Најбољи чланови

Велико се крије у једноставном и неизвештаченом, као грумење злата у недрима земље, бисери у шкољкама, а дијаманти у неугледним рударским коповима. Преподобни Сергије је светац у којем се иза наизглед оскудног, неупадљивог и смерно-кротког живота крије нешто неописиво драгоцено, блиско срцу и бескрајно значајно, али такво да се не може описати речима. Хоћемо ли наћи другу тако сиромашну обитељ приликом њеног оснивања? Хоћемо, али управо међу таквим подвижницима који су попут самог Сергија, а од којих су неки били његови ученици. Тиха светлост бакље, једноставни дрвени Путири за Литургију, одећа од јуте. Трошне келије у густој шуми. Али управо овде се чисто срце удостојило да постане обитељ Свете Тројице. Управо ова келија која је направљена од грубо тесаних борових стабала, примила је под своје сводове Небеску Царицу. Данас је на овом месту, где се некад налазила келија преподобног – Серапионова палата, и тамо је велика икона Јављања Мајке Божје светом Сергију. Покушајте да се сетите бар једне поуке аве Сергија и нећете знати шта да кажете. Покушајте да пронађете бар једну његову проповед, поуку и посланицу, и то вам неће поћи за руком. Сачувало се једино краће завештање које садржи мали број речи, а које је у житију забележио његов пажљиви ученик Епифаније Премудри. Сергијев духовни геније састоји се у томе што он није размишљао о смирењу, већ је смерно живео. Преподобни није водио богословске разговоре о Тројици, он је созерцавао Тројицу. Созерцање се рађа у чистом срцу које као глатка површина бистре воде одражава светлост Сунца које је изашло. Христов дух примљен срцем грејао је и срца људи који су долазили код Сергија. И зато се кроз векове људски поглед и хотимице и нехотице устремљивао ка њему, ка преподобном кротком старцу. Преподобни Сергије је назван сабирачем руског народа. Заиста, сви теже ка њему. Поштују га и учени и неуки, славни и непознати. Он је привлачио војсковође и сељаке, кнежеве и прост народ и свако је добијао нешто своје, оно што треба баш његовом срцу. Да ли многи знају да је царица Катарина II, која се занимала за стару руску књижевност била толико очарана преподобним Сергијем да је написала његово житије? Можда осећајући покајање због телесних немоћи, чезнући за истински чистим, правим и узвишеним; можда видећи у томе корист за грађане наше велике државе; а можда због једног и другог заједно – не знамо све. Јасно је само једно – владарка је нашла времена да својеручно напише житије преподобног Сергија, разуме се, базирајући се на древним казивањима. Да ли многи знају да се преподобни Сергије лично јавио светитељу Филарету Московском кад је овај осећао известан страх одбивши захтев самодршца Николаја I да освешта Тријумфалну капију с ликовима античких паганских богова. Светитељу је претила немилост, душа му је туговала. И кад се свети Филарет већ спремао на починак, како сам каже: „Врата која обично закључавам тихо су се отворила и ушао је Преподобни, стар, сед, мршав, средњег раста, у мантији без епитрахиља, сагнуо се према кревету и рекао ми је: ‘Не тугуј, све ће проћи...’ И нестао је.“ Ево, ову утеху преподобни Сергије заиста даје свакоме ко је по својој души, по стремљењу свог срца – његов ученик. Шта за мене лично значи преподобни Сергије Радоњешки? Он је отац, он је рођени покровитељ, он је помоћник и наставник пун љубави. Као млад и духовно нејак ступио сам под сводове Сергијеве обитељи – у богословију код Тројице. Седам година сам се школовао под благодатним покровом Пречисте – Лавра се назива уделом Небеске Царице, јер је Она обећала Сергију да ће увек бити уз његову обитељ; једанаест година сам живео покрај обитељи, затим сам се након осам година лутања вратио у луку аве Сергија. Чинио сам грешке од којих ми се данас леди крв. Али ево шта је чудно: преподобни Сергије је био поред мене и у најтежим тренуцима. Несхватљиво је, али сам рукоположен у свештенички чин управо у обитељи Сергија на његов јесењи празник. Над моју породицу су се навлачили и изнад ње су се расејавали облаци. Као слабе овчице прибијали смо се једни уз друге, прогањани тамо и овде, понекад у беспарици, понекад принуђени да лутамо због људске злобе. Људи су шутирали наша врата, као бесни пси су кидисали на нас тамо где смо живели и због људске мржње чешће смо долазили у Сергијеву обитељ, с малом децом смо проналазили уточиште у Лаври као у неизрецивом људском пристаништу. Два пута се над мојом главом, како ми се чинило, надвијала страшна опасност од других људи, срце ми се стезало, светлост је тамнела у мојим очима. Међутим, срдачна молитва Преподобном би одједном растерала сва искушења, сплетке су нестајале, зле намере су се разбијале у парампарчад. Помоћ је долазила толико очигледно да сам се плашио тако очигледног одговора. Нисам имао чиме да узвратим, нисам имао одлучности да водим савршенији живот, поново сам падао у раније слабости и грехове. Истовремено сам примећивао: молитва из самог срца, из све дубине душе, из целог бића, прима се одмах. А преподобни Сергије је поред мене као духовни отац који ме воли. Прошле су године, деценије. С чуђењем сам око себе приметио да многим мојим познаницима преподобни Сергије не само да је помогао, не само да се просто одазвао на молитву, већ се некима јавио непосредно, тешећи и спасавајући их, Тако је било с нашем срцу драгим старцем архимандритом Кирилом (Павловом) чији рођендан, по неизрецивом Промислу Божјем пада на јесењи празник Преподобног. Заправо, отац Кирил је свима нама био као очигледна слика, као живи пример преподобног Сергија. У његовом животу је био случај кад су хтели да га истерају из манастира, практично да га отерају у прогонство, да га отерају некуда далеко од Лавре. А за многе оце Лавре – овде постоји једна специфична ствар – у срцу се гради, нећу се уплашити да то кажем, духовно сродство с преподобним Сергијем. Сродство такве врсте да просто не могу да замисле себе ван Лавре. Ни на какво епископство, ни на какве привилегије, статусе и дужности они неће пристати у замену за обитељ Преподобног. И отац Кирил је стално подсећао браћу на то: „Из Лавре преподобног не треба никуда одлазити по својој вољи.“ Али донета је одлука да се истера сам отац Кирил. Он је туговао и молио се, с људске тачке гледишта било је тешко нешто предузети. Једном је целивао мошти преподобног Сергија, погнуо је главу до кивота. неки су приметили да није одмах подигао главу. Од тог тренутка се душа оца Кирила смирила. Није никуда отишао из Лавре. После извесног времена открио је блиским људима да је у том тренутку видео како му је сам преподобни Сергије загрлио главу и нежно рекао: „Нећу те пустити да одеш одавде.“ Преподобни Сергије је утешитељ, он је поред сваког свог ученика. Ево, на пример, јеромонах И. Заједно смо студирали. Изузетно добар и кротак човек, он је и тада био ученик преподобног. Једном му се десила непријатност: за време ручка кост му је застала у грлу. Одвели смо га у амбуланту. Тамо није било лекара и неко је посаветовао да одемо у храм Свете Тројице код Преподобног док не дође лекар. Дакле, одвели смо га, немог, у храм где почивају мошти аве Сергија. Касније је причао, кад је већ улазио у сам храм из припрате Тројичког храма, одједном је угледао преподобног Сергија, који му је пришао, дотакао му је руком грло и у том тренутку је све прошло, као да није било никакве кости. Ово ни из далека није једини случај, нећемо препричавати (делимично смо их већ објавили). Једни су видели преподобног Сергија у свом детињству кад се мама бринула за дечицу, а овој дечици се у том тренутку јавио Преподобни тешећи и бодрећи их. Друге је исцелио од безнадежне болести. Треће је извео из замршених животних проблеми. Иза свих оваквих случајева осећа се кротка љубав и смирено срце аве Сергија. Чуда Преподобног нису толико позната, она не вичу о себи. Она се чине тихо. Као што је и сам преподобни Сергије за свог живота остајао у сенци и непознат. Осим тога, ако човек унапред тражи чудо и мисли: помолићу се и добићу нешто натприродно, он је близу прелести. А кад се срце стеже због безизлазно тешке ситуације и кад смиривши се до саме дубине вапије из ове дубине молитву Богу и Његовим светима, долази помоћ. Поред нас су такви заступници као што је преподобни Сергије Радоњешки. И то нам даје утеху. Ми, мртви, идемо код њега живот како бисмо постали заједничари Живота чији је он заједничар постао у изобиљу. Ми, горди и ташти, и нехотице повијамо главе пред његовим смирењем, јер нам се у њему очигледно јавила Христова кротост. Ми, тешко поправљиви, налазимо код њега подршку и надахнуће тако да се понекад повлаче и најзапуштеније болести душе. Преостаје нам само да од свег срца кажемо: „Преподобни оче наш Сергије, моли Бога за нас.“ Свештеник Валерије Духањин https://srpska.pravoslavie.ru/134502.html

Према учењима светих отаца, патња може постати средство за духовно прочишћење и раст. Кроз примере светаца, попут Светог Нектарија и Светог Августина, откривамо да невоља није само терет, већ и позив на љубав и заједништво с Богом. У свакодневном животу, патња се често доживљава као нешто неприхватљиво, сувишно и бесмислено. Но, у хришћанском учењу она заузима посебно место. Питање које се неизбежно намеће јесте: Како разумети патњу у светлу вере? Да ли је она само случајност, или пак израз Божје мудрости која нас позива на дубље духовно прочишћење? Свети Игњатије Антиохијски нас подсећа: - Нека те не обмањује помисао да је патња нешто лоше, јер кроз њу се указује Божија благодет. Ове речи, дубоко укорењене у традицији хришћанске мисли, нуде нам кључ за разумевање. Патња, иако тешка, може постати средство кроз које се остварује Божја љубав и милост. У томе лежи дубока истина: она може бити пут ка дубљем заједништву с Богом. У причи о Светом Нектарију Егинском видимо савршен пример како патња може постати средство исцељења. Након што је био лажно оптужен и прогоњен, свети Нектарије није клонуо духом, већ је кроз своју патњу изграђивао своју веру и љубав према Богу. Његово стрпљење и блага душа донели су му не само лично исцељење, већ и исцељење многих који су се молили с вером пред његовим моштима. Патња, према Светом Августину, никада није бесплодна: - Бог се користи патњом да би нас научио да ослањамо наше срце на Њега. Ова мисао нас подстиче да преиспитамо сопствена искуства. Уместо да се опиремо недаћама, можемо их схватити као прилику за раст и духовну обнову. По учењу светих отаца, патњу треба прихватити као део свог духовног путовања У контексту савременог живота, често се сусрећемо с људима који пате — било кроз физичке болести, емоционалне трауме или духовне кризе. У том тренутку, поставља се питање: Како хришћани могу одговорити на патњу? Свети Василије Велики нам нуди важну перспективу: "Патња која се подноси с љубављу може нас учинити јачима и ближима Богу." Ова реченица нас подсећа да је једини прави одговор љубав, а не очај. У светлу хришћанске традиције, патња постаје не само прогон, већ и позив на акцију — позив да се отворимо Божијем деловању у нашим животима. Како пише апостол Павле: - У свему се каза, будите радости у патњама вашим" (2. Коринћанима 1, 6). Ова реченица нас подсећа да патња може донети радост која проистиче из дубоког заједништва с Богом. Завршавајући овај рефлексивни пут кроз учење светих отаца, схватамо да патњу треба прихватити као део свог духовног путовања. Нека свака суза, сваки бол и свака борба буду прилика да се приближимо Богу, да осетимо његову присутност у тренуцима када нам је најтеже. Као што су наши свети оци пролазили кроз своја искушења, тако и ми можемо пронаћи снагу и утеху у вери, знајући да нас свака патња обликује за вечну славу. У овој потрази за смислом, нека нас воде речи Светог Симеона Новог Богослова: - Молитва у патњи доноси духовну утеху и оснажује веру. Упркос тешкоћама, требамо остати верни својој вери, јер је управо у томе снага хришћанског живота. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25213/patnja-hriscanstvo-smisao

