Најбољи чланови

Истина је да се Бог открива у свакодневном животу људи, у једноставном, малобројном и непосредном. Не треба ти посебно место да сретнеш Бога. Не постоји место где се Бог не може појавити, које је оставља нетакнутим својим присуством. Али ми у ово не верујемо. Не можемо да прихватимо да се Бог манифестује на радном месту, у нашем дому, у нашем комшилуку, у нашем свакодневном животу. То резултира тиме да Он стоји поред нас, а ми Га тражимо далеко и у неким идеалним условима. Али Он се открива у „празнику безначајности“ Када би наша религиозност била здрава у свим својим манифестацијама, она би имала утицај на наш начин живота. То је хришћанство. Према православној духовности, нема друге проповеди осим начина на који живимо. Наш однос са Богом и Црквом се, најчешће, исцрпљује у утилитарном приступу. Ми у цркву долазимо са утилитарним и захтевним елементима, да примамо, а не да дајемо. Не тражимо Христа као однос и начин живота, већ само оно што нам Он може дати. Не самог Бога, већ оно што нам Он даје (нпр. здравље, профит, посао, децу, успехе итд.). Они који долазе у цркву треба да знају зашто су дошли и зашто остају. Црква не би требало да се изгуби у комуникативном дискурсу, слоганима и упечатљивости, већ је њен значај у суштини и значењу. Није ствар у томе да се људи само доведу у цркву, већ и у томе како да их задржимо. А задржаћемо их тако што ћемо им дати живот, а не идеологију. Црква треба да буде заједница односа, место сусрета са личношћу Христа и наших ближњих, где истина престаје да буде идеја и постаје личност, дијалог и однос, где однос побеђује идеје. Васкрсење претпоставља распеће, а ми то заборављамо. Желимо васкрсење без крста, радост без преузимања личне одговорности. Без жртве нема васкрсења на свим нивоима живота. Не би требало да верујемо или прихватимо било какав успех који није изграђен на неуспеху. Тешкоће су увек прилике да се постојање и живот сагледају другачије. Искушења, било на индивидуалном или колективном нивоу, увек крију нешто ново, све док смо у стању да раскинемо са старим и неуспешним. Међутим, живећи у друштву које уклања и спречава бол свим средствима и у свим приликама, одрастајући у друштву у коме преовладава перцепција да је „све кривица других“, како се може родити ново? Мора постојати духовно сазревање, током којег човек преузима одговорност и плаћа цену својих поступака. Престаћу да желим зло свом ближњем. Односим се према спољашњости као што се односим према себи. Ако у себи нисам опростио и помирио се, онда ћу споља увек проналазити непријатеље и противнике да пројектујем своју унутрашњу дисхармонију. Мирим се са другим у мери у којој сам се помирио са собом и својом сликом. Помирење, међутим, садржи и бол и боре. Постоје душе које су у животу пале у страсти и неуспехе, а ипак када их сретнете схватите да су то веома лепи људи са посебним духовним квалитетима. Свет их можда маргинализује, али не мислим да Бог чини исто. Наизглед врлинска особа, особа која осећа да је све постигла и да је беспрекорна, има ароганцију у свом погледу и покретима, и посебно у срцу, која је чини веома одбојном и опасном. Бојте се „успешних“ и „врлих“. Они су најтежи људи и, у односу са Богом, најнеприступачнији. Њихов его је толико зарастао да га чак ни Бог не може досегнути. Неуспешни, онај који осећа да је ниско пао и који преузима цену свог неуспеха, онај који нема на шта да се ослони и чији је „его наборан”, потпуно се препушта Богу и његовој милости. А то је зато што не верује у своје врлине већ у љубав Божију. Радост је избор. Не може постојати савршен живот у коме бисмо били срећни. Не постоје идеални услови. Ако чекамо да настану, једноставно нећемо бити срећни. Зато бирамо, упркос патњи и искушењима која сви имамо, да се осмехујемо и живимо мале свакодневне радости које нам Бог нуди кроз живот, како бисмо били спремни за оне велике. Отац Александар Шмеман је говорио: „Шта је срећа? То је живот који сада живимо Лијана и ја. Нас двоје, уживајући у сваком сату - јутарњој кафи, два или три сата тишине увече. Без посебног разговора. Све је јасно, и зато је тако лепо!” о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) ивор

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела https://eparhija-zicka.rs/sveti-nikolaj-zicki-vaskrsenje-hristovo-kao-osnov-razlikovanja-hriscanstva-medju-ostalim-svetskim-religijama/

Српска Православна Црква о ВАСКРСУ 2025. године ПОРФИРИЈЕ православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Догађај Васкрсења Христовог, драга наша духовна децо, централни је догађај у целокупној историји људског рода и икономији нашег спасења. Он је основ, темељ и циљ, како наше вере у Бога, тако и нашега спасења. Јер ако мртви не васкрсавају… узалудна је проповед наша и узалудна је вера ваша, каже свети апостол Павле (уп. 1Кор 15, 13-14). Сви знамо да су се Господњи ученици разбежали и напустили Христа кад је Он био разапет на крсту и умро. Они су, наиме, очекивали Спаситеља који је бесмртан и који ће и њих ослободити смрти. Речи апостола: А ми смо се надали да је Он Спаситељ Израиља (Лк 24, 21), јасно ово потврђују. Међутим, Христос је умро и после три дана је васкрсао. По Васкрсењу Христовом, када се показао жив апостолима и онима који су били с њима, сви су се поново сабрали око Њега и посведочили да је Он умро и васкрсао и да је заиста Спаситељ света. То своје сведочанство су потврдили, дајући своје животе за Христа. Васкрсење Христово потврђује чињеницу да је највећи проблем човека и целокупне творевине смрт. Смрт је последњи, највећи непријатељ творевине, каже Свети апостол Павле (1Кор 15, 26). Сваки човек, свестан тога или не, као и сва творевина, носе у себи смрт и страх од смрти, али и тежњу да смрт превазиђу и живе вечно. То се испољава на разне начине: кроз јело и пиће, природну репродукцију, стицање богатства, оснивање државе, развој науке и технике којом истражујемо природу, како бисмо у њој нашли лек против смрти, па све до негације другог поред себе, чак и кроз ратове и убијање других, борећи се за већу територију и независност од других. Па ипак, ништа од овога не може спасити човека и творевину од смрти. Штавише, овим се смрт само умножава. А ако смрт има последњу реч у историји, онда је све бесмислено. Међутим, Христос је васкрсао и сваком створењу је отворио пут у васкрсење. На који начин сваки човек и сва природа могу да превазиђу смрт? Творевина може да превазиђе смрт и живи вечно једино у заједници с Богом у Христу посредством Светог Духа. Сва творевина, укључујући и човека, будући да је створена ни из чега, смртна је по природи и не може превазићи смрт и постојати сама, мимо заједнице с Богом. Зато је Бог на крају стварања створио човека као своју икону, како би преко њега сва творевина остварила заједницу с Богом и живела вечно. Ово нам је најпре показао сâм Христос својим животом. Син Божји се оваплотио и постао савршени човек, као и ми, осим греха. Христос је читавим својим животом показивао да је везан за Бога Оца и да Му је одан, не само као Његов вечни Син, него и као човек. Није хтео да се одрекне Бога Оца за сва блага овога света (уп. Мт 4, 8-10). Чак ни по цену страдања и крсне смрти, Христос није хтео да се одрекне Бога Оца и љубави према Њему, а све ради љубави према нама и својој творевини. Наравно, Христова смрт је добровољна. Он је добровољно постао човек, узео нашу смртну природу у Своју божанску Личност да би нас ослободио од смрти, испуњавајући тако вољу Бога Оца. Бог је, наиме, стварајући свет и на крају човека као слободно биће, желео да вечни живот творевине буде плод заједнице Њега и човека, не само вољом Божјом, него и вољом и слободом човека, односно творевине. У противном, да је Бог на силу учинио вечно живим нас и творевину, наше постојање било би наметнуто, а тиме оно не би било радост већ мучење. Бог Отац је показао неизмерну љубав према Своме Сину Христу и као човеку, а у Њему и према целој творевини, тиме што Га је Духом Светим подигао из мртвих (Дап 2, 24) и учинио Га Прворођеним из мртвих. То значи да ће Бог Отац у Христу и све нас и сву природу на крају историје васкрснути и ослободити смрти. На који начин може човек да оствари заједницу са Васкрслим Христом и тако превазиђе смрт? На основу сведочанстава јеванђелиста, четрдесет дана по Свом Васкрсењу Васкрсли Христос се сусретао са својим ученицима и следбеницима (Дап 1, 3) у Литургији и то као Онај који служи (в. Лк 24, 30-31). Васкрсли Христос се открива у Литургији. После свог Вазнесења на небо, Васкрсли Господ наш Исус Христос је и даље, све до дана данашњег, увек присутан на Литургији. Међутим, по Вазнесењу на небо Он је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у „другом обличју“, тј. у личности онога који служи Свету Литургију, тј. епископа (односно свештеника), који је икона Христа. Свети Игнатије Богоносац ово потврђује кад каже: Тамо где је епископ, тамо нека буде и народ, јер тамо где је Христос, тамо је и Васељенска Црква (Смирњанима 8). Тачније, Васкрсли Христос је присутан у историји као литургијска заједница. Отуда сваки човек који жели да превазиђе смрт и живи вечно, то може да оствари, постајући члан Свете Литургије кроз Крштење посредством Светог Духа. У Литургији човек остварује личну заједницу са Христом, остварујући личну заједницу са епископом и са свима онима који су чланови Литургије. Зато на свакој Литургији, драга наша духовна децо, а посебно у овај дан, славимо догађај Васкрсења Христовог из мртвих и Његово присуство међу нама и предокушамо опште васкрсење и коначну победу над смрћу. Када Христос поново дође у сили и слави, Он ће сабрати све народе око себе (Мк 13, 26-27) на једном месту и тада ће бити и коначни суд свету и остварење Царства Божјег, чега је Света Литургија икона и пројава сад и овде у историји. Будући да је Света Литургија икона будућег Царства Божјег и вечног и истинског постојања човека и природе, први хришћани су свој свакодневни живот уређивали на основу литургијског искуства. Отац им је био Бог Отац, док су сви били браћа и сестре међу собом. Све што су имали, било им је заједничко. Често су се окупљали на Светој Литургији, приносећи Богу хлеб и вино, и тако Му захваљивали за живот и постојање, ишчекујући што скорији други долазак Христов у сили и слави и опште васкрсење. Православно литургијско искуство будуће заједнице с Богом Оцем у Христу, као и са свим осталим људима и целокупном природом посредством Светог Духа, следовали су многи у историји и после апостолâ и првих Христових следбеника, правећи цивилизацију на литургијским основама, тј. хришћанску цивилизацију, чији смо и ми као народ постали и остали део. Том литургијском начину живота, драга духовна децо, и ми данас треба да стремимо и да њиме живимо. Међутим, човек наше савремене цивилизације свој живот је утемељио на себи самом, без Христа и без другог човека. Наша савремена цивилизација дефинисала је човека као мислећу индивидуу која приступа животу логички, одређујући на основу ње и сâмо постојање и зато ништа од онога што се не уклапа у људску логику не постоји за савременог човека или је, у најбољем случају, сумњиво и бескорисно. Отуда је савремени човек постао и атеиста, јер се Бог и његово постојање не могу схватити људском логиком. Човек савремене цивилизације, схватајући себе као индивидуу, не потребује другог човека и заједницу с њим да би постојао, већ својим умом и умним силама одређује себе као постојећу личност на основу самосвести, тј. мисли о себи. Изрека философа: Мислим, дакле постојим, ово и потврђује. И онда кад савремени човек остварује заједницу са другим човеком, то не чини кроз лични и физички контакт, како нам то показује Литургија, већ преко интернета и друштвених мрежа. Савремени човек у другом човеку, а самим тим и у Богу као другом, види свога непријатеља који му ограничава слободу и угрожава његово биће. Отуда је човек савремене цивилизације почео да ствара и једнонационалне државе и да се дели од других, сматрајући друге непожељним и непријатељима. Овакво схватање постојања је резултовало невиђеним катастрофама и изазвало два светска рата са огромним страдањима. То се наставља и у данашње време, чега смо сви ми сведоци. Пример за то је страдање нашег народа на Косову и Метохији од локалне албанске власти, која протерује Србе са њихових вековних огњишта, а оне који остају свакодневно малтретира, желећи да створи своју државу на српској територији освештаној мученицима и подвижницима, као и мноштвом српских православних цркава и манастира. Боље би било, међутим, за све који живе на овом простору, али и за све људе широм света, да живе у миру једни са другима, поштујући једни друге и помажући једни другима у свакодневном животу. Јер земаљско је за малена царство. Ми као црквени Божји народ, драга браћо и сестре, треба да се супротставимо овом индивидуалистичком начину живота, живећи по примеру апостолâ, подвижникâ, мученикâ, тј. по примеру литургијског начина постојања Цркве. Ово, наравно, не значи позив на враћање у прошлост и њено копирање. Евхаристија као икона будућег Царства Божјег је неисцрпни извор и инспирација за увек нова стваралаштва на свим животним пољима, почевши од свакодневног нашег живота, породице, друштва па до науке и уметности. У заједници слободе са Христом и другим човеком, како то показује Литургија, човек предокуша своје истинско постојање. Једино у заједници слободе, љубави са другим човеком и Богом, човек постаје апсолутна и непоновљива личност. У тој заједници љубави с другим и читава природа и све што је око нас нам је драго и драгоцено. Литургија нам, такође, показује да нам је природа, коју приносимо у виду хлеба и вина, дата од Бога да од ње живимо, али и да је чувамо и приносимо Богу, јер је и њу Бог створио да постоји вечно. Ако природа престане да постоји, а ми смо је данас довели до руба пропасти, израбљујући је ради нашег индивидуалног уживања, престаћемо и ми да постојимо јер смо део природе. Са великим болом, доживљавајући трагику ратних страдања, широм света, а дубоко свесни опасности од размирица и дубоких неспоразума које су захватиле и нашу земљу и крајеве, као Црква не можемо да упутимо другачију поруку од ове: литургијски начин живота, једини је суштински одговор на ове проблеме. Ово важи за све па и за нас црквене људе, јер нико није без греха. Овај и овакав начин живота, што је најважније, донеће нам победу над смрћу и живот вечни, али и боље и праведније друштво. Овакав начин живота, међутим, захтева и спремност на жртву, јер свет још увек лежи у злу које ће бити присутно и активно све док Христос поново не дође, укине зло и смрт и успостави Царство Божје. Ми људи, пре другог и славног Христовог доласка, сами својим силама, нећемо никад створити савршено друштво, тј. Рај на земљи. Зато снажно позивамо све актере друштвеног живота да, ради добра и напретка народа, граде мир, међусобно поштовање и дијалог. Претачући црквено, односно литургијско искуство у свакодневни живот, не треба да заборавимо Свету Литургију као догађај и учешће у њој. Живети подвижнички и хришћански без учешћа у Светој Литургији није довољно да бисмо превазишли смрт и живели вечно. У Литургији се сусрећемо са сâмим Васкрслим Христом (Лк 24, 30-31) и сједињујемо се са Њим и са свим људима који су се с Њим сјединили, као и са свом створеном природом, кроз Свето Причешће. Тиме предокушамо будуће Царство Божје, опште васкрсење и победу над смрћу. Истовремено, служећи Литургију и живећи литургијским етосом ми ћемо, драга браћо и сестре, на најбољи начин преносити свету у коме живимо веру у Васкрслог Христа и у опште васкрсење као победу живота над смрћу. То ће бити наша проповед о Васкрсењу и вечном животу, које нам је Христос завештао, не само кроз речи, већ и кроз наш начин живота, док поново не дође у сили и слави и успостави Царство Божје. Зато, служећи данас Свету Литургију са посебном радошћу, са вaсцелим нашим народом, посебно са нашом браћом и сестрама на Косову и Метохији, благодаримо Једноме Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, за све оно што је учинио и што ће учинити за нас и наш вечни живот, и поздравимо се међу собом, и поздравимо све људе добре воље, радосним поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2025. године. Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом: Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Архиепископ сарајевски и Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски ВАСИЛИЈЕ Архиепископ и Митрополит бањалучки ЈЕФРЕМ Архиепископ и Митрополит будимски ЛУКИЈАН Архиепископ вршачки и Митрополит банатски НИКАНОР Архиепископ новограчаничко-чикашки и Митрополит средњезападноамерички ЛОНГИН Архиепископ торонтски и Митрополит канадски МИТРОФАН Архиепископ новосадски и Митрополит бачки ИРИНЕЈ Архиепископ стокхолмски и Митрополит скандинавски ДОСИТЕЈ Архиепископ и Митрополит жички ЈУСТИН Архиепископ и Митрополит врањски ПАХОМИЈЕ Архиепископ крагујевачки и Митрополит шумадијски ЈОВАН Архиепископ пожаревачки и Митрополит браничевски ИГЊАТИЈЕ Архиепископ и Митрополит зворничко-тузлански ФОТИЈЕ Архиепископ и Митрополит милешевски АТАНАСИЈЕ Архиепископ диселдорфско-берлински и Митрополит немачки ГРИГОРИЈЕ Архиепископ и Митрополит рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Архиепископ и Митрополит крушевачки ДАВИД Архиепископ ромулијанско-зајечарски и Митрополит тимочки ИЛАРИОН Архиепископ и Митрополит нишки АРСЕНИЈЕ Архиепископ сиднејско-велингтонски и Митрополит аустралијско-новозеландски СИЛУАН Архиепископ задарско-шибенички и Митрополит далматински НИКОДИМ Архиепископмостарско-требињски и Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски ДИМИТРИЈЕ Архиепископ лосанђелески и западноамерички МАКСИМ Архиепископ горњокарловачки ГЕРАСИМ Епископ вашингтонско-њујоршки и источноамерички ИРИНЕЈ Епископ пакрачки и славонски ЈОВАН Епископ швајцарски АНДРЕЈ Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ Епископ шабачки ЈЕРОТЕЈ Епископ париски и западноевропски ЈУСТИН Епископ лондонски и великобританско-ирски НЕКТАРИЈЕ Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ Епископ умировљени канадски ГЕОРГИЈЕ Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН Епископ умировљени славонски САВА Епископ умировљени милешевски ФИЛАРЕТ Епископ умировљени нишки ЈОВАН Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН Викарни Епископ марчански САВА Викарни Епископ хумски ЈОВАН Викарни Епископ хвостански АЛЕКСЕЈ Викарни Епископ новобрдски ИЛАРИОН Викарни Епископ липљански ДОСИТЕЈ Викарни Епископ топлички ПЕТАР Викарни Епископ јенопољски НИКОН Викарни Епископ моравички ТИХОН Викарни Епископ диоклијски ПАЈСИЈЕ Викарни Епископ костајнички СЕРАФИМ https://spc.rs/sr/news/aktuelno/13791.vaskrsnja-poslanica-srpske-pravoslavne-crkve.html

