Jump to content

Најбољи чланови

Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 06/12/24 in all areas

  1. Ralex

    Зилоти

    Ili ste ti i tebi slični toliko istrolovali ovaj forum da više niko pametan i ne piše na njemu, sve ste ih rasterali.
    3 points
  2. Toma

    Зилоти

    Koji "veromer" koristiš pri uporedjivanju kvantiteta (ili kvaliteta?) vere kod drugih?
    3 points
  3. Ćiriličar

    Литијум

    @Milan Nikolic Koliko naplacuje Srbija rudnu rentu Milane?
    2 points
  4. JESSY

    Зашто је Богу био потребан Претеча?

    7. јула обележавамо Рођење преподобног, славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. У овом празнику постоји велика тајна – тајна сусрета човека са Богом. Тајна откривења Свемогућег човеку. Важно је напоменути да Црква не слави рођендане светих. Сви спомени светитеља наведени у месечном календару углавном су дани смрти или открића (преноса) моштију. Зашто? Јер, смрт је круна. Круна Христове победе и у њој - победа сваког човека над смрћу, ђаволом и грехом. После смрти за праведника је покој у Богу, рај. Заправо, у православном календару славе се рођендани само двоје светих – Рођење Пресвете Богородице и Рођење Светог Јована Крститеља. И ови празници у литургијском животу уздижу се на највиши могући ниво. Рођење Пресвете Богородице је уврштено у највиши ранг дванаест празника. Рођење светог Јована Крститеља је уврштено у категорију великих, који имају право на свеноћно бденије са литијом. Јер Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ су посебни људи. У овом смислу замишљам следећу слику: Бог је океан. Као у визији светог Августина. Светитељ је ишао дуж морске обале и изненада угледао дечака који је ископао рупу у песку, носио у њу воду из мора у посуди и ту је сипао. Дете је рекло светом Августину: „Као што је немогуће море излити у рупу, тако је немогуће људском уму да схвати Бога." Снажно и тачно поређење. Бог је океан. Човечанство је плажа. Мењамо се, ројимо, тргујемо, причамо, једемо колаче, виршле. Уопште, ми се бавимо својим световним пословима. Океан нам је потпуно несхватљив. Али, само он је извор живота за нас. Два камена пристаништа усечена су у дубине океана на много километара од обале. Далеко, далеко на мору! И дуж њих можемо да уђемо у океан, као преко моста, да га осетимо, чак и да разумемо на неки начин, да се повежемо са њим. Да видимо Бога. А ова два пристаништа су Пресвета Богородица и Свети Јован Крститељ. Једна је родила Богочовека. Други Га је препознао и пророчки објавио и посведочио да је Христос очекивани Месија пред свим људима. Обоје су се појавили у свету да покажу човечанству пут ка Њему. На једној од најважнијих икона хришћанства, често постављеној у центар иконостаса православне цркве, Господ наш Исус Христос седи у средини, као Цар на престолу. Десно од Њега (лево од нас) стоји Пресвета Богородица, а лево од Њега (десно од нас) стоји Свети Јован Крститељ. Богородица и Претеча дижу руке ка Христу, молећи се за човечанство. И како су лепе ове јеванђељске речи, које описују како се Свети Јован Крститељ први пут сусрео са Господом нашим Исусом Христом: „А кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога, И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје!" (Лука 1:41, 42). Беба Јован је поскочила од радости, јер су се завршили векови ђаволског ропства, паганства и боравка душа у паклу. Дошао је Онај који ће победити пакао. И отуда је у Рођењу Светог Јована Крститеља највећа васкршња радост, која нам се никада неће одузети ако је не одузмемо ми сами себи. И ова радост у својој основи има благодат Духа Светога, која се тако великодушно излива на свету праведну Јелисавету, која одмах почиње да се пројектује и на све нас – на цело човечанство. Шта ми можемо да урадимо?! Остаје нам само да очистимо своја срца молитвама, постом, добрим делима, испуњавањем заповести Божијих и Светих Тајни Цркве да бисмо видели Бога, Који нас раширених руку чека, и сјединили се са Њим. На примеру Пресвете Богородице и Светог Јована Крститеља, и ми морамо стећи у својој души, у свом срцу, ону кристалну чистоту у којој се Бог удостојава да обитава и од наших душа начини рај. И ово је највећа срећа на земљи – видети Бога који те воли. Свети пророче, Претечо и Крститељу Господњи Јоване, моли Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  5. JESSY

    Срећан и благословен брак

    Шта је срећа у браку? Шта значи имати успешан брак? Ако ову срећу ставите под микроскоп, шта ћете пронаћи? Видећете да је годинама срећа цветала не само у смеху и радости, већ и у неким другим важнијим стварима. Да смо могли да прихватимо једно друго. Да прихватимо другог таквог какав јесте, са његовим ранама и хировима. Да смо га пустили да буде слободан, да увек буде свој, чак и ако је много пута пао у грехе. Да смо толико година били мужеви, деца, родитељи, пријатељи, отац и мајка; да смо заједно лечили ране не пребацујући одговорност на другога. Један је увек трчао да покрије кривицу другог, а не да је разоткрије и осуди. Када је један пао, други га није шутнуо, већ му је пружио руку. Грешка једног човека била је "наша" грешка. Нечија одговорност је била "наша." Када се нешто десило, обоје смо били криви и преузели одговорност а да нисмо „пуцали“ на другог. Чак и када је било туче и вике, све се завршавало загрљајем, а не изолацијом. Кад су ти сузе потекле из очију, чинило се да су ме уболи ножем. Кад смо се смејали, постајали би деца и радост је била обострана. У невољи би један носио терет другог, уместо да га још више оптерећује. Волели смо све једно о другом... Када би чули речи попут „благо“, „дијамант“, „цвет“ и „рај“, појавила би се слика животног сапутника. Ерос и љубав трају јер смо то видели у свакој појединој ствари. Пут нашег спасења није био индивидуална ствар, већ смо све уложили у једно тело, у једну душу. Никада нећемо рећи колико једно може да истрпи другог, само - ова љубав никада не сме да престане. Чак и ако дође до смрти, она ће додирнути само наша тела, али не и спојене душе. Христос није био само икона у углу нашег дома, него Отац наш, Владар живота наших и Пут нашег спасења. Нисмо стварали децу само да би постали родитељи, већ зато што су деца плод наше љубави и постаће пут нашег спасења, ми за њих а они за нас. Можемо да остаримо, да се разболимо, али наша љубав никада неће нестати. Устоличили смо је на крсту Христовом... Надајмо се да ће наша љубав полетети у небо као бели голуб. Једна особа је изабрала другу да проживи остатак свог живота са њом... Каква велика част и благослов! о.Спиридон Скутис приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  6. JESSY

    ХАЛИЛ И ПРОЛАЗНОСТ (цртица из Свете земље)

    " Чим сам вас угледао како улазите у радњу, одмах сам претпоставио одакле долазите. За ваш народ је карактеристично да волите дружење, заједницу. Увијек сте весели и гласни. По томе сте слични нама" - каже ми Халил, педесетогодишњи власник продавнице која се налази тачно прекопута хотела у Витлејему, у којем смо одсјели. Његова радња ме је у великој мјери подсјетила на тзв. самопослуге из времена социјалистичке Југославије. На рафовима су доста немарно набацане намирнице, тако да једно покрај другог стоје пасте за зубе и чоколаде, кафа и средства за прање суђа, резанци и шампони... Поред намирница се не налази цијена, већ се износ одређује, народски речено, од ока. Када су Аполон , Мићо ,Вујке и Шујо донијели за касом корпу, у којој су биле слане грицкалице и хладни напитци, цијена је прву ноћ износила тридесет долара, док нас је већ следеће вечери, када нас је Халил боље упознао, све то коштало дупло мање. Тог дана смо обишли манастире св. Саве Освећеног и св. Теодосија у палестинској пустињи. Већ је увелико падала ноћ када смо се вратили у хотел а температура ваздуха се још увијек није спуштала испод тридесет степени. Због духовне радости што сам коначно успио да обиђем велике светиње, као и због умора, дуго нисам успио да заспим. Кроз прозор хотелске собе сам видио да Халилова продавница још ради, па сам одлучио да сиђем до ње како бих купио неки хладни напитак. Кад ме је опазио, замолио ме је да сједнем за једним од столова импровизованог кафића који се налази тачно испред продавнице, како бисмо попили пиће на његов рачун. И поред тога што му је , како ми је и сам рекао, формално образовање скромно, Халилов енглески језик је прилично добар а служи се са италијанским и шпанским. Док ми се обраћа, из неких разлога, моје име изговара у његовом грчком изворнику. Каже ми да је прилично поносан на то што је православни хришћанин, те да се нада да је вјеру у доброј мјери успио да пренесе на своју дјецу и унучад. " Некада је нас хришћана у Витлејему процентуално било знатно више него данас. У садашњем времену су људи наше вјероисповијести у прилично тешком положају. Са једне стране је држава Израел, а са друге су наши сународници исламске вјере. Постоји некакво прећутно правило да су сви хришћани који држе радње или сувенирнице дужни да запосле барем једног муслимана. Мене у том погледу заиста нико није притискао, али сам , ипак , запослио једну дјевојку која ми свако јутро чисти радњу, иако бих и сам могао то да радим ". Док ми је то говорио, присјетио сам се како смо дан прије у кафићу, недалеко од витлејемског храма Рођења Господњег, упознали конобара Ису, такође православног хришћанина, који нам је причао и о другим проблемима са којима се тамошња хришћанска популација сусреће. У његовом родном селу се налазе двије цркве у којима се готово никада не служи, па вјерници сами о њима воде рачуна. Халил ми се жали на своју дјецу, која све гласније помињу пресељење у Америку или неку од земаља Западне Европе: " Стално им говорим да нипошто не треба да оду одавде. Лагодан живот на Западу је само привид. Човјеку је , ипак, најљепше код куће, у својој земљи". Рекох му да се и код нас све више младих људи исељава у земље Запада, што га је прилично изненадило. Прича ми како је као дјечак живио знатно скромније него данас али је , ипак, био неупоредиво срећнији : " Моји родитељи су имали осморо дјеце. Држали смо стоку. У креветима спавали по двоје а нико се од нас није жалио да му нешто недостаје. Ни политичка ситуација није била ништа повољнија него данас. Међутим, није нам ни падало на памет да треба све да оставимо и пођемо у неку далеку земљу". Говори ми како све што више стари осјећа потребу да често иде у цркву :" Ту се молим Господу и Пресветој Богородици за своју породицу. Међутим, ти молитвени разговори са Богом, у задње вријеме се заврше сјећањем на моје родитеље. Јако ми недостаје благи и брижни поглед моје мајке! Недостаје ми и то када нешто урадим што није по вољи мога оца, готово ме никад не прекори, већ те ноћи уопште не разговара са мном. Ујутро када устанемо би се понашао као да се ништа претходни дан није догодило. То је на мене увијек једнако остављало снажан утисак."! Након последњег монолога, Халил је неколико тренутака ћутао, да би потом изговорио следеће:" Павлос, живот брзо пролази "! Након ових ријечи смо обојица нагло устали и срдачно се поздравили, попут људи који се деценијама познају, а не тек неких пар дана. Док сам се кретао према хотелу, одједном је почео да дува силовит и хладан вјетар, који је био неочекиван баш као и крвави сукоб између Јевреја и Палестинаца који ће наступити неких десетак дана након мог и Халиловог разговора... ђакон Павле Љешковић
    2 points
  7. JESSY

    "Када убијем човека, убијам Христа."