– Геронда, зар ти не досади да радиш сваки дан једно те исто? Свештеник се умори од многих „Господе помилуј “, како народ каже. - Не, дете моје. О чему ти причаш? Да ли је беби досади што је у материци? Да ли треба да јој дамо три дана одсуства да оде на екскурзију? У мрачној, али пуној љубави и наклоности мајчиној утроби, рађа се и испуњава као људско биће иако се налази се у „сталној стагнацији“. Тако и монах оживљава и „расте“ – као беба – у утроби богослужења. Зато су храмови тамни, као мајчина материца, али пуни тамјана и мириса божанске љубави. Простор литургијског живота је бесконачан и ванвременски. Како нам онда може бити досадно? Сваки чин богослужења за нас монахе је нешто ново, непрекидно путовање у бескрајно савршенство вечности. Сваки наш корак је крај једног, али и почетак новог лепог путовања. *** Прихватите сваки тренутак свог живота од Бога као благослов и захвалите Му. Јер онај који благосиља, тј. онај ко слави Бога, он сам на крају добија, чинећи себе још сјајнијим. А када Бог благослови, он нас чини гламурознијим. Дакле, у оба случаја профит је наш. *** Обожење је наше дисање. Не можемо да живимо без тога. Апсолутно и свему претходи. *** – Геронда, зашто и јеретици не могу да се причесте са нама? – Ко не учествује у Истини, не може да учествује у Животу, дете моје. Није могуће да они који не учествују у јединству вере уђу у заједницу Духа Светога. Ово говоримо и на Светој Литургији, молимо се за јединство вере и заједницу Духа Светога. *** Један старац је говорио свом искушенику: - Дођи, љубљени, да славимо Бога. Ево, птичице напољу цвркућу, и оне Га славе. *** – Геронда, зар ниси уморан од свеноћног бдења? – Не, чедо моје благословено! Мислиш ли да нас молитва и бдење, уместо да нас одморе, замарају? Физички, да, осећам се исцрпљено, али духовно сада летим лаган и растерећен као ласта. *** Када Бог одбија или одлаже да испуни неке од ваших хитних захтева, онда највероватније покушава да исцели неку скривену страст коју имате у себи. *** Не узнемиравај никога, јер ће његова туга стајати као сметња у часу твоје молитве. *** Колико стотина речи изговоримо сваки дан? Вероватно хиљаде! Међутим, колико пута дневно изговарамо име Христово? *** Као кад се гвожђе сједини са ватром, не можете га ухватити, тако је и са нашом душом када се сједини са молитвом. *** Можете срести особу на путу или на послу или негде другде. Али, ако желите да разговарате са њом конкретно, одете у њен дом. Исто тако свуда срећете и видите Бога, али ако желите да боље и плодоносније комуницирате са Њим, идите у цркву, у Његов дом. *** Молимо се током целог дана на свој начин, да ум и срце буду постојани у божанском општењу. *** На прво и последње звоно (у цркви ) свети анђео бележи присутне и одсутне и преноси списак небеском штабу. *** Кад нам рекли да ће сваком од нас дати новчић у храму, ми бисмо отишли у први, да нам случајно не промакне. *** Све врлине помажу да се човек сједини са Богом, док је молитва само сједињење са Богом. *** Желиш ли миран живот, без недаћа, брига и превирања? Онда постани човек одан молитви. *** Ако желиш савршено решење за своје проблеме, онда их повери Богу. Само Он решава проблеме без стварања других паралелно. *** Сиромашни сеоски подвижник је одговорио монасима који су тражили да га одведу у манастир да се старају о њему: „Бог пази и на црве који су у земљи, греје их и храни, а мене, који сам Његов образ, хоће ли ме оставити?" *** У манастиру на Криту, игуман је рекао младом монаху да оде и посети једно мало поље које су имали преко пута, на малом острву, непосредно пре жетве. Узео је чамац и уз молитву кренуо на острво, али се уплашио када је видео да је сво класје увенуло од сувог времена. Вративши се, тужно је рекао игуману: - Геронда, ове године нећемо јести хлеб. Није падала киша и жито се осушило. Тада му игуман одговори са чврстом вером: – Чедо моје, Бог не шаље кишу (βρεχει), него храну (θρεφει)! (тј. наћи ће начин да нас нахрани) *** Заузми се и води рачуна о Божјој вољи а Бог ће да се побрине за твоје проблеме. Наша је дужност да бринемо о Његовој вољи а Његова дужност је да брине о нама. *** Једно је веровати у Бога, а друго имати поверења у Њега. Верујем у Бога значи верујем и прихватам Његово постојање. А имам поверења у Бога значи да му се препуштам. Демони имају прво и верују у постојање Бога и дрхте, а друго немају, па Му се не поверавају с љубављу као Оцу. *** Не мењајте свој курс да бисте одступили од Божије воље, јер на тај начин никада нећете стићи до пристаништа. *** - Геронда, после толико година монашког живота - шта је закључак твог живота? – Предајмо се потпуно Богу, ионако ћемо све изгубити! *** Заједно са добрима које чинимо, бацимо се на обалу милосрђа нашег човекољубивог Бога а не у очајање. Неверовање у Бога је вера у ђавола. *** Созерцање (сагледавање) извире из послушности Исусу Христу. *** У војсци понављају речи: прво поступаш по наређењу, па се онда жалиш. У монашком животу, међутим, кажемо: „Послушање испуњаваш и никад се не жалиш“. *** Господ нас је спасао, не зато што је поучавао, чинио чуда или разапео Себе, већ зато што је био послушан свом Оцу до смрти. Према томе, они који испуњавају послушање, монах старцу или супружници једни другима, иду на Небо, јер се угледају на смирење Христово. *** Сва створења слушају човека који слуша Бога. *** Као што нам каже Премудрост Соломонова: човек који не тражи савет, ратује сам са собом. Зато су неки монаси, када нису имали старца, стављали пањ у своју келију и по цео дан му се клањали у свему што су чинили, да не би заборавили света послушања. *** Није довољно имати доброг духовног вођу, већ треба и показати послушност према њему. И Јуда је имао Христа за учитеља, али је на крају отишао у пакао. *** Највећа уметност је како ћеш се спасити у вечности, а у овој уметности ти је потребан учитељ. Не можеш научити уметност само из књига. Зато је Христос, чим се јавио Ап. Павлу, послао духовника – ап. Ананија да га поучи и посаветује. *** Нема приватног раја ни приватне среће. Ништа није твоје и није само за тебе. *** Ни храна, ни тело, ни новац нису лоши. И они су дарови Божији. Међутим, прождрљивост, блуд и среброљубље су лоши. *** Ко се не боји Бога, касније се боји свега другог. *** Што је веће самољубље и гордост у човеку, већа ће бити пометња у његовом уму и пометња у његовом срцу. саставио о. Дионисије Тамбакис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У ноћи са 11. на 12. октобар 1993. године, после вечерње службе у саборном храму, епископи и свештеници који су били у саставу Комисије за испитивање земних остатака архиепископа Јована смењивали су се у читању Јеванђеља код његовог гроба. Укупно је у овом чину учествовало 16 особа. Кључ од поклопца ковчега чувао је архимандрит Петар (Лукјанов) више од 25 година. Пришао је и свечано убацио кључ, али се поклопац није отворио – зарђао је и брава није радила. Тада се наш протођакон, отац Николај Поршников, руски јунак тежак више од 150 кг, лати посла; покушао је да отвори поклопац пајсером, али епископу Антонију се такво насиље није допало - непоштовање је отварати мошти насилно, уосталом, ово је нека врста светог обреда. Зауставио је оца протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50. псалам. Завршио је читање 50. псалма, а онда је запевао наглас: „Не имами друге помоћи...“ - и ми смо успели да отворимо браву скоро одмах. Владика Антони је лако одбацио поклопац ковчега. Мислим да нисмо могли одмах да отворимо, јер је Господ желео да мошти отвори Епископ Антоније, који је то заслужио целим својим високим духовним животом. Поклопац се отворио, угледали смо одежду светог Јована. Некада је била бела, а сада је била зелена, вероватно зато што је постала буђава. Када смо дотакли одежду, она је почела да се мрви у нашим рукама. Када је свештеник сахрањен, лице му је покривено литургијским воздухом (покровом), истим којим се за време Литургије покривају Чаша и Дискос. И лице светог Јована било је покривено таквим воздухом. Владика Антоније, поново читајући 50. псалам, прекрсти се и подиже воздух. Тако сам први пут „срео“ владику Јована, први пут га видео. Његово лице и цело тело били су потпуно сачувани, нетрулежни – били су мошти. Од 16 учесника чина отварања светих моштију Епископа Јована, седам људи је већ отишло ка Господу, међу којима су приснопамјатни архиепископ Антоније (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а већина недавно – последњи штићеник Светог Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. маја 2018). У животу Цркве тајанствен је сваки молитвени дах, свака служба, сваки тренутак. Проналазак моштију светог Јована је, несумњиво, био црквена тајна, када кроз нешто видљиво, опипљиво, настаје нешто невидљиво, тајанствено, преображавајуће и укрепљујуће. После ове тајне отварања моштију, ми, учесници, и деца Руске Цркве почели смо да чекамо следећу тајну – канонизацију Архиепископа Јована. Након овога, у мају 1993. године, одржан је Архијерејски сабор Руске заграничне цркве на коме је донета саборна одлука о прослављању Светог Јована 2. јула 1994. године. Из мемоара свештеника Петра Перекрестова (Сан Франциско, Калифорнија) СВЕТИ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, МОЛИ СЕ БОГА ЗА НАС! https://www.facebook.com/people/%D0%9D%D0%B0-%D0%9F%D1%83%D1%82%D1%83-%D0%A5%D1%80%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC/pfbid02GPojoPFEpsj6CsXm4hgHXHtGWH8mjQT97nUZM9QJJSsCQQ4NDnFhLorc2Ejvqe6l/

