Jump to content

Најбољи чланови

Популаран садржај

Showing content with the highest reputation since 02/01/24 in all areas

  1. Игумaн Нектариј (Морозов) : – Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио. Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут. Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас. Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно. Свештеник Валериј Духањин : – Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца. Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања. Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке. Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра. Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу. У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже. Свештеник Димитриј Шишкин : – Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи. Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем. https://www.pravoslavie.ru
    3 points
  2. Бог није створио смрт. Бог је створио човека бесмртним. Али Адаму је дата једна заповест, чије је преступљење значило отпадање, одрицање од Бога и Живота Вечног. Грчки богослов митрополит Јеротеј (Влахос) пише: „Грех, услед којег се родила смрт, јесте пад Адама у рају сласти. Бог, давши човеку заповест да не једе од забрањеног плода, у исто време га је обавестио: „Оног дана у који окусиш, умријећеш“ (Пост. 2,17). И заиста, након чињења овог греха, смрт је ушла у људску природу; прво духовна смрт, која се састоји у одвајању душе људске од Бога, а затим и телесна смрт – одвајање душе од тела“. Адам је прво духовно отпао од Бога, а након тога је уследила физичка смрт. Али Христос, Син Божији, дошао је да спасе човека од греха и спасе човека од смрти. Пред Васкрсење Христово, врата раја су била затворена и сви, па и праведници, отишли су у пакао. На икони Васкрсења Христовог видимо људе са ореолима на главама. Христос нам је отворио врата Вечног Живота и од тог тренутка смрт је рођење за вечни живот. Хришћанин треба да запамти да је смртан, да нас Господ може узети у сваком тренутку, потпуно неочекивано за нас. Господ каже: „У чему те налазим, у томе судим“, а Свети Оци подсећају: „Сећај се смртног часа и никада нећеш сагрешити“. Сваке вечери када одемо на спавање, треба да имамо на уму да се можда нећемо пробудити. Дакле, сваки дан и час треба да се кајете за своје грехе пред Богом, да се редовно исповедате, причешћујете и живите тако да будете спремни да се појавите на Суду Божијем и да се уздате у Његову милост.Увек се морамо сећати смрти. Како дођемо на овај свет, једног дана ћемо и отићи. Човек пред смрћу постаје сасвим другачији. Ово ћемо сви доживети - однос према прошлом животу се мења пред смрћу, цео живот прође у трену пред очима човека. Било би добро да нам се омогући мирна хришћанска смрт, али има толико трагичних смрти. Стога се увек мора припремити за смрт. Знам људе који су оболели од рака и вољом Божијом су оздравили. Господ суди. И треба да припремимо човека да прихвати вољу Божију; Господ нам увек даје још неко време. Веома је тешко болесницима а и њиховим вољенима у последњим минутима овог живота. Наш задатак је да им олакшамо њихов бол. Бити близу умирућег није лако и немају сви снаге за то. Рођаци умирућег понекад постају раздражени, љути на пацијента, а након смрти плачу, прекоревајући себе за неискоришћено време, за грубост. Господ нам даје прилику, али ми не користимо ово време да се припремамо. Важно је довести људе до схватања смрти као природног прелаза – из овог живота у Живот Вечни. Сви носимо одећу, али она се временом истроши. Бацимо похабану ствар и нисмо тужни. Али ми ћемо се радосно обући у нову одећу коју ће нам дати Господ, и уселићемо се у Његово пребивалиште. Наравно, тешко је изгубити вољене, родитеље или децу. Али треба све сагледати разумно. Обично, пре краја, човек није у стању да се брине о себи, па је дужност сваког верника да учини све како би прелазак у други свет за умирућег прошао на хришћански начин. Блиски људи умирућег морају му показати сву своју љубав и топлу симпатију, опраштајући и заборављајући међусобне притужбе и свађе. Не треба прикривати непосредну смрт, већ помагати у припреми за велики прелазак у загробни живот - то је главна дужност рођака. Неопходно је позвати свештеника код умирућег, добро је ако се особа исповеди и причести пре своје смрти. Али морате покушати да то урадите унапред - немојте то одлагати до последњег тренутка, јер у последњем тренутку може бити прекасно: неколико минута кашњења - и особа неће бити у свесном стању. У тренуцима одвајања душе од тела чита се Канон Пресветој Богородици у име човека одвојеног од душе и неспособног да говори. Усне умирућег ћуте, али Црква у његово име осликава сву слабост грешника спремног да напусти свет, и поверава га Пречистој Дјеви, чија се помоћ призива у стиховима одласка. Овај канон завршава се свештеничком молитвом за ослобађање душе од свих окова, за ослобођење од свих заклетви, за опроштење грехова и упокојење у обитавањима светих. свештеник Михаил Михаилов https://ruskline.ru
    2 points
  3. На дан када славимо спомен Светог Кирила Равноапостолног, просветитеља словенског, обавештавамо јавност да је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је зарад потребе унапређења мисионарске делатности донео одлуку о оснивању Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке. Овом одлуком је ова централна епархија наше помесне Цркве први пут у својој историји добила стручно мисионарско тело које ће деловати под директним надзором Патријарха. Истовремено, у питању је прва епархијска мисионарска организациона јединица тог типа на нивоу целе Српске Православне Цркве. Одлуком Његове Светости, Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке је конципирано као мисионарска структура која се састоји од пет различитих и међусобно повезаних одсека. За седиште Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке одређен је посебан простор при парохијском дому цркве Светог Александра Невског на Дорћолу, храма који има вишедеценијску мисионарску традицију, најбоље оличену у Мисионарској школи која ће наредне године прославити четири деценије непрекидног постојања. За управника Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је презвитер др Оливер Суботић, парох при храму Светог Александра Невског који је до сада обављао неколико мисионарских задатака при Светом Архијерејском Синоду. Управнику је, поред примарног задатка, поверено и вођење Одсека за спољашњу мисију, који ће бити усмерен ка мисионарско-духовном раду са страним држављанима који су привремено или стално настањени у Београду, а имају интересовање за православно хришћанство. Протојереј-ставрофор Вајо Јовић, умировљени свештеник са вишегодишњим мисионарским искуством, именован је за координатора Одсека за парохијску мисију. У оквиру тог одсека биће покренут стални менторски рад са младим свештеницима којима ће се на систематичан начин преносити најбоља парохијска искуства и давати духовна подршка у њиховој свештеничкој служби. Ђакон Александар Милојков, некадашњи студент генерације Православног богословског факултета у Београду, а данашњи доктор патролошких наука који служи при храму Вазнесења Господњег, а верску наставу предаје у Земунској гимазији, именован је за координатора Одсека за дијалог у јавној сфери. Улога тог одсека биће покретање дијалошких трибина на којима ће мишљења на разне теме размењивати православни духовници, вероучитељи и интелектуалци са представницима науке, философије, уметности и културе, што ће помоћи разбијању предрасуда о Цркви наслеђених из периода самоуправног социјализма, а које су још увек присутне у нашем друштву. Одсек за апологетску мисију, чија је улога да пружи адекватан и систематичан одговор на савремене изазове секташтва, гуруизма и New Age покретâ, поверен је правнику – мастер религиологу Зорану Луковићу, члану Европске федерације за праћење и документовање сектног и манипулативног деловања, и једном од највећих српских ауторитета из области сектологије. Одсек за електронску мисију, усмерен ка мисионарском покривању електронског спектра, поверен је информационом стручњаку Ненаду Бадовинцу, својевремено најближем сараднику блаженопочившег архимандрита-мисионара Гаврила Лепавинског. За секретара Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке именован је Небојиша Мишевић, информатичар са вишегодишњим искуством у информационо-комуникационим и графичко-медијским областима, који је претходно био радно ангажован у Верском добротворном старатељству Архиепископије београдско-карловачке и Телевизији Храм. За преводиоца Одељења именована је Љиљана Мутавџић, парохијанка храма Светог Александра Невског, која је свој степен знања енглеског језика стекла током тродеценијског боравка у Лондону. Одлуком патријарха Порфирија одређено је, између осталог, и да крсна слава Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке буде празник Светог Кирила и Методија Равноапостолних, просветитеља словенских. О даљем раду Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке шира јавност ће моћи да се информише путем званичних црквених медија. Мисионарско одељење Архиепископије београдско-карловачке https://spc.rs/osnovano-misionarsko-odeljenje-arhiepiskopije-beogradsko-karlovacke/
    2 points
  4. Хрватска одбила протестну ноту Србије, уз срамно саопштење у коме се Србија позива да уведе санкције Русији и "тиме се сврста на праву страну историје". Реаговање Вулина: - Ипак, пристајем да прихватим да је Хрватска у праву и да је на правој страни историје, само ако нам покажу када су Хрвати били на победничкој страни историје и када нам покажу који је град лепше, срдачније и искреније од Загреба дочекао Хитлерову војску.
    2 points
  5. Ово је занимљиво од данас: Изјава министра Грлић Радмана: Што се тиче Србије, једно су грађани, а друго је Вучић и његова политика која мора одлучити на којој ће столици седети, неудобно је седети на две столице. Он не би требао имати велику дилему. Вучић може бити трабант и сателит Русије, али неће се допустити утицај Руса или други малигни утицаји који би нарушили стабилност Западног Балкана. Реаговање Вучића: - Хрватски министар не само да се брутално меша у унутрашње ствари Србије, већ по обичају лаже и вређа српски народ и прети грађанима Србије. Грлић-Радман је једно у праву, можда сам ја нечији трабант, можда и "вартбург", можда и "фића", али никада нисам био ничији потрчко и слуга, што се за Грлић-Радмана не може рећи. Да не идем далеко у прошлост, било би сувише болно... Реаговање Јованова: Тешко да било који хрватски министар може да разуме да Србија, а самим тим ни њен председник Вучић не седи ни на две, ни на три столице, већ само на једној. Својој. Српској. Тешко то може да појми неко ко је кроз историју седео на бројним и разним столицама, али никад на својој. Тако је и данас. Ни Грлић Радман не би са сигурношћу умео да објасни на чијој столици седи, јер му се премијер и председник јавно препуцавају ко од њих двојице седи на руској, ко на бриселској, а ко на некој трећој столици. Али опет не на сопственој! И тако ће бити заувек, јер им седење на туђој столици више није случај, него правило, слика карактера и менталитета, тако да се и не поставља питање да ли ће и убудуће столица у Загребу бити туђа, већ само чија ће та столица бити, или, како би рекао велики Дучић: "Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме, Ко најбоље уме да ти командује?". Реаговање Вулина: Потомци усташа и када говоре о Русији, мисле на Србију. А пошто су Хрвати НДХ два пута добили од Немачке, 1941. године и 1991. године, они и не могу да разумеју да Срби своју државу нису добили ни од кога и да зато никоме не дугују ни ропску оданост, ни псећу послушност. Србија је одлучила да не изда браћу и да не уводи санкције Русији, то није седење на две столице, то је карактер и став, а Хрватска то тешко може да разуме, јер она нема браћу, има само газде.
    2 points
  6. Једино што се мења у овој земљи су датуми на календару у нашим кућама. Ништа друго. Све остаје исто или постаје горе из године у годину. Желимо да идемо на Марс, да стварамо цивилизације, али наша срца и душе су у паклу и његовој пустој тами. У свакој катастрофи једни окривљују друге и на крају је нико не плаћа осим жртава катастрофа. Живимо у земљи у којој имамо памћење као риба и из неког разлога све ће бити заборављено. Не волимо тзв. инфлуенсере, али не разумемо да, пратећи их, ви им дајете моћ, новац и, наравно, утицај. Друштвене мреже се баве њима само зато што објављују ретуширане фотографије и видео снимке својих приватних тренутака. Неки вређају политичаре, али ће пред солидним митом ћутати, па ће опет исти листић убацити у гласачку кутију. Не заборавимо да политичари, лекари и свештеници потичу из наших породица. Какве људе на крају желимо да рађамо и одгајамо? Људе који једу месо или људе који спасавају животе и грле људе? Причамо о цивилизацији, еволуцији, образовању и просперитету, а у исто време неки млади људи преноће на аеродрому да дочекују учеснике још једног ријалити програма, али када било који олимпијски шампион стигне у Атину, нема никог да му аплаудира. То показује какву будућност, културу и образовање желимо да стварамо. Не волимо систем, проклињемо га од јутра до мрака, али постали смо део њега, мали зупчаници у његовој машини, и не чинимо ништа да променимо ствари на боље. Неки људи мисле да само бројеви на њиховом банковном рачуну имају вредност. Неки људи све упропасте за новац. Ово самољубље уништило је многе. Зар не схватамо да ћемо на крају сви напустити овај живот и да се на то треба припремити, али уместо да будемо уједињени, једемо једни друге. Крчење шума је убиство. Тачка. Остало су јефтини изговори. Природа, животиње и људи су ланац у коме свака карика црпи живот из друге. Ако једна карика пукне, цео ланац пуца. Сви смо криви за ово што се дешава. Свако сноси неку одговорност за сваку несрећу и свако зло које се дешава око нас. Морамо да променимо правац као друштво и као човечанство. Наше самољубље постаће кавез у коме ћемо живети као живи мртви, пред лажним екранима, размењујући лажне емоције. Заборавили смо Бога, заборавили смо зашто смо створени и шта нам је сврха. Све што смо сачували из Јеванђеља су три речи „једите, пијте, веселите се“ (Лк. 12:19). Са ове три речи изградили смо друштво на песку себичности и удобности и видимо да се све руши и ништа не остаје. Живимо површно, не размишљајући ни за тренутак о „љубави, покајању, Христу“, а често заборављамо да друга особа није наш пакао, већ наш рај. Време је да речи „извини, хвала, волим те“ постану не само речи које излазе из наших уста, већ радње које долазе из нашег срца и постају живот! Време је да се од овог пепела креирају нове странице за нове генерације. Имамо обавезу и огромну одговорност. Нема више кукања, подлости и неодговорности! За ово нико није крив! Ја сам крив! Ту ћемо почети, ту ћемо исписати нове странице наше историје, јер иначе немамо наде за сутра. Добра ствар је што ће блиставе звезде ноћу увек бити ту. Неки ватрогасци, волонтери и многи неопевани хероји које само Бог зна, биће ту да нас подсете да ће у мраку увек бити звезда које нам показују пут ка небу и променама. Хајде да престанемо да причамо о промени, будимо промена, престанимо да причамо о нади, будимо нада, престанимо да причамо о хуманости и солидарности, и хајде да постанемо људи са великим "Љ" и онда ће се нешто променити. о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
    2 points
  7. Bilbija