Подне је, испред улаза у зграду у Француској 31 тискају се људи. Гладни су... На овој адреси налази се Верско добротворно старатељство Архиепископије београско карловачке Српске православне цркве, кућа која гладнима даје хлеб, тај минимум потребан за биолошки опстанак. Било би неправедно да утисак о овој великој кући остане само на призору тог дугог реда нестрпљивих Београђана, који скреће пажњу сваког радног дана у подне... Ми смо закуцали на врата пре него што су најсиромашнији гладни људи закорачили на праг трпезарије. Ушли смо у прелепу башту, трпезу на отвореном, која нимало не личи на неку социјалну установу, већ на праву библијску причу о доброчинству. На зидовима су уметничка дела, мурали инспирисани православљем, који топло оплемењују простор. Оброк се овде сервира с љубављу, а осмех - то није само гест добре воље. Без осмеха и лепе речи ова Црквена кухиња не би ни могла да ради, јер њу не покреће општина, министарство, нити каква социјална служба по некој службеној дужности, ова кухиња куца у ритму срца волонтера. Наравно, средства су следећа ставка од које зависи квалитет рада Верског добротворног старатељства и апел за све да помогну увек мора да се чује. Врата су се отворила, столови су спремни, тањири и есцајг ускоро ће почети да звече под жустрим покретима руку гладних. На менију је строго посна храна, а обед почиње молитвом. Није важно да ли су људи који су дошли верујући ни које су вере и националности. Једини услов за њих је да имају потребу за храном. "Трудимо се да сваког прихватимо онаквог какав јесте, то је здрав темељ за све што можемо да пружимо даље. Једини услов за људе да дођу у нашу кухињу је да су гладни. Неко је услужен не зато шмо смо ми добри, него зато што нас Јеванђеље учи томе и зато што нас Христос позива на љубав. То је чиста љубав преточена у дела", испричао нам је отац Бранислав Јоцић из Верског добротворног старатељства. И ушли су, једни за другима. Неки помало нестрпљиви и љуткасти, други насмејани и шаљиви, један је носио хармонику, један гитару. Неко је ту и први пут. Неко је галамио, а неко само ћутао. Чак 2.000 оброка припреми дневно Црквена народна кухиња Верског добротворног старатељства. Око 300 оброка сервира се у трпезарији, углавном бескућницима, док се остатак дели на још четри пункта у граду углавном породицама које немају могућности да сами себи обезбеде ручак и хлеб. Прича о кухињи има и своју другу страну - волонтере. Без њих, ма колико да је новца на располагању, ништа не би имало смисла. Они шире причу о важности помоћи другоме, потребама за намирницама и средствима без којих кухиња не би могла да ради, али и мисионаре о важности љубави, помоћи и заједништва. Сви они су једна велика породица. "Волонтирам овде од марта месеца прошле године. Дивно је, лепо, пријатно, навикла сам се. Ја сам кренула из кухиње, сад сам изашла међу људе у трпезарију, мислим да ми је овде најпријатније. Људима је, осим хране, најпотребнији осмех и љубав. Љубав је данас много скупа и мислим да смо остали без љубави или смо је сакрили у неки ћошак, али надам се да љубав можемо да пружимо бар на овакав начин", испричала нам је једна волонтерка и додала да јој физички овај посао није напоран. Радо ће се прошетати и поразговарати с људима којима је сервирала оброк, прича нам, што је и учинила. "Временом су људи препознали овај простор као место где могу најнепосредније да чине добра дела и да се осећају корисним. Многи су се везали, постали су део породице, међусобно се упознају и здружили су се", казао нам је отац Бранислав. Осим људи који шире вести о потреби да се другима помогне, Верско добротворно старатељство до верника покушава да допре и преко универзитета, црквеног радија, друштвених мрежа.... На питање колико оваква мисија стварно значи корисницима, отац Бранислав дао нам је скроман одговор - некима би било теже. А било би две хиљаде гладних уста. Наравно, постоји и опција народних кухиња Црвеног крста, али су капацитети друштвених институција увек ограничени. С тим у вези, оваква једна кухиња за сиромашне је права благодат. Али, то није само кухиња. Постоји правно саветовалиште, помоћ вишедетним породицама, Црквени дом здравља и лекарска подршка, кућа Земља живих у којој се лече оболеи од болести зависности, организују се милосрдне посете институцијама социјалне заштите, где је некада највреднија помоћ само искрени разговор. Постоји и веома тражена психотерапијска помоћ, где стручњаци, лекари и психолози, пружају помоћ, али у складу са свим оним што нас учи и теологија. "Ми покривамо оно што званичне институције или систем не препознаје или нема капацитета да то покрије, ми имамо ту слободу да се не држимо слепо статута, него да се прилагођавамо потреби, да реагујемо и по хитном поступку", испричао је наш саговорник. Оно што је кључно у целој овој причи јесте, ипак, вера. Тачније, црква. Још прецизније - литургија, као место сабирања, молитве и скупа који цркву твори као заједницу. Литургија је чин из ког доброчинство произлази, мотив и "мотор" свега онога што следи после молитве. Литургија сабира волонтере, који се потом друже и чине заједницу, а онда и договарају како да помогну другима. "Литургија је сабирно сочиво цркве. То је место где се црква рађа и извире, то је сабрање на молитви. Чим се заврши та молитва ми већ размишљамо о томе како да оно што смо примили од Бога, а то су дарови љубави и милосрђа можемо да умножимо у овом свету. Откад постоји црква постоји милосрђе, од апостолских времена до данас. Тако исто и конкретно што се тиче српске цркве, од светог Саве су се оснивале болнице, сиротишта, прихватилишта, никад то није престајало да постоји осим у периоду кад је црква била на рубу егзистенције или је била прогањана или јој је било забрањивано у већој мери да се то ради. Ми смо пре Другог светског рата имали сиротишта и прихватилишта за децу, много бисмо волели да нам се то поново врати", испричао је отац Бранислав. Криза деведесетих година и разарајући ратови као звоно за узбуну подигли су свест у народу да је потребна непосредна помоћ, из руке у руку. "Верско добротворно старатељство у обновљеној форми наставља да постоји од 1996. године, а како се економске и могућности људства увећавају, ми ширимо и нашу делатност", казао је наш саговорник и подсетио на народне кухиње на Космету, у Црној Гори, Републици Српској. Оно што је посебно важно да се истакне је и помоћ породицама са четворо и више деце, које су поприлично "невидљиве" у друштву, а којима Верско добротворно старатељство помаже у храни, одећи, обући, пробору за школу и бесплатним летовањима. Како да постанете добротвор? Све информације о томе како можете да помогнете Верском добротворном старатељству можете погледати на њиховој интернет презентацији. Веома је важно да знате да на једноставан начин, једном СМС поруком можете да допринесете да сутра неко има бесплатан оброк, негу или преглед. Постоје следеће СМС опције:Нахрани гладног - пошаљи 200 на 2844 Буди месечни добротвор - пошаљи 500 на 2844 Можете да постанете и волинтер или да уплатите новац путем рачуна или у просторијама ВДС у Француској улици 31. Можете даривати и робну, као и донацију у храни. https://www.telegraf.rs/vesti/beograd/4088380-ruka-pruzena-ljubav-na-prvom-mestu-crkvena-kuhinja-hrani-gladne-beogradjane-ali-to-nije-jedina-podrska-vds

За мене лично Ускрс је увек био чаробнији од других празника. Иако у мом детињству осим педесетак офарбаних јаја није било баш никакве декорације, сећање на то време и данас, тридесет година касније, врло је живо. Нећу претерати ни ако кажем да су дани Ускрса моје најдраже успомене. А за то је заслужна моја бака. Једна од оних жена која је читав свој живот подредила мужу и породици. Изгледала је много старије него што је заправо била, увек погнута, са свега неколико зуба, блага, плавих, тужних очију. Никада није радила, па је сав новац који је имала био онај који би добила од своје деце, мог тате и тетке. А пред Ускрс, све што би добила оставила би са стране и кад се накупи довољно, купила слаткише за своје унуке којих је имала четворо. Заједно са неколико ускршњих јаја све би убацила у кесу за замрзивач и везала канапом. Док још спавамо у нашем великом дворишту пронашла би место и сакрила пакетиће. Сваки на друго место. Око подне, сви бисмо се окупили и кренули у потрагу. Мислим да нема потребе да описујем силно узбуђење и радост које смо осећали док смо завиривали у кокошињац, претраживали дедину радионицу, прегледали башту. А кад их коначно пронађемо! Ма ни најмање није било важно шта је то унутра, јер магија Ускрса коју је стварала моја бака била је вреднија од најскупље играчке. Много година касније, кад смо сви одрасли, седела сам на послу и пред Ускрс препричавала те догађаје својој колегиници Ани чија су деца тада имала 10 и 6 година. Ја своју још нисам имала. Слушала ме је пажљиво уз понеко „Ох, како је то дивно…“ Маштовита и креативна каква је, одмах је одлучила да сличне успомене из свог детињства понесу и њена деца, али мало другачије. И тако је настала Потрага за ускршњим јајима верзија 2.0. Ана није само сакрила ускршње пакетиће. Она је целу традицију обогатила и траговима које су деца морала да траже да би до поклона дошла. Прва загонетка чекала би их на столу, за доручком. Ту би, рецимо, писало: „Срећан Ускрс! Потрага за Зекиним поклонима почиње! Први траг пронаћи ћете у великој белој кутији!“ Погађате, то је замрзивач. Тамо је нови траг, који их води на следеће место. „Ми смо четири брата, један другог хвата. Све путеве смо видели, још се нисмо срели.“. Ово су точкови, а тамо их чека нови траг. Траг за трагом, док узбуђење расте. Из године у годину, загонетке постају све сложеније, а ову традицију деца дуго, дуго не прерасту. Моја деца данас имају 9 и 7 година и већ годинама много се више радују Ускрсу него Новој години, иако су поклони које добију врло скромни. Буде ту једно чоколадно јаје, једна малена, баш скромна играчка и незаобилазна ускршња јаја. За Нову годину и Божић их добију најмање 10 пута више, али узбуђење није исто. И док седим и смишљам загонетке за сутра, са носталгијом се присећам свог детињства и размишљам о томе колико би срећна била моја бака да зна да њена магија и данас живи. И сија још јачим сјајем. А. Ц. https://zelenaucionica.com/kako-je-moja-baka-uskrs-ucinila-najcarobnijim-praznikom-a-kako-ja-to-radim-za-svoju-decu/

У складу са светогорском традицијом, 11. маја је устоличен нови игуман Светог манастира Зографа, Високопреподобни архимандрит Гаврило. Устоличење је извршила комисија Свештене општине Свете Горе предвођена оцем Симеоном из манастира Дионисијата у саборном зографском храму Светог великомученика Георгија. Свечаном чину је присуствовало монаштво из неколицине светогорских манастира, као и делегација државника из Бугарске. На крају богослужења је услиједио свечани пријем на ком се нови игуман захвалио свима на присуству. https://mitropolija.com/2025/05/14/ustolicen-novi-iguman-manastira-zograf-na-svetoj-gori/

Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе“. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године. Тропар (глас 4):Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. https://mitropolija.com/2025/05/15/sveti-mucenici-timotej-i-mavra/

Добротворни концерт под називом "Срцем за Бранка", биће одржан у суботу 17. маја 2025. године, у сали "Central Holl" - МТС дворане, са почетком у 18 часова. Прикупљена помоћ биће намењена Хаџи Бранку Антићу, великом добротвору, који се већ дуго бори са опаком болешћу. У програму наступају: Хаџи Алекса Недељковић, Марко Качаревић, Слађана Бушић, Павлина Радовановић, Анђела Пиљак, Јован и Никола Стојковић, Софија и Оливера Томанић. Хаџи Бранко Антић је Хуманитарну организацију "Српска солидарност" основао пре десет година, али његово деловање на тлу Косова и Метохије, траје и дуже. Помогао је бројним малишанима који живе на Косову и Метохији, као и другима којима је помоћ потребна. Он и данас не заборавља потребите, те им помоћ и подршку пружа из болничке постеље. Хаџи Бранко је за десет година са члановима своје организације скупио 1.350.000 евра за наш народ на Косову и Метохији, али га многи зову "милионер без крова" јер живи као подстанар и свакога месеца налази начин како би платио кирију и остале трошкове. Његова борба са канцером траје већ дуже од три године. Уколико нисте у могућности да присуствујете концерту, а желите да помогнете, то можете учинити путем уплате новчаног прилога на број жиро рачуна 340-32343819-95 или путем Paypal-а: [email protected] Извор: Радио Слово љубве

Апостол Павле показује најпре а) надмоћ љубави над свим другим даровима и подвизима (13,1-3); потом б) описује њен светли лик, показујући пуноћу добродетељи и одбацивање свих страсти у њој (13,4-7); на крају в) саопштава да је она непрестана (13,8-13). а) Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звечи, или кимвал који звечи (1. Кор. 13,1). Љубав је унутарња сила живота. Погружавајући се у Бога и испуњавајући се Богом, она све Божије и своје даје за браћу, у којима такође живи, и то не мишљу него срцем, и све што се тиче њих, сматра да се тиче и ње. То је самораспети живот, неисцрпни источник сваког добра. Говорити језицима је сасвим спољашње дело; и у природном поретку тиме је заузета само памет, док у благодатном ни тога нема: јер и магарица је могла да говори када је то било потребно, и камење ће да завапи, каже Господ, онда када не буде било никога ко би саопштио вољу Божију. Онај ко говори без присуства унутрашњег живота исто је што и бронза која јечи, или кимвал који звечи. Прво представља монотони звук, као удрац по комаду бронзе или каквом бронзаном предмету, док друго означава мењање тонова, али без смисла. Грчки: алалазон - лелекати, пуштати глас, а ништа одређено не говорити. “Апостол је, поредећи дарове, на прво место ставио дар језика, јер тај дар је по мишљењу Коринћана био значајнији од других. Сматрали су да је он најважнији зато што је приликом силаска Свесветог Духа био дат Апостолима пре свих других дарова. Он каже: ако упознам све људске језике, и поврх тога језике невидљивих Сила, а не будем имао љубави према ближњем, ни по чему се нећу разликовати од неживих оруђа” (Теодорит). “Гледај одакле он полази: пре свега, од тога што су они сматрали задивљујућим и великим, тј. од дара језика. Говорећи о овом дару он га представља не онако како су га они имали, него као да је много већи. Он није рекао: “ако језике говорим”, него: ако језике човечије говорим. Шта значи: човечије? Значи: језике свих народа васељене. Но, није се задовољио ни овим проширивањем, него је дадао и друго, много веће; каже: и анђеоске. Видиш ли како је он узвисио тај дар, и како га је после спустио и унизио? Није рекао просто: “тада сам ништа”, него: онда сам као звоно које звечи, тј. нешто безосећајно и бездушно, што узалуд испушта звук, без циља и икакве користи, и не само да никоме не доноси корист, него је за многе узнемирујуће, неугодно и несносно (кумбалон - означава и чегртаљку)” (св. Златоуст). Шта је то анђеоски језик? Блажени Теодорит о њему пише: “Под анђеоским језицима не подразумевају се никакви чулни језици, већ унутарњи, духовни, они на којима Анђели опевају Бога и опште међу собом. Јер Исаија их је слушао како певају, а Језекиљ, а такође и Данило, Захарија и Михеј слушали су их како говоре. Божански Апостол је ово изразио тако снажно у намери да покаже надмоћ љубави.” Св. Златоуст каже: “Говорећи о анђеоском језику, Апостол не приписује Анђелима тела, него изражава следеће: чак и ако будем говорио онако како Анђели обично говоре међу собом, без љубави сам ништа, чак сам тежак и неугодан. Слично и на другом месту - када каже: да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима (Фил. 2,10) - он Анђелима не приписује колена и кости, далеко било, него на примеру нашег поклоњења жели да покаже усрдно поклоњење Анђела. Тако и овде када говори о језику, он тиме не означава телесни орган, него нашим општепознатим начином општења представља њихово међусобно општење.” И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам (1. Кор. 13,2). Ови духовни дарови указују на велику блискост у односу према Богу. При свему томе, они се не тичу саме дубине наше природе, него означавају натприродно сједињење са Богом. Пророштво, са потпуним познавањем тајни Божијих у устројству царства благодати, са потпуним познавањем устројства света и свих ствари - у њиховом почетку, током времена, и у циљевима, према чему се све управља - такво дакле пророштво ипак има своје место у глави, и, када је потребно, Бог може да га преда уму, без обзира на то шта се догађа у срцу, како што је и магарицу натерао да говори. Следствено томе, и оно најдуховније може бити далеко од Бога и ближњих, туђе истинском животу. Вера која чини чуда, која и горе премешта, претпоставља велику смелост пред Богом; но, пошто су дела која она савршава спољашња, пошто нису њена сопствена, него Божија, Бог по Своме промислу може дејствовати и кроз несавршена оруђа, немајући у виду њих, него друге, те се тако овај дар може испољити и на потпуно спољашњи начин - да не представља одлучну потврду унутрашњег јединства са Богом и са браћом по Богу. У нормалном поретку духовног живота не може се имати ни такво пророштво ни таква вера без потпуне чистоте и најискренијег богоопштења. Но, када је неопходно, Бог и једно и друго може, по Своме промислу, да саопшти и таквим лицима, која, према своме духовном устројству, не би могла да их имају. Одатле произилази да дела такве врсте не представљају потврду истинског духовног савршенства које све усклађује у љубави, тј. да се и поред свих тих дела може бити без љубави, и сходно томе - бити ништа. И Сам Господ је то потврдио када ја рекао: Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име Твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње (Мт. 7,22-23). Ја вас никада нисам знао - рећи ће - јер Господ зна створења Своја. Овим је Господ рекао да, без обзира на таква знамења, они који су их творили - нису Његови, и то стога што нису творили вољу Његову, а такође и зато што нису имали љубави. Тако се реч Апостола подудара са речју Господњом. Апостол није хтео да каже да ти дарови никада не указују на блискост Богу оних који их пројављују, него да је и поред поменутих дарова могућно одсуство такве блискости, а без ње - све је ништа. Свети Златоуст је такве мисли исказао на овом месту: “Апостол се не зауставља на дару језика, него указује и на остале дарове и, показавши ништавност тих дарова без љубави, одмах потом даје слику њену. А пошто је хтео постепено да појачава реч, он усходи од мањега ка већем; оно што је ставио на последње место при набрајању дарова, тј. дар језика, сада је ставио на прво место, усходећи, како сам рекао, од мањега ка већем. Пошто је рекао за језике, он одмах прелази на пророштво, представљајући тај дар такође као веома узвишен. Јер као што тамо није указао просто на језике, него на језике свих људи, па чак и на анђелске језике, да би одмах потом рекао како је тај дар без љубави ништа, тако и овде, не говори просто о пророштву, већ - о најузвишенијем прорштву. Рекао је: ако имам дар пророштва, а затим додао: и знам све тајне и све знање, представљајући тај дар у најузвишенијем облику.” “Потом апостол прелази на остале дарове, и, да не би постао напоран набрајајући их сваки понаособ, указује на мајку и источних свих њих, и то опет у најузвишенијем облику: ако имам - каже - сву веру. Не задовољавајући се овим, он додаје оно што је и Христостос сматрао за велико: ако и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. Гледај како он и овде опет понижава дар језика. Показује како је велика корист од пророштва, да је то - познавање тајни и сваког знања, исто тако показује и значајно дело вере - премештање гора; а дар језика је само поменуо и више ништа о њему није рекао. Обрати пажњу и на то како он у свега неколико речи обухвата све дарове, тј. у пророштву и вери; ово стога што се чудеса крију или у речима или у делима. Вери се приписује премештање гора не зато што би сва вера само то могла да произведе, него зато што је грубим људима ово изгледало тешко због тежине гора. Апостол на тај начин узвисује предмет, а смисао његових речи је следећи: ако имам сву веру, ако чак могу и горе да премештам, а љубави немам, онда сам ништа.” И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1. Кор. 13,3). Од дарова Апостол прелази на најузвишеније облике подвига - раздавање имања и предавање себе на спаљивање. Апостол на њих гледа као на дела која се савршавају на спољашњи начин, на начин коме не мора да одговара и унутарње расположење. Могуће је све раздавати без љубави, и одлучити се за смрт, а да се такође нема љубави. Ако Бог гледа на срце и по њему цени дела, а вредност дела сва је у љубави, онда може да се догоди да и тако велика дела пред Богом немају никакву вредност, тј. да не донесу никакву корист. Није Апостол хтео да каже да су таква дела безначајна, него да је сва њихова вредност у љубави; такође, он није хтео да каже да је могуће волети, а при томе не савршити таква дела када је то потребно. Он има једну замисао - да кроз таква поређења покаже како свим даровима и свим подвизима вредност даје само љубав, и да је ако нема ње - све узалуд. Св. Златоуст каже: “Каква усрдна реч! Он овде све представља у најузвишенијем облику. Није рекао: ако сиромасима дам половину имања, или два или три дела, него: све имање своје. Није рекао: даћу, него раздаћу (сопственим рукама), показујући тиме осим начина коришћења имања и најусрднију услужност. Такође, није рекао: ако умрем, него се опет снажно изражава, представљајући најтежу смрт - бити жив спаљен, и каже да чак и таква смрт без љубави не представља нешто значајно. Али сва сила Апостолових речи откриће се када наведем сведочанство Христово о милостињи и смрти. Које сведочанство? Богаташу је Христос рекао: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу (Мт. 19,21); такође, беседећи о љубави према ближњем, рекао је: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Одатле се види да је овакава љубав и у очима Божијим најузвишенија. Али ја тврдим, каже Павле, да чак и ако за Бога положимо свој живот, и не просто положимо, него будемо спаљени, чак и тада нећемо имати никакве користи, ако не љубимо ближњег. Нема ничег изненађујућег у томе што дарови без љубави не доносе никакву корист - они су чак испод доброг живота; јер многи који су поседовали дарове биће кажњени као зли, на пример они који су пророковали у име Христово, изгонили демоне и чинили многа чудеса, као Јуда издајник. Дакле, није ништа чудно што је даровима потребна љубав; али да ни сам исправан живот без ње не значи ништа, то може да изгледа као преувеличавање и да доведе у недоумицу, нарочито када знамо да Христос приписује велико достојанство тим двема добродетељима, тј. нестицању и мученичким подвизима. Зашто он (Павле) говори тако? Шта рећи на то? “Или то, да Павле немогуће претпоставља могућем, како он обично чини када хоће да каже нешто необично; на пример, у посланици Галатима каже: ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1,8). Коначно, ни он сам ни анђео то нису могли да учине; али, да би предмет представио на најупечатљивији начин, он претпоставља оно што се никад неће догодити. Исто тако поступа и овде. Дакле, то треба рећи, или...” Но, ову другу мисао узећемо од Теодорита, који се изражава краће, а ипак сагласно светом Златоусту. Он каже: “Треба знати, да праведни Судија гледа не само на праведно дело, него и на циљ тога дела. Многи свашта чине ради људске славе.” Пример за то како изгледа страдање без љубави, дао је неки Саприкије, јереј Антиохијски. Он је био у врло пријатељским односима са мирјанином Никифором. После су се око нечега разишли, и то баш озбиљно. Никифор се убрзо уразумио и тражио је помирење, али безуспешно. У таквом стању затекло их је гоњење за владавине Валеријана. Саприкија су ухватили; он је тврдо стајао у вери и због тога је био мучен на различите начине, да би на крају био осуђен на одрубљење главе. Никифор, сазнавши за то, пожурио је за њим и затражио измирење; али овај му је одбио. Зато је благодат одступила од њега, и он се одрекао Христа Господа баш у тренутку када је требало да приклони главу под мач. Ето како је он страдао и био спреман да издржи све, а љубави није имао; и никакве користи није имао од страдања (види Чети-Минеј за 9. фебруар).