    Господ каже у Јеванђељу: „Што учинисте једном од моје најмање браће, мени учинисте“ (Матеј 25:40). Са свима који страдају, Христос страда заједно. Какво год зло чинимо другоме, чинимо зло Христу. А када убијате човека, морате разумети да убијате Христа. Објаснићу то на примеру моје деце. Имам две ћерке. Рецимо, оне се свађају. Једна од њих је више крива од друге. Или, не дај Боже да се потуку. Боље би ми било да мене ударе - ја бих се осећао, као да не ударају једна другу, већ мене – болело би ме. И ако ја, као не баш добар отац, осећам бол своје деце, зар заиста мислите да Христос не осећа бол деце када пуцају једни на друге? Древна канонска правила, правила Василија Великог, прописивала су да војници треба да буду лишени причешћа три до четири године после рата. Ово је веома сложено и веома тешко питање. Сама особа ће живети са овим болом. Ако пролијете нечију крв, срце ће вам страдати. Можете се, наравно, правдати да сте постигли подвиг, али за срце то једноставно неће функционисати. Мој пријатељ из војске случајно је упуцао пријатеља док је био на стражи. Прошло је 20 година, и он каже: „Не можете ни да замислите колико ми је тешко после овога. Иако се чини да је време да се то заборави, догодило се случајно али ја још увек не могу да дођем к себи и не могу себи да опростим, срце и даље боли. Разговарао сам са многим људима који су прошли рат. Мој друг из разреда је погинуо у другом чеченском рату. Један пријатељ је био у првом чеченском рату и рекао ми је да не треба романтизовати рат. Рат је бол. Рат је зло. Рат је грех. А убиство је увек болно. Овај пријатељ је рекао да је после рата почео да добија епилепсију и да је ремисија наступила тек када му се родила ћерка. Познато је много случајева да су после Чеченије, после Авганистана, војници ноћу вриштали, тукли своје жене, опијали се и тукли своју децу. Мој комшија, специјалац, после Чеченије је трчао улицом са ножем, ударио ногом једну брезу, а онда отишао у затвор. На суђењу је растурио сву полицију, и цео дан су га јурили по Можајску. Ево последица. Није починио никакав грех, бранио је своју отаџбину. Али, у ствари, његова душа је осакаћена. „По плодовима њиховим познаћете их“ (Матеј 7:20). Плод рата су осакаћене душе. Верујем да је сваки људски живот вредан Богу и било би исправно схватити да је свака особа посебан универзум. И ако један човек мора да страда за спасење многих, мора да постоји некаква хришћанска позадина. Постојао је тако кратки филм "Воз". Железничар скретничар има избор: ако помери скретницу, син ће му умрети, а ако не помери скретницу, воз ће искочити из шина. И жртвовао је свог сина. Ово је вероватно хришћански подвиг. Али човек треба стално да живи са овим. Замислите, док сам ја на проскомидији у олтару, терористички манијак уђе у цркву, стане на проповедаоницу и почне да пуца у све. Шта да радим? Могу му забити нож у леђа и тако спасити људе. Вероватно бих то урадио. Али то не значи да ћу остварити подвиг. Цео свет би ме славио као хероја. Био бих на вестима – сјајан свештеник, спасио је толико људи. Али, како ће мени бити да живим са овим? Прво, после овога никада више не бих био свештеник, био ми одузет чин јер сам убио човека - да, лошег, да, спасио сам животе других људи. Али, ипак, ја сам починио грех – убиство. Живео бих са овим цео живот, и сам себи не би био херој. Стално бих осећао бол. Људски живот је драгоцен, било да је у питању манијак, психопата, убица, јер могућност покајања остаје са нама до последњег часа, и свако може да се спасе и дође до познања истине и на самрти. А за Бога је то непроцењиво. Јеванђеље каже да је већа радост на небу због једног грешника који се каје него због 99 праведника који немају потребу да се кају (Лк. 15:7). Сетите се параболе о овци, када се једна изгубила и пастир је отишао да је тражи, а осталих 99 оставио за собом. Како може бити зла у име добра? „Не дај да те зло победи, него победи зло добрим“, речи су из Писма (Рим. 12:21). Не знам начин да зло уништим злом. Као у шали... „Тата, ако се сви добри људи окупе и побију све зле, ко ће остати на земљи?“ - "Убице". Силом ћемо победити зло, али ћемо и сами постати зли. Грех се мора мрзети, а грешник мора бити вољен. А ако мрзимо грешника, то је то - и сами смо постали исти. "Али, нема правде на земљи"- кажу. Бог нам је дошао, а ми смо Га разапели – где је правда? А покушај да се правда доведе овде није могућ... Љубав је виша од правде. Увек је важно шта нас води. Пимен Велики каже: Ако, исправљајући човека, пожурите у љутњу, онда једноставно делујете из страсти. Требало би да вас води бол — не мржња, не праведни гнев, већ бол за људе. Сетите се, Христос је, улазећи у Јерусалим, заплакао и рекао: „Јерусалиме, Јерусалиме, који убијаш пророке и засипаш камењем послане теби, колико пута хтједох да саберем чеда твоја, као што кокош скупља пилиће своје под крила, и не хтједосте! Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста.“ (Матеј 23:37–39). Ове речи је изговорио са сузама. За Њега је то био бол. Ако покушавате да истерате правду, не треба да имате љутњу и мржњу према ономе ко поступа неправедно. Мислим да Црква нема другог оружја осим речи. Могу да одговарам само за Цркву, и то не за целу, него као хришћанин. Не можете уништити зло злом, знам сигурно. Али не смемо ићи у другу крајност – у толстојанство, у неопирање злу насиљем ни под којим околностима. Заштита слабих вероватно има смисла. Али наношење принудног насиља је последње средство. Веома екстремно. Хришћани треба да се уједине око Христа заједничком љубављу према Њему и једни према другима. А све остало је нека врста површног коришћења хришћанства као идеологије је. Ово је увреда за хришћане. Одувек је било покушаја да се религија искористи као средство пропаганде. Али, у овом случају можете врло лако изгубити Христа, јер вера је много дубља, виша је од сваке политике. Ко ми је ближи - православни хришћанин из Украјине или руски атеиста или православни споља? Наравно, имам више заједничког са православним Украјинцем или православцем, него са, не знам, Американцем. Бог је са онима који пате. Ево ја служим у затвору. Да, то су људи зависни од алкохола и дрога, лишени су родитељског права, живели су у блуду, крали и тако даље. Али долазим тамо и видим да је Бог са њима, они пате, и ја осећам то. Тако је и у рату – Бог је са онима који страдају. Када је неко потлачен, Бог је увек са њим. Он је увек на страни страдалника – и то у сваком конкретном случају. Не може се рећи да је Бог са овим народом или са оним. Не, Бог није са народима, него са сваким човеком понаособ. Ја сам против таквих генерализација на нивоу земље, народа, континента и тако даље. Божији изабрани народ...? Па, у чему се огледа та Божија изабраност? Постоје појединци, постоје конкретни људи. Сергије Радоњешки је био светац, али у исто време доста његових савременика су били чисти ниткови. Изједначити све заједно? Све је једна земља – и хуље и светиње? Свака идеја може бити искривљена. Сећате се речи апостола Петра? „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст.“ (2 Пет: 3:15–18). То јест, било које речи могу бити искривљене. Класика - хоћеш да ти докажем да Бога нема? Псалам 13 каже: „Нема Бога“. А ако то не извучете из контекста, онда: „Будала рече у срцу своме: Бога нема." Цитати се могу извући да би се оправдало свако безакоње, да би вера била средство неке врсте пропаганде. Све се може оправдати ако постоји жеља. Важно је шта тражимо... Морална начела је увек могуће испоштовати. Не можете ићи против своје савести, увек морате слушати своје срце. Не видим ствари где бих морао да идем против своје савести. Не кажем да треба да се увалите у невоље. Расуђивање је свуда потребно. Не препуштајте се првим емоцијама, не доносите одлуке на брзину, већ чекајте и молите се. Знате, ја сам себи поставио правило, ако желим некоме нешто да кажем... На пример, моја жена нешто погрешно ради. Повући ћу се, молити се за њу, а онда рећи шта ја мислим о томе. Сигуран сам да, ако сам се молио за човека са болом, имам право да му кажем све, и он се никада неће увредити. Увек се молим за човека, а Господ ми говори шта да радим. јереј Александар Востродимов приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  8. "Приликом исповести непознати свештеник ме питао колико деце имам, и зашто тако мало. Морао сам да објасним нешто попут „није ишло“. Тада је почео да ме саветује да свом детету не дам телефон и компјутер, јер они узрокују све проблеме данашњих тинејџера. Истовремено, нисам се жалио на понашање детета и нисам тражио савет. Његове речи нису биле резултат мог признање, већ непотребна консултација. Шта треба учинити у тако чудном случају?" Свештеник Александар Ситников одговара: Таквом свештенику не треба ништа да одговарате, само немојте више долазити код њега на исповест, ако, наравно, постоји таква прилика. Ако живите у граду, онда вероватно постоје и други свештеници којима се можете обратити. Мислим да би у свештеничкој етици требало да постоји правило: чак и ако се од вас тражи да дате неки савет, морате се што више уздржавати од тога. Јасно је да има разних свештеника - има искусних који дуго служе и сигурно да имају шта да поделе. Али, већина данашњих свештеника није таква. Ми сами још увек учимо на сопственим грешкама у духовном животу, па чак и у простом, обичном животу. И зато, када је реч о саветима како да поступите у датој ситуацији, покушавам да кажем: „Чини како ти савест говори и поступај на начин који је у складу са Јеванђељем." На тај начин човек развија способност да самостално доноси одлуке у вези са целим својим животом, у складу са Христовим заповестима. Када свештеник даје нежељени савет, онда, прво, много преузима на себе, а друго, ограничава човекову слободу и не дозвољава му да расте сам. Па, то је као да мало дете одлучује о свему – које игре треба да игра, са ким да се дружи, којим спортовима треба да се бави. Зато треба бити мудар у избору свештеника код кога се исповедате. Мислим да је, на основу реалности које су се данас развиле, нормалан свештеник коме се можете исповедати, онај који ће вас саслушати, можда рећи коју реч, али који схвата да је и њему потребно духовно руководство и да он стоји са исповедником на истој степеници и обојица су једнаки пред Богом. И требало би свакако да буде способан за неку врсту елементарне емпатије. А свештеник који покушава да наметне своју визију света, колико деце треба имати, како треба да се одгајају и тако даље, то је пре показатељ неискуства, вишка самопоуздања, а такве ствари нису баш добре, без обзира да ли сте свештеник или мирјанин. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  9. JESSY

    Зар је могуће да и наша деца TO раде?