    Избори у Србији 2023

    Koliko smo retardirani mu balkan i majki mila....Pazi sada imamo MM i Pravi Mi. Nema id dovoljno ni javni klizet da ociste ali imaju dve stranke. Koja grupa retarda.
    2 points
  8. Одрастање у породици у којој су родитељи емоционално незрели јесте заправо самотно искуство. Ти родитељи могу изгледати или се понашати сасвим нормално, бринући се за физичко здравље свог детета и обезбеђујући му оброке и сигурност. Међутим, ако не успоставе чрвсту емоционалну везу са својим дететом, код детета ће се појавити огромна празнина, тамо где је могла да буде истинска сигурност. Усамљеност услед осећања да сте невидљиви другима је фундаментална бол, једнако као и физичка повреда, само што се споља не види. Емоционална усамљеност је нејасно и лично искуство, које није лако приметити или описати. Можемо то назвати осећањем празнине, као да сте сами на свету. Неки људи су ово осећање празнине описали као егзистенцијалну усамљеност, али нема ту ничег егзистенцијалног. Ако то осећате, значи да потиче из ваше породице. Деца немају начин да идентификују недостатак емоционалне блискости у односу са родитељем. То просто није концепт којим располажу. Још је мање вероватно да могу да разумеју да су њихови родитељи емоционално незрели. Једино што имају јесте унутрашњи осећај празнине што је заправо начин на који дете доживљава усамљеност. Уз зрелог родитеља, дететов лек за усамљеност је да приђе родитељу и да осети нежност. Али уколико се ваш родитељ плашио дубоких осећања, можда сте остављени са нелагодним осећајем срама због потребе за утехом. Када деца емоционално незрелих родитеља одрасту, базична празнина и даље постоји, иако воде наизглед нормалан живот одрасле особе. Њихова усамљеност може да се пренесе и у зрело доба, уколико несвесно бирају везе које им не могу понудити довољно емоционалне повезаности. Она ће можда редовно ићи у школу, на посао, венчати се, одгајати децу, али за све то време ће их прогонити тај суштински осећај емоционалне изолованости. Док смо деца основа наше сигурности је емоционална веза са нашим старатељима. Родитељи који су емоционално ангажовани, пружају деци осећај да увек имају коме да се обрате. Ова врста сигурности захтева истинске емоционалне интеракције с родитељима. Емоционално зрели родитељи се скоро увек ангажују на овом нивоу емоционалне повезаности. Они су развили довољан степен самосвесности да могу бити комфорни са сопственим осећањима, као и са осећањима других људи. Још важније, они су емоционално прилагођени својој деци, примећују њихова расположења, и дочекују њихова осећања са интересовањем. Дете се осећа безбедно повезујући се са таквим родитељем, било да тражи утеху или да дели свој ентузијазам. Зрели родитељи чине да њихова деца осете да уживају у интеракцији са њима и да је у реду разговарати о емоционалним проблемима. Овакви родитељи имају динамичан и уравнотежен емоционални живот и обично су доследни у пружању пажње и интересовања за своју децу. Они су емоционално поуздани. Родитељи који су емоционално незрели, с друге стране, толико су заокупљени собом, да не примећују унутрашње доживљаје своје деце. Поред тога, они обезвређују осећања, плаше се емоционалне блискости. Неугодно им је када је реч о њиховим сопственим емоционалним потребама, те стога не знају како да пруже подршку на емоционалном нивоу. Такви родитељи могу постати нервозни и љути ако се њихова деца узнемире, кажњавајући их уместо да их утеше. Такве реакције гасе дететову инстинктивну потребу да потражи подршку, затварајући врата емоционалном контакту. Ако један или оба ваша родитеља нису били довољно зрели да вам пруже емоционалну подршку, као дете сте могли осетити ефекте те ускраћености, али не и нужно знати шта није у реду. Можда сте помишљали да је осећај празнине и усамљености ваше приватно и необично искуство, нешто што вас је чинило другачијим од других. Као дете нисте имали никакав начин да знате да је тај осећај празнине нормалан и универзалан одговор на недостатак адекватне људске подршке. “Емоционална усамљеност” је израз који већ сугерише решење, а то је да осетимо интересовање друге особе за оно што осећамо. Ова врста усамљености није чудно или бесмислено осећање; она је предвидљив резултат одрастања са недовољно доживљене емпатије од стране других. Да бисмо заокружили овај опис емоционалне усамљености, погледајмо приче двоје људи који се јасно сећају овог осећања из детињства и добро га описују. Ево како је мој клијент Дејвид одговорио кад сам прокоментарисала да ми је одрастање у његовој породици одисало усамљеношћу: “Био сам много усамљен, као да сам био потпуно изолован. То је била чињеница мог постојања. То се чинило нормалним. У мојој породици сви смо били одвојени једни од других, сви смо били емоционално изоловани. Живели смо паралелне животе без додирних тачака. У средњој школи ми се често у мислима јављала слика како плутам по океану, а око мене нема никога. Такав је осећај био код куће.” Ронда се присетила да је осећала сличну усамљеност када је имала седам година, када је с родитељима и троје старије браће и сестара стајала поред камиона за селидбе испред њихове старе породичне куће. Мада је технички била са својом породицом, нико је није додирнуо, и она се осећала као да је потпуно сама: “Стајала сам тамо с породицом, али нико ми није објаснио шта би та селидба требало да значи. Осећала сам се сасвим сама, покушавајући да схватим шта се дешава. Била сам с породицом, али нисам имала осећај да сам с њима. Сећам се да сам била исцрпљена, да сам се питала како ћу се носити сама са тим. Нисам осећала да могу да постављам било каква питања. Били су ми потпуно недоступни. Била сам превише узнемирена да бих поделила ишта са њима. Осећала сам да је на мени одговорност да се изборим са свим тим.” Ова врста емоционалног бола и усамљености представља заправо здраву поруку. Узнемиреност коју су осећали Дејвид и Ронда заправо је била порука да им је био преко потребан емоционални контакт. Али пошто њихови родитељи нису примећивали њихова осећања, све што су могли било је да своја осећања задрже у себи. Емоционална усамљеност је толико узнемирујућа да ће дете које је доживљава урадити све што је потребно да успостави неку врсту везе са родитељем. Ова деца ће можда научити да туђе потребе стављају на прво место као накнаду за успостављање неког односа. Уместо да очекују да ће им други пружити подршку или показати интересовање за њих, она могу преузети улогу помагања другима, убеђујући све око себе да имају мало својих емоционалних потреба. Нажалост, ово тежи стварању још веће усамљености, с обзиром на то да прикривање најдубљих потреба спречава истинско повезивање са другима. На срећу, кад једном почнете да слушате своје емоције уместо да их потискујете, оне ће вас водити ка стварној вези са другима. Познавање узрока своје емоционалне усамљености први је корак ка проналажењу односа који ће вас испуњавати. ~ из књиге "Одрасла деца емоционално незрелих родитеља" Линдси Гибсон https://www.facebook.com/beleskesapsihoterapije/?ref=py_c
    2 points
  9. Христос је наш Отац Који нас познаје као нико други. Не заборавимо то. Нема смисла бити лицемер, лагати, бити фарисеј пред својим Оцем. Како можете преварити свог Оца, пошто вас је он родио и савршено вас познаје? Много пута улазимо у однос са Христом покушавајући да Му покажемо да смо више од других људи, покушавајући да одиграмо нешто што нисмо пред Оним који нас интимно познаје и који нам је пребројао длаке на глави. Нема смисла… Ми Га не познајемо. Много пута ово сазнање изазива страх, можда зато што осећамо да имамо контролу, а онда морамо да преузмемо одговорност и доносимо одлуке. Али хајде да заобиђемо тај страх, бесмислен је. Загрљај Христов је лука исцељења. У овом животу тражимо да Га упознамо не као идола или филозофа, већ као однос у процесу исцељења. Бесмислено је било шта скривати под велом религиозности или псеудо-пијетизма. Бог не жели велике речи, само "Исусе, збуњен сам, потребан Си ми" „Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема; А који држи ријеч његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство; по томе знамо да у њему јесмо.Онај који говори да у њему пребива, дужан је да као што Он поживје и сам тако живи.“ (1. Јованова 2:4-6). Када упознамо Христа, наша срца се претварају из ноћи без месеца у сунчан дан. Много пута показујемо спољашњу религиозност да бисмо се осећали добро и да бисмо били „добри црквени људи“, али шта се дешава у нама? Да ли смо размишљали о томе? Не долазимо Христу да покажемо нешто, да Му угодимо, него да Му се принесемо и Он ће нас исцелити. Много је наше браће који граде цркве и мисле да су на тај начин средили свој однос са Богом, али никада нису ушли у своје срце. То је као да стално доносите поклоне лекару, али никада не узимате лекове који вам је он преписао за вашу болест. Бог тражи нас, наше грехе, без „зашто“ и „зато“. Као што јесмо. Зато у исповести Он не тражи много празних речи, већ само неколико покајничких речи натопљених сузама. „Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Ти, Боже, нећеш презрети“ (Пс. 50). Бог једноставно тражи од нас да дођемо к њему и ништа друго. „И ово је смјелост коју имамо према њему да нас послуша ако што молимо по вољи његовој." (1. Јованова 5:14). Ово је довољно… Колико пута кажемо другима: „Знаш ли ти ко сам ја?“! Али када ово кажемо Христу, стављамо тачку: „Господе, ти знаш ко сам ја“. Иди на исповест, брате, и реци: „Одврати лице своје од греха мога и избриши сва безакоња моја“ (Пс. 50,11). И са чежњом се помолимо: „Чисто срце створи у мени, Боже, и обнови дух прави у мени“ (Пс. 50,12). о.Спиридон Скутис https://www.bogonosci.bg
    2 points
  10. "Драго моје унуче, Не бих желео да ово писмо звучи превише поучно, да ти причам о љубави према комшијама, домовини, човечанству и слично. Не би ти ово ни слушао (већ си пунолетан, а ја сам престар), јер се систем вредности толико променио да моје препоруке можда нису ни одговарајуће. Дакле, желим да ти дам само један савет који ти може бити од користи сада када користиш паметне телефоне. Нећу ти рећи да не користиш телефон из страха да не зазвучим као глупи старац. И сам користим мобилни. Желео бих да разговарам о болести која је погодила твоју генерацију и ону пре тебе, која већ студира на универзитетима. Говорим о губитку памћења. Истина је да ако желите да знате ко је Карло Велики или где је Куала Лампура, само кликнете на дугме и одмах све сазнате са Интернета. Урадите то када вам је потребно, а онда ту вест сачувате, ако вам затреба за школу, рецимо. Лоша вест је да схватање да рачунар може у било ком тренутку одговорити на ваше питање, одвраћа вас од идеје да нешто запамтите. Овај феномен се може упоредити на следећи начин: сазнање да аутобусом или аутомобилом можете увек да идете из једне улице у другу, особа одлучује да више не хода. Али ако престанете да ходате, претворићете се у особу која је присиљена да се креће у инвалидским колицима. Ох, знам да се бавиш спортом и да знаш како да набилдујеш тело, али назад на мозак. Мозак је попут мишића на ногама. Ако престанеш да вежбаш, постаће млитав и претворићеш се у идиота. Поред тога, сви ризикујемо да развијемо Alchajmera у старости, а један од начина да избегнемо ову невољу је тренирање памћења. Ово је мој рецепт. Свако јутро научи кратку песмицу, као што смо на то били принуђени када смо били деца. Можеш да закажеш такмичење са пријатељима. Ако не волиш поезију, онда запамти састав фудбалског тима, али мораш знати играче не само оног тима за који навијаш, већ и играче других тимова, као и њихове претходне композиције. Такмичите се у сећању наслова књига које сте прочитали. Да ли се твоји пријатељи сећају како су се звали мушкетири из филма и књиге "Три мускетара"? Ако не желите да читате књигу Три мускетара (онда не знате шта губите), играјте сличну игру са књигом коју сте прочитали. Изгледа као игра, али и јесте то игра, али видећете како вам је глава испуњена ликовима, причама и свим врстама успомена. Запитајте се зашто се рачунар некад називао електронским мозгом. То је зато што је замишљен по моделу нашег мозга, с тим што је наш мозак далеко моћнији и бољи. Мозак је рачунар који је увек уз вас, његове могућности се проширују као резултат вежбања, док ваш рачунар губи брзину након дуже употребе и треба га заменити већ након пар година. А ваш мозак вас неће издати и до 90 година, а са 90 година, ако га вежбате, памтиће више него што се сећате сада. Такође, бесплатно! Затим постоји историјско сећање, које није повезано са чињеницом твог живота или са оним што си прочитао. Она чува оне догађаје који су се догодили пре твог рођења. Данас, кад идете у биоскоп, морате доћи на почетак филма. Када филм почне, као да вас све време воде за руку, објашњавајући шта се догађа. У моје време у бископ сте могли да уђете било када, чак и усред филма. Многи догађаји су се већ догодили пре вашег доласка и ви сте морали брзо да "похватате конце". Ако би вам се филм свидео, могли сте да га гледате поново. Родио сам се у време када је било важно да знам и разумем то што се догодило пре мене. То је било неопходно како бих боље разумео догађаје данас. Данас би школа требало да вас учи да памтите шта се догодило пре вашег рођења, али нисам видео да то чини како треба. Разне анкете показују да данашња омладина, чак и универзитетска, рођена 1990. године, не зна, а можда и не жели да зна шта се догодило 1980. године, камоли шта се догодило пре 50 година. Узмите у обзир да памћење можете тренирати не само уз помоћ књига и часописа, већ и уз помоћ Интернета. Интернет је користан и за истраживање историје, не само за ћаскање са друштвом. Како су диносаурси изумрли? Како се звао предак бика? Пре стотину година више је било тигрова него данас, зашто? Ко је био други папа у историји? Када је створен Мики Маус? Могао бих да ова питања нижем бесконачно и све би то биле сјајне теме за истраживање. Све ово се мора запамтити. Доћи ће дан и остарићеш, ако све ово сазнаш и упамтиш, осећаћеш се као да живиш хиљаду година. А твоји пријатељи који не истражују, не читају и не памте, живеће само један мали, кратки, бедни живот." https://stil.kurir.rs/lifestyle/zanimljivosti/217047/pismo-umberta-eka-unuku-morate-da-procitate?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1FyA-lbNfDOKRfoqvb-EbQdT97pAxP_aO2_pVUccFjxru-MbudEruvCTc
    2 points