Када волимо свог ближњег, природно је да му желимо добро... Када видимо да га нека његова особина или начин живота спречавају да буде срећан, па се то још преноси и у наш однос те и ми почињемо да патимо, тада пожелимо да му помогнемо да се промени… Иако имамо добру намеру, проблем је у томе на који начин покушавамо да је спроведмо у дело. Да, промена јесте неопходна, али пут којим се до ње долази често је у потпуно другом смеру од онога одакле је ми очекујемо. Фокусирамо се на то како да променимо другу особу и њен однос према нама, али не схватамо да се то може остварити једино променом нас и нашег односа према њој… Појаснићу то на једном обичном примеру: Замисли да држиш једну мараму са особом коју волиш и желиш да јој помогнеш да се промени… Ти држиш један крај мараме, та особа држи други крај. Покушавајући да је помериш према себи са места на ком је, вучеш мараму према себи надајући се да ће друга особа то прихватити и кренути да корача према теби. …Али она остаје у свом месту и само још више затеже свој крај мараме. Почињеш да нагло цимаш мараму горе, доле (”таласаш”) не би ли се друга особа померила из места у ком је…али ништа. Полако расте фрустрација и осећаш се немоћно, безнадежно… усамљено. Ако не можеш да натераш и ”намолиш” другу особу да промени свој начин како се држи за ту мараму и да се помери из места у коме је, на кога можеш да утичеш? Ко још држи ту мараму? Ти… Управо ту јесте моћ твоје слободе: Ако други крај мараме на жели да се помери према мени и не могу га натерати на то, могу ја да откријем нове начине како да користим мој крај мараме и да се померим према њему да бисмо били ближе. Какав је мој хват мараме, то је у мојој моћи… Људи се не мењају зато што им говоримо да би ”требало да се промене”. Људи се мењају када се осете сигурно јер ми научимо љубављу да их прихватимо у тренутном издању у ком јесу. Често и тада имају несвесну потребу да испровоцирају нашу бурну реакцију и тиме ”увере себе” да ”ипак нису вредни љубави и стрпљења” и тако остану заглављени у страху од промене, изнова потврђујући себи и другима своје несвесно уверење ”да ће на крају остати сами”. Да… на жaлост ни поред свог нашег труда нема сигурности да ће та особа прихватити нашу жртву и упорност у љубави…, али са нашим трудом и вером расте и могућност да се то догоди. Већ и у том нашем труду ми полако мењамо себе на боље и љубав доноси добро и нама самима. Не заборави да ни Бог не може натерати човека да се промени и прихвати љубав коју му Христос пружа, али га то не спречава да га и даље воли и нада му се. Не може натерати човека да му дође, али је могао Он доћи човеку поставши и сам човек… Тако смо му и ми пришли, јер је Он први пришао нама (”Ми љубимо њега, јер Он први заволе нас” 1Јн 4,19). Не можеш натерати другог да се промени, али можеш научити како да ти оствариш ту промену у себи… Тада тој промени у теби полако прилази и твој ближњи. Како бих могао да ти помогнем и боље разумем са чим се суочаваш по овом питању, уколико желиш одговори на ово питање, а ја ћу се потрудити да ти напишем краћи одговор: ”Да ли у твом животу постоји неко кога би желео да промениш. Ако постоји, на које начине си то до сада покушао да урадиш?” др Данило Михајловић

Размишљања у одбрану онога што обично критикујемо Да бисте пронашли заједнички језик са другом особом, понекад морате бар да обуздате свој. Недавно, у разговору са старијим комшијама, веома финим људима, али далеко од Цркве, поново сам чуо веома уобичајену тезу: „Главно је да је Бог у души.“ Већ сам дубоко удахнуо да бих се обрушио на низ подједнако уобичајених приговора. И одједном сам помислио: шта се, заправо, овде може приговорити? На крају крајева, ово је заиста главна ствар! Најважнија ствар од свега што постоји на свету, и то управо са хришћанске тачке гледишта. Сви Свети Оци једногласно сведоче да нема ништа важније од сједињења душе са Богом. То је последње добро и највиши циљ у људском животу. Овде једноставно нема шта да се расправља, и моји ванцрквени саговорници су сто посто у праву. Дакле, из уобичајеног апологетског арсенала, остаје ми само један аргумент: да покушам да им докажем да је главна ствар, наравно, главна ствар, што управо у њиховим душама Бога нема. Јер да је Он био тамо, онда би они живели другачије, и ишли би у цркву, и њихова срца би увек била испуњена миром, благодаћу и радошћу... Изгледало је исправно све то рећи . И одговарајуће речи су ми већ биле на врху језика. Али таква очигледна неистина, таква бескрупулозна окрутност ми се одједном учинила у тим речима да их једноставно физички нисам могао изговорити. Тако да им тада нисам ништа одговорио. Промрмљао сам нешто неразумљиво, као: „Да, наравно, главно је да је душа са Богом, а Бог у души“, брзо се опростио и отишао кући. Шта ми је преостало? Моје комшије су људи који нису баш упознати са хришћанском доктрином. Оно што поздано знам је да Црква поштује Бога као Свудаприсутног. То јест, цео Универзум није ништа друго до остварење стваралачких енергија Бога. Својим непрекидним стваралачким деловањем Он одржава у постојању цео свет који је створио. Свети Григорије Палама је писао о овом невероватном својству Бога – да буде увек, свуда и у свему : „Бог јесте и назива се природом свега што постоји, јер све учествује у Њему и постоји само захваљујући том учешћу, али учешћу не у Његовој природи, већ у Његовим енергијама.“ Али, ако је Бог присутан свуда и у свему, како онда могу тврдити да Он није и у душама мојих ближњих? Свуда је, али овде Га нема! Ово је толико очигледан апсурд... Да су моји саговорници били упућенији у ову област, једноставно би ми се смејали са таквим нивоом аргументације. Штавише, Оци, напротив, сведоче о посебном, преференцијалном присуству Бога у души било које особе у поређењу са свим осталим у свету. Штавише, ово присуство није условљено моралом нашег живота; то припада самој природи душе. На пример, ава Доротеј каже: „Када је Бог створио човека, у њега је усадио нешто Божанско, попут извесне мисли која просветљује ум и показује му шта је добро, а шта зло – то се зове савест.“ То јест, свака манифестација савести је деловање божанског принципа у нашој души. Али није само савест та која има тако високо порекло. Макарије Египатски приписује овој области уопште сва природна својства душе: „Заиста је душа велика, Божанска и дивна ствар. Када је Бог створио душу, Он је у њу ставио законе врлине; расуђивање, знање, интелигенцију, веру, љубав и друге врлине по лику Духа.“ Могу се навести многа слична патристичка сведочанства. И може се говорити само о некој врсти „божанског вакуума“ у души особе која не иде у цркву или чак потпуно не верује, упркос свим овим доказима. Да, душа је оштећена грехом, због чега су сва ова божанска својства сада у човеку у поремећеном стању. Да, обим ове штете може бити веома озбиљан. Али зар никога од нас никада није обузело необјашњиво узбуђење лепотом пламтећег заласка сунца или звезданог ноћног неба? Зар те срце није болело од сажаљења при погледу на туђу несрећу? Зар се бар понекад није распламсавало болном љубављу и сажаљењем према свим живим бићима која постоје на Земљи? Све су то манифестације божанског принципа у души, глас Творца, који у њој звучи понекад чак и против наше воље. Чак и најубеђенији атеиста то чује у себи, иако ову појаву објашњава на свој начин. За верника, ови духовни покрети су једнако сигуран доказ његове везе са Господом као што је пулс доказ присуства срца у грудима. Чак и ако верује на неки веома посебан начин (не иде у Цркву , не учествује у Светим Тајнама и ритуалима), његова душа ипак није страна Творцу. И он то осећа, живи са овим природним осећајем Бога у својој души. То може бити једина светлост доброте у његовом животу. И стога, покушај да га убедите у супротно је очигледно узалудан подухват. Он неће разумети ове аргументе, неће их прихватити, и биће у праву. То су мисли које су ми пале на памет након баш тог спора са комшијама, до којег срећом никада није дошло. Уместо да се ухватим за њихову опаску о Богу у души као за танку нит која би могла да повеже поглед на свет ових људи са учењем Цркве, скоро сам прекинуо ову нит. У таквој ситуацији, потребне су сасвим другачије речи, другачији аргументи који не би негирали човеково религиозно искуство (чак и ако је оно веома специфично), већ би се, напротив, ослањали на то искуство, користили га, додавали нешто ономе што већ постоји у њему, а не одузимали претходно. Свудаприсутни Бог, наравно, присутан је својим енергијама у души сваког човека, као што је присутан свуда и било где: од бескрајних дубина свемира до најобичније столице у нашој кухињи. Једина разлика је у томе што столица није у стању да перципира ово божанско присуство; не може то схватити нити му се дивити. А ни џиновска глобуларна јата звезда у центру галаксије нису способна за ово. У целом универзуму, само људска душа може да осети и схвати ову дубоку природну везу Универзума са Богом. Јер је створена управо за тако јединствену мисију – сусрет творевине са њеним Творцем. Овако о томе говори Макарије Велики : „Нема друге такве блискости и узајамности као што је она коју душа има са Богом и Бог са душом. Бог је створио различита створења; створио је небо и земљу, сунце, месец, воде, плодно дрвеће и сваку врсту животиња. Али Господ не почива ни у једном од ових створења. Свако створење је у Његовој власти; међутим, Он није успоставио престо у њима, није успоставио заједницу са њима; Он је био задовољан једним човеком, ступивши у заједницу са њим и почивајући у њему. Видите ли у томе сродство Бога са човеком и човека са Богом! Као што је Бог створио небо и земљу да човек обитава у њима, тако је створио тело и душу човека као пребивалиште за Себе, да би обитавао и почивао у свом телу као у Својој кући, имајући за Своју лепу невесту вољену душу, створену по Његовом лику.“ Душа сваког од нас осећа ову узвишену сврху – да будемо невеста Божија. Али чак ни међу људима није уобичајено да се невесте узимају силом. Задивљујуће је: Свемогући Бог смирено чека да душа човека слободно одговори на Његов позив, који свако од нас стално чује у себи: Ево, стојим на вратима и куцам: ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са мном ( Откр. 3:20 ). Бог куца на врата наших срца и чека да Му душа одговори љубављу и спремношћу да се сједини са својим Творцем у најближој заједници која је само њој доступна у целом Универзуму. Управо то куцање несумњиво препознајемо у себи као присуство Бога. И у извесном смислу ово је тачно: на крају крајева, ако се чује куцање, онда постоји Неко Ко куца. Али ослањати се на ово и задовољити се пуком свешћу о овој чињеници било би једноставно апсурдно. Није довољно чути позив; такође морате да одговорите на њега. Дакле, девојка, будући да је невеста, чује куцање на вратима са затајеним дахом, препознаје глас свог младожење и радује се његовом доласку. Али њихов брак се никада неће остварити ако млада никада не изађе да упозна свог вереника. Чак и ако јој младожења остане веран заувек, чак и ако сваки дан долази на њена закључана врата – то и даље неће ништа променити. Живот ће проћи поред тебе, а глупа млада ће остати стара девојка, наивно објашњавајући пријатељицама: „Не, шта причаш, нисам нимало усамљена! Имам дивног вереника, он ме толико воли – чујеш ли како упорно куца тамо на трему!“ Свеприсутни Бог је присутан свуда. Он је такође у души сваке особе. Али свако од нас има избор. Човек може направити барем један корак ка овом Богу како би се с Њим сродио, како Он жели. Или једноставно можете бити задовољни природним опажањем Бога у себи, као што би то учинила и столица када би имала ум. Постати као Бог или постати као столица је дилема коју морамо решавати сваког дана током целог живота. За другу опцију нису потребни посебни напори. Довољно је само рећи себи: „Бог је у мојој души.“ Међутим, такав избор је препун веома озбиљних последица. Особа која мора да преноћи у шуми зими може се смирити мишљу да има шибице у џепу и да има пуно дрва за огрев. И ово ће бити апсолутно исправно резоновање. Али може се испоставити и да је апсолутно бескорисно ако особа никада не упали ватру. И даље ће бити доста дрва за огрев, шибице ће и даље бити у његовом џепу, али он сам ће умрети. Осећај Бога у нашој души је само искра истинског живота, оно мало што је остало у човеку од невероватног и несхватљивог јединства са Творцем, које је изгубљено током пада. Глас Божији звучи у нама као нека врста гаранције могућег повратка, као подсетник на изгубљено добро. И љубав, инспирација, саосећање, савест и коначно, осећај пуноће бића, који називамо срећом – све су то манифестације божанског у нашој души. Свако од нас разуме да се управо у тим стањима открива наша истинска човечност, управо овде постајемо оно што би увек требало да будемо. Али сви такође знају колико су ретки и кратки ти тренуци просветљења, после којих поново наступа наше уобичајено стање: незадовољство животом, једва потиснута иритација, завист, бескрајна негодовања, понекад и отворена мржња... И што је најважније - нејасна туга због нечег већег, тежња ка неком високом циљу, чије име чак ни не знамо. Овај болни осећај је чежња душе за изгубљеним Богом, чежња усамљене невесте за Жеником. Немогуће га је задовољити било чим, јер ниједно земаљско добро не може заменити Дародавца свих тих добара. А Дародавац стоји на вратима наших срца, куца и чека да Му одговоримо. У ствари, молитва је апел Богу душе уморне од метафизичке усамљености. На крају крајева, често се дешава да човек верује у Бога, али му се не обраћа са молитвом само зато што се плаши да неће добити одговор и да ће изгубити чак и крхку веру коју има. Али ово је неоснован страх. Довољно је само подићи поглед ка Небу и шапнути: „Господе, осећам се усамљено и лоше без Тебе, желим да будем са Тобом, помози ми да видим Твоју љубав!“ Можете то рећи на неки други начин, речи могу бити потпуно другачије. Можда уопште нема речи. Али ако такав позив долази из људског срца, Господ ће му сигурно одговорити. Нико не зна унапред какав ће тачно бити тај одговор. Али човек ће свакако осетити да је Бог дотакао његову душу, да га Бог истински воли. Почеће да види Божју помоћ у својим најобичнијим пословима, да осећа како га Бог подржава у тешким временима, колико пажљиво Бог учествује у његовом животу. Све што би му раније изгледало као случајност одједном ће се склопити и формирати невероватни мозаик овог Божанског одговора. И онда човек никада неће моћи да живи онако како је живео пре овог сусрета. Више му неће бити потребно објашњавати зашто Црква постоји , зашто се не може грешити, које су заповести. Све ће му се то постепено почети откривати кроз природну жељу да не увреди љубав Божију која му је откривена, да не одбаци ову љубав, да је поново не изгуби. Архиепископ Натанаил (Лвов) је написао: „Чак и ако, отргнут силама зла од свог Творца, човек заборави само име Божије, ипак дуго времена у његовој души звуче неземаљски мотиви љубави према добру, према истини, према мудрости и према лепоти. Света способност да воли основна својства Бога остаје у човеку дуго времена. Људска душа се не квари брзо, осим ако не почне да квари саму себе.“ Не знам да ли ћу икада поново имати прилику да о свему овоме разговарам са својим комшијама. Али чак и ако никада више не будемо водили овај разговор, ипак не жалим што сам тада ћутао. Било је боље ћутати него рећи оно шта бих им рекао. Да, духовни живот црквеног хришћанина може бити толико дубок и вишеструк да, у поређењу са њим, нечија тиха, „домаћа“ вера у „Бога у души“ делује као наивна самообмана. Па ипак, чак и тако крхки изданци туђе вере могу да проклијају ако се подрже, а не згазе. На крају крајева, апостол Павле није грдио Атињане због идолопоклонства, иако је био огорчен у духу при погледу на овај град пун идола ( Дела апостолска 17:16 ). Напротив, он је започео своју проповед у Ареопагу проналазећи љубазне, поштовајуће речи за њих: А Павле стаде насред Ареопага и рече: Атињани! Видим из свега да сте посебно религиозни. Јер пролазећи и гледајући ваше светиње, нађох жртвеник на коме је писало: „Непознатом Богу“. Онога коме се ви, а да то не знате, клањате, то вам проповедам ( Дела апостолска 17:22–23 ). Данас су многи људи подигли такав жртвеник „непознатом Богу“ у својим душама. И уместо да убедљиво доказују да у њиховим душама нема Бога, чини ми се да би било много исправније покушати им објаснити да је „Бог у души“ Христос, Кога поштују, а да то не знају. Александар Ткаченко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Снови су дивни. Када дете има сан, то је много боље него када га нема. Сан у извесном смислу функционише, чак и ако не радим ништа директно да бих га остварио. Ово је оријентир. И захваљујући њему, примећујем мале прилике које ме покрећу ка мојим сновима, врата која се отварају. Ако нема сна, онда игноришем ове прилике. Сан се не претвара увек у план, низ корака. С једне стране, одлично је када се ово деси. С друге стране, управо то вас спречава да сањате. Ако морам одмах сваки свој сан да претворим у план и да вредно радим да га остварим, онда сањање одмах постаје небезбедно. Рекао сам тати за доручком: „О, тата, слушај, волео бих да сам доктор“, и следећег дана сам се нашао пријављен у 8 клубова и са три нова уџбеника на столу. Чини ми се важним да сан може остати сан, а да се не оствари - нешто о чему могу размишљати. Можда ћу постати лекар у својој другој професији, у трећој? Нема ништа лоше у томе да сањате и не предузмете ништа поводом тога. Да ли родитељи треба да подрже сан свог детета? С једне стране, важно је подржати овај сан и пренети идеју да је много тога могуће ако се то жели. На пример, можете постати професионални фудбалер. С друге стране, неки непотребни притисак овде може прилично да се умеша и претвори сан у родитељски план. На пример, дете воли фудбал и сања да буде као Роналдо. Зашто баш каријера? Могу се осећати као Роналдо у аматерској утакмици, шта ме спречава? Могу да зарадим новац на неки други начин и да играм фудбал не 12 сати дневно, већ 3 сата недељно. Сви ми фантазирамо. У сваком случају, говорим о разним дивним сценаријима. И то је одличан начин да доживим емоције које ми недостају у животу, да се некако осећам боље. Да маштам о стављању „Роналдових наочара“ и, као што сам већ рекао, да видим неке прилике које би ме довеле корак ближе овом Роналду. Мислим да је корисно испричати како је Роналдо постао Роналдо, погледати биографије, некако сазнати више о људима који су занимљиви тинејџеру. Али истовремено, волео бих да овај разговор не постане нешто попут: „Престаните да сањате – хајде да вредно радимо“, мислим да је то штетно. Не стварајмо детету слику света у којем постоји само „напоран рад“, у којем нема ничег другог. За мене, све најважније, добре ствари које имам у животу, добијам бесплатно, а не зато што вредно радим. Морамо пронаћи начин како не бисмо, с једне стране, разбили овај сан и некако пренели идеју тужног света у коме само морате напорно да радите, а с друге стране, мало по мало, морате детету дати знање о томе како овај свет функционише, да понекад ипак морате вредно да радите. Као родитељ сам фрустриран - може ли се ово превазићи? Мозак је дизајниран тако да прави планове, прогнозе, идеје и некако покушава да испланира живот детета и његову будућност, да би одрасли могли да се некако смире сазнањем да је са дететом све у реду. Мислим да је део истине о родитељству у томе што је то немогуће. Да, могу да правим ове планове, али онда нешто крене по злу. Тинејџер је особа која се активно мења током времена. И план који смо направили за њега са 13 година можда неће бити погодан за њега са 14 година. Чини ми се да то није проблем детета, већ родитеља. Шта треба да урадим са собом да бих остао родитељ, чак и ако сам са 12 година био отац будућег Роналда, а са 14 сам се нашао као родитељ будућег Рихтера. Снови се мењају. И за мене је ово нека врста здраве приче. Друга ствар је што тренутни образовни смер није прилагођен овоме. Као да се претпоставља да ће дете са 13 година схватити шта жели да постане и да ће наставити да се креће ка том циљу све до матуре. Деца често желе да постану блогери У својој канцеларији често чујем: „Желим да постанем блогер.“ То је оно што деца од 10-12 година често говоре. Када некако успеш да се договориш са родитељима, они купе минималну опрему, и дете почиње да ради своје стримове, окупља својих 15 људи. Имам утисак да је ово корисно искуство. Он сам сусреће стварност. Родитељи нису постали непријатељи, нису спречили остварење његовог сна. И коначно се суочио са стварношћу и сазнао да постоје неке тешкоће у томе да постане блогер. Немојте рећи детету: „Уради нешто нормално.“ Боље је не говорити детету да не треба да ради глупости. Донекле, ово је заједничко свима нама. И даље постоји глас који гунђа: „Требало би да урадиш нешто нормално.“ Дефинитивно то имам у глави, и понекад ми је тешко да то ућуткам пред својом децом. И ово има лош ефекат. Да, примећујем да то углавном лоше утиче на односе. Па, и за снове, претпостављам. Почињете да гунђате, дете је узнемирено, следећи пут вам неће рећи шта смишља, која му је идеја пала на памет. Подсећа ме на терапеута Конија из САД, оријентисаног на решења, и његов став. Када вам дете каже: „Желим да идем у свемир“, једино питање које би требало да му поставите је: „Коју планету ћеш прво посетити?“ Сва остала питања су сувишна. Како разговарати са тинејџером о сну који делује немогуће Тинејџер жели да се упише на државни универзитет, ви схватате да не можете да приуштите плаћање школарине, а он можда неће моћи да упише бесплатно. Деца су толико пуна емотивног набоја због полагања пријемних испита да постају анксиозни. Како о овоме разговарати? Што је могуће мирније. Важно је свима пружити прилику да се изјасне, а не покушавати да ову велику, сложену тему сведете на неке једноставне одговоре попут „Нема новца – збогом“. Можете барем размислити о другим могућностима. Стресно је задржати вештину вођења тешког разговора, не говорења: „У реду, то је то!“, не лупања песницом о сто, уздржавања од доношења брзих одлука. То је нешто што родитељима и тинејџерима често недостаје. То јест, наставите да разговарате, питајте, да ли постоје неке друге опције? Мислим да је корисно прво пустити њих да говоре, а затим изнети своје гледиште. Генерално, питајте да ли желе да чују ваше гледиште или желе да буду саслушани. Вреди се уздржати од било каквих тврдих ставова. Чврсто рећи „Не, не можеш то да урадиш“ или „Не, то је немогуће“ је помало претерано. породични психолог Матвеј Берхин приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) https://www-pravmir-ru