    О томе је, наравно, брујао цео град. Није ово наше место Београд па да се не чује и не сазна, а са интернетом као моћним помагалом (или одмагалом), плануло је на све стране. Велика Вибер група малих матураната. „Зар је могуће да и наша деца то раде?!“, згранула се наставница биологије. „Напредни су они, сад СВЕ знају! Роде се с рачунаром!“, рекао је наставник информатике. „Ја бих све те групе и телефоне укинуо!“, загрмео је наставник географије. „Нису ваљда делили неприличне фотографије?“, шапатом се питала наставница француског. „Ма овај свет је одавно пропао!“, резигнирано је додао наставник историје. Тек, у школи се данима причало о групи матураната, нашој деци, и страшним коментарима два ученика – за које се знало ко су или барем слутило ко би могли бити – јер су се крили иза лажног профила „Хвала богу већ се растајемо“. „Докле више то фолирање, нисмо били сложни четири године и сад нам је одједном жао што се завршава школа?! Терајте се сви, штребери, блефери, мамини синчићи и татине принцезе, највише ми је жао што сам протраћио своје време у овом одељењу!“ – па једно две-три псовке, које не могу као наставница да пренесем. А све је почело као и обично: лепом идејом и добром намером. Видите, у свакој генерацији постоји та шачица ентузијаста, предвођена углавном једном или две девојчице – оне што су довољно „популарне“ да утичу на остале у одељењу (овај пут су то биле Тамара и Милица) – која се у осмом разреду досети: растајемо се ми, али дружићемо се, запамтиће нас ова школа, ми смо најбољи итд. Тај „црвић идеализације“ некад зна и одрасле да грицне те неће петнаестогодишњаке које увелико возе хормони. И премда више нема оног лајања на звезде – ту је увек лајање на интернету. Идеја је једноставна: оно што су некада нама били споменари и лексикони који круже целим разредом, сада су постале Вибер групе. Ту они деле све – од предлога шта да се купи разредној за 8. март и крај школске године, преко питања шта је било на тесту из хемије до тог финалног договарања куда ће се и где ићи после матурске вечери. Иако делује да су сви подједнако активни, као и ономад у лексикону – нису сви једнако слободно и надугачко и нашироко писали о свом свету. Нисам била разредна 8-4, али као наставница српског, па, хтели не хтели, увек сте некако на корак од тог звања. У свим тим домаћим задацима и писменим саставима не можете да не препознате мисли и осећања тих малених а великих људи. Чак и када ми се колега, наставник математике, подсмехнуо и рекао како ће ме деца „превеслати“ и да преписују с интернета научене теме, ја сам знала: и то дете које пита Гугл или Чет ЏиПиТи (знам да је Chat GPT!) шта мисли на тему: „Лако је осудити, а тешко разумети човека“ заправо ми много каже о себи тиме. Зато се нисам много укључивала у те расправе у зборници. Општи утисак је некако увек био да смо ми одрасли помало као „дигли руке“, да смо поклекли и да дигитализацију школства видимо као „борбу са ветрењачама“ – само смо пустили. Деца, барем ова „нова деца“ то и те како умеју да виде. Зато мене, њихову наставницу српског, није изненадило то што се десило. Изненадило ме што је уместо проблема који треба решити, та група постала као и све остало: сензација која је блеснула и угасила се, по принципу „сваког чуда три дана доста“. Али да почнем испочетка. Мај је за осмаке (па и за наставнике) увек помало конфузан месец – ту се одједном слије све, дођу на наплату ненаучене лекције, поправљају се наврат-нанос лоше оцене, спрема се завршни испит, а упоредо – главе су у облацима, да кажем језиком младих на „cloud“-у – тамо где се траже матурске хаљине, сандале, кошуље и слични детаљи. Ни одрасли људи не могу баш увек да се снађу у оваквим ситуацијама, јасно је као дан: емоционална интелигенција није предмет који се учи у школи, а и да је некада био, многи би пали на поправном. Данашњи млади људи, будући људи, оно што је моја професорка социологије знала звати: темељем будућег друштва – е па они су пливали како су знали и умели. Као да није довољно тешко одрастати, мислила сам увек, но сад расту константно се огледајући и процењујући себе у том дигиталном огледалу. Колико лајкова? Колико коментара? Колико шерова? Колико је довољно да о себи мислиш лепо? Прва се усудила Тамара – знала сам да ће ми се обратити – али нисам очекивала да ће то урадити без Милице. Њих две се нису одвајале и понекад ми је деловало као да се њихове мисли настављају једна на другу, као да не смеју да иступе свака за себе и кажу шта мисле. Сећате се тих најбољих другарица које заједно изгледају као неосвојива тврђава? Е па сада, у мају, усред припрема за завршне испите, звони за крај часа, а Тамара остаје у учионици и пакује књиге необично дуго. Почело је са: „Морам нешто да вас питам, наставнице.“ Завршило се са: „И сад ме цело одељење мрзи, јер сам ја отворила ту групу.“ У најкраћим могућим цртама – намера је била добра, да се направи онлајн споменар, да једни другима напишу лепе речи подршке, да поделе фотографије са спонтаних дружења којих је било све више како се ближи „крај“ – а завршило се катастрофално, кад је неко (брзо су открили и ко), дао лажном профилу приступ групи и када је уместо красних реченица на том виртуелном зиду једног детињства освануо ружан графит: све вас мрзимо. Слушам Тамару како ми говори, а осећам у стомаку како се јавља грч и постаје све интензивнији и болнији – нико из одељења није поштеђен, поименице су описиване највеће „мане“, пропусти и грешке, а поред сваког имена био је и таг – бол се пење ка грудима кад схватам са ужасом како то мора да изгледа да имаш 14, 15 година, да се будиш и да ти стиже обавештење на телефону да си означен у објави. Отвараш – с блаженим очекивањем да је неко написао, као и претходних дана, неку лепу анегдоту, неки смешан догађај по ком ће те памтити – али уместо тога, добијаш сијасет својих недостатака, неко од „твојих другова“ написао је да си: бубалица, штребер, да имаш гадан задах, да не знаш да се обучеш, да носиш јадне патике, да ти је телефон најјефтинији у разреду, да те сви сажаљевају јер ти је мама касирка у супермаркету, да си кретен с ким нико неће да се дружи, да си уображена татина девојчица, да си, да си, да си… „Ми знамо да су то урадили Стеван и Дејан, они као и да не поричу, и ја сад не знам како се то десило, уместо да је одељење љуто на њих, љути су на Милицу и мене, кажу, група је била глупа идеја, и сад нико више не жели ту да пише ништа и све су упропастили! СВЕ!“ Гледам је, младу девојчицу, на прагу младости, неокрзнуту животом, како се по први пут суочава са идејом да свет можда стварно није тако ружичасто место као што је замишљала. Обраћа се мени, жели утеху, јасно ми је – каже, Ви увек имате нешто паметно да нас посаветујете, па ето, ако бисте могли и сад… А у мени се онај грч још више појачава, јер схватам: о истој се теми прежвакавало у зборници пар дана, а да се нико није сетио да се запита како је тој деци? КАКО се осећају? Сви – и означени и огорчени. Хемичарка је чак узвикнула како су то дечје глупости и да треба више да се фокусирају на учење. „Емоције! Сад сви причају о емоцијама, само да се скрене тема с градива и оцена! Зато што смо толико усмерени на њихова права, а не испуњавају обавезе никакве, зато се овакве ствари дешавају! Шта ће њима група?! Шта раде ти родитељи уопште кад им деца у пола ноћи пишу разноразне сплачине на интернету?!“ У тој папазјанији пребацивања одговорности, главни је аргумент био: то су деца, шта они знају?! Никоме није пало на памет: школа ће се завршити, група ће бити обрисана, а по принципу по ком људски мозак ради (па и дечји!), чак и наизглед заборављене речи, дубоко ће бити потиснуте и урезане негде испод – оне ружне много дуже и трајније, но оне лепе. Свесно или не, многу од ове деце пратиће те мале ружне дефиниције – и већ сам видела како једног дана Тамара из ината што су јој рекли да је штребер доказује целом свету да је успешна предузетница, да Милица одлази у другу крајност, у бунт, да покаже да уме и она да се забавља, да није само „вилинска принцеза која живи у кули од слоноваче“, да ће Марко целу средњу школу избегавати да приђе девојкама из потајног страха да ће неко рећи да смрди, да ће Марина учити као блесава само да „престигне“ маму касирку и постигне нешто више… Видим и зато се загледам дубоко у Тамарине очи пуне суза кад кажем: „То што други кажу о нама је оно што говоре о себи. Све те ружне речи ти нису јасне сада, не видиш зашто би ико написао тако нешто, али желим да разумеш, ми не можемо да мењамо друге људе, не можемо да вратимо време, да исправљамо лоше ситуације и коментаре, али увек можемо, запамти шта ти наставница каже – увек можемо да изаберемо како ћемо да реагујемо. Како ћемо да доживимо сваку грубост. Разочараћу те много сада, али ово је само почетак, тек ћете упознати, сви ви, и неправду, и тескобу, и завист, и све оно што сам вас учила да ви не будете и не радите другима. Не можемо то да спречимо, али можемо да се заштитимо сопственом снагом. Наше речи и мисли су наша снага и моћ.“ Нисам сигурна да ли ће се тај пелцер одмах примити у њеном срцу, али сугестивна сам, не склањам поглед, желим да јој се утисне у срце, одмах поред те ружне групе и речи „бубалица“ и ова друга мисао: „Ко то каже? Ја све могу!“ Уједно знам да није довољно. Да смо подбацили као наставници и као људи, јер су то деца коју гледамо сваког дана четири године, јер нисмо на време приметили, на време говорили. Је ли касно за срећно детињство? Питања имам много, али ми само један одговор долази као прави: Због тога што сам сигурна у велику моћ речи, ипак сам ја наставница српског, још једном – последњи пут у 8-4 бирам да цео час само о томе говорим. О лепоти речи, о томе како можемо да преобликујемо свет, да нисмо одговорни за туђе ружне псовке – и још битније – да се увек можемо покајати због сопствених. Да увек постоји избор и да је најбоље од свега: имамо прилику да га правимо сваког дана. Кад звони, не истрче као и увек. Седе још неких десетак секунди загледани у мене и у таблу. Кажите да сам само блесава наставница српског, идеалиста или шта год треће: ја истински верујем да се тај пелцер примио! https://zelenaucionica.com/zar-je-moguce-da-i-nasa-deca-to-rade/
    2 points
  10. Да би наша исповест била угодна Богу, она мора бити искрена, истинита, без преувеличавања, прожета смирењем. Отац Нектарије у својој књизи “Покајање и исповест - Повратак човека Богу” објашњава шта треба имати на уму пре него што примимо свету тајну покајања. Исповест је једна од светих тајни која нас повезује с Богом, омогућавајући нам да очистимо душу и обновимо духовни мир. Међутим, да би исповест била истински делотворна, потребно је придржавати се одређених начела и правила, како би чин покајања био искрен. Вођени учењима архимандрита Нектарија Антонопулоса, из његове књиге “Покајање и исповест - Повратак човека Богу”, осветљавамо праву суштину и начин правилног исповедања. Без искривљавања истине и пребацивања кривице Један од кључних савета архимандрита Нектарија је да исповест треба бити лична и директна. Не треба тражити од свештеника да нас пита за нешто, јер исповест није саслушање, а свештеник не може знати шта ми кријемо у души. Наш задатак је да сами откријемо своје грехе, без пребацивања одговорности на друге. Како архимандрит Нектарије пише, "Неки имају обичај да уместо својих исповедају туђе грехе. Наравно, много је лакше говорити о туђим гресима и кривити друге да су узрок нашег пада." У исповести, кривица треба да буде препозната и призната као наша сопствена, без уплитања других. Конкретно и сажето Исповест треба да буде јасна и конкретна, без дугачких прича. Архимандрит Нектарије наглашава: “Неки од нас исповедају своје грехе као да причају причу о некаквом трећем лицу, без скрушености и покајања. Таква исповест, без осећања покајања, ни по чему се не разликује од обичног разговора. Да бисмо се истински покајали, морамо се присетити конкретних грехова и њих изложити пред Богом, без употребе општих фраза као што су “веома сам грешан” или “у свим гресима сам грешан”. Без хвалисања добрим делима Један од значајних делова исповести јесте избегавање причања о сопственим добрим делима и непостојећим врлинама. Исус Христос каже: “Када извршите све оно што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити.” Архимандрит Нектарије подсећа да "скоро све је прикривено скривеним егоизмом, уживањем у самоме себи, лицемерјем." На исповести треба признати да чак и наша добра дела често имају скривене мотиве, и да је важно препознати те мотиве како би наша дела убудуће била чистија. Веровање у опроштај Поновно исповедање грехова које смо већ признали је, како архимандрит Нектарије истиче, испољавање неверја, јер на тај начин доводимо у сумњу извршење Свете Тајне. Истинска вера подразумева веровање у Божје опроштење и милост, без поновног враћања на грехе који су већ исповеђени и опроштени. Потпуна искреност И на крају, ништа не сме остати сакривено. Сваки грех мора бити признат, јер "обмањујући свештеника, ми заправо обмањујемо Бога, али свезнајућег Господа немогуће је обманути." Исповест је тренутак истине пред Богом, прилика да се покајемо и затражимо опроштај, и стога мора бити потпуно искрена и отворена. Учењем архимандрита Нектарија Антонопулоса, кроз ове савете, можемо разумети суштину истинске исповести и покајања, и скористити овај свети чин за наш духовни раст и повратак Богу. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/21910/ispovest-sveta-tajna-pokajanja
    2 points
  11. Flojd

    Savremeni vitezovi Srbije i srpskog naroda

    По мени свако од нас треба да буде савремени витез свога доба. Свако ко се труди да живи исправан живот, да његова дела говоре за њега а не речи, тај је савремени витез и треба му одати почаст. Витез је свако ко стражари нас својим мислима и делима,поштује ближње, Бога и види светбољим очима. Свако ко је витез у својој кући, он је витез и ван ње. Некада су се најбољи срби сматрали "змајевитима" синовима змајева - часни,поштени, храбри. Све то могу бити и наши данашњи Срби. Ствар је само у избору.
    2 points
  12. Дешава се да човек сам себи каже: „Боље је лагати него некога убити или нанети неку другу, рецимо, материјалну штету. Лаж скоро да није штета, то су само речи." Али то наравно није истина. Ово је опасна илузија. Опасна заблуда. Прво, сам Господ нам је заповедио да не лажемо. Сетимо се девете заповести коју је Бог дао светом пророку Мојсију на гори Синај: „Не сведочи лажно на ближњега свога“ (Изл 20,16). Лаж се овде назива лажним доказом. Зашто? Јер сведочење је уверавање некога да је предмет сведочења истинит. А то значи да ако лажемо, обмањујемо о нечему, онда уверавамо друге људе, а можда и себе, да је неистина истина. Шта је истина? Господ се често назива Истина. Истина је воља Божија, Божији мир и брига за нас, Божански Промисао о сваком створењу. То је истина. А то значи да ако говоримо лажи, онда покушавамо да искривимо Божји свет и Божју истину. Упадамо у Божју стварност да бисмо је искривили и изопачили. И тиме чинимо страшно светогрђе, постајући као ђаво, који себи поставља за циљ да изопачи и чак уништи Божји свет. Зато се Сатана често назива оцем лажи. Сходно томе, обманом чинимо сатанско дело, чинимо зло и грех, ма колико нам се чинили „добри“ циљеви ове лажи. Добра илустрација овде могу бити речи светог апостола Јакова: „Браћо моја, не будите многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени, Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело. Гле, коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо. Ето и лађе, иако су велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малим кормилом онамо куда хоће онај који управља. Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свијет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тијело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла. Јер сваки род звјериња и птица, и гмизаваца и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему, А језик нико од људи не може укротити; то немирно зло, пуно отрова смртоноснога. Њиме благосиљамо Бога и Оца, и њиме проклињемо људе створене по подобију Божију. Из истих уста излази благослов и клетва. Не ваља, браћо моја, да ово тако бива. Зар може из истог извора тећи слатко и горко? Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слану и слатку воду. Ко је међу вама мудар и разуман? Нека покаже од доброг понашања дјела своја у мудрој кротости. Ако ли имате горку завист и свадљивост у срцима својим, не хвалите се и не лажите против истине. Ово није она мудрост што силази одозго него земаљска, чулна, демонска. Јер гдје је завист и свађа, ондје је неслога и свака зла ствар. А мудрост која је одозго, прво је чиста, потом мирна, кротка, послушна, пуна милости и добрих плодова, непристрасна, и нелицемјерна. А плод правде у миру сије се онима који мир граде.“ (Јак. 3). Из овог светог текста видимо да су језик и реч избачена из њега велика сила. То је оно што покреће брод нашег тела, и то је оно што мотивише наше поступке. Ова дела утичу и мењају овај свет. А лажи мењају овај свет у негативном правцу. Оне покушавају да поремете Божански поредак ствари. Зато, драга браћо и сестре, будите опрезни са својим речима. Господ је рекао: „...јер ћете се по речима својим оправдати, и по речима својим бићете осуђени“ (Матеј 12:37). Реч није само вибрација ваздуха, то је чин стварања (видети Пост. 1:3; Јован 1:1). Не будите оци лажи као ђаво, него будите псалтир и кимвал Божанске истине и правде. „Плод правде у миру сеје онима који чувају мир." протојереј Андреј Чиженко уредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  13. djoleat