  11. Разлог за брак није рађање, јер би се у супротном тражило медицинско мишљење од лекара да би се издале дозволе за брак - рађање је последица. Ту се сад јављају се бројна питања, као на пример - како се нови пар осећа због чињенице да ће донети дете на свет, желе ли родитељи да дају живот свом детету или једноставно желе да кроз дете дају смисао свом животу, јер се међусобно не подносе. Дете може да функционише као продужетак њиховог живота и уместо да негују личност детета, они могу желети да кроз дете унапреде сопствену личност. Родитељи се често жале да их дете не слуша. Али - да ли ми њега слушамо? Да ли обраћамо пажњу на његова питања, његове стрепње? Да ли умањујемо сваку његову потребу, угушимо свако његово питање ? Да ли нас занима његов духовни живот, раст и образовање? Зашто већина родитеља не познаје своју децу?' Родитељи морају ући у њихов свет са емпатијом, понизношћу и љубављу. Бриге њихове деце треба да постану њихове молитве. Они треба да буду лука и светионик њихових живота, да искуствено живе са својом децом. Нека несугласице и неуспеси и ударци живота постану степенице ка успеху и духовној плодности. Према светитељима, сваки притисак на децу ће донети супротне резултате. Не треба их убеђивати, већ инспирисати својим искуством и примером. Начин на који родитељи говоре ће утицати на децу. Поштовање, љубав, послушност, најбоље се надахњују, а тешко их је поучити сувим речима. Једна је ствар радити нешто из страха, принуде и обавезе, а сасвим друга преферирати вољу другог из љубави. На часовима, у игри, у спорту, деца од малих ногу треба да уче да се добра стичу трудом, муком, борбом, вежбањем, стрпљењем и истрајношћу. Добро је да науче да покушавају, да траже помоћ других, да се понизе, да буду поштовани и да изађу из себе, из индивидуализма и себичности. Дете ће научити како родитељ реагује на болест, ожалошћеност, тешкоће, лишавање и кашњење и учиниће све исто. За казну је довољан укор са строгим погледом или разговор. Насиље и бес не доносе никакво добро . Светост родитеља, са смирењем и молитвом, спасава децу али молитва мора бити јака и жива. Када се молимо са вером и стрпљењем, увек добијамо резултате, . Питање које се такође намеће је суочавање са променама. Ако деца изаберу нешто друго од онога што им родитељи сугеришу, онда се буне. Зашто? Да ли је дете неспособно? Због тога видимо револуције у породицама. Желимо да имамо разлога да га поседујемо. Родитељи треба да помажу деци да доносе одлуке о свом животу, а не да они одлучују уместо деце, да помогну деци у откривању њихових склоности и омогуће им да слободно доносе одлуке, да их не терају да им удовоље. У сваком случају, не постоји рецепт. Молитва и усклађивање њиховог живота у Христу, смирењу и љубави је једини пут. Плод тога биће пример из кога ће деца кроз живот делити духовно здравље и благодат. Она нису наша, она су Божија, а ми смо њихови сапутници. Ако се дете од малена учи да размишља на прави начин, онда је оно већ стекло велико богатство. о. Спиридон Скоутис https://www.orthodoxianewsagency.gr
    2 points
  12. Црква оглашава приближавање Великог поста и позива нас да се за њега припремимо много пре његовог почетка. Карактеристична одлика православне богослужбене традиције да се сви велики празници и периоди – Васкрс, Божић, Велики пост, итд. – унапред објављују и „припремају“. Зашто? Због тога што Црква има дубоки психолошки увид у људску природу. Познајући наш мањак усредсређености, застрашујућу „овосветкост“ нашег живота, Црква зна да ми нисмо у стању да се брзо променимо, да одједном пређемо из једног духовног или менталног стања у друго. Зато, неколико недеља пре почетка Великог поста, Црква нам скреће пажњу на његову озбиљност и позива нас да размишљамо о његовом значају. Пре него што почнемо да држимо Пост објашњава нам се његово значење. Ова припрема се састоји од пет узастопних недеља које претходе Посту, свака је, кроз одломак из Јеванђеља који се у њу чита, посвећена неком од темељних аспеката покајања. Прва најава Великог поста бива у недељу у коју се чита јеванђељски одломак о Закхеју (Лк 19, 1-10). То је прича о човеку који је био пренизак да би видео Исуса, али је толико желео да га види да се попео на дрво. Исус је удовољио његовој жељи и отишао његовој кући. Према томе, тема ове прве објаве је жеља. Човек иде за својом жељом. Чак би се могло рећи да човек јесте жеља – ову фундаменталну психолошку истину о човековој природи препознаје и Јеванђеље: „Где је благо ваше“ – каже Христос – „тамо ће бити и срце ваше“. Јака жеља надвладава човекова природна ограничења; ако нешто страсно жели, човек чини ствари за које обично није способан. Иако је „пренизак“, човек надвладава и превазилази самога себе. Питање је само да ли ми желимо праве ствари, да ли је снага жеље у нама усмерена ка правом циљу, или је, по речима атеистичког егзистенцијалисте Жан-Пол Сартра, човек једна „бескорисна страст“. Закхеј је желео „праву ствар“, хтео је да види Христа и да му се приближи. Он је први символ покајања, јер покајање почиње поновним проналажењем суштинске природе сваке жеље: жудње за Богом и његовом правдом, за истинским животом. Закхеј је „пренизак“ – сићушан, грешан и ограничен – али његова жеља превазилази све. Она „приморава“ Христа да обрати на њега пажњу, она доводи Христа у његову кућу. То је, дакле, прва најава, први позив: наше је да желимо оно што је најдубље и најистинитије у нама, да признамо глад и жеђ за Апсолутним, која у нама постоји без обзира да ли ми то знамо или не и која нас, када одступимо до њега и одвојимо од њега наше жеље, заиста претвара у „бескорисну страст“. А ако желимо довољно дубоко и жарко, Христос ће одговорити." о. Александар Шмеман https://www.facebook.com
    2 points
  13. Јеванђеље нам говори о тешким стварима ...које остварују светитељи. Када сам први или други пут отишао на Свету Гору Атон, посетио сам руску келију у којој су живели грчки монаси, а међу њима и два кипарска монаха. Тада сам одлучивао да ли да останем на Светој Гори. Реч је о 1976. години када је Света Гора била потпуно одсечена од света, а на Кипру нису ни знали за постојање Атоса, јер смо, сећам се, морали да положимо пријемне испите да бисмо ушли у гимназију, а моје знање је било толико „обимно“, да сам на питање где је Христос рођен, у тесту написао: „На Светој Гори“ – уместо Витлејема. Зашто сам то написао? Сетио једне новогодишње песме о Деда Мразу и Светој Гори, тако нешто. Ови појмови су се спојили у мојој глави и написао сам: „На Светој Гори“. А када сам стигао тамо, почео сам да се двоумим да ли да останем тамо. И желео сам да останем, и плашио сам се да останем, јер сам стално размишљао: шта ће бити са мојом мајком, са Кипром?.. Мисао ми је говорила: „Шта ако избије рат на Кипру, а ја сам овде ?” Као да сам могао да спасем Кипар својим присуством... херој! Ето колико апсурда човек може да измисли! У подне смо се окупили на ручку, и такве су ми се мисли вртеле у глави. Али нисам желео, нисам могао ни да помислим да заборавим Кипар. Христове речи тако су тешке ...јер је тешко када ти кажу: „Остави све!“ Оставите мајку, оца, браћу, децу, њиве, куће, знање, све!“ Христос овде говори апсолутне ствари да нам помогне да престанемо да будемо слабићи и да постанемо живи и снажни људи. Иза сваког човека који иде за Христом крије се одрицање од много тога. Не можете следити Христа ако не одлучите да одустанете од нечега. Наравно, ако останете у свету, нећете морати да се одрекнете своје мајке, свекрве или свог шефа, или свих других, али ћете свакако морати да одустанете од ваше воље, ваше страсти, ваше себичности, ваша љубави према новцу, сладострашћа, љубави према слави... Један младић је дошао код нас са намером да се замонаши овде на Светој Гори. Одрекао се родитеља, одрекао се пријатеља, диплома, новца, али није могао да се одрекне својих албума са маркицама. Када је старац у својој келији видео гомилу албума, упитао га је: - А шта је унутра? - Маркице, Геронда. - Зашто си их донео овде? За шта ти требају? — Од детињства сам волео да сакупљам маркице. - Па добро, ако си их већ донео овде - а била је зима - онда ће бити погодни за ложење пећи! А он, јадник, пребледе, позелени, поцрвене и рече: - Ја не могу то да урадим. - Па, ако не можеш, онда их узми и иди! То је све! Старији нису имали другу реч. Отишао сам до момка и рекао му: - Па, зашто си оставио мајку, оца, браћу, а не можеш оставити ове маркице? А старешина је био категоричан: - Или их спали, или изађи! А кад ме је видео да му прилазим, додао је: "И неће их спалити нико други!" Нећеш их дати оцу Атанасију да их спали, него ћеш их сам спалити! Покушао сам да се заузмем за њега: - Па, зар није штета уништити тако лепе маркице? Геронда, тако их је тешко сакупио. Па добро, хајде да их не задржимо за себе, јер стварно, шта да радимо са њима у пустињи? Али сачувајмо их, можда дође неки младић који би се таквом поклону обрадовао. - Не! Сам ће их спалити! И тако се догодило. Ако нас сада слуша неки филателиста, бојим се да бисмо могли имати проблема. Али тамо, на Светој Гори, такве ствари се не цене. Христос помаже човеку да буде храбар ...да не би био кукавица, плашљив, половичан. Христос јасно каже: „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима.“ (Матеј 10:32–33). Ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. Милиони мученика који су претрпели неизмерне, нељудске муке, и то не само они зрелих година , већ и мала деца, девојке... Света Марина је имала 15 година, Света Варвара 16, Света Ирина је била млада, Свети Георгије 20 година, Свети Стефан такође 20. Или бебе. Свети Кирик је имао 3 године, Свети Валеријан 16 месеци, Цар га је узео од мајке и упитао: -Ко је прави Бог? Беба је одговорила: - Христ! Затим га је бацио са трона право на мермер, и беба је умрла. Свети мученик Цркве. А свети Кирик, дете, када су покушали да му кажу да Христос није Бог, удари владара, и он га баци право у огањ. Дакле, ове Христове речи испуниле су Цркву мученицима. А да су се одрекли Христа, шта би онда било? Шта ако си уплашен? Свету Варвару убио је њен рођени отац. Да се ова девојка, ова шеснаестогодишњакиња, одрекла Христа, шта би било? Наравно, изгубила би круну живота. Међутим, Бог јој је дао моћ, и, ма колико то изгледало чудно и невероватно, знај да се све то силом Божијом дешава. Бог даје човеку снагу. Када човек то жели, он прихвата моћ. А када не жели, не прихвата силу. Стога, када неки кажу: „Не могу“, не треба их критиковати. Добро, слажемо се: човек не може. "Желим али не могу!" Али то онда значи да наша воља није тако категорична, јер да смо заиста желели, онда би нам Бог дао моћ да радимо шта желимо. Највероватније не желимо колико је потребно, или постоје други разлози за које Бог зна. У сваком случају, Божијом силом човек иде за Христом на апсолутан начин. Као што сам већ рекао, ове речи немају буквалну примену у сваком случају, јер ће неко рећи: – Добро, добро, али шта је са нама, који се нисмо замонашили и живимо са мајком, оцем, децом, имамо њиве – шта ће бити са нама? Зар за нас заиста нема места у Царству Божијем? У ствари, Христос није ово рекао, Он је рекао: ко воли ове ствари „више од мене“. Ако волиш своју жену, мужа, децу, њиву више од Христа, онда си Га заиста недостојан. Сећам се једне мајке, сиромашне, чији је син одлучио да се замонаши. Дошла је, заплакала и рекла: - Ја сам крива! Водила сам га у цркву, водила сам га на исповест, ја сам крива што је отишао и замонашио се. Добро је што нисам ја крив, као што то обично бива. Али само помислите како човек може да гледа на ово. На крају крајева, ово значи да волите Христа само док вам Он служи. Кад хоћеш да те дете послуша, доноси добре оцене и буде паметно, да муж не иде код других жена, а жена не иде са другим мушкарцима, Христос ти је користан. Али ако ово добро дете поверује у оно што Христос овде каже и, на вашу несрећу, оде да то спроведе у дело, онда вам Јеванђеље постаје горко, и почињете да кривите Бога. Пошто су ме много пута оптуживали да сам испирач мозга - онда кажем: - Добро. Кад будем изведен пред суд, понећу са собом Јеванђеље и рећи: ако неко треба да се стрпа у тамницу, то је Христос. Шта је моја грешка? Да ли сам ја рекао људима да оду и постану монаси? Он је то рекао! Да, и ја се могу жалити на Њега, јер сам и ја жртва ( смех ) - а повешћу и мајку са собом ( смех ) - веровао сам у оно што је Христ рекао, отишао и урадио. Наравно, урадио сам само половину, јер остало још нисам завршио. Али барем сам направио прве кораке. Христос је рекао ове ствари, а не човек. Али знајте следеће: када се човек ослободи овоземаљских веза и највише воли Христа, а понављам, није да се одричете својих родитеља и њиве, него да их не волите више од Христа, и да Христос буде тај који одређује сав ваш живот – онда заиста можете живети у слободи Божијој. Тада, како каже Христос, „ко остави куће, или браћу, или сестре, или оца, или мајку, или жену, или децу, или земљу, имена Мога ради, примиће стоструко и наследиће живот вечни“ (Матеј 19, 27–30). Бог ће ти дати сто пута више. Ово је заиста велика реалност. Бог не лаже човека, Он је једини који га никада неће одгурнути, никада га неће издати или разочарати. Христос је веран Својим речима, а оно што је рекао потврђује се у највећој мери, тј. добићете не сто пута, него чак хиљаду пута више. И не само оно што сте у стању да разумете, већ и оне користи које су много веће – све то Бог даје човеку који из љубави према Њему савладава тежину овога света и исповеда Христа. Исповедање Христа се тиче свега, од најмањег до најсложенијег Почевши од тога да се прекрстите када седнете да једете, да носите крст, да би вас неко други питао да ли верујете у Христа, а ви бисте одговорили: „Наравно! Верујем!" Ово је признање. Ако вас неко пита да ли верујете у Христа, а ви макар и у шали кажете: „Не верујем“- изгубићете крштење. Ово је одрицање од Христа! По правилима треба поново да се миропомажете да бисте се вратили у крило Цркве. Има једна таква згода из житија светог Пајсија Великог. Његов ученик је отишао да прода своје рукотворине и срео неке Јевреје који су му рекли: - Христос није Бог. Да би их се отарасио, јер није имао жељу да разговара са њима, рекао им је: - Па, вероватно је тако како ти кажеш. Када се вратио назад, монах Пајсије Велики му рече: - Ко си ти? - Оче, ја сам твој ученик! — Мој ученик је хришћанин. А ти ниси крштен. Где је твоје крштење? Изгубио је крштење. Монах је то, благодаћу Духа Светога, схватио, и тада је био потребан велики подвиг и покајање да се благодат Светог Крштења врати, и ученик је поново примљен у Цркву. Дакле, исповедање Христа није шала: или исповедамо Христа и бићемо са Њим, или, ако Га се одрекнемо, то значи да смо одсечени од Њега. Ако желимо да се вратимо, мораћемо да се покајемо и поново примимо Потврду да бисмо поново били у Цркви. Овде је Реч Божија апсолутна. И то је за наше добро, да нам помогне да будемо разборити људи, озбиљни у односу са Богом, доследни и храбри, и да све своје поверење положимо у Христа. митрополит Атанасије лимасолски https://pravoslavie.ru
    2 points
  14. JESSY