"И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога, да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија".(Рим.12,2) Свети Апостол Павле саветује Хришћане у Риму, али и све потоње генерације Хришћана, да се не саображавају овоме вијеку него да се преображавају обновљенем ума свога , тј. да задобију ум Христов. (1. Кор.2,16) А то значи да ми Хришћани " не примисмо духа овога свијета, него Духа који је од Бога, да знамо што нам је даровано од Бога; ( 1 Кор.2,12). А плодови Духа Светога су : љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање.“ (Гал. 5, 22-23) Нажалост врло често ми Православни Хришћани, како свештена лица свих чинова исто тако и верници, више се својим животом саображавамо овом вијеку него што се преображавамо и ум Христов имамо. Дух овога света , са својим заводљивим и примамљивим искушењима "мами" сваког од нас да се саобразимо њему и постанемо једно са њиме и тако се полако одвојимо од црквеног- богослужбеног живота а самим тиме од самог Господа нашег Исуса Христа. Врло чести покушаји разних свештених лица као и верника да се приближимо савременом човеку кроз савремене методе психологије или филозофско- социолошких расправа и симпозијума као и уметничких или спортских догађаја нажалост не приближавају лик Христов човеку нашег времена. Изгледа да кроз "световне методе" којима се служе одређена свештена лица или верници , да би се приближио Господ наш Исус Христос савременом човеку , да се некако заклиње лик Господњи а на површину испливавају те личности и самим тиме се ствара култ личности . Најчешће се дешава супротно од онога што је рекао Свети Јован Крститељ за његов однос са Христом, а то би требало да важи за све нас како клирике тако и лаике у нашем односу са Господом: "Он (Исус Христос) треба да расте, а ја да се умањујем." ( Јн.3,30). Смирење је кључ за приближавање Господа нашег Исуса Христа свим људима свих генерација па и ове наше тзв. вештачке интелигенције. А смирење је нераскидиво повезано са светотачким предањем Православне Цркве који свој најдубљи израз доживљава кроз литургијски начин живота , тј. кроз наше учешће у Светој Евхаристији. Када су питали Владику Атанасија Јевтића шта Црква ради или доприноси овом свијету, он је одговорио :" Служи Свету Литургију!" И управо кроз узвишени богослужбени дух Свете Литургије Господ наш Исус Христос привукао је руске изасланике Светог Кнеза Владимира и мајке му Свете Кнегиње Олге читав руски народ у окриље Православне Цркве. А како је тада пре десет векова привукао руски народ ка Себи кроз Свету Литургију тако је и у 20 веку привукао амерички народ кроз Свету Литургију ка Себи , оличеног у личности младог Американаца , студента философије , Јуџина ( потоњег јеромонаха Серафима) Роуза. Наиме када је једном приликом у Сан Франциску ушао у руску Цркву " Пресвете Богородице ", за време Свете Литургије коју је са пламеним жаром служио Архиепископ Сан Франциска и Шангаја Јован , потоњи Светитељ, осетио је тада млади студент Јуџин у својој души да је " сада дома"! ( Now I am at home.) Заиста Православна Црква је Дом свих верујућих, Дом Хлеба ( Бетлехем= Дом Хлеба) и то "Хљеба Живота "(Јн. 6,35) како рече за самог Себе Господ наш Исус Христос. А то значи и да сваки: " ко једе од овога хљеба живјеће вавијек;" ( Јн.6,51) јер " хљеб ћу ја (Христос) дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета. који сиђе са Небеса"(Јн. 6,51). Пре Тајне Вечере и конституисања Свете Евхаристије Господ наш Исус Христос најављује ту највећу Свету Тајну својим ученицима , Светим Апостолима а кроз њих своме роду људском. Света Тајна Евхаристије даје се роду људском кроз учешће у Светој Литургији, и управо она је увек најсавременија и увек најактуалнија беседа о Господу нашем Исусу Христу. Божанску силу Свете Литургије осетили су многи и у Африци, као што видимо у списима покојног православног мисионара јеромонаха Козме Григоријатског . Где је служена Света Литургија магије и враџбине афричких шамана и магова су биле немоћне тако да су многи од њих постали Православни Хришћани и свештеници. Заиста драга браћо и сестре, нема потребе да се саображавамо " духу овог вијека" да би се " додворили " и тим путем кобајаги приближили лик Христов савременом човеку, него да будемо ватрени молитвеници који свим бићем учествујемо у Светој Литургији и са смирењем и покајањем се причешћујемо. Тиме драга браћо и сестре, показујемо да нема снажније беседе о Господу нашем Исусу Христу до нашег учешћа у Светом Причешћу. Само тако се преображавамо и ум Христов задобијамо а самим тиме постајемо најлепша беседа о Господу нашем Исусу Христу. Јер само тада ће се пројављивати кроз нас дарови Духа Светог, толико неопходни роду људском а поготово у ово данашње бурно доба , дарови као што су : љубав , радост , мир...( Гал. 5,22) архимандрит Евсевије Меанџија https://www.facebook.com/people/Zarko-Meandzija/pfbid0A9DgaKoQmYaa8j5skhn8z4AvHCePXJT8dToj3P52k4B4MEDpgUhek4ZbhxybqRAbl/

Из Патерика Стрес, агонија, похлепа Брига за нашу браћу је љубав, а брига за себе је неверје. *** Данас измишљамо нове, сувишне „потребе“ које у нама непрестано гомилају бригу и стрепњу. Зато се Црква моли на свакој Светој Литургији да нас Господ избави од „сваке туге, гнева, невоље и потребе“. Односно, молимо се да будемо избављени од сваке вештачке и измишљене потребе. *** Свети Порфирије је говорио: – Са ђаволом се не бавите, нити се борите с њим. Само га презирите. Он не може да поднесе презир јер је арогантан. Када се борите словесно против ђавола, он напада као тигар, као дивља мачка. Када га гађате мецима, он баца гранату на вас. Када баците бомбу на њега, он испаљује пројектил на вас. Не гледајте зло. Гледајте у Бога, упадните у Његов загрљај и идите напред. Нека сав ваш труд буде да видите светлост и тада ће тама ђавоља сама нестати. Речи и живот Немојте опсесивно трагати за савршеним, јер ћете на крају платити цену, тј. окончати мир у свом срцу. Стално смо опседнути бескрајном жељом за савршеним. Окренимо се Христу Миротворцу, Који је бескрајно савршенство, и тако ћемо прекинути немире који се рађају из наше тежње за савршенством. *** - Геронда, моја супруга је оштро критиковала наше дете, јер није добио одличну оцену на тесту. Стално гунђа и наше дете се узнемирава. – Зашто, благословени? Када она кува, да ли је храна увек савршена? Оно што је важно је побожност и труд да учинимо оно што можемо како би Бог заузврат довршио оно што ми не можемо. *** Свети Пајсије је говорио: – Када бдимо и вршимо свеноћна бдења, онда молим Христа да подари сан онима који не могу да спавају и узимају лекове. *** Радост је велика врлина. Ко је смркнут, љут, гневан, не може бити добродушан, нити може да се смири. *** Добродушни монах имао је духовно смирење. Мотиком је ископао рупу у земљи и сео у њу правећи бројанице. – Колико вреде? – питали су га, а он је одговорио: – Благослов (тј. бесплатно)! Био је слободан, иако није имао шта ни да једе! А ми, не само да се не ослобађамо од пролазних потреба, ми додајемо још друге непотребне. Купиш, на пример, велики замрзивач за своје потребе и онда се бринеш како ћеш га напунити, како да не троши пуно струје, и тако опет падаш у мисли и бриге, као безумни богаташ који је желео да пуни своја складишта плодовима, тако да му ништа не недостаје, а онда је те ноћи умро (парабола из Јевађеља по Луки). *** Један монах је говорио: – Знате, када је лоше време, нема брода, а нема ни превоза викендом, природно је да ће вас зграбити ваша "паметна" мисао и питати вас: "А ако се деси нешто непредвиђено, шта ћемо јести? Имамо велику одговорност за спас света. А ако немамо шта да једемо...?" Али, убраћемо мало траве са земље, помешати је са мало тахинија и јести као краљеви док следећи брод поново не наиђе. *** Питали смо старца откуд потиче мука. - Немир се рађа из неповерења у Бога. Кад ти мисли одлутају у будућност: „Шта ће бити у следећој деценији са мојом децом, са мојом радњом...“. Једите плодове које имате сада, и не брините за следећу годину шта ће бити. Урадите оно што можете и дозволите Богу да уради оно што ви не можете. Јер, ако сте под стресом, чак и оно што можете да урадите, нећете успети. Никада нећу заборавити оца, какву је забринутост имао за новорођено дете, шта ће радити за 20 година. . . Хоће ли овај господин бити жив за 20 година и имати такву бригу? Шта нам говоре свети оци? Речено нам је да је од зла потиче размишљање о прошлости, али и о будућности! Читајте Стариг завет о Израиљцима, о њиховом путовању у пустињи, о томе како се Бог на чудесан и неприродан начин побринуо за њих и како их је Он хранио мимо људских планова и брига. Током 40 година нису се разболели; чак им се ни ђонови ципела нису истрошили. Облак их је дању покривао и освежавао, а увече је сијао месец и водио их. *** Човекова брига, када постане претерана и опсесивна, поништава бригу Божију и тако човек остаје сам без Бога. *** Људски ум је попут меморије рачунара. Ако се напуни различитим фасциклама, фотографијама, информацијама, онда се блокира и престаје да ради. Исто тако, људски ум, што је више пун информација, вести, мисли, сећања, брига, стреса, слика, то се више пуни и нема места да Бог дође и седне на престо. Дакле, треба очистити диск, ослободити меморију од вишка и тада ће нам душа и ум бити растерећени. *** У тропару Пресветој Богородици пева се: „Спомен на тебе пун је радости и весеља." Помислите само на Богородицу, Пресвету Дјеву, и испунићете се небеском радошћу. Када размишљате и сећате се свих овоземаљских ствари, испуњени сте тугом и меланхолијом. *** Један монах је говорио: – Неки људи питају: „Иако сам близу Бога и вршим Његову вољу, зашто ми се дешавају туге, искушења, болести?" Али, нико није ушао у рај са парадом и ударањем у бубњеве. Многима је учињена неправда, иако они нису били неправедни. Св. ап. Павле, са толиким прогонима и искушењима, не само да није пао, него се показао као највећи међу апостолима. За разлику од њега, Јуда је, без икаквог искушења, пао. *** – Геронда, хоћу да ме поставе за капитена. - Па, благословени, немој да инсистираш. Вероватно постоји неко велико искушење посебно за тебе и нашкодићеш себи. - Али желео сам, геронда, и већ три пута нисам успео. - Је ли Бог видео колико то желиш?! Немој више покушавати јер ће те оставити. Светски неуспеси једном постају духовни и вечни успеси. *** Не можете добити нешто добро ако прво не изгубите нешто што није у складу с тим. Не можете добити истинито ако прво не изгубите лажно. Састављач: о. Дионисије Тамбакис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Овога дана прославља се милост, чудо и мудрост Божија; милост према побожним и праведним родитељима светог Јована, старцу Захарији и старици Јелисавети, који су цијелог живота жељели и од Бога просили једно дијете; чудо зачећа Јованова у престарјелој утроби Јелисаветиној; и мудрост у домостројитељству људскога спасења. Јер са Јованом имађаше Бог нарочито велике намјере, наиме, да он буде пророк и Претеча Христу Господу, Спаситељу свијета. Преко својих ангела Бог је објавио рођење Исака од бездјетне Саре, и Самсона од бездјетног Маноја и његове жене, и Јована Претече од бездјетних, Захарије и Јелисавете. Преко ангела својих Бог је објављивао рођење оних, с којима је имао нарочите намјере. Како су се могла родити дјеца од старих родитеља? Ако је ко љубопитљив да то зна, нека не пита о томе ни људе, јер људи то не знају, ни природне законе, јер то је изнад природних закона, него нека обрати поглед свој на силу Свемогућега Бога, који је из ништа створио сав свијет, и који за стварање првога човјека, Адама, није потребовао никакве родитеље, ни старе ни младе. Место љубопитства одајмо хвалу Богу, који нам често јавља моћ и милост и мудрост Своју мимо природних закона, у које оковани ми бисмо, без нарочитих чудеса Божјих, пали у очајање и Богозаборав (в. 7. јануар; 24. фебруар; 25. мај; 24. јун и 29. август). https://spc.rs/zacece-svetog-jovana-pretece-i-krstitelja/