    Зилоти

    Hramovi nikad puniji, vere nikad manje
    2 points
  14. Друго половреме - нису лоши. Значи - данас техника све показује: колико тачних пасова, колико је ко претрчао, колико ко трчи на сат и колико јако шута лопту - дакле треба да се ТРЧИ! 40 година играмо исти фудбал - НЕраднички, без учинка. Треба да се ТРЧИ. У другом полувремену друга екипа. А Пикси појма нема о стратегији. Исто су почели и Хрвати...против Шпанаца ко бабе се вуку по терену. Погле Холанђљна, Шпанаца, Немаца...као машине...зато што је то менталитет капитализма - рад, рад и само рад. Најлошија екипа, да појма нема, ако трче играчи може Бразил да заустави. Наши се пола утакмице вукли по терену ко килаве бабе. И тај менталитет губитника-еуфорија. Дају го мисле да су супермени. Приме го депресија, самопоуздање нула. Бре ако је противник еЕнглеска, Шпанија, било ко - па нису терминатори, само су људи - трчи, труди се. И пасови....тачност пасова показује колико ко зна да игра фудбал. А километража показује колико се ко труди. Пикси сам депресиван....како агричи да не буду. Србија је показала у другом полувремену да има капацитет - али треба да ТРЧЕ. Класика, тако је 40 година у српском фудбалу. Понављам - Талијани су против Шиптара имали у првом полувремену преко ПЕТСТО тачинх пасова...наши у првом полувремну нису имали ни 10. Сваки додир лопте погрешан пас - СТРАХ.
    2 points
  15. Заиста, у свету се као грудва гомила много различитих проблема, одвијају се глобални процеси усађивања изопаченог морала и лажних вредности. Нуди се на хиљаде опција за њихово решавање, укључујући и војне методе. Међутим, готово нико се не сећа најефикаснијег начина на који нас Господ подсећа – покајања. После Крштења на реци Јордану и 40-дневног поста у Јудејској пустињи, током којег је одолео искушењима од ђавола, Христос излази да проповеда. И Његове прве речи биле су: „Покајте се, јер вам се приближи Царство небеско“ (Матеј 4:12-17). Као што се сећамо, покајање је било и главна тема беседе светог пророка Јована Крститеља (Мк. 1, 1–8). О компонентама покајања нико не размишља, нико, па ни високопозиционирани политичари, па чак ни обични грађани обузети политичким страстима... Овај грех политичког ангажовања јасно је видљив у хришћанском окружењу. Цео наш живот може бити добар споља, али ако погледамо унутра, видећемо много покварених ствари. Од детињства учимо да варамо, завидимо, да будемо горди и да се љутимо. Свети Августин у својим Исповестима помиње бебе близнакиње које се мрско гурају од мајчиних брадавица. А шта тек рећи о старијој доби, када се додају ћуд, среброљубље итд. Свети Јован Златоуст покајање упоређује са сунђером који брише грехе из књиге живота наших. То је средство помоћу којег духовно оживљавамо. Јер ако је последица греха, према апостолу, смрт (видети Јаковљеву 1:15), онда је последица покајања живот. Ђаво не жели да живимо духовно, па зато, када починимо грех, уноси смелост, а брише срамоту, да се не би покајали. Али, Господ се труди да сви ми подражавамо живот вечни, и не жели да ико од нас пропадне, те стога нуди различите начине покајања. Као прво, важно је да схватиш свој грех и покајеш се за њега током исповести. У древним временима практиковало се јавно покајање које се вршило наглас пред свим људима. Неке савремене парохије и манастири одржавају сусрете парохијана и ходочасника са исповедницима, на којима учесници ових сусрета деле своје искуство борбе са страстима и говоре о тешком раду на превазилажењу својих немоћи. Наравно, ово није Тајна Исповести, али је то прилично корисна пракса, човек се не плаши да отворено призна своје грехе и грешке у животу. Други начин покајања, о коме говори свети Јован Златоуст, јесте праштање људима који нам наносе зло. Као што говоримо у молитви: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима нашим“ (Матеј 6:12). Уместо да некога осуђујете, лакше је молити се за њега: „Господе, уразуми слугу Божијег и помилуј." Трећи начин покајања је искрена молитва. Сетимо се јеванђељске удовице, која је својом упорношћу убедила окрутног судију да се смилује на њу (Лк. 18, 1–7). Морамо тежити вештини унутрашњег молитвеног уздисања, сталног сећања присуства Божијег у свакој делатности и на сваком месту. Четврти пут је милост. Када је вавилонски цар Навуходоносор био у очајању због својих грехова и није знао шта да учини да се Господ смилује на њега, пророк Данило му је саветовао да постане милостив. На тај начин је краљ добио опроштај од Бога (Дан. 4:24). А пети пут покајања је смирење. Сетимо се цариника из јеванђељске параболе, који се није могао похвалити својим добрим делима, али се Господ смиловао на њега због његовог смирења (видети: Лк. 18, 9–14). Наравно, свако од нас, православних хришћана, може својим личним покајањем допринети ризници мира и доброте и тако надјачати светско зло и одложити смрт целог човечанства. Не занемаримо покајање, јер, како пише Златоуст, онај ко се стиди да исповеди своје грехе пред свештеником и истовремено се не стиди самог Бога када греши, постидеће се на Страшном суду пред свим људима. Несрећнима су дужни да помажу, не само људи који су за то посебно постављени, већ сви без изузетка. То је својствено нашој природи. Међутим, живимо у доба дубоке моралне деградације света када кажу да је милосрђе обавеза црквених људи и добровољаца, добротворних организација...Основа овог зла равнодушности према страдањима лежи у дубоком раслојавању друштва на богате и сиромашне, са којим се свети Јован Златоусти борио још у 4. веку: „Зашто сматраш да је богатство вредно труда, а оне који су га стекли сматраш срећним и завидиш им? Која је разлика између богатих и сиромашних? Зар човек није обучен у једно тело? Зашто имаш много слугу? Као што у одећи и храни треба тражити само оно што је неопходно, тако је и са слугама. Један господар треба да има само једног слугу; тачније на два-три господара – једног слуга. Ако се ово чини тешким, онда се сетите оних који немају ни једног слугу. Зато нам је Бог дао руке и ноге, да нам слуге не требају. У ствари, слуге нису биле уведене у свет због потребе – иначе би био створен и роб са Адамом – већ као одмазда и казна за грех и непослушност. Али ако је већ неопходно имати роба, онда можда само једног или, највише, два. Заиста, зашто вам је потребно да имате гомилу слуге? Такав глобални проблем не може се решити једнократном или чак периодичном помоћи сиромашнима. Ово нимало не смањује број сиромашних. Зато ми, православни хришћани, не стављамо главни акценат на друштвено служење (мада га и ми имамо, додуше у мањем обиму), већ на унутрашњи преображај свакога кроз борбу са својим страстима. Тада особа никада неће равнодушно проћи поред несрећника, већ ће покушати да му помогне колико је у стању. Заиста, без вере у Бога веома је тешко победити своју лењост, инертност, као и бес, среброљубље и друге страсти, због којих људи углавном постају сиромашни и несрећни. Као што запажа свети псалмиста Давид: „Никад нисам видео праведника да га сви напусте, или децу његову да траже хлеба“ (видети: Пс. 36:25). "Остати људско биће, без обзира на све, није тако лако." Природно, свако има унутрашњу жељу за добрим, без обзира на верску припадност, веру или неверу, али, као што видимо, многи људи, из разних разлога, падају испод свог људског достојанства. На пример, широка распрострањеност блуда, укључујући и најизопаченије облике, испод је сваке људске природе. Чак ни животиње не раде оно што човек може. Хришћанство позива човека, не само да задржи одређени ниво морала, већ и да се уздигне изнад природе, да постане свети. Овај идеал се првенствено остварује у монаштву, али је и сваки хришћанин позван да се уподоби Богу у кротости, смирењу, трпљењу, љубави и целомудрености. Ако томе не тежимо, онда нисмо ништа бољи од незнабожаца, који су служили својим страстима под маском идола. Дужност је сваког свештеника да кроз беседу објасни сваку реч Јеванђеља, структуру и садржај службе. Када би се сви пастири активно укључили у ово, онда би људи почели више да цене лепоту црквенословенског језика и нестала би сама жеља за преласком на националне језике. Уосталом, црквенословенски језик је леп! Он је, као и икона, прозор у Небески свет! Литургијски језик помаже вам да брзо побегнете од светске вреве и да се укључите у пажљив разговор са Богом. Свако ко редовно иде у цркву и покушава сам да чита текстове на овом језику брзо то научи. Када нешто није јасно, увек можете користити речник, у ери Интернета то није проблем. Доживевши благотворан утицај црквенословенског језика на душу, човек га не би мењао за савремени. Али људи не желе да се духовно труде у молитви и читању црквених текстова . У ствари, много зависи, не само од побожног живота свештеника, већ и од његове речи у црквеном животу. У 18. и 19. веку, проповед је била подвргнута строгој цензури. Сада то није случај, али, авај, због умора или заузетости, многи пастири занемарују припрему за ову важну компоненту пастирског рада, због чега често парохијани слушају проповед ни о чему посебно. Међутим, сада, док постоји могућност широког проповедања, укључујући и преко интернета, морамо то максимално искористити. Сваки свештеник треба да се труди да што чешће проповеда јеванђеље и да се озбиљно припрема за сваку беседу. Ово је тешко, међутим, без духовног учења губи се смисао вршења Светих Тајни. Када бисмо правилно проповедали Јеванђеље делом и речју, било би много мање сиромашних и несрећних људи, као и расколника и секташа. То је једини начин да нађемо, не тренутну, већ истинску срећу на овом свету, која ће са нама отићи у вечност. архимандрит Маркел (Павук) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    2 points
  16. Српска Православна Црква позива све оне који желе да 13. јуна 2024. године, на празник Вазнесења Господњег, узму учешће у Спасовданској литији да се од 18 часова окупе у улици Краља Милана, на потезу код Скупштине Града Београда, као и да на лицу места послушају упутства организатора. Програмом је предвиђено да литија крене од цркве Вазнесења Господњег у 19 часова улицом Краља Милана до Трга Славија, где ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије прочитати свето Јеванђеље и освештати престоничке улице. Славска литија ће затим, предвођена кивотом са моштима Преподобног Јустина Ћелијског и чудотворном иконом Мајке Божје Знамење, преко Булевара ослобођења доћи до Спомен-храма Светог Саве, где ће после беседе Његове Светости Патријарха бити служен акатист Преподобном Јустину Ћелијском, а светиње бити изложене верном народу на поклоњење и целивање. Извор: Информативна служба СПЦ
    2 points
  17. Петровдански пост се назива још и Апостолски пост, пост Светих Апостола. Други по реду је вишедневни пост који почиње у понедељак после Недеље свих светих. Зато што се завршава у дан пре Петровдана, назива се Петровски пост. Овај пост, чији је почетак покретан, јер зависи од Васкрса, а заврштетак је непокретан, установљен је на основу успомене на Апостоле који су после Силаска Светога Духа, а пре одласка на проповед светог Јеванђеља, постили (Дап 13,2-3). Због зависности почетка овог поста о Васкрсу, Апостолски пост најкраће може трајати једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмица. Прва сведочанства ο овом посту имамо код Светог Атанасија Великог (296-373). У Александрији, Антиохији и у Јерусалиму, овај пост се везивао за Духове, а не за празник Светих апостола Петра и Павла, и трајао је једну седмицу. Касније је овај пост постао припремни пост за празник Светих Апостола и његово трајање је постало зависно од Васкрса, односно празника Силаска Светог Духа - Педесетнице. У Апостолским установама налазимо сведочанство о почетку овог поста: После Педесетнице празнујте једну седмицу, а онда постите (том 5, глава 19). О високом уважавању које је Петровски пост имао међу Хришћанима, говори цео низ светоотачких списа, међу којима су и Амвросије Милански и Теодор Кирски. Лав Велики каже да је Петровски пост "посебно важан, да би кроз подвиг очистили своје мисли и начинили се достојнима дарова Светога Духа". https://www.facebook.com/jovanjamanastir/
    2 points
  18. Ne spada u ezoteriju, ali poklanjam knjigu Miroljuba Petrovića - Pravoslavlje za početnike
    2 points
  19. JESSY

    Како реаговати на вест

    Људи се толико навикну на вести да без њих више не могу мирно да живе. При томе заборављају да је представљање вести медијима понекад веома далеко од адекватног преношења информација. Покушајмо да се дистанцирамо и читамо вести као споља, без да се уносимо. Шта ћемо видети? Привлачан наслов, који често од првих речи манипулише свешћу читаоца: наглашава, или чак одмах, и пре читања саме вести, доноси пресуду. И није тако ретко да наслов не одговара суштини онога што је речено у самом тексту. Али, утисак је већ створен и читалац је спреман да информацију прихвати у правом светлу (на „прави“ начин, наравно, за онога ко је писао, односно наручио ову вест). Њузмејкери играју на карту очекивања, тежње, жеље, или, обрнуто, претеривање тамо где све није тако страшно (у зависности од потреба оних који желе да формирају ову или ону реакцију јавности). Зар заиста нема правих вести? Наравно да има. Али, размислите о томе колико често се ми сами, када препричавамо неки догађај пријатељима, придржавамо тачности у описивању онога што се догодило? На крају крајева, ми често нешто улепшавамо или, напротив, оцрњујемо. Колико често прилагођавамо чињенице да бисмо створили изглед онога што бисмо желели? Понекад чак и не примећујемо како искривљујемо стварност да бисмо задовољили неке своје импулсе. Али, шта је са нашим познаницима, ми смо спремни да их уверимо у било шта ако треба. Авај, ово је својство пале људске природе: „сваки је човек лаж“, каже псалмиста (Пс. 116:2). Само Господ може бити потпуно поштен. Са људима је то мало компликованије. Ово увек треба да имате на уму када примате било коју информацију. Прилазите свакој вести уздржано, видите да ли је у питању нека манипулација или изобличење итд. Али, најважније је да не уносимо себе, да се не укључујемо. Сетимо се да нам се без Божије воље ништа не може десити (Лк. 21,18), што значи да је све што се дешава нама и целом свету створено искључиво по Промислу Божијем. Важно је само са понизношћу прихватити Његову вољу – и тада нас никакве вести неће уплашити или завести. митрополит Антоније(Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    1 point
  20. Московски Сретењски манастир учврстио је своје молитвене везе са манастиром Црна река у Епархији рашко-призренској Српске Православне Цркве. Икона и део моштију Светог преподобног Петра Коришког, даровани су руском народу по благослову Архиепископа и Митрополита рашко-призренског г. Теодосија, а руком високопреподобног архимандрита Андреја, црноречког игумана. Икона и честица моштију израз су благодарности Епархије рашко-призренске за дугогодишње пријатељство Сретењског манастира, као и за помоћ у прикупљању значајних средстава за обнову Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену. Црноречки игуман, архимандрит Андреј топлим речима обратио се игуману Јовану, братији и верном народу и казао, да „ми, као народ који живи на Косову и Метохији, много смо патили и патимо, али у свом страдању никада нећемо заборавити молитвену и материјалну подршку руског народа и Руске Цркве, а посебно Сретењског манастира“. „Нашој Цркви, Епархији, народу и посебно Призренској Богословији, у којој сам тада био проректор, Сретењски манастир и Руска Црква су много помогли, па смо сматрали својом обавезом и дугом, да вам дарујемо нешто што сматрамо најдрагоценијим за нас у том тренутку“ рекао је о. Андреј и нагласио да су „то, пре свега, наше молитве, јер се увек молимо за Руску Цркву и за руски народ, као и мошти Светог Петра Коришког Чудотворца“. Слово архимандрита Андреја, по завршетку Свете Литургије, у целости можете прочитати на интернет страници Сретењског манастира. Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  21. Три београдска храма посвећена св. Јовану Претечи и Крститељу у недељу 7. јула 2024. године по новом календару, на празник Рођења св. Јована Крститеља, прослављају храмовну славу – цркве посвећене Рођењу на Централном гробљу и на Петловом брду, као и Саборни храм св. Јована у насељу Макишке терасе. Прослава као и увек почиње свечаним празничним бденијем у суботу уочи славе од 18 сати - у цркви на Петловом брду од 17 часова - а наставља се светим архијерејским Литургијама у недељу од 9 часова. Како сазнајемо: викарни Епископ новобрдски Иларион служиће у храму на Централном гробљу; викарни Владика хвостански Алексеј у цркви на Петловом брду, а викарни Епископ липљански и војни Доситеј ће богослужити у цркви Сабора св. Јована Крститеља на Макишким терасама. Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  22. JESSY

