Најбољи чланови
Популаран садржај
Showing content with the highest reputation since 02/19/24 in all areas
-
Хвала пуно! Ради са људима (вози такси), упознаје разне девојке, али све је то јалово... кратке везе или за једно вече, ето на то је налетао у таксију. Покренула сам ову тему јер се затворио, мама нам је преминула крајем децембра а обоје смо јако везани за њу... Не видим да му је више стало да се упознаје. Ја сам у другом граду, удата, а кућа тамо празна, пуста... Молићу се да нађе неку душу сличну њему, да напуне кућу, све ово сад је претужно али не губимо наду ни у вечни живот, ни у Васкрсење, ни у спасење, и нека буде воља Господња...4 points
-
Пост је успостављање нових вредности људске личности.Још бих додао - најсавршенији. Све што је ниско пред Богом постаје ниско и за човека. Све што је високо пред Богом постаје високо за човека. Није тешко видети да се човек штимује, улази у тон, ум, дух неког вишег живота, који још не схвата у потпуности. И улазећи у тон, у ум, у филозофију вишег живота, он га све боље поима. Немогуће је спознати океан божанског живота без уласка у њега. По томе се права религиозна мудрост битно разликује од апстрактне филозофије. Суштина знања је нови живот, нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Све ово ново је божанско и укорењено је у бесмртности. Вреди га тражити, пронаћи, радити на њему, дисати га целим животом... Овде почиње мистерија другог и последњег рођења човека. У нерелигиозном животу увек тражимо нови живот. Дух новог и извесна чежња за њим прати нас свуда у овом свету. Све нас гура на нешто ново, вришти о потреби за новим, све нас тера на нешто ново, хтели ми то или не. Нова година, нови дан, нови час, нови тренутак... нови излазак сунца, нови месец, ново пролеће, ново лишће. Све више нове одеће, све више нових вести које човечанство јури, нових предмета који привлаче пажњу и интересовања у свим областима књижевности, технологије, моде. Живимо и цео наш свет живи у некаквој револуцији новог. Непотребно је рећи да нас та нова ствар, коју ми стално тражимо и стално налазимо, ни на који начин не засићује, не задовољава. Гутамо је као ваздух, као пару, нова је у свим областима живота и културе; али наше срце, наш дух остаје гладан, незасит, све више и више раздражен и узнемирен сталним неуспехом и незадовољством, у потрази за нечим новим. Трагачи за новим и новитетима не схватају да је осећање које их поседује, у суштини, религиозно осећање. Не може се задовољити новим новинама, новим романом, новом политичком теоријом, новим сто или хиљадама марака (долара). Овај осећај је дубок. Она долази из последњих дубина човека и задовољава се само кроз ове дубине. Само човек рођен новим рођењем духа у свет правих и вечних вредности налази прави мир. Мир срца, мир духа, прави живот. Ово ново рођење је његова суштина и његова истина. Ово је заиста ново, оставља човека заувек да осећа и доживљава ту новост као сталну пуноћу бића. Истинска новина је стална неисцрпна корист додиривања истинског Бића. Лажна новина је душевни свраб. Човек непрестано иритира већ иритирану периферију своје свести, своје психе. Материјалне вредности којима душа жели да се засити само иритирају и пустоше душу. Свраб психичког и физичког незадовољства мучи човека у свим областима живота, у свим његовим угловима и подземљу. Где год се човек баци у свој стари свет да би задовољио своју душу и своје тело, у које год материјалне сфере улазио, свуда му срце, његов дух (а самим тим и он сам) одлази у незадовољству, често у збуњености, малодушности, очају. Истина живота се не налази ни у чему новом... Све ново је старо смеће душе, одавно јој познато. Ново је и даље исти лавиринт бескрајних старих искустава, обновљених на стари начин. Из овог зачараног круга старих искустава, новина, визија, старе логике, старих еуклидских истина постоји само један излаз: Христос. Ту лежи откриће новог света. Потпуно нов, за разлику од било чега старог. Ново, не за час, не за годину, већ за све године; засићујући до краја људско срце. Овде се приближавамо разумевању поста, значења поста као уздржања, чувања од неистинитих или невечних вредности; од неистинитих или невечних односа. Неистинита вредност је илузорна вредност, створена само болешћу душе или неутаживом потребом тела. Невечна вредност је вредност само за тренутак (земаљска храна, сан итд.)... Ова вредност, сама по себи безгрешна, постаје неистинита, лажна, када је људи претворе у вечну, у последњу вредност човека , односно замењује човекову сврху у животу. Пост, у својој идеји и у свом правом духу, отреса са човека све што је неистинито, илузорно и све сувишно што се већ претворило у нешто самодовољно за човека и заклонило му камењем улазак у истину. Чисто земаљско се не супротставља небеском, већ се с њим хармонично слаже. За хришћанску свест, нечистота не лежи у материјалној природи као таквој, већ у нарушавању истинског односа између небеског и земаљског, духовног и материјалног, у унутрашњем, срчаном животу човека. Нечистоћа је увек излаз, испадање из воље Божије, која успоставља истински склад живота света. Нечистоћа је кршење заповести, непослушност и отпор Богу, Његовом плану за свет и за човека. Чистима је све чисто (Тит. 1, 15), јер чист човек, односно човек укорењен у вољу и истину Божију и ни у чему је не нарушавајући, увек поступа чисто, законито, богооткривено, и за њега је, заиста, све у духовном и материјалном свету чисто и неискушење. Нечист, односно самовољни, егоцентрични човек (или дух), лутајући својом вољом (попут јеванђелског блудног сина) ван складног живота Очевог, нарушавајући Његову вољу, остаје у својој нечистоти, у свом блуду, у нарушавању правих животних односа... И тада за њега све постаје грешно, јер је центар његовог бића и човечанства ван Бога. Пост је откривање мудрости, правилности и чистоте односа према свему, кроз повратак чистом извору живота, Богу и послушности Његовој речи. Пост је уздржање; смислено и доследно уздржавање од свега што није истинито и што није вечно. Али пост није само негативно уздржавање; то је и позитиван приступ истини, укус истинског живота. Уздржање није центар Великог поста. Средиште Великог поста је управо кушање истина воље Божије, Богом утврђен животни склад ствари. Пост је потпуна послушност Богу. Чедност света. Једење посне хране и неједење посне хране није само одбијање једне врсте телесне хране и једење друге врсте... Некушање и јело пролазе кроз читаву дубину човековог живота, додирујући његове темеље. Пост је одбијање да се људским срцем и умом окуси све привидно, неистинито и невечно. Тотална тежња да се окуси вечно и истинито. Детињасто и наивно, понекад људи мисле да током поста треба да једу само оно што не воле (све неукусно) и да се одрекну свега што воле (укусно). Ово је, наравно, детињаст концепт поста. Има нешто истине у томе, али не пружа истинску апстиненцију. Упражњавати своју вољу у кушању свега што није укусно и у некушању свега што је укусно није лоше. Али ово је само спољашњи задатак, само апстрактна обука воље. И посно се може јести укусно... Чак и Василије Велики каже да су они који посте, посебно осетљиви на укус и укус и најједноставније хране. Дакле, овде се дешава нешто дубље. На пример, посно једење хране увек ће бити благодатно јело када човек у свом срцу искрено захваљује Богу на дару јела. Сва посна храна је нека одскочна даска срца ка небу и Богу. А, напротив, сва храна је оскудна, чак и сува, када се једе без овог осећања срдачне захвалности Богу, даваоцу сваког добра... Благословен је сваки пост који открива и евангелише Бога. Свака реч која говори истину, свако дело које показује понизност, кротост, добронамерност људског срца. Пост је дубоко позитивна, благо активна појава. Зато Господ онима који посте заповеда да не помрачују своје лице, него да помажу главу и умију своје лице. Пост је радост, радост духа, тријумф вечности над временом, победа истине над лажима, љубави над мржњом, светлости над тамом. Пост је цвет живота, најбоља песма човека на свету: песма која се претвара у ускршњу химну. Сасвим је природно после овога рећи да је скроман однос према животу раван, уски, материјалистички, мизантропски или животињски став. Неразумевање поста и уздржавања је неразумевање сопствене ружноће. Неразумевање посног, уског пута срца ка Царству Божијем је неуспех у разумевању нечије дубине и ширине у Богу. Људи са искуством у духовним стварима врло добро знају да "који сије у тијело своје, од тијела ће пожњети трулеж, а ко сије у дух, од Духа ће пожњети живот вјечни." (Гал. 6:8). Они који сеју у тело, не касније, већ сада, у извесном смислу, жању поквареност; они који сеју у дух не жању касније, него одмах, живот вечни, у виду оплемењивања духовног слуха и вида, изоштравања сагледавања духовних истина, бољег слушања заповести Божијих, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, лакоће срдачне молитве, дирљивог небеског смирења и мира Христовог, за којим тако жуди свако срце. Пост није само напор душе да једе све што није укусно... Пост је сејање у Дух, причешћивање Духа Божијег, и зато се пост увек завршава и испуњава се у Светом Причешћу Телом и Крвљу Христа, што чини да се пост не манифестује као негативна радња, него као позитивна, тежња ка Причешћу Христовом, најпотпунијем животу у Њему. Све остало је припрема... Пут не треба да постане самодовољан и затвори сам циљ пута. Али пошто човек често живи у свету управо због овог живота, не схватајући да му овај живот није циљ, већ само пут ка циљу, пост се обично доживљава као нешто изван циља, као нешто што има значење само по себи, као извођење познатог ритуала. Зато су постојали, а и сада се често налазе међу хришћанима, они који сматрају да је велики грех окусити чак и млечне производе (а да не говоримо о месу) током поста, али остају у свом нељудском и тврдокорном окамењеном срцу у односу на свог ближњег. Своје комшије без гриже савести гурају у храму, љуте се на оне који им се не клањају и зелене када сазнају за добро и срећу других; говорећи у друштву, разоткривају себе, своје врлине, своја познанства... Немогуће је разумети некога ко пости и остаје међу својим ситним интересима, клеветама и духовитошћу. Ово је нека врста деформитета духа. Немогуће је разумети механички пост, баш као и механичку молитву. Људи који посте и механички се моле, по обичају само несвесно, варају не само себе, него и Господа. Пост није ритуал. Пост је холистички јеванђелски поглед на свет. Архиепископ Јован (Шаховској) https://psmb.ru/3 points
-
Игумaн Нектариј (Морозов) : – Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио. Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут. Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас. Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно. Свештеник Валериј Духањин : – Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца. Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања. Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке. Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра. Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу. У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже. Свештеник Димитриј Шишкин : – Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи. Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем. https://www.pravoslavie.ru3 points
-
Избори у Србији 2023
Bilbija and 2 others је реаговао/ла на Milan Nikolic за тема
Ово је занимљиво од данас: Изјава министра Грлић Радмана: Што се тиче Србије, једно су грађани, а друго је Вучић и његова политика која мора одлучити на којој ће столици седети, неудобно је седети на две столице. Он не би требао имати велику дилему. Вучић може бити трабант и сателит Русије, али неће се допустити утицај Руса или други малигни утицаји који би нарушили стабилност Западног Балкана. Реаговање Вучића: - Хрватски министар не само да се брутално меша у унутрашње ствари Србије, већ по обичају лаже и вређа српски народ и прети грађанима Србије. Грлић-Радман је једно у праву, можда сам ја нечији трабант, можда и "вартбург", можда и "фића", али никада нисам био ничији потрчко и слуга, што се за Грлић-Радмана не може рећи. Да не идем далеко у прошлост, било би сувише болно... Реаговање Јованова: Тешко да било који хрватски министар може да разуме да Србија, а самим тим ни њен председник Вучић не седи ни на две, ни на три столице, већ само на једној. Својој. Српској. Тешко то може да појми неко ко је кроз историју седео на бројним и разним столицама, али никад на својој. Тако је и данас. Ни Грлић Радман не би са сигурношћу умео да објасни на чијој столици седи, јер му се премијер и председник јавно препуцавају ко од њих двојице седи на руској, ко на бриселској, а ко на некој трећој столици. Али опет не на сопственој! И тако ће бити заувек, јер им седење на туђој столици више није случај, него правило, слика карактера и менталитета, тако да се и не поставља питање да ли ће и убудуће столица у Загребу бити туђа, већ само чија ће та столица бити, или, како би рекао велики Дучић: "Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује?". Реаговање Вулина: Потомци усташа и када говоре о Русији, мисле на Србију. А пошто су Хрвати НДХ два пута добили од Немачке, 1941. године и 1991. године, они и не могу да разумеју да Срби своју државу нису добили ни од кога и да зато никоме не дугују ни ропску оданост, ни псећу послушност. Србија је одлучила да не изда браћу и да не уводи санкције Русији, то није седење на две столице, то је карактер и став, а Хрватска то тешко може да разуме, јер она нема браћу, има само газде.3 points -
На свакој Литургији се причешћује, прво свештеник , па онда народ. Сви су недостојни Причешћа, прво свештеник кад се причешћује говори : Часно и Пресвето Тело_Крв дају се мени недостојном свештенику... То му дође исто као кад се молимо у Оче наш да нам Бог опрсости грехе наше, као што и ми опраштамо дужницима својим, а ми опраштамо онима који нас увреде 0,01%, а Бог нам опрашта 99,99%, а оно мало нас понекад опомене. Сигурно је свештеник мислио да пошто је претходна седмица била трапава, па нико није постио, не треба да се ни причести, а он се сам причестио. Најбоље је то објаснио Патријарх, Порфирије : Кад је пост пости, кад је мрс, мрси , а кад је Литургија причести се.2 points
-
Христос посреди нас. Колико знам, УВЕК се спремају Свете Тајне и УВЕК се износи чаша, односно путир ради причести. Циљ Литургије и јесте да се верни причесте. Ако се увек спремају Свете Тајне то значи да је морала да се обави и Проскомидија. Питајте свештеника зашто није причешћивао. Када ми нешто није јасно у вези Литургије, прочитам, распитам се ,па пред тог свештеника и питам. Тако се учимо. Тако и треба јер су верни ЦАРСКО СВЕШТЕНСТВО.2 points
-
архим. Павел Пападопулос Без обзира колико сте повређени, решење је да не повредите друге да бисте се осећали боље. Можда сте повређени, али не дозволите да ваша рана постане бес, раздраженост и злоба према другима; посебно људима који нису ништа криви. Боље је вапити Богу него другима. Јер Бог трпи наше роптање и слабе живце, јер нас дубоко и непогрешиво воли и види наше ране. Међутим, друга особа можда нема стрпљења, духовно стање или љубав да издржи наше непријатељство и тако може да се нанесе велику штета нашем међусобном односу. Лудост је када кажемо „ако се не истресем на своје, на кога ћу?“. То је трагична грешка. Немојмо своје најмилије претварати у вреће за ударање. Они нису ништа криви. Јер, једно је делити свој бол, а друго је љутити се и викати јер ти се десило нешто што нема везе са том особом или неком другом ситуацијом са којом твој ближњи нема везе нити може поправити ствари. Клекните и све реците Богу. Плачите и вичите. Изговорите своје притужбе, режите, експлодирајте. Колико год ствари рекли, шта год рекли Богу, то је ништа пред Његовим бескрајним загрљајем. Након што експлодирате, након што "све испричате" Богу, ућутите. Ћутите да чујете Бога, да осетите Његову утеху, да ублажите бол Његовим додиром. Молитва може имати толико благотворно дејство на наше животе да бисмо је, када бисмо знали колику корист, учинили главном делатношћу нашег живота. Али, нажалост, игноришемо његов благотворан утицај у нашем свакодневном животу на мале и велике проблеме нашег живота. Бог не слуша све што тражимо од Њега, али Он чује. И добро је што не слуша, јер многе ствари које желимо нису за наше вечно добро. Али размислимо: слушамо ли Бога у својој молитви? Он нас слуша, а ми Њега? Да ли ћутимо да чујемо Његов одговор, или говоримо толико да је Божји глас угушен у нама? У сваком случају, увек имајте на уму да имате Некога Ко ће вас чути, Ко се неће одвратити од вас чак ни када говорите са нервозом и непоштовањем, чак и када говорите са раздраженошћу и бесом. Увек запамтите да постоји Неко Ко ће саслушати ваш бол, и на ваш бес, љутњу и огорченост одговорити прихватањем и загрљајем, опроштајем и љубављу. На вама је да ли желите да Га чујете. Али, за ваше добро је да Га слушате шта ће вам рећи, шта вам срце каже; биће то лек за вашу рану, биће то залиха за вашу борбу и тада, свака ваша суза неће бити узалудна. Биће то храна која ће вас учинити јачим, мудријим. Јер, ове ваше сузе неће бесциљно пасти на земљу, већ ће напојити ваше срце утехом и прихватањем; јер ће то бити сузе које су подвргнуте „дестилацији“ Његовим додиром, Његовом благодаћу, Његовим вечним позивом, Његовим вечним прихватањем, које сте окусили плачући и клечећи пред Његовом иконом. https://pavelpapadopulos.wordpress.com2 points
-
2 points
-