У електронској музици постоје случајеви када се мешањем две потпуно различите форме, оне на чудан начин стапају једна са другом и стварају врхунско дело. Вођен оваквом идејом, решио сам да свом разуму и души покушам да приуштим такво искуство. Када су ми у исто време у руке дошле књиге „Маги – Као да је била некад“ и „Туђинче,…“ монаха Јована (Хиландарца), решио сам да не правим распоред, већ да ове књиге читам паралелно, очекујући какав ће ми утисак оставити тај микс. Иако нисам знао на какав су начин писане књиге, у основи знао сам да ме чекају две потпуно различите атмосфере и погледа на живот. Први утисци јавили су се јако брзо. Исти простор – Београд и околина (Гроцка и Смедерево) – период између два светска рата и последње две деценије прошлог века. Дакле, разлика у простору минимална, у времену 60-70 година, а као да су две потпуно различите цивилизације, културе, менталитети. У мени је одмах почело да букти питање – како је до тога дошло? Обе приче имају сличну форму, искрен и дубински приказ времена кроз живот одређених личности и мноштва „споредних“ ликова, без тежње за идеализацијом, улепшавањем нити критиковањем и пљувачином. Кроз приказ људи из друштва тог времена, њиховог начина живота, размишљања, упознајемо се са оним што је за ову тему кључно – дух времена! Хронолошки приказ живота монаха Јована и Маргите даје нам могућност да кроз те детаље схватимо шта је одредило њихове животне судбине: монах Јован – трговац, током рата припадник љотићевског СДК, избеглица у Енглеској и на крају монах на Хиландару, дугогодишњи баштован, писац, упокојен у 104. години живота; и Маргита Стефановић, рођена у Београду 1959. године, у елитној градској породици, завршила средњу музичку и дипломирала архитектуру, најпознатија као клавијатуристкиња бенда ЕКВ, и једна од најзначајнијих личности Новог таласа и Београда осамдесетих година, након распада бенда и много трагичних судбина њених пријатеља, живота у сиромаштву, упокојила се 2002. године од последица сиде. Ако би и ове биографске цртице узели као поређење два представника свог времена, јасно нам је да нема много додирних тачака. Оно што штуре биографије не показују јесте оно што се види управо урањајући у атмосферу коју носе ове две књиге. И једна и друга личност јесу ОДГОВОР на своје време – управо онако како је то у мањој или већој мери свако од нас. Покушаћу да кроз лични доживљај појасним оно о чему желим да пишем. Читајући приповедање оца Јована о свом детињству и одрастању у предратној Србији, атмосферу домаћинских породица тог времена, традиционалне вредности итд… у души је почело да ми се јавља неко чудно негодовање. Нисам ни секунде помислио да измишља и идеализује – јер заиста није писано на такав начин а и довољно сам слушао о њему од људи који су га познавали и немам разлога да сумњам – али једноставно мој склоп личности тешко је реаговао на овакву атмосферу. А онда, сива атмосфера и мирис издишућег комунизма и надолазеће пропасти, атмосфера страха, неразумевања, бега у пороке и тешка унутрашња стања – уопште ми није била страна нити нелагодна. Тако сам, већ од самог почетка наслућивао решења многих мојих питања, која су се у даљем току само потврдила. Наиме, да ли је чудно што монах Јован, као већ успешни трговац, свом душом прихвата учење Димитрија Љотића, на најбољи могући начин сједињен православни поглед са националном и духовно-културном идејом? Он, који је одрастао у здравој традиционалној средини, где је хришћански етос прожимао строгост и љубав, дужност и слободу, животну радост и одговорност, где ни један од ових појмова није укаљан лицемерјем, већ потврђен животима и смрћу оних који су га одгајали. Шта је чудно у томе да, на таквим темељима подигнут, брзо препозна шарлатанство комунистичких идеја? Оно што сам осетио је потпуно природан ток развоја његове личности и идеја. Ништа неприродно и насилно, чак и описи почетака деградације морала у Краљевини Југославији између два рата, нису писани са неком догматском одбојношћу јер „тако треба“, већ се види истинска неприпадност аутора таквом свету који тада креће да се намеће омладини. Исто тако, нема усиљене улепшаности и задивљености код описа разних карактера и личности из друштвеног, интелектуалног и кафанског живота Гроцке и Смедерева тог доба, који је он као трговац до детаља упознао, па је добар део прича управо посвећен описима најразличитијих ликова, који заједно дају колаж духа тог времена. Размишајући о свом доживљају његових прича, схватио сам зашто су људима његове генерације и васпитања идеје Димитрија Љотића биле природне, али и зашто се, и поред многих покушаја, нису примиле на нашу генерацију. Сваки од покушаја духовне и националне револуције наших генерацина завршио је или као пролазна клиначка фаза и позерај, као вентил за фрустрираност и незадовољство или као извор зараде. Овде се враћамо на мој, потпуно природан доживљај описа духа Београда осамдесетих. Како то да ми је нелагодно да читам о чувању стада оваца, причама стараца, црквеним саборима, а пријемчиве су ми приче о безнађу, пропасти, распаднутим породицама, емотивним нестабилностима, јурњави са дилерима, проблемима… Овде се налази корен наше генерацијске неснађености. Разлика између патриотизма монаха Јована и патриотизма момака „са капуљачама на главама…“ је као када би поредили пустињака и аскету са школованим теологом. Овај други ће моћи да вам у теорији каже све о Христу, али све је то хладно и „на папиру“, док ће вам пустињак без много речи показати веру јер он је Христа заиста упознао срцем. Такав је и наш патриотизам, неукорењен. А у основи проблем је што смо прескочили степенице! Људи који су живели почетком прошлог века имали су жив, непрекинут континуитет са прецима и предањем. То је управо оно национално предање засновано на православном темељу, органски ланац поплочан животима оних пре нас. Такви су били они који су прешли Албанију, и такве су генерације расле на њиховим темељима. Али… Имамо потпуни расцеп, прекид овог органског ланца ватром комунизма. Грађевина је срушена до темеља, и темељ раскопан. На тим рушевинама расте она генерација коју симболизује Маги. Уместо живе традиције постављена је усиљена строгоћа натопљена комплексима неостварене деце комунизма. Та генерација, приказана у ликовима које најбоље глуми Бата Стојковић, то је генерација која је рушевине старе велике грађевине претворила у пепео. На том пепелу расту неснађене генерације, које виде да пепео није леп, али немају идеју где да траже лепоту. Којим коренима они да се врате? Ово су генерације жртвоване од својих, иструлеле у пепелу да би нама постали подлога за градње. Историја једног народа суштински је историја његовог односа са Богом. То видимо код најважнијег народа у историји, Израиљаца, кроз њихова лутања роком Старог Завета, покајања, враћања Богу, поновних отуђења… Свака генерација плаћала је дугове неверства оне претходне, ако она није слушала Божији глас кроз пророке. Ако желимо да се држимо органицизма, онда је неприродно прескакати степенице. Не може се суштински волети оно што се не познаје. Ми не можемо да волимо идеју свог народа из замишљених фантазија. Монах Јован је то могао, јер за њега то нису биле фантазије. За нас јесу! Зато и јесмо на нивоу приучених теолога. Нема живе љубави, већ само празне теорије, а она је неодржива када дође на озбиљан испит. Жива љубав према свом народу је много „скупља“. Наше генерације су у незавидној позицији. „Лако је било монаху Јовану“ – с правом би могли да завапимо – „да воли свој народ кад је одрастао у у здравој атмосфери, како да волимо ово данас?“ Како год, али само то је права љубав и жртва, све друго само – илузија и фантазирање. Као што не могу да верујем некоме да брине за права Ескима а не занима га несрећа свог народа, тако је парадоксално и волети „славну историју“ а презирати комшију, не говорити са рођацима, пљувати место у коме си одрастао и формирао се као личност… Ми морамо да заволимо оно што познајемо, а то је прво наша генерација, људи са којима смо одрастали, који слушају исте песме, смеју се истим репликама из филмова, памте исте голове… Они који ће вам причати где су се крили током бомбардовања, који се најеже на звук сирене, они који памте шпицу за „Лаку ноћ, децо“ и плаше се одјавне шпице „Породичног блага“ у недељу увече… Да заволимо игралишта са кошем између зграда, бетонске трибине прекривене љускама сунцокрета… А онда, да заволимо и генерације пре њих, да их суштински заволимо, и, што је најтеже – да им опростимо своја несрећна детињства. Да заволимо наше пијане родитеље, њихове комплексе и неиспуњеност, разочарења, промашене револуције, неуспеле пословне пројекте, ратне трауме… А онда, да се покајемо и за њих, и за оне пре њих. Тек онда, кад у себи нађемо љубави и за оне „поштењачине“ из чувеног монолога Николе Која, када прескочимо и тај степеник, можемо да повратимо континуитет и да нам славна историја и преци више не буду научна фантастика већ живо предање које ће нас напајати снагом за ново изграђивање уместо потонућа у деструкцију и(ли) апатију. Док не прођемо овај болан процес, наша љубав биће само празна шминка, позерај и ми ћемо бити само нови слој пепела на темељу некадашње грађевине. Живот није љубазно смешкање, већ често болна гримаса. Ми се љубазно смешкамо бајкама о славној историји, која не живи у нама, ми је не осећамо. Јер до истинског осмеха, потребно је да прође много бола и непријатних признања о себи самима. Да ли смо спремни за то као појединци, да би то успели и на нивоу заједнице? https://mentalnihigijenicarblog.wordpress.com/2023/01/08/духовни-светови-маргите-стефановић-и/

"Вече руске културе" биће одржано на Православном богословском факултету у Београду у среду 2. октобра 2024. године од 16 часова. У сарадњи са Православним Универзитетом св. Тихона из Москве и Фондом "Руски свет", публика ће имати прилику да чује руску духовну, родољубиву и народну музику различитих епоха као и изабране стихове познатих песника, али и види најлепше руске фолклорне игре. Том приликом ће бити отворена и изложба фотографија Руског севера. Добродошли на ПБФ. Извор: Радио "Слово љубве"

Депресија постаје највећа заразна болест у савременом свету. Немоћ да се извуче задовољство из живота, осећај фрустрације и дистимија (благи облик депресије) ускоро ће утицати и карактерисати велике групе становништва. Генерације које су се бориле за свој опстанак и испуњавале своју дужност затвориле су свој циклус уморне и упитне. Младост дужничке генерације тражила је забаву као одговор на незадовољство и умор. Компулзивна дужност, која није познавала радост, довела је до задовољства потрошача, одвојеног од рада и стога лишеног креативности. Неспретан покушај да се одвојеним активностима радне терапије покрије одсуство свеобухватног значења које даје смисао постојању; (сведоци смо недостатка радости усред непрекидне масовне понуде задовољстава; трагичне усамљености индивидуалног уживања; неподношљиве лишености радости која није подељена; природног настајања разочарања након препуштања слободнoj фасцинацији). Утисак који штети унутрашњем процесу. Ефемерно. Потрошни материјал. Императив „Не брини“ ускоро ће постати глобални императив. Забава, када постане сама себи циљ, тежи управо томе. За покривање празнина. Да сакрије апсурдност бића. Да покрије страх од бола, болести и смрти. Зато забава, када није повезана са целокупним начином нашег живота, већ аутономно настоји да замени сам живот, постаје мртвачко возило бића које га води у гроб небића. Императив "Не брини" је дубоко очајан. Одбијање прихватања туге значи да ће додиривање туге у неком тренутку бити деструктивно. Заиста је деструктивно када не делите тугу других. Деструктивно је ако су вас окружили еудаимонијом и еуфоријом. Неподношљиво је ако сте успели да убедите себе да постоји одређени начин на који ћете избећи искушење постојања. Императив „Не брини“ заправо није усмерен на онога коме је упућен, већ на онога ко га изговара. Ако га преведемо, чућемо - „Не брини и побрини се да се добро проведеш, јер не подносим непријатне ситуације. Па пази да не бринеш, иако ти се десило нешто заиста непријатно, јер онда и мени отежаваш, а ја то не могу да поднесем. Али ако завршите забринути, побрините се да то задржите за себе и понашајте се као да вас није задесило никакво зло. Потруди се да се понашаш лепо, "глуми пријатног момка" да и мени не отежаваш. Иначе, не могу да се задржавам. Бежи од мене када си онај коме не иде добро.” Лажни и плитки оптимизам, по коме не треба размишљати о тешким, болним, непријатним стварима, већ само о лепим, пријатним, безболним. Овај модел „позитивног мишљења“, описан у разним књигама о примењеној психологији, наилази на одјек и ствара бестселере, јер обећава наивну срећу која се постиже без много предуслова, али само уз неке површне промене у понашању. Вежбе јоге у комбинацији са источњачком мудрошћу представљају покушај да се заборави мучно питање постојања. Очајнички напор који, иако је усмерен на избегавање туге, представља веома дубоко депресивно стање. У тренуцима кризе, умиривање позитивним размишљањем и одговарајућим путевима за бекство не успева и последица је очајничко стање напуштености и беспомоћности. Одсуство бола не може бити предуслов за срећан живот, јер је ово детињаста фантазија. Пропадање и неуспех су конститутивни елементи људске егзистенције, а свако њихово покривање је очајничка и привремена реакција на њихову депресивну свест. Не туговати у одређеним тренуцима је једнако неосећању. Јер, тешко вама ако у вашем животу нема тренутака јаке туге, немоћи и бола. Онда се морате запитати да ли сте живели. Патимо јер смо слободни. Порицање унутрашње борбе у животу одговара порицању самог себе. Нада је аутентична када коегзистира са истином. Када води ка избегавању, порицању или прикривању истине, то је лажни осећај који је својствен слабима. Супротно стање овог површног става „мисли позитивно“ је захвална (евхаристијска) перцепција живота. Она зна да је бол, иако је увек непожељан, саставни део живота, и одговорним руковањем може се користити као пут који води ка зрелости.Зна да је унутрашња борба (агонија) јединствено потресно искуство које је синоним за искуство слободе. Захвалан начин живота увек васкрсава. Заснован на потпуној победи над смрћу као догађајем у свету. Захвални начин живота је искуство раја на земљи. Свет постаје рај не зато што не трпи корупцију, већ зато што је обележен свакодневним искуством радости. Далеко од монофизичких јереси, које тешко прихватају људску природу Христову и које одбацују могућност евхаристијског доживљаја материјалног света (κοσμος), који за њих није украс (κοσμημα), већ само замка која треба избегавати. Захвалан начин живота је онај који нам не обећава одсуство тешкоћа, рада, бола, болести, старости, а све се то на крају може искористити за наше испуњење и стицање самоспознаје и мудрости. Захвалан однос према животу не може се повезати са површним осећањем задовољства од неког пријатног догађаја или успеха, јер ће тада имати кратак рок трајања. Она извире из ретроспективе мог личног путовања и уверења да, упркос свим својим неуспесима, нисам повукао своје учешће у позиву на васкрсење: "Уђите сви у радост Господа свога!“ Не можете да живите захвално када се стално суочавате са силама таме. Захвалан начин живота се не бави једноставним настојањем да се избегне грех, јер би то довело до очаја или лажних осећања наводно препорођених и просветљених хришћана. Користи упорне свакодневне неуспехе да би стекао самоспознају, кроз ослобађајући процес покајања, и увек далеко од окова кривице, који су, иако се представљају као духовни, дубоко себични и воде ка себи. Не можете живети захвално када сте идентификовали своју индивидуалност са током човечанства. Зато су многи вредни људи који су креативно размишљали у свом плодном периоду постали сурови и огорчени када су достигли треће доба, осећајући да им се ближи крај. Живот са људима је захвалан, јер је болест комшије повод да спознам своју личну слабост. Што је другу особу теже разумети, то веће могућности пружа однос са њим. Други је, у својој разноликости, прилика за обогаћена искуства и омогућава дубље разумевање нашег постојања. Захвално је живети са људима јер када постигну нешто добро у животу, отварају ми нове хоризонте које сам нисам могао да замислим. Потврђују да и ја могу успети ако се потрудим. Живот са људима је захвалан, не ако очекујете да вас окруже својом љубављу која ће вас пратити, већ ако сте их волели. Захвалан начин живота доживљава овде и сада, јер сваки тренутак садржи вечност. Цвет који ниче а да га нико није узгајао и који има непатворену лепоту. Сунце које вас греје и даје вам своју енергију, мислећи на Животодавца. Киша која долази да напоји земљу, али и све што постоји. Страствени поглед младих љубавника. Благи, сигурни и захвални погледи старијих пратилаца. Мелодија. Рефрен. Једно опроштење. Једно хвала. Један гурање. Прелепа жена. Чувано дете са Дауновим синдромом. Одлучна борба. Забачена капела у вечерњој служби. Лекари без граница. Жена залива своје цвеће. Бесни тинејџер. Дете које сриче своје прве речи. Невероватна интернет комуникација. Два пријатеља који одржавају своје пријатељство. Један запослени који вас пажљиво служи. Радник који не гунђа. Свештеник који има веру. Захвалан начин живота зна како да каже "Хвала Богу!" и да ово оствари. Све добро што се дешава има средиште у Творцу и ми постајемо његови учесници. То никако не значи потцењивање активног учешћа човека, већ свест о истини која спречава разочарања. Захвалан начин живота значи да однос са Творцем није ограничен само на храмове, већ се наставља у сваком тренутку вашег живота. Са захвалношћу, као што мала деца живе у својим играма. Са захвалношћу, док одмотавате поклон своје вољене особе. Са захвалношћу, јер истраживач у лабораторији осећа да се његов труд исплати. Са захвалношћу, као неки који у последњим тренуцима живота својим благословом испуњавају место и људе поред себе. Коначно, захвалан начин живота није ништа друго до аутентично искуство Васкрсења и свакодневна прослава Пасхе. аутор: Димитрис Караианис приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