Чини се да никада као данас није било лако наћи девојку или дечка. Све је прилично транспарентно, комуникација између мушкараца и жена се може одвијати у кафићу, на улици, током изласка или на послу. Слобода је максимално присутна и не постоје препреке за зближавање. Ипак, велики је број младих мушкараца и жена који имају проблем да нађу партнере. Када и пронађу проблем тек долази до изражаја. Једна од савремених бољки је и страх од везивања или блискости. Спозобност за блискост је један од најважнијих људских потенцијала. Када та способност није развијена квалитет живота трпи јер је жеља за интимношћу део људске природе. Човек може живети и сам, без било каквог контакта са другим људима. Али, тек у односу са другима човек је у могућности да се оствари у свим својим потенцијалима. Зато је блискост тако важна. Страх од везивања може бити разноврстан и везан за различите типове блискости. Може се односити на блискост са родитељима, другим члановима породице, са пријатељима или може бити везан за партнерске односе. Човек који се боји везивања се боји да ће бити одбачен, преварен, повређен. Узроци могу бити различити, некада на први поглед и банални. Однос са родитељима, међуљудски односи у породици, различита искуства са пријатељима или партнерима могу бити основ за страх. Колико су страхови реални? Бити одбачен значи бити препуштен сам себи, избачен из неког друштва или односа од ког зависимо. Уколико смо деца или смо неспособни да се о себи сами старамо и задовољимо своје жеље и потребе онда је страх реалан, али ако смо одрасле особе које могу самостално живети онда одбаченост не би требало да буде ,,ужасна“, јер ако ме ти (или ви не желите) то ме неће егзистенцијално угрозити, ја могу и без вас, а сигурно има других који ме желе. Превара може имати више значења. Једно би се односило на то да након извесног времена схватим да особа која ми значи није онаква каква је била раније, или није онаква каквом сам је доживљавао, било зато што ме је обмањивала или што ја то нисам примећивао, било зато што се променила. Друго значење може бити у вези са сексуалном или емотивном преваром, тј. прељубом. Свака од ових варијатни може као последицу имати осећање преварености, тј. изневерености. Поверење које смо некоме указали изиграно је, тачније особа којој смо веровали испоставила се недостојном нашег поверења. Повређени можемо бити физички и емотивно. Страх је углавном везан за емотивно повређивање, тј. за осећање бола које се јавља у ситуацијама у којима се догађа нешто што је за нас неповољно, а више или мање је у вези са понашањем друге особе. Било како било, блискост са собом носи и одређену дозу ризика. Људима који се везивања плаше, између осталог, потребно је да прихвате тај ризик. Непријатна осећања и нежељени развој догађаја у односу блискости јесу могући, али не смањују квалитет живота толико колико га смањује недостатак блискости. аутор: Филип Стојковић извор

Из штампе је изашло ново издање манастира Жиче. У питању је књига ”Чуј добро дете моја”, у којој су сабрана питања дјеце тинејџерског узраста и одговори на њихова питања блаженопочившег Митрополита Сисаније и Сијатисте Павла. Одговори откривају његово искуство и посебан дар за комуникацију са младима, као и снажну љубав коју је увијек испољавао у разговору са њима. Млади су га питали са искреним ентузијазмом, а он је одговарао једноставно, одмерено и дубоко, у духу и тону који подсећају на мудрост и животно искуство светих стараца, како древних тако и савремених. Кроз разговоре које је осмислио и забиљежио Илиас Лиамис, стичемо драгоцјене увиде у то како да боље приступимо деци, тинејџерима и младима, које често без јасног разлога губимо. Ово је књига сусрета младих са православном духовношћу кроз ријечи једног блаженопочившег епископа који је свим срцем волео Бога и младе људе. Извор: Манастир Жича

У среду, 14. маја, у 19.30 часова, у Музеју Српске Православне Цркве, свечано ће бити отворена изложба поводом 80 година од упокојења Светог исповедника Доситеја Нишког и Загребачког, под називом „Служитељ мира и љубави“, аутора презвитера Далибора Мидића, ђакона Будимира Кокотовића и Анастасије Остојић. Извор: Музеј СПЦ

У Цркви Свете Тројице у Земуну, у недељу, 11. маја, биће служена Света тајна Јелеосвећења, најавио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, отац Лука Верић. Јелеосвећење ће бити служено после вечерње која почиње у 17 часова. Отац Лука је у Јутарњем програму Радија, између осталог, говорио о свечаној прослави храмовне славе, празнику Тројице - Силазак Светог Духа на Апостоле, 8. јуна 2025. Разговор је на ОВОМ линку. Јелеосвећење у Земуну у недељу WWW.SLOVOLJUBVE.COM У Цркви Свете Тројице у Земуну, у недељу, 11. маја, биће служена Света тајна Јелеосвећења, најавио је за Радио Слово љубве старешина поменуте цркве, отац Лука...

Човек се обраћа Богу и почиње да разговара с Њим, и ми то можемо да назовемо молитвом. А потом се обраћа другим људима, да би им испричао о Богу, како би и сам боље схватио садржај своје вере – и ми то можемо да назовемо богословљем. Он притом користи људски језик, јер ангелски не зна, и то је природно и правилно. Поред тога, човек не може непрекидно да се налази у стању светости, озарења, пламене молитве. Њему су потребне и туђе, «позајмљене» речи – као оријентири. Оне не замењују сопствено искуство, али му помажу да се отвори, одржи – као што нам и туђи стихови о љубави помажу да схватимо и изразимо нашу соптвену љубав. Због тога је богословље просто неопходно. Без њега, као и без црквене молитве «туђим речима», верујући човек прелако постаје плен сопствене маште и туђе непоузданости. Јереси, то јест нетачне представе о Богу, заиста постоје, и да би се пришло к Истини, треба знати разликовати је од лажи. Речи о Богу треба да постану икона, која нас води ка Богу. Али бива и другачије: оне постају идол. Човек теше од речи, као раније из дрвета или камена, неки лик Бога – по сопственом укусу, разуму и умећу – а потом почиње ревносно да му се поклања, па чак и да му приноси људске жртве. Како се то дешава? Бог је – Другачији. Свако назначење које Му дајемо, било оно чак и најтачније, и даље остаје непотпуно и нетачно. Називајући Га љубљеним или праведним, ми обично пројектујемо на Њега наше представе о љубави или праведности, и потом расуђујемо управо о њима. Постоји предање о древном богослову, који је шетао обалом мора, размишљајући о Богу, и од‌једном је угледао дечака, који је пресипао воду у малу рупу. «Шта радиш?» - упитао је богослов. «Хоћу да преспем море у ову рупу!» - одговорио је дечак. Богослов се насмејао. Тада му је дечак рекао: «А зар ти не радиш то исто покушавајући да сместиш Бога у сосптвени ум?». Богословски појмови се могу условно поделити на две групе. Једна представља потпуно конкретне ствари, доступне осећајној перцепцији, као например: смрт и Васкрсење. Уколико говоримо, да је Христос умро и васкрсао, то ће различито звучати на разним језицима, али ће се смисао у потпуности поклапати. Али у богословљу постоје идеје, које чак и носиоци једног језика различито схватају, као например: светост, страх Божији или праведност. Христос је умро и васкрсао «ради нас људи и нашега спасења». То је чињеница. Али богослови обично дискутују о другом: ко, како и коме је принео искупитељну жртву на Голготи, или када, како и у ком смислу хлеб и вино постају на Евхаристији Христово Тело и Крв. А то су већ сложени појмови, које разни људи схватају на разне начине, и немогуће је наћи такву формулацију, коју би сви схватали истоветно. А шта уколико нам још предстоји да те речи преводимо и на други језик, јер се чак и добро познате ствари и појаве из околног света различито описују код разних народа. У руском језику има много речи за опис разне врсте снега и леда, као и са њима повезаним зимским временом: поледица, мраз, иње, снежна кора, вејавица, мећава, снежни смет, низински ветар. У енглеском језику таквих речи има мање, а у неким афричким језицима све то се описује само једним заједничким изразом «бела зима». Зато, например, ескими различито називају снег, који лежи на земљи, и снег, који пада с неба, као што ми разликујемо «бару» од «кише». То је потпуно логично, уколико се сетимо какву улогу има снег у животу тог народа. Било које речи и појмови се могу правилно схватити само у систему. Уколико Африканцу који није упознат са нашом климом, покушате да објасните разлику између вејавице и низинског ветра, поледице и смета, он једноставно ништа неће разумети. А када се ради о духовним стварима, онда је ризик неразумевања много већи. На пример, знамо за монофизитску и монофелитску јерес, које су изопачивале учење Цркве о Христу, умањујући пуноћу Његове људске природе. Те јереси су релано постојале и биле одбачене од стране Цркве. Али када ми данас зовемо некога монофизитима (например, Сиријце или Армене), треба да се уверимо да је то заиста јерес, а не разлика у терминима. Тако су православни Грци говорили да у Христу постоје две природе, Божанска и људска, и две воље (фелима), пошто свакој природи – Божанској и људској – неизбежно одговара сопствена воља. Али неки Сиријци су, напротив, инсистирали на томе да у Христу постоји само једна воља (цевјана), због тога што Он поседује једну Личност. Може се рећи, да су обе стране на свој начин биле у праву, пошто грчка фелима није у потпуности исто што и сиријска цевјана (у грчком језику тој речи пре одговара реч гноми). С друге стране, када су Грци инсистирали на томе да је у Христу једна ипостас, пошто је Његова Личност јединствена, онда су Сиријци говорили, да Он има две кноме, пошто је Он Бог и човек истовремено. Тој сиријској речи пре одговара грчка реч фисис «природа», а на руски се ти термини чак не могу ни превести, те морамо да позајмљујемо речи «ипостас» и «кнома». Дакле, уколико те термине тумачимо одвојено од целог комплекса богословских представа, неће бити ништа друго сем празних полемика. Једна воља или две? Једна ипостас или две? Упитајте већину наших редовних парохијана и видећете да ће им бити тешко да одговоре. Па чак и неким свештеницима нажалост такође ... И што је карактеристично, чак и уколико науче све те премудрости, тешко да ће због тога бити ближе Богу. Али, можда се треба обратити Библији, како би се нашла јасна и једнозначна тумачења, која омогућавају да се разреше недоумице. Размотримо, например реч «ипостас» (ипостасис). У грчком преводу Старог Завета она се среће 23 пута, и нигде нема терминолошко значење, ево на пример: ...када је земља отворила уста своја и сред свог Израиља прогутала их и породице њихове, и шаторе њихове, и сву имовину њихову, коју су имали ... (Друг. 11:6). Вратите се, кћери моје, дођите, јер сам ја већ стара да се удајем. А када бих и рекла: «још имам наде...» (Рут 1:12). Ево с педи дао си ми дане, и вијек је мој као ништа пред Тобом (Пс. 38:6). Пропадам у дубоком глибу, где нема дна (дословно «нема ипостаси», Пс. 68:3). У Новом Завету се ова реч среће свега пет пута: ...да се, ако дођу са мном Маћедонци и нађу вас неприготовљене, не осрамотимо ми (да не речем ви) у тој хвали...(2 Кор. 9:4). А што говорим не говорим по Господу, него као у безумљу, у овој струци хвале (2 Кор.11:17). (Христос) ...будући сјајност славе и обличје бића Његова ...(Јевр. 1:3). Јер постасмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити (дословно «почетак ипостаси») до краја тврдо одржимо...(Јевр. 3:14). Вјера је пак тврдо чекање онога чему се надамо и доказивање онога што не видимо (Јевр. 11:1). Другим речима, у Библији та реч означава нешто чврсто, реално, постојеће, али се никада не поклапа са богословским термином «ипостас», који је пре узет из грчке филозофије, него из Библије. Чак се и цитат из Јевр.1:3 веома разликује од савременог богословског језика. Ствар је пре свега у томе, да Свето Писмо подразумева да се са човеком не говори богословским формулама, већ у причама и метафорама. Христос није писао катехизисе, већ је слушаоцима говорио о виноградарима, рибарима и овцама; Он није говорио о Триипостасном и Јединосушном Божанству, већ о Себи и о Оцу; Он се није обраћао уобичајеном аудиторијуму, већ конкретном, живом човеку у његовој конкретној ситуацији. И више од тога, чак су и најбогатије богословским формулама библијске књиге – Посланица апостола Павла – написане на том истом принципу. Павле се обраћа конкретним људима и говори о њиховим веома конкретним проблемима. Зато богослови последњих векова често извлаче његове речи из контекста, ређају их у њима погодном редоследу и граде неко «учење Св.апостола Павла о тој и тој ствари», и у њиховим рукама су буквално концепти лекција прочитаних из апостола на богословском факултету. К.С. Луис је наводио диван пример из стиха Филипљанима 2:12-13: «Тако, љубазни моји ...градите своје спасење са страхом и дрхтањем, јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно». Ако се узме први део овог стиха, произилази да се човек спасава сам, својим снагама (крајње пелагијанство), а уколико се истргне други део произилази да је – човек само играчка у Божијим рукама, Који Сам одлучује да ли ће га спасти или не (крајњи августинизам). Тако настаје простор интерпретација и разуме се разне богословске школе освајају тај простор на разне начине. Због тога у хришћанству и постоји велики број разних конфесија и богословских школа: сви признају Библију за узвишени ауторитет, али је сви тумаче на разне начине. Метафоре и приче наводе човека на усрдније и искуственије прихватање идеја, често га уче потпуније и боље него богословски трактати, који су усмерени искључиво на његов разум. Њима, обично недостаје прецизност и зато су им и потребни трактати, и богословске формуле. Просто не сме се једно прихватати за друго. Разликовати формулу од метафоре такође није увек једноствано. У време Реформације католици и протестанти су се спорили око тога да ли треба метафорички разумети Спаситељеве речи «Ово је Тело Моје». А на путу из Јерусалима у Јерихон показаће вам натпис, гордећи се тиме, што се налази тачно на месту крчме, у коју је милосрдни Самарјанин довео путника који је упао у руке разбојника, иако већина читалаца Библије схвата историју као причу. Да ли постоји излаз из тог субјективизма? Наравно да постоји и за њега се зна одавно: црквено Предање. У једном те истом Јеванђељу од Јована Христос говори ствари које изгледају противуречно: «Ја и Отац смо једно» (10:30) и «Отац Мој је већи од Мене» (14:28). Једна од ових изјава се може разумети само кроз призму оног другог. Према црквеном Предању најважније је следеће: «Ја и Отац смо једно»; друга изјава не укида прву, већ говори о добровољном потчињавању Сина Оцу, о томе како се Он унизио у оваплоћењу. Постоји разуме се и друга дискусија. У старо време су Аријанци а у наше дане Јеховини сведоци инсистирали на томе, да Христос уопште није био једнак Богу, због чега треба изабрати изјаву «Отац Мој је већи од Мене». Где је критеријум избора? Уколико тумачимо Библију само у оквиру саме Библије, онда њега нема: може се тумачити и овако и онако. Али постоји колективни опит читања тог истог текста од стране заједнице верника, која је и изградила оно што данас називамо црквеним Предањем. Како је писао о.Георгије Флоровски, «догматски спорови у Цркви се нису водили по питању садржаја вере. У извесном смислу је било спорова о речима, - тражили су и ковали «богоприличне» изразе за потпуни и истоветни опит који се још није учврстио у разумске одежде». То јест опит је постојао од вајкада, а «разумске одежде» су биране по потреби. Узмимо још један небиблијски богословски термин: јединосушни (јединопостојећи). Он није постојао у Цркви пре аријанских спорова, али је постојала вера у јединство Оца и Сина. Многим редовним верницима православних цркава такође није у потпуности јасна разлика између тих термина, и може се рећи да је њихово богословско образовање остало на «до-никејском» нивоу. Јерес настаје онда када настане супротстављање јединосушности сличносушности, како је то код Аријанаца. Само по себи правилно понављање правилних речи још ништа не значи, исто као што ништа не значи ни одсуство тих речи. Чак штавише, нешто о Аријанцима. Имао сам прилике да недавно видим буклет Јеховиних сведока. На корицама је била следећа слика: двојица беспрекорно обучених људи су разговарали негде на улици са трећим човеком. Они су држали у рукама отворену Библију, и један од њих је показивао прстом на неко место у тексту. И већ није уопште важно које место је показивао. Где почиње секташво, јерес? Управо тамо, где се из комплетног текста Светог Писма истрагава неки одређени број цитата, којима се уз одређену умешност, може доказати уопште све што пожелите. Али ... да ли и ми често користимо Библију? Овај зборник цитата и прича се узима са полице само онда када треба нечим да поткрепимо своју сопствену тачку гледишта. Човек не може или не жели да обухвати погледом целу слику, не жели да се учи, већ пре хоће другога да учи – и ево зборника цитата на готово ... А потом долази други човек, цитира други део и почиње спор. Прочитао сам например један, да искупљење које је извршено на Голготи треба разумети овако: Бог-Син је вратио Богу-Оцу дуг, изједначавајући се са грешним човеком. Други се збунио непотпуношћу и приземношћу те метафоре (а то је наравно метафора), и рекао: то уопште није тако, због чега Богу треба платити откуп, као бандиту, ако је Бог Љубав! И почео је да понавља потпуно истиниту формулацију «Бог је Љубав» тако често и тако страсно, да се други човек такође на свој начин збунио: извините, а чему онда Голгота? Зар ми одбацујемо то да је Христова Крв проливена за наше грехе? Јер и то је – правилна формулација ... Али ту нису најважније формулације. Оне су важне и потребне, али се превише лако претварају у идоле. И тада се наша «православност» своди на борбу за правилне речи ван правилног контекста – и још тачније, на борбу против неправилних (неуобичајених, непознатих, подозривих) речи ради ... није увек јасно, ради чега. Човек узима потпуно правилну фразу (например, «Бог је Љубав», или «ви сте позвани на слободу», или «свако ко призове Име Господње, спашће се»), и уместо да кроз тај цитат иде ка Истини скривеној у њој, поклања се самом цитату, гради једнострано богословље, примитивно, као звук шаманског тимпана. Он смешта Бога у своје сопствене представе о љубави, или слободи, или спасењу. Бог тада изгледа као мали домаћи богић, који пристојно стоји на камину. Свако бира свог идола на основу свог карактера, васпитања, навика. А све сувишно се одбацује. Сличан богословски систем су имали Јудеји у време доласка Спаситеља. Они су имали потпуно јасне и конкретне представе о Месији, при чему су они у потпуности били тачни: очекивало се да ће Месија спасти Израиљ и учврстити Своје царство. Али управо су им те представе и сметале да угледају Месију, када је Он заиста дошао ... Он није био тачно онакав каквим су Га очекивали, и то Му нису могли опростити. Погледајмо, због чега је Христос обично укоравао људе, које је сретао на Свом земаљском путу. То уопште није било за личне грехе, како се могло очекивати ... Наравно, у то време су навикли да грех називају грехом, и например пустити жену ухваћену у прељуби је било могуће само у том друштву, где су сличан грех заиста кажњавали смрћу. У нашем друштву, које је преживело сексуалну револуцију и које је убеђено у свеопште право на блуд, Христос би тој жени вероватно рекао нешто много суровије од «иди и више не греши». Али Христос у Јеванђељу највеће прекоре и најстрожија разобличавања упућује управо онима, који Га утискују у свој богословски систем. Ученицима није било тако тешко да после свих чуда признају Исуса за Месију, већ је много тежа била следећа лекција: Месија ће превазићи њихова очекивања. Они су желели да што пре свргну власт странаца и грешника, седну с десне и леве Његове стране, претворе у пепео непослушне Самарјане и што је најважније да ни у ком случају не допусте погибију свог Учитеља. Зар су желели нешто лоше? Не, наравно. Јуда није ради тридесет златника учинио тако страшну издају – да је желео он је могао негде другде да добије и више новца. А ради чега онда? Многи сматрају да се Јуда или разочарао у Учитеља, који никако није желео да свргне Римљане, или је желео да на тај начин испровоцира његов отворен конфликт с властима: погледајмо, како ће се Он понашати у тој ситуацији. Месија је требало да одговара Јудиним очекивањима ... Чак је и осталим ученицима пут ка Истини остао до времена заклоњен тим шаблонима. Наравно, није дозвољено правити од Христа «борца са системом», слично анархистима. Он је Сам на крају крајева рекао: «Ја нисам дошао да нарушим, већ да испуним» - потврдивши самим тим неопходност и исправност Закона. Он уопште није лош, када њиме замењују Живот, када живу људску душу стављају на суд строго одређених правила. Чак и црквена проповед некад звучи, како је рекао један мој познаник, «као да ми желимо да предајемо Богу лекцију из филозофије». Не, Он то од нас уопште не очекује. Дакле, уколико се у речима онога који говори «Бог је Љубав» не осећа љубав, уколико онај који заступа слободу не тежи да се ослободи од страсти – онда он у најбољем случају говори сујетно, а у најгорем – идолопоклонствује. Боље је рећи само «добро јутро!», али тако да се у тим речима чује ехо Божанске Љубави и људске слободе. Овде треба направити важну ограду. Уколико ме је неко схватио тако да је боље живети без икаквог богословља, јер је тобоже «Бог код свакога у души», и није важно како Га зовемо: Пресветом Тројицом, Ваалом или Кетцаљкоатлем – онда ме није схватио потпуно. Онда се свеједно може рећи својој жени: ти си у мојој души, и није важно у чијој постељи ћу провести ноћ. Не описује се случајно многобоштво у Библији као тежак блуд. Коме није важно да зна Име, томе није важна ни Личност. Богословље нам је потпуно неопходно, тим пре што оно само одређује своје границе. Сетимо се за православну традицију најважније разлике између Божије суштине и енергије. Код нас се та подела повезује са именом Св.Григорија Паламе, док је у јудаизму чак штавише о сличном говорио Мајмонид. Божија суштина није позната, и она је неизмерно изнад свих наших категорија и представа. Бог нам чак у Свом Откровењу даје да сазнамо о Њему оно што нам је потребно да знамо – а никако све. Ту је извор апофатичког богословља, које тврди да Бог не постоји. А о енергијама, то јест Божијем пројављивању у овом свету, које је потпуно доступно људском опажају, говори катафатичко богословље. У суштини, када кажемо «Бог је Љубав», ми говоримо о енергији: «Бог ме љуби и очекује од мене да Му узвратим љубав». Те речи су сваког секунда нашег живота призив, на који ми у овом или оном степену одговарамо – или не одговарамо. Богословље је веома потребна ствар, али не за Њега, већ за нас – како ми не бисмо сишли са пута, који води ка Њему. Андреј Десницки извор

У појединим медијима објављена је данас лажна и злонамерна вест да је Епархија шабачка забранила студентима „да уђу у црквену порту“. Епархија шабачка никада никоме није забранила улазак у црквену порту или у свети храм, већ напротив, њене порте и храмови увек су били и биће отворени како за вернике, тако и за све оне који то нису али који поштују свештеност црквеног простора. ‍ Истина је у томе да Епархија шабачка није позитивно одговорила на иницијативу политичког активисте г. Душана Туфегџића, тренутно вође Покрета Буђење, који је хтео да, са својим истомишљеницима, у црквеној сали и порти храма у Штитару организује дочек за групу младих људи који су кренули на протест у Лозницу и да, на тај начин, оствари личну политичку корист. ‍ Храмови и црквене порте у Епархији шабачкој припадају свим вернима, без обзира на њихово политичко опредељење, а не само једној политичкој опцији. Стога они нису, нити ће икада бити, места за страначка окупљања, било да се ради о странкама на власти или у опозицији, већ су, пре свега, места за молитву. ‍ Канцеларија Епископа шабачког ‍ https://www.eparhijasabacka.rs/menu/saopshtenje-za-javnost-eparhije-shabachke-2

Братство храма Свете браће Кирила и Методија у Бусијама позива верни народ да узме учешће у духовним и културним садржајима који ће се реализовати поводом прославе храмовне славе – празника Свете браће Кирила и Методија. Извор: Епархија сремска, Инстаграм

Овде јесте српски Род и Кућа тамо кући заче се Огњиште Овде јесте пламен живе Ватре тамо Дах је што жишку оживе Овде јесте Свећа на трпези тамо Рука што свећу принесе Овде јесте Видело на путу тамо зрака и светли Источник Овде јесте у башти Босиљак тамо невен-босиљку Жилиште Овде јесте Хлеб и хлебно зрно тамо колач и славско Кољиво Овце јесте Вино за здравицу тамо вином Причесник се цели Овде јесте Звоно капа храма тамо звоно светогорско Небо Овде јесте Љуљка насред куће тамо љуљка Јасле витлејемске Овде јесте Чедо крстоносно тамо Син је с крстом и васкрсо Овде јесте човечица - Мајка тамо вечна Дева тројеручна Овде јесте Народ православни тамо темељ од свете Србије Ако свене Србија на земљи њој Хиландар спомен је и семе Раша Перић, 1938.