Изгледи за прекид нормалних животних активности су застрашујући и изгледају као нешто ненормално. Заиста, подсвесно људи осећају да је смрт феномен који је апсолутно супротан људској природи. Али из неког разлога, савременик прикован за материју не успева да изведе из ове мисли аксиом да је особа у ствари бесмртна. А ако и успе, онда само на трансхуманистички начин, у фантазијама о стицању физичке бесмртности овде на Земљи, зарад вечне среће тела. Али лек против смрти још није измишљен, па људи радије узимају све од живота. Као резултат тога, најчешће сам живот одузима „све“ људима са таквим ставом, лишава их здравља, мира, ствара све више и више нових проблема, крадући најдрагоценији ресурс - време. У потрази за златним телетом, људи унаказују у себи лик Божији како кроз учвршћивање грешних навика, тако и кроз немаран однос према свом духовном здрављу. Мисли о смрти и апстрактном Страшном суду су идентичне. Јер неприпремљенима одају дух језиве неповратности. Заиста, физичка смрт ставља тачку на земаљски живот, а Страшни суд... тражи од човека да положи рачун о томе како је провео свој живот. Дубоке мисли о постхумној судбини су ретке у модерној култури. Обично се говори да душа после смрти наставља да живи међу ближњима. Мало људи говори о сусрету са Богом, самим собом, својим мислима, жељама, речима и поступцима, као и њиховим последицама. Живот се данас генерално не доживљава као период припреме за вечност. Припрема може бити тешка, нетачна и чак досадна реч. Боље је рећи да Царство Небеско већ почиње на земљи, а хришћанин се једноставно учи да живи у њему, дружи се, развија се по његовим високим принципима и настоји да буде грађанин Неба који поштује закон. Питање је за коју стварност је човек више везан. Ако је за материјалну, логично је да ће му се живот (како он бар мисли) завршити последњим дахом. А онда... онда постаје страшно. Јер подсвесно не можете да се помирите са смрћу, а мисли о загробном животу су застрашујуће. Не без разлога. Негде у дубини душе вреба и осећај да ћете морати да одговарате за све. Да, и хришћанин се на свој начин боји смрти. На крају крајева, он јасније схвата да ће „изван гроба“ морати да да одговор, а одмазда може постати највећа лична трагедија, и буквално вечна. Зато Христос упозорава да се целог живота мора чувати срце од греха и сваког тренутка бити спреман да напусти земаљски свет. „А о том дану и часу нико не зна, ни анђели небески, него само Отац мој“ (Матеј 24:36). Растанак са телом зауставља све трудове душе и лишава је могућности да стваралачки ради на себи у интеракцији са Богом. Доживотни радни дан ће се завршити, а Власник ће прихватити извештај о резултатима рада. Људи воле да се препуштају својим емоцијама, одвлаче се од суштине ствари разним фантазијама и питају се, на пример, када ће доћи време Страшног суда. Разоткривање датума и времена је из неког разлога интересантније него питање сопствене спремности за овај догађај. У сваком случају, Спаситељ ће посетити свакога. Апокалиптични догађаји се могу десити током нашег живота, или се могу догодити много касније. Не можемо знати тајминг краја времена, нити можемо знати тајминг када ће наше лично време доћи до краја. Али можемо остати будни у складу са Христовим заветом, трудећи се марљиво да стекнемо Светог Духа у нашим срцима. Владимир Басенков https://pravlife.org/ru/2 points
-
Црква нам не нуди да постанемо „добри људи“, већ да будемо вољени
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Црква нам не нуди да постанемо „добри људи“. Црква проповеда да чак и у својој сломљености можемо бити вољени, а та љубав према нама омогућава нам да идемо напред. Неуспех да живимо истински волећи није препрека за Божју аутентичну љубав према нама. У већини случајева, људи се претварају да воле, претварају се да их други не нервирају. И то чине у покушају да сакрију свој егзистенцијални неуспех. Циљ није бити добар. Човек не тражи начине да постане добар, савршен или успешан следећи одређена понашања. Потрага за савршенством са светским критеријумима постаје опсесија. Човек губи смисао свог живота, непрестано настоје да буде успешан у очима других, да му други признају његово „достојанство“. Много пута иде тако далеко да осуђује све друге док сам води "лажни" живот у коме се маске мењају на олтару људског наслађивања. Уместо свега овога, човек мора да тражи благодат која „исцељује и подиже слабе“. Циљ није да „избришемо“ своју несавршеност да не бисмо пали у очима других, већ да је признајући положимо пред ноге Христове. Често мислимо да Христос жели да будемо савршени у световном смислу те речи. „Савршенство“ које Христос тражи од нас састоји се у Његовим речима: „Научите се од Мене, јер сам ја кротак и понизан срцем“. Усуђујемо се рећи да се „савршенство“ састоји у прихватању наше несавршености, у признању да нам је потребна помоћ. На крају крајева, „савршен“ је онај који живи у покајању – смеран и кротак, који живи са другима у слози, са жељом да служи ближњем. *** Већина људи се заљубљује у друге јер их не познаје. Другим речима, заљубљују се у тајну, у непознато, у наду да ће та особа испунити њихове чежње. Због тога многи убрзо изгубе љубав и ентузијазам. Почетак њихове везе био је погрешан и остао је мањкав након што је обмана себичности створила раздор. Одвајају се након захлађења односа. Међусобно упознавање их разочарава. Очекивали су једно, а нашли су друго. Желели су да други буде по њиховим мерама. Много пута у вези само желимо да добијамо без давања. Тражимо стално задовољство свог „ега“ и своје „воље“. Разочаравамо се јер нам егоцентричност не дозвољава да прихватимо да други није савршен, да наш „его“ није савршен. Постајемо разочарани након што смо своју срећу уоквирили у хедонистичку потчињеност. Не успевамо да живимо побожно. Наш живот постаје потврда плиткости која нас је обузела. Веза пуна усамљености. Празнина коју изазива и одржава наше незаустављиво самољубље. Љубав и веза сада изгледају као непријатељи, отварање другом као замка. Али није тако. . . Постоје људи који, како се више упознају, њихова наклоност расте, мења се, постаје љубав. То је однос међусобног разумевања и мира. Није им потребна материја да би били срећни. Задовољни су у додиру својих погледа. Докле год могу да кажу другом „хвала што си ми дозволио да те волим“. Они су креатори сопствених живота. За њих је живот однос са другим. Закони се укидају, оклоп наших права губи на снази. Границе више не постоје јер је деловање односа неограничено. Однос са другим постаје благослов, а не проклетство, иако није савршен. За све ово, међутим, потребно је понизно срце, ослобођено опсесије самообожења. Потребна нам је благодат која „исцељује слабе и поправља недостатке“. Бог постоји као однос личности, а човек је позван да се спасе, тј. да се испуни кроз троструку везу: Човек-Бог-Ближњи. архим. Павлос Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com2 points -
Његово блаженство Патријарх румунски господин Данило богослужио је 3. марта 2024. године у Патријаршијској капели Светог великомученика Григорија. Његово блаженство је објаснио симболику параболе о повратку изгубљеног сина, истакавши да је „ова парабола икона Тајне покајања, тајне исповести или помирења човека са Богом“. „Парабола о блудном сину показује суштину божанске љубави, суштину смерне и милосрдне родитељске љубави коју открива Исус Христос, познајући Оца Небеског, Он је вечни Син Оца Небеског, управо да би показао свету скромну и милостиву љубав Пресвете Тројице.“ Јеванђеље у овој параболи представља оца који је имао два сина, од којих најмлађи жели да доживи слободу отуђењем од родитељског дома и тражи свој удео у богатству. Отац нуди млађем сину оно што је тражио, а кроз ово „видимо да Бог поштује човекову слободу, не задржава га на силу“. Далека земља у којој је младић трошио своје богатство „је облик израза слободе као отуђења и удаљавања човека од Бога, од Очевог дома. Далека земља је недефинисана земља, земља тзв. слободе у којој се човек пројављује не само како мисли него посебно како се осећа“, истакао је Патријарх Данило. Након расипања свог богатства, земљу у којој је младић проводио задесила је велика глад која га је навела да ради као чувар стада свиња, што је у то време био понижавајући посао. Сиромаштво у коме је живео навело је расипног сина да „дође себи”. Другим речима, грешни живот га је избацио из чула, све је трошио неразумно, само за чулне насладе. Сада је достигао границу свог постојања”. Велика глад изазвала је промену у његовом ставу која означава почетак покајања. „Грех извлачи човека из његове Богом благословене природе, али га покајање доводи до понизнијег и реалнијег начина размишљања“, нагласио је Патријарх румунски. „Подижући себе, ићи ћу код оца!“, ово подизање није само физичког или просторног поретка, већ је то подизање из стања грешности у стање праведности.“ Син се вратио оцу који га је дочекао раширених руку не размишљајући о томе да је своје богатство потрошио у гресима: „Бог зна и мисли и намере грешног човека када жели да се врати Богу, призна своје грехе и замоли за опроштај“. Отац је загрлио сина јер се „сажалио на њега, видевши у каквом је стању његов син који је отишао у далеку земљу, потрошио све и дошао до границе свог постојања“. „Милосрдна љубав је већа од правде. По правди, требало је да траже од њега да појасни како је потрошио богатство које му је дао“. Да би прославио синов повратак, отац наређује да му се да први мантил, прстен на прсту, ципеле и да се угојено теле закоље за гозбу. Свети оци Цркве су тумачили ове очеве гестове на следећи начин: прва одежда подсећа на крсну одежду која се, на жалост, прља, мрља, губи светлост и лепоту, али се покајањем обнавља“. „Прстен означава поновно увођење овог отуђеног сина и његово поновно увођење у непрекинуту, несмањену, непоколебљиву љубав. Обућа на ногама значи помоћ коју даје благодат Духа Светога у борби против искушења која долазе од демона и страсти, а угојено теле је симбол причешћа. Милосрдна љубав Божија већа је од Његове правде. „Најстарији син се наљутио и замерио оцу што је са таквом радошћу и весељем примио свог раскалашног, забавног и неуредног сина. По добијању блудног сина, објашњава блаженопочивши отац Патријарх, отац се труди да укроти овог старијег сина који је био праведан, послушан, вредан, али завидан. „Бог се радује свакој души која се може опоравити, која се може подићи из стања грешности и може се упутити на свој начин размишљања и живљења који је обнављање живота кроз тајну покајања“, закључио је отац Патријарх Данило. Извор:СПЦ2 points
-
Помаже Бог! Волела бих да поделимо мишљења о порталу "Кана", односно изнећу своје мишљење па се ви надовежите ако желите. Наиме, регистровала сам свог брата на Кану и дала му линк ка његовом профилу, прво се љутио а онда прихватио. Момак је леп, пристојан, нормалан, у вери. Регистрован је већ годину дана. Није превише активан, али не могу да кажем и да се не труди, шаље девојкама поруке и поклоне итд. Пре неколико дана ми рече да ће избрисати налог и да је разочаран девојкама суштински, а поготово на порталу на коме се скупљају девојке у вери. И стварно, са њим заједно, ушла сам на профил да видим да није рекао некој девојци нешто ружно, можда није комуницирао како треба, шта знам... Погледала сам, све је на месту, врло објективно то закључујем, али.. мук. Стекла сам утисак да девојке немају воље, жеље, стрпљења да упознају другу душу, да дају времена једно другоме, шансу... Све је то некако без воље, некако усиљено, некако... усудићу се рећи: безверно. Јер, ако си се регистровала на ПРАВОСЛАВНИ портал ради УПОЗНАВАЊА И БРАКА, како то да момка одбијаш на прву, без воље и жеље, радозналости бар, сазнаш - ко је, шта је, какав је, зашто је баш теби послао поруку. Зар није хришћански бар рећи: "Бог ти помогао" - кад ти се неко јави са: "Помаже Бог!"... ето, бар толико. Да ме не схватите погрешно, не осуђујем, нити мог брата правдам (свако има свој укус), али опет, и да вам се неко не допадне физички, где је воља душе да се друга душа упозна, да се буде са њом пријатељ, сестра, друг?... Разочарана сам јер је Кана Православни портал и заиста ме занимају мишљења девојака. Зашто сте ту? Шта очекујете? Чега се плашите? Шта ЗАИСТА желите? Хвала!2 points
-
Ne treba tražiti samo u crkvi, treba tražiti svuda i Bog će poslati onoga pored kojeg je najbolje da se uzraste u Hristu ako može tako da se kaže. Gde to piše da će tamo naći. Treba da bude hrabar i da traži svuda. Ja mog muža nisam upoznala na forumu ili crkvi. Daleko od toga. Vernik je i ide u crkvu...2 points
-
Измене и допуне Хришћанског породичног закона Јерусалимске Патријаршије усвојене 2023. године ступају на снагу у свим црквеним судовима те помесне Цркве од 1. марта 2024. године. Закон је одобрио Свети Синод Јерусалимске Православне Патријаршије на седници одржаној 5. октобра 2023. године у Јерусалиму на предлог Његовог Блаженства Патријарха г. Теофила у циљу модернизације црквених закона. Измене закона урађене су са намером да се иде у корак са временом и представљају кључну законску допуну са циљем очувања основних духовних начела хришћанске породице. Измене предвиђају додатну пастирску помоћ на општу духовну корист заједнице. Међу најистакнутијим амандманима укљученим у овај закон налазе се путања тестамента, усвојења, наслеђивања, оснивања хришћанског породичног дома, као и убрзавање судских поступака посебно за питања алиментације и старатељства. Извор: СПЦ2 points
-
У оквиру Православне мисионарске школе која деценијама делује у храму св. Александра Невског на Дорћолу, у суботу 2. марта 2024. године, од 18 сати и 30 минута, на тему "Суштина, а не форма - пут до Христа", говориће православни мисионар Слободан Бркић. Сви су добродошли на богослужење од 17 часова и духовну трибину у наставку. Извор: Радио "Слово љубве"2 points
-
Требиње низом активности његује сјећање на владику Атанасија
geronymo and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
У Требињу ће вечерас, поводом три године од упокојења блаженопочившег епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија, бити отворена изложба фотографија “Дете – парче неба на земљи”, аутора настојатеља манастира Дужи јеромонаха Теофила, навели су из Епархије. Изложба ће бити отворена у Културном центру Требиње у 18.30 часова. Најављено је да ће, овим поводом, бити одржана прва сесија “Светосавска и Световасилијевска Херцеговина”, на којој ће учествовати професори Момчило Голијанин, Љерка Јефтић, те Јово Марић и Сенка Дурутовић. У Културном центру Требиње ће сутра ће бити промовисано друго издање књиге владике Атанасија под називом “Аскетика” и одржана друга сесија “Огледало, загонетка и личност”. Из Епархије захумско-херцеговачке и приморске најављено је да ће у недјељу више архијереја Српске православне цркве и других помјесних цркава служити божанствену литургију и парастос блаженоупокојеном владики Атанасију у Саборном храму Светог преображења Господњег у Требињу. У Културном центру Требиње планирана је и трећа сесија “Живо предање у Цркви” на којој ће говорити њихова високопреосвештенства митрополити крушевско-демирхисарски Јован и дабробосански Хризостом, као и Његово преосвештенство епископ будимљанско-никшићки Методије и игуман манастира Светих Архангела код Призрена архимандрит Михаило. Извор: РТРС2 points -
Проучавајући Стари и Нови завет, бићемо изненађени када откријемо да Бог у јако много случајева делује преко "странаца". У суштини, Он воли аутсајдере, људе на маргинама. У библијском културном контексту, најстарији син породице је наследио сво богатство, јер је на тај начин обезбеђено очување породице и њеног положаја у друштву. Дакле, други или трећи син нису наследили ништа, или само врло мало имовине. Али Бог бира другачије. Више воли млађе синове. Он бира Авеља уместо Каина. Он бира Исака уместо Исмаила. Он бира Јакова уместо Изава. Он бира Јефрема а не Манасију. Од једанаесторице старије браће, бира Давида и помазује га за краља. Он бира млађег „расипног“ сина у односу на старијег „моралног и послушног“ брата. Сваки пут Он не бира онога кога свет очекује, већ "аутсајдера." Древна културна библијска традиција у друштвима овог периода утврдила је да су жене које су имале много деце биле величане као хероине, као успешне и вредне дивљења. Ако су родиле много деце, то је значило економски успех, значило је војни успех и наравно да су шансе за очување породичног имена биле загарантоване. Тако су жене које нису могле да имају децу, бездетне, стерилне, биле жигосане и осрамоћене. Међутим, опет Бог бира другачије. Када делује преко жене, често бира ону која не може да рађа децу. Бог бира презрене жене, а не „вољене и благословене“ у очима света. Он бира неплодну Сару, Абрахамову жену. Он бира неплодну Ребеку, Исакову жену. Он бира неплодну Ану, мајку пророка Самуила. Бира неплодну Јелисавету, мајку претече и крститеља Јована. Колико је још аутсајдера Бог изабрао да преко њих делује! Списак је бескрајан: Мојсије (спори језик), Гедеон (безимени и слаб), Раава (блудница), Јестира (паганка), Павле (велики прогонитељ хришћана), Светли Самарићанин (странац и „неморалан“), Марија Египћанка (позната проститутка), свети Порфирије, Пајсије, Јаков, Софија Клеисура, Никола Планас, Јосиф Исихаста (скоро световно неписмени)... Бог увек делује кроз мушкарце или дечаке које нико није желео, кроз жене или девојке које нико није желео, делује кроз оне које не бисмо ни погледали, на потцењене и презрене. И Он сам се понашао као аутсајдер. Док би се очекивало да Христос долази из чувеног града Јерусалима, он је ипак више волео непознати Назарет. Бог је Бог изненађења. Он бира слабе, да би се кроз њих видела Његова моћ и да би човека заштитио од гордости. Божја сила се усавршава слабошћу слабих. Зашто Бог више воли "странце" него религиозне људе? Јер, нажалост, многи религиозни људи обично живе веома моралним животом, али им је циљ да стекну власт над Богом, да га контролишу, да га доведу у позицију у којој мисле да им Он нешто дугује, а то их чини неморалним. Као и старији син у параболи о расипнику, они су морални и послушни јер желе Очеве дарове, а не самог Оца. Ови „морални“ људи гаје скривену љутњу на услове живота, љути су на људе других раса, религија и стилова живота, доживљавају живот као незахвалан посао, имају мало интимности и радости у свом животу, и имају дубоку несигурност, што их чини преосетљивим на критику и одбацивање, док су у исто време окрутни и немилосрдни у осуђивању других. Каква страшна слика! Да ли смо се икада запитали зашто су поједини људи огрезли у греху (наркомани, проститутке, убице, коцкари, алкохоличари итд.), класични аутсајдери, када промене свој живот, испуњени тако посебном ревношћу за Бога? То је зато што не долазе из неке религиозне касте у којој се сви претварају да су морални, поштени и достојни Божје љубави. Дигли су се са дна, а када су чули за љубав Божију, њихова срца су букнула од љубави према Богу и ближњима. Многи религиозни људи стално говоре о поверењу у Бога. Овде постоји подмукла опасност. Они мисле да њихова доброта, њихова пракса или њихове врлине доприносе њиховом спасењу, па су и сами заправо сами себи спасиоци. На место јединог Спаситеља, Господа Исуса Христа, стављају свој его и уздају се у њега. Њихова срца су пуна гордости, самоправедности, несигурности, зависти и мржње, што свет чини јадним местом за живот оних око њих. Религиозни људи можда не падају у тешке грехе, али су склони одређеним „пречасним гресима“ као што су клевета, кукњава, омаловажавање ближњег, бескрајно оговарање. Толико су навикли на ове грехе да често мисле да су они нормални и прихватљиви. Осећају се нормално, па чак и угледно. "Странци" су, међутим, свесни својих слабости, и право хришћанство почива на њима. Хришћанство није само за „јаке“. Он је за све, а посебно за оне који признају да су слаби. За људе који имају снаге да признају да њихова грешност није површна и да су немоћни да се поправе. То је за оне који виде да им је потребан спаситељ, да им је потребан Исус Христ да их спасе. Дакле, истински јаки су они који схватају своју слабост и обраћају се Свемогућем, истински јаки су благословени подложници. Много пута се они који врше пастирску службу, а посебно духовни оци и исповедници, у време свете тајне покајања и исповести, нађу у страшно тешком положају код појединих исповести. Осећају се премали и неадекватни да помогну, диве се исповедајућима и волели би да буду као они. Диве се њиховој искрености, једноставности, понизности, сломљености и борби за покајање. А, верујте ми, међу њима су блудници, прељубници, хомосексуалци, лопови, преваранти, похлепни, неправедни итд. Оно што је сигурно, духовни оци свакако имају користи од контакта са њима. Увек. Довољно је да сваку особу виде као засебно и јединствено дете Божије, јер је пастирска служба строго усмерена на особу. Зар наш главни пастир не чини исто са сваким од нас? Христос није распет и васкрсао да нас спасе уопште и нејасно, него да спасе сваког од нас појединачно. Васкрсли Господ је прву особу коју је срео после свог васкрсења, назвао по имену: „Марија“, да би показао да развија лични однос са сваким од нас. Не дозволите да вас ваша слабост уплаши. Сви смо ми "аутсајдери." Али Бог их воли и делује кроз њих. Безвременски. Протопрезвитер Христофор Хронис https://anastasiosk.blogspot.com2 points