    Да ли смо заиста сви криви свима?

    — Оче Димитрије, да кренемо од класике. Да ли смо заиста сви криви свима или је ово само уметничка метафора? — Мислим да горње речи Достојевског не треба схватити дословно. Руски класици у својим најбољим примерима заиста су прожети хришћанским православним духом. Али морамо да разумемо за шта смо заиста криви, а шта је ван наше области одговорности. Сама реч кривица у нашем народу је обрасла страховима и с правом се повезује са речју грех. Када чујемо ове две речи, јавља се осећај неминовности, неизбежности. У нашем менталитету, ови концепти су повезани са малодушношћу, депресијом и безнађем, иако на грчком „грех“ значи увреда, грешка, што, видите, звучи лакше. Требало би да постоји сећање на грех, али не би требало да постоји стални „осећај“ греха. Као што би требало да постоји сећање на смрт - сви ћемо једном умрети - али не би требало да постоје сталне мисли о смрти. Одговорни смо за сваку акцију коју предузмемо; ово је сећање на кривицу. Међутим, нема потребе да га носите кроз живот као барјак. — Савестан човек стално осећа кривицу пред Богом, родитељима, мужем или женом, осећање кривице му не даје мира. - Што се човек више удубљује у своју кривицу, у њему јаче звучи глас гордости, по речима светих отаца. - Какве везе има гордост с тим? - Ево какве. Човек не може да се помири са чињеницом да је слаб и да није свемогућ. Уместо да ради на својим грешкама и тражи од Бога помоћ, на шта нас Црква позива, он остаје сам са својом кривицом и непрестано кажњава себе. У старозаветна времена људи су своју тугу показивали ношењем пепела на глави. Али Бог није реаговао на спољашње знаке туге, већ је одговарао на искрено покајање. Опроштење Господње прослављено је речима Давидовим: "Обратио си ми плач мој у радост; растргао си врећу (жалости) моје, и опасао ме весељем." (Пс. 29,12 ) Осећај кривице својствен је свакоме од нас, али ако човек живи покајањем, ако је открио овај важан тренутак свог духовног живота, кривица неће овладати њиме. Истинско покајање омогућава да се ови окови збаце једном заувек. — Тешко осећање кривице остаје у души после смрти вољене особе, када се више ништа не може променити. Патите од тога што нисте на време препознали болест, нисте додали топлину и љубав, нисте рекли важне речи. Како живети са овим теретом? Како можете искупити мртву особу? - Слажем се са вама, ту се ништа не може учинити. Само да појасним: не можете живети без Бога. Особа не тражи помоћ, већ верује да мора сама да се носи са својим проблемом. Осећај кривице се вуче, спречава трезвено размишљање, и човек почиње да ужива у свом болу, својој кривици. Али треба се ослонити на Бога и радити на својим грешкама, о чему смо већ говорили. Почнимо да се радујемо и благодаримо Богу, престајмо да се бескрајно удубљујемо у своје грехе, и приближавајмо се Богу. Самокопање је бескорисна вежба. Не можемо искупити свој грех без Божије помоћи. И уз Његову помоћ прегазићемо све што нас мучи и прећи у Царство Божије. – Хајде, оче Димитрије, да се сетимо јеванђелског митара Закхеја. Осећај кривице пред људима које је увредио и опљачкао је учинио своје. Закхеј је увређеним људима надокнадио штету, а Господ је одобрио његов поступак. Дакле, осећање кривице може бити корисно. Може ли то постати мотивација за покајање, за тражење Бога? - Ово је пример трезвеног односа према суптилном инструменту - осећају кривице. Разборити разбојник је још упечатљивији пример покајања човека чија је кривица огромна. Видели смо како га је дубоко искрено покајање уздигло: И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају (Лк. 23,43 ). И за Закхеја је осећај кривице постао продор у други живот. Он побеђује себе и тиме се спасава. Покајање је веће од кривице. Кривица те једноставно упућује на бол: размисли о томе, човече, погледај шта није у реду са тобом, и пређи на покајање. — Зашто се дешава да нас исповедани грех ипак не напушта? Да ли осећај кривице постаје хронично стање? — Вера не треба да се заснива само на осећањима, то води у фанатизам. Када сензације превладају, важно је вратити се на пут разума. Хајде да се окренемо једној конкретној ситуацији. Родитељи нису успели да васпитају своје дете као достојну особу и сада пате, осећајући се кривим. Син моје блиске другарице има већ 50 година, а она и даље пати и осећа кривицу што није успела да га усрећи. Али све је радила из љубави, чак и када је погрешила. Одрасла деца су већ одговорна за свој живот пред Богом. Родитељи могу да дају подршку и савете, али не више од тога! Одрасла деца све важне одлуке у свом животу доносе сама. Сви родитељи би требало да ово имају увек на уму и то ће их вратити на тло здравог разума. Сетите се великих речи Светог Серафима Саровског: „Спаси себе, и хиљаде око тебе ће се спасти“. Ми спасавамо себе и само кроз то се спасавају наши најмилији. А ако будемо туробни ходали са сталним осећањем кривице пред својом децом, чему ћемо их научити? Само бескрајно и бесплодно самобичевање. - Оче Димитрије, како да нађемо средину да нас осећање кривице не савије до земље, а да сећање на кривицу остане? — Осећање кривице ни у ком случају не би требало да засени покајање. Покајање је једна од централних хришћанских врлина, а осећање кривице, сећање на грех треба да одведе хришћанина на покајање, на свету тајну исповести и ништа више. Не смете дозволити да постанете роб овог погубног осећања, које ће, по речима светог Игњатија Брјанчанинова, довести до још већег греха – малодушности. Господ увек тражи разлог и начин да нас оправда , а не да нас осуди. Запамтите ово. Свештеник Димитриј Вразовски https://www.eparhia-saratov.ru
    2 points
  15. JESSY