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, презвитер др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења АЕМ и парох храма св. Александра Невског на Дорћолу ће у четвртак 8. маја 2025. године, одржати предавање у организацији Академије СПЦ за уметности и консервацију а у оквиру Трибине "Др Радослав Грујић". Предавање ће почети у 17 часова и 30 минута у свечаној дворани Светосавског културног и медијског центра СПЦ у Земуну (улица Рајачићева број 2). https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46483

Београдска галерија "Green Door" позива све заинтересоване на отварање самосталне изложбе „Кретање кроз Светлости“, иконописца Медихe Мрђеновић. Програм отварања изложбе заказан је за понедељак 5. мај 2025. године, са почетком у 19 часова у просторијама галерије у улици Краља Петра 61. Изложба ће бити доступна посетиоцима до 12. маја 2025. године, радним данима од 14 до 20 часова, а суботом од 11 до 15 часова. Улаз је слободан. Извор: Радио Слово љубве

Овај светитељ беше епископ у Кампанији Италијанској. У време гоњења Максимијанова би изведен пред суд и истјазаван разним мукама, које он незлобиво и трпељиво подношаше. Кад га вргоше у огањ, огањ се расхлади невидљивом росом, и мученик неповређен стајаше посред огња и појаше Богу хвалу. Тада му стругаше тело гвозденим четкама, док се кости не забелеше, но мученик незлобиво и трпељиво трпљаше. Гледаху муке мученикове његов ђакон Фауст и чтец Дисидерије, и плакаху за духовним оцем својим. Тада и њих везаше, па заједно са епископом у град Путеол доведоше, и у тамницу бацише. У истој тамници беху Христа ради и ђакони Путеолски Прокул и Сосије, и два проста човека хришћанина Евтихије и Акутион. Свих седам бацише сутрадан пред зверове. Но зверови их се и нетакнуше. Тада их све мачем посекоше, а хришћани града Неапоља пренесоше тајно тело св. Јануарија у свој град и чесно положише у цркву. До дана данашњега безбројна чудеса појавише се на гробу овога светитеља. Између многих чудеса запамћено је и то, да је једна бедна удовица, којој беше умро јединац син, узела из цркве икону св. Јануарија и положила на свога мртвог сина ридајући и молећи се светитељу. И син јој оживе. Чесно пострада св. Јануарије 305 год. Тропар (глас 4): Био си наследник Апостола престолом и заједничар духом, богонадахнуто дело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао реч истине и ради вере си до крви пострадао, свештеномучениче Јануарије: Моли Христа Бога да спасе душе наше. https://manastirosovica.com/sveti-svestenomucenik-januarije/

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Порфирија, Храм Светог Саве и Богословија Светог Саве у Београду молитвено ће прославити славу бденијем у Храму Светог Саве 9. маја са почетком у 18 часова, Свечаном академијом у крипти Храма Светог Саве, која ће бити уприличена истог дана са почетком у 20 часова, а 10. маја биће служена Света архијерејска Литургија са почетком у 9 часова. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46473

Максимовска икона Богородице је насликана 1299. године на основу виђења Светог Максима, митрополита владимирског († 1305, спомен 6. децембра), који је стигао у Владимир да пренесе првојерусалимску столицу из Кијева. Икона приказује Богородицу у пуном расту са Вечним Младенцем у руци; Митрополит Максим стоји пред њом, примајући светитељев омофор из њених руку. Појава Максимовске иконе Мајке Божије догодила се у тешком тренутку за Руску Цркву и нашу Отаџбину. Више од 60 година руска земља је била под јармом татарско-монголских освајача. Ситуација Руске цркве била је тужна и тешка – цркве и манастири су уништавани, иконе и књиге су крадене. Људи су почели да заборављају хришћанску веру. У тако тешким временима, Господ је послао посебне људе да управљају Црквом и руским народом. Такав је био поглавар Руске Цркве, митрополит Максим, који је добио чудесно виђење Богородице. Црквено предање о чудотворној икони Богородице, названој Максимовска, каже следеће: Ова икона је насликана према виђењу у сну митрополита Максима, 1299. године, што је очигледно из следећег натписа, који се налази на овој икони: Ова света и чудотворна икона Пресвете Богородице насликана је 1807. године према виђењу митрополита кијевског Максима, родом Грка, када је дошао из Кијева у Владимир и са пута, пошто је мало заспао у својој келији, одмах је угледао као у стварности велику и необичну светлост, и у тој светлости му се јавила Пречиста Дјева Богородица, држећи у наручју Предвечно Младенче, и рекла му: "Слуго мој Максиме! Добро си учинио, јер си дошао овде да посетиш Мој град." И давши му омофор, рекла је: "Узми овај омофор и паси разумне овце у мом граду." Примио га је, пробудио се из сна и никога није видео у ћелији, али се омофор нашао у његовим рукама; Страх га је обузимао много сати, и одмах је обавестио великог кнеза Андреја, и они су саградили златни ковчег и у њега ставили омофор, и ово чудо се прочуло по целој руској земљи и у Палестини. "Омофор, за време безбожног царевича Талича, када је освојио град (1411.) и разорио га, где је умро, непознато је" (велики кнез Андреј поменут у натпису је син Светог Александра Невског). У визији, Богородица је предала светитељу омофор, који је пробуђени митрополит видео у својим рукама. Појава Пресвете Богородице била је знак небеског благослова за премештање митрополије из Кијева у Владимир. Омофор, који је дала Богородица, чувао се у Владимирској Успенској цркви 112 година. Године 1412, током татарске најезде, омофор је сакрио кључар катедрале, Патрик, кога су мучили Татари. Максимовска икона Богородице постављена је у Свето-Успенском саборном храму Владимирска изнад места где је митрополит Максим сахрањен након своје блажене смрти. Након тога, ова икона је постала позната по многим чудима и постала је сверуска светиња. На прелазу из 19. у 20. век, копија Максимовске иконе је направљена у величини оригинала. Тренутно се налази у Успенском сабору у Владимиру изнад гроба Светог Максима. Године 1918. рестаурација Максимовљеве иконе је обављена под надзором историчара уметности А. И. Анисимова, В. Т. Георгиевског и И. Е. Грабара. Након ојачавања иконе током чишћења, откривена су два слоја писања, која датирају из 16-17. и 18. века. Око 1920. године, након што је катедрала затворена, Максимовљева икона је ушла у колекцију Владимирско-суздаљског музеја-резервата, где се и данас налази. Између 1961. и 1967. године, другу рестаурацију иконе извршили су В. П. Малишев и А. Н. Баранова. Ова рестаурација је добила помешане критике од стручњака. Тако, професор В.Н. Лазарев је стање иконе окарактерисао као веома лоше и напоменуо њену грубу рестаурацију. Године 2010. у оквиру Година Русије у Француској, Максимовљева икона је изложена у Наполеоновим дворанама музеја Лувра као део изложбе Света Русија. Тропар, глас 4. Данас се преславни град Владимир светло радује, радосно славећи, Владичице, празник Твога јављања Светом Максиму, који се у њему догодио, и сада се сећајући Те и молећи Те се, овако кличемо: "О Пречудесна Владичице Богородице, моли Вечног Првосвештеника - Сина Твога, да непоколебљиво учврсти Православну Цркву, сачува у миру град наш Владимир и сву Руску земљу и спасе душе наше у православној вери." Кондак, глас 6 Погледај на нас, о Свеопевана Богородице, од свих хваљена, засијај светлошћу својом у помраченим срцима и обасјај стадо своје, Пречиста, како желиш и можеш, као Мајка Творца, и призови оне који ти се моле: "Ја сам с вама и нико не може ништа против вас". https://www.facebook.com/photo?fbid=1089507073217274&set=a.464419375726050&locale=id_ID

Свети Оци Цркве, схватајући унутрашњу таму и противречности у човеку, нуде различите путеве ка исцељењу. Постоје многе духовне методе за ослобађање од страсти и превазилажење мрачних страна наше природе. Али Свети Порфирије уводи нешто ново. Наравно, његов приступ је заснован на патристичкој традицији, али истовремено нуди другачији облик духовне борбе. Он сам то назива „бескрвним путем“. Обично смо навикли да мислимо - да бисмо се ослободили страсти, морамо се директно борити против њих. Морамо их напасти директно, ударити их право у срце, упустити се у жестоку битку са нашим слабостима. Али Свети Порфирије нуди други начин. Он нам показује другачији пут... Важно је разумети да он не одбацује традиционални пут духовне борбе. Не каже да је директна борба са страстима погрешна или непотребна. Напротив – он је дубоко поштује. Чак признаје да је и сам прошао тим путем и да је за многе људе то неопходан начин духовне борбе. Али Свети Порфирије каже: „Постоји и краћи, директнији пут.“ Он то назива „бескрвном“ или „мирном“ борбом. Шта ово значи? Свети Порфирије даје следећу слику: „Не покушавај да истераш таму из одаје своје душе.“ „Не бори се са сенкама у себи. Не мучи себе покушавајући да истераш таму својом снагом. Само отвори мали прозор - и светлост ће ући. А онда ће тама сама нестати.“ Он нам каже нешто једноставно, али дубоко: Не фокусирајте се на борбу против греха. Усредсредите се на љубав Христову. Не борите се са својим страстима. Испуние своју душу светлошћу – и тама ће се сама повући. Свети Порфирије не пориче таму у нама. Напротив, он то признаје. Али он нас упозорава: Не мучите себе мислима попут: „Зашто сам овакав?“ „Зашто сам поново направио исту грешку?“ "Зашто се не могу променити?" Такав приступ нам неће помоћи. Напротив, то ће нас довести до унутрашње напетости, анксиозности и осећаја кривице. Шта је кривица? Свети Порфирије каже: „Кривица није ништа друго до плакање над рушевинама сопственог ега. То је чиста себичност. Како је моје височанство – моје „ја“ – могло пасти тако ниско?“ Али питање је: Какву смо идеју имали о себи да бисмо били толико шокирани својим падом? Стога, Свети Порфирије саветује: „Не водите директан рат против таме у себи. Отворите мали прозор да бисте пустили светлост унутра.“ То јест, урадите нешто позитивно. Не фокусирајте се на искорењивање греха. Почните да уносите светлост у своју душу – кроз молитву, љубав, добра дела. И тама ће почети да се расипа сама од себе. Не покушавајте да промените себе на негативан или насилан начин. Зашто? Израз „отворити мали прозор, пукотину, да уђе светлост“ има много значења. Свети старац не каже „срушите цео зид“, већ једноставно „направите мали отвор да светлост продре“, то јест, мало по мало, постепено. Свети Порфирије веома добро зна да се промене у човеку не дешавају за кратко време – оне захтевају стрпљење и време. Стога, свети оци једногласно сведоче да покајање никада не престаје. Чак имамо примере из Патерика у којима се старац, у истински духовном стању, налази на ивици смрти, док се његова душа спрема да напусти тело. Он се налази у овом кључном тренутку, на граници између два света. И браћа која су била око њега видела су како светлост преплављује цело његово биће – знак присуства Божје благодати – и упитали су га: „Оче, шта видиш? Јеси ли ушао у Рај? Реци нам нешто!“ А онда им старац одговори: „Верујте ми, истину вам говорим. Још нисам почео своје покајање, нисам чак ни почео!“ И тако је умро. Али да је у том тренутку рекао „успео сам“, пао би у искушење. Зато он понизно изјављује: „Нисам ништа учинио. Још нисам ни почео да се кајем.“ Шта ово значи? То покајање је бескрајан процес, никада не престаје. То јест, овај пут ка сусрету са Христом није једнократни чин, већ континуирано кретање. Јер шта значи „метаноја“? То значи - промена, обраћење, сусрет са Христом. Током крштења, молимо кума да учини симболичан гест: да се, заједно са дететом које држи у наручју, окрене од запада ка истоку. Ово обраћење мора нас пратити кроз цео наш живот – од таме ка светлости, ка сунцу праведности. Ова физичка промена правца симболизује покајање које тражимо. То је његова суштина. У овом тренутку, кум сведочи о егзистенцијалном, онтолошком покајању – не свом, већ покајању детета које се крштава. На овај начин, дете се поново рађа – не биолошки, већ духовно, онтолошки, да би победило смрт. Рођењем ће умрети, али питање је да ли ће моћи да победи смрт? Зато оци придају тако велики значај крштењу. У житију старца Јефрема катунакијског помиње се да је ретко напуштао Свету Гору. Стари светогорски подвижници нису лако напуштали своје манастире. Да би напустили Свету Гору, морао је постојати озбиљан разлог – на пример, здравствени проблем или нешто друго хитно. Тако је једног дана кренуо на пут и отишао у своје родно место. Обично, када се човек врати после много година, сећа се прошлости, прича о њој: „Сећаш ли се овога? И онога?“ А старац Јефрем је желео да га одведу у цркву где је крштен да би се поклонио крстионици. Пао је на колена пред њом, љубећи место које му је дало највећи дар – прилику да постане хришћанин. Управо зато што је дубоко и искусно схватио да је кроз крштење постао учесник Васкрсења и победник над смрћу. Учешће у Тајни Крштења био је за њега највећи дар у животу. Стога, покајање, ова унутрашња промена, захтева време. То се дешава полако, постепено. Често људи долазе и кажу: „Мучим се, али не видим никакву промену.“ Али духовне промене су готово неприметне. Дешавају се постепено, потенцијално, корак по корак. Права трансформација се дешава изнутра, без наглог осећаја. Зато је Свети Пајсије - кад год је постојао проблем - давао времена да се он реши. Никада није решио питање дефинитивним одговорима. Ако бисте са њим поделили проблем, рекао би вам: „Молите се и препустите све Божјим рукама. Пустите да се догађаји одвијају у животу. Дешаваће се различите ствари. Решење ће доћи. Како нам се Бог обраћа? Бог говори кроз догађаје у нашим животима.“ Ако се осврнете уназад у времену и повежете тачке, схватићете какав је био Божји план. Зато је Свети Пајсије рекао да када нешто тражиш од Бога, Он ти то не даје у коверти. То значи да вам Бог не даје све готово, као нешто купљено у продавници. Не добијате решење као упаковани поклон. Уместо тога, Он вам даје прилику да га сами развијете и изградите. На пример, ако замолите Бога за стрпљење, Он може дозволити да вам у живот уђе "тежак" муж — ево прилике да научите стрпљење! Ако се молите за понизност, можете се сусрести са искушењима на послу или у свакодневном животу. Патерик говори о монаху који се непрестано молио Богу да му или подари снагу или да га избави из његовог тешког искушења - живота са братом монахом са којим се није слагао. Није могао ни да га погледа... Присуство овог брата га је толико иритирало да је у њему изазивало унутрашњу анксиозност. Зато се често молио Богу да га избави из ове тешкоће. Једном, након дуге молитве, завршио је своју молитву са уверењем да ће му Бог жељу услишити, да ће му дати неко решење. Устао је са надом. Али када је напустио ћелију – шта мислите кога је видео испред себе? Тог истог монаха кога није могао да поднесе! А онда је узвикнуо: „Господе, не могу то да поднесем! Само сам Те молио да ме избавиш...“ А Бог му је кроз догађаје рекао: „Ово је помоћ коју ти пружам. Дајем ти искушење да би га могао превазићи.“ Зато се у нашим животима, ако не решимо проблем, он поново појављује. Сусрећемо се с тим изнова и изнова – док га не превазиђемо. Ово је једна од највећих Божјих милости. Бог не гура проблеме под тепих. Он их не крије, као што често желимо - да их не видимо, да се не сусрећемо са њима. Бог као да нам говори: „Ево, ово је стварност. Суочите се с тим. Ево ваших тешкоћа, овде су ваше снаге. Ево ваших слабости. У вама постоји и светлост и тама - морате ићи напред са обе.“ Са искушењима, са ранама, са болом, али и са надом - све је то део људског живота. И управо на том путу се одвија наше лично путовање ка Христу. Свети Порфирије каже исто: „Не покушавајте да силом отерате таму.“ Исто важи и за наше страсти и наше слабости. Свети Порфирије је увек понављао: „Да бисте се преобразили, не треба да гледате у зло и да се вртите око њега.“ Ако имате било какву страст – на пример, себичност, зависност од хране, сујету, жељу за хвалом – каква год да је ваша слабост, нема смисла мучити себе мислима попут: „Зашто то имам? Зашто сам овакав? Колико сам лош! Колико сам безвредан!“ То не помаже. Свети Порфирије је говорио: „Уради нешто добро. Помоли се. Иди на исповест. Упали свећу. Стави тамјан. Прочитај акатист, помоли се Дјеви Марији. Уради нешто конструктивно, нешто лепо. Не бави се тамом у себи, не залази у њу. Нема смисла.“ Замислите особу која се преједа ноћу. Буди се усред ноћи и једе огромну количину хране. Генерално, посебно зими, људи једу више. А увече, многи људи осећају потребу за нечим утешним – једу чоколаду, слаткише... Слаткиши, шећер су врста емоционалне утехе. То има огроман значај јер је храна дубоко укорењена у нашем памћењу као начин да се утешимо – чак и на егзистенцијалном нивоу. Када смо били бебе и плакали, мајчине груди су нас тешиле. Ова веза је заувек запечаћена у нашој души. Зато је толико психолошких и егзистенцијалних проблема често повезано са поремећајима у исхрани. Особа или једе превише или уопште не једе, или једе хаотично. Навике у исхрани су често уско повезане са унутрашњим стањем особе. Али узмимо за пример некога ко је на дијети. Ако једног дана прекрши свој режим, ако се опусти и преједе, шта ће следеће урадити? Почиње да прекорава себе: „Како сам слаб! Колико сам неуспешан! Никада ништа не успевам! Сваки пут када нешто започнем, не успем!“ А шта се дешава следећег дана? Хоће ли наставити са дијетом? Не. Вероватније је да ће јести двоструко више јер је рана у њему порасла. Тама коју носиш у себи, тај мрачни кутак тебе, не долази споља. Твоја је. Сенка која те прати, твоје страсти – све је то део тебе. Веома мудар православни монах из Француске, отац Јован, каже: „Страсти су као дивље звери. Оне вриште, ричу у нама.“ То је твоје рањено ја, које ти говори кроз твоје страсти. Вапи за љубављу, за разумевањем, за светлошћу Христовом. Зато Свети Порфирије каже: „Нема смисла мучити себе мислима попут: 'Зашто сам овакав? Зашто сам ово урадио? Како сам могао?'“ Јеси ли починио грех? Заборави то. Свети Порфирије је био веома строг по овом питању – не ископавај свој грех изнова и изнова. Не враћај се стално на њега, немој га „дотеривати“, јер га то само храни и јача. Заборави га. Баци се на Христа. Старац је рекао: „Када је Христос у твојој души, злу нема места. Када позовеш Христа у себе, ђаво нема где да остане.“ И када се молиш, када се бориш, Божја благодат те прожима. И мало по мало почињеш да заборављаш своје страсти, заборављаш да су оне уопште постојале, јер су се трансформисале. Претвориле су се у нешто друго. И у неком тренутку их се једноставно више не сећаш. Једноставан пример: Клаус Кенет – Американац који је прешао у хришћанство и упознао старца Софронија у Есексу – прича: „Нисам знао ништа о манастирима. Нисам знао о монашком животу. Отишао сам у манастир и разговарао са старцем. А ујутру, када сам се пробудио, одлучио сам да прошетам у мајици без рукава, шортсу и јапанкама". Није знао да у манастиру постоје одређени кодекси облачења. Али временом, како је поново посећивао манастир и комуницирао са монасима, и сам је почео да се другачије облачи. Без икаквог разговора. Да ли разумете? Када живите са Христом, када се заједничарите са Њим, када се ангажујете, ви се преображавате. Не схватајући то, мењате ствари које раније не бисте желели да мењате. И више не осећате потребу ни за чим другим. Јер је Божја благодат ушла у ваше срце. Када те Божја благодат испуни, немаш жељу ни за чим другим. Друге ствари те више не задовољавају. Не желиш их. Престајеш да их желиш. Не треба се плашити - ни ђавола, ни пакла, нити било чега другог. Такви страхови изазивају реакцију одбојности. „За хришћанина нема ни пакла, ни ђавола, нити било чега другог. Да ли то значи да они не постоје? Не. Постоје, и још како!“ Али када имате Христа у свом срцу, они престају да постоје за вас. Ово је оно што нам старац жели рећи: Ако живите са Христом, ако је Његова благодат у вама, немате чега да се бојите. Ни од Антихриста ни од демона. Они вам не могу наудити. Свети Порфирије каже: „Поента није у томе да се Христу иде из страха.“ Не зато што се плашиш пакла. Не зато што желиш награду на небу. Ово није љубав. Не можеш волети некога зато што га се плашиш. Не можеш се „заљубити“ у некога зато што ти прети. Ако вас неко плаши, можда ће постићи послушност, али никада љубав. Никада неће бити праве везе између вас. Љубав цвета само у слободи. Љубав се храни дрветом слободе. Она цвета управо тамо где постоји слобода. Ако волиш некога, то би требало да буде зато што се осећаш добро са њим. Зато што желиш да будеш са њим. Зато што волиш да разговараш са њим. Тако би требало да буде и са Христом. Да Га волиш, желиш да будеш са Њим, да је за тебе радост молити се. Знате, молитва – посебно Исусова молитва са бројаницом – у неком тренутку постаје мед у устима. Не можеш а да се не молиш. Нестрпљиво чекате вече како бисте могли имати ту интимну самоћу са Богом. Јер молитва је сусрет. Неки га имају ујутру, други увече. Али свако пронађе тренутак у дану када каже: „Без обзира шта се дешава у свету, остајем овде и чекам Бога. Не селим се одавде. Остаћу и чекаћу Га.“ Дакле, особа која се заиста моли, цео дан чека овај тренутак. Јер овај молитвени састанак постаје као мед у њеној души – нешто слатко што је храни изнутра. Тада не идеш у цркву јер се плашиш. Не молиш се зато што се осећаш кривим. Не прилазиш Богу зато што се плашиш ђавола. Већ зато што желиш. Желиш да видиш Женика, да сретнеш Христа. Желиш да разговараш са анђелима, са свецима. Желиш да се дружиш са њима. И овај сусрет ти доноси радост. Не заборавите колико је важно ово интимно време са Богом током дана. Изаберите тренутак у дану када вам ништа друго није важно. Шта год да се деси, не пропуштајте. Можете почети читањем – за почетак нечег малог. Јер, како је рекао Свети Пајсије: „Молитву треба распламсати“. Не можеш само тако палити дрво, каже Свети Пајсије. Прво сакупите суве гранчице, сложите их, припремите, обликујете огњиште – и тек онда палите ватру. Исто је и са душом. Не можете у једном тренутку гледати ТВ серију, а већ у следећем покушавати да уроните у молитву - то тако не функционише. Не можете бити потпуно расејани, уроњени у бриге живота и одједном се окренути Богу. То не функционише тако. Прво треба да се смирите, да припремите душу за молитву. Пригушите светла. Уђите у самоћу да се саберете. Удахните неколико пута дубоко да бисте опустили тело. Прочитајте нешто духовно. А онда полако почните молитву. Тада ће се у вама изградити унутрашње стање неопходно за сусрет са Богом. Старац Порфирије каже: „Циљ духовног живота није седење негде, присиљавање и мучење себе како би се усавршио.“ Оно што треба да доминира вашим животом је љубав и радост у Христу. Духовни живот није насиље над самим собом. То није борба која вас исцрпљује и депресира. Духовни живот треба да буде радост! Старац Емилијан Симонопетриски је рекао да хришћанин треба да буде радостан. Желео је да његови монаси буду срећни. Зато у манастирима које је он основао живе насмејани, светли људи. Није повезивао духовни живот са тмурношћу и очајањем. Није прихватао да је побожност еквивалентна тузи и патњи. Чак и монашка одећа одражава овај дух – ако неко погледа монахе из Симонопетре или монахиње у Ормилији, видеће из њихове одеће, из целокупног њиховог присуства – да на овом месту постоји снага, племенитост, спокој. Старац је говорио: „Аскеза не значи очајање.“ Стога се у овим манастирима аскетизам комбинује са спокојем. То се види свуда: у њиховим собама, у њиховим храмовима, на њиховим богослужењима, у њиховим појањима. Свуда постоји хармонија између духовне борбе и радости, јер је истински аскетизам плод радости. Зато је овај старац инспирисао толико људи да постану монаси. Читаве породице су биле дирнуте његовим примером. Јер је он сам живео и представљао монашки живот као живот потпуне радости. Старац Емилијан је толико инсистирао на томе да у његовим списима то често може изгледати чак и као екстрем. У многим својим текстовима тврди да особа која нема радости у себи нема ни Светог Духа. „Туга и Свети Дух не иду заједно.“ „Кривица и Свети Дух не иду заједно.“ „Хришћанин не би требало да живи у очајању.“ И Свети Порфирије нас упозорава: „Будите опрезни – смирење је једно, депресија је друго.“ „Једно је бити скроман, а друго бити угњетаван.“ „Једно је имати скромност и самосвест, а друго је имати ниско самопоштовање.“ Ниско самопоштовање је проблем. Скромност је благодат. То су две различите реалности и не би требало да их мешамо. Отац Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Сестре рођене, из околине Аквилеје. Кад се цар Диоклецијан бављаше у Аквилеји нареди да се погуби знаменити духовник Хрисогон. У то време неки стари презвитер Зоил имаше виђење којим му се откри, где се налази тело Хрисогоново несахрањено. Пожури старац, нађе тело мучениково, положи га у сандук и држаше у своме дому. Тридесети дан после тога јави му се св. Хрисогон и извести га, да ће у току девет дана оне три девојке мученички пострадати, а да ће и он у том времену преставити се. Исто то извешће прими у виђењу и Анастасија Узорешителница, која беше пошла за својим учитељем Хрисогоном. И заиста после 9 дана и старац Зоил престави се, и оне три сестре изведене беху на суд пред цара. Цар саветоваше свете девојке, да се поклоне идолима, но оне све отказаше и исповедише своју тврду веру у Христа. Ирина рече цару, како је глупо клањати се стварима од камена и дрвета, које су поручене, за погођену цену, да се направе рукама каквог смртног човека. Разјарен цар баци их у тамницу. А када цар пође у Македонију, поведоше за њим све робове и сужне, међу којима и ове три свете. Даде их цар неком војводи Дулкитију на истјазање. Овај војвода распаљен мрачном страшћу, хтеде да оскрвни девице, но када хтеде ући к њима у тамницу, у време када се оне мољаху Богу, њему се узе памет, те нападе на црне котлове и лонце испред врата да грли и љуби, те тако сав оде гарав и црн. Чувши цар за овај случај нареди, да други војвода Сисиније, предузме суђење овим сестрама. После тешког истјазања судија осуди прве две сестре на сажежење, а Ирину задржа још неко време надајући се, да ће је моћи оскврнити. Но када посла Ирину по војницима у блудилиште, ангели Божји спасоше ову чисту девицу, вратише војнике а њу изведоше на једно брдо. Сутрадан изађе војвода с војницима ка томе брду, но не могавши се успети, нареди, те Ирину стрелама устрелише. Света Анастасија прикупи сва три тела на једно место и чесно сахрани. Све чесно пострадаше за Христа Цара и Господа око 304 год. https://www.facebook.com/photo/?fbid=1077103931120889&set=a.455688443262444