-
Припремне недеље Великог поста
PredragVId and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Великом посту претходе припремне седмице и недеље. Поредак служби припремних седмица, као и самог Великог поста налази се у Посном триоду. Он почиње да се користи од Недеље митара и фарисеја и користи се све до Велике суботе и обухвата 70-дневни период. Припремне недеље које претходе Великом посту – Светој четрдесетници – су: Недеља о митару и фарисеју, Недеља и седмица о блудном сину, Недеља и седмица месопусна и Недеља и седмица сиропусна. У припремним седмицама Црква своје вјернике постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост сриједе и петка, а онда после тога слиједи виши степен припремног уздржавања – забрањује се јести месо и јела од меса. У службама припремних седмица Црква, напомињући о стварању свијета и човјека, о блаженом стању прародитеља и њиховом паду у гријех, о доласку на земљу Сина Божијег ради спасења људи, упућује вјернике на пост, покајање и духовни подвиг. У синаксару сирне суботе пише следеће: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунака из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Таква припрема за пост Свете четрдесетнице установљена је у Цркви од давнина. Тако и знаменити проповједници IV вијека Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Кирил Александријски у својим бесједама говоре о уздржању у седмицама које претходе Великом посту. У VIII вијеку Преподобни Теодор и Јосиф Студити написали су службе за Недељу о блудном сину, Месопусну и Сиропусну; у IX вијеку Георгије, Митрополит никомидијски, написао је канон за Недељу о митару и фарисеју. Припремајући се за пост и покајање, Црква нам у прву припремну недељу, примјером митара и фарисеја, говори о смирењу као правом почетку и основом покајања и сваког доброг дјела и о гордости као главном извору гријеха, који прља човјека и удаљава га од људи и од Бога, затварајући себе у греховни омотач. Смирење, као пут ка духовном узрастању, показао нам је сам Господ Исус Христос, спустивши се до немоћног стања човјечије природе – „до слуге“ (Филип. 2, 7). Да би се у нама пробудио осјећај покајања и признања гријеха Црква у припремним седмицама почињући од Недеље митара и фарисеја и завршавајући са петом недељом поста, на васкршњим јутрењима пјева, после Јеванђеља, пјесму „Васкрсење Христово видјевши“ и чита се 50. псалам, а потом, прије канона, умиљујуће стихире (тропаре) „Отвори ми врата покајања Животодавче“, „Упути ме на пут покајања Богородице“. Упоређујући 70-дневни период Триода са 70-годишњим боравком Израиља у Вавилонском ропству, Црква у неким припремним седмицама оплакује духовно ропство новог Израиља пјевањем 136. псалма „На ријекама Вавилонским“. У основи прве стихире – „Отвори ми врата покајања“ – налази се прича о митару: из ње су узета поређења за изображавање осјећаја покајања, у основи стихире – „Упути ме на пут покајања“ – налази се прича о блудном сину. У Недељу о блудном сину, од чије јевађелске приче (Лк. 15, 11-32) је и сама недеља добила назив, Црква нам показује примјер неисцрпног милосрђа Божијег према свим грешницима, који се са искреним кајањем обраћају Богу. Никакав гријех не може да поколеба човјекољубље Божије. Души која се покаје и окрене се од гријеха, а притом је проткана надом у Бога, Божија благодат излази у сусрет радујући се и украшава је и прославља помирење са њом, ма колико она била прије свога покајања пуна гријеха. Црква учи, да пуноћа и радост живота налазе свој смисао у благодатном савезу са Богом и у постојећем општењу са Њим а удаљавање од тог општења је извор духовним невољама. Показујући нам у Недељу о митару и фарисеју истински почетак покајања, Црква нам открива сву моћ покајања: искреним смирењем и покајањем могуће је опроштење свих гријехова. Зато ни један грешник није дужан очајавати и сумњати у благодатну помоћ Оца небеског. Недеља месопусна назива се још и Недеља о Страшном суду, зато што се те недеље на Литургији чита Свето јеванђеље о њему (Мт. 25, 31-46). У суботу месопусну, која се назива још и васељенском родитељском суботом, Црква врши помен „од вијека свих умрлих који живјеше у благочестивој вјери и умрлих благочестно, или у пустињи, или у граду, или у мору, или на земљи, или на сваком мјесту… од Адама па све до данас, који послужише Богу неокаљано, оце и браћу нашу, пријатеље и сроднике, сваког човјека, који у животу послужи вјерно и који се Господу представише многовидно и многообразно“. По Промислу Божијем сваки човјек другачије заврши свој овоземаљски живот. Не умиру сви тако што падну у ватру, море, хладноћу и глад него све бива по заповјести Божијој. У суботу месопусну Црква по свом човјекољубљу посебно се моли за оне умрле над којим није извршено црквено опијело или било каква црквена молитва или обред. Црква се моли да Господ настани међу праведнике оне који су изгубили свој живот у води, пожару, земљотресу или бјеху убијени. Узносе се молитве за оне који нису били при здравој свијести и у таквом стању одузеше себи живот, за оне којима Господ даде да умру изненадном смрћу; за оне који су погинули у мору или на земљи, на ријекама, изворима и језерима, који су постали плијен звјерима и птицама, убијени мачом, спаљени муњама небеским, замрзнути на мразу и снијегу, затрпани под рушевинама, отровани, удављени и објешени од ближњих и свих оних који изгубише живот свој од неког другог начина неочекиване и насилне смрти. Мисао о крају нашег живота, при сјећању на оне који су већ отишли у вјечност, дјелује отрезњујуће на сваког, који заборавља на вјечност и привржен је свом душом за оно што је овоземаљско – пролазно и краткотрајно. Месопусна недеља посвећена је подсјећању на свеопшти последњи и Страшни суд живих и мртвих (Мт. 25, 31-46). То подсјећање је неопходно због тога да се људи не би предали гријеху и престали трудити се за своје спасење у нади на бескрајно милосрђе Божије.У стихирама и тропарима те недеље Црква изображава посљедица грешног живота, када грешник изађе пред непристрасни Суд Божији. Напомињући о последњем Суду Христовом, Црква заједно са тим указује и прави смисао саме наде на милосрђе Божије. Бог је милосрдан, али Он је и праведни Судија. У богослужбеним пјесмама Господ Исус Христос назива се правосудним, а Суд Његов – праведним и непоткупљивим испитивањем. И окорјели и сви грешници морају да знају о духовној одговорности за своје морално стање, а Црква свим својим богослужењима те седмице труди се привести их ка познању своје огреховљености. На каква дјела покајања и поправке живота нарочито треба да се обрати пажња? Прије свега и као најважније на дјела љубави и милосрђа, јер ће Господ дати свој Суд прије свега по дјелима милосрђа, притом могућим за све, не помињући друге врлине, недоступних подједнако за све. Нико од људи не може да каже што није имао прилику да помогне ономе који плаче, да напоји жеднога или да посјети болеснога. Милосрђе има своју вриједност тада, када буде учињено из срца пуног љубави и сједињеним са духовним дјелима милости, којим се олакшава тијело и душа ближњих. Последња припремна седмица за Свету четрдесетницу назива се сиропусна. Те седмице се употребљава само храна од сира и млијечни производи: млијеко, сир, маслац, јаја. Црква, снисходећи нашој немоћи и постепено уводећи нас у подвиг поста, установила је у последњу седмицу пред почетак Великог поста јести сирну храну, да би ми, од меса и изобилног храњења, пришли строгом уздржавању… мало-помало од пријатних јела примили подвиг поста. У сриједу и петак сиропусне седмице пост је мало строжији (до увече). Црква нам у пјесмама сирне седмице сугерише да је та седмица почетак покајања, претпразништво уздржања, седмица пред очишћење. У тим пјесмама Црква нас призива на посебно уздржавање, напомињући о паду у гријех прародитеља, који је произашао од неуздржања. У сирну суботу слави се спомен на свете мужеве и жене, који су засијали кроз подвиг поста. Примјером светих подвижника Црква нас јача за духовни подвиг, напомињући да су и свети подвижники и подвижнице, које Црква прославља, били људи, обучени у тјелесне немоћи као и ми. Последња недеља пред почетак Великог поста има у Триоду натпис: „У Недељу сиропусну, изгнање Адамово“. Тог дана се слави сјећање на догађај изгнања прародитеља из раја. https://mitropolija.com/2024/02/28/pripremne-nedjelje-velikog-posta/?fbclid=IwAR03eWLe1RP6ILB81pvAVdhIdW4kxysUc1jdWzgNT5SOytcsJU1uBWJo4282 points -
Не знамо како да разговарамо
PredragVId and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Аутор: архим. Павлос Пападопулос Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав. Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. То је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све - наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом. Честа је појава да се двоје људи сретну и свако жели да истакне себе па се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд. Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање. Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви у мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговори само конкретно, а не оно што желите да кажете. Покушајте да избегнете те речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају оне не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају вашу егоцентричност. Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобијемо другу особу. Наш циљ није била комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења. Ово је потпуно нелогично. Ако ступамо у комуникацију са другим да би повећали раздор међу нама, онда апсурдност нарцизма влада нашим животом и то је наш пад. Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити пажљив са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман. Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека он стално буде пред нама да би се заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и наде у промену, требало би да буде стални пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда , тешко нама. https://pavelpapadopulos.wordpress.com2 points -
Хришћанин треба да запамти да је смртан
Родољуб Лазић and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт. Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот. Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“. Сваке вечери када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи. Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт. Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно. Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака. Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању. У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих. свештеник Михаил Михаилов https://ruskline.ru2 points -
Основано Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
На дан када славимо спомен Светог Кирила Равноапостолног, просветитеља словенског, обавештавамо јавност да је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је зарад потребе унапређења мисионарске делатности донео одлуку о оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Овом одлуком је ова централна епархија наше помесне Цркве први пут у својој историји добила стручно мисионарско тело које ће деловати под директним надзором Патријарха. Истовремено, у питању је прва епархијска мисионарска организациона јединица тог типа на нивоу целе Српске Православне Цркве. Одлуком Његове Светости, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке је конципирано као мисионарска структура која се састоји од пет различитих и међусобно повезаних одсека. За седиште Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке одређен је посебан простор при парохијском дому цркве Светог Александра Невског на Дорћолу, храма који има вишедеценијску мисионарску традицију, најбоље оличену у Мисионарској школи која ће наредне године прославити четири деценије непрекидног постојања. За управника Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је презвитер др Оливер Суботић, парох при храму Светог Александра Невског који је до сада обављао неколико мисионарских задатака при Светом Архијерејском Синоду. Управнику је, поред примарног задатка, поверено и вођење Одсека за спољашњу мисију, који ће бити усмерен ка мисионарско-духовном раду са страним држављанима који су привремено или стално настањени у Београду, а имају интересовање за православно хришћанство. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, умировљени свештеник са вишегодишњим мисионарским искуством, именован је за координатора Одсека за парохијску мисију. У оквиру тог одсека биће покренут стални менторски рад са младим свештеницима којима ће се на систематичан начин преносити најбоља парохијска искуства и давати духовна подршка у њиховој свештеничкој служби. Ђакон Александар Милојков, некадашњи студент генерације Православног богословског факултета у Београду, а данашњи доктор патролошких наука који служи при храму Вазнесења Господњег, а верску наставу предаје у Земунској гимазији, именован је за координатора Одсека за дијалог у јавној сфери. Улога тог одсека биће покретање дијалошких трибина на којима ће мишљења на разне теме размењивати православни духовници, вероучитељи и интелектуалци са представницима науке, философије, уметности и културе, што ће помоћи разбијању предрасуда о Цркви наслеђених из периода самоуправног социјализма, а које су још увек присутне у нашем друштву. Одсек за апологетску мисију, чија је улога да пружи адекватан и систематичан одговор на савремене изазове секташтва, гуруизма и New Age покретâ, поверен је правнику – мастер религиологу Зорану Луковићу, члану Европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања, и једном од највећих српских ауторитета из области сектологије. Одсек за електронску мисију, усмерен ка мисионарском покривању електронског спектра, поверен је информационом стручњаку Ненаду Бадовинцу, својевремено најближем сараднику блаженопочившег архимандрита-мисионара Гаврила Лепавинског. За секретара Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је Небојиша Мишевић, информатичар са вишегодишњим искуством у информационо-комуникационим и графичко-медијским областима, који је претходно био радно ангажован у Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско-карловачке и Телевизији Храм. За преводиоца Одељења именована је Љиљана Мутавџић, парохијанка храма Светог Александра Невског, која је свој степен знања енглеског језика стекла током тродеценијског боравка у Лондону. Одлуком патријарха Порфирија одређено је, између осталог, и да крсна слава Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке буде празник Светог Кирила и Методија Равноапостолних, просветитеља словенских. О даљем раду Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке шира јавност ће моћи да се информише путем званичних црквених медија. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/osnovano-misionarsko-odeljenje-arhiepiskopije-beogradsko-karlovacke/2 points -
Избори у Србији 2023
Пантелејмон Нови and one other је реаговао/ла на Milan Nikolic за тема
Хрватска одбила протестну ноту Србије, уз срамно саопштење у коме се Србија позива да уведе санкције Русији и "тиме се сврста на праву страну историје". Реаговање Вулина: - Ипак, пристајем да прихватим да је Хрватска у праву и да је на правој страни историје, само ако нам покажу када су Хрвати били на победничкој страни историје и када нам покажу који је град лепше, срдачније и искреније од Загреба дочекао Хитлерову војску.2 points -
Увек ће бити звезда у тами
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено. Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака. Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе? Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо. Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље. Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге. Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца. Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције. Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот! Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности! За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра. Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама. Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити. о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg2 points -
Koliko smo retardirani mu balkan i majki mila....Pazi sada imamo MM i Pravi Mi. Nema id dovoljno ni javni klizet da ociste ali imaju dve stranke. Koja grupa retarda.2 points
-
Проблеми деце емоционално незрелих родитеља
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност. Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице. Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом. Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости. Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи. Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани. Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту. Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других. Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују. Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.” Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.” Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи. Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима. На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати. ~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља" Линдси Гибсон https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c2 points -
Не долазимо Христу да Му угодимо, него да Му се принесемо
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави. Нема смисла… Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења. У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми" „Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6). Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан. Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе? Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити. Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест. Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50). Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно… Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“. Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12). о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg2 points -
"Драги мој, ускоро ћеш постати идиот!"
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
"Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc2 points -
Отац Спиридон Скоутис: Уступци у образовању деце
александар живаљев and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr2 points -
Наши видео радови, влогови, спотови, free style и сл.
Рапсоди and one other је реаговао/ла на PredragVId за тема
2 points -
Црква оглашава приближавање Великог поста - јеванђељски одломак о Закхеју
PredragVId and one other је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com2 points -
VID_20231230_173851.mp42 points
-
Велики канон Светог Андрије Критског – уторак
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
УТОРАК Песма прва Ирмос, глас 6 – Помоћник и заштитник у спасењу беше ми Бог мој кога ћу прослављати; Бога оца мог кога ћу узносити, јер се славно прослави. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. (oвај припев пева се испред сваког тропара пред којим нема другог припева и метанише се) Кајиново убиство је прошло. А ја сам угађајући телу, својевољно бејах убица савести, и ратовао сам против ње мојим делима. Не удостојах се, Исусе, Авељове праведности, нити Ти икада принесох пријатан дар нити богоугодна дела, нити чисту жртву, нити безгрешан живот. О јадна душо, као Кајин и ми заједно приносимо Творцу свих нечиста дела, грешну жртву и некористан живот, због чега се и осудисмо. Блато си оживео, Саздатељу, и створио ми тело, кости дисање и живот. Но, о Створитељу, избавитељу и судијо мој, прими мене који се кајем. Исповедам ти, спаситељу, грехе које учиних и ране душе и тела мог, које као унутрашње убиствене помисли разбојнички навалише на мене. Ако и сагреших, Спаситељу, али знам да си човекољубац, да топло милујеш и милостиво сажаљеваш, оне који плачу и као отац притичеш у помоћи призиваш заблуделог. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем. Друга песма Ирмос, глас 6 – Чуј ме небо, ја вапијем и певам Христу који је примио тело од Дјеве. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Грех ми саши кожне хаљине, лишивши ме прве Богом изаткане одеће. Огрнут сам одећом стида као смоквиним лишћем, због изобличења мојих самовољних страсти. Обукох се у срамну и стидну окрвављену хаљину, провођењем страсног и лакомног живота. Упадох у страсну пропаст и телесну трулеж и отада до сада ђаво ми досађује. Спаситељу, сујетном и лакомном животу придружио сам неуздржаност и натоварио на себе тешко бреме греха. Украсих телесни лик различитим нечистим помислима и осудих се. Бринући се постојано само о спољашњем украсу, презрех унутрашњи богодани храм. Страстима сахраних доброту првосазданог лика, но Ти је потражи и нађи као некада драхму. Сагреших и као грешница вапијем ти: очисти ме, Спаситељу, очисти, јер Ти нико од Адамових потомака не сагреших као ја. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Једнога у три лица, тебе Бога свих опевам: Оца и Сина и Светога Духа. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богородице Дјево, једина свеслављена, срдачно моли да се спасемо. Трећа песма Ирмос, глас 6 – На чврстом камену твојих заповести, утврди, Христе мој разум. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Стекох Тебе, извор живота и уништитеља смрти, и из срца мог прије краја живота вапијем Ти: сагреших, очисти ме и спаси. Сагреших Господе, сагреших Теби. Очисти ме јер нема мећу људима грешника кога не превазиђох у гресима. Подражавах, Спаситељу, блудни живот као они у доба Ноја, који заслужише осуду потопом. Подражавала си, душо, Хаму оцеубици и ниси покрила срамоту ближњега, повративши се и гледајући га заспалог. Бежи, душо моја, од греха као Лот од пожара, избегни содомски и гоморски и сваки пламен неразумне жеље. Смилуј се, Господе, смилуј на мене који ти вапијем, када дођеш са твојим анђелима да даш свима према заслуженим делима. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита и нестворена Тројице, вечно биће, у Тројици опевана лицима спаси нас који се са вером клањамо сили Твојој. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – о Богомати, као Дјева у одређено време родила си вечног Божијег Сина. О дивнога чуда, како си дојећи остала девојка. Песма четврта Ирмос, глас 6 – Када чу пророк за твој долазак, Господе, како ћеш се од Дјеве родити и јавити се људима, уплаши се и рече: чух глас твој и предадох се; слава Твојој сили, Господе. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Бди, о душо моја, и буди храбра као некад велики међу патријарсима, држи се паметно законитих дела и буди мудра, гледајући Бога. И тада ћеш достићи светлосту непролазном мраку и бићеш велики добитник. Велики међу дванаест патријарха изводи децу. Он тајно учврсти, душо моја, теби лествицу молитвеног успона, поставивши премудро децу као темељ а степенице као успињање. Подржавала си, душо, омрзнутог Исава и продала твоме кушачу првенство прве красоте и отпала си од отачке молитве, и два пута си погрешила делом и разумом, зато се сада покај. Едом се Исав назва ради крајне похотљиве природе, јер неуздржањем увек је успаљив и насладама нечист. Едом наиме значи: душа распаљива блудним гресима. О душо моја, чула си Јова на ђубришту како се оправдао, али његову храбру борбу ниси следила; ниси имала чвсто држање у свемушто си знала и чиме си се саблазнила, него си се показала као неподношљива. Који је био први на висини, сада је у гноју на ђубришту; који је имао много деце, сада је без деце и одједном без дома. Палата му беше ђубриште и сав беше у ранама. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Тебе, једног Тројичног Бога, нераздељеног природом, несливеног лицима, славимо као јединог Цара на престолу и узносимо ти велику песму, троструко на небесима певану. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – И рађаш и дјевујеш и у оба случаја природом остајеш дјевојка. Онај који се родио (од тебе) обнавља закон природе, а утроба рађа и остаје као да није родила. Бог где хоће побеђује природни поредак, јер чини све што хоће. Песма пета Ирмос, глас 6 – Човекољупче мене који раним после ноћи и молим Те, просвети и упути на заповести Твоје, и научим ме, Спаситељу да извршавам Твоју вољу. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Чула си, душо, како су речни валови носили Мојсеја у ковчежићу, као у палати, када је бежао од извршења страшне одлуке фараонове. Слушала си негда, јадна душо, како мајка, жртвујући своје неодрасло мушко дете, учини дело мудрости, јер је оно постало велики Мојсеј; па користи, душо, ову поуку. Изранављена ума, јадна душо, ниси убила као велики Мојсеј Египћанина; зато реци на који начин да се покајањем уселиш у пустињу. Велики Мојсеј се уселио у пустињу; пожури, дакле, и подражавај његов живот да и ти, душо, видиш јављање Бога у купини. Мојсијев жезл, који је ударио у море у виду божанственог крста и отворио морску дубину, прихвати и ти, душо, јер њиме можеш велике ствари учинити. Арон принесе Богу безгрешни и истинити огањ, но Офини и Финес, као и ти душо, приношаху Богу ђавољи оскрнављен живот. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Славим Тебе, Тројице, једнога Бога: свет си, свет си, свет си Оче, сина и Сине и Душе, јединице по суштини, којој се свагда клањамо. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – У теби, вечна Мати Дево, обуче се у моју природу Бог, који је створио векове и у себи сјединио човечанску природу. Песма шеста Ирмос, глас 6 – свим срцем својим завапих из подземног пакла милостивном Богу, и из погибли изведе живот мој. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Спаситељу, таласи мојих грехова од једном ме покрише, као што се негда у Црвеном мору склопише и покрише Египћане и војводе. Неразумни прохтев имала си, душо, као раније Израиљ, јер си Божанску храну користила за лакомо страсно преједање. Више си ценила, душо, изворе хананејских мудраца него воду из камена, из кога се као чаша премудрости пролива река богословља. Месо свиње и мачке и египатску храну унапред си осудила, душо моја, више што негда неразумни људи осудише небеску храну у пустињи. Ударивши Мојсеј, слуга твој, жезлом камен, предсказа твоја живоносна ребра, из којих сви захватамо, Спаситељу, пиће живота. Испитуј, душо, и пази као Исус Навин каква је обећана земља и усели се у њу испуњавајући закон. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истина сам неразделна Тројица, раздељена лицима и јединица сам природом сједињења, говоре Отац и Син и Божански Дух. Богородичан – И сада и свагда и у све векове. Амин – Твоја утроба роди нам бога слична нама; њега као творца свих моли Богородице, да се твојим молитвама оправдамо. Кондак, глас 6 – Душо моја, душо моја, устани, што спаваш; крај се приближава и ти ћеш се узнемирити; прени се, дакле, да те поштеди Христос Бог, који је свуда и све испуњава. Песма седма Ирмос, глас 6 – Сагрешисмо, чинисмо безакоње и неправду пред Тобом, јер нити држасмо нити чинисмо како си нам заповедио, Боже отаца наших; али немој нас заувек оставити. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Ковчег је ношен на коленима и кад волови потегнуше на средину, онај који иђаше за њим само се дотаче њега и изли се на њ Божији гњев; зато избегавај, душо, такву слободу и часно поштуј што је Божије. Слушала си за Авасалома како устаде против закона и сазнала си за његова нечиста дела којима обавести оца Давида; но и ти си подражавала његове нечисте страсти и погубна стремљења. Подчинила си, душо, твоје слободно достојанство своме телу и нашла си оног Ахитофела ђавола и примила си његов свет; но ово избриса сам Христос, да се ти на сваки начин спасеш. Чудесни Соломон, премудрошћу благодати испуњен, учини једном пред Богом зло дело – одступи од њега. Душо ти си се њему твојим проклетим животом уподобила. Вучен својим страстима, упрљах се страстима. О тешко мени! Љубитељ премудрости, љубитељ распусних жена би одстрањен од Бога. О душо, ти си га свесно подражавала нечистим страстима насладе. Следила си, душо, Повоама, који није послушао завет очев, и злога слугу Јеровоама, ранијег одступника; но бежи од овог подражавања и завапи Богу: сагреших, помилуј ме. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Истинита, нераздељна Тројице, једносушна и једно биће, светлости и светлост и свети три, у једном светом опева се Бог Тројица; но, душо, опевај, прослави Бога, који је живот свих. Богородичан – Сада и свагда и у све векове. Амин – Певамо Ти, славимо Те, клањамо Ти се, Богомати, јер си родила једнога од нераздељне Тројице, Христа Бога, и нама на земљи отворила си небеса. Песма осма Ирмос, глас 6 – Њега, кога славе небеске војске и пред којим дрхте херувими и серафими, свако биће и сва створења опевајте, славите и узносите у све векове. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Ти си, душо, подражавала Озију, зато си навукла на себе двоструку губу, јер си измишљала и чинила незамислива безакоња; окани се њих и пожури покајању. О душо, слушала си Ненивићане како су се кајали пред Богом у покајничкој одећи и посути пепелом; а ти не само да их ниси подражавала него си се показала гором од свих, јер си грешила пре закона и под законом. Слушала си, душо, како Јеренија у блатњавој јами за градом Сионом ридајући јецаше и сузе проливаше; подражавај, душо, његов плачевни живот и спасићеш се. Чувши за проповедање покајања Ниневићанима, Јона побеже у Тарсис. Но сазнавши за Божије милосрђе, ревноваше као пророк, иако се не слагаше са њима. Чула си, о душо, за Данила у јами како затвори уста зверима и сазнала си како младић за време Азарија вером угасише пламен у усијаној пећи. Све ти предочих, душо, из Старога завета; по угледу подражавај богољубива дела праведника и избегавај даље ђавоља дела. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Беспочетни Оче, са њим беспочетни Сине, добри и истинити Утешитељу Душе, Родитељу Речи Божије, Речи беспочетног Оца, и живи и творачки Душе, јединице Тројце помилуј ме. Богородичан – И сад и свагда и у све векове. Амин – Како од пурпурне материје изатка се тело у утроби твојој, Пречиста, духовна скерлетна хаљино Емануилова; зато Тебе, истиниту Богородицу поштујемо. Песма девета Ирмос, глас 6 – недостижно је бесемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као Богоневесну Мајку сви славимо. Помилуј ме, Боже, помилуј ме. Христос би кушан, ђаво га кушаше говорећи му да камење претвори у хлеб, одведе га на гору да за трен ока види сва царства света. Побој се, душо, да не будеш уловљена, отрезни се и стално се моли Богу. Грлица која воли пустињу, глас онога који виче у пустињи објави Христово јеванђеље проповедајући покајање, а Ирод чињаше безакоње са Иродијадом; зато пази, душо моја, да се не ухватиш у греховну мрежу, него заволи покајање. У пустињи се усели благодатни Претеча, и сва Јудеја и Самарија чувши то, хитаху и исповедаху своје грехове, крштавајући се свесрдно; а ти, душо, ниси их подражавала. Частан брак и чисту одају Христос негда Благослови, и једући као човек на свадби у Кани, претвори воду у вино и учини прво чудо, да би се и ти, душо, изменила. Раслабљеног Христос оснажи тако да је понео своју постељу; умрлог младића, удовичиног сина васкрсе и исцели капетановог слугу, и показа се Самарјанки; и у духу службу теби, душо, јасно показа. Крвоточиву Господ исцели дотицањем краја његове хаљине, губаве излечи слепе и хроме обасјавши оздрави, а глуве и неме и погрбљене речју исцели, да би се и ти, јадна душо, спасла. Тројичан – Слава Оцу и Сину и Светоме Духу – Оца прослављамо, Сина узносимо, Божанском Духу истинитом се поклањамо – Тројици нераздељеној, јединици по природи, као светлост и светлостима и животу и животима, животворцу и просветитељу свих крајева света. Богородичан – и сада и свагда и у све векове. Амин – Пречиста Богомати, чувајући твој град, он Тобом вечно царује и тобом се утврђује и тобом побеђује свако искушење и заробљене непријатеље држи у послушности. Преподобни оче Андреја, моли Бога за нас. – Часни и најблаженији оче Андреја, критски пастиру, немој престати да се молиш за оне који те славе, да би смо се ми, који истински поштујемо твоју успомену, избавили гњева, патњи, пропасти и безбројних сагрешења. Ирмос, глас 6 -– Недосежно и безсемено зачеће Сина, светог плода Матере Дјеве, јер Божије рођење мења законе природе; зато је као богоневесну Мајку сви славимо. https://mitropolija.com/2023/02/28/veliki-kanon-svetog-andrije-kritskog-utorak-2/1 point -
Trigeminalna neuralgija je zastrašujući bol u licu i najjači bol kojeg čovek može doživeti! Pacijenti ga opisuju kao udar struje, udar groma, čupanje, kidanje, provlačenje užarenih igala kroz lice. Opisani su slučajevi samoubistava pacijenata koji više nisu mogli da trpe ovaj bol! Bol nastaje zbog oštećenja nerva trigeminusa i javlja se u napadima trajanja od nekoliko sekundi do dva minuta. Bez obzira koliko su napadi česti, između njih postoje potpuno bezbolni intervali. Udar bola se može izazvati blagim dodirom lica, govorom ili žvakanjem. Ponekad svaki pokret i svaki dodir izazivaju bol, te pacijenti izbegavaju govor i jelo, piju na slamčicu izbegavajući otvaranje usta, ne umivaju se, ne peru zube, ne briju se, izbegavaju i najmanji pokret (lice mumije). Zbog izbegavanja jela, u kratkom periodu značajno gube na telesnoj težini. Bolest se u početku manifestuje smenjivanjem bolnih i bezbolnih perioda. Bolni period (period u kojem se javljaju napadi bolova) traje nekoliko meseci, a nakon njega, spontano dolazi do bezbolnog perioda (nema napada bolova). Vremenom su bolni periodi sve duži, a bezbolni sve kraći, tako da svi pacijenti na kraju dođu u stalni bolni period. Napadi se javljaju sa različitom učestalošću, od nekoliko do velikog broja u toku dana. Učestalost trigeminalne neuralgije je četiri obolela na 100.000 stanovnika godišnje.1 point
-
Предавања у недељу 24. марта
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Низ предавања очекује нас у Васкршњем посту у Архиепископији београдско-карловачкој - ево најаве за недељу, 24. март 2024: Проф. Растко Јовић ће у цркви Сабора сроских Свeтитеља говорити у недељу након Свете Литургије, а у исто време ће у цркви св. ђакона Авакума и игумана Пајсија говорити проф. Јован Ракочевић. Пажљиво одабране теме можете да видите на плакату поред. На информацијама благодаримо професору Богословије Светог Саве у Београду, г. Јовану Лазаревићу. Извор: Радио Слово љубве1 point -
Предавања у суботу 23. марта
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Чак 26 предавања биће приређено током Васкршњег поста у Архиепископији београдско-карловачкој - ево најаве за суботу, 23. март 2024: О Молитви св. Јефрема Сирина ће говорити проф. Никола Вилотић, након бденија 23. марта у цркви св. Јована Владимира у Медаковићу, док ће ђакон др Никола Лукић говорити на тему Православље и правоживље, у цркви св. Вере, Наде, Љубави и мати Софије, у насељу Галеника, истога дана, такође након бденија. На информацијама благодаримо професору Богословије Светог Саве у Београду, г. Јовану Лазаревићу. Извор: Радио Слово љубве1 point -
Београдска премијера филма "Љубав Твоја и непослушност моја" 25. марта
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Београдска премијера филма "Љубав Твоја и непослушност моја" биће у понедељак, 25. марта 2024, у МТС Дворани, у 20 часова, најавио нам је Лука Ђурапчевић, аутор ове екранизоване истините животне приче о његовом преображају од лоших страна навијачког живота ка познању Господа. Лука је недавно био гост Јутарњег програма Радија Слово љубве и отворено говорио о чудесним догађајима који су њега и његове познанике из корена мењали, о "другој" страни навијачког живота од којих су он, као и многи поред њега, направили отклон окренувши се ка Јеванђељу, "поновном рођењу", духовницима али и "обичним" људима који су њему отворили духовне очи. Препоручујемо да разговор чујете на линку испод, ево кратког дела: Извод из разговора са аутором филма: РАЗГОВОР СА ЛУКОМ ЂУРАПЧЕВИЋЕМ Извор: Радио Слово љубве1 point -
Реч о духовној неосетљивости. Део 2
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Безосећајна особа увек оправдава своје страсти „ Радим лоше“, каже он и тврдоглаво наставља да чини зло “. Он изговара: „Оно што ја радим је зло“, али са великим задовољством и даље остаје у овом злу. „ Устима се моли против свог порока, а у стварности се за то труди “; уснама говори: „Боже, молим Те, избави ме од искушења изопачености“, моли се и једва чека да заврши ову молитву да би се препустио страсти. У овом светоотачком сецирању грешника свако себе може видети. Овде видимо збрку молитве и пожудe, где човеков циљ није да се молитвеним оружјем ослободи зле пожуде, већ да свакако оправда своју савест, тј. каже: „Па, не могу више ништа да урадим“, а затим се препусти пожуди. " Он филозофира о смрти, али живи као бесмртник ." Говори о смрти, али живи и понаша се као да никада неће умрети. " Он говори о апстиненцији, али тежи прождрљивости ." Он говори о апстиненцији и гледа како да себи пружи задовољство кроз прождрљивост. „ Он воли послушност, али он сам није први који показује послушност. Он хвали непристрасне, али се ни сам не стиди да се љути због неке поцепане одеће и да се свађа .” „ Чита реч о последњем суду и почиње да се смеје .” „ Каје се када се преједе, а мало касније опет додаје ситости". Кад је задовољан, каје се. „Ох, шта сам учинио... Зашто да слушам све ово? Зашто да ледам ово?" Али, он оде и поново се препусти страсти. " Устајући из грешног сна, он уздише ." Дошавши к себи и уздахнувши, каже: „На крају, морам да се ослободим овога, морам да се очистим!“ Могуће је да понекад ово може бити и признање. Тада људи долазе на исповест и уздишу: „Коначно сам угледао светлост, исправио сам се. Али, „ вртећи главом, поново се препушта пороку “, он се, нажалост, поново враћа страсти. Видео сам то својим очима. А о томе говори и свети Јован Климак. „ Увек криви себе “, неосетљива особа увек криви себе, „ и не жели да дође к себи, да ми не каже: не може “. Не жели да дође себи и каже: „Проклет сам, такав сам. Али то је живот. Видите где нас гурају!“ То чујемо од свих и сами то кажемо, али не желимо да се исправљамо. И Свети Јован додаје примедбу која је, по мом мишљењу, у великој мери разочаравајућа: „ Да не бих рекао: не може". Јер као што су четири човека морала да подигну јеванђелског паралитичара и размонтирају кров куће да би га спустили Христу (Мк. 2, 1-12), тако је неко морао да зграби и протресе овог неосетљивог човека да би дошао у његова чула. Он није само безосећајан, он је звер! Свети отац наставља, описујући безосећајност, и каже: „ Моји савезници су они који се, видевши мртве, смеју ” – они виде мртве и смеју се. Али, хајде да мало проширимо ово светоотачко запажање. То нису само људи који виде мртве и смеју се. Видети мртвог или умирућег и смејати се је једно, али узети јаку особу, живу, мучити је и истовремено се смејати док се према њој окрутно опходи, много је горе него смејати се при погледу на мртваца. Нажалост, у наше време сведоци смо страшних свирепости над хришћанима и другим грађанима, односно над људима, над живим људима. И разапели су свештенике... Да, разапели су свештенике... и поново ће их распети! Опет ће бити разапети! А људи који су ово радили и раде се смеју, срећни су, свиђа им се! Како назвати и како окарактерисати ове људе?.. Каква их страшна безосећајност одликује... Нека им се Господ смилује! За време службе стоје са каменим лицима „ Стојећи у молитви, они су потпуно скамењени, тврда срца и суморни". Видите их како иду у цркву и стоје у гомили људи који се моле. Изгледају као камен, без емоција, без нежности у срцу, без осећања, хладни, тмурни са тешким погледом који свако мало заискри; кад би сте му се могли приближити, згрозили би се оним што се крије у души овог суморног човека! Неки људи данас долазе у цркву са рукама у џеповима... као у кафану! Можда ће једног дана доћи до тога да са цигаретом уђу на свето место! Долазе да фотографишу фреске, пошто се занимају и баве само уметношћу, а не приказаним светитељем, онда неће оклевати да се попну на овај свети престо! Било шта могу да згазе, само да би сочивом камере дошли до неког мурала! Зар ти људи не знају где су? Безосећајност пре свете трпезе Свети отац наставља даље: „ Пре светог оброка Евхаристије они остају неосетљиви ". Они виде свети оброк и остају неосетљиви. А шта је овде, за светом трпезом Цркве? На њему стоји Жива, оваплоћена Реч у виду хлеба и вина! А они га газе и не стиде се, док херувими и серафими, који окружују свештену трпезу за време Литургије, своја стопала покривају са два крила, а своја лица са другим крилима, јер се не усуђују да гледају на славу Божију! А ти остајеш неосетљив. Али, да ли је то све? „ А и када се причесте овим Небеским Даром, остају као да једу обичан хлеб “. Заиста окамењени људи! Одлазе и причешћују се. Зашто? Зато што се ближи Божић... и зато што треба да се причесте, јер је дошао Васкрс... И, гурајући друге у страну и ударајући, свађајући се, љутећи се, понекад вређајући и гурајући једни друге, прилазе да узму Причешће! У чему су они учествовали? Вино и хлеб! Овако они верују. Обично вино и хлеб. Тако они осећају. Шта су добили? Ништа, нема осећаја. А требало би да се осећају као ученици који су видели Господа и могли да дотакну Реч Божију! „Оно чега се наше руке дотакну је Реч живота“, каже јеванђелист Јован у својој посланици (1. Јованова 1:1). Тада ученици нису додиривали Исуса, него Реч Божију! И ви, када окусите оно што опажају ваша чула, ваше очи, ваше чуло укуса – то није вино и хлеб, него Реч Божија, Реч оваплоћена! Мислиш да није ? Зашто онда идете да се причешћујете? Измицати! И барем признај да ниси хришћанин, да не желиш да будеш хришћанин. Али не можете стајати као камени, безосећајни пред најсветијом и најсветијом Тајном Евхаристије, која је срце, ум, алфа и омега наше хришћанске вере, пред оваплоћеном Самом Речју. Безосећајни и побожни А сада ће безосећајни показати свој агресиван однос према онима који имају разума. И то је сасвим природно, јер је неосетљив човек неосетљив на духовне ствари, али је према онима који имају духовна осећања веома пристрасан и агресиван. „ Када видим људе како стоје са емоцијама, смејем им се “. Када видим друге људе који су дирнути, који су религиозни, који су духовни, ругам им се. „ Од оца који ме је родио научила сам да убијам све добро што се рађа из храбрости и љубави". Неосетљив и... добар живот " Ја сам мајка смеха ." Ја сам, безосећајност, мајка смеха, подсмеха и ироније. " Ја сам хранитељ сна ." Баш ме брига, ја ћу да спавам! Спаваћу много, тражићу само утеху и задовољство, своје задовољство. „ Ја сам пријатељ засићености “. „ Кад сам укорен, ја не осећам тугу “; када ме други коре, ја не осећам бол, не осећам ништа. Безосећајна и лажна побожност „ Ја сам неодвојив од лажног поштовања “ – ово је најстрашније: долазим да се инфилтрирам, мешам и провлачим ка истинској побожности. И много пута – можемо сами себе да ухватимо како то радимо – изгледамо као побожни, а у ствари смо лажно побожни. Уосталом, не постоји права, већ лажна побожност. Зашто? Јер се безосећајност уселила у наша срца. Видите људе у црквеним добротворним организацијама како трче около и говоре вам: „Дајем све од себе овом циљу." Али у стварности они имају нечисте душе и срамне животе. Тако се неосетљивост истински испреплиће са лажном побожношћу. Транзициона духовна неосетљивост Често доживљавамо привремену, пролазну неосетљивост. Може трајати неколико дана или сати, неко време, а понекад и мање. Идемо на литургију, али немамо жељу, немамо потребу да учествујемо у литургији. Наш ум се не удубљује у литургију, он негде лебди. Осећамо се оптерећено, уморно, желимо да изађемо напоље; ми очигледно не желимо да идемо у цркву, не желимо да се молимо. Шта је то? У многим случајевима узрок може бити наше психосоматско стање. На пример, можемо бити уморни, нисмо добро спавали, исцрпљени јер нисмо довољно јели. Или желимо да спавамо, а немамо жељу да читамо Свето писмо. Ова неосетљивост може бити узрокована чак и разочарењем различитих врста. У многим случајевима ово нестаје; када разлог нестане, та неосетљивост нестане. У овом случају, нема потребе за бригом, осим ако се то не дешава редовно. Онда, наравно, спадамо у другу категорију. Начини да се избегне духовна неосетљивост Свети Јован Климакус у ту сврху препоручује следеће: „ Ако комбинујете размишљање о вечном Суду са много бдења, онда ћу вам можда ја (безосећајност) дати мало слабости “. Тако да са великом будношћу размишљате о томе да ће нам бити суђено; проучавајте књиге и текстове који говоре о Суду Божијем. „ Откриј из ког сам разлога рођен у теби, и бори се против моје мајке". Истражите шта узрокује ову вашу безосећајност, која страст, какво стање, а када откријете да је то због прождрљивости или љубави према новцу, борите се против тог разлога. „ Молите се често на гробовима и неизбрисиво утисните њихов изглед у своје срце ". Када исповедници имају посла са неосетљивим људима, шаљу их на сахране, да виде сујету овога света, да их нешто дирне. Непрекидна молитва Молите се Богу да вам помогне, да одагна ову вашу безосећајност. Пост такође помаже у отклањању неосетљивости. Страх Господњи Када се бојиш Бога, немогуће је бити неосетљив. Можете ли да спавате ако знате да вам се разбојници мотају око куће ? Не, не можете да спавате јер се плашите. Кад знате да вас чекају пакао и демони, хоћете ли стати поред њих или ћете побећи? Тако страх Господњи, када јача у нашим душама, топи неосетљивост, као што сунце топи снег и огањ топи восак. Чувајте се духовне неосетљивости! Љубљени, неосетљивост је уништење духовног живота и сваког трага присуства Духа Светога. Разорни ветар безосећајности, духовне неосетљивости, све снажније, све силовитије, пада на нашу Цркву. Све више и више! И квантитативно и квалитативно. Свети Јован Климак неосетљивост назива „каменом“, „окамењеношћу". Дакле, особа која пати од безосећајности претвара се у окамењену личност, жестоко супротстављену свему духовном, против сваке духовне национално-религијске традиције, у глупу особу. Драги пријатељи, време је да се подвргнете озбиљној самокритици; нема времена! архимандрит Атанасије (Митилен) https://pravoslavie.ru1 point -
Поглед - ђакон Павле Љешковић
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
“Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице” (1.Кор.13,12) Сваког јутра, у којем из Будве крећем према Цетињу, сведочим готово истој сцени и догађају. Та свакодневна сцена се састоји из следећег: један повелики аутомобил се зауставља на аутобуском стајалишту, које се налази на улици између Друге основне школе и маинске цркве Св. Петке. Из аутомобила излази аутистични дјечак, који би по мојој процјени могао имати једанаест или дванаест година. Дјечака увијек дочекује жена, за коју претпостављам да је сарадник у настави, у поменутој школи. Она га сваки пут отпрати до школских улазних врата . На свом путу од аутобуског стајалишта до учионице, дјечак никада не примијети крупног човјека у мантији. Такође, не примијећује ни дјевојчицу са косом офарбаном у зелену боју и дуксерицом на којој великим, зеленим словима пише “Грин деј”, баш као ни остале руске дјевојчице и дјечаке, који заједно са њом чекају комби који их сваког јутра одвози до руске школе. Док пролази поред нас, у дјечаковом ходу препознајем нешто аутентично и готово аристократско. Нешто што уопште не хаје за туђе погледе, коментаре и реакције. У том својеврсном мимоходу, понекад изговара само њему разумљиве ријечи , које попут његовог ума и срца припадају неком чудесном свијету који је он сам за себе створио. Поменута сцена се свакодневно одвија рутински , попут некаквог кружног кретања, запечаћеног неминовношћу и предвидљивошћу, које се огледају у сваком дјечаковом покрету и реакцији. Међутим, једног кишовитог и вјетровитог јутра, у којем се над Будвом спуштала магла слична оној на Брајићима, догодило се нешто што је прилично одударало од описане рутине. Наиме, након што је изашао из аутомобила и кренуо са наставницом до школе, дјечак је у једном тренутку застао и погледао ме својим крупним, продорним очима, док се на његовим уснама и лицу оцртавало нешто налик на благи, безбрижни осмјех! Признајем да ме је овај његов поступак, који није потрајао ни читав секунд, збунио и на моменат паралисао. Са једне стране, као да су се у том погледу, на једном мјесту сабрала сва питања које ме муче од младости, још од времена када сам био ђак богословије, а на које до данас нисам пронашао потпуне одговоре. Са друге стране, као да сам се у том погледу сусрео са чистом Љубављу, пред којом и сав свемир остаје немоћан и паралисан! Касније, тога дана сам са ђацима четвртог разреда вјежбао Пасхалне стихире. Ријечи тих стихира ми никада прије нису дјеловале снажније и јасније као за вријеме тог часа! Након наставе сам ученицима покушао да опишем и препричам свој сусрет са дјечаком. Учинило ми се да на њих моја прича није оставила снажан утисак. Међутим, разумљиво је за младићки ум у том раздобљу да не тежи ка томе да загребе испод површине неког догађаја и проникне у његову суштину. Послеподне сам се вратио у Будву и запутио се ка цркви Св. Тројице, како бих стигао на вечерњу службу. Прошавши поред аутобуског стајалишта, опет сам се присјетио јутрошњег догађаја. Ходајући према Старом граду, све вријеме сам размишљао о томе како би овај свијет био пуно боље мјесто када бисмо га сви посматрали очима оног прелијепог и чудесног дјечака… https://mitropolija.com/2024/03/13/pogled/1 point -