    Наш свакодневни успон ка Богу

    Браћо, кроз оно што ја називам „наш принос Богу“ можемо се свакодневно уздићи ка Богу и положити своје поверење у Њега; можемо комуницирати са Њим као пријатељ са пријатељем и тражити од Њега све. Тако Му предајемо своје животе и можемо Му причати о свом болу, својој жељи, својој муци, својој сумњи. Можемо да Му причамо о свом бићу, нашој жртви, па чак и о смраду нашег греха, који Христос мора да преузме на себе и очисти га. То је наше уздизање ка Богу, наш повратак Њему након што смо Га напустили; то је наше исцељење, наше опроштење, наше спасење — сва ова значења могу се сажети у реч „уздизање“ ( анафора ). Најбољи и најдиректнији начин на који можемо свакодневно – па чак бисмо рекли и сваког минута – да се уздигнемо ка Богу, јесте да изговарамо Исусову молитву. Све тешкоће и искушења кроз које је Црква прошла и који су је скоро расцепили, били су повезани са њеним настојањем да сачува ову молитву, која нас одмах чини боговима: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Сви знате ову молитву. Ви сте верујући људи и немогуће је да верник не зна ову молитву. Хајде да видимо због чега је она толико важна. Речи „Господ Исус“ употребио је апостол Павле у свом опроштајном говору презвитерима у Ефесу (Дела 20:24-25). Речи „Исус Христос“ користио је апостол и јеванђелист Јован, посебно у својим посланицама. Речима „Христос, Син Бога Живога“ апостол Петар исповеда да је Христос Син Божији (Мт. 16,16). Црква узима речи и обраћања ова три главна апостола и ставља их у наша иначе духовно нечиста уста. Стога су ове речи богонадахнуте и апостолске. Сада да догматски приступимо значењу речи „Господ“. Када кажемо „Господе“, исповедамо Христову божанску природу. Исповедамо да Христос никада неће недостајати у нашим срцима, иако у исто време Он у потпуности пребива на небу са Својим Небеским Оцем и Светим Духом. Стога је онај који улази у мене сав Бог; речју „Господ“ исповедам Његово божанство. А пошто сам ја тај који изговара молитву, Он је Тај који улази у мене, и онда постајемо једно. По учењу Цркве, пошто Христос пребива на небесима и ја сам са Њим тајанствено сједињен, сједињујем се и са Светом Тројицом. „Исус“ је Његово људско име. Када изговарамо ово име, признајемо да је Бог потпуно човек. Реч „Христос“ је име које указује на сједињење Његовог божанства и Његовог човечанства; ово име сведочи да је Христос Богочовек. Видите да са ове три речи одмах исповедамо да смо православни хришћани и да у нашим срцима нема ни трага јереси. Ова молитва је заправо молитва Православне Цркве. Недавно су и неке друге деноминације покушале да искористе ову молитву и да је учине својом, али знање и вера која им је потребна да то ураде нису део доктрине коју су изабрали. Хајдемо сада да размотримо молитву са антрополошке тачке гледишта. Зашто кажемо „Господе“? Јер, створивши нас по свом лику, Он нас је учинио и господарима. Стога, када кажемо „Господе“, ми показујемо да се молимо својом слободном вољом, да се свесно молимо. Такође показујемо да смо свесно згрешили и да се свесно кајемо. Реч „Исус“ сведочи о обнављању човека који је пао својом вољом. Показује пад човека, од кога је избављен Христом. Тада кажемо „Христос“ јер је као Богочовек Христос узео на себе наш пад, нашу смрт, тугу нашег срца и обновио нас за нови живот. „Господ“ је име Бога у Старом завету. „Исус“ је име Христа, нашег истинитог Бога, у Новом Завету. Реч „Христос“ се у Новом завету користи углавном после Вазнесења Христовог. Стога, речима „Господе, Исусе Христе“ обухватам целокупну историју наше Цркве у једну фразу и постајем део живота Старог и Новог Завета и Цркве. Ова фраза сведочи о постепеном откривању Христа у историји. „Господ“ је најлепша химна, „Исус“ је најдивнији облик захвалности. Чак и када бисмо изговорили милион других речи захвалности, ниједна од њих не би се могла поредити са овом речју. „Христос“ је наша теологија. Овим именом исповедамо Његово човечанство и Његово божанство. „Помилуј“ је наша молба Његовој нествореној енергији. А додатак „грешник“ је наше исповедање пред Њим. Пророк Данило каже: „Клањам се пред светим храмом Твојим и хвалим име Твоје за милост и истину Твоју, јер си узвисио реч Своју изнад свега имена Свога“ (Пс. 137,2). Ово је милост Божија, ово је Његово божанство. Дошло је време да схватимо значење Давидових речи! Са овом молитвом која испуњава цео свет, израз који користимо је заиста истинит: „Светлост Христова све просветљује“. Светлост Христова сија свуда. Где год да изговоримо молитву, оно је испуњено светлошћу, а у овој божанској светлости и ми постајемо светлост. То јест, постајемо престо Божији, јер нас је Он сам посетио. И Дух Свети постаје неодвојив од нас од тренутка када почнемо да изговарамо ову молитву. На тај начин можемо да комуницирамо са Богом током целог дана. Ако то не чинимо, осећамо се празно. Молитвом славимо Христа, узносимо се на небо, учествујемо у Његовој слави и у Његовом присуству. А пошто Христос обитава у Светој Тројици, тако и ми обитавамо у Светој Тројици. С друге стране, када изговарамо молитву, налазимо се у јединству са Оним који је у свему, стога се и сједињујемо са свиме. За оно кратко време када кажемо „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“, живимо пуним животом – земаљским и небеским. Ми превазилазимо време и улазимо у вечно царство. Ми улазимо у Царство Божије са силом олујног ветра (уп. Дела 2,2), и Царство улази у нас (уп. Лк.17,2). Као да смо се укрцали у огњена кола пророка Илије и путујемо ка невидљивом Богу Који обитава на небесима. Пењемо се у овој пламеној, сјајној кочији и улазимо у светла пребивалишта Божија (уп. 2 Сам. 2,11). Када изговарате молитву, постајете светлост, постајете бог. Хватате се за Онога који је неухватљив и тако постајете чистилиште Старог Завета (Изл 25:17-22; Рим. 9:5), принос Новог Завета (Рим. 10:12) и олтар Откривења (Откр. 6:9). Када изговарамо молитву, из нашег срца извиру духовна светлост и миомирис. Одмах осећамо присуство Бога и повезујемо се са Духом Светим. Ми постајемо Исусова радост, а Христос постаје наша радост. Као што „у Њему обитава сва пуноћа Божанства телесно“ (Кол. 2,9), тако кроз молитву, која испуњава наше биће Христом, ова пуноћа Божија обитава у нама. Браћо моја, молитва је веома лак начин да бисмо могли да се узносимо ка Богу свакодневно и из минута у минут. То је једноставна алатка, али је истовремено продорна и узвишена. Она је прожимајућа као што је Бог прожимајући, и онолико узвишена колико је Он узвишен! Молитвом се одвајамо од земље, јер нисмо земаљски прах, него деца Божија. Молитвом постајемо способни да живимо литургијски позив: „Подигнимо срца своја Господу“, постајемо способни да закорачимо на Свету земљу срца наших, на Синај срца наших, где су ноге Бога и Исуса Христа некада ступиле. Да ли се сећате када су јерусалимски свештеници и левити питали светог Јована Крститеља: „Ко си ти? Можда си ти Христос?“, одговорио је: „Ја нисам Христос (...) али постоји Један међу вама кога не познајете. Он је онај који долази после мене, који је претходио мени.” (Јован 1:19-20, 26-27). Има Један међу вама, рече им, Кога не познајете, али ћете се уверити да је Он Христос. Он је Бог, Који је рођен пре мене, јер је Он Син Божији, Који је био нестворен физички у свом божанству, а рођен је у телу у свом човечанству. Ви Га не видите, али „овде стоји Онај кога не познајете“. Сетимо се Господа и поменимо име Његово изговарајући молитву. Такође, не заборавимо да чак и ако смо у паклу, Он је у нашој средини, иако Га не видимо. Он је наш истинити Бог, Кога су свети видели и Кога ми доживљавамо у себи. Иако сам се трудио да о овој теми говорим што једноставније, она је ипак крајње теолошка. Наравно, нисмо у стању да разумемо све богословске нијансе, али наша душа може да се загледа у њих и наш ум полако и постојано почне да их схвата, посебно ако их испитујемо. Вера се не може стећи знањем, нити разумевањем; међутим, наша духовна чула то могу осетити. Стога, колико год да је ова тема тешка, она је наша тема. Као што је дете у материци наше дете, тако је и наш лични однос према Богу наша лична ствар, наш сопствени живот, који се рађа у утроби Бога, Оца нашег. архимандрит Емилијан Симонопетриски https://www.bogonosci.bg
    2 points
  16. Вукашин

    Избори у Србији 2023

    Ако Вучић пристане на ове предлоге из резолуције, има да прође као Милошевић.
    2 points
  17. Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua
    2 points
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао је и благословио неколико хиљада деце у суботу 3. фебруара 2024. године у храму Светог Саве на Врачару, на традиционалном великом Светосавском сабору ученика београдских Основних школа. У присуству викарних Епископа Његове Светости, ремезијанског Стефана, новобрдског Илариона, хвостанског Алексеја, јегарског Нектарија и липљанског и војног Доситеја, програм су водили драмски уметници Слобода Мићаловић и Виктор Савић, а песмом су догађај увеличали хорови Храма Светог Саве и Богословије Светога Саве. Сви сабрани, деца, родитељи, наставници, верни народ, викарни Епископи, свештеници и појци су заједно са својим Патријархом произнели молитву Господњу - Оче наш, а потом су сви заједно, са хоровима Светосавског храма, отпевали и Химну Светоме Сави. У топлом слову које је уследило, Патријарх Порфирије је изразио своју велику радост поводом овог сабрања и сусрета, поучивши дечицу да је љубав коју је Свети Сава имао према Богу и своме роду - "оно што и нас уједињује, што нас доводи овде у Храм и оно што нас чини да се можемо звати децом Светога Саве". Патријарх је подвукао да је "најважније да знамо да треба једни друге да волимо". Треба знати рећи "извини" али и опростити другоме, нагласио је Патријарх и истакао да "немамо већег пријатеља од Бога", али исто тако да знамо да је Свети Сава са нама и да му упутимо молитву коју ће он проследити Богу. Чувајте љубав једних према другима и "увек ћете имати радост и лепоту и мир у срцу" закључио је Његова Светост. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: Извор: Радио "Слово љубве"
    2 points
  19. Наша Црква се већ дуго залаже за бољи однос државе према верској настави. Чак је и патријарх Порфирије изјавио: „Осећам да је потребно уложити још много труда и напора како би верска настава била адекватно унапређена, а за то су нам потребни помоћ и добра воља свих.” Најпре треба подсетити на чињеницу да је конфесионална верска настава, која је заступљена у нашим школама, најраспрострањенији облик верске наставе у Европи. Њено организовање и остваривање претпоставља висок степен сарадње државе и Цркве, тојест релевантних државних институција и традиционалних Цркава и верских заједница. Верска настава, дакле, не само да не укида начело секуларности државе већ, напротив, представља непогрешиви показатељ стварног степена демократичности друштва. Наше прилике, нажалост, сведоче да је статус верске наставе данас много тежи него пре готово четврт века, када је она враћена у наш образовно-васпитни систем. Верска настава је, захваљујући нетранспарентним и незаконитим акцијама Министарства просвете, изгубила статус редовног изборног предмета и сведена на једва толерисани, у суштини нежељени статус „наставног програма” ван редовне наставе, укинута је обавезност њеног представљана родитељима и ученицима, укинута је могућност транспарентног избора верске наставе, као и права да се у току једног образовног циклуса избор промени. Нажалост, нису ретки случајеви да ученици, упркос њиховом избору верске наставе, буду пребачени на грађанско васпитање (глупљи назив за алтернативни предмет није могућ, а није тајна ко га је измислио). Упоредо са тим, непрестано се, на различите начине, све до овогa часа, опструише рад Комисије Владе Републике Србије за Верску наставу у школама, тела које је надлежно за наставне курикулуме, уџбенике и помоћна наставна средства, али и за сва друга питања у вези са Верском наставом, чији сам и први и други („реизабрани”) председник, али чију седницу нити заказујем нити имам намеру да закажем док Влада Србије не престане да се понаша као непосредна наследница титовске „Верске комисије”. Уместо да данас, после две деценије, улажемо заједничке напоре да се престане са дискриминацијом веронауке и реши радно-правни статус вероучитељâ, питања које је после враћања верске наставе у наше школе остало отворено, ми смо у ситуацији да се поново боримо за елементарно право родитељâ и ђакâ на избор верске наставе. У ситуацији смо да је у Србији ђацима православне вере ускраћена могућност коришћења уџбеникâ на часовима веронауке које је Црква припремила у складу са својом законском обавезом, истих оних уџбеника православне веронауке које већ годинама користе њихови вршњаци, православни Српчићи, у Републици Хрватској. Истовремено се путем квазинаучних измишљотина, кроз уџбенике биологије и социологије, чије су садржаје одобрили (у чије име?) надлежни државни органи, ђацима отворено и званично пласира идеологија и пракса хомосексуалности и трансродности. То је права слика стања вапијуће дискриминације у које је данас доведена верска настава, а сву одговорност за то носе и сносе Министарство просвете и остале надлежне државне институције, као и појединци који се, како сте тачно приметили, оглушују на апеле за сарадњу које су више пута јавно упутили Патријарх српски Порфирије и сви челници традиционалних Цркава и верских заједница у Србији. С обзиром на све отвореније и све бруталније притиске идеологије хомосексуализма и трансродности, којима су изложени готово сви образовни системи у такозваном западном свету, а који се намећу из глобалистичких центара моћи, уверени смо да ће у будућности статус конфесионалне верске наставе у просветном систему бити директан показатељ спремности наше државе да води самосталну образовно-васпитну политику уместо да буде послушни „извођач радова” за рачун декадентне, перверзне и антихришћанске глобалистичке „елите”. Подсећам: Србију од нестанка неће спасти десетак или двадесетак нових тенкова и хеликоптера, иначе са државног разлога итекако потребних, али ће је спасти вера, култура и традиција, тај незаобилазни свети идентитетски триптих. У вези са тим, дужност ми је да ваше читаоце подсетим на чињеницу да је 2018. године Национални просветни савет Републике Србије, изменама и допунама кровног закона из области образовања, дерогиран тако да су му одузете ингеренције над наставним курикулумима. Другим речима, образовно-васпитна политика, која треба да је политика дугорочних одлука и да представља стратешки ресурс једне државе, предата је у надлежност кабинета тренутног министра просвете, често погрешног човека на погрешном месту и у погрешно време. Нова улога и стварни значај Националног просветног савета Републике Србије посведочени су летос, када је овај орган, месец дана после званичног увођења у школе програма Вредности и врлине, питан за мишљење о њему, о програму којим се, после злочина у основној школи „Владислав Рибникар”, сигурно највеће трагедије у нашој новијој историји, спроводи стратешки заокрет и школи враћа васпитна улога. Напослетку, још два горка питања влади Србије: кога су питали да ли, поред постојеће веронауке и алтернативног предмета, треба уводити „неевропски” предмет Вредности и врлине (вредности и врлине као појмови, нарочито врлине, не постоје у ЕУ-агенди), а посебно, кога су питали за сагласност – или бар за мишљење – о својој одлуци да тај предмет могу да предају наставници разних струка, а да је само теолозима забрањено да га предају? O tempora, o mores! Извор: https://pravoslavlje.spc.rs https://eparhijabacka.info/2024/02/02/vladika-backi-irinej-posle-dve-decenije-ponovo-se-borimo-za-elementarno-pravo-roditelja-i-djaka-na-izbor-verske-nastave/
    2 points
  20. https://spc.rs/patrijarh-porfirije-razgovarao-sa-prof-gideonom-grajfom/ У потпису фотографије: "С љубављу епископу пакрачком Јовану".
    2 points
  21. Ćiriličar