У оквиру редовних духовних сабрања у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће уочи Крстовдана, 26. септембра 2024. године, предавање на тему "Канони и Црква данас" одржати проф. др Растко Јовић, редовни професор на Катедри за канонско право Православног богословског факултета у Београду. Почетак предавања је у 19 сати, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Било је то давно, прадавно, кад је цар над царевима у граду над градовима зидао цркву над црквама. Сјатили се мајстори и аргати из целога царства и дарове донели моћни и немоћни. Свак' је доприносио колико је могао и знао а ни цар није штедео труда ни блага. У вечности се огледао велики ктитор гледајући како лавра из земље израста и како се царство око крста сабија. Узвисила се светина и понизила властела испод комадића небеског свода наслоњена на стубове храма. Само цар није могао да једе ни да спава. Његова је задужбина била безимена, а он није знао какво име да јој да. Залуд су се молили часни оци, муцали песници и мудраци, ниједно име није било достојно Константинопоља ни васељенског трона. И једнога дана, као што се све једном деси, док је господар прерушен у мајстора обилазио градњу и град, угледа једну девојку како на голим леђима из удаљеног каменолома вуче велики камен, па је, зачуђен, упита зашто толики терет носи и да ли је неко тера да то ради. Девојка није препознала цара, нити је знала ко је и зашто пита за њено бреме, али смерно рече да је сирота и да не може ничим другим допринети зидању небеског двора, па приноси овај камен у нади да ће јој Господ опростити што не може даровати ништа више. Озарен снагом вере, цар је упита како се зове. – Софија, тихо одговори она. А из цркве одјекну ехо: – Софија! Софија! Софија! Цар трипут изговори њено име и трипут се одазва исти глас испод озвездане куполе. Био је то господњи знак да се овај мали дар прима као највећи. Надахнут Духом Светим, велики господар узе камен са девојачких леђа на своје раме и поведе је у храм да га заједно уграде у олтар и да патријарх крсти Свету Софију. https://www.poezijasustine.rs/2019/12/gojko-djogo-aja-sofija.html

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у недељу 22. септембра 2024. године, са почетком у 18 часова, у организацији Храма Светог Василија Острошког на Бежанијској коси, предавање ће одржати отац Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине, на тему "Умеће трезвеноумља и наши дани". Извор: Радио Слово љубве

Аутор: Свети Порфирије Кавсокаливит Потрудимо се да пренесемо своју наклоност Имајмо љубав, кротост, мир. Тако помажемо ближњему кога зло савлада. Пример мистериозно сија не само када је други присутан, већ и када је одсутан. Потрудимо се да пренесемо своју наклоност. Чак и ако само речима опишемо понашање некога чији живот не одобравамо, он то разуме и тиме га гурамо од себе. Напротив, ако смо милостиви и опраштамо му, делујемо на њега као што зло утиче на њега, и није важно што нас не види. Не љутимо се на оне који хуле и псују, на оне који се противе Богу, на прогонитеље хришћана и других људи. Бес је зло. Морамо да мрзимо њихове речи, њихову злобу, али особу која те речи изговори не смемо ни да мрзимо, нити да се љутимо на њу. Напротив, треба да се молимо за њу. Хришћанин има љубав и племенитост у себи и тако се и понаша. Као што подвижник доноси корист свету а да га нико не види, јер талас његове молитве утиче на друге људе и он носи Духа Светога у свет, тако и ви треба да ширите своју љубав не очекујући ништа заузврат. Почастите друге са љубављу, са стрпљењем, са осмехом... Љубав мора бити савршена. Само Божја љубав је савршена. Ономе ко нам задаје тешкоће и замара нас, љубав треба давати пажљиво, нежно и неприметно – да друга особа не зна да се трудимо да је волимо. Не смемо превише користити своја осећања, јер тако код њега изазивамо отпор. Тишина спасава од сваког зла. Уздржавање од језика је велика ствар! На тајанствен начин тишина обасјава суседа. Испричаћу вам причу. Монахиња, која је веома волела ред, рече свом старцу са огорчењем: „Једна сестра нарушава ред у манастиру својим непримереним поступцима и својим тешким карактером. Не можемо више да је трпимо". А старац јој одговори: — Ти си гора од ње. Монахиња је у почетку оштро и изненађено реаговала на ове речи, али је после старчевих објашњења схватила њихов смисао и била је веома задовољна. У ствари, старац јој је рекао: - Та сестра је опседнута злим духом и понаша се лоше. Али, он контролише и тебе, која си наводно у бољем духовном стању, и сада вам се обема руга. Сестра долази у ово стање не желећи га, али ти својом реакцијом и недовољном љубављу чиниш исто. На тај начин јој не користиш, а себи наносиш штету. Ћутањем, стрпљењем и молитвом тајно користимо другима Када видимо да наши ближњи не воле Бога, постајемо огорчени због тога. Али, горчином не постижемо апсолутно ништа, нити саветима. Ни једно ни друго није исправно. Постоји тајна. Ако то разумемо, помоћи ћемо ближњему. Тајна је наша молитва, наше посвећење Богу, да би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом и посвећеношћу Богу привући ћемо благодат да се излије на друге који су нам ближњи, да их духовно пробудимо и подстакнемо на љубав према Богу. Или боље речено, Бог ће послати своју љубав да их све пробуди. Оно што ми не можемо учинити, Његова милост ће учинити. Својим молитвама допринећемо да сви буду достојни Божје љубави. Знајте још нешто: измучене и страдалне душе које пате од својих страсти задобијају обилно љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их много пута осуђујемо. Сетите се шта каже св. Павле: „ јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,“ (Рим. 5:20). Кад се сетиш ових речи, осетићеш да су вредније од тебе и мене. Видимо да су слаби, али када се отворе Богу, тада постају сви жедни Бога. Раније су навикли на другачији начин живота, а касније су сву своју духовну снагу предали Христу и постали огањ љубави Христове . Тако делује чудо Божије у оним душама које називамо „одбаченим“. Не треба се обесхрабрити, нити пренаглити са закључцима, нити судити површно и споља. Ако видите, на пример, голу или непристојно одевену жену, не задржавајте се на површини, већ погледајте у дубину њене душе. Можда је веома добра душа и има егзистенцијалне потраге које манифестује кроз свој скандалозни изглед. Она у себи носи динамику, односно моћ самопромоције, жели да привуче погледе других, али је због незнања искривила ствари. Помисли шта ће бити ако она позна Христа! Она ће поверовати и сав свој порив усмерити ка Христу. Она ће учинити све да привуче Божију милост. Она ће постати света. Наше инсистирање да други постану добри је самопоражавајуће. У стварности, ми желимо да постанемо добри, а пошто не можемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. У исто време, када изгубимо из вида да се све исправља кроз молитву, много пута постајемо огорчени и осуђујући. Много пута својом претераном забринутошћу, страховима и лошим стањем духа ненамерно и несвесно наносимо штету другима, иако их много волимо, као што, на пример, мајка воли своје дете. Мајка преноси на своје дете сву своју бригу за његов живот, за његово здравље, за његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и када не исказује оно што је у њој. Ова љубав, односно природна љубав, понекад може да боли. Али, то се не може десити са Христовом љубављу која је сједињена са молитвом и светошћу живота. Ова љубав чини човека светим, даје му мир, јер Бог је Љубав. Љубав је истинита само када је љубав у Христу. Да бисте служили другима, морате живети у љубави Божијој, иначе не можете бити на корист својим ближњима. Не треба терати другог у име љубави. Доћи ће његов час, доћи ће његов тренутак, само ако се молиш за њега. Ћутањем, трпљењем, а пре свега молитвом, тајно користимо ближњему. Божја благодат чисти његов хоризонт и уверава га у Божју љубав. Ово је интиман тренутак. Ако наш ближњи прихвати да је Бог Љубав, тада ће га обасјати обилна светлост, какву никада раније није видео. Он ће наћи свој спас. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Даљина није ништа она узалуд мами ако на крају пута опет живимо сами Векови ништа нису само слојеви праха ако је љубави било увек мање од страха Даљине ништа нису до знатижеље пуке јер све што је моје на овоме свету то је на дохват руке Векови нека теку по своме тајном плану а све што је моје може да се деси само у једном дану https://www.poezijasustine.rs/2017/09/dusko-trifunovic-daljine.html?fbclid=IwY2xjawFUKWFleHRuA2FlbQIxMQABHYCjGUTsWCt7O_CNEm0W2GvTpjatStTAh8khatcsIhJWUW_Tbocr3wjgRQ_aem_9Ad5cWdTw9XTH67hYo4ajw

Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Пре неколико дана смо посредством медија обавештени да ће Србија током следеће године добити Заштитника дечјих права. Као грађани смо стављени пред свршен чин јер нити је јавност била обавештена о постојању овакве иницијативе нити вођена јавна расправа. Верујем да се пошло од претпоставке да свако ко је против јачања заштите дечјих права, вероватно није при здравој памети. Но, да ли је то баш тако? Тренутно у Србији функцију заштитика дечјих права има помоћник Заштитника грађана задужен за дечја права. Другим речима, функција заштитника дечјих права не само да постоји већ и добро функционише. Зашто је у интересу државе и народа са се ова функција дуплира, да се ствара нова институција, да се плаћа нови тим од 20-30 људи, када то већ постоји? Зар су у Србији дечја права толико угрожена да се мора стварати посебна институција и на то трошити силан новац, када је свима јасно да су дечја права у Србији угрожена углавном због сиромаштва њихових родитеља. Шта да мислимо о намери државе која уводи институт Заштитника дечјих права када је прва реченица текста којим се оправдава његово увођење: „Забрињава податак да се чак 98 одсто насиља над децом догоди у биолошкој породици …“ То је јасан показатељ да ће заштитник дечјих права децу штитити управо од њихових родитеља. Школе су нам пуне деце које су јако добро обавештена о својим правима, али која ништа не знају о својим обавезама. По новопредложеним законским решењима, ако родитељ захтева од детета да поспреми собу, а оно то не жели, то се може третирати као насиље и терање на роспски рад; забрана коришћења мобилног телефона може постати породично насиље у смислу ограничавања комуникације. Управо због идеологије дечјих права и педоцентричног приступа проблему који се усмерава само на дете и његова права, а занемарује све друге аспекте контекста у коме живи то дете, данас многи стручњаци проповедају такав васпитни модел који није довољно ефикасан у социјализацији деце. Последица свега тога је да деца не израстају у функционалне одрасле који би прихватили одговорност за своју егзистенцију, који би били самостални и који би се придржавали друштвених норми, тако да из генерације у генерацију расте проценат презаштићене деце али и размажене која су склона антисоцијалном понашању. Чини се да иза предлога да се успостави нова институција „Заштитник дечјих права“ не стоје интереси деце чија су права наводно угрожена, већ стоји једна интересна група која је од дечјих права направила једну праву индустрију. Стиче се утисак да ова група састављена од неколико прилично моћних невладиних организација које добијају значајна финансијска средства, шачице професора универзитета и пар високо позиционираних бирократа у Министарству за рад, борачка и социјална питања, користи свој утицај на министарства и државу да своје намере и интересе претвори у законске одредбе и државне институције. Полазећи од тога да су наша деца наше највеће благо, држава би морала да буде много више заинтересована и мудрија у начину на који приступа деци, родитељима и породици. Ако ни због чега другог, онда због тога што ће та деца не тако далеко у будућности постати њени грађани. Последице оваквог курса који је држава заузела под притиском невладиних организација и Савета за права детета, неће бити добре. Деца ће се и даље снажити у својим правима, а права родитеља ће се одузимати, тако да ће настајати конфликти у којима ће држава практично окретати децу против родитеља. Ако се оствари и намера да се оснује и државна Агенција за децу о којој се шушка, онда ће у Србији веома тешко бити родитељ који успева да на добар начин васпита своју децу. Пише Др Зоран Миливојевић, психотерапеут Извор: Недељник

Хиротонија изабраног Епископа костајничког Серафима биће обављена у недељу, 13. октобра 2024. године, са почетком у 9 часова у храму Светог Саве на Врачару на светој архијерејској Литургији коју ће служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са архијерејима и свештенством. Дан раније, у суботу, 12. октобра 2024. године, са почетком у 18 часова биће извршен чин наречења изабраног епископа у Саборном храму Светог архангела Михаила у Београду. Директан пренос оба богослужења биће на ТВ Храм АЕМ. Животопис изабраног Епископа костајничког Серафима Архимандрит Серафим (Балтић) је рођен 7. маја 1978. године у Загребу, од оца Вељка и мајке Радојке. На крштењу је добио име Бојан. Породица Балтић је пореклом са Баније. У родном граду завршава основну и три разреда Средње електротехничке школе. Због ратних дешавања августа 1995. године се сели у Сједињене Америчке Државе, на Флориду, где завршава средњу школу и Факултет информационих технологија. Током образовања сусреће се са, у Америку богопосланим, старцем Јефремом Филотејским и његовим монасима и монахињама. Контакт са Светогорцима, учешће на њиховим богослужењима, духовни савети и исповести одредиће његов даљи животни пут. По завршетку основних студија посећује више православних манастира широм Америке, Србије и Грчке. Крајем деведесетих година упознаје епископа Лонгина (Крчо) приликом његових пастирских посета парохијама на Флориди. Његовим благословом одлази у манастир Нову Грачаницу 2003. године. Исте године ступа у Духовну семинарију Свете Тројице Руске Заграничне Цркве у Џорданвилу, коју завршава 2008. године са успехом magna cum laude. За време студија, на Велики четвртак 2006. године, замонашен је у манастиру Новој Грачаници. У чин јерођакона је рукоположен исте године на празник Светог пророка Илије. После завршетка богословских студија, на празник Успенија Пресвете Богородице 2008. године, епископ Лонгин га рукополаже у чин јеромонаха. Током службе у манастиру преводи дела Светог Николаја Жичког на енглески језик. Да би се боље упознао да светогорским монашким типиком одлази у свештени манастир Хиландар где, током 2010. године, проводи шест месеци. По повратку у Америку добија разна послушања на пољу пастирског рада са децом и омладином, у епархијским летним камповима и омладинским одборима. На Богословском факултету Светог Саве у Либертивилу ради као економ, истовремено се старајући о мисионарској парохији Свете Петке у Нешвилу. Од 2015. године секретар је Епархије новограчаничко-средњезападноамеричке. Исте године завршава МБА – магистратуру пословног управљања. Крајем 2020. године епископ Лонгин шаље га у Србију, где проводи пола године у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Од 2021. до августа 2024. године служи у Саборном храму Светог Саве у Милвокију. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, одржаном од 14. до 18. маја 2024. године у Београду, високодостојни архимандрит Серафим изабран је за викара Митрополита средњезападноамеричког са титулом Епископ костајнички. Извор: Информативна служба СПЦ

Где је Бог? Вера је природна за човека. Али, онда долази лична одговорност, почиње потрага за сопственим путем иза којег стоји рад и стална стрепња, јер човек који живи у вери не може остати самозадовољан. Вера је пут крајње стрепње и неповерења у себе, у друге, па и у Самог Господа, јер није тајна да се људске идеје о истини и правди често не поклапају са оним што човек мисли о Богу. Оно са чиме се сада суочавамо - крвави терористички напади, разорни земљотреси, цунамији, катастрофе које је проузроковао човек и епидемије које односе животе стотина хиљада невиних људи – тера многе људе да се у очају питају: „Где је Бог?“ и „Где Он гледа?“ Ова питања се не могу назвати доконим или реторичким, јер су стрепња, брига, па чак и неповерење у Бога такође одређени пут вере. Да ли ћемо пронаћи одговоре на ова горућа питања зависи од сваког од нас. Од човека зависи да ли ће на крају пронаћи свог Бога или ће стати на пола пута и горко уздахнути: „Не могу да идем даље, јер пут није уцртан, а нема јасних смерница које уливају безусловно поверење...“ У потрази за Богом, многи од нас заправо за себе формирају неку врсту „посредне истине“, која даје само имагинарни мир и улива лажно уверење да смо потпуно у праву, за разлику од других који „греше“. Често делимо наше ближње на оне који се слажу „са нама“ и на оне који су „против нас“. Наравно, тако је згодније живети, али има и људи који на свом путу ка Богу не деле своје ближње на „нас“ и „странце“. Ићи овим путем је много теже, понекад чак и несигурно, али управо тај приступ чини наш живот истинитим, а нас саме отвореним за Господа. Изванредан дански хришћански филозоф Сорен Кјеркегор (1813–1855) овако је дефинисао концепт вере: „Пут до Бога је крајње неизвестан, али ми увек пролазимо. Човек се у почетку плаши ове „непоузданости“, тражи стално нове потврде верности изабраног пута, настоји да се ослони на нешто, а саму веру покушава да претвори у неку врсту темеља, у основу и идеологију. Међутим, права вера овој особи није од помоћи... Апостол Павле има једноставну и у исто време потпуно погрешно схваћену дефиницију од стране многих: „Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.“ (Јевр. 11:1). Тешко је бити сигуран у невидљиве ствари, па човек жели да своју веру учини видљивом, опипљивом и настоји да је угура у круте оквире таблица. Оваква идеја вере тежи материјализму и одређена је, пре, повељом о људским правима (наравно, веома добром, веома блиском суштини вере), него њом самом. Ово је мучна потрага за истином, али опипљивом, видљивом истином, која се може представити свакоме и уз помоћ које је тако лако утврдити: да ли си са мном или против мене? Јеси ли за моју истину или против ње? Искривљена идеја вере неизбежно води ка расцепу света. Често видимо како искрени и чисти људи показују примере највећег херојства у залагању за истину, док потпуно негирају могућност вере у Бога. Један од ових безусловно несебичних људи, немачки мислилац Фридрих Ниче (1844–1900), је објавио: „Бог је мртав“, а пошто је тако, онда је све постало другачије и од сада су људи дужни, као богови, да откривају истине у себи и жестоко се боре за њу. Ово је такође одређени пут вере и многи су спремни да се за њега жртвују, па чак и умру, постајући мученици у очима својих пратилаца и следбеника. Постоји још један феномен: религиозна особа је у искушењу да своје наде претвори у некакву непоколебљиву основу. Такве људе називамо фундаменталистима. Њихов фундаментализам лежи у чињеници да настоје да веру претворе у скуп крутих правила, непоколебљивих традиција и строгих закона. Живети у категоријама „могуће и немогуће“, бити у одређеном црквеном, верском, литургијском кругу је само по себи бескрајно добро, вредно и неопходно. Вера обликује културу, она је та која чини свет лепим и испуњава га бесмртним примерима, јер човек своја духовна искуства исказује кроз видљиве знакове, који, у крајњој линији, чине високу уметност. Међутим, морамо бити свесни да ни вековне традиције, ни закони и правила, па чак ни хришћанско богослужење са својом величанственом структуром, са текстовима задивљујуће висине, чистоте и садржаја, нису ни у најмањој мери упоредиви са апсолутном вредношћу вере. У супротном, цео наш живот би се претворио у стално ходање у бескрајном кругу... Чим човек постане прожет духом црквених традиција и идеја, уђе у круг правила јутарњих и вечерњих служби и постова, његов живот постаје веома поуздан, згодан и удобан. Човек је уверен да ће га овај појас за спасавање сигурно заштитити од свих недаћа. Једина невоља је што, у овом случају, нема где да иде, нема чему другом да тежи, што значи да престаје да следи Христа. Човек се смирио и одмара на ловорикама, верујући да је пронашао одговоре на сва питања која су га раније бринула и да је нашао „формулу спаса“. Али, авај, он више нема веру о којој говори апостол Павле – „извесност невиђеног“... „Непоуздани“ пут вере, којег се, међутим, треба држати, показује апостол Петар, обраћајући се Христу: „Господе! Ако си ти, заповеди ми да дођем к теби по води“ (Матеј 14:28). Такође, можемо навести још један цитат из Јеванђеља: „Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе“ (Матеј 16:24). Другим речима, сви треба да се одрекнемо свог сопства, свог егоизма и безусловно следимо Христа. Права вера је другачија од било чега другог, она је самоуверено „ходање по невидљивом“. Људска природа гравитира ка томе да с времена на време добије недвосмислене и свеобухватне одговоре на било која, па и празна питања. У животу наше Цркве видимо да је данас у великој мери сачињавају људи без верских традиција, људи лишени црквених корена, људи којима вера није наслеђена. Ми, данашњи хришћани, треба да нађемо неку врсту упоришта. Многи су то нашли, пре свега, у праћењу традиционалног црквеног круга који је постојао много пре нас, али не и у Јеванђељу, иако је, како је с правом приметио истакнути философ В.С. Соловјев (1853–1900), у хришћанству за нас највреднији сам Исус Христос . Нажалост, сада у хришћанству много више ценимо нешто друго: нову изградњу црквеног круга. Нема сумње - литургијски круг, строго поштовање постова, унутрашња црквена дисциплина, наука о молитви, аскетско предање, црквени календар – све је то неопходно за наш живот. Поштовање правила постепено нас чини исправним. Дошли смо у Цркву, оптерећени искуством сасвим другачијег живота, и зато нам је једини спас у хиљаду година провереним предањима, по којима су живели наши преци, по којима су спасени наши светитељи. Хватамо се за њих као за сламку спаса, али овај круг не треба само да нам помогне да плутамо у олујном мору, већ, пре свега, да нас води ка Христу. Међутим, ако нам се сам круг као такав чини гаранцијом спасења, јавља се веома озбиљан духовни проблем. Христос је одлучно изобличио фарисеје – поштоване људе који нису тежили ничему другом. Зашто је парабола о митару и фарисеју још увек толико релевантна за нас? Ко је фарисеј? То је особа која је пронашла одговоре на сва питања. Не мора нигде да иде, већ је нашла спас на земљи. Не треба јој Христов долазак - она већ има све. Међутим, Христос није дошао ради праведника, него због грешника. Онај ко је већ све нашао, неће тражити ништа у будућности. Онај ко је све постигао неће нигде ићи, само ће складиштити и увећавати раније стечено благо. Хришћанин не може имати никакво богатство: „Блажени сиромашни духом...“ (Матеј 5,3), каже Господ. Прави хришћани никада неће мировати: увек морају тражити уточиште, куцати на сва врата и питати. А куда ће ићи онај ко је напредан, који свакога може поучити, који је темељно проучио Свето писмо и зна апсолутно све о Богу? Фарисејство нас лако може довести у невоље. Ми се са ентузијазмом укључујемо у црквену борбу и започињемо многе битке у својим главама: шта је боље - јулијански или грегоријански календар? Руски језик или црквенословенски језик? Да ли да служимо са отвореним царским дверима или да их ипак затворимо? Одједном, све ово постаје најважнији проблем у животу за нас хришћане. При томе, некако потпуно губимо из вида да смо позвани да идемо за Христом, и ако идемо овим путем, онда се све остало повлачи у други план и постаје безначајно, немајући никакве везе са нашим спасењем. Али, ако човек не следи Господа, веома му је интересантно да разговара о таквим „горућим“ питањима, јер у супротном једноставно неће имати шта да ради, а основа за „борбу против јеретика“ ће нестати. Људи се често питају: каква треба да буде наша теологија — прогресивна или, обрнуто, заштитна? По мом мишљењу, сва теологија се своди само на то - да ли човек следи Господа или не. Али, треба да будемо свесни да следити Христа без истинског мистичног искуства, не одржавајући трезвеност и без знања о најважнијим истине је веома опасно - ипак, тражите Бога, Кога не видите! Господ је несхватљив. Ићи за Њим, не знајући где је, у најмању руку је ризичан подухват. На овом путу чекаће вас ваша гордост, ваша сујета, ваше лажне идеје и свакаква демонска искушења. Зато неће бити тешко изгубити се. Литургијски круг, светоотачко предање су путокази, светлост која осветљава наш пут, а ипак ће ова стаза и даље остати вијугава и грбава. На овом путу сви грешимо и свако мало залутамо у ћорсокаке из којих нам онда треба много времена да изађемо. Ипак, најгоре је стати и задовољно уздахнути: „Е, коначно сам стигао! Сада је све у реду и нема више о чему да бринем”. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Велика хришћанска светиња, коју је из Антиохије у Србију донео Свети Сава 1233. године, данас се чува у срцу Сарајева, доносећи мир и утеху верницима из свих крајева света. Света Текла, прва Христова мученица међу женама, позната је по свом неустрашивом сведочењу вере и многим чудима. Њена света рука чува се као велика реликвија, а њен пут до Балкана повезан је са Светим Савом. Он је 1233. године донео њену свету руку из Антиохије у Србију, где је ова светиња била чувана све до 1730. године, када ју је патријарх српски Арсеније ИВ поклонио Старој цркви у Сарајеву. У Русији, 1873. године, израђена је бисерна рукавица у којој се ова реликвија чува до данашњег дана, што додатно подвлачи њен значај и поштовање широм православног света. Црква Светих архангела Михаила и Гаврила, позната као Стара црква на Башчаршији, вековима стоји као тихи сведок историје Сарајева. У свом каменитом окриљу чува дубоко укорењене трагове прошлих времена, а њени зидови, изграђени од кречњака и украшени двоструким аркадама, сведоче о вери, искушењима и обнови. По предању, ова православна светиња потиче из средњег века, иако су многи писани докази о њеном постојању изгубљени током турских освајања. Њена основна архитектонска структура интригира сваког посетиоца – дуга свега 14,5 метара, а широка 16,5, са високим сводовима и стубовима који пресецају простор на више нивоа, симболизује скромност, а опет постојаност вере која одолева вековима. Иако је црква више пута страдала од пожара, сваки пут је из пепела израсла још јача, а њени темељи остали су дубоко усађени у земљу, као непоколебљиви знак присуства православља у срцу Сарајева. Оно што Стару цркву издваја јесте њена ризница, дом непроцењивих реликвија које и данас привлаче вернике и знатижељнике из свих крајева света. Поред десне руке Свете Текле, у овом храму чувају се делови моштију Светих Пантелејмона, Макрине и Јакова Персијанца, сведочећи о небеској и земаљској повезаности. Ове реликвије, сачуване кроз столећа, представљају непроцењиво духовно благо, али и симбол наде и утехе за сваког посетиоца. Многе важне личности пролазиле су кроз врата ове цркве, дивећи се њеној унутрашњој лепоти и сакралном благу које чува. Међу њима се издваја посета шпанског краља Хуана Карлоса и његове супруге Софије 1985. године, која је оставила дубок утисак на ову заједницу и сведочила о универзалној вредности коју ова светиња има за све људе, без обзира на порекло или веру. При овој цркви је и Музеј Старе српске православне цркве – ризница духовне и уметничке вредности. Музеј је основан крајем XИX века, захваљујући црквеном тутору Јефтану Деспићу, и од тада је проширен и обогаћен небројеним драгоценостима. Унутрашњост музеја одише духовним спокојем, док посетиоци могу видети ремек-дела домаћих и страних уметника, међу којима се посебно издвајају иконе Светог Ђорђа и Светог Димитрија, дела српског сликара Лонгина из XВИ века. Поред слика, музеј чува богослужбене предмете, старе рукописне и штампане књиге, црквене тканине, етнографске предмете и старинско оружје. Музеј посвећен Светој првомученици Текли није само чувар прошлости, већ и место где се духовна енергија протеже кроз векове. Овде, свако ко крочи осећа тишину и тежину историје, али и снагу вере која је преживела сва искушења. Између камених зидова и драгоцених реликвија, прошлост Сарајева оживљава пред очима сваког посетиоца, подсећајући на то да су вера, љубав и уметност нераскидиви стубови хришћанске духовности. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/25644/ruka-svete-tekle-relikcija-cuda

Православни Универзитет св. Тихона из Москве, обрадоваће све љубитеље и поштоваоце руске духовности и културе, програмом под називом "Из ризница руске духовности", који ће бити одржан сутра, 5. октобра од 18 часова, у крипти храма св. Марка на Ташмајдану. Улаз је слободан, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Фестивал "Хорови међу фрескама" ове године одржаће се од 6. октобра до 3. новембра 2024. године, у Атријуму Народног музеја Србије. Урош Миодраг о Фестивалу: Урош Миодраг, члан управног одбора Фестивала за наш Радио истакао је јубилеје који се обележавају ове године, 140 година од оснивања академског хора "Обилић", који је после Другог светског рата певао под сводовима београдских цркава, као и прослава 33. године постојања хора "Деспот Стефан Лазаревић", која представља својеврсно пунолетство хора, наводи Урош Миодраг. Навео је и важан цитат академика Светислава Божића да "број и квалитет хорова говори о духовном стању народа". Више информација о програму Фестивала можете пронаћи на плакату поред. Званична интернет-страница Фестивала "Хорови међу фрескама". https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=45040

Задужбина Симе А. Игуманова, чији је главни старатељ Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије, оглашава конкурс за доделу стотину годишњих стипендија за ученике и студенте са сталним пребавилиштем на простору Аутономне покрајине Косово и Метохија. Право учешћа на конкурсу имају ученици средњих школа и студенти са местом пребивалишта на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија. Фонд за доделу стипендија износи 14.400.000,00 динара. Износ једне стипендије је 144.000,00 динара, а биће исплаћена у 12 једнаких месечних рата у износу од по 12.000,00 динара. Право на доделу стипендије имају ученици и студенти који су уписали нову школску/академску 2024/25. годину. Предност имају кандидати из самохраних породица, вишечланих породица слабијег материјалног стања, као и породица чији чланови имају трајно или привремено смањене радне способности. Услови за учешће на конкурсу: • Држављанство Републике Србије; • Пребивалиште на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија; • Похађање средње школе или више школе/факултета. Уз пријаву је потребно доставити следећу документацију: • Изводе из Матичне књиге рођених за подносиоца захтева и чланове његове породице; • Уверење о пребивалишту на подручју Аутономне Покрајине Косово и Метохија за све чланове породице; • Потврду о упису школске/академске 2024/25. године; • Потврду о висини новчаних примања подносиоца захтева и чланова његовог домаћинства; • Потврду са бироа за незапослене чланове домаћинства; • Име, презиме и број телефона парохијског свештеника и његову препоруку; •Молбу; Пријава на конкурс врши искључиво преко интернет-странице Задужбине и обрасца који се на њему налази са детаљнијим информацијама о условима конкурса: https://simaigumanov.rs/pages/news. Резултати конкурса биће објављени на званичним интернет-страницaма Српске Православне Цркве и Задужбине Симе Игуманова крајем новембра текуће године. Извор: Информативна служба СПЦ

Књига „Срби на Косову и Метохији у 20. и 21. веку“ аутора проф. Драгослава Ћетковића, а у издању Издавачке кућа „Обележја плус“ и Фондација „Браћа Карић“, биће представљена, у малој сали Коларчеве задужбине у четвртак, 03. октобра 2024. године, са почетком у 18 сати. Ово важно књижевно дело штампано је са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Ова књига по обиму и садржају има више од седам стотина биографских јединица и више од две стотине педесет фотографија које представљају српско културно наслеђе на Косову и Метохији. Књига „Срби на Косову и Метохији у 20. и 21. веку“ објављена је као наставак прве истоимене књиге, која је представљена 2018. године, а чији је садржај потпуно познат јавности. У књизи су представљене биографије Срба који су својим животом, радом и несебичним доприносом јужној српској покрајини обележили време у којем су живели. Биографије су студиозно прикупљане и обрађиване, а међу њима се претежно налазе и имена знаменитих личности које су се апсолутно истакле у својим професијама. Тако су поред знаменитих грађана Косова и Метохије, сврстани и црквени високодостојници, академици, професори, учитељи, лекари, инжењери, привредници, књижевници, културни и спортски ствараоци и сви они који су својим резултатима и делатношћу обележили време. „Желели смо овом књигом да још једном допринесемо очувању угледних грађана Косова и Метохије од заборава који су оставили дубок траг за собом, али и истакнемо грађане минулих 20 година 21. века. Тако смо успели да забележимо биографије младих људи чији резултати се вреднују у друштву и оних људи који нису са Косова и Метохије, али чији су доприноси од огромног значаја за Републику Србију. Књига је обогаћена бројним фотографијама које читаоцу пружају комплетно сагледавање природних лепота, српских православних манастира и цркава, споменика природе и културе, српских културних институција, српске традиционалне ношње, обичаја и другог“ истакао је Никола Радановић, уредник издања, и додао: „Многи биографски и историјски подаци садржани у овом делу, биће драгоцени за сваког истраживача, историчара, аналитичара, културолога. Захваљујем Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију на благослову и Фондацији „Браћа Карић“ на свесрдној сарадњи и свима онима који су се несебично потрудили да ова књига угледа светлост дана“. *** У уметничком делу програма, наступиће истакнути српски уметници: Алекса Недељковић, кантаутор и појац православне духовне музике и Невена Чиплак – Лазаревић, интерпретатор српских традиционалних песама. Водитељ програма биће Јасмина Стоиљковић, првакиња Народног позоришта у Приштини. Извор: Радио Слово љубве

Мисли не дефинишу само наше животе, већ и читаво наше биће. Много пута мисли постају конопци које зли држи да нас води куда хоће, а да му се ми не опиремо. Сносимо огромну одговорност за ово и морамо то признати. То се дешава зато што не заузимамо одговарајуће место у борби против помисли, која није ништа друго до молитвено правило и посебно молитве „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“. Нешто чујемо и видимо и наш ум одмах почиње своје „игре“. Поготово када је реч о свештеницима и Цркви, али и црквеним стварима уопште, у нама настаје некакав хаос који много пута достиже тачку параноје: „Како ме је отац погледао! Није требало да ми то каже. Зашто ми je дао примедбу?". И док у односу са свештеницима и Црквом све остаје на нивоу мисли, у односима са нашим пријатељима и познаницима може доћи не само до агресије, већ и до прекида у комуникацији. Све ово много пута почиње неким неспоразумом, јер смо њихове речи протумачили лошом мишљу: „Зашто ми је то рекао? Мора да мисли нешто, али зашто ми не каже директно?" Мисао припрема терен, па почиње да нас обрађује: „Идем да му кажем. Знам зашто ми је то рекао и зашто ме је тако погледао." Нажалост, доносимо закључке који су погрешни, јер једноставно немамо начина да упознамо срце и живот другог. Тако много пута заузимамо место Христа и постајемо антихристи. С друге стране, и ми дозвољавамо да се код наше браће јављају лоше мисли, јер смо много пута споља марионета (κουκλα), а изнутра куга (πανουκλα), и то је очигледно. Уместо да откривамо наше аутентично „биће“ у животу, ми приказујемо прозор који је разбијен и коме недостају чисти и аутентични елементи врлине. Испољавамо мешавину лажне побожности, религиозног свезнања, самоправедности, осећаја супериорности, уображености, сотиролошког поноса („Бићу спасен јер добро ходам и добро сам!“). Хајде да размотримо и верски аспект. Ствари су врло једноставне. Учинимо оно што је рекао и свети старац Пајсије – „нека ум постане радионица добрих помисли“. Хајде да се не задржавамо на ономе што нам је брат рекао, и ако нас изнутра изједа, рашчистимо то са њим, а да наш ум не постане арена за демоне. Када се осећаш најгоре, размисли о себи, као што је размишљао свети апостол Павле: „Истинита је реч и сваког примања достојна да Христос Исус дође на свет да спасе грешнике, од којих сам први ја.“ (1. Тим. 1:15) . Не дозволимо да се у нама јаве рђаве помисли, а ако једна искочи, истребимо је молитвом. Када будемо радили на смирењу као што су радили светитељи, никада нећемо упасти у неспоразуме, нећемо извртати ствари, нећемо интригирати, јер ћемо једноставно друге сматрати свецима, а себе последњима од свих. То је искуство покајања које нам отвара пут у царство небеско. Немојмо пребрзо доносити закључке и осуђивати. Имајмо раширене руке, манифестујмо своје право „биће“, јер ће други прихватити управо то, а не нешто вештачко. Будимо чврсти, али увек пуни доброте и уступака, дајмо простора другом и чекајмо. И у том очекивању помолимо се и спустимо се неколико степеница ниже. Неће нам шкодити. Мало труда, уз дубоку молитву, и Бог ће нас просветлити! о. Спиридом Скоутис приредила: Ј. Г. (поуке.орг) извор

О Православљу на Сејшелима, где протојереј-ставрофор Сергиос (Срђан) Јаношевић већ 15 година служи као старешина и први свештеник, под јурисдикцијом Грчке православне патријаршије Александрије и целе Африке, говориће вечерас, 23. септембра 2024. године, у парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу, Срђана Јаношевић, ћерка оца Сергиоса. Срђана је уредник у Сејшелској новинској агенцији, са богатим искуством: била је Главни секретар за штампу председника Републике Сејшела, доцент за енглеске студије на Универзитету Сејшела, ТВ репортер за Сејшелску радиодифузну корпорацију и дописник агенције "Франс Прес". Предавање почиње вечерас у 19 сати у просторијама Мисионарског одељења АЕМ у парохијском дому цркве на Дорћолу. Сви су добродошли! Извор: Мисионарско одељење АЕМ

Кијево-братска икона Мајке Божије се пројавила 1654. године у граду Вишегороду, Кијевске области, а пребивала је у Борисоглебској цркви. Године 1622. током рата са Пољацима (1659-1667), Татари, који су били савезници Пољака, пробили су зидине града и уништили цркву, али верници су успели да спасу чудотворну икону Мајке Божије из храма, пустивши је да плови низ Дњепар, по вољи Божијој. Река је носила светињу до обала Подољска у Кијеву, одакле је извађена из воде и постављена у Кијево-братски манастир, са достојним почастима. Света икона се налази у Кијеву, у Братском училишном манастиру, по коме је добила име, будући да у њему борави од 1662. године. За датум прослављења узет је 19. септембар по новом, односно 6. септембар по старом календару. Ова икона има још два датума прослављења а то су 23. мај по новом, односно 10. мај по старом календару и 15. јун по новом, односно 2. јун по старом календару. Чуда Предање сведочи, да је један Татарин украо икону и на њој хтео препливати реку Дњепар. Икона је запливала сама и стала на сред Дњепра, према Братском манастиру. Татарин се задиви таквом чуду и седећи на икони почне викати у помоћ, плашећи се да се не утопи. Одмах су из манастира допловили у чамцима до Татарина, узели икону и спасили га, који је после чуда које се догодило пожелео да се крсти и постриже у монаха. У Братском манастиру једном дневно у сваку суботу и једном годишње у суботу 5. недеље Великог поста, пред овом иконом се служи Акатист у присуству великог броја верујућег народа. Изображење Овај тип иконе иконографски припада типу Богородице Умиљења (Елеуса), где је карактеристично јединство лица Спаситеља и Приснодјеве. Представљена је свакодневна сцена међусобног миловања Мајке и Детета – која симболизује везу између Креатора и Његове креације, израженој у оваквој бескрајној љубави Творца за људе због којих је дао Сина Свога на заклање, ради избављења од греха рода људског. Такође, видимо на икони прожимање неба и земље – ореола и међусобног контакта два лица; што симболизује Христа и Цркву Христову, у којој је Мајка Божија најсавршеније створење од свег рода људског. Иконографски типови иконе Умиљење (грч. Елеуса) сежу до Св. апостола Луке, чије копије су проширене по целом православном свету. Главна карактеристика ове иконографије је комбинациија лица Спаситеља и Приснодјеве. Дјева је изображена допојасно у црвеној ризи (боје мученика) како у наручју носи Младо Дете, које десном руком благосиља, док Му леву руку придржава; Одевена је у црвени мафорион проткан тамним порубима по ивицама и извезеним звездама, на челу и раменима – симболима Њене девствености. Младенац десном руком благосиља архијерејским знаком ИС/ХС, док Му је лева рука у Мајчиној руци; одевен је у бели стихар који досеже до колена и горњу одежду боје злата, као Цар и Првосвештеник. Необичан је овај гест, руке у руци, Богомладенца и Приснодјеве. Он симболизује, присност, узајамну подршу, придржавање у немоћи, потпору у другоме коју налазимо; где је онај други – брат мој, ближњи, моја заштита, помоћ и укрепљење; на то нас позивају Мајка и Младенац својим међусобним одношењем, изображени овом Кијево-братском иконом. Позадина иконе је посребрена, а ивице су украшене драгим камењем. https://mitropolija.com/2024/09/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kijevo-bratska-2/

Извор: Информативна служба СПЦ

Неко ме је некада питао шта мислим о могућности да човек аутентично одабере да не буде близак са људима. Размишљао сам о томе неко време. Како бих самом себи одговорио на то питање кренуо сам од самог почетка, од доласка човека на свет. Када се роди, људско биће пролази кроз неколико фаза сазревања. Прва фаза обухвата сисање којим осим мајчиног млека као хране за тело, добија и духовну храну у смислу задовољења свих својих потреба. Када беба плаче мајчин ће је загрђај умирити, када чује мајчин нежни глас осетиће рајско задовољство. Кроз ту фазу беба изграђује слику о себи и свету. Ако су јој потребе задовољене, осећаће да је жељена, да јој је у свету добро, да је тај свет добар, да као биће вреди и да ту припада. Следећа фаза је време када дете учи да је оно нешто друго у односу на маму и свет. Дете тада често говори НЕ, чак и онда када би му пристанак донео ужитак. На крају овог периода, у тренутку када има око 2-3 године оно зна да је посебна јединка. Тада наступа трећи период развоја. Дете учи да се хвали, да покаже како је важно. Дечаци често умеју да покажу пишу са свешћу да имају нешто посебно, самим тим један велики део идентитета је изграђен. Сада зна да се налази у свету у ком осећа припадност, али да није исто што и тај свет већ је индивидуа и види себе као једну посебну и важну особу у односу на друге па је време да крене даље, да се остварује у свом најзначајнијем људском потенцијалу, а то је блискост са другим људима. Тада наступа четврта фаза. Од индивидуе се мали човек полако развија у личност. Дакле, потенцијал за блискост је урођен човеку. Открићу тог потенцијала и даљем развоју претходе поменута три раздобља. Зато је недостатак жеље за блискошћу знак да можда постоји застој негде у развоју у најранијем детињству. Сада се јавља још једно важно питање а у вези је са слободом човека. Да ли човек има потпуну слободу да изабере блискост или да је одбије, ако је блискост њему дата као развојни задатак? Има ли човек слободу да одабере блискост ако му је она задата као животни задатак? То је било питање којим сам завршио један ранији текст. И засита сам неко време размишљао о томе покушавајући да себи дам неки одговор. Почећу од појма слободе и начина на који се она разумева. Слободан избор, дакле Да или Не у неком се смислу може разумети као слобода, али нисам сигуран да је то права слобода, она онтолошка. Зашто тако мислим? То НЕ као израз слободе може бити прилично проблематично ако говоримо о суштински важним стварима. Слободан избор је прилично добра ствар ако ме неко пита хоћу ли кафу или нећу, хоћу ли у шетњу, желим ли ову или ону девојку. Али, ако се Не схвати као потпуни израз слободе онда у неким случајевима долазимо у прилично парадоксалну ситуацију. Сада говорим о егзистенцијалним питањима. Суочавајући се са својим изборима пре или касније ћу схватити да сам детерминисан и то најважнијм питањем, питањем свог постојања. Тако нисам могао да бирам у којој ћу се држави родити, ко ће ми бити родитељи, а на крају нико ме није питао да ли ја уопште желим да се родим. Ако се у вези са последњим моја слобода остварује и као Не, онда долазим у ситуацију да негирам сопствено постојање. Зато мислим да када говоримо о блискости не можемо говорити о слободи избора, већ о правој слободи, онтолошкој. Онтолошка слобода се остварује само прихватањем, дакле једним Да. У контексту блискости, можемо рећи да нам је она дата или задата, па као и само постојање можемо је схватити и као сопствену ограниченост јер не можемо рећи Не а да не будемо тиме оштећени. Али ако морамо да кажемо Да, јесмо ли слободни? Рекао бих да се овде не ради о морању да нешто прихватимо, не ради се о нужности, већ о категорији која је изван тога. Зато у овом моменту треба заборавити на слободу као слободу избора. Ми од блискости (као ни од сопственог постојања) нисмо ни слободни ни неслободни. Наша се неслобода у овом смислу догађа тек ако блискости кажемо Не, јер тиме негирамо сопствену човечност. А слобода се догађа само прихватањем тог потенцијала. Тако ми заправо имамо могућност да чином своје одлуке себе изградимо као људско биће, а то значи у блискости са другим човеком. Ми тек прихватањем блискости можемо стварно бити слободни људи. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/29/drugi-je-moj-pakao-n2/