1. У односу према Богу: а) Љубим ли Бога свим срцем и свом душом? б) Да ли увек памтим Његово Свезнање и Свеприсутност? в) Живим ли, испуњавајући Његове заповести?r) Не ропћем ли на Бога? д) Захваљујем ли Богу за све што ми шаље? 2. У односу према ближњима: а) Љубим ли своје ближње (као самога себе!)? б) Не гледам ли на људе као на средство постизања својих себичних циљева? в) Не угњетавам ли кога? Не вређам ли? Не варам ли? А можда завидим коме, осуђујем, презирем, и слично? г) Не крадем ли? (не живим ли на туђ рачун, не бавим ли селаком зарадом?) 3. У односу према самоме себи: а) Чувам ли чистоту своје душе и тела? б) Не обмањујем ли себе? в) У каквом се стању налазим у односу на спасење? г) Шта више волим, да дајем или да узимам? д) Испитујем ли своје пропусте, промашаје и грешке? ђ) Не сматрам ли себе бољим, вреднијим и паметнијим од других? е) Оптужујем ли себе у случајевима неуспеха и погрешака или се бавим самооправдавањем, тражећи кривце међу другима? 4. У односу према стварима: а) Да ли се брижљиво односим према стварима? б) Да ли их ломим и кварим без потребе? в) Да ли добро одржавам своје личне ствари и непокретности? г) Не избацујем ли пре времена оно што се још може користити, да ли правилно употребљавам ствари? (Заједно с тим: да ли се моја душа везала за ствари? Нисам ли од њих направио идола? Да ли патим од обожавања ствари?) * * * * * У већини својих научних доказа савремене психолошке и психотерапеутске школе пропуштају и недовољно схватају префињене и најпрефињеније (духовне) равни. Врхунац њиховог разумевања у сличним питањима јесу такви појмови као што су „интуиција“ или „несвесно“. Али људи опште (и међусобно врше утицаје једни на друге) не само на видљивој (физичкој) равни и не само у разумним и ванразумним орбитама, него и у сфери најпрефињенијих (квантних, лептонских) међусобних утицаја. У томе и јесте основна грешка Фројда, Јунга и других талентованих истраживача, што се сва њихова истраживања нису уздизала до духовне равни (коју су они порицали), заглибљавајући се у слојевима физиолошких и спекулативних експеримената, издвојених путем, макар и генијалног, посматрања низа законитости које се стварно збивају. Међутим, увек, или скоро увек, у чисти експеримент су се уплитали људско мудровање, гордост и бујна машта. Дух је увек остајао, а и даље остаје ван домашаја истинског разумевања нехришћанских истраживача који се баве науком о човеку. Владимир Невјарович извор

Славуј пева у лугу, последње зраке сунца пурпурни сутон гаси. Задоцнеле осе и пчеле крију се под смарагдним лишћем смокве, ћук злогук се огласио једном, на скору кишу слути, шумори водоскок међу сплетом црвених ружа врт твој што краси, лептири ноћници бели пију капљице воде са стазе из хладне локве, полако сутон пада, рађају се прве звезде, споро теку минути... Ободом шуме иду сене под окриљем хладне тмине, редови младих бреза у лугу попут језерских вала брује, пун месец се спустио ниско, бди над пустим друмом, сем понеке златице куне нема ко њиме да мине, у даљини потмули тутањ скоре грмљавине се чује, птице се враћају у гнезда, над гором тек понека светлица сине. Бди светиљка пред домом твојим и нетопир један велик свом дому одоцнио, на огради у поткровљу стоји, кроз крошњу трешње посматра двориште и мрачни луг, сенка му по стази лелуја, изгледа ко древни Башчелик, под крилом уснуле мајке гугутка мала вири, сене се његове боји, на сред дворишта месец насликао свој златни огромни круг. Макови поспали у житу, под њима бели хермелин посматра далеке звезде и размишља куд ове ноћи да ходи, шуми језеро плахо, шушкају купинове тешке вреже, сенке црних топола огледају се у модрој води, миришу чајевке, шимшир, мирта и скромни пелин, између њих трепере старе паукове мреже... У даљини се чује нечији пас. Наш је давно отишао сребрном цестом и ћук је одлетео некуд, под другим кровом легло себи да свије. И самотњак гавран са јаблана је нашао негде друго место... Нема те, по пустом врту траже воду ноћу зверчице и змије, у честару купиновом стари смук је одабрао себи престо. Ја више никад нећу проћи овим путем. Нека су благословени гајеви и њихове птице, цесте и родна жита и у њима гнезда шева, ројеви оса и пчела, на језеру јавори црвени, горе и луг цветни, језерце и лабудови, врбаци и широка весела поља, само у сну понекад доспем у врт у коме још увек исти славуј пева, у дом у којем смо били ти и ја некад тако сретни... Све би и све прође, све беше Божија воља... Оливера Огњеновић Синђелић

Одсек за електронску мисију Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке је израдио посебну студију којом су детаљно анализиране интернет презентације храмова Архиепископије београдско-карловачке. Студију је радио Координатор Одсека, докторанд и информациони стручњак Ненад Бадовинац, а урађена је на 26 страна А4 формата. Комплетна анализа је урађена са мисионарским циљем: да се на систематичан начин унапреди представљање парохијских храмова Архиепископије београдско-карловачке и комуникација парохијског храма са широм јавношћу. У питању је прва стручна анализа те врсте у оквирима Архиепископије београдско-карловачке. Истраживањем су обухваћена 29 активна web домена (уз навођење 5 неактивних), а коришћена методологија је обухватила процену квалитета садржаја, дизајна и интерактивности, као и степена сигурности и саобраћаја података. Студија се састоји из два дела. Први је везан за упоредни табеларни приказ интернет презентација храмова Архиепископије, са вредностима параметара који су обухваћени методологијом. У другом делу студије је сваки храмовни сајт понаособ детаљно анализиран, са навођењем добрих страна и конкретним предлозима за побољшање. Студија је интерног карактера и служиће искључиво за потребе унапређења мисије Архиепископије београдско-карловачке. Старешине свих београдских храмова ће у наредном периоду бити контактирани од стране Координатора Одсека за електронску мисију и биће им достављен селектовани део извештаја студије, који се тиче интернет презентације њиховог храма. Истовремено ће бити понуђена бесплатна стручна консултација ради унапређења квалитета интернет презентација храмова Архиепископије београдско-карловачке. Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Прво питање које се поставља када говоримо о молитвеним правилима је: Колико дуго треба да буде и шта треба да садржи? Али, чини ми се да иако је ово прво питање, оно није и главно. Ипак, не можемо доћи до главног питања без одговора на прво. Стога, оставићемо за сада по страни монашко правило, јер је на питање саставних делова и трајања правила за монаштво већ одговорено, а ми ћемо причати о лаицима, тим пре што људи сами прилично често постављају питање: Које молитве би требало укључити у дневно правило? Овде понекад наилазимо на парадоксалну ситуацију, када људи не испуњавају како треба оно мало што им је потребно, већ траже неко „супер правило“ или „посебне молитве“. Ово је попут немара и брзоплетости, постављања бесмисленог и кривог темеља, а затим журбе да се изгради највиша могућа кућа, и уместо да бринете о поузданом темељу, концентришете се на изградњу све већег и већег броја нових спратова. Наравно да је очигледно како ће се овај грађевински пројекат завршити. Најједноставније и, не бојим се рећи, довољно молитвено правило за добар, побожан живот је пажљиво и смирено читање јутарњих и вечерњих молитви. Ако је могуће, свакодневно читајте поглавље из Јеванђеља и Посланица. Опет, ако имате могућности и снаге, прочитајте катизму или више из Псалтира. Овде ћемо дефинитивно додати молитве пре и после јела, пре посла и захвалне молитве након завршетка радног дана. Било шта друго може се додати уз савет Вашег духовног оца, а избор је неограничен. И сада заиста долазимо до главне ствари. Свака молитва би, пре свега, требало да буде ојачана нашим свакодневним, добрим хришћанским животом; односно пажљивим односом према себи у испуњавању Христових заповести. Иначе ће Господ на нашу молитву одговорити овим речима: А што ме зовете: Господе, Господе, а не извршујете што говорим (Лк. 6, 46)? Стога је главни услов за испуњавање било ког молитвеног правила стрпљива истрајност у чињењу добрих дела, као што каже апостол Павле (Рим. 2, 7). Али, то није све. Јер колико год се трудили да будемо стрпљиви и ревносни у испуњавању Христових заповести, ми у најбољем случају испуњавамо најједноставније ствари које морамо испунити, и ако смо свесни себе, морамо признати да често не испуњавамо ни мали део од онога што би требало да радимо. Али, нека нас ово разумевање не одведе у малодушност, већ у смирену свест о нашој немоћи. И ово је, заиста, главна ствар која је потребна у било ком молитвеном правилу: скрушеност срца, пажња у молитви и потпуно предавање у Божје руке. Посегнимо с љубављу према Господу свим својим срцима, душама и умовима, у свако доба и сваког часа, са дубоком свешћу о нашој слабости – и тада ће нам свако молитвено правило, чак и најједноставније и најкраће, Божјом милошћу, несумњиво донети духовну корист. Свештеник Димитрије Шишкин https://svetosavlje.org

"Разговор о филму" у парохијском дому Храма Светог Саве у уторак, 29. априла, од 18.30 часова, водиће свештеник Дарко Радовановић, програмски директор Радија "Слово љубве", и свештеник Дарко Николић, старешина Капеле у Студентском граду. Циклус "Разговора о филму" организује Светосавски храм, са благословом Патријарха српског г. Порфирија. Добро дошли! https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46439

Данас хоћу, пријатељи моји, да поразговарам с вама о томе ко је и када први пут служио Божанствену литургију, где је она била служена први пут. Постоји на небу сјајно Сунце правде. Вечно Сунце, које нико није створио, које светли само од себе и које излива превечну светлост. То Сунце је Бог Отац. Из тог Сунца пресветлог исходи исти такав као и Сунце, бесконачни, превечни божански Зрак који све ствара и утврђује. Тај Зрак је Син Божији. Управо је тај божански Зрак, Зрак чудесне светлости, запалио на земљи дивно кандило, испунивши и преиспунивши га не јелејем, не уљем, већ Својом божанском, пречистом Крвљу. То је кандило, драги моји, Божанствена литургија. То кандило је запалио Син Божији, превечни Зрак превечног Сунца Које је Отац. Запалио га је у последње дане Свог земаљског живота; први пут се запалило то кандило у Сионској горњој соби у часу Тајне вечере. Ето Ко је и када одслужио Божанствену литургију. Свети јеванђелисти и Свети Оци овако описују прву Литургију: /.../ Онај Ко је био и Жртва и Служитељ те прве Литургије, - Спаситељ - опрао је ноге ученицима и сео с њима. Даље се каже: Христос је узео хлеб... Не, није хлеб узео Он у Своје пречисте руке, не хлеб, већ тебе, душо грешна, тебе је узео Својим пречистим и пресветим рукама. Узевши хлеб, Он је подигао очи, према небу, према Оцу, одао хвалу Оцу, показао Му узету грешну душу, и као да говори: "Ја узимам ову душу, купујем је, али не за злато, не за брилијанте - купујем је Крвљу Својом, муком крсном". Затим се каже: Христос је благословио хлеб, вероватно очекујући Своју крсну смрт. Он је направио на хлебу знак крста. Господ је заблагодарио и затим преломио хлеб. Не, није Он хлеб преломио - тело је Своје раздробио... После тога Христос је раздао хлеб ученицима и при томе је рекао оне речи које се понављају сваки пут за време Литургије: "Узмите, једите... Пијте из ње сви..." Рекавши ове речи, Христос Спаситељ је додао савет нежни и пун љубави: "Ово чините Мени на спомен".Тај Нови Завет, који је успоставио Христос Спаситељ, велику радост је унео у живот људи. Окусивши Тело и Крв Христову, људи су постали заједничари божанске природе, први пут је ушао у дом њихове душе Господ. Људска душа је постала храм Божији. О, како је то бесконачна и велика срећа!Први Христови следбеници нису заборавили Његов завет: "Ово чините Мени на спомен". И ево већ деветнаест векова на земљи се приноси бескрвна Жртва.Током деветнаест векова није било ни једног дана у који се није служила Божанствена литургија. И она неће престати да се служи све док постоји свет, све док постоји наша земља. Никаква сила вражија неће угасити кандила које је запалио Пламен Божанства. Сатана је подизао буре, изазивао најсуровије ратове, приморавао је таласе страсти да бесне - све само да угаси светло кандило, Божанствену литургију - али то му није пошло за руком и неће му поћи. С доласком антихриста поново ће почети гоњење Литургије, поново ће она морати да се скрива испод земље, као у време првих хришћана. Али и у антихристово време ће се служити Литургија, и у последњи дан света, када анђели саберу на суд све људе, и живе, и оне који су устали из гробова - и у тај дан ће се служити Божанствена литургија, само што ће се она служити на небу. Пријатељи моји, чувајте то Божије кандило, љубите Божанствену литургију, трудите се да се наситите из тог извора живота. Сматрајте изгубљеним онај дан када не будете слушали Литургију. Црква све зове на ту гозбу Божију; чак и оне који су остали код куће силом прилика, чак и мајке породице Црква се труди да звоњавом на " Достојно" подсети да се у храму у том тренутку служи Божанствена, страшна Литургија. свештеномученик Серафим Звездински https://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=1092