    Преподобни Наум Охридски

    Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну. https://mitropolija.com/2024/07/03/prepodobni-naum-ohridski-2/
    1 point
  23. Узевши у обзир чињеницу да у Србији, на сталном или привременом боравку, годинама уназад борави више десетина хиљада кинеских држављана и да многи од њих изражавају интересовање за православно хришћанство, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке, на дан Светог Јована Шангајског лета Господњег 2024, покреће Програм спољашње мисије на кинеском језику. Православни мисионарски програм на кинеском језику започињемо симболично, са брошуром и тролисним летком (флајером) погодним за мисионарску употребу при православним храмовима у Србији. Летак (поред изабраних икона и фрески уклопљених у текст) садржи Исусову молитву на насловној страни, а на унутрашњим странама Молитву Господњу, Царе небесни, Богородице Дјево, Символ вере и молитву Анђелу чувару. Брошура садржи кратко илустровано житије Светог Јована Шангајског. И летак и брошура су дизајнирани у двојезичној форми упоредног српско-кинеског текста. Текстови молитава и житија на кинеском језику су преузети са руских православних мисионарских интернет ресурса, чије су адресе наведене у материјалима, док је делимично редиговање кинеског текста, превод житија са кинеског на српски језик и комплетан дизајн летка и брошуре дело Мисионарског одељења АЕМ. Сви материјали овог Програма ће, за потребе штампе, у електронском PDF формату бити доступни за преузимање свештеницима и мисионарима Српске Православне Цркве, путем контакт адресе [email protected]. Планирано је да мисионарски материјали овог Програма буду креирани на месечном нивоу. Оперативно уређивање Програма спољашње мисије на кинеском језику поверено је др Сандри Кнежевић, сталном стручном сараднику Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ. Др Кнежевић је референтна особа за ову област, будући да је пуну деценију живела у Кини, где је докторирала на тему „Руска духовна мисија у Шангају“, а потом била и предавач за кинеско говорно подручје. Због мисионарског значаја области о којој је реч, вођење и координацију свих активности везаних за поменути Програм вршиће директно управник Мисионарског одељења. Овом приликом позивамо све православне хришћане који имају потребна знања из области синологије и желе да подрже активности Одсека за спољашњу мисију Мисионарског одељења АЕМ, да нам се (уз препоруку свог пароха/духовника) прикључе у овом важном мисионарском пројекту. Истовремено, позивамо све православне мисионаре и свештенике Архиепископије београдско-карловачке који желе да стекну потребна знања у домену спољашње мисије на кинеском језику да нас контактирају ради стручног усавршавања. https://мисија.срб/програм-спољашње-мисије-на-кинеском-ј/
    1 point
  24. Као и сваког првог уторка у месецу, 2. јула 2024. године у храму св. краља Јована Владимира у насељу Медаковић биће служен Акатист св. Ксенији Петроградској. Почетак молитве је у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  25. Нова Црква Ваведења Пресвете Богородице гради се у Манастиру Свете Тројице, једном од неколико светих обиталишта на врху чувених грчких стена. У понедељак, 24. јуна, на празник Свете Тројице – Духова, Митрополит стагијски и метеорски Теоклит посетио је манастир и одслужио архијерејску Литургију. Након богослужења, игуман Дометије је понудио Митрополиту обилазак манастира, укључујући и нову цркву која је у изградњи. Планирано је да црква буде завршена за око годину дана. Извор: https://orthochristian.com/160945.html Фото:trikalaola.gr Превела Љ. П.
    1 point
  26. У Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија верници ће 30. јуна од 17 часова имати могућност да се уз молитве свештеника и помазивање освећеним уљем, помоле за оздрављење својих тела и душа. Света тајна јелеосвећења стара је још из времена Христових апостола, а у недељу, 30. јуна 2024. године, биће служена у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија у београдском насељу Алтина. Ова света тајна, која ће се служити од 17.00 часова, прилика је да се верници помоле за оздрављење душе и тела, подсећајући се на дубоку духовну традицију и милост Божију која се протеже од времена Христових апостола до данашњег дана. Света тајна јелеосвећења, једна од седам светих тајни, има изузетно значајно место у животу православних верника. Свака света тајна је посебан тренутак када се видљиво прима благодат невидљивог Светог Духа. Тако крштење, миропомазање, покајање, причешће, брак, свештенство и јелеосвећење постају неодвојиви део духовног пута сваког хришћанина. Ова света тајна, посвећена оздрављењу, садржи молитве свештеника и помазивање освећеним уљем. Кроз овај чин, Божија благодат делује на оздрављење болесника, било да је болест телесна или духовна. Тако се тело ослобађа својих немоћи, док се душа чисти од грехова. Од времена Христових апостола, ова пракса се преноси на епископе и свештенике, подсећајући нас на речи Светог апостола Јакова: "Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њим и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се." У данашње време, свету тајну јелеосвећења не примају само тешки болесници већ и они са лакшим обољењима и сви верницима који траже Божију помоћ и утеху. Ова света тајна се може понављати више пута годишње, а редовно се обавља током Великог и Часног поста, на Огњену Марију и за време Божићног поста у нашем храму. Верници који желе да приме свету тајни јелеосвећења позвани су да донесу спискове укућана и сродника које предају свештенику, као и мало уља и брашна које ће се освештати током службе. Након завршетка, верници носе освештано уље и брашно својим домовима и користе их за прављење погаче која се једе уз молитву, као и за додавање у јело или помазивање оболелих делова тела. Нека вас благодати ове свете тајне воде ка оздрављењу и духовном миру, подсећајући нас да Божија љубав и милост нису само речи већ и деловање које лечи и јача душу и тело. Сви верници који осећају потребу, у недељу 30. јуна имаће прилику да се придруже овој свечаној и благотворној служби у Цркви Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, у београдском насељу Алтина. https://religija.republika.rs/aktuelno-iz-spc/vesti/22172/prilika-za-duhovno-i-telesno-ozdravljenje-obolelih-sveta-tajna-jeleosvenja-u-nedelju-u-hramu-u-beogradskom-naselju-altina
    1 point
  27. На Видовдан, сећамо се тренутка када је кнез Лазар са својим војницима примио свету тајну причести у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатој као Лазарица, коју је подигао као придворну цркву у знак захвалности Господу који је њему и кнегињи Милици услишио молитве да добију сина, наследника круне. На данашњи дан, када Српска православна цркава прославља неколико значајних светитеља, док је у народу најзначајнији на Видовдан, сећамо се величанственог и духовно значајног тренутка када се пред полазак у Бој на Косову кнез Лазар са својим војницима причестио у Цркви Светог првомученика архиђакона Стефана, познатијој међу народом као Лазарица. У 1376. години, у престоном граду, кнез Лазар је започео градњу дворске цркве. Глас о томе се брзо ширио, па је због тога црква добила име Лазарица. У то време, кнез Лазар и кнегиња Милица, поред пет кћери које су много волели, молили су се Богу да им подари наследника престола. Њихове молитве су услишене рођењем сина, деспота Стефана Лазаревића. У знак захвалности, између 1377. и 1380. године, кнез Лазар је подигао цркву и посветио је архиђакону Стефану, заштитнику династије Немањића. Иако је њено изворно име Црква Светог првомученика архиђакона Стефана, до данас је остала позната и вољена под именом Лазарица. Према досадашњим истраживањима, црква није била живописана све до средине XВИИИ века. Тада је зограф Андра Андрејевић са својим помоћницима осликао цркву између 1737. и 1740. године, али су до данас опстали само мањи фрагменти њиховог рада. Црквени иконостас, који датира из 1844. године, сачуван је у потпуности. Његов аутор, према многим изворима, био је сликар Живко Павловић, деда Милене Павловић-Барили. Овај иконостас конзервиран је 1989. године. - Баш с овог места, кнез Лазар је са војском кренуо у бој на Косово. Овде на двору била је кнежева вечера са војсковођама. У овој цркви се војска причестила, велики кнез се помолио пред иконом Богородице, која се данас чува у Хиландару, а у нашој цркви је копија израђена у Русији. Одавде се уочи Видовдана на коњима кренуло у славу - рекао је старешина цркве, јереј Жељко Марковић, за београдске медије. У тишини ове древне цркве, прошлост и садашњост се спајају у једном непрекинутом току молитве и сећања, чувајући успомену на храброст и веру која је надахнула кнеза Лазара и његове војнике. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/22202/vidovdan-2024-praznik-crkva-lazarica
    1 point
  28. Реч „светост“, када се преведе на савремене језике, у основи значи одвојеност, крајњa другост. И од веома раних времена у Старом Завету ова реч се односила на Бога, да укаже на Његово Божанство; на светост се гледало као на суштинско својство Бога. Говорити о Богу или говорити о светости била је иста ствар, а Исаија је сковао израз (користимо га превише олако): „Светац Израиљев“ (Ис. 41:14; 43:14, итд.) Онога, чије име никада није изговорено, пошто је превише свето, не може се превести у слова нити изговорити. Бог је потпуно другачији; а ово својство Његово изражава се светошћу. Светост може бити присутна и у створеним бићима, али она је увек изведена од Бога, из извесног, посебног контакта са Њим: или кроз реч благослова, или кроз полагање руку, или кроз чин освећења. Светост Божија је сама Његова природа: Бог је сама светост. То се налази код пророка Амоса: Господ се заклео својом светошћу – тј. од самог себе (Амос 4:2; 6:8). Код Осије Бог каже: Ја сам Бог, а не човек, Ја сам Свет (Ос. 11,9)... Светост у свом пуном, крајњем изразу је јединствена карактеристика својствена само Богу; и ово својство Га чини потпуно другачијим од сваког створеног бића, од свега што постоји. Све остало би се могло назвати профаним да ова реч није добила пејоративну конотацију. У старозаветним категоријама, „профано“ не значи „оскврњено“, нечисто; значи оно што још није посвећено Богу, или оно што још није прожето Божанским енергијама, Божанском силом, која преображава, претвара створено у оно што је већ ембрионално, иако несавршено, почетак да се причешћује светошћу Божијом. Ова другост Бога се у Старом Завету сагледава на два начина. Приликом сусрета са Богом, када се осећа или постоји акутна свесност Његовог присуства, једини могући одговор је страхопоштовање, ужас; у извесној мери овај догађај изазива да створено биће устукне. Стари завет често каже да је сусрет са Богом застрашујући и опасан (видети, на пример, Судије 13:22; Излазак 19:21; Поновљени текст 5:26, итд.). Старозаветни пророци и свеци су говорили: Видех Бога, умрећу ( Изл. 33:19–20). Осећали су да је немогуће срести Бога лицем у лице и остати жив. Бог им се јавио као огањ који прождире (Јевр. 12:29); можете или учествовати у Његовој светости или прегорети на овом састанку. Код апостола Павла налазимо нови приступ. Бог Израиљев, недостижан, неспознатљив, бескрајно велики у својој сувереној сили и светости, оваплоћењем обитава међу људима. Пуноћа Божанског пребива у Христу (Кол. 2, 9; уп. Јн. 1, 14) и обитава на земљи међу ученицима Његовим, и даље међу свима онима који, сусревши Господа, чувши од ученика о Његовом Оваплоћењу , ступају у ову нову везу. Па ипак, Бог и даље изазива страхопоштовање; међутим, и у Старом и у Новом завету, Он није само предмет светог ужаса: Он је и Онај коме је човек потпуно усмерен. Јер и Стари и Нови Завет признају да ни људи ни створени свет не могу да остваре своју пуноћу, да заиста постану они сами, као што им је суђено да постану, као што су позвани да буду, по намени од Бога, ако се не успостави веза између Бога и људи, јединство, ако ватра Божанска не допре до Његових творевина у таквим условима када Он није само ватра која прождире, већ и сила која преображава. Два примера могу помоћи да се разјасни ова изјава. Први је помињање запаљеног грма који је Мојсије видео у пустињи (Изл. 3,2). Сећам се да је отац Лев Жиле једном у разговору нагласио: једно од својстава Божанске ватре је да се не храни супстанцом коју додирне, људским телом или људском душом, или грмом у пустињи. Она сагорева, претвара у пепео све што је неспособно да споји ову ватру, сједини се са њом – остало се не уништава, већ достиже своје испуњење, потпуност. Друго: већ сам више пута поменуо речи светог Максима Исповедника о Оваплоћењу; рекао је да су се у Оваплоћењу човечанство Христово и Његово Божанство сјединили као што се сједињују огањ и гвожђе када се мач урони у лонац. Гвожђе мача је испуњено ватром, али није уништено, његова природа се није променила; остао је оно што је био, али је стекао сјај какав никада раније није имао. То је једна од могућности захваљујући којој већ у Старом Завету видимо на који начин Бог може да се повеже са својом творевином. У апокалиптичним јеврејским списима (нпр. у Еноховим књигама) и у црквеном предању видимо нешто слично у односу на анђеле Божије. У 14. веку, Свети Григорије Палама је развио ову тему, називајући анђеле „другим светлима“. Једина права светлост је сам Бог. Али по Паламином схватању, анђели су створења која су потпуним, ревносним самопредањем Богу савладали сваки отпор, сву непрозирност, таму у себи, и када су били дотакнути сјајем Божијим, заблистали су у потпуној чистоти са Божанском Светложћу, иако нико од њих није могао да садржи пуноћу ове Светлости. Сваки од њих, под утицајем Божанске светлости, постао је сличан, ако је такво поређење дозвољено, једној од дугиних боја, опажене светлости, попут разнобојног витража. И сваки од њих изражава одређени аспект богопознања који је добио од овог Божанског додира, начина на који доживљава Бога. Сама њихова имена изражавају ово сазнање. Михаило значи „нико као Бог“; Рафаило значи "Бог лечи" итд. Као што сам рекао, у нашем приступу Богу постоји и страхопоштовање и тежња. Бога можемо спознати само када нам се Он сам приближи, када се отворимо Његовом присуству. Дозволите ми да вас подсетим да енглеска реч „Бог“ (Бог) потиче од готског корена, што значи „Онај пред којим се клањате у обожавању“. Веома интересантно. И ово је такође једна од могућих етимологија грчке речи Теос; може имати потпуно исто значење, или може значити „Створитељ“. Присуство Божије, које се манифестује кроз речи или које људи сагледавају кроз Његове суверене поступке, изазива, као што сам већ рекао, код оних који чују или виде, свештену језу, страхопоштовање од којег падамо на колена. А ми истовремено очајнички вапимо за сусретом са Њим, док у исто време схватамо да смо недостојни, неспособни за ову блискост, осим ако нам се сам Бог не спусти, осим ако се сам Бог, по речима једног Немца, мистика, не смањи у величини до нашег раста да би нас учинио великим по Његовој мери (Ангел Силесиус. Херувимски луталица. Санкт Петербург: Наука, 1999. стр. 57). Слично је и са лепотом, када смо усмерени ка њој, а истовремено нас обузима страхопоштовање. И једно и друго је повезано са свешћу о крајњој другости Бога. Немогуће га је спознати као Таквог, јер се ни човек не може спознати у својој суштини. Бог се спознаје само по сјају Његове славе. Већ у 5. веку православни писци су говорили да је Бог као сунце на небу. Значење ове изјаве: сунце нам остаје непознато, али су нам доступни његов сјај и топлина која из њега избија. Сјај славе Божије до нас допире на два начина. Може се показати као заслепљујућа светлост која је ударила Павла на путу за Дамаск када је срео васкрслог Христа (Дела 9,3-9), светлост толико сјајна да ју је свети Григорије Ниски назвао Божанском тамом, објашњавајући: у Бога нема таме, али Његов сјај је толико светао да када дотакне наше очи, ми смо заслепљени. С друге стране, то може бити светлост која просветљује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Светлост коју певамо на Вечерње, када певамо о радосној, тихој светлости Оца Небеског; а ова светлост је Исус Христос. Можемо само да опазимо сјај Божији. Можда се сећате да је Мојсије, када је ушао у тамни облак који је прекривао врх планине Синај да прими десет заповести, замолио Бога да га види. А Господ је одговорио: не може Мене човек видети и остати жив, али ћу проћи поред тебе и покрити твоје очи својом руком, а кад прођем, можеш да погледаш Мене како одлазим (текст каже: видећеш Ме с леђа - Пр. 33: 18 -23). Светост Божија је истовремено одредила Његово Биће, Његову Суштину, као што је већ поменуто, указивала је на одвојеност, на другост; И поред тога, да не би био спржен Огњем, да сусрет са Богом Живим не би постао суд и осуда, човек је морао да научи оно што Стари Завет назива „правдом“, тј. верност ономе што омогућава човеку да се отвори Богу и очисти га од сваке нечистоте. Ово почиње тако што Бог објављује (у Исаији, у Јеремији, у Језекиљу) да се гнуша моралног зла и да осуђује грех (видети, на пример, Исаију 58; Језекиљ 33, итд.). Али то није све. Господ објављује да је Он Избавитељ, Онај који ослобађа од зла, од греха, од смрти, и на крају од вечног уништења. Дајући заповести, Он успоставља морални ред. Касније, када Христос дође као откривење човековог позива, природни поредак ствари се обнавља. Око Христа и Његових светитеља, односи засновани на страху, потискивању, суровости, међусобном клеветању, претварају се у нове односе љубави – у оном смислу у ком се она у почетку делимично открива у Старом завету, а потпуно открива у Новом завету. Таква светост произилази из самодаривања, или када људи приносе Богу оно што му припада. Као што сам већ рекао, створена бића припадају профаном царству све док се не принесу на дар Богу. Ако је реч о људима, човек на дар приноси себе, душу и тело, ум и срце, вољу, све своје поступке и целокупно своје биће. Ово је духовна посвећеност, тим пре, јер понор другости није само резултат људског греха, људске крхкости, он је онтолошки. То је непремостива дистанца између створеног и нествореног, између Постојећег и оног који је призван, између онога који је створен и Онога Који је Сам Творац. Само сам Бог може премостити удаљеност између њих. Он улази и улива Себе у створење или прожима створено – под условом, да се створена бића понуде, отворе Његовом присуству, Његовом утицају и живе у складу са тим. Ако се, опет, дозволи паралела, на крају би однос требало да постане сличан (али ово је само поређење, стварност је много богатија и дубља) односу уметника, музичара који свира инструмент: инструмент мора бити наштимован. И ово нам је доступно, иако сам инструмент не може да произведе мелодију, музику, нема глас. Мора постојати сарадња, и није случајно што нас апостол Павле назива сарадницима Божијим (1.Кор.3,9) у делу искупљења и обнове палог света; али пре свега у обнављању себе, не само кроз освећење, већ кроз стабилну праведност, услове који омогућавају Богу да нас у потпуности загрли и доведе све ствари до пуноће изван могућности створених ствари. Оба Завета, Стари и Нови, познају, иако различито и у различитом степену, освећеност, даривање предмета. У Старом Завету, свети сасуди, Храм, жртве и још много тога су приношени Богу да би Он имао неограничено поседовање свега тога. Све донесено, не само да се није могло одузети од Бога, већ се није могло користити у друге сврхе. Било је толико свето да су их само људи предодређени за одређену службу могли додирнути. Исто тако, у књизи Јеврејима налазимо речи које нам говоре да смо спасени крвљу Христовом, као што су старозаветни људи примили освећење и очишћење шкропљењем крвљу жртава (Јевр. 10). Да, на сасвим другачији начин, али ипак, на сличан начин. Време, предмети, простор, људи, радње, срца, умови су враћени Богу. Све ово има корене у старозаветном уверењу да је човек сав створени свет предао у ропство сатани. Оно што је с правом припадало Богу и што је било поверено човековој бризи, предато је у туђинско ропство. То није учинило творевину нечистом, већ ју је подвргло закону страдања и смрти. Вероватно се сећате речи апостола Павла да сва творевина стење у ишчекивању откривења синова Божијих, чекајући тренутак када ће човечанство, човек, вратити Богу оно што му припада (Рим. 8,19–23) . У том смислу, наша позиција се не разликује од става старозаветних људи. Наш свет је подложан злу, мржњи, похлепи, у рукама је страха. А све је ово дело човека, јер ми не приносимо Богу, не удостојавамо Њега свега онога што нам је поверио, заповедајући нам да од земље направимо небо, да небо донесемо на земљу, допуштајући да се, по речи Христовој, разбукти огањ (Лк. 12, 49), огањ који не гори, него све и свакога освећује. Није питање шта је чисто или нечисто, није ствар већег или мањег степена савршенства; значајнија је ствар - све повезати са Богом, не Његову природу, не суштину Божију, већ оно што је много касније Свети Григорије Палама назвао „Божанским енергијама“. Према В.Н. Лосском, Бог излива своју природу у своју творевину. На ово су позвани људи, позвани су сви народи. Светитељи, о којима ћу покушати да говорим су људи – мушкарци, жене, деца – који су искусили светост Божију, умели да се клањају Богу, схатили су да, ако му се не предају безусловно, хуле на Њега и Његово име. И такво њихово виђење, такво сагледавање славе Божије, довело их је до спознаје сопствене недостојности и грешности. Они су грешност процењивали, не по броју грехова или свом моралном стању, већ по разлици између себе, помрачених и Божанске Светлости. Водила их је свест: Бог је Светлост, и само Он може да нас запали; Ми немамо своју светлост, али можемо да сијамо светлошћу Божијом. Али није само човек позван да се причести светошћу Божијом – овде бих завршио – не само човек: на то је призван цео свет, он мора бити прожет присуством Божијим, да све блиста са славом Божијом. Свети Филарет Московски је у једној од својих беседа рекао да, када би наша срца била чиста, када бисмо могли да видимо, видели бисмо да сва творевина сија благодаћу Божијом, као што поље може да сија свим бојама дуге када излазеће сунце додирне росу која га покрива. Морамо научити да гледамо око себе и видимо ову светлост једни у другима, да препознамо да у нама постоји бар искра светлости, по речи Христовој: верујте у светлост да бисте били деца светлости. митрополит Антоније Блум приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
    1 point
  29. Уочи Видовдана, у четвртак 27. јуна 2024. године, са почетком у 21 час у манастиру Ваведење у Београду биће служено свеноћно бденије, док ће у поноћ бити служена Света Литургија, саопштило је сестринство овог манастира на својој инстаграм страници. Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  30. Piksija za preCednika opstine - Grocka!
    1 point
  31. Братство храма светог Георгија на Чукарици је позвало верујући народ на Свету тајну Јелеосвећења, 28. јуна - најпре од 9 часова на Свету Литургију, а од 18 сати тога дана на посебну молитву за здравље - Јелеосвећење. Више информација на плакату поред. Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  32. Македонска православна црква – охридска архиепископија, Преспанско-пелагонијска Епархија – Манастир Светог Јована Претече – Слепче обавештава јавност да ће поводом свечаног догађаја канонизације Свете преподобномученице Стефаниде Битољске и Скадарске 29. јуна 2024. године бити служено свечано вечерње богослужење у Манастиру Светог Јована Крститеља Слепче, са почетком у 17 часова. Света архијерејска литургија биће служена 30. јуна у 9 часова у Саборном храму Светог Великомученика Димитрија у Битољу. Поводом канонизације ,,најчудесније Српкиње двадесетог века“ преподобномученице Стефаниде најављен је долазак Његове светости Патријарха српског г. Порфирија. Манастир Светог Јована Претече – Слепче Извор: ТВ Храм
    1 point
  33. Skini se sa fejsa, odjavi se sa majspejsa. Pasta radi najlepsa devojka sa Pouka.
    1 point
  34. Много пута се молимо и призивамо Бога тражећи од њега одређен ствари у нашим животима и очекујемо да Он испуни наше жеље. Међутим, молбе могу бити испуњене када Он то одлучи. Ово је једна страна медаље. Понекад га уцењујемо, испитујемо, чак и кривимо. „Зашто ја? Зашто да трпим ово, зашто ствари не испадну онако како сам ја желео? Зашто и ја то не бих могао да добијем? Зашто не бих имао живот тог и тог? Желим то, зашто ми то не даш?“, итд. Бог шапуће: „За твоје спасење све је учињено“. Оно што Бог дозвољава, допушта за наше спасење. Не игра се са нама и не мучи нас као тиранин. Колико смо спремни да се поклонимо Божјем Не након нашег захтева? Једном је једна госпођа отишла код тешко болесног старца. Кад ју је угледао, рекао јој је: „Знам коју болест имаш, могу да те излечим, али ти то не иде на руку”. Старац је кроз духовно стање у коме се налазио нешто знао што је за спас ове душе. Један младић је отишао у женски манастир да се помоли. Имао је агресивни карцином и лекари су му рекли да су му "дани одбројани". Монахиња је пришла младићу и рекла му да дође да се поклони моштима које имају овде у манастиру и да замоли Бога да га исцели. А младић је одговорио: „Моја добра старице... Нисам дошао овде да оздравим. Дошао сам да се припремим за предстојећи пут, дошао сам да се поклоним светима и да их замолим да ме узму код себе, дошао сам да те замолим за молитву да ми Бог опрости, да ме помилује. Дошао сам данас, јер можда више нећу моћи да дођем...” Пољубио јој је руку и она је пољубила његову. Кренули су ка храму. Обоје су ишли ћутећи. После извесног времена, младић је са смиреним изразом лица напустио манастир. Напустио је овај живот после неколико дана. Човек који, како каже његова породица, никада није тражио од Бога да га исцели, већ да га одведе к' Њему. Он је рак видео као благослов, губитак као добитак, бол као лек, смрт као живот. Није се залагао ни за шта друго, само за спасење кроз припрему своје душе. Да се молио за исцељење, примио би Божије ћутање као одговор, а ово ћутање би било највећи благослов. У овако тешким животним ситуацијама, не тражимо одговоре. Много пута је најбољи одговор Божије ћутање на нашу молбу и све то из љубави и доброчинства. Молитва, ако није прожета жеђу за спасењем, онда постаје хула на Бога, рекао је старац. Бог није врховно биће које задовољава светске и себичне жеље. Бог као отац очекује да му принесемо своје грехе и да идемо путем покајања како бисмо постали оно што је Он по природи, Његовом благодаћу. Приступимо Господу, не са светским захтевима, већ као бића гладна спасења и вечности. „Господе Исусе Христе, помилуј ме“ како Ти знаш Господе, једноставно ћу се поклонити Твојој вољи кроз тешкоћу своје слабости. Али чак и у болу рећи ћу „Хвала Ти, Боже, за све“ јер знам да си Ти мој Отац и да све чиниш из Твоје љубави према мени. Хвала ти Господе! Прими моју слабост, не као недостатак вере, већ као бол од рана страсти којима је потребан лекар а Ти једини знаш лек за мене. Све ово се налази у твом великом загрљају. Дођи, Господе, требаш ми… Божије НЕ значи ДА вечности и спасењу... Суза која пада из нашег срца, као знак туге због одбијања Божијег да нам испуни молбу, засигурно ће се завршити осмехом Васкрсења. То је наше велико очекивање и чежња… о. Спиридон Скоутис приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор
    1 point
  35. Живимо у свету различитости, и то националних, језичких, верских и културних и многих других од које су неке и морално девијантне. У томе свету различитости каква је улога Православних Хришћанина и шта они могу да допринесу на добробит читавог рода људског? Постоје различитости које су природне као што су националне, језичке и културне. Различитости које су плод верских и моралних убеђења извиру из слободне воље сваког човека. Природне различитости за Православне Хришћане представљају свечовечанске вредности Богом дане. Са друге стране Православни Хришћани поштују сваку људску личност без обзира на његова религијска, политичка , философска и морална убеђења. Православни Хришћани сагласно учењу Православне Цркве не могу се сагласити са погрешним учењима о Богу или о моралним началима које су супротне Етици Православне Цркве. Неслагање са погрешним учењима и моралним начелима било кога човека у очима Православних Хришћанина не умањује Богом дано достојанство те људске личности. Православни Хришћани виде у сваком човеку лик Божији по којем је створен а самим тиме и сваког човека као потенцијалног Светитеља по речима Светог Старца Софронија из Есекса. Следствено томе, драга браћо и сестре сваки човек за Православне Хришћане је безгранично вредан без обзира на његова верска или морална убеђења. Нажалост врло често видимо сасвим супротно у односу на Православне Хришћане од стране других верских заједница , политичких система или невладиних организација. У разним странама света због своје вероисповести Православни Хришћани су мета вербалних и физичких напада као што је било у државама са комунистичким режимима у протеклом 20 веку. Ипак за Православне Хришћане и ти људи који су гонили и који данас прогоне Православне Хришћане су духовно болесна браћа за које се молимо по речима јединог Човекољупца Господа нашег Исуса Христа: "Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима."( Мт.5.43-48) Драга браћо и сестре, бити Православни Хришћанин у свету различитости је још једна прилика да својим животом и молитвом за сав род људски будемо светлост Христова у овоме свету различитости. Архимандрит Евсевије Меанџија https://www.facebook.com/profile.php?id=100010719647714
    1 point
  36. Одакле почети борбу против сопствене преваре? Пре свега, морамо бити поштени према себи и према Богу, Који се не може преварити. Неки људи себи стварају илузију да могу да Га заведу или да Му дају неку врсту мита да нас не дотиче. На пример, дођете у цркву и запалите свећу за празник. Шта ће дати ова свећа? Наравно, дали сте допринос храму, хвала, али шта се тачно променило у вашем животу? Ништа. Долази до тога да смо научили да плаћамо за причешће. Ово можда звучи грубо, али већ дуго размишљам о томе. Уверен сам да је припрема за Причешће – сусрет са Христом – дело целог нашег живота. Да, имамо много недостатака и грехова, не радимо много од онога што би требало, али мењање себе да бисмо се сусрели са Господом требало би да нам буде главни циљ. Међутим у пракси се испоставља да је потребно прочитати три канона, постити три дана - и можете да се причестите. Ако то нисте учинили, не можете се причестити. Човек то ради једном у три до шест месеци, или чак једном годишње, и то је то. Концентрише се три дана, за то време се претвара да је праведник - а онда му живот тече као и раније. Ово је очигледно непоштено према Богу. Правила нас, наравно, дисциплинују, уче да се молимо, немам ништа против. Али не смемо заборавити на главну ствар. Морате бити искрени са својим исповедником, али са вољеним особама морате бити опрезни по овом питању. Требало би да се покајете за своје грехе, али је важно запамтити да се не може све рећи својој породици. Постоје греси за које, говорећи о њима, можете уништити свој породични живот или једноставно озбиљно повредити некога ко вам је драг. Ако говоримо о неким свакодневним случајевима, испоставља се да лажи често прикривамо аргументима о љубави или бризи за вољене. Ако не желимо да увредимо свог пријатеља, лагаћемо. Ово је веома деликатно питање. Верујем да ипак треба да покушамо да будемо искрени. Важно је како говоримо истину. Можете рећи „Ниси добро скувала“ или „Ја не једем месо, па могу ли да добијем ту рибу?“ У другој реченици нема ништа лоше, јер су сви људи различити и свако има свој укус, а за госте се на трпезу најчешће ставља више јела. Једноставно, толико смо навикли да лажемо и да будемо лицемери да нам је лакше да лажемо. Не желимо да размишљамо како да говоримо а да не увредимо - јер смо лењи. Налазимо много лепих изговора за наше лажи – уместо размишљања, шта је исправније? Зашто не можете рећи својој вољеној баки: „Бако, драга, извини, али не желим овај боршч! Тако укусно правиш пите, могу ли да их поједем?" Да ли ће особа која воли бити заиста увређена? Постоје досадни људи који те терају на нешто – али са таквим људима имаш право да буде ригорознији. Често нас води гордост , желимо да будемо добри за све, да изгледамо боље него што заиста јесмо. Ако човек не цени истину, то га не карактерише баш најбоље. Чак и доброј особи може бити непријатно да је чује, али нема спаса: корисно је. Нема потребе да своје лажи оправдавате добрим намерама, бригом или љубављу. Како год да погледате, ми повређујемо људе лажима. Родбину треба подржати, посебно децу. Веома је важно ценити њихове успехе, чак и оне мале. Међутим, потребно им је усадити здраво самопоштовање. Деца брзо расту, а као резултат тога имамо одрасле који се увелико прецењују. Чини им се да су сви неправедни према њима, да им не поклањају довољно пажње, да их не цене. А проблем је у детињству, у томе што су их учили лажима. Својевремено сам научио да говорим истину. То не значи да сам сада увек потпуно искрен - не, свашта се може догодити. Али, ја тежим томе. Посебно у породици, чак и у малим стварима. Трудим се да будем искрен према деци. Ако грешим, онда признајем своје грешке, и ово је важно, јер ако то не урадим, деца неће научити да признају своје. Учим да говорим истину другим људима, јер – па, шта да се ради, тако је, а не другачије. Рећи истину! Ово је добро. Тада ћете почети да поштујете себе. Онај ко говори истину увек адекватно перципира ако му се каже истина. Свако ко је навикао да лаже има ниско самопоштовање. Таква особа не поштује себе, а у овом случају не може поштовати ни друге људе - све је међусобно повезано. Научити говорити истину је тешко, морамо бити спремни да ћемо негде издати своју душу, али морамо тежити истини. С друге стране, не треба свуда и свакога разоткривати. Само треба прво себе да навикнеш на поштење – према Богу и себи, а не да се правиш безгрешан пред Њим. Бог није дошао праведницима: „Не треба лекар здравима, него болеснима; Нисам дошао да позовем праведнике, него грешнике на покајање“ (Марко 2:17). Господ не може спасити оне који замишљају себе праведнима. Може бити веома тужно чути на исповести: „Ни у чему нисам згрешио." Хтео бих да кажем: онда исповест и причешће за вас немају никаквог значаја. Зашто си овде ако немаш греха? Сви се лечимо због својих недостатака, зашто долазите овде? Здравим људима није место у болници - идите, уживајте у животу: здрави сте! Јасно је да је то илузија и самообмана: праведника нема. Онда – хајде да се поштено носимо са својим гресима. Нека вам у томе помогне особа од поверења – не обавезно свештеник. Ово може бити ауторитативан пријатељ или рођак - неко ко вас неће лагати. Главна ствар је да га саслушате и почнете да радите на себи. јереј Димитрије Паламарчук приредила: Ј Г. (Поуке.орг) извор
    1 point
  37. Руски центар за науку и културу „Руски дом“ у Београду позива вас вечерас, 18. јуна 2024. године, на два лепа уметничка догађаја. За 19 часова је најављен почетак првог великог концерта Илије Фролова, младог диригента и студента у класи маестра Бојана Суђића. Он ће са српским хорским ансамблом представити програм хорских дела светске музичке уметности, а као солисти ће наступити Александар Новаковић, Ђорђе Ненић, Софија Виник и Душан Свилар. Такође од 19 сати ће у Галерији ове установе бити отворена ауторска изложба "Благољепије" - иконопис Јекатерине Титове, на којој ће бити представљено око 50 радова. Изложбу у галерији Руског дома можете погледати до 1. јула. Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  38. По предању Цркве, чудотворну икону Мајке Божије Пећке, насликао је 48 година од Рођења Христовог, Свети јеванђелист Лука у Гетсиманском врту, близу места где се данас налази Гроб – пећина у којој је почивало тело Пресвете Дјеве – све до Њеног славног Успенија. Цар Лав Мудри ову икону ће 460. године пренети из Јерусалима у Цариград, и поставити у Цркви посвећеној Мајци Божијој. Одатле ће је послати у Херсон руском кнезу Владимиру на дан крштења Русије. Икона ће убрзо бити пренесена и у Велики Новгород, где ће боравити неко време – одакле ће се вратити у Јерусалим. По једном предању, ову икону је Св. Сава добио на дар од патријарха цариградског у Никеји приликом свог посвећења за Архиепископа српског. Он ће је донети у Србију и поставити је у седиште Архиепископије – манастир Жичу. Но како се Жича налазила на самој граници наше тадашње државе, то ће по завештању Светога Саве, његови прејемници пренети Архиепископију у Пећ. Том приликом и ова Света и Свечасна икона ће бити пренесена у Пећку патријаршију. Стога је и названа Пећком Богородицом, а народ је од милоште, због њене благодатне лепоте, зове још и Красница Пећка. Икона Богородице Пећке има и сопствену службу, а Митрополит београдски Михајло јој је 1894. г. написао Акатист, који је са црквенословенског на српски превео, Свети Ава Јустин Ћелијски. Овај Акатист је веома богат чињеницама и догађајима из житија иконе те на побожне душе оставља упечатљив утисак. Стихови Акатиста се завршавају речима: Радуј се, Заштитнице и Спаситељко српског рода крстоносног. Овај Акатист се у Пећкој патријаршији чита на крају сваког вечерњег богослужења. Далеке 1936. г. чудотворна икона Мајке Божије Пећке боравила је неколико месеци у Београду, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Тада је, у спомен на њен боравак, израђена и овом храму предата њена верна копија, пред којом се сваког петка служи Акатист. Као датум прослављења иконе, одређен је дан након Вазнесења Господњега. Чуда Предање везано за историјски ход Краснице Пећке, каже да се тадашњем јерусалимском Патријарху Атанасију у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ову икону да српском Архиепископу Сави, као дар и успомену, на благослов њему и свем српском роду. Познато је да се при својим поклоничким путовањима по Светој Земљи, Св. Сава најрадије задржавао у манастиру свог небесног покровитеља – Св. Саве Освећеног. Видимо из икоса 8 Акатиста Пресветој Богородици Пећкој, непрекидну духовну везу између Св. Саве Освећеног и нашег Св. Саве: Радуј се, Ти која си Освећеним Савом Јерусалимским обећана западној земљи, у свечудесној Икони Твојој. Радуј се, јер српски Архиепископ Сава, када беше у Палестини, узе обећану ризницу и донесе стаду своме ! Радује се, јер ова икона Твоја би пренета у Српску патријаршију ! Зна се да је ова чудотворна икона спасила град Пећ од колере, и да је ношена у најудаљеније градове Старе Србије; тада би се њен свештени ход спроводио уз најсвечаније литије. Но, иако су литију забранили комунисти 1947, народ јој је и даље са непоколебљивом вером прилазио и добијао исцељења и душевну утеху: глуви су добијали слух, неми говор, хроми ход – све по сведочењу сестара, које сва чуда која происходе од Ње, верно записују. Када је Св. Стефан Дечански дошао да прими Светомиропомазање ради владавине, архипастир Никодим, приносећи му икону Пећку ради целивања, видео је од ње велику светлост која је обасјавала српског монарха. Једно време, по вољи људи, икона је била пренета у Морачу обитељ у Црној Гори, али не желећи то, вратила се у Пећку патријаршију, показавши се Патријарху Гаврилу (Рајићу), рекавши му: Чедо Гаврило, узми икону моју што је сада с десне стране и постави је на мој престо. Вековима она верно чува свету Пећку патријаршију, а њено се старање нарочито осећало током времена турског ропства. Била је – утешитељка током робовања, радост града, пријатељ, лекар у болести, охрабрење у патњама и смрти. У овој чудотворној икони мученичко Косово, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се обраћају. Отуда је сав српски народ бескрајно поштује. Чак су и Турци показивали према икони велико поштовање. Све до недавно и Албанци (Арнаути) су доносили своје телесно и духовно оболеле Мајци Божијој ради исцељења, надајући се помоћи од Оне која предстоји пред Престолом Сина свога за сав род људски. Па и сада, током пандемије коронавируса, икона Мајке Божије Пећке изнета је из трона у коме почива те је ношена у крсном входу изнад спољних зидина древне светиње Пећке патријаршије; Монахиње су је носиле из појање молитве коју је саставио румунски Патријарх Данило. Ово је био први пут након 40 година да је икона ношена у свештеном опходу изван спољњих манастирских зидина. Том приликом богојављенском водом кропљена је околина уз појање Акатиста Пресветој Богородици Пећкој. Изображење Пећка Красница је постављена у позлаћеном трону са десне стране иконостаса Богородичине цркве, насупрот трона српских патријараха, наследника Светога Саве – те се стиче утисак као да овај трон невидљиво закриљује својим благодатним покровом. Трон у коме икона почива у потпуности је позлаћен. По ивицама његових стубова простиру се танани изрезбарени позлаћени листићи, док је на врху мајсторском руком у позлаћеном дуборезу раскошно изведено пет купола које симболизују Цркву Христову. На самој икони, десно и лево од лика Пресвете Дјеве изображена су дванаесторица Апостола, а испод њеног лика и ногу Господњих насликана су четири великомученика, поред чијих ликова је исписан историјат ове иконе. Сама икона је опточена сребрним и златним филиграном, на ком се нарочито истичу изузетно богато украшене круне на главама Господа и Богородице. Ово ремек дело примењене уметности рад је пећких кујунџија из ХVIII века. Тропар, глас 4 Данас радосно празнује пресвета Патријаршија Српска, као зраку сунчеву примивши, Владичице, чудотворну Твоју икону. К њој сада притичући и молећи се, Теби вапијемо овако: О свемилостива и свемогућа Госпођо, Мати Божија, испуни мољења наша, даруј нам изобиље у свакој благодати Божијој. https://svetigora.com/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pecka-krasnica/
    1 point
  39. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, на челу Спасовданске литије са великим крстом Господњим у рукама престоничким улицама и трговима проћи ће Николај Станић из Дервенте, најбољи ученик Богословије Светог Саве у Београду. Од мноштва награда које је Николај освојио трудом и великим залагањем, поред најбољих оцена из свих предмета током пет година школовања у најстаријој београдској средњој школи, издвојићемо две прве награде на меморијалу „Душан Протић”, прву награду на 20. међународном такмичењу соло певача „Лазар Јовановић” у Београду, прву награду на 11. такмичењу „Српска соло песма” у Младеновцу, прва награда на међународном такмичењу младих соло певача „Вокална рапсодија” у Београду, прва награда на републичком такмичењу ученика музичких школа Србије у Београду, прва награда на 67. фестивалу музичких школа Србије у Шапцу, као и друго место на такмичењу средњих школа Србије из беседништва „Славослов” у Смедереву. Благо мајци која га је родила и Цркви која се њиме поноси! Извор: Информативна служба СПЦ
    1 point
  40. sanja84

    Psaltir- licno iskustvo

    Bila sam na njegovom grobu. Znaš šta sam ja mislila, pošto uopšte nisam shvaćena. Da bi neko bilo svetac ,bilo bi najpravednije da i on oseti taj poriv da uradi nešto zlo, a da ga ne uradi. Čisto da ne bi obični grešnici imali izgovor, šta to tebe briga, ti nikad nisi osetio potrebu za tim. Inače bi bilo nepravedno. Nisu džabe svi sveci uvidjani što se tiče njihove grešnosti i ne kažu uzalud pomiluj me grešnog. Oni su svesni svoje grehovnosti... i da ih je samo Gospod spasio da ne padnu pod silu greha.
    1 point
  41. Наша сестра у Христу, која је иначе члан Поука, а и групе за упознавање за брак, мислим била је, сад не знам да ли је, случајно видех да јој треба помоћ и сетих се да смо се пре неку годину дописивали. Па ко може да помогне молитвено, финансијски. Замолио бих админе да линк исто окаче ако има тема за помоћ угроженима. Захваљујем, а сигуран сам да би и она то учинила. ЖИВОТ ЈОЈ СЕ ЗА 24 САТА ПРЕТВОРИО У ПАКАО: Јана из Србије због једног уједа хитно пребачена на лечење у Пољску (ФОТО) WWW.NOVOSTI.RS ТЕК што је крочила у свет одраслих, млада виолинисткиња није ни...
    1 point
  42. Везано за државна и Црквена сопштења о Косову: Два детаља која упадају у очи је то: 1 . Прво: Сви говоре деценијама (тј. држава и Црква) о томе како шиптари чине насиље, убијају, руше и сада и док је онај олош тито био жив....шиптари и шиптари и шиптари па шиптари и шиптари и тако у круг...... АЛИ нико ни једном, (ја нигде то прочитао-ако има нека неко постави овде) дакле нико нити да сопомене једини пут да је то муслимани раде тј. куран, хадиси, мухамед...... Постоје многобројна сведочанства али Ево погледајте сада ово (неколико примера) а што већ вијековима траје: Пакистан –ово се догодило прије мјесец, два дана: https://www.youtube.com/watch?v=9z1aGseB7oA https://youtu.be/twA-ZwMlZjQ?t=8 пре десет година: https://www.youtube.com/watch?v=AegPGUZH4QI Косово: https://www.youtube.com/watch?t=24&v=FzafSe9OVe8&feature=youtu.be Филипини: https://youtu.be/4zeH7feZjrI?t=16 Ирак: https://youtu.be/z_mPoIpJtHY?t=71 Етиопија: https://youtu.be/-tCBa5MPoGM?t=54 Ево у Египту идентична ситуација као на Косову: https://youtu.be/Tp3Xd39iYtU?t=110 https://youtu.be/4WUfpOscOkM?t=16 https://www.youtube.com/watch?v=4Z6ur_to6nQ https://youtu.be/PTN9VU0CbaM?t=8 Дакле зашто држава и Црква никад да кажу да ислам (куран, хадиси, мухамед) сотје иза насиља на Косову? Ааааааа? Барем једном да нако каже........ ајде неко ће рећи то не може у званичним саопштењима-а зашто не може да будемо политички коректни..... неки јадници у држави и Цркви не схватају, да ислам (оџе имами) понашање Хришћана (опраштање, окретње другог образа) виде као нешто што треба да се само искористи у даљем продору џихада... џихад стварни рат против невјерника-кијафира никад се стаје не престаје.... ако нема сварног рата...онда ту је мисионарски рад, агресивни приступ да се неко пробрати на ислам....и то траје већ вијековима.... они који читају житија светих –охридски пролог занају за мнгобројне примјере....и шта је ту још карактеристично за ислам, да лажо опутже некога за нешто, обесвети коран или причао против мухамеда и онда иде стампето, линчи, убистава, бомбе итд............ пазите шта сад овде овај каже, “док сви пријеђу на ислам неће имати мир”, a то сви имами оџе мисле...све и један јеини зато што их куран и хадиси тако уче.... https://youtu.be/-tCBa5MPoGM?t=18 Дакле ови горе видо снимци показују јасно шта се дешава, да не помињем понашање муслиман који дођу на запад да живе како се понашају.... погедајте примере у германским и сакндинавским земљама..... .... исто тако да кажем и ово, неки живе у заблуди да постоји "умјерени и неумјерени ислам", тј. "нерадикални и радикали ислам".......ово је лаже..... зато сви читају из исте књиге/а курана и хадиса..... гдје постоје небројена мјеста гдје се позива на наслиље, мржњу, убистава према кјафирима.... ти ”умјерени/нерадикални муслимани” да хоће да избаце из свог курана мјеста гдје се позивају на насиље мржљу убиство кјафира онда ајд и некако би могао то човек да прихвати, ако ништа онда теоретски.... Сликовити пример: Свремена на вријеме чујем се са нашим људима који живе у рашкој (санџаку,пријепољу) и федерациј у Босни иХ.......... и прије неког времена чујем се са једним нашим чоеком који, живи близу муслиманске срдине тј. гдје муслимани живе тј среће се са муслианима....и прича ми тај наш чоек следеће а што показује истину о овом што пишем: .....прије неког времена тај чоек кога горе споемнух сретне једног муслиман (који редовно клања и иде у џамију) и разговор је текао овако, дакле препирчавам:........у питању су била мјеста/текст у курану и хадисима која позивају а мржљу насиље убијање невјерника кијафира.... Тај чоек србенда ваљда је питао тог муслимана (нашег домаћег - потурица) да ли би се он слижио са тиме да се избаце сва мјеста/текстви из курана и Хадиса који позивају на убијање, мржњу и насиље према немуслиманима.... одговор тог муслимана је био да не би то уради јер то тражи затјева алах и мухамед............ И онда тај чоек наш је питао тог муслимана.......да ли он лично као муслиман воли/жели да му неко чини неправду, насиље, да га претуче или недај Боже убије.... одговор тог муслимана је био да он не жели да се неко према њему тако опходи....... и следеће питање је било које је поставио србенда: па добро ти као муслиман не желиш да неко према теби чини насиље неправду, да те убије... па и други људи који нису муслимани не желе да неко чини према њима неправуд насиље итд....зашто си ода ти против тога да се избаце мјеста/текстови из курана и хадиса која позивају на насиље, мржњу и убијање кјафира, зашто се противиш да се то избаци.... одоговр је био исти: алах тражи о нас да се тако понашамо према онима који нису мулимани.... исто тај муслиман је рекао да он може, ислам допушта да он мрзи немуслимане “али не у томе смислу да оде и да им науди”…. дакле сво ово вам је као Руски рулет –везано за ислам- сликовито приказано... И ето то вам је то.............. 2. Други детаљ који упада у очи је то: И Црква и држава ми сами себи пишемо многоброја саопштења и изјаве већ годинама..........вртимо у кург и стављамо на наше вебстранице сами себи, шта се догодило на Косову и шта се тренутно дешава.............. Зашто нема организоване стратегије од стране државе или барем од Цркве.....да на разним језицима на западу и уопште на свијету, да редовно саопштавамо шта се дешвало и шта се дешава тренутно на косову...... да буде присута, на интернету, на универзитетима на западу, са радовима, тексовима итд......... Зашто ти људи из Цркве који су се ухљевили добро и то доживотно, зашто лехже у лахдовини.........Епископи (велики број), свештеници (велики број), ђакони, професори по Богослвоијама, теолошким факултетима..... ко је од свих ових и на који начин допринео да се у свету на разним језицима сазна што више истина о Косову.............ааааааааааааааааа....... Колико је епископа има у дијаспори и Р. Србији, Ц. Гори и Р. Српској који су допринели да се на разним језицима у свету сазна истина о Косову........напише се неко сопштење и окачи се на вебстраницу у нашем гету.......и то је то, све у лахдовни и из лахдовине..... Даље колико има професора по Богословијама и теолошким факултетима редовно кеширају месечну плату.....а који 30 или четрдесет година читају изнеке скрипте, никад да напишу неки рад, књигу, да одрже неко предавање.....а да не говорим да допринесу на неки начин да се на разним језицима у свету сазна што више истина о Косову.... По овом питању смо 100 свјетлосних година иза других... на пример муслимани су много активни на интернету, јутјубу, и у дијаспори у врбовању православних.....дакле сви други активни на интернету по многим питањима ипо питању мисионарења, итд..... ....на пример има већ неко вријеме гдје се на интернету активно ради на томе..... да се прелазак, турчење хришћана у Босни представи да су прешли на ислам.... али по сваку цијену избјегавају ријеч Хришћани, већ кажу Богумили.......Зукорлић је актвно радио на томе....да прикаже како они који су прешли на ислам нису били ни Срби нити Хришћани (избегавају ове речи).........већ нешто треће....и да су онда тако прешли на ислам потурчили се.... Дакле ради се о ревизионизму.... прекрајању историје, иторијски чињеница.... и ми требамо непрестано то да понављамо да су ти људи из ко зна којих све разлога кроз историју пршли на ислам и да су били Хришћани и Срби.......не да понављамо из неке мржње или освете или хушкања на насиље већ једноставно не смијемо дозволити да се прекорији историја..... Овде је владика Иринеј Буловић то добро рекао и мислим да ми као Православни Срби ово треба да понављамо непрестано..... не да понављамо из неке мржње или освете или хушкања на насиље већ једноставно не смијемо дозволити да се прекорији историја-истина..... https://youtu.be/b47ScoP1dQk?t=2082 Да резимира: Везано за Косово и све ово што сам горе написао, укратко: -треба да се отворено каже шта је извор понашања шипатра куран, хадиси.....сви причају шипатри шипари а нико да каже: муслимани то раде.... - и друго нема нас скоро нигде на западу на разним језицима да редовно пишемо извештавамо јавност по овом и другим питањима..... чудим ме да неки људи који редовно примају плату (и у држави и у Цркви) народ-сиротиња тај новац даје – зашто се мало више не потруде по овом питању тј. везано за Косов, Да ли ми имамо план, визију стратегију? П.С. Везано за односе са муслиманима (хоџама,ихмамиа) ту чоек мора мора да буде много много опрезан, разборит, и не треба да буде нимало наиван.....
    1 point
  43. Да, али те енергије, то наше по природи кретање ка Богу, нису исто што и божанска енергија. Божанска енергија је нешто што се тиче самог Божијег бића. Односно, божанске енергије су Бог.
    1 point
×
×
  • Креирај ново...