    Избори у Србији 2023

    Оно кад Дачић удари границу на са КиМ, испредаје све а не добиј еништа нити годинама тражи да ишта добије, а изнова и изнова даје како би био на власти и узимао кредите - и онда на Пинк-у или код Мариће "опали" по Цркви, како је Црква неактивна, флегматична ка КиМ. К'о циго кад се деле поклони: Ко 'оће ово? ЈА! Ко 'оће ово? ЈА! А кад дође - ко оће мотику? А циго - Узимајте људи, нема смисла да ја узмем све!
    2 points
  22. JESSY

    Духовни живот и индивидуализам

    Неуспеси у нашим животима су неизбежни. Сви ми не успевамо у нечему, без сумње. На тесту у школи, на послу, у вези. Међутим, важно је да се не замрзнемо пред својим неуспехом, већ да га прихватимо и превазиђемо, да прихватимо своју инфериорност. Није лоше бити несавршен и признати то. Лоша ствар је када си такав, а мислиш да ниси, или када, увидевши своју инфериорност, паднеш у очај, несрећу, безнађе. У духовном животу све има своју улогу. Чак и оно што мислимо да нам је нашкодило, сигурно нам је донело и добро. Тако долазимо до великог питања духовног живота и индивидуализма, о индивидуалистичком приступу духовном животу. То је губа која нас једном зарази и не жели да нестане. Зато многи не могу да поднесу ни један сопствени пад, јер духовни живот гледају кроз призму свог непогрешивог индивидуалног искуства, а не из перспективе самодаривања и заједништва међу појединцима, праштања и узајамности. Долази до замене православне духовности индивидуалистичком религиозношћу. Верујемо да ћемо победити грех тако што ћемо се очајнички држати своје потраге за самодовољношћу и индивидуалном сигурношћу, моралним признањем и друштвеном афирмацијом. А ми само успевамо да доследно и постојано следимо правила, што је на ивици апсурда. Ми водимо битке за стицање врлина, а не за Христа. Боримо се да докажемо другима да смо добри и врли, али се истовремено свађамо са оним ко се усуди да нам изнесе примедбу. За нас други нису сапутници на путу спасења, већ објекти да улепшају наш индивидуалистички живот. Мислимо да се издвајамо од осталих; да смо другачији; да нисмо као „други људи“; да на крају крајева не требамо ми њих, него они нас. Други су, међутим, кључ нашег спасења. Нема духовног живота без везе са другима, без везе са Богом. Јер, ако се према људима односимо као према предметима за личну употребу који обезбеђују нашу личну удобност, тако се односимо и према Богу. Видимо да се у Цркви испољава тајанствена међусобна повезаност између личности. То је начин постојања Бога и Његове Цркве. Отац, Син и Свети Дух коегзистирају у онтолошкој љубавној узајамности. Зато у Цркви сви ступамо у односе једни са другима. У Цркви је послушност доказ међузависности и међусобног прожимања, заснованог на смерном и пожртвованом духу. Наш однос према другима одвија се не по вољи неке спољашње принуде, већ у духу слободе крста по Христовом примеру. Духовни живот се мери по томе колико смо волели друге, колико смо се жртвовали за њих, колико смо се кајали, колико је Христос наш Женик, колико нам је ближњи брат. Духовни живот се не мери по томе колико смо пута ишли у цркву, колико смо свећа запалили, да ли смо девице, да ли нам је сукња до колена или до глежња. Духовни живот се не састоји од парола за морално усавршавање, сакаћење личности на олтару „објективног побожног живота“. Много пута се иза побожних маски крије мржња према грешницима, жеђ за неиспуњеним жељама и страстима, рађајући комплексе и неравнотежу душе. На тај начин „чиста савест“ хришћана постаје њихова егзистенцијална пропаст. У духовном животу слобода се изражава као љубав, а љубав као слобода. А све ово претпоставља односе, а не индивидуална достигнућа; заједнички пут појединаца од пропадљивог ка вечном, од земаљског ка небеском, од људског ка богочовечанском. Није битно да ли смо починили било какав грех, да ли смо окружени искушењима, све док нисмо сами. Када будеш сам, оправдаћеш свој грех, препустићеш се искушењу, покушаћеш сам да нађеш излаз. И врло често ће вас то одвести на погрешан пут или у ћорсокак. Тражити помоћ уопште није погрешно, већ је напротив, богоугодно.Зато Црква каже: Тешко ономе ко падне и нема никога да га подигне (Проп. 4,10), тј. тешко ономе ко остане сам, затворен у себи, не тражећи савета ни од кога. Пошто су нас други повредили, мислимо да је боље бити сам, потпуно сам. Међутим, ово је деструктивно за нас јер нас обезличава, искривљује нашу побожност и уништава сваку наду у боголичност. Бити особа значи бити у односу са другим. Простор за те односе је Црква и ту се одвија веза између личности – између живих и мртвих, грешних и светих, земаљских и небеских, малих и великих, знаних и незнаних, сједињених у Телу Христовом. И сви постају једна заједница, једно тело, један дух, једна душа. Сви постају Христос. Нико не пропада, нико није одбачен, нико се не одваја од других. Сви су обучени у исту братску љубав, сви се вежу вечно и непрестано у љубави. „Нека сви буду једно“. Једна особа. Један Христос по тројичном начину постојања. архим. Павлос Пападопулос https://www.bogonosci.bg
    2 points
  23. Бесплатни концерти класичне музике у Београду одржавају се редовно. Представљамо концерте током фебруара 2024. на популарним локацијама. Галерија Артгет (КЦБ, Трг републике 5) »»» Понедељак, 5. фебруар 2024. (20.00) Концерт пијанисте Василија Басараба Програм: Бетовен, Лист, Месијан. »»» Понедељак, 5. фебруар 2024. (21.00) Концерт пијанисткиње Ане Димитријевић Ана Димитријевић је студенткиња четврте године студија на Факултету музичке уметности у Београду, на одсеку за клавир, у класи Милоша Михајловић. Представиће се делима Баха, Хајдна, Шопена и Менделсона. »»» Понедељак, 12. фебруар 2024. (20.00) Ауторско вече Анте Гргина – дела за флауту Музиколошкиња др Соња Маринковић ће као модератор водити публику кроз свет Гргинових композиција. Кроз интерактивни дијалог између композитора и модератора, свака композиција биће детаљно представљена, истражујући инспирације, утицаје и композиционе технике које су обликовале сваку од њих. Дела ће извести флаутисткиња Александра Хорват и пијанисти Саша Свијић и сам композитор. »»» Понедељак, 19. фебруар 2024. (20.00) Концерт пијанисткиње Дине Хаџиомеровић Гошћа: Олга Малевић Ђорђевић, сопран Програм: Шопен, Рахмањинов »»» Понедељак, 19. фебруар 2024. (21.00) Концерт Гудачког квартета „Мераки“ Састав чине виолинисткиње Виолета Ћирић и Нада Шарковић, виолисткиња Ена Ваганек и виолончелисткиња Магдалена Матић. Извешће гудачке квартете Бетовена и Менделсона. »»» Понедељак, 26. фебруар 2024. (20.00) Концерт виолинисткиње Дарие Радић и пијанисткиње Јасмине Раковић Извешће виолинске сонате Хиндемита и Моцарта, као и остварења Крамба и Перта. »»» Понедељак, 26. фебруар 2024. (21.00) Концерт гитаристе Виктора Ђукнића Гитариста Виктор Ђукнић је добитник бројних нагарада на такмичењима у земљи и иностранству. Публици ће се представити делима оригинално писаним за гитару као и транскрибованим остварењима. Галерија САНУ (Кнез Михаилова 35) »»» Понедељак, 5. фебруар 2024. (18.00) Тара Костадиновић, виолина Уки Оваскаинен, клавир »»» Четвртак, 8. фебруар 2024. (18.00) Жуња Липановић, флаута Марија Синђић, флаута Зорица Павићевић, флаута Марко Богдановић, клавир Учествују: Марта Париповић, клавир Марија Милић, флаута Тијана Беговић, флаута Нина Перовић, флаута »»» Понедељак, 12. фебруар 2024. (18.00) Ања Оваскаинен, виолина Уки Оваскаинен, клавир »»» Понедељак, 19. фебруар 2024. (18.00) Доситеј Новаковић, кларинет »»» Четвртак, 22. фебруар 2024. (18.00) Ана Цветковић, сопран Младен Стефановић, клавир Драгош Холцлајтнер, клавир Владимир Стојнић, клавир »»» Понедељак, 26. фебруара 2024. (18.00) Јелисавета Зорић, виолина »»» Четвртак, 29. фебруара 2024. (18.00) Дина Марковска, флаута Драгана Раић, клавир Гуарнериус (Џорџа Вашингтона 12) Улаз је слободан уз обавезне резервације: [email protected] или 066/8028-368. »»»Уторак, 20. фебруар 2024. (19.00) Радио Београд 2 и Гуарнериус представљају циклус концерата „Сезона младих“ Ката Стојановић, виола Сања Четровић, клавир Магдалена Матић, виолончело Директан пренос на Радио Београду 2! Задужбина Илије М. Коларца (Студентски трг 5) »»» Понедељак, 5. фебруар 2024. (20.00) Београдске променаде Ансамбл VisAntiqua – Путовање старом Европом »»» Недеља, 11. фебруар 2024. (11.00) Београдске променаде Момир Дамјановић, клавир Програм: Бах, Рахмањинов, Лист, Чајковски »»» Недеља, 18. фебруар 2024. (11.00) Београдске променаде Катарина Ранковић, клавир Ауторске композиције »»» Уторак, 27. фебруар 2024. (20.00) Гала концерт: 25 година Међународног такмичења соло певача „Никола Цвејић“ Италијански институт за културу (Кнеза Милоша 56) »»» Четвртак, 1. фебруар 2024. (19.00) Концерт камерних ансамбала ФМУ »»» Четвртак, 8. фебруар 2024. (19.00) Концерт гитаристе Павла Филиповића Програм концерта обухвата композиције Доменика Скарлатија, Хоакина Родрига, Луиђија Лењанија, Вилијама Валтона и Франсиска Тареге. Народни музеј у Београду (Трг републике 1а) »»» Недеља, 4. фебруар 2024. (12.00) Концерт „Романтизам у клавирској музици руских и немачких композитора“ Публика ће имати прилику да чује дела различитог обима и расположења – од минијатура Петра Илича Чајковског и Александра Скрајбина до Шумановог капиталног дела „Крајслеријане“. Своје место на програму пронашла је и „Фантазија“ у д-молу В. А. Моцарта, која својим слободним карактером значајно одступа од уобичајених класичарских форми и приближава се романтичарском духу. »»» Недеља, 11. фебруар 2024. (12.00) Концерт младих пијаниста МШ „Јосип Славенски“ На програму су композиције од барока до кључних дела која се везују за XX век. »»» Недеља, 18. фебруар 2024. (12.00) Концерт „Фрагменти душе“ Пијанисткиња Далида Грмуша Марошон публици ће представити своје композиције. Њено стваралаштво највише је инспирисано класичном музиком и музиком за филм, што се огледа и у њеном опусу. »»» Недеља, 25. фебруар 2024. (12.00) Концерт „Камерна музика италијанских и француских композитора“ Камерну музику француских и италијанских композитора за флауту и харфу извешће флаутисткиња Драгана Величковић и харфисткиња Јелена Тутић. Студентски културни центар (Краља Милана 48) »»» Понедељак, 12. фебруар 2024. (19.00) Концерт студената виолине ФМУ »»» Понедељак, 19. фебруар 2024. (19.00) Концерт студената клавира ФМУ »»» Понедељак, 26. фебруар 2024. (19.00) Концерт студената катедре за дувачке инструменте ФМУ Установа културе „Стари град“ / „Пароброд“ (Капетан Мишина 6а) »»» Понедељак, 5. фебруар 2024. (19.00) Концерт камерног дуа „Сцриво ин венто“ »»» Среда, 7. фебруар 2024. (17.30) Интерактивни музички концерт за бебе и децу до четири године Трио Триангл из Чаробне фруле »»» Уторак, 13. фебруар 2024. (19.00) Концерт за клавир и кларинет Зерина Шаботић, клавир Тимур Муратовић, klarinet https://www.danubeogradu.rs/2024/01/besplatni-koncerti-klasicne-muzike-u-beogradu-februar-2024/
    2 points
  24. Ред пред иконом Умекшање злих срца испред Руске цркве на Ташмајдану
    2 points
  25. Може ли сва душевна и духовна питања човека решити само свештеник? Ако бисмо ми били анђели, тада не би имали потребу за лековима и лекарима. Али ми имамо тело, које је подложно болестима. Психичке болести се такође одражавају на болести тела. Код човека се појављује депресија, од које као резултат долази до нарушавања размене твари. Ми дајемо психотропне препарате да би се успоставила размена материја, лекарство је једним делом помогло да се превазиђе депресија. Наравно, лекови не решавају главни проблем, не чине човека више смиреним или да воле више Бога, али , тим ништа мање, умирују, скидају немир. Човек је већ способан за духовни живот и за психолошку помоћ, лечење. Сетите се Јеванђељске приче о слепом од рођења? Ко је крив? Он је погрешио или његови родитељи? Господ каже, да ни он, ни његови родитељи, него ради тога, да би се јавила Слава Божија. Тако и болести не бивају само последица неког конкретног греха, него се у сваком случају допуштају Богом ради смирења и ради спасења душе. Стога је све добро и на својем месту и лекари-психијатри, неуропатолози и обавезно духовно лечење. У Библији је речено не подцењујте лекаре, јер је и њих створио Господ. Ако се човек налази у стању психичког поремећаја, као извод из Вашег опита, шта треба чинити у првом реду да би се њему помогло? Куда да иде: ка психијатру или ка свештенику? Код светитеља Филарета Москосвког постоје овакве корисне речи, он каже: ако човек има затворено срце, тада је непотребно ломити се туда, и тада треба куцати молитвом у то срце, и ако је срце отворено, тада се може ући са саветом. Стога, ако је човек затворен за општење, и није му могуће указати духовну помоћ, он се налази у власти болести, тада треба почети са лечењем, па и са лечењем у болници, или чак насилним мерама, ако је човек опасан за себе и за оне који га окружују. Иако то не значи, да не треба говорити – ипак треба говорити. Треба сејати, а онда како буде: прими човек реч, или не прими, успе ли се ухватити за нешто, да ли ће бити поверења у разговору – то није извесно, али треба говорити. Код мене има једна болесна парохијанка. Познајем је две године, и за то време постепено она долази у одређено добро стање. Дели своје доживљаје на два света. Један – реални, човечији, Божији свет, у којем је благодат Божија, где је радост, нормални односи са родбином и блиским . Други – свет бесовски, који делује на њу и покушава да изазове у њој подозење, страх, осећај страног деловања. И она се у том стању мање – више скомпензировано и мирно налази, иде у храм. У већини случајева се ипак може наћи додирна тачка и привести човека покајању. Први веома користан корак при разним душевним недузима – то је корак ка покајању, када се човек буди за духовни живот, када види, у чему се он налази, иако бар малим делом, када хоће искрено да постане други, и да бар мало поверује Богу, а после се то поверење временом појачава. Чим више вере, ту је и већа помоћ Божија. Покајање је увек веома добро поставити у основу лечења, као и у основу сваког дела. Добро би било кад би се ми сви изграђивали на тврдом камену – Цркви. А после, у идеалу наравно, постепено оцрковљивање, које се пројављује и проверава по томе, како се човек односи ка тајинству Причешћа. То је најважније – стога јер се у њему сам Христос сједињује са нама. Без Причешћа није могуће радикално, у правом смислу, глобално лечити душу. Да би сачували психичко здравље треба имати упориште. Ми имамо два главна упоришта – вера и савест. Живети по савести и живети по вери, тад никада нећеш погрешити, никада се нећеш преварити и нећеш се разболети. А ако Господ допусти неко страдање, тада при таквом расположењу се све може носити, и још имати корист од тога. Волите Христа и будите сретни. о.Владимир Новицки, психијатар и свештеник http://www.manastir-lepavina.org
    1 point
  26. Национална изложба фотографија „Времена се мењају – породица остаје” постављена је у Дому омладине у Београду, у присуству представника из политичког и јавног живота. Овом приликом изложено је више од сто фотографија породица из Србије, региона и света, које представљају јединствену причу о љубави, подршци и повезаности. О заједништву, љубави и значају породице говорио је протојереј-ставрофор Никола Трајковић, старешина Храма Свете Петке на Чукаричкој Падини. Кроз приказ различитих животних ситуација у оквиру породица, реализатори ове изложбе, отац и ћерка Милутин и Тијана Рајковић желели су да подсете на значај породице, и да охрабре стварање нових породица, истичући важност породичних вредности. Том приликом, присутнима се обратио Срђан Ђоковић, отац најбољег тенисера света Новака Ђоковића.Изложбу су подржали град Београд, Културно просветна заједница Србије и Дом омладине Београда. Изложба фотографија биће отворена до 29. фебруара,у периоду од 10 до 18 часова. Улаз је слободан.
    1 point
  27. Братство Саборног храма св. Архангела Михаила у Београду, на челу са старешином, Преосвећеним викарним Епископом јегарским Нектаријем, позива благочестиви народ на Свету Тајну јелеосвећења, која ће бити служена у петак 23. фебруара 2024. године од 17 часова. Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  28. Београдски хуманитарни концерт за обнову Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу биће одржан у четвртак, 22. фебруара 2024, у сали Руског дома у Београду (Ул. краљице Наталије 33) од 19 часова. Наступиће двадесет истакнутих извођача (опширније испод). Добро дошли! Сабрање организују Удружење "Православна нит", испред којег за Слово љубве говори председник гђа Винка Радовић, и Руски дом у Београду, чији је саветник директора, г. Павел Бушујев, такође наш гост: Извод из разговора са Винком и Павелом: На концерту наступају: отац Лука Цицмил, Александар Таушан, хор манастира Богородице Тројеручице, Асим Сарван, Небојша Мастиловић, Ана Ивановић, Алекса Недељковић, Милица Досковић, Јована Новаковић, Катарина Богдановић, Зоран Готовчевић, група Антерија, Никола Мићовић, Трио вечност, Ангелина Ђорић, Матија и Матеја Мирковић, хор Храма Св. Георгија, Музички састав Православна нит, хор Сретење при цркви Вазнесења Господњег, КУД Крсманац. Цео разговор у којем је било речи о личним доживљајима везаним за српско-руске односе, живот у Русији и Србији, као и чудима која мењају живот, можете да чујете на ОВОМ линку. Јутарњи програм Радија Слово љубве - радним данима, од 7 до 10 часова. Инстаграм страница Радија Слово љубве Извор: Радио Слово љубве
    1 point
  29. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе СПАСИТЕЉКА ОНИХ КОЈИ ПРОПАДАЈУ О, Пресвета и Преблагословена Дјево, Владичице Богородице! Погледај Својим Светим оком на нас, који стојимо пред Твојом иконом и са умиљењем Ти се молимо. Подигни нас из греховних дубина, просветли наш ум помрачен страстима и исцели душевне и телесне ране. Ми немамо друге помоћи и немамо друге наде осим Тебе, Владичице, Која знаш све наше слабости и сагрешења, и Теби притичемо и вапимо: не лишавај нас Своје небеске помоћи, него стани испред нас са Својом неисказаном милошћу и милосрђем. Спаси и помилуј нас који пропадамо и подари нам исправљање нашег греховног живота. Избави нас од недаћа, несрећа, болести и изненадне смрти, од пакла и вечних мука, јер си Ти, Царице и Владичице, брза Помоћница и Заступница свима који Ти притичу и сигурно уточиште покајаних грешника! Подари нам, свеблага и пренепорочна Дјево, хришћански крај нашег живота, миран и непостидан, и удостој нас да се Твојим посредовањем настанимо у небеским обитељима, где неућутни глас оних што празнују радосно прославља Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Акатист Богородици Спаситељки се чита нарочито у време тешких невоља. Такође, пред овом иконом Мајке Божије моли се за брак, ослобађање од порока, за здравље и добробит деце, при лечењу очних болести и слепила, при лечењу главобоље, у борби против пијанства, за порвратак Цркви оних који су заблудели. https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589
    1 point
  30. У суботу 17. фебруара 2024. године се настављају духовна сабрања суботом у Парохијском дому храма св. Александра Невског на Дорћолу, сазнајемо из овог храма. Сви су добродошли на духовни разговор са свештенством који почиње после празничног бденија, у 18 сати и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"
    1 point
  31. Вукашин

