођен филм за њихов узраст, утонили су у дубоки сан. Следећег јутра, кампери су заједно са верним народом присуствовали Светој литургији где су се многобројна деца причестила и тиме на диван начин и уз Божији благослов завршила наше дводневно дружење. На крају нам остаје да се захвалимо организаторима кампа, учитељима и волонтерима на несебичној помоћи и љубави којом су омогућили да проведемо два дивна дана са нашом децом. Надамо се да ћемо уз Божију помоћ успети у будућности да организујемо још много оваквих догађаја на радост наше деце и свих нас, записао је свештеник Ђорђе Томић. Извор: Епархија истоноамеричка