Приказивање Филма о св. Василију и предавање у Батајници
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског г. Василија, а добротом и љубављу свештеног братства храма Рождества Пресвете Богородице у Батајници, у недељу 31. марта 2024. године, после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, биће одржано приказивање документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења", аутора катихете Бранислава Илића. После приказивања филмског остварења које је настало са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, а у продукцији Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, предавање на тему "Рецимо браћо и онима који нас мрзе - праштање и пријатељство у служби Светог Василија Острошког", одржаће ђакон др Никола Лукић, доцент катедре за литургијско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду и катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе и аутор наведеног филма. ДОБРО ДОШЛИ! http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=433341 point -
Дубоко у себи, свако од нас носи једну заједничку пропаст. Она је привлачна колико и оптерећујућа. То је пропаст комуникације. Овај укорењени друштвени инстинкт, који нас, упркос нетрпељивости другог, тера да му се окренемо. Бог нас је позвао у живот и ставио нас у окружење истомишљеника који не могу а да не имају међусобне односе. Неминовно асфалтирамо путеве и градимо мостове између наших малих светова и у потпуности се изражавамо. Свако од нас, волео то или не, носи унутрашњу жеђ да изађе из своје самодовољности и поново открије ту атмосферу која му је до тада била непозната. Ми, хришћани, позвани смо да не живимо сами за себе, него да пружимо руке свету и да му преносимо благу вест о Христу Спаситељу који је разбио печат старозаветне себичности и да ширимо Његову светлост. Од тренутка када је трагајући дух запаљен „небеским огњем“ и милостиво посећен Божијом благодаћу, хришћанина обузима унутрашњи занос који никада раније није био доживљен. Он жели да загрли цео свет и евангелизује га свом снагом... Тада почиње да страсно објашњава, проповеда и препушта се моћном унутрашњем току. Али после првобитног излива благодати, он постепено почиње да се смирује, стишава у свом душевном трепету и полако али сигурно улази у себе. У овом стању он ствари види трезвеније и јасније. Он већ прави разлику између сенки и полусенки у комуникацији и свестан је замки својих спољашњих везаности. Почиње да обраћа пажњу. Спушта се дубоко, поново открива дубље нивое свог унутрашњег света и у комуникацији се провлачи кроз уске литице и подводне гребене. Постепено постаје темељнији и пажљивији. Стиче мудрост и од Духа Светога и од долазећег неизбежног искуства. Такође, са горчином увиђа да нису сви спремни да прихвате ову радосну вест и добија прве поуке из црквене стварности. Постепено улази у окриље правог црквеног живота и схвата своју готово потпуну немоћ пред налетима демона ако га Божија благодат не покрива. Тиме се изоштравају његова духовна чула и он стиче нови сензибилитет за видљиви и невидљиви свет, који му је до тада био потпуно несхватљив. То се сасвим разликује од осетљивости у езотеричном свету и захтева много више пажње и разлучивања да би се разазнали духови. У овом тренутку је потребан искусан духовни водич да га води кроз све ризике и примамљива стања његовог духа и душе и да га штити од непрестаног шапата небеских сила. Уз његову помоћ он преиспитује свој однос према свету, а посебно према људима у свом малом свету. У својој бризи и љубави према својим вернима, Пречисти Исус нас позива на разборитост са неочекиваним за нас: „А чувајте се од људи: јер ће вас предати судовима, и по синагогама својим тући ће вас. “ (Мт. 10,17). Ово обраћање показује све оно што незахвални људски род може да понуди онима којима је Бог отворио духовне очи. За сваког хришћанина припремани су сунђер са сирћетом и копље да се прободе у ребра. Свети оци свих времена позивају вернике да буду не само усрдни и посвећени у свом послу, већ и пажљиви, па и обазриви у односима са ближњима. Сви они, колико год различити били по свом идентитету и аскетском искуству, захтевају од нас да развијемо ово посебно осећање и да вежбамо духовно расуђивање како не бисмо пали у искушење. Јер свако од нас је уроњен у своју личну слабост и колеба се на ивици пада. Као када се особа дрхтећи креће на конопцу развученом преко провалије. Наше горко духовно искуство из посматрања себе и оних око нас учи нас да чак и ако једна наша мисао падне под утицај злонамерника, то не само да може имати негативан утицај, већ нас може и навести на повлачење. Непријатељски и хладан свет, станиште демона и заражен страстима, носи сенку разочарења за свакога ко је одлучио да се спасе и ко жели да помогне у овом светом задатку онима који су потонули у бари земаљског. Постепено, човек постаје флексибилнији и динамичнији у комуникацији, а понекад чак и виртуоз у својој способности прилагођавања специфичном окружењу или личности. Дакле, комуникација је уметност и сама по себи захтева много мудрости, разума и добре базе искуства. Учите из грешака и оних око вас и са болом и љубављу идете напред у сталном самоусавршавању. Чак и најдобронамернија особа научи да буде опрезна. Ово је неизбежно. Зато су савременом човеку тако прикладне речи једног од великих руских стараца, светог Михаила Питкевича: „Бежите од свих, али и свакога волите. Не мешајте се у туђе послове и не осуђујте никога – тада ће бити мир у вашем срцу. Бесциљна и неселективна комуникација одузима богатство унутрашњег мира. Упознавање и разговори су често разорни и ометајући. Наравно, треба имати са ким да поделите своја размишљања, понекад је то и императив, али треба пажљиво бирати и пазити да саговорник буде способан да разуме шта вам је вредно. Зато не говорите узалуд, него чешће ћутите.' Болна је чињеница да се сви мање-више трудимо да угодимо другима или једноставно да убијемо своје личне комплексе. Ово распарчава и разбија личност посебно код деликатнијих и осетљивијих људи. Ако у свом приватном животу свако од нас може да бира људе који ће му се придружити, у широком спектру комуникације то није случај. Вековима и годинама уназад то је било много лакше јер су многе државе биле уско везане за религију, а јавно мњење се мање-више формирало на основу верског морала. Али данас, није тако - поготово на радном месту које по много чему може да постане мали пакао и место отвореног и подмуклог окршаја различитих карактера и себичних интереса. Колеге које се не могу бирати чешће су подле, лицемерне, па чак и немилосрдне у остваривању својих личних циљева. Они се са потцењивањем и подсмехом односе према онима који су толерантнији и широкогруди у погледу визије и перцепције света. Свему томе придодају се и шапутања демона, који на сваки начин покушавају да их окрену против Христових следбеника. Ово их ставља у посебно деликатан положај. Са свом Својом мисијом и живом речју, Спаситељ нас позива на предање и ширење љубави упркос свима и свему. Православац треба да буде „со“ за друге, отворен за њихове проблеме и ране, али при томе не треба да остане у улози наивца и будале, личности „другог квалитета“, претвореног у друштвеног аутсајдера због својих виших убеђења. Стога је потребно бити трезвен и опрезан, јер су замке непријатеља нашег спасења свуда. Мудрошћу и проницљивошћу испуњене су речи једног од исповедника побожности 20. века, светог Серафима Богучарског, који је изговорио следеће: „Ма колико љубазни били они са којима радите, не попуштајте и не остављајте став озбиљности и поштовања. Запамтите да ће и најмања ваша лабавост, присност, фамилијарност и слободно понашање бити повод за оговарање и лишиће вас сваког ауторитета, достојанства и тежине“. Ова наизглед узнемирујућа упутства потпуно су разумљива и са становишта његовог огромног духовничког искуства и са становишта мисије коју је обављао у Бугарској. Као представник Руске православне цркве, деценијама је испуњавао мисију исповедника и дипломате на највишем нивоу. То се огледало у његовом опхођењу са мноштвом људи из различитих сфера живота – искуством извученим из сурове стварности земаљске Цркве. Свако од нас је борац у немилосрдној борби, измучен својим скривеним демонима и споља нападнут од стране небеских духова злобе. Свака душа је болесна, али доживљава свој недокучиви и дубоко лични ритам у свом излечењу, пролазећи кроз болне фазе своје личне метаноје. Мајка Црква као васељенска Витезда својим раширеним рукама грли сваког новопридошлог зараженог грехом и нуди му индивидуални рецепт преко од Бога постављених пастира – терапеута за садашњи и будући живот. Свако се бори у свом малом рову и носи ожиљке своје личне апокалипсе. Христос нас је упозорио да ћемо бити искушавани до краја и нико од нас неће доћи међу Његове изабране, а да не буде искушан у оштрој врућини искушења. Његово царство се мора освојити трудом и унутрашњом борбом. Међутим, позвани смо да будемо посланици Божији у овом пустом и грехом натопљеном свету. Ми смо дужни да овај рат водимо не само горљиво, већ и мудро и са пажњом према себи и према потезима непријатеља нашег спасења, пазећи да и ми не будемо у искушењу. о. Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg1 point
-
Архиепископ Јован (Шаховској) - Психологија поста (2. део)
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Дођите к Мени сви који се трудите и оптерећујете се и ја ћу вас смирити...и учите од Мене...и наћи ћете покој душама својим... јер је Јарам Мој благ и бреме Моје лако. Болесним, немоћним и трудницама није наређено да посте. То им је већ дато у болести и боловима и слабљењу њиховог физичког састава. Зарад духа и сврхе свог живота, они треба да ојачају своје тело земаљском храном. За њих је пост само кротко и стрпљиво прихватање и трпљење живота и његових мука, у покајном стремљењу ка Творцу и Спаситељу, у захваљивању Му на свему. Исто се може односити и на оне који живе у зараћеним земљама у којима су уведена ограничења у исхрани. Пост у овом случају представља покорно и кротко прихватање свих ових ограничења. За здраве, јаке људе, којима вишак телесне снаге спречава молитву, целомудреност и смирење, телесни пост је велики благослов. Он им је чак и физички веома користан. Медицини је добро познато да се болести разних унутрашњих органа (нарочито у другој половини живота) много лакше развијају од преједања него од неухрањености. Сита особа се увек осећа боље него што јесте, а њена доброта не долази из дубине њеног срца, већ из дубине стомака. Сладострасна особа, ослабљена добро ухрањеним и доконим животом, често је склона самозадовољним импулсима и мислима. Њена доброта је изграђена на песку (Мт 7,26). Дуваће ветрови, реке ће се излити, и та кућа ће пасти. Другим речима, смрт ће доћи, а последњи минути земаљског живота ове особе и њена душа ће се суочити са страшном вечношћу, у којој неће наћи ништа себи сродно или блиско. Али чим такав човек (и било ко уопште) мало пости, угњетава плот, сужава животни простор на земљи некаквим самоограничавањем, тај ће видети сву своју бунтовну егоистичну природу. Зато су многи који посте љути и раздражљиви, али чим поједу нешто укусно постају кротки и љубазни. Али шта вреди та њихова кротост, која је последица задовољства или угађања чулности? У породицама се таквим особама обично каже: боље једи и немој да се љутиш и немој да нам будеш суморан и неподношљива... Шта је у томе узвишено и истинито? Ништа. Ово је духовни човек у свом природном елементу, који не разуме шта је од духа Божијег, а шта од духа тела; способан је да побрка и помеша два различита мира своје душе. Али човек мора проћи кроз сав бол откривања свог грешног подземља. Треба обуздати, узбуркати своје тело, своју душу; треба да се лишимо неких својих вредности, неких својих страсти и погледамо каква је наша унутрашња природа. Треба да пред Богом и пред самим собом скинемо одећу која нас краси и сакрива наше недостатке, одећу попрскану духовима цивилизацијске самообмане, и погледамо у гној наше болести који може бити погубан за душу . Томе нас учи Велики пост као права и најсавршенија хигијена човека. Увредимо мало себе, своје духовно-плотско ја. Почнимо са храном... Да ли се душа буни или не? Да видимо и региструјемо њено стање. Нарушимо њен себични мир. Обуздајмо њене духовне наклоности, покушајмо да се ослободимо свега, како бисмо и последњу дубину свог духа предали Господу Исусу Христу, Његовом духу, Његовој чистоти, Његовој истини. Неће сви покушаји бити успешни, али неуспеси ће нам показати сву нашу слабост, духовно сиромаштво. Пост открива сву недоследност, сво духовно сиромаштво човека и открива силу Божију која делује у овом сиромаштву, у људској слабости. Ово је већ огромно достигнуће Великог поста у питању човековог самопознања и богопознања. Пост открива човеку његову двојност - телесно и духовно... Од власти таме човек се може ослободити само молитвом и постом (Мт. 17, 21), како је рекао сам Оснивач људског живота. Молитва без поста, односно без слободе срца од свега у свету, од свих вредности, зависности и везаности душе и тела, није молитва, већ многословље. Не будите, каже Он, као незнабошци, који мисле да ће у многим речима својим бити услишени (Мт. 6, 7). Отац зна шта нам треба. Њему не треба толико сам наш захтев као такав, него Му је потребно сједињење нашег духа са Њим, са Његовим Духом. Кроз молбу, кроз покајање, кроз захвалност или слављење, наш дух постаје сродан са Духом Божијим и тако оживљава, васкрсава, налази у Њему своју најблаженију бесмртност. Зато молитва, као изговорање појединих речи, још није молитва. Права молитва је условљена ослобађањем срца од греха, од зависности од пропадљивих ствари - макар на тренутак! Пост је, по свом спољашњем изразу, наравно и вежба у смислу стицања искуства. Обучите своје тело и своју душу, ублажите своја осећања, очистите свој ум, опремите свој животни брод за сусрет са вечношћу, а пре ње последњу олују, последњу доживотну поплаву: смрт. Смрт је представљена и онима који о њој размишљају и за њу се мудро припремају, и свима осталима који скривају своје главе у песку ситних осећања и доживљаја. Међутим, људи не избегавају своју смрт тако што се труде да о њој не размишљају. Исто тако, само размишљање о смрти није довољно. Морамо размишљати чисто, мудро, сврсисходно, религиозно. Пост нас овоме учи. Уклања не само заборав смрти, већ и неозбиљно сећање на њу. Религиозно сећање на смрт је сећање на крај целокупне старе номенклатуре вредности и искустава овог живота и преподобно сећање на нови, бесмртни живот у свету вечне божанске истине и хармоније. Хришћанско сећање на смрт је сећање на обећани Живот, на будући тријумф Живота иза уског улаза у смрт. Зато је хришћанско сећање на смрт увек светло. Оно охрабрује и јача човека у овоземаљском животу, јер кроз њега он сагледава семе будућности већ овде. У свим привременим појавама он налази бесмртни смисао, види одразе непроменљиве и светле вечности. Пост изоштрава визију целокупне временитости овога света и стварности света будућности. Пост продубљује осећај одговорности за овоземаљски живот, за свако дело и реч, за сваки тренутак. Доводећи нас до сазнања о нашим слабостима, пост нам олакшава однос према манама људи око нас. Губавац који открије своју болест прићи ће ближе и лакше другом губавцу. И сви свети су се дотакли познања своје грешности и слепила своје природе кроз пост и кроз њега су се уздизали до све веће жеђи за савршеним животом Христовим. И пригрлили су са милосрдном, саосећајном љубављу сву грешну, уздишућу творевину, сматрајући себе њеним најнесавршенијим изразом. Новог човека ствара Господ из покајања, као што је и стари створен од праха земаљског. Господ удахне свој дух Живота (1. Мојсијева) у људско покајање, као у прах земаљски, и сазда човека по свом лику и подобију. Пост и покајање чудесно обнављају печат Божији на нашем лицу; у очима, у речима, у мислима и најскривенијим мислима, огледа се и сија кроз нас у свету Царство Божије. Старо, избрисано, бесмислено, осољено постаје ново, дух Христов; печат Духа Истине пада на човека за цео његов живот, за цео његов век. Он постаје прави човек кроз Богочовека-Христа, који је сјединио Бога са човеком. Из онога, ко савлада уздржање, израстају невидљива анђеоска крила и лагано га привлаче у нови живот... Тело и душа се постом преображавају у духовно. Смисао живота је пронађен, а човек који има веру и вољу да се ослободи од све своје себичности и гордости, добија дар да постане слуга Божији. Прави слуга Божији је исто што и пријатељ Божији, син Божији. Ово је личност ослобођена зла, неистине, клонулости у својој грешној ограничености.1 point -
Митрополит Амфилохије – бесједа у Недјељу о блудном сину
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у манастиру Острог, 24. фебруара 2019. године У име Оца, и Сина и Светога Духа. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога.” Давно је то записао Свети пророк Божији Давид. И не само што је описао оно што је осјећала душа његова, него је кроз те ријечи изразио жеђ, дубоку и најдубљу жеђ, свакога човјека и свакога људскога бића од настанка свијета до данас. Нема људскога бића које није жедно и гладно Бога, које није жедно вјечне божанске љубви и вјечне истине Божије, вјечнога живота. Иза свих људских трагања, иза свих људских филозофија и религија, од памтивијека па до данас, скрива се та жеђ за истином, жеђ за Богом живим и вјечним, жеђ за остварењем оног вјечног и непролазног људског достојанства. Ево, једнога мјеста гдје се та жеђ за Богом живим и истинитим посвједочује кроз вијекове. Колико је душа жедних и гладних Бога, истине Божије и Божије љубав, дошло овдје, у ову пећину коју Свети Василије грије својим сузама кроз вијекове?! Овдје непрекидно долазе жедни и гладни живога Бога, они који се рађају у овоме свијету и они које не може да засити храна ни тјелесна, али ни она душевна коју свијет и људска мудрост дају. Сви они, а и сви људи, чезну за тим вјечним животом, испуњени том вјечном глађу. Ми данас, научени од Цркве Божије, обиљежавамо и ону другу недјељу, којом почиње овај велики Васкршњи пост. Прва недјеља је била Недјеља митара и фарисеја, цариника и фарисеја. С једне стране цариник, покајник, који је стајао у углу Цркве и вапио: ,,Помени ме, Господе, у Царству Твоме и опрости ми Господе гријехове моје”, а с друге стране је фарисеј, који је био самоувјерен, који се поуздао не у љубав Божију, не у истину живога Бога, него се поуздао у неку своју врлину, лажну врлину. ,,Све сам ја испуњавао, Господе, све што си Ти тражио.” Тако је самољубиво говорио тај фарисеј, док је онај цариник био свјестан својих гријеха, своје огреховљености и вапио је пред Господом. А данас ова друга недјеља, такође, говори о оном блудном сину, који је тражио од свога оца да добије своје имање и оде од њега. И Бог, који бескрајно поштује људску слободу, који је ради слободе и створио човјека, Својом божанском слободом и божанском љубављу, Он му је дао да иде гдје је наумио. И отишао је и потрошио је све што је имао са блудницама, у блуду и у гријеху проводећи свој живот. И када је све потрошио и остао без ичега, хранећи се на њивама глади, онда је дошао код неког домаћина, чувао је свиње и пожелео да се храни оном храном којим се свиње хране, испуњен је био свињским животом. И онда је спознао сву дубину свога отпада, свога отуђења од Бога, од себе и од своје природе. И у њему се појавила та жеђ за Богом истинитим, за Оцем небеским, кога је напустио и чија је блага потрошио. Имање које је добио од Њега, а то није само тјелесно имање, него и сви они дарови којима га је Бог био обдарио и ум његов, и срце његово и душа његова, све је то потрошио. И завапио: ,,Код оца мога постоје слуге које се хране и живе боље него ја. Нијесам достојан да се назовем више његовим сином. Али ћу завапити да ме прими као једнога од својих слугу.” Као што смо чули из дивнога Јеванђеља, вратио се дому, а отац, који је Бог љубави, Бог бескрајне доброте и милости, није га одбацио него је чак потрчао њему у сусрет да га загрли, да га пољуби и да му пожели добродошлицу и повратак себи, и његовом оцу и њедрима његовим. И наредио је да се припреми гозба у његову част. А старији син, попут онога фарисеја из друге приче јеванђељске, кад је чуо о чему се ради, онда је позавидио и није хтио да узме учешћа у радости свога оца и свога брата, да га загрли и да га прими, него је изговорио оне ријечи које многи од нас изговарају када се врати неки грешник, када се врати себи, врати Богу и светињи Божијој. ,,Ево, ја сам непрекидно с тобом, никад те нијесам напуштао, а ти њему припремаш гозбу, а за мене никада нијеси ни јаре заклао.” А Господ, Отац небески, ће да каже: ,,Све што је моје, то је твоје. Зар не треба да се обрадујемо овом повратку брата твога, а сина мога што се вратио себи? Што се поново у њему појавила та жеђ за живим Богом, за Његовом истином и Његовом љубављу.” Дакле, то се догађало и у ово наше вријеме. Сјећам се, колико је било оних који су у тешким временима остали вјерни Цркви Божијој, па кад су видјели оне који су отуђени били од Цркве, а није их мало било, и данас их много има. Па кажу: ,,Не може се од њих ући у цркву.” Попут онога старијега сина, они говоре: ,,Ми смо остали вјерни, а њих Бог прима и награђује као да не брине о нама.” Дакле, понавља се та прича из Светог јеванђеља кроз вијекове и дан данас се понавља. Али блага вијест Божија и сам Господ нас учи да је опроштај оно што је основно својство Божије и да је узајамно праштање оно на шта смо призвани и на шта нас Црква Божија призива, јер нема никога на овој земљи који је без гријеха, сем живога Бога. Зато се враћамо и призвани смо да се вратимо Божијој љубави. Да се вратимо Богу као вјечној љубави, Њему који грли сву Своју дјецу без обзира којим путевима та дјеца ходила. Само ако се врате кроз покајање очевидно, које је најдивнији плод људскога поштења и људске мудрости. Зато и није случајно да је Господ Своје Јеванђеље, Своју проповјед, послије Крштења од Јована Крститеља, послије Богојављења и послије искушења у пустињи, започео ријечима: ,,Покајте се, јер се приближило Царство небеско.” На покајање је призвано свако људско биће, да има то осјећање, као и овај блудни син, а сви смо ми блудни синови. Свако треба да се врати своме Оцу Божијем и да се присаједини своме Оцу небескоме и да се пробуди у њему та жеђ за вјечним и непролазним животом. ,,Жедна је душа моја Бога, Бога живога!” И опет кажем, хајде да се код ћивота Светог Василија сви исповједимо и да завапимо светом богоугоднику Божијем, који нас, као отац милостиви, прима да цјеливамо свете његове мошти, освештане силом Духа Божијега и који нас призива да идемо оним путем којим је он ходио, којим су ходили сви свети Божији људи, од првих апостола и од светих пророка до данас. Призива нас да ходимо тим путем, а тај пут јесте пут покајања. Пут буђења те жеђи за живим Богом, јер Бог није Бог мртвих, него Бог живих. У Богу су сви живи. Остао је жив и тај блудни син у Њему, јер оно што је најдубље у њему није могло да изгуби ту силу Божију. Као и Јов, гдје је Бог допустио да га се свега дотакне демонска сила, али душе да му се не дотиче. Његов коријен, његово биће припада Богу и из њега увијек израсту нове младице, из дубина бића његовог. И тако за сваког човјека, свако људско биће, тако и за нас који смо се сабрали овдје код ћивота Светог Василија. За све нас има наде, има здравља душе и тијела. Само треба имати вјере дубоке, непоколебљиве и наде у живога Бога и треба имати љубави. Као што је говорио Јефрем Сирин: ,,Духа смиреноумља, духа цјеломудрености, трпљења и љубави подари ми Господе и даруј ми да не осуђујем ближњега свога, брата свога и сестру своју, јер си благословен у вијекове вијекова. Амин.” Нека би нам ова припремна света недјеља за Велики пост помогла да се отријезнимо, да се вратимо у наручје Оца нашега небескога, да се поклонимо Њему свим срцем својим, свом душом својом и свим бићем својим, жедни Бога живога, Његове љубави и Онога ради чега нас је Бог и створио овдје на земљи, а то је управо Дух Његов Свети, Његово вјечно Царство, Царство Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2024/03/03/mitropolit-amfilohije-besjeda-u-nedjelju-bludnog-sina/1 point -
Добротворни концерт за нови храм у Овчи
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Други добротворни концерт духовне и етно музике, на коме ће бити прикупљани прилози за градњу новог храма св. Архангела Михаила у београдском насељу Овча, биће одржан у суботу 2. марта 2024. године у Дому културе Овча, сазнаје Радио "Слово љубве". Добротворни базар почиње у 17 часова, а концерт који ће окупити велики број извођача почиње у 19 сати. Цена улазнице је 500 динара, а сав приход од концерта намењен је градњи новог Светоархангелског храма. Извор: Радио "Слово љубве"1 point -
Зашто људи не иду у цркву? Шта мисле свештеници
александар живаљев је реаговао/ла на JESSY за a Странице
Свештеник Михаил Васиљев: Прво, зато што је то тешко. Друго, зато што је то неугодно за савременог човека који је веома прагматичан по свом погледу на свет. Треба губити своје сопствено време - савремени човек живи у илузији да нема довољно времена, иако му то не смета да га губи например поред телевизора. И човек све време живи тим временом које у ствари често узалуд губи. Он стоји у Цркви и чини му се да има много неодложних послова, и да треба негде да жури. И заиста - то су знали још древни подвижници благочестивости - тешко је и необично остати сам са собом, а камоли прићи Богу и бити с Богом, у Кога можда и верујеш, али још не видиш довољно. Наравно, све то заједно доводи до тога да савремени човек бесциљно провод значајан део свог живота, и не може да нађе времена да буде или одстоји, или бојим се чак и да изговорим ту реч - да се помоли на Богослужењу. Игуман Петар (Мешчеринов): Један од узрока због кога људи не схватају хришћанство и удаљују се од Цркве је тај што су Јеванђеље - у буквалном преводу “блага вест”- заменили неком злом вешћу. Основа наше вере - Васкрсли Христос, васкршња радост коју може да осети сваки човек - се замењује проповеди о светској масонској завери, о скором доласку антихриста, о злим духовима, аду и вечним мукама. Христос представља само средство за избегевање истог - и то не сам Христос, већ спољашња оцрковљеност, испуњавање обреда, механичко стајање на васкршњим службама. Резултат тога је да се религиозне душевне потребе не задовољавају. И зато се многи људи који искрено траже Бога држе подаље од такве Цркве. Она им се чини као нека чудна установа у којој су људи помешани на тајном масонству и са злим духовима. Наравно да постоје и зли духови, и “тајна bezzakonja”, као и антихрист који ће се и појавити напоселтку. Али није то страшно, већ је страшно то што све горе наведено представља основу проповеди и из неког разлога се назива Православљем. Свештеник Александар Лаврин: Мислим да овде узрок није у атеизму. Данас нема много атеиста, а и раније убеђених није било много. Људима је по правилу својственија религиозна равнодушност. И када се после пада атеистичке идеологије показало да многима није страно постојање духовног света постао је јасан озбиљан узрок због кога људи не иду у Цркву: само по себи то признање “оностраног” ништа не мења у човековом животу. Прави религиозни живот почиње онда када човек зажели да Бог буде на првом месту у његовом животу. А то није увек једноставно и захтева напоре од човека: тражење и труд. Не смемо да заобидејмо ни споредну и за нас црквене људе горку истину. Многи људи не иду у Цркву зато што ми хришћани сами за то дајемо повода. У религиозном животу је постојао велики прекид, многе традиције су изгубљене, а пре свега - традиције трпљења и смирења. И људи често нажалост не налазе у хришћанима пример јеванђељског живота. И ми свештеници, пастири такође томе доприносимо. Изашли смо из средине “религиозне заборавнсоти” и такође се учимо хришћанском животу. Али цена наших грешака је далеко већа од цене грешака парохијана, онда када ми не пружамо срдачну топлину и разумевање. Ја то добро знам, примећујући понекад на себи небратски и пристрасан однос - на исповести, у разговору са људима ... Зато данашња Црква не представља толико место духовног подвижништва, колико болницу, која прима болеснике и инвалиде. Значи у њу и одлази онај ко је признао своју болест и жели да се лечи. Свештеник Николај Емељанов Најзадивљујуће је то што људи иду у Цркву, јер се у Русији после целе епохе гоњења, религиозне некултуре и неписмености савремени човек рекло би се није у могућности да пронађе традиционалну духовну културу и веру. Савремена мода, масовна култура, страшна пропаганда, па понекад чак и данашња државна политика представљају препреку за то. Међутим упркос свему многи проналазе ту духовну културу или јој веома теже. То је увек процес веома личан и веома тежак. Он захтева рад на себи, много смирења и покајања, што никоме никада није било једноставно. Господ у Јеванђељу, обраћајући се ученицима, назива их “со земљи”. Со је значајан и веома стар религиозни симбол. Поред других, она има и веома једноставан може се рећи суштински смисао. У храну се увек ставља мало соли - једна кашичица на велики лонац -али је храна без ње безукусна. Та “со” су они који само не “гледају издалека” или чак “одлазе у Цркву”, већ живе по вери црквеним животом, - таквих људи је увек било и биће мало. С друге стране, од самог друштва па чак умногоме и од државе зависи, хоће ли оно бити окренуто ка високој духовној култури или ће његов живот изгубити своју “со”, постати “безукусан” и бесмислен. Јеромонах Макарије (Маркиш): Ја сам петанест година морао да живим и радим далеко од Русје, у америчкој држави Масачусетс. У Сједињеним Државама тешко се може замислити да човек који себе назива православним није редовно у Цркви. То се једнако односи и на оне који су примили Православље, као и на оне који су се у свом зрелом узрасту вратили својим националним и културним коренима. И наравно на оне који су слично трговцу из јеванђељске приче, који је пронашао бисер непроцењиве вредности, пришли у Православље “споља”. Приметите да је и за једне и друге и треће карактеристично интересовање за религију уопште а посебно за Православље. Нека незнање и доминира на културно-друштвеној сцени, али људи га савлађују и долазе у Цркву. А ако се уопштеније одговори на питање ... Примењено на људски живот, питање “Зашто” даје огроман простор за одговор, и шта год да се одговори биће у већој или мањој мери истина: зато што не желе, што нису навикли, што немају времена, што немају потребе за тим, зато што им је тамо тесно, хладно, вруће, загушљиво, досадно и сл. Коренити узрок је наша слабост, несаборност, раслабљеност, неодговорност, равнодушност. Наш грех. Ако би се питање прецизирало на следећи начин: “Укажите нам разлог који је данас најреалнији”, онда бих ја одговорио: незнање. Да би се оно одстранило, потребно је омогућити просвећивање у школама и мисионарску проповед по местима и у СМИ-а, у чему ће нам Господ помоћи. Свештеник Јован Охлобистин: Када је тек почињало поновно рађање Православља, сами верујући људи и свештеници су ненамерно радили много тога што људе може да одврати од Цркве. Као на пример старице које су викале на младе девојке које су први пут ушле у Цркву у панталонама, сви ти млади старци и младе старице са својим “пророчанствима” и полупаганским “поукама”, као и чудна хистерична литература која се назива “православном”. Па затим сва та засташивања од стране свештеника да сте сви ви страшни грешници, неваљалци. Одмах разделите сву своју имовину, а сами падните на колена и идите у планине. И без обизра на све неће вам бити опроштено ... Просто ме језа пролази кад се сетим свега тога. Дошло је до тога да је сам Свјатијејши Патријарх морао да се умеша. Многи људи који су први пут ушли у Цркву и сусрели се с таквим односом према себи су помислили: боље да одем негде у будизам, тамо није све тако мрачно. Наравно временом су се додале теме за критику, а међу њима и поседовање телефона и аутомобила од стране свештеника (интересантно, а како без тога знати да ли треба посетити неког болесног парохијана?) и тако даље. На срећу, постепено се изглађују сва та изобличавања у односима између светских људи и Цркве. Престали су да застрашују народ, а све више људи долази у Цркву. Сада можемо верницима да пружимо оно што је најважније - љубав, а не строгост, јер Бог и јесте Љубав. Свештеник Дионисије Подзњајев: Мислим да су узроци различити. Постоје просто људи који не верују у Бога - ту нема никаквог коментара. Сећам се једне старије даме која је говорећи о црквеној служби упоређивала је са позориштем: “Два-три пута се може ићи на представу, али не и више од тога ...а истоветне службе из дана у дан - то је страшно, мора да је једнообразно и досадно!” Ту је очигледно присутно незнање мољења у Цркви, непознавање службе, несхватање смисла онога што се дешава. За многе је тај језик, који је најбогатији и најлепши, потпуно недоступан. Треба се више говорити о смислу Богослужења, и омогућити људима да схвате да се у Цркви могу сједнити са небеским, и постати већ на земљи причасници Неба. У ствари људи не умеју да у Цркви пронађу оно најважније - опит Неба. Због чега? Због тога што понекад траже нешто друго. И онда то не налазе и разочаравају се. Можда њима и није потребан тај опит Неба ... Али све остало је другоразредно. Многи не могу да себе приморају да практикују духовни живот - као што је Господ рекао: “Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају” (Мт. 11, 12). - а људи су лењи да се моле, тешко им је да посте, ум се није навикао да буде усредсређен, стиде се да се исповедају! То су главни разлози. А ако се говори о више спољњем поретку, онда је то - заузетост свештеника, њихова понекад хладна пажња, ... Понекад је то - грубост парохијана, данас тако распрострањен примитивизам ... То је највећи проблем за оне који стоје на црквеном прагу и надају се да виде Лик у њеним чедима. Протојереј Игор Пелинцев: Невоља је наравно у томе што у народу постоји одређена религиозна самодовољност - скоро 80% Руса себе сматрају православним хришћанима. “Ми смо крштени...”, “ми ништа не одричемо...”, а такође “истина, ту нешто има ...”Ако се тим тврдњама дода још и то да многи људи заиста dolaye у Цркву само једном или двапут годишње (на Васкрс да упале свећу ...) онда се може закључити зашто је такав црквени живот у народу. Неки се чак причешћују (једном годишње или чак једном у неколико година) не знајући да узимају учешће у великој Тајни. Правим црквеним животом живи само 1-3% Руса. Сагласно томе, наш православни народ представља главног потрошача масовне “духовне” културе - активно обновљениг паганства с његовим уобичајеним атрибутима - хороскопима, гатањем, исцелитељима и религиозном равнодушношћу и прихватањем свега. Црквени живот није тако занимљив као савремени “мистицизам на дивану” - и зато се нема потреба за њим. Црковност треба учити, али то не налази одзив у души савременог човека, који је навикао да користи “духовну фаст-фуд” (духовну брзу храну). С друге стране је очигледно да наша драга и многострадална Црква још не налази у себи довољно снаге да крене у сусрет народу. Неки свештеници и неки мирјани сматрају да Црква не треба да снисходи савременом човеку, већ да га издиже изнасд света који гине. То је тачно по смислу али не и по тактици. Ти људи сматрају да не треба нигде ићи - коме треба, доћиће у Цркву сам и ми ћемо их свему научити (чак штавише под “свим” се подразумевају спољње ствари - како се крстити, како стојати на служби, итд, а богословље - оно је за богослове). Треба нешто рећи и о православној “фаст-фуд”. Постоје заједнице које шпекулишу са мистичним осећајима савременог човека, која су често затрована неопаганством, и они својим члановима у замену за праву диховну храну дају сумњиву храну. Уопштен назив таквих заједница је: “Како избећи крај света и остати са својима”. Пут таквих заједница је секташки и супротан Цркви и здравом разуму, али он неке људе веома привлачи одвраћајући их од праве православне црковности. Велику улогу у расцрковљавању неоцрковљених играју наравно и СМИ-а. Она с једне стране уносе нове (а у ствари - старе) паганске вредности, а с друге стране прљају обновљено Православље, приказујући друштву Цркву и Њене слижитеље крајње негативно. И резултат тога је да народ бојажљиво тапка у месту и пролази поред, а свештеници са верним парохијанима извирују иза црквених врата у нади да ће још неко свратити код њих, и да ће их свему научити. Јеромонах Сергеј (Рибко): Прави узрок је у томе што човек просто нема посебну жељу да иде у Цркву. Док је млад и пун оптимизма, њему није до тога. Он гледа на живот кроз ружичасте наочаре, кује своју светлу будућност ... И тек кад одрасте и суочи се са животном реалношћу, почиње да размишља и да се упознаје са хришћанским вредностима - и често као резултат тога долази у Цркву. То су обично људи зреле доби, старији од 40 година. Поред свега, срећу се млади људи који су од младости посветили себе Богу. Они су или рано преживели неке трагедије, или су се разочарали у овоземаљске вредности, или су то чисте душе које је Бог призвао. Ја сам такве људе често сретао иако је такав човек у данашње време - право чудо. Дешава се да се неко оцркови са тридесет или чак и са двадесет година иако за то не постоји неки видљиви узрок - несрећна љубав, животне трагедије, и сл, - не. Ко има отворено срце - њему Бог прилази раније. Протојереј Александар Сорокин Уопштено говорећи људи долазе у Цркву, додуше ретко. Ако желите да кратко одговорим узрок је наравно у самим људима. Притом, како у онима који не иду у Цркву, тако и у онима који иду. Не треба доказивати да је сваки човек религиозан по својој природи, и он ту своју религиозност изражава на разне начине и у разној мери. Али проценат оних који своју веру исказују јавно и свесно као веру у Бога, о Коме учи Библија - није тако велик. А још мање их је међу онима који одлазе у Цркву. То је због тога што многима ни до дан-данас није јасно шта је то Црква и зашто је човеку без Ње тешко и лоше. Опште прихваћено мишљење о Цркви се толико укоренило у свести већине људи, да они не могу да схвате да је Црква нешто сасвим друго, сем бригама преоптерећени свештеници и малодушни мирјани. Многи Цркву поистовећују само са свештеничком јерархијом, то јест сматрају је као неку организацију, која врши одређене функције. А новозаветно учење о Цркви као хришћанској заједници, окупљеној око Васкрслог Христа, је мало познато већем броју људи. И невоља је у томе што многи људи и у самој Цркви не долазе одмах до тога сазнања па тиме не доприносе приласку Цркви других људи који зато у Њу ни не долазе. Протојереј Аркадије Шатов: Људи не иду у Цркву из разних разлога. Неки зато што мисле да је хришћански Бог исти као и сами недостојни хришћани. Неки не иду зато што их привлачи овај свет, и важнији им је спољашњи лажни сјај, као што су за дивљаке важнији стаклени бисери, него грумен злата. Неки не иду због лењости, а неки зато што их Бог још није призвао. Неки од тих људи који не иду у Цркву су поседнути злим дусима, неки су - глупи ...Неки други опет не долазе у Цркву јер су издали Бога. Људи не иду у Цркву јер како каже Јеванђеље један је купио њиву, коју треба да обрађује, други волове које треба да упреже, а трећи се недавно оженио. Зато они не долазе на брачну гозбу (Лк. 14:1). Јеромонах Калистрат Романенко: Као прво, људи ипак не иду Цркву, па ни у моју, иако не сви и не често. Али за ову годину дана откако сам ја овде, нема ниједног човека из станичне експедиције који је пропустио неку службу. И то не екскурзију, већ управо службу, Божанствену Литургију. Постоје људи који одлазе у Цркву али не тако често. Они су без обзира на то верујући и православни. Ја не могу да кажем да је њихова вера лошија од моје, иако сам ја свештеник и служим Божанствену Литургију. Други опет не иду у Цркву зато што не знају да је то Божији Дом. То су просто непросвећени људи, који не схватају зашто треба стајати два сата на служби и слушати неразумљиве песме и молитве. Али то је обично само дотле док "печени петао не клоне". Тада почињу да питају: “Шта ја треба да урадим да би ме Бог услишио?” А неки људи не долазе зато што виде како свештеник живи - користољубивије и похотљивије од других неверјућих људи. Знао сам једног човека који је у већини ствари испуњавао јеванђељске заповести (притом ниједном не прочитавши Јеванђеље), али није почео да одлази у Цркву, због тога што се свештеник није баш најбоље понашао. Од свештеника се данас захтева да мирно, корак по корак васпитавају и оне који ретко долазе у Цркву показујући им живот у Богу. Треба проповедати, и то пре свега сопственим животом а не речима, испуњавајући речи Светог Писма: “Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима” (Мт. 5:16). http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4681 point -
@PredragVId Ja koristim Premiere Pro, dobar ali mora da se plati. Bas je za profesionalce, a ja to nisam. Za hobi je skupo. Znas li neki besplatan program da probam?1 point
-
1 point
-
1 point
-
Наша општа песмарица
PredragVId је реаговао/ла на NinaD за тема
Došljak Predeli, ljudi, i svugde je lepo, svugde neko moj. Samo ponekad, samo od sebe, sve učini se strano. U misli dođe, ko će znati zašto, jedno nebo, reka... Bez svrhe je i ne postoji. Tek trag u sećanju. Ipak, tog trena, kao da svet stane. Kao da iz kosmosa gledam Zemlju i bojim se, sleteti nikada neću.1 point -
Даље ако су сви мртви већ у есхатону и у телу онда њихова јављања живима морају бити у том васкрслом телу. Међутим није тако. Напротив. Већина оних који су имали виђења својих покојних их је видела као духове а не као телеса, нити су кад с њима јели, нити шетали нити пили ракију. Већ једино разговарали-размењивали информације јер се не може тачно утврдити како је то чињено да ли неким гласом или мислима или ко зна већ како. Даље, због неких додатака у житијима не можемо одбацити сва искуства из житија. Онда бисмо исту праксу требали применити и на Св. Писмо јер и оно је пуно додатака тако да нам на крају не би остало ништа. Тј. остало би нешто у чега не бисмо могли имати поуздање да је нешто. Да је право сведочанство вере. Даље нису ту само житија него искуство Цркве од 2000 година. Вас романтичаре и зилоте које већ 25 година слушам како се враћате некој древности искрено не сматрам за озбиљне истраживаче. Сви нешто траже на почетку као да је потоња историја Црква сва била фалш. Па се онда буне зашто се СПЦ зове Српска што се не зове Пећска па још веле мање би нас мрзели када се не би звала српска. Како да јок, мрзели би нас исто само ми више не би знали ко смо. Мада то ни овако не знамо, али макар имамо потенцијал да сазнамо. У суштини код вас нових теолога одсуствује историчност. Просто немате осећај за историјски ток. Вама је све исто и пре 1000 и пре 2000 и пре 3000 година. Али није тако. Историја има свој ток и прогрес и циљ, оно што се десило претходно у историји није без везе, има свој смисао, има своју сврху. Ако то одричете онда одричете и Бога као устројитеља спасења човека и света. Оно како је Бог зна зашто је. Вера Авраамова и вера Мојсијева су иста вера али нису на истом нивоу. Постоји историјски ток између Авраама и Мојсија и он је собом донео нешто. Вера Мојсијева и вера Исусова су иста вера али нису на истом нивоу. Не ставља се ново вино у старе мехове. Вера апостола и вера светих отаца последњег васељенског сабора су иста вера, али нису на истом нивоу. постоји прогрес. Назидање. Данашња православна вера и вера Св. Кирила и Методија је иста вера али није на истом нивоу. Волим ја вас реформаторе да читам али нема ту шта суштински да се реформише, да се дозида има али да се враћамо на оно од пре 3000 година то је заправо враћање у забавиште а ми треба да идемо на факултет. Мени ово личи на још један покушај повратка "древности" па се прибојавам да ће настати неки нови Аватермити. Мислим у суштини је све једно шта ће бити с човеком по смрти, дал' ће прескочити историју за трен па васкрснути или се негде "скућити" у духовном свету попут анђела, па одатле чекати васкрсење. Суштина је у поверењу у Бога, ако га човек нема џаба сва умовања и Јудејска и Греческа.1 point
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.