    Грађански рат у Украјини

    Ово нисам испратио: 🇷🇺 Никада не заборавите да је Наваљни желео да Чеченима, Даргинима и свим другим нацијама на Кавказу одузме руско држављанство и упоредио их је са бубашвабама и мувама. По овоме се може закључити да му је улога била да унесе раздор између Руса и Чечена, а не просто освајање власти.
    1 point
  32. Наваљни умро у затвору, цео Запад се огласио и осудио Путина, чак је и жена умрлог дигла свој глас на скупу у Минхену. Ко је био тај несрећник објашњава Скот Ритер.
    1 point
  33. Та ноћ је у тами векова нестала, Кад се, уставив злобу света овог, Земља у нарујче неба бацила — И у тишини се роди Са-Нама-Је-Бог. И много је тога немогуће данас: Цареви у небо више не гледају, И не чују пастири у пустињи глас, Онај којим анђели о Богу певају. Али вечно, што се те ноћи открило, Временом је — неуништиво! И Слово ти се у души опет родило, Под јаслама се родило живо. Да! Са нама је Бог — не у шатору плавом, Не иза границе безбројних светова, Не у злом огњу, не у дисању бурном, И не у уснулом сећању векова. Он је овде, сада — у животу пролазном, У токовима мутним света немирног. И знај да владаш тајном за све радосном: Бесмртни смо; зло немоћно; са нама је Бог. Владимир Соловјов https://srodstvopoizboru.wordpress.com/category/поезија/владимир-соловјов/
    1 point
  34. Свети Кир и Јован, бесребреници и чудотворци. Ови милосрдни и дивни светитељи нису били браћа по крви, али су били браћа по духу. Кир је најпре живео у Александрији и као лекар лечио људе и силом Христовом и физичким лековима. Сазнавши да болести нападају људе највише због грехова, он је увек упућивао болеснике да покајањем и молитвом очисте душу од греха, да би кроз то повратили и телу здравље. Када наста Диоклецијаново гоњење хришћана, Кир се удаљи у Арабију где прими монашки чин. Но као што је био чувен у Александрији, тако се прочује и у Арабији, те су људи и ту прибегавали њему за помоћ. Чувши за Кира, Јован, тада римски официр у Едеси, дође у Арабију да га види. Видевши се, они заволе један другог као брат брата, те остану заједно да се подвизавају. У то време истјазаваху мучитељи неку Атанасију хришћанку, са три кћери њене у граду Канопу. Чују за ово Кир и Јован па дођу у Каноп да храбре мајку и ћерке, да не отпадну од вере. И заиста, благодарећи саветима ових светитеља, Атанасија претрпе сва мучења и са ћеркама би погубљена за Христа. Ћерке Атанасијине звале су се: света Теоктиста од петнаест година, Теодотија од тринаест година и Евдокија од једанаест година. Тада мучитељи ухвате Кира и Јована па их, после мука и тамновања, мачем посекоше, 311. године. Безбројна чудеса учинише ови свети мученици и за живота и по смрти. Њихове мошти пренесене су у време цара Аркадија у Рим. Они се призивају у помоћ нарочито при несаници, при освећењу воде, и јелеосвештењу (в. 28. јун). Тропар (глас 5): Чудеса светих Твојих мученика, даровао си нам као стену необориву, Христе Боже: Њиховим молитвама разори савете злоречитих и оснажи жезал царства, као Једини Благ и Човекољубац. https://svetigora.com/sveti-besrebrenici-kir-i-jovan/
    1 point
  35. 11. - 17. фебруар 2024. Недеља 36. по Духовима Нед 11 Пренос моштију св. Игњатија Богоносца 29 Пре свега да се очистимо од грехова својих. У чистоти и безгрешности је непобедива снага. - Н Пон 12 Света Три Јерарха 30 Истину има ко Љубави има. Истина не може живети у души у којој Љубав не обитава, јер је Љубав живот Истине, ваздух истине, срце истине. Колико истине има у човеку показује његова љубав. Где нема истине, нема ни љубави. Пример: ђаво. Он је изван Истине и ван Љубави. Он "не остаде у Истини" (Јн. 8, 44), већ отпаде од Истине и испаде из Истине, зато је "лажа, и отац лажи", и "кад говори лаж, своје говори" (Јн. 8, 44). Зато је ђаво оличење мржње према Истини. Лаж и мржња су једносушни, као што су Истина и Љубав. За прво пример - ђаво и његови следбеници; за друго пример: Господ Христос и његови следбеници. Господ Христос је у исто време и савршена Истина и савршена Љубав; оне су у Њему неодвојиве као зеница од ока. - Ј Уто 13 Св. бесребреници Кир и Јован 31 Наш је живот као лађа која брзо пролази и старајте се, млади људи, да будете добротвори. Што дате у име Христа, стоструко ће вам се наплатити. Ко Богу позајмљује, Бог му враћа. Н Сре 14 Св. муч. Трифун уље 1 Ако има утехе која никад неће изневерити, и ако има радости која се никад неће претворити у жалост, онда је то Господ Христос. - Ј Чет 15 С Р Е Т Е Њ Е Г О С П О Д Њ Е 2 Ваш еванђелски живот у Христу по свему је бескрајан и бесконачан, јер ви живите као да сте већ на Страшном суду. А то и јесте прави хришћански живот: живети на земљи осећајући увек себе као да си на Страшном суду. Сваку своју мисао, ви хришћани продужујете до на Страшни суд, преносите је и износите пред вечног, свевидећег и свезнајућег Судију, да је Он оцени и процени, да ли је за Његову Вечност и Царство - чиста, света, божанска. Тако и сваку своју реч, и дело, и осећање, ви проверавате Страшним судом, и питате себе увек: шта о овом мом делу, и овој мојој речи, о овом мом осећању, мисли Господ Сладчајши - Судија страшни, да се неће с гађењем одвратити од њих и од мене. Ј Пет 16 Св. Симеон и Ана; св. Јаков, архиепископ Српски вода 3 Зар Христос није рекао: "Све је могуће оном који верује" (Мк. 9, 23), чак и горе да помера. Да, горе зла и препрека! - Н Суб 17 Преп. Исидор Пелусиот; преп. Николај 4 1) Ко не цени и не воли народ, тај не цени и не воли незнано јунаштво и незнане јунаке. Тај воли сујету и далеко је од Бога, као што је далеко и од народа. А сујета је црв који и од највећег човека може направити врећу црвоточине. - Н
    1 point
  36. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручиће 14. фебруара 2024. године у 18 часова, на пригодној свечаности у крипти храма Светог Саве, стипендије студентима завршних година Медицинског, Електротехничког, Правног, Философског и Богословског факултета, које је на основу пријава на конкурс одабрала Комисија коју су сачињавали: Његово Преосвештенство викарни Епископ г. Иларион, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; и мр Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке. У складу са правилима наведеног конкурса, објављеног 7. децембра 2023. године, узимајући у обзир просечне оцене и материјално стање кандидата, једногодишњим стипендијама биће награђени следећи студенти: – Марија Митровић и Страхиња Глигоревић, са Медицинског факултета; – Анастасија Јањић и Анђела Цветковић, са Правног факултета; – Вера Павловић и Марија Поповић, са Електротехничког факултета; – Катарина Мајски и Петар Стевановић, са Философског факултета; – Арсеније Јокић и Марко Станишић, са Православног богословског факултета; – Кристина Голо и Душан Миленковић, са Машинског факултета. Извор: Информативна служба СПЦ
    1 point
  37. Шта да радите ако стално примећујете грехе других? Најлакши начин да се одговори на ово питање је у две речи: „Не примеуј“, али то се не дешава. Господ каже у Јеванђељу: „А зашто гледаш трун у оку брата свога, а брвно у оку свом не осећаш?“ (Мт. 7:3). У принципу, уочавање грехова других људи је нормално: не видимо себе споља, већ само оне око себе. Међутим, то не значи да се можете опустити и наставити да размишљате о грешности других за своје задовољство. Ако приметите такву тенденцију код себе, морате разумети њене разлоге. Пре отприлике шест година приметио сам да постоји неколико људи које нисам могао да поднесем. Били смо принуђени да се често укрштамо и они су ме јако иритирали. Почео сам да анализирам зашто се то дешава и схватио сам да моја раздражљивост није у вези са њима: видео сам у њима испољавање оних особина које нисам могао да поднесем у себи. Односно, проблем није био у њиховом понашању, већ у мени. Од тада сам почео другачије да третирам ове људе. Схватио сам очигледно: људи могу да погреше, али то је у реду. Такође сам схватио да не треба да се сукобљавате са људима, не говорите им где греше, не захтевајте да буду одговорнији или пристојнији, већ промените себе: постаните бољи, љубазнији и одговорнији. Дакле, сви смо ми живи људи, гледамо око себе, уочавамо оне око себе и њихове недостатке, које прихватамо или не. Генерално, ово је нормално. Није нормално када, видећи грехе другог, почнемо да им указујемо на њих, поучавамо их, упркос томе што се од нас то не тражи. Ово је ствар васпитања и унутрашњег такта: ако човек не пита, не треба да кажеш да ли је у праву или не. Постоји само једна група људи која има право да другима указује на недостатке и грехе – то су родитељи. Они не могу себи да приуште да кажу: „Нећу ништа рећи, иначе ћу те увредити!“ Ако примете било какве грехе и пороке код детета, на њих треба обратити посебну пажњу. Родитељ је дужан да то уради, то је његова одговорност. Овде можемо додати наставнике, тренере и све људе који раде у области образовања и обуке. Ако приметите да одређена особа греши, пре него што било шта кажете или на било који начин реагујете, било би лепо да схватите да ли је то грех, да ли свесно чини лоше ствари или не. Понекад су неки поступци резултат неправилног васпитања или неких животних околности које ми не познајемо. На пример, особа краде. То је грех? Да. А ако је клептоман, онда ово више није грех, већ болест. Када православни хришћанин шета около и осуђује све око себе, то је веома тужан призор. Ако човеку кажемо о његовом греху без жеље да му помогнемо, онда боље да ћутимо. Да, ситуације су различите, понекад се деси да не можете да ћутите. Ако вам савест не дозвољава да ћутите, ипак се морате се понашати деликатно. Морате бити у стању да разумете да ли је особа спремна да прихвати ову истину. Веома често она ће демантовати вашу изјаву. Има ли смисла указивати на грехе некоме ко затвара очи пред истином? Наш посао није да осуђујемо. Можете искрено рећи пријатељу шта мислите о његовим гресима, али морате бити опрезни када су непознати у питању. Живимо у друштву које критику доживљава веома негативно, тако да људима треба прићи веома нежно када се говори о гресима. Када они сами поставе нека питања, онда сте добродошли, али пре тога је боље избегавати оштре углове, јер се људи одмах затварају, осећајући неку врсту претње и страхујући да ће бити проказани и изгрђени. Да ли су греси других људи које примећујемо увек огледало наших? Не, не увек - иако истине ради треба напоменути да у овом или оном степену сви ми имамо страсти тако својствене људима. Само што неке од њих нису развијене, добрим делом због начина на који су се наши животи одвијали. Дакле, када видите туђе грехе, не морате да тражите исте у себи, само схватите: ви сте једнако оштећени грехом као и ваш ближњи. Препознајте се у њему управо у овом смислу. Не треба мислити да ако људи чине неке грехе, онда су непоправљиви. Противник сам пословице „гроб ће исправити грбавог“ и сигуран сам да за живота сваки човек има прилику да се промени. Такође, не треба осуђивати људе због грешака: непознато је зашто су почели да их праве. Могуће је да, да сте у истој ситуацији, не бисте грешили ни мање, ни више. Зато је боље да се бринете о свом духовном животу него да осуђујете друге. Главна ствар коју православац мора да научи јесте да одвоји грех од грешника. Ако не знамо да говоримо о греху, а да не кривимо човека, боље је да ћутимо. Ово ће бити манифестација љубави, која је свакако важнија од осуђивања особе. Препоручљиво је уопште не судити ко је грешнији, а ко мање. Спаситељ је рекао: „Или оних осамнаест што на њих паде кула у Силоаму и поби их, мислите ли да су они кривљи били од свију људи што живе у Јерусалиму? Нису, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. “ (Лука 13:4-5). Није наш задатак да утврђујемо степен грешности других људи. Наш посао је да им покажемо љубав. Како могу да урадим? Путем молитве! Људи често мисле да се грешна особа може променити само моралним учењем или неком врстом активне помоћи. Ако одбије ову помоћ и не жели да слуша морална учења, онда се сматра да се ништа више не може учинити да се помогне. Али то није тачно: можемо се молити за њу. Ако нас Господ учи да се молимо за своје непријатеље, онда то утолико више треба да чинимо у односу на оне до којих нам је стало. Може се молити и треба се молити за све — крштене и некрштене, за оне који су друге вере и злочинце. Евхаристијско заједништво се дешава само између хришћана, али лични апел Богу може бити за било кога - чак и за ваше омиљене музичаре, писце и глумце, зашто не? Молитва је најбоље што можемо учинити и за оне које волимо и за оне који нас нервирају. Дакле, да сумирамо. Ако стално примећујете грехе других људи, онда: - обратите пажњу – можда вам на тај начин показују како сте и сами грешни; - покушајте да схватите да је друга особа исто тако оштећена грехом као и ви; - покушајте да сазнате разлоге зашто човек греши - то може бити болест, проблеми у васпитању, карактеристике животног пута и још много тога; - научите да одвојите грех од човека, потрудите се да покажете ближњима, ако не љубав, оно бар разумевање; - подсетите се да, док је особа жива ,може постати боља ; - молите се за оне чији вас греси нервирају - ово је веома важно и за вас и за оне који греше. свештеник Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua
    1 point
  38. За неке људе, Причешће је незамислив подвиг. Па шта ја то говорим? Не за неке. За многе. Можда за већину. И себе убрајам у ову већину. Евхаристија је толико света ствар коју осећаш умом, својом кожом разумеш да додирујеш нешто заиста свето. Ти, човек од крви и меса, својим ситним мислима, сујетом и стрепњом, не дотичеш се само Тела Божијег, него се излива Његова света Крв у твоје вене. Крв Божија пере твоје срце, мења те, враћа те себи. Ово је невероватно. Али тако је. Како се ово дешава? Како је ово уопште постало могуће? Како сам после тога остао жив? Можемо много причати о овоме. Ако сте то искусили, више ћете волети тишину. Ово је истина Евхаристије – свето узбуђење додира истинске светиње, готово сагоревајући ужас светог. А поред тога – нешто сасвим друго – детиња, мирна радост, „тишина неизрецива“, радост постојања, дисања, молитве, трчања, радовања, јер си заувек жив и заувек окружен живим. Свештеник стоји на престолу и као из дубине очаја изговара: „Боже, очисти ме грешног!“ Симбол мирне радости је дете које жваће нафору. Деца заиста воле нафору. Да ли сте и ви приметили? Тако је забавно гледати како неко мало дете, држећи „свету лепињу“ са две „шапе“, с највећом озбиљношћу преноси „Божји хлеб“. И заиста, има нечег бескрајно мирног у самој појави светог хлеба и вина. Како ти душа буде мирна и тиха кад погледаш у нафору. Суптилан и нежан тренутак литургије. Свештеник стоји у олтару. Ускоро ће се иговарати "Верујем". Свештеник узима у руке поклопац који прекрива Путир и почиње да „дува“ преко светиње читајући Символ вере. И увек радо узимам овај покривач у руке, јер се кроз њега пробија суптилни мирис вина и хлеба, и у души ми је тако добро, тако мирно и радосно. Како литургија спаја ова два невероватна стања: детињу мирну радост и свето страхопоштовање? Све је врло једноставно. Не срећемо се са безличним светилиштем, не са страшним космичким елементима у Евхаристији. Живи Бог, наш прави и истински Отац, пун љубави и нежности, долази нам у сусрет. Он нас дотиче, Његова Крв обнавља наше душе, Његов Дух оживљава наша тела. Страшно. И радосно. Права икона Евхаристије је јеванђелска прича о умножавању хлебова. Налази се у сваком од четири јеванђеља. Стара, веома стара прича. Христос је по цео дан проповедао на пустом месту, људи су били уморни, далеко од становања, нису имали чиме да се нахране – апостоли су нашли само пет хлебова и две рибе, али можете ли овим да нахраните толико људи? А Господ се просто помолио, благословио и нахранио све. Обично чудо – о томе ми хришћани уморно размишљамо, не примећујући да чудо не може бити обично. Уосталом, чудимо се овоме некако тупо, без ентузијазма: да, Бог је направио чудо, нахранио пет хиљада људи, али да ли је заиста толико вредно да Бог направи чудо? Он је Бог, свемогући Творац и Провидитељ.Требало би да му је лако да исцељује, васкрсава и умножава хлебове. Али joш у давна времена схватили су: прича о хлебу је посебна. Јеванђелист Јован, који се није одликовао склоношћу да у свом јеванђељу понови оно што су други јеванђелисти већ говорили пре њега, ипак се сетио чуда умножавања хлебова у свом тајанственом јеванђељу, и поменуо га баш у тој шестој глави, у којој се детаљно приповеда о Хлебу Небеском, односно о Евхаристији. Чудо умножавања хлебова је била илустрација за разјашњавање теологије Евхаристије. То није био само чудесан догађај, већ, пре свега, знамење, жива икона Вечне Литургије. Шта је Евхаристија? Тешко је то укратко објаснити, поготово нецрквеној особи. Речи се бирају тешко, опиру се, захтевају дозу резерве и појашњења. Чак ни за теолога ово није лак задатак. Овај дар, доступан свима – и научнику, и незналици, и богослову, и простаку – не можете умом да схватите: погледајте само икону Евхаристије, чудо умножења хлебова, и не гордите се, него понизно приступите и започните ову тајну општења са Богом, пустите Христа у живот свој, у крв своју, у тело, у саму дубину своје душе и замолите Га да њена унутрашња спремишта, мрачна и пространа, буду обасјана светлошћу Његове љубави, да би вас Христос оживео, нахранио правим животом, јер је управо то смисао Евхаристије - да оживимо мртве, да заситимо наше душе и тела истинским, Божанским животом. И ово је прави, веома лични и присни сусрет са Богом Живим. Не са идејом, не са доктрином или филозофским системом, не са мистериозном нествореном енергијом. Он сам, Творац света, сусреће ме лично у самој дубини мене, у таквим понорима мог бића о којима ни сам нисам ни размишљао. Мој мудри пријатељ са тужним осмехом и непоправљиво љубазним очима једном ми је испричао како је постао верник, доживевши ово искуство сусрета са Богом у Евхаристији. Одрастао је у обичној совјетској породици, не знајући ни за Бога, ни за Цркву. Живео је као трава - пионирско детињство, школске невоље, страст за боксом - разумљив живот, без мистичних тајни и метафизичких стрепњи. Одједном су цркве почеле да се отварају. А у нашем граду Гомељу, Петропавловска катедрала је враћена верницима. Било је тако необично. Испоставило се да постоји неки други свет, веома древни и традиционалан, и тамо су људи који имају свој пуноправни и пунокрвни живот! Почео је да улази у храм. Ништа није разумео, никога није познавао, само је гледао. Било је занимљиво и необично. Упознао је монахињу, а онда су почели разговори. -Да ли сте се икада причестили? - Не. Како то изгледа? - Рећи ћу вам. Причала му је о Причешћу и како да се припреми. На ужас својих родитеља, совјетски школарац је храбро постио недељу дана. Стрпљиво је читао „Молитвеник“, ни не надајући се да ће разумети древни дијалект. Уочи причешћа, по обичају, гледао је ТВ са неким глупим филмом и дошао на литургију, потпуно не схватајући шта ради, зашто је дошао и шта да очекује. Требало би да се причестим - причестићу се. Да ли сам верник? Схватићу то тамо. Након обављене исповести, пришао је причешћу. Руке склопљене на грудима. Гласно је изговорио своје име. Свештеник му је принео парче хлеба са вином на кашичици. Необичан укус. То је све. Нема више шта да се каже. Тако се све догодило. Тако је постао верник. Ту, код Чаше, срео је Христа. Није било никаквих визија. Није било гласова, пророчанстава или необјашњивих чуда. Земља се није мицала испод ногу. Урагани нису откинули малтер са зидова. То је био додир нечег искреног и светог. Као дечак никада није помислио да би му се ово могло догодити. Није знао шта је Евхаристија, није читао Свето писмо, није проучавао историју цркве и житије светих. Чуо је нешто, прочитао, али уопште није мислио да ће бити овако. Упознао је Бога и остао. После причешћа сео је на црквени трем. Свуда наоколо свеже цвеће, клупе. И – изванредна тишина. У цркви се још моле и певају. Неки људи шетају около, спортисти трче дуж стазе. Помислио је: тако је једноставно уверити се да постоји Бог на свету: само приђи чаши и причести се. Потребно је да само одете у храм, и Бог ће вам доћи у сусрет. То је тако једноставно. Прво је искуство, па разумевање, а после Сретења долази вера, коју нико не очекује, која се не може ни планирати ни наручити. Али само тако постајемо верници – лично сусрећући Бога, изненађени Њиме. И зато је тако радосно ићи на Причешће – на састанак са Богом, схватајући Кога ћеш видети, Кога ћеш примити у себе, Ко ће остати са тобом заувек. Архимандрит Савва (Мажуко) https://www.pravmir.ru
    1 point
  39. Просечан српски паразит има комплексе прве категорије, ограничене је интелигенције, фрустриран чијеницом да на свету постоје талентованији, посвећенији, интелигентнији и способнији од њега. Завидан, сујетан, пакостан и горд. Омиљене теме су му политика и религија. Све зна, у све се разуме, има чак и став. Од своје околине и ближњих тражи да све раде савршено док је сам потекао из деформисаног калупа. Представља се као веома виспрен, частан, и брижан, у ствари он моделира своје понашање спрам успешних не би ли им се како примакао и по могућству очешао о њихове способности, статус, успех, новац итд. Сатанизује све и свакога и поставља себе као моралног арбитра за готово сва друштвена питања. Он има савршено решење за све проблеме, и зато је једини меродаван. Његово решење је обично жешћа будалаштина левел основне школе – „ја сам то први видео, схватио, објаснио“. Нема храбрости да стане нити иза једног свог поступка али је зато вечити критичар сваке појаве и сваког човека. Прашта свакоме ко себи чини зло, али онога ко себи чини добро ће да нападне свом снагом за егоизам и злоћу. Потајно, а понекад, и јавно ужива у туђој несрећи. Несрећним људима он је утешитељ, раме за плакање, док истовремено четује са две особе, прву теши а другој преноси поврене му речи са првог чета и изругује се несрећнику који му се поверава. Он је ипак пре свега сам себи највећи проблем, јер је краљ самообмане. Духовно слаб, јер само јак човек може себе да сагледа и прихвати, онакав какав је, са свим манама и врлинама. Паразит зато, пре свега, не прихвата самог себе и својом несрећом и незадовољством мери цео свет. Паразит се најбоље осећа код својих родитеља. То је његово уточиште. То је кров над главом, извор финансија и безбрижности. Без оптерећења свакодневног живота, који мори толики свет на овој планети. Његови родитељи временом и сами схвате шта имају у кући, али Боже мој, њихов је, па га трпе док год су живи. Заправо они су то од њега и направили, одвраћајући га од суочавања са реалним животом, вечито му олакшавајући живот и проблеме до те мере да му се мешају и у љубавне везе, наравно, увек са његовим одобравањем. Паразит увек живи на рачун туђег организма. Својих родитеја, пријатеља или партнера или политичке странке. Српски паразит има између 35 и 45 година, а некад и више, и вечити је студент. Он узима све и не даје ништа заузврат. Иако свестан да живи на грбачи других и упркос својим могућностима, даје свега 5 % себе у борби за сопствени живот. У тих пар процената спада „клонирање“ и туширање и остале тоалет преко потребне работе. Паразит обично доминира на друштвеним мрежама. Он је по правилу хејтер. Коментатор на свим могућим друштвеним платформама. Вечити контраш. Најчешће се крије иза лажних профила. Смара људе у инбоксовима, спочитава свачије мишљење, вређа, и пљује. Јер он је заправо врло несрећан. Прави мали нарцис. Незадовољан својим изгледом, социјалним статусом, љубавним животом, одсуством креативности и интелигенције. Свестан је да је лењ и непожељан, али не жели да се мења јер његов его доминира и говори му да је управо он светац божији и прави лидер, рођен да једног дана замени садашњег председника Србије и доведе ствари у ред. На жалост, срБски паразит има често подршку најужег круга породице. Осуђени на пропалицу, родитељи идеализују слику о свом милом чеду. Родило се, ваља га љуљати – заправо одљуљали су га и формирали као паразита и сад им ваља прихватити реалност на терену. Они су желели само најбоље. Није им јасно како је испало баш овако. Зар му нису угађали све време, чували га, штитили, давали му све што пожели. На жалост, неки родитељи нису у стању ни да схвате да су одгојили монструма, све до неког одсудног часа, када њихово вољено чедо подигне руку на њих, незадовољно количином, пажње, љубави, уступака, угађња и у последње време пресудног фактора – пара. Живот срБског паразита се завршава трагично. Он нема муда да оде преко гране, да нађе себи посао, да сам издржава себе. Он то заправо никад није ни радио, мада је спиздио преко 40 година. Јер он је рођен за велике ствари, што да се бави тим тако малим и безначајним, као што су плаћање рачуна, или зарађивање за хлеб, то је тако недостојно његове величине. Родитељима, природно, дође крај живота. Пензије се на жалост не наслеђују, сем у случају инвалидитета и то је озбиљан проблем срБског паразита. Тад настају шокови, трауме, стресови. Излази се из зоне комфора и улази у реални свет, по први пут у животу. Свестан да је пропалица и ленчуга, паразит на пречац смишља решење: - Продаћу кућу, стан. Купићу нешто мање, остатак пара, ћу уложити у бизнис. Отворићу консалтинг агенцију или кафану. - убеђује себе паразит. На крају, кућа или стан покојних родитеља се прода. Купи се нешто мање. АЛИ посао увек пропадне. Наравно да пропадне јер паразит нема радне навике. Он не зна ништа да ради, сем да испија еспресо у кафићу са себи сличнима. Тад наступа друга фаза паразита: - Увалићу се некоме. Увек има сажаљивих будала. Цвилећу, бићу фин, али јадан, док год ме неко „не усвоји“. - проналази „генијално“ решење паразит. Део домаћих паразита заиста успе да нађе корисну будалу, коју настави да јаше неко време. Део се ипак суочи са реалношћу, почиње да ради, по први пут у животу и да плаћа комуналије, купује себи хлеб као сваки поштен човек. Део паразита неповратно пропадне, а многи заврше и на улици. Какав год пут да изабере паразит, након тог преломног за њих догађаја, смрти родитеља или финансијера, или пропасти политичке партије, њихов живот се претвара у ноћну мору. На жалост, у нашем друштву није мали број паразита и реално је да ће се нормалан део популације једном освестити и иселити из ове Страдије, а њу препустити паразитима, па шта им бог да. https://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/sofija-injac-zivot-i-prikljucenije-prosecnog-srpskog-parazita
    1 point
  40. Полуаутономна православна црква Крита, која је под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, одлучно се супротставила „браковима“ истополних парова и њиховом усвајању деце. Одговарајући циркулар Светог епархијског синода прочитан је током недељне божанске Литургије 28. јануара 2024. године. Изјава архијереја Критске цркве била је одговор на предлог закона грчке владе о легализацији истополних „бракова“, негативан став према којем је раније једногласно изразио Свети синод Грчке православне цркве. Епископи Критске цркве су заузврат такође изразили „дубоку забринутост и неслагање“ у вези са поменутим предлогом закона. Због тога су премијеру Грчке и члановима критског парламента послали релевантне синодалне документе, „позивајући их да преиспитају ову озбиљну ствар како се света институција породице не би оскрнавила“. "Брак по хришћанској вери је света Тајна заједнице мушкарца и жене и сеже у везу између Христа и Цркве. Као што се помиње у Новом завету: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви" (Еф. 5:32). Ова фундаментална духовна примедба упућена је свима вама у вези са предстојећим предлогом закона о такозваним „браковима“ између особа истог пола“, наводи се у апелу Синода надлежнима. Према критским јерарсима, свака неутрална дефиниција улоге оца и мајке „уништава природну институцију породице, истичући нове друштвене институције у име једностране „привилеговане“ мањине". Као што је наведено у синодалном циркулару, институционализација такозваног „истополног брака” могла би да доведе до катастрофалних последица по грчко друштво ако се, посебно, света имена „отац” и „мајка” замене терминима „родитељ 1. ” и „родитељ 2”. Уважавајући да је „једино законодавно тело држава“, чланови Синода су позвали да се узме у обзир чињеница да „Црква, као и сваки грађанин, има уставно право да слободно изражава свој став“. „Православна црква изражава своју ванвременску истину, која није обликована тренутним условима. Она, наравно, поштује личност и избор сваке особе и никога не одбацује. То, међутим, не значи да му треба признати било које право и било коју друштвену појаву“, нагласили су епископи Критске цркве, позивајући законодавце да „остану непоколебљиви у вредностима и начелима хришћанске вере и сачувају благодати које нам је завештала вековна историја, култура и православна традиција“ Синодални циркулар, у којем се изражава црквени став по питању легализације „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, потписало је девет архијереја Светог епархијског синода Критске Православне Цркве. https://pravlife.org/ru
    1 point
  41. Н И Н Е