Сви родитељи (или бар огромна већина њих) рађају децу са жељом да они имају леп, садржајан, срећан живот. То, нажалост, није увек тако и постоје околности и ситуације на које не можемо ничим да утичемо. На већину, ипак можемо. Како правилно одгајати децу, изгледа, најбоље знају Данци. А зашто баш они и зашто стално о њима пишемо? Па, једноставно је. Већина истраживања (релевантних истраживања озбиљних универзитета) показала су да су Данци најсрећнији народ на свету. То значи да постоји нешто што раде боље него остали. Јер, на крају приче, срећа је циљ сваког човека. Данско родитељство посебно је на много начина, али ћемо данас поменути један који је бољка већине родитеља. То су ултиматуми или, мало грубље речено – уцене. Сећам се да ми је познаница једном рекла: „Веруј ми, да не постоји уцена и подмићивање, ја не бих знала како да одгајам ову децу.“ И сви смо се некад у животу тако осетили. И иако знамо да уцене нису добар васпитни стил, некад је једноставно тако најбрже и најлакше, а пошто у кратком року видимо резултат, а не видимо одмах негативну страну, чешће им прибегавамо. Данци, то, ипак не раде. Њихов родитељски стил се у најкраћем може описати речју – поштовање. Нема вриштања на децу, посрамљивања деце или ударања да бисте добили резултат. Поштујте децу, својим примером их учите како да поштују друге, па ћете и сами добити поштовање. Вреди поменути да је у Данској ударање деце законом забрањено већ више од 20 година. И ако питате било ког Данца, одговориће вам да је за њих то незамислив начин дисциплине. Зашто Данци не уцењују своју децу? Ултиматум као такав ставља родитеља и дете у позицију да из њега неко мора изаћи као победник, а неко као губитник. Нико заправо не воли да му се постављају ултиматуми јер је то заправо увек само и искључиво борба моћи. Где постоји уцена, не постоји решење у ком ће сви бити „победници“. Оно што родитељи који прибегавају уценама не разумеју јесте да су заправо они ти који на крају, дугорочно, увек губе са оваквим методом. То је борба у којој се добијају битке, али се на крају губи рат. Како? Тако што губите блискост са дететом, јер однос у коме постоје претње и који се заснива на страху (чак и ако је у њему много љубави) не може створити блискост. У таквом односу не може бити ни поштовања, јер ако родитељи прете у празно, деца уче да границе не значе ништа. А пошто су паметна, почињу и да схватају да су претње заправо метод који њихови родитељи који су немоћни да се на други начин изборе. Оно што је код уцена занимљиво је да њихово коришћење у комуникацији са децом има много везе с тим како смо ми, родитељи, били одгајани. Језик, тон и методе које са својом децом користимо, често су нам у наследство оставили наши родитељи. Многи од нас били су одгајани методама заснованим на страху и претњама, па је разумљиво што за њима често потежемо кад нам не преостане ниједан кец у рукаву. (Чули сте, сигурно, бар милион пута, да данашњи родитељи уз смех кажу „мене су моји слали да бирам прут“). Они који су имали капацитет да сагледају ширу слику, из тих метода својих родитеља научили су да треба да раде управо супротно, они који нису имали тај капацитет, следе ове методе – уцене, викање, ударање. Данци су веома демократичан и емпатичан народ и није тајна да се труде да те особине деци уграде од малих ногу. Децу посматрају као једнаке себи, али им је потребно да их неко води, свакако не да их контролише. Знају да то како они виде дете утиче и на то како га третирају. Стога, покушаји деце да прекрше правила и помере границе сматрају се потпуно нормалним и не третирају се као безобразлук, тврдоглавост или неваспитање. И ово чини кључну разлику у томе како реагују на дечје понашање. Децу слушају, једнако као што слушају одрасле. Као што неће игнорисати одраслу особу која им се обраћа, исто тако неће ни дете. Ово има невероватан утицај на самопоуздање детета и његову свест о себи. Деца почињу рано да схватају шта су границе и због чега су оне важне и зашто постоје правила и онда могу да их уз пуно разумевање прихвате, цене и поштују. Страх да ћете прекршити неко правило које нисте најбоље ни разумели потпуно је другачија ствар. Ако се поштовање граница базира на страху, деца ће их понекад поштовати ни не знајући зашто то чине, зашто нешто не смеју, већ ће зазирати да на њих неко не би викао или да их не би ударио. Овакав приступ не ствара ни блискост ни поверење, ма колико да у ситуацијама када је све у реду ви детету пружате нежност. Ако инвестирате у поштовање према детету, то ће се исплатити на дуге стазе, верују Данци. Али, немојте се преварити и помислити да су они попустљиви родитељи. Јер нису. Нимало. Они успостављају јасна правила за која се од деце очекује да их прате. Али, веома су спремни да разговарају и објашњавају деци све што се тиче правила. Они не знају за реченицу „зато што ја тако кажем“. Када од детета очекују да среди своју собу, а дете одбија, они неће рећи – ако не средиш собу, нема изласка у парк, већ ће се потрудити и уложиће време и стрпљење да објасне зашто соба треба да буде очишћена и зашто је важно да то уради баш дете. За ово је, наравно, потребна вежба. И много стрпљења. Али резултати неће изостати. Истина је, заправо, да деца много тога могу да схвате. Често је наше нестрпљење, неразумевање тога колико је страх лош савезник у васпитању деце, разлог због ког посежемо за ултиматумима. Како ви можете престати да уцењујете децу? Први корак је договор са партнером. Морате се обоје сложити да желите да променити праксу где вас деца слушају само да не би изгубила неке привилегије или била кажњена. Договорите се да, ако једно од вас почне да губи контролу у некој ситуацији, друго треба да преузме разговор са дететом. И запамтите – не морате да бијете сваку битку. Неку можете и да предате. Фокусирајте се на важне ствари. Често се дешава да наше реакције према детету буду претеране онда када се нешто дешава пред очима других, па смо због тога под додатним стресом јер не желимо да неко помисли да не умемо да васпитавамо своју децу. Они тај страх и стрес осете и то их може натерати да се понашају још горе. Ви НЕ МОРАТЕ ником ништа да доказујете. Учите дете поштовању, понашајте се према детету и другима са поштовањем и дете ће вас поштовати. Још једна важна ствар: покажите детету емпатију. Да ли је гладно? Уморно? Узнемирено? Што више разумете разлог њиховог понашања, јача ће бити ваша веза. То како ви изаберете да видите своје дете увек ће утицати на вашу реакцију према њему. Оно што дајете – то ће вам се и вратити. Добро подстиче добро, лоше подстиче лоше, губитак контроле подстиче губитак контроле. А мир – подстиче мир. https://zelenaucionica.com/budes-li-neces-vise-nikad-ili-kako-roditeljske-ucene-unistavaju-povezanost-sa-detetom/

Пусто поље ћути. Црн птичар лута старом боровом шумом, међу опалим лишћем нешто тражи. Звижди северац, скору кишу слути, лебди међу последњим струковима ражи... Гаврана црних чета полако шета пустим сивим друмом. Хладна јесења магла лелуја се по зраку. Виноград није обран,у њему газдују чворци, гаврани и црни врани и дивљи голубови, сваки дан свој данак носе у дугачкој поворци, мрави ка мравињаку. И смењују се дани, путује октобар жути, полако један за другим капљу тешки минути, птичари лутају пољем, а пусто поље ћути. Олујни облаци тешки застали су над модром реком, последњи зраци сунца тону у сумраку сивом меком, уморна црна земља свој зимски сан већ снива, а драго златно сунце последњи пут белу брезу целива, дрвено корито чека испод крошње њене, у њему смо остављали некад, сено за срне и јелене. Пси се враћају кући полако, погнуте њушке, ћук се вратио у легло врх старе наше крушке, голубови се гнезде на трему на храстовој кровној греди, тама је покрила шуму, маглина нестаје, бледи... Весело пламти ватра у старој трошној пећи, јесен одлази лагано, на крају та шта рећи... Док полако киша капље по црном мокром грању, тајанствене сене иду низ склад по орању, ситне се светиљке пале, а свитаца у јесен нема, хладну кишну ноћ вечерас позни новембар спрема. Знам, узалуд бура и сенке јуришају и плаше олујни ветар не може да сруши кров куће наше... Оливера Огњеновић - Синђелић

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање иконе Владичице наше – Живоносни источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу. Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се. Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу. Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде. Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења. Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду. Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше. Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње. Икона Мајке Божије – Живоносни источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак. Чуда Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама. Изображење Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија. И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом. Као Источник живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском. Тропар, глас 4 Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу. https://mitropolija.com/2025/04/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-5/

Пише: ђакон Павле Љешковић Прошло је неких дванаест или тринаест година од тренутка када сам на Маинском путу по први пут угледао необичну четворочлану руску породицу. Возили су се на бициклима, носивши на себи одјећу веселих, свијетлих боја. Сјећам се да је и тог јутра, баш као и сваки пут када би их у наредним годинама сусретао, читавом улицом одзвањао њихов гласан смијех и жамор, који би престао у тренутку када пролазе поред мене. Тада би, готово увијек, упућивали љубопитљиве погледе у правцу моје мантије. Бициклистичку колону би најчешће предводио отац, сувоњави човјек дуге, густе косе. За њим би по неписаном правилу возиле ћерке, близнакиње у двадесетим годинама, док би на крају колоне увијек била њихова мајка, четрдесетогодишњакиња кратке косе, офарбане у плаво. Једном приликом је њихов отац из неких разлога возио знатно брже него обично и стигао у Маинску улицу много прије своје породице. Угледавши ме, зауставио је бицикло, поздравио ме и започео разговор са мном. Рекао ми је да су се из руске метрополе још прије десетак година доселили у Будву. Такође је напоменуо да своју породицу учи тзв. здравим стиловима живота – вегетаријанству и медитацији. Значајним тоном је додао и следеће: „Ви православци погрешно поимате свијет. Бог и природа су једно! Живот је нужно кретање у круг којем нема краја. То је као да се непрестано по замишљеном кругу возиш бициклом. Тако ја и моја породици сваког јутра возимо један велики круг по Будви, ширећи љубав и позитивну енергију.“ Рекох му да Творац и творевина не могу бити једно. Међутим, творевина возглављена човјеком може бити у вјечној и непропадљивој заједници са Творцем. За то је био потребан позитиван одговор првог човјека – Адама, који је првородним гријехом ту заједницу одбио. У Новом Адаму – Христу, човјек, а преко њега и цијела творевина, је добио нову шансу за заједницу са Богом, коју треба слободно да одабере. Такође, живот није кружење већ праволинијски пут од рођења до смрти. Човјекова слобода није потпуна. Међутим, ни нужност није апсолутна, будући да човјек одабира, својом вјером и дјелима, да ли ће се његова душа након овоземаљског живота успети до заједнице са Богом или ће се стрмоглавити до најкрајње таме. Моје ријечи је пажљиво слушао до момента када је на бициклима пристигао и остатак породице. Након тога се поздравио са мном и наставио са вожњом. Од тада је сваки пут када би ме угледао учтиво климнуо главом према мени у знак поздрава. Међутим, након неколико година приликом њихових редовних вожњи могли су се видјети само он и ћерке, док његове жене више није било са њима. Он је и даље предводио колону, али је дјеловао тужно и замишљено. Мене није ни примијећивао, па ми се није ни јављао када прође поред мене. Последњи пут сам га видио неколико седмица прије последњег Божића. Овог пута је у вожњи прилично заостајао иза својих ћерки. Возио је толико споро да се сасвим јасно могао видјети болан грч на његовом лицу. У једном тренутку је погледао према мени. По начину на који ме је посматрао, закључио сам да ме уопште није препознао, нити се сјећао разговора који смо давно водили. Када сам трећи дан Васкрса кренуо у правцу Старог града на јутарњу службу и литургију, лагано ходајући Маинским путем, најприје сам зачуо добро познати звук који су производили точкови бицикала. Који секунд касније сам угледао дјевојке, сада већ тридесетогодишњакиње, како се возе устаљеном рутом. Умјесто одјеће веселих боја, обадвије су носиле панталоне и мајице црне боје. Такође, овога пута се није чуо онај весели жамор и смијех, који их је красио, будући да су возиле у потпуној тишини, пројављујући тако своју тугу и бол… Од необичне је важности да на вријеме пронађемо пут Истине којим ћемо се возити за вријеме свог земног живота. Важно је и то да у тој спасоносној вожњи не претичемо друге људе, нити да нагло кочимо, угрожавајући тако и себе и ближњег свога. Такође, поред пута ћемо с времена на вријеме бити у прилици да опазимо немали број странпутица, које на први поглед изгледају много привлачније од пута Истине. Међутим, странпутице увијек воде у бездан ништавила. Када човјек једном ту закорачи, касније ће му бити неописиво тешко да се врати на прави пут. Стога је важно стрпљиво и полако возити јединим истинским путем који води у вјечно блаженство и заједницу са Господом… Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског и ђакон у Цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви https://mitropolija.com/2025/04/24/tockovi-zivota/

Први услов је да путник који креће на Пут мора бити члан Цркве Духовно путовање се предузима у заједници са другим људима, а не у самоћи. Православно предање изузетно снажно истиче црквени карактер правог хришћанства. По речима Алексеја Хомјакова: "Нико се не спасава сам. Ко се спасава, спасава се у Цркви, као њен члан и у јединству са свим осталим члановима. Када неко верује, он је у заједници са вером, када неко воли, он је у заједници са љубављу, када се моли, он је у заједници са молитвом." Или, како каже о. примећује, Александар Јелчанинов: "Незнање и грех су својствени усамљеним појединцима. Само у јединству Цркве се ове мане побеђују. Човек само у Цркви проналази своје право ја - не као немоћни духовни пустињак, већ у сили заједнице са својом браћом и са својим Спаситељем." Наравно, има много људи који умом одбацују Христа и Његову Цркву или никада нису чули за Њега, али и не слутећи, дубоко у својим срцима и својим животним поступцима могу бити истинске слуге Једнога Бога. Бог је у стању да спасе чак и оне који никада у животу нису припадали Његовој цркви. Али гледајући ствари са наше тачке гледишта, то нам не даје за право да кажемо: „Немам потребе за Црквом“. У хришћанству не постоји духовна елита која је изузета од обавезе да у потпуности учествује у Цркви. Усамљени пустињак припада Цркви исто колико и градски занатлија. Аскетски и мистични пут, иако је с једне стране „лет сопства ка сопству“, истовремено је изузетно друштвени и друштвено оријентисан. Хришћанин је особа која има браћу и сестре. Он припада једној породици – породици Цркве. Духовни пут представља не само живот у Цркви, већ и живот у светим тајнама Као што Никола Кавасила јасно истиче, Свете Тајне чине наш живот у Христу. Овде опет нема места за елитизам. Не треба мислити да постоји један пут за „обичног“ хришћанина – пут општег богослужења, усредсређеног на свете тајне – и други пут за неколико изабраних, позван на унутрашњу молитву. Напротив, постоји само један једини пут – пут Светих Тајни и пут унутрашње молитве, и они представљају и чине јединствену целину. Нико не може бити прави хришћанин ако не учествује у потпуности у светим тајнама, као што нико не може бити прави хришћанин ако их посматра као механички ритуал. Пустињак у пустињи може се ређе причешћивати него хришћанин у граду; Међутим, то ни најмање не значи да су свете тајне мање потребне пустињаку. То само значи да је ритам његовог евхаристијског живота другачији. Бог, наравно, може спасити и оне који никада нису били крштени. И ако Бог није везан за тајне, ми смо и даље. Како напомиње Свети Марко Подвижник, сва пуноћа подвижничког и мистичког живота садржана је у Светој Тајни Крштења; Колико год човек напредовао на Путу, све што ће постићи је потпуно откривење крштене благодати. Исто се може рећи и за Свето Причешће. Пуноћа подвижничког и мистичког живота јесте продубљивање и остварење нашег евхаристијског јединства са Христом Спаситељем. У православној цркви деца почињу да се причешћују од тренутка крштења. То значи да су најранија сећања православног хришћанина на Цркву готово увек повезана са примањем Тела и Крви Христове; а последња свесна радња у његовом животу, према његовим искреним надама, поново ће бити примање Божанских дарова. И тако се његово искуство у Светом Причешћу наставља кроз цео његов свесни живот. Изнад свега, кроз Причешће, хришћанин постаје једно са и у Христу, постаје „охристовљен“ и „обожен“; Углавном кроз Евхаристију прима прве плодове вечности. „Благо ономе који једе хлеб живота, а то је Исус“, пише свети Исак Сирин. „И у овом свету он удише ваздух васкрсења, у коме ће се праведници радовати када устану из мртвих. Сваки људски импулс овде достиже свој крајњи циљ“, каже Никола Кавасила. „Јер у овој тајни ми примамо самога Бога, и сам Бог постаје једно са нама у најчудеснијем од свих могућих сједињења. Ово је последња тајна: ми не можемо видети ништа ван ње, и ништа јој се не може додати.“ Духовни пут није само црквени и мистични; он је и јеванђелски То је трећи неизоставни услов за напредак на путу православног хришћанина. На сваком кораку, обраћамо се Богу за вођство, који нам се заузврат обраћа кроз Библију. По мудром учењу пустињских отаца, „старци су говорили: Бог од хришћана не жели ништа друго, осим да слушају Свето писмо и испуњавају оно што је написано“ (Пустињски старци непрестано дају упутства о потреби духовног учитеља који ће нам помоћи да правилно примењујемо Писмо). Када је неко упитао светог Антонија Египатског: „Која правила треба да поштујем да бих угодио Богу?“, он је одговорио: „Где год да идеш, нека ти је Бог увек пред очима; шта год урадиш или кажеш, узми пример из Светог писма; где год да се настаниш, увек буди спреман да напустиш свој дом. Придржавај се ове три ствари и живећеш“. „Најчистији и најзадовољнији извор за учење о вери“, пише митрополит московски Филарет, „је откровење Светог писма." Епископ Игњатије Брјанчанинов је младим монасима дао следећа упутства, али његове речи се подједнако односе и на мирјане: "Од свог првог уласка у манастир, монах мора сву своју бригу и пажњу да посвети читању Светог Јеванђеља. Мора проучавати Јеванђеље тако пажљиво да му оно увек буде у сећању. У свакој моралној одлуци, у сваком поступку, у свакој мисли, јеванђељска поука мора увек бити у његовом уму. Проучавајте Јеванђеље до краја свог живота, немојте мислити да га је довољно. Епископ Калист Вер приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који се са посланством Српске Православне Цркве налази у вишедневној посети Москви, разговарао је данас у Патријаршијској и Синодалној резиденцији у Даниловском манастиру са поглаваром Руске Православне Цркве, Светејшим Патријархом московским и све Русије г. Кирилом. Данашњи дан је предвиђен за званичне разговоре два првојерарха и чланова посланства који ће трајати до вечерњих часова. Святейший Патриарх Сербский Порфирий прибыл в Патриаршую резиденцию в Даниловом монастыре RUTUBE.RU СПЦ - ФОТО

По сведочењу Светога Мелетија Исповедника, ђаво куша хришћанина са осам страна, и то: Одозго нас кушају када се принуђавамо на подвиге и врлине преко наших моћи. То јест пост до изнурења, прекомерни труд тела, свеноћно бдење и друга добра дела, која једва достижу савршени. Одоздо нас ђаволи кушају клонулошћу и леношћу у творењу добрих дела, и тако нам слаби воља, разум, гриза савести, мужевност и постојаност у духовној борби. С лева нас ђаволи кушају сваковрсним телесним страстима: пијанством, лакомошћу, тврдичлуком, гневом, мржњом, осветом и сваковрсним телесним и душевним злобама. Називају се тако зато што долазе непосредно од ђавола, и свако лако уочава замке лукавога. С десна нас ђаволи кушају тананим, тешко разабирљивим и врло тешким за препознавање и поражавање душевним и разумским страстима, као што су: гордост, надменост, умишљеност, таста слава, осуђивање других, бунт ума, непослусање, егоизам, јереси, секте, превелико уздање у милост Божију, високоумље, хула, сумња, неверовање, снови, виђења, враћање и друга. Ове страсти, имајући у основи гордост, због које је Луцифер пао у понор, врло су тешко препознатљиве и исцељиве. С преда нас кушају и смућују ђаволи привиђањима онога што је будуће, то јест бацају нас у бриге, у сумње о другима и у прекомоцне телесне трудове за "сутрашњи дан", као да Бог не води бригу о нама целога живота. Искушани овим мислима сабиру имовину за старост, труде се само за овај живот, боје се да неће имати шта да једу и пију, побацују своју децу, свађају се за имовину, велике су тврдице и љубитељи новца, не чине милостињу и егоисти су. С леђа нас ђаволи кушају подсећањима на грехе и страсти који су владали нама у младости, подстичући нас да их поново учинимо. Јер нас ђаволи подсећају на особе са којима смо грешили, на место на којем смо грешили, на узроке грехова који су владали нама. Подсећају нас на оне са којима смо били завађени, на речи којима су нас љутили, да бисмо поново почели да их мрзимо; подсећају нас на телесне грехе које смо учинили, на лица која су нас саблазнила, на пијанства и друга зла из прошлости. Изнутра, то јест из срца, кушају нас невидљиви непријатељи свим страстима које владају срцем, као: гнев, злоба, похота, освета, окамењеност, завист, гордост и остало, као што каже Спаситељ: А што излази из срца, оно погани човека. Јер из срца излазе зле помисли, убиства, блуд, лажна сведочења, хуле... (Мт. 15, 18-19). Због тога се и пророк Давид мољаше говорећи: Боже, саздај у мени чисто срце, и дух прав обнови у мени (Пс. 50, 10). Споља нас кушају и поражавају ђаволи кроз пет чула, која су прозори душе. Особито кроз вид, слух и језик. О искушењима што улазе у срца кроз чула чујемо пророка Исаију где казује: Господе, смрт је ушла кроз прозоре наше. О очима вели Спаситељ: Сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5, 28). А о језику чујемо апостола Јакова где казује: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јк. 3, 2). Ето, дакле, да са свих страна ђаво баца стреле искушења на нас, тражећи да нас рани гресима и да нас одвуче у погибељ. Али ми смо дужни да исповедимо сва зла умовања духовнику и да одагнамо од себе ђаволова искушења молитвом, поштом, смирењем, чувањем ума и читањем побожних књига. Али ако се ипак стреле искушења не удаљују од нас, знак је да су корени страсти живи у нашем уму. Знак је да још нисмо чисто исповедили мисли, и ижђикао је грех у нама. У том случају потребна је врелија молитва, са сузама и поштом, док не прогнамо грех који влада над нама (Према "Невидљивој борби", од Светог Никодима Светогорца, издање 1937., стр. 82). извор

Поводом упокојења Папе Франциска Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је упутио изјаву саучешћа следеће садржине: Христос васкрсе! Са тугом смо примили вест да се на други дан празника Васкрсења Господа и Спаса нашег Исуса Христа, упокојио Папа Франциско. Имао сам прилику да се, током његовог понтификата, више пута лично сретнем са почившим Папом тако да осећам обавезу да данас посведочим да је био човек који је градио мир и разумевање међу људима и народима, са посебном жељом да развија сарадњу са Православним Црквама. Српска Православна Црква му је благодарна на дубоком разумевању трагичног историјског наслеђа подручја на коме живи српски православни народ. У име пуноће Српске Православне Цркве изражавам саучешће Римској дијецези и васцелој Римокатоличкој Цркви са молитвом да почившем папи Франциску Господ подари вечни живот и вечни спомен. АЕМ и Патријарх српски Порфирије https://spc.rs/sr/news/aktuelno//13844.izjava-saucesca-patrijarha-srpskog-porfirija-povodom-upokojenja-pape-franciska.html

Присутан отац је лек за нервни систем сваког детета. То је најбољи начин да се превенира зависност, да се очува ментално здравље, да се спречи да дете једног дана има полицијски досије. Тако, бар, каже наука. Наиме, деца у домовима где је отац одсутан имају чак четири пута веће шансе да касније у животу имају проблем са алкохолом или наркотицима, показало је истраживање Министарства здравља САД. Друго истраживање, о чему сведоче подаци на сајту Министарства правде САД, показало је да чак 85% младих у затворима долази из домова у којима нема оца. С друге стране, деца чији су очеви активно укључени у њихово одрастање, имају много мање шансе да се суоче са депресијом, анксиозношћу, проблемима у понашању, закључак је чак 24 опсежне студије (Dept. of Health & Human Services). А зашто је то тако? Због чега су очеви ТОЛИКО важни? Присутан отац није само неко ко обликује карактер. Он има и биолошки утицај – постаје део дететове трајне меморије када је реч о осећају сигурности. Присутан отац значи и нижи кортизол, јачи имунитет и дугорочна емоционална стабилност. Очева љубав штити нервни систем. Она је кодирана у мозак, срце, имуни систем. Присутан, укључен отац је буквално лек. Он регулише нивое стреса, штити од хроничних болести и инфекција. Нежан отац није само подршка. Он је биолошка брана стресу, болести, емоционалној нерегулсаности. Када је отац ту са својом љубављу, он не одгаја само дете, он регулише нервни систем. Очеви, укључите се, од првог дана. Будите апсолутно и потпуно присутни. https://zelenaucionica.com/prisutan-otac-je-lek-njegova-ljubav-stiti-nervni-sistem-cuva-imunitet-regulise-stres/

Да Христос није из мртвих Васкрсао, вера наша би узалудна била! Избављење од смрти нам је даровао јер се и смрт Господу покорила! Богочовеку је приређена сахрана, неописива тишина је завладала кад у гробу беше погребен три дана, али смрт Господа није савладала! Христов гроб у недељу празан беше, жене мироносице се обрадоваше јер њихов Распети Господ Воскресе и верујућа срца се зарадоваше! Христос је Васкрсао и радост донео! Ад је разорио, смрћу смрт уништио, душе праведника је у Рај одвео, нашу веру у Васкрсење утемељио! Милош и Урош Димић

За који час чуће се на свим континентима победоносни поздрав " Христос васкрсе" и из празног Христовог гроба у Јерусалиму запалиће се Благодатни Огањ да огреје род људски охладнели од греха , смрти, ђавола и неправде владара овога света. Скоро да нема континентима без ратова, локалних оружаних сукоба , сиромаштва , проблема са криминалом и корупцијом, педофилијом, наркотицима , проституцијом , трговине људима и људским органима и то када и где ! ? ! Нажалост, у савременом друштву тзв. људских права и вештачке интелигенције и савремне технологије 21 века. Иако је Господ наш Исус Христос васкрсао из гроба пре 2000 година значајне промене у људском друштву још се нису догодиле. Још увек је човек болестан од мржње, зависти , похлепе , среброљубља , осуђивања и много још других духовних болести а пре свега од егоизма и гордости. Ипак Господ наш Исус Христос васкрсава из мртвих да би васкрсао из мртвих прво умртвљене грехом наше савести, неби ли се пробудио у нама осећај за Бога и ближње. Јер многи причају о Богу у нашем савременом поколењу али у Исуса Христа као Сина Божијег, васкрслог из мртвих не верују. Господ наш Исус Христос васкрсао је из мртвих да сви народи овог света поверују да је он Спаситељ рода људског од ђавола, греха и смрти. Од тада , пре 2000 година светлост Васкрслог Господа нашег Исуса обасјава све народе овог света почевши од рода Јеврејског. Заиста драга браћо и сестре Васкрсли из мртвих Господ наш Исус Христос жели да сви народи поверују у њега да је он Син Божији , Спаситељ рода људског. И данас када славимо Васкрсење Његово он куца на дверима сваког човека из свих народа људских и зове их да поверују у Њега. Браћо и сестре из свих народа ове благословне планете поверујете да је Господ наш Исус Христос Син Божији , прворођени из мртвих, који је својим славним васкрсењем победио ђавола , грех и смрт и подарио свим људима свих времена живот вечни . Одбаците драга браћо и сестре лажна веровања у лажне богове који чекају да им људи приносе жртве , па чак и сами да се жртвују у име тих лажних богова . А нико од тих лажних богова никада није победио ни грех , ни смрт ни ђавола а камоли да се жртвовао барем за једног човека . А овде драга браћо и сестре имамо Сина Божијег, друго лице Свете Тројице, Господа нашег Исуса Христа који се добровољно жртвује на крсту не само за једног човека него за читав род људски . И својом крсном жртвом побеђује највећег непријатеља у роду људском самог ђавола и његове слуге грех и смрт. Реците ми браћо да ли сте икада чули за било кога "бога" из било које светске религије да је васкрсао из мртвих и подарио роду људском живот вечни. Не , ниједан, сви остали богови су лажни и само је један Победитељ смрти , греха и ђавола Господ наш Исус Христос. Заиста само је један истински Човекољубац а то је Господ наш Исус Христос, који је својим славним Васкрсењем из мртвих победио власт ђавола и разрушио његову владавину да би подарио сваком човеку живот вечни . Стога радујете се сви народи овог ове благословене планете једином Човекољубцу Васкрслом из мртвих Господу нашем Исусу Христу! Радујемо се браћо и сестре непролазном радошћу Васкрсења Христовог и загрлимо сваког човека радосно га поздрављајући најрадоснијим поздравом откако је века и света : Христос васкресе ! Архимандрит Евсевије Меанџија https://www.facebook.com/photo/?fbid=2468574100176554&set=a.193558537678133

Нема више Јеврејина ни Грка; нема роба ни слободњака; нема мушког и женског рода; Много пута људи кажу: "Тај тип је расиста!", или говоре о класним разликама, о расизму, као и неки мудраци овог века који говоре о томе како треба да будемо изнад своје домовине, изнад вере, итд. Али пре 2000 година Св. Павле, чије су речи сачуване у Светом писму, поручује да пред Богом нема разлике – да ли си Јеврејин или си Грк, нема више националности, да ли си роб или слободан човек, у време када се робови нису сматрали људима, у Римском царству, чак ни у грчкој филозофији, робови нису сматрани нормалним људима – ти си роб, па ниси људско биће. Римљани су говорили да је роб ствар, предмет. „Не постоји мушко или женско “, нити постоје разлике где је други нешто инфериорно. Све ово се уклања. Јер сви сте једно у Христу Исусу. Некада су постојале идеологије које су говориле о једнакости, али су се касније урушиле - училе су да су сви једнаки, да треба да постоји једнакост. Питали су једног старца: „Која је разлика између једнакости овог идеолошког система и једнакости Јеванђеља?“ Одговорио је: „Разлика међу њима је као разлика између нивелације и једнакости, односно једно је све нивелисати, а једнакост је нешо сасвим друго. Нивелисање значи да узмете булдожер, пређете преко свега, све згњечите и све постаје једно: мушкарци, жене, Јевреји, Грци, јудаисти, робови, слободни, мали и велики, они постају згњечени, губи се личност, губи се лична историја. Постају пире. Као што правимо ћуфте – узмемо кромпир, млевено месо, црни лук, јаје, направимо смесу и онда правимо једнаке ћуфте. Христос то не чини човеку. Христос чува личност човека, чува свакога са његовим даровима, особинама и историјом и свиме што га чини као личност. Уклања из њега духовне отрове, страсти, грехе и даје му осећај и укус да му је друга особа - брат. Сви ми чинимо једну личност, као што су Отац, Син и Дух Свети један Бог, једно божанство које постоји у три лица - тако постоје милијарде људских личности, али сви ми смо једна личност јер смо уједињени у љубави Христовој. Како човек може да види свог брата као самог себе? Неко каже да треба да волиш себе јер Христос каже да волиш ближњега свог као себе самог, дакле, да би волео ближњега, мораш прво да волиш себе. Да, али када Христос каже да волиш ближњега свога као самога себе, то не значи да волиш њега као што волиш себе. Јер ће неко рећи: „Не волим себе“. Знате ли колико људи око нас не воли себе? Данас људи имају велике проблеме са самопоштовањем, са самовредновањем, где чак и психолози имају проблем када покушавају да изврше самоевалуацију друге особе. Друга особа вам каже: "Не волим себе!" Постоје случајеви када човек не воли себе толико да се трауматизује. Постоје психијатријски проблеми у којима особа толико мрзи себе да се трауматизира. Па шта, зар ова особа не би требало да воли другог? Или зато што не воли себе, каже: „Пошто не волим себе, нећу никога другог да волим!“ Није тако. Волети другог као себе значи волети га као да је он ваше Ја. Друга особа није странац, она која је испред мене, већ је моје Ја, то сам ја. И ово је циљ, зато свети апостол овде каже: „Сви сте ви један човек“. Када волите себе себично, никада нећете волети другу особу. Ниједан индивидуалиста, ниједан егоиста не воли другог. Ми волимо другог кад он воли нас. Ово се може видети чак и у браку. Решиш да ожениш девојку и кажеш јој: "Види, ако ме превариш, убићу те!" Толико те волим, толико те обожавам, да сам спреман да те убијем ако ме превариш! Људски је то рећи, али да ли је јеванђелски? Па зар љубав зависи од тога да ли ме волиш или не – ако ме волиш, ја ћу те волети, постаћу ћилим по којем ћеш газити, али ако ме не волиш, онда ћу уместо ћилима, на који ћеш да крочиш, постати змија која ће те прождрати! Ово није јеванђелска љубав, већ себична љубав. Световна, људска, телесна љубав воли, али хоће нешто заузврат, хоће освету, одговор. Међутим, љубав Божија, љубав Христова – каже св. Павле – не тражи своје, него воли и не тражи да буде вољена, не тражи одмазду и зато не робује другоме. Напротив, ослобађа га. То га не чини робом, већ га ослобађа. Тако друга особа не осећа тај притисак где из велике љубави хоћеш да угушиш другу особу. Човеку је тешко да све људе види као себе, као једну личност, али то може постићи кроз љубав Христову, кроз очишћење од страсти, кроз слободу, кроз превазилажење своје себичности, егоизма, самољубља, пожуде, среброљубља. Црква има практичне савете. Она нам каже да дајемо милостињу. Зашто? Да нам помогне да превазиђемо свој индивидуализам. Да се отргнемо од лажних штака на које се ослањамо, када мислите да сте са својим новцем нешто, својом лепотом сте значајни, својим знањем сте велика личност, и осећате да ћете освојити свет. Све су то лажни ослонци. Сви се урушавају. Зато их превазиђите и завршите у истини, несебично стојите уз другу особу, не плашите је, не понашајте се лоше према њој. Гледајући на њу као на своје Ја, где се не плашите свог Ја, већ и бринете о себи, на исти начин се односите и према свом брату. Наравно, све се то увек дешава у Исусу Христу, кроз Христову милост и присуство. Људски гледано, са људским карактеристикама, има људи који нам пружају утеху, а има и других који нам ствари отежавају, а да ништа нису урадили, једноставно се не уклапамо. Зато морамо превазићи свој его, посебно ако је другој особи потребно наше присуство. Одсецајмо своју вољу постепено. Савршена ствар би била да осећамо удобност са свим људима, да нас нико не нервира. Иако је људски желети неке људе, а оне друге не, ово није врлина, и потребно је то превазићи након што то схватимо. митрополит Атанасије лимсолски извор

Васкрс – хришћанска Пасха (грч: Χριστιανικό Πάσχα) – највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ хришћанства: „А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша“ (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада хришћана у сопствено васкрсење: „јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети“ (1 Кор 15,22). Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Светог Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово Васкрсење било у недељу, тога дана ћe се хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: „Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему.“ Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље. Како је у прва три века хришћанства долазило до несугласица око датума слављења Васкрса (разлика између синоптичара и Јеванђелисте Јована у погледу датума Христове смрти), Црква је на Првом васељенском сабору у Никеји (325), донела општеважећу одлуку ο датуму празновања Васкрса: Васкрс се слави у прву недељу после првог пуног месеца који дође после пролећне равнодневице, и после јеврејске Пасхе. Иако је одлука ο празновању Васкрса донета 325. године, тек је 526. године успостављена равнотежа између Истока и Запада у погледу датума празновања Васкрса. Код хришћана је обичај да се за Васкрс спремају обојена и шарена јаја, на којима се цртају хришћанска обележја и исписује поздрав: „Христос Васкрсе!“ По предању, овај обичај потиче из времена Христовог Васкрсења и Вазнесења. Наиме, следбеница Исуса Христа Mapиjа Магдалена дошла је, после Христовог Вазнесења, у Рим ради проповедања Јеванђеља. И када је изашла пред цара Тиберија, поздравила га је речима: „Христос Васкрсе!“ и пружила му на дар офарбано јаје, а по угледу на њу, хришћани су продужили праксу бојења и шарања јаја. Васкршњим јајетом жели се представити очигледност Васкрсења и како из мртвила постаје живот. Јер, јаје је само по себи мртва ствар, али под утицајем топлоте, кад се стави под кокош, развије се у њему живот и излеже се живо пиле, које својом снагом развали свој гроб – љуску, и изађе на свет – као што је и Исус Христос оживео и из гроба устао. Црвена боја је боја радости, због тог радосног догађаја, и симболизује Божанску природу Христову; то је боја Божанске љубави. ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ХРИСТОС ВАСКРСЕ! https://svetigora.com/vaskrsenje-gospoda-isusa-hrista/

Ево човјека! (Јн.19, 5) Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа Светим тајнама Тијела и Крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим. О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13, 3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10, 29-31). Амин. Свети Јован Кронштатски https://mitropolija.com/2025/04/17/pouke-ispred-plastanice-na-sveti-i-veliki-petak-2/

Одлазећи из Валаамског манастира са Севера Русије, отац Назарије је имао жељу да посети неке од пустињских манастира. Многи његови познаници су хвалили места у насељима козака на Црном мору као одговарајућа и добра за монашки живот. И тако је тамо пошао отац Назарије, а пратио га је његов ученик Иларион. Пут је водио кроз Вороњешку губернију. По казивању његовог ученика догодио се један значајан догађај на овоме путу... Једне суботе возећи се на таљигама са коњчетом стигли су у неко село и замолили су за одмор и преноћиште у дому свештеника. Свештеник их је срдачно примио и пошто је говорио са оцем Назаријем, искрено је стекао према њему дубоко поштовање. Када је било време да се служи свеноћно бдење које се обично служило суботом увече на недељу, отац Назарије је приметио да се свештеник не спрема за служење бдења, те га је упитао: «Оце, зар се код вас свеноћно бдење за недељу служи рано ујутру?» Свештеник је одговорио да га веома ретко служи и да не намерава ни ујутро да га служи. Рекао је: «Иако је моја парохија велика, иако у њој нема расколника, нико од сељана не долази чак ни у дане црквених празника у цркву. Скупе се једино да би играли у црквеном дворишту, а у цркву чак и не завире, тако да је црква увек празна – тако су охладнели, а уз њих сам се и ја олењио, мислећи да кад они не долазе у цркву, немам за кога ни ја да служим. Зато врло ретко и служим.» Отац Назарије је приметио да свештеник чини велику грешку и да је то искушење дошло од непријатеља нашег спасења. «Иако људи из ваше парохије и не испуњавају најпрече дужности, ви сте, као пастир, дужни да чврсто, без колебања извршавате своје обавезе. Црква Божија никада не може бити празна. Од времена освећења цркве у њој се налази чувар престола Господњег – Анђео. Онда, ако ваши парохијани и не долазе на богослужења која ви вршите, она ће увек бити пуна анђела, чувара њихових душа, јер при сваком славословљу Божијем, због пламене љубави према Господу, анђели Божији пре свега бивају саслужитељи и славословитељи. Они би испунили свету цркву и присуствовали вашем служењу. Када бисте се ви, усрдно испуњавајући своје обавезе ради спасења своје душе, молили за своју паству, да Господ загреје њихова срца и обрати их ка покајању и молитви, тада би Господ, ради ваших молитава, заповедио анђелима – чуварима да се приближе душама људи, да их они подстакну на молитву и да их наговоре на усрдност према богослужењу које ви вршите у светој цркви, где у божанственој литургији за њих приносите жртву умилостивљења пред Господа. Шта ћете у Дан Страшнога Суда Божијег рећи као одговор за пропаст ваше пастве, када ви , са своје стране, нисте ништа урадили да бисте их преобратили и спасили?» Ганут у дубину душе оправданим речима оца Назарија, свештеник му је рекао: «Помозите ми, старче и поучите ме, и ја ћу се потрудити да испуним оно у чему ме посаветујете». Отац Назарије му је рекао тада: «Сада ћемо, оце, поћи у цркву Божију. Наредите да се звони за свеноћно бдење и спремите се са црквењацима за служење свеноћног Богослужења, а отац Иларион и ја ћемо вам помоћи.». Звонили су за служење свеноћног бдења и служба је почела. Заиста, у почетку се нико није појавио у цркви, а онда је дошло око десетак стараца и старица. Шестопсалмије је читао отац Назарије, а катизме отац Иларион. Када су прочитали Јеванђеље, изнели су га на средину цркве. Отац Назарије је заједно са оцем Иларионом пошао да се поклони и целива Јеванђеље, док сви присутни који нису били на то навикнути нису ни пришли да се поклоне. Старац им је пришао и објаснио им каква је корист од освећења ако се сада овде поклоне светом Јеванђељу и старци и старице су онда пришли, поклонили се и заблагодарили. Отац Назарије је разговарао са њима и посаветовао их је да кажу и укућанима и суседима колико је корисно да буду на богослужењима у цркви и да се освештају поклоњењем и целивањем Светог Јеванђеља и других црквених светиња. После шесте песме, отац Назарије је читао Пролог: неколико старица је изашло да би се са укућанима заједно вратили у цркву, тако да се већ окупило око тридесетак верујућих људи. При изласку из цркве старац је са парохијанима разговарао о потреби и користи молитве у цркви Божијој. Ујутро је свештеник служио Божанствену литургију и отац Назарије је у уобичајено време читао поуке из књиге. На литургију се окупило нешто више народа него на свеноћном бдењу. Када се мало одморио после службе, отац Назарије је приметио да се у дворишту цркве скупља много народа, а свештеник му је објаснио да се народ тако окупља на сваки празник да би се провеселио. «Хајдемо и ми», рекао је отац Назарије свештенику, «узмите минеј». Изабрали су погодно место покрај цркве, сели су и старац је заповедио свештенику да наглас чита житије светога чији се помен слави тога дана. Старци су се обрадовали видевши оца Назарија који се јуче упознао са њима и прво су му они пришли. Наговорио их је да седну и саслушају житија светих. С времена на време прекидао је читање и поучавао их је. Број слушалаца се умножавао и отац Назарије се од свег срца обрадовао што се код православних пробудила жеља да слушају духовну беседу. Следећег дана је био празник посвећен Тихвинској икони Мајке Божије и свештеник је, по савету старца, служио и свеноћно бдење и литургију, као и за све празнике који су затим уследили. Парохијани су видно показали своје расположење за молитву и сваким даном било их је све више на богослужењима. Отац Назарије је, уз свештеников наговор, остао преко две недеље, не пропустивши ниједну прилику за беседу и поучавање истинској хришћанској побожности како сељане из овог места, тако и оне који су из суседних места долазили код старца да би се користили његовим духовним поукама. Сви су га искрено заволели. Свештеник је, постао његов духовни син и најусрдније је испуњавао поуке оца Назарија и у њему видео оруђе, Богом послано, како за његово спасење, тако и за његову паству. Старац се опростио са свештеником и парохијанима који су га заволели, кренуо на пут који води у насеље козака уз Црно море.Обишао је места која су толико хвалили, али није нашао ни једно где би се дух његов могао смирити јер му се чак ни карактер ових обитељи није свидео. Без оклевања је пошао назад, с намером да се настани у Саровској пустињи у којој је и започео свој монашки живот. Желео је на повратку да обавезно посети свог духовног сина. Догодило се да је отац Назарије стигао у село управо док су звона оглашавала недељну литургију. Народ, који се у великом броју окупио у цркви, видевши старца, само што га није на рукама донео од кола до цркве. Свештеник, обрадован његовим доласком, већ је служио проскомидију. Старац је са сузама заблагодарио Господу због тако чудесне промене, видевши да је црква препуна народа. Народ се са страхопоштовањем тискао око старца да би добили благослов, а свештеник је одслужио Божанствену литургију и загрлио старца, показивајући и своју и његову радост, и говорећи присутнима да је тако многобројан сабор плод молитава оца Назарија. Света Црква више није могла да прими народ, тако да се и припрата испунила верујућима. Пошто је провео неко време у овом селу, отац Назарије је на одласку замолио пастира и паству да иду даље и да поставе добар почетак побожном испуњавању својих обавеза. Спремио се за пут, праћен сузама свештеника и свих његових парохијана, који су изашли да испрате свог старца, оца и доброчинитеља, како су га прозвали парохијани. Пратили су га неколико километара изван села, а свештеник се дописивао са оцем Назаријем цео живот. Стигавши у Саров, он је у шуми, покрај речице Саровке, из љубави према тиховању, подигао себи пустињску келију. По казивању његовог ученика, кад год би имао снаге волео је да током ноћи шета по шуми и напамет изговара молитвословље дванаест псалама. У келију се враћао са изласком сунца. Више пута се догодоило да у непроходној шуми сусретне медведе, али га они никада нису напали. Корачао је без страха, увек се препуштајући вољи свог Господа. одломак из књиге - Валаамски старци

У Богородичиној цркви у Земуну у Велику среду, 16. априла 2025, биће служена Света тајна Јелеосвећења, у наставку малог повечерја - од 17 часова, најавио је ђакон Рајко Згоњанин. Цео разговор у оквиру Јутарњег програма у којем су гостовали свештенослужитељи Богородичине цркве, свештеник Стефан Јовановић и ђакон Рајко, на тему дана Страсне седмице, налази се у рубрици "јутро" (линк је испод). Извод из разговора, ђакон Рајко најављује Јелеосвећење у Богородичиној цркви: Више о богослужењима у поменутом храму - на његовој Инстаграм страници. Цео разговор је на ОВОМ линку.