    Избори у Србији 2023

    Добро је што имамо православну вертикалу @sampaganini92 на форуму. Он непогрешиво зна ко је колико православан. Чекај, мислим да знам шта ће рећи - Вучић је лош православац али су сви из опозиције још лошији од њега.
    1 point
  42. Човек је отуђен од Бога отуђењем од Божанске воље, и све лоше што се дешавало у животу нама и човечанству уопште кроз његову историју догодило се управо због тога. Божија воља за човека лежи у његовом благостању. Бог је створио Адама и Еву ради овог благослова и дао им све што им је за то било потребно. Али чињеница да човек у једном тренутку није могао да верује Богу постала је полазна тачка са које је почело супротстављање сопствене људске воље вољи Створитеља. Да би воља човекова поново ступила у јединство са вољом Божијом, извршен је искупитељски подвиг Христов. У Јеванђељу имамо довољно назнака шта је воља Божија за човека. Свако од нас има способност да научи да испуни ову вољу, тако да она у све већој мери постаје наша воља за себе. Али у исто време, у нашој природи, оштећеној грехом, има много тога што се противи вољи Божијој за нас, и стога такав природан и неоспоран, рекло би се, процес као што је довођење наше воље у сагласност са вољом Онога који воли нас безусловно и без упоредиве љубави, човека увек асоцира на превазилажење и прерастање себе. Шта вам помаже да научите да прихватите Божју вољу и живите по њој? За нас је пре свега релевантно оно што каже Свети Серафим Саровски: наш ум треба да плива у речима Светог Писма. То значи да морамо толико добро познавати Јеванђеље да бисмо на сваку животну ситуацију, на свако искушење могли да одговоримо речима Јеванђеља – и што је најважније, да одговоримо не само уснама, већ и срцем. Поред тога, човек треба да стекне једну неопходну и трајну вештину - у свакој прилици постављати питање: „Шта сада Бог хоће?“ Посебно је о томе писао монах Нил Сорски. И мора се рећи да ако човек заиста живи хришћанским животом, у већини случајева му неће бити тешко да одговори на ово питање. Понекад се дешавају тешке ситуације: монах авва Доротеј каже да када имамо два зла пред собом, морамо изабрати мање од њих, а када имамо два добра пред собом, морамо изабрати веће – ово је нешто што захтева одређено искуство и вештину. Али у већини свакодневних ситуација, разумевање воље Божије не захтева никакве посебне духовне дарове или посебне напоре. Постоји само једно „али“. Понекад почињемо да тражимо одговор у спекулативним конструкцијама и неким теоријама, тражимо га са становишта користи, тражимо га у нашим идејама о томе какав би наш живот требало да буде – а у овој потрази заборављамо да се окренемо речима самог Господа и учења Цркве Његове. А ако то урадимо, понекад одмах одбацимо овај одговор, преферирајући „да га не видимо“, а не да га применимо на себе. Колико је случајева када човек у Исповести може сасвим јасно да одговори на питање шта Господ у датој ситуацији у принципу очекује од човека на свом месту, а да притом не може да призна да се то од њега конкретно тражи. „То би било добро, али у мојој ситуацији је нереално...”, „Могло би се овако, али не у данашњем друштву...”. Готово се никада не дешава да човек каже: Ја разумем да је то Божја воља, али то не чиним јер нећу. Вреди покушати то схватити, копати дубоко у себе, и у многим случајевима ћемо разумети да то заиста не желимо. И ово је најважнија препрека. Овај унутрашњи дијалог – о томе зашто се Божја воља не може испунити – не треба дозволити да тече некако замагљено и непримећено. Треба да се зауставимо и да се вратимо у тренутак када смо у својим одлукама ишли против своје савести. Обично је то тренутак када се одједном осећамо непријатно и желимо да размишљамо о нечем другом. Да бисмо научили да вршимо вољу Божију, морамо покушати да стекнемо неку врсту непристрасности према ономе што нам се дешава. Морамо научити да прихватимо оно што нам се дешава као објективну стварност, као чињеницу овог живота. Понекад то може бити веома, веома тешко. Мора се ићи напред, али малим корацима, као што парализована особа учи прво да помера ножне прсте, па да принесе кашику устима, па се тек временом поставља питање како да почне изнова да научи да хода. И, наравно, нема потребе да „измишљате“ Божју вољу за себе. Као што нема потребе да сами себи измишљате пут спасења .Господ их уређује за сваког од нас. За нас је најважнија вежба следећа: научите да разумете да се све што нам се дешава не дешава случајно – то је деловање Бога у нашем животу. А милост Божија понекад лежи у томе што нам сам Бог чини оно што нам није драго, али нас истовремено може пробудити из лењости и привући спасењу. Понекад су то основне ствари: желимо да будемо у топлом, али морамо да изађемо напоље по снегу и киши. Враћамо се уморни са посла - а лифт у згради је покварен, и треба да идемо до десетог спрата пешке. Желимо да од некога чујемо лепу реч, али нам уместо тога, кажу нам нешто што нам нанесе максималан бол. Пробудимо се и желимо да уживамо у животу, али нас боли глава. Свако од нас може да се сети безброј таквих тренутака. И у сваком од њих, по правилу, постајемо иритирани и додатно отежавамо своју судбину: попевши се у стан без лифта и истовремено псујући све и свакога, враћамо се кући не само уморни, већ и огорчени и разорени. Или, на пример, човек успе да се толико забрине због гастритиса, који му изазива нелагодност и који не може да се излечи тек тако, да добије чир на желуцу. Вероватно је најразумније у оваквим ситуацијама да кажете себи: „Ево, стојим испред ове околности, као пред неким затвореним вратима, и није у мојој моћи да их отворим. И могу да се убијем испред ових врата, али она се и даље неће отворити док то Бог не пожели, а ја могу само да то да прихватим и сачувам своју снагу да бих урадио нешто даље.” На пример, човек касни на аутобус који му је потребан - и толико се прекори, толико грди возача који га није приметио у даљини и одвезао се, да троши све своје емоције, сву своју снагу на ово, и на крају постаје малодушан и каже: „Онда не идем нигде.“ То се дешава зато што нам се дубоко у души чини да ће се аутобус, ако баш желимо, окренути и доћи по нас. Али свет се не врти око нас, а Божја воља такође није да нам у свему угоди. И што пре ово схватимо, то боље, јер ћемо у таквим ситуацијама одмах размислити како да поступимо са најмањим губитком за посао: сачекајте следећи аутобус, позовите такси или прошетајте. У принципу, не само верник, већ свака особа треба да научи ово, како се њен живот не би састојао од непрекидног низа крахова и разочарања који је узнемиравају. Али за хришћанина је основ прихватања онога што не може да промени много дубљи: то нису само неке околности које су нам одвратне – ово је школа смирења, без које нема праве љубави ни према Богу ни према људима. А ако се потрудимо на себи и покушамо да станемо на прву степеницу овог смирења, Господ ће нас подржати у нашој намери, и лакше ћемо се успињати даље. Свети Јован Златоуст каже да шкрт човек, да би научио да даје, може најпре дати само оно што њему самом није потребно. Са овога је много лакше прећи на дељење онога што раније нисте желели, јер човек стиче вештину давања, а та вештина утиче на његову структуру. То можете учинити и када научите да живите по вољи Божијој. У почетку једноставно научимо да то прихватимо, барем тамо где не можемо ништа да променимо. После овога, човек постепено стиче способност да чини нешто по вољи Божијој, а затим да испуњава вољу Божију током целог живота. А ако то, без одлагања, почнемо да практикујемо у неким од најједноставнијих ситуација, онда ћемо уз Божију помоћ сигурно постати јачи. Треба да схватите да постоје тренуци у животу човека који буквално преокрену читаво његово постојање - и цео његов будући живот зависи од тога да ли прихвата вољу Божију у овој ситуацији или не. Можда нам се овако нешто неће десити, али управо за такве тренутке морамо бити истински спремни. Јер у сваком случају, наш људски живот, кроз све што живимо, сеже до тренутка Спаситељевог распећа – тренутка када ћемо се или наћи у гомили која виче „распни“, или ћемо бити са Њим на Голготи. А онда постаје веома тешко. Али ради бивања са Христом , учинимо то. игуман Нектариј (Морозов) https://pravoslavie.ru
    1 point
  43. Ma koja Akademija - po kojim kriterijima je Beckovic akademik, samo da mi je to znati. Ovi iz prirodnih nauka - pagde im je ta silna nauka. A ovi iz drustvenih, slusajuci Oocica ne mogu da sazovu sastanak, kamoli da nesto urade. Ljubomir Simovic napisao Andjela iz Mileseve a govori "a sta cemo mi sa Kosovom"...to je psrdnja. Dok imamo neke bosnska akdemije, gde je SIDRAN, akadeki, "bojler" sto bi reko Kusturica, pun mrznje ka Srbima, sa krivom istorijom i lazima.... Tu instituciju treba zatvoriti, oduzeti im plate , promeniti Statut i pravilnik i ostalo, a i zakon o njoj ako ima, i izabrati ljude poput MiseDjurkovica, Rakovica, Kovica, nikako ne i Lompara i sl. Skupina djedova koj anist ane radi prima po po 5000 evra i sramoti narod. Cast pojedincima. Na osnovu cega je Beckovic akademik. Ima li o=covek diplomu fakulteta? Beckovic se oblaci kao lord neki britanski, napise neku pesmicu i ajde, fino lepo, ali po cemu je akademik. Ima li on diplomu neku uopste?
    1 point
  44. Блажена Ксенија Петроградска је још за живота и током XIX-XX века била поштована као брза помоћница и чудотворка. Ради спасења и љубави према ближњима, она је узела на себе подвиг јуродивости. За своје подвиге, молитве, постове, странствовања и са смирењем претпљене поруге, Блажена је добила од Бога дар прозорљивости и чудотворства. Њена капела на Смоленском гробљу је препуна благодарности људи за учињена чуда по њеном молитвеном заступништву. У јуну 1988. на Помесном Сабору Руске Православне Цркве блажена Ксенија Петроградска је канонизована. Блажена Ксенија је рођена између 1719. и 1730. године и свој спасоносни подвиг носила је у Петрограду (садашњи Санкт-Петербург). Ксенијин муж, Андреј Фјодорович Петров, био је појац дворског хора. Ништа није познато о детињству и младости Блажене Ксеније, а народно сећање је сачувало само то што је везано за сам почетак њеног јуродивог подвига – изненадна смрт мужа који је умро без хришћанског покајања. Потресена тим страшним догађајем, двадесетшестогодишња удовица је одлучила да отпочне најтежи хришћански подвиг – да се прави безумна, како би, приневши оно најдрагоценије у човеку – разум, умолила Створитеља за помиловање изненадно преминулог супруга. Ксенија се одрекла свих световних блага – свог звања и богатства, и више од тога – саме себе. Оставила је своје име, и узевши име свог супруга, прошла са њим цео свој крсни пут, приносећи на олтар Божији дарове спасоносне љубави према ближњем. Када је на дан погреба свог мужа Ксенија обукла његову одећу: прслук, кафтан, панталоне и качкет, и тако одевена кренула у погребну поворку, родбина и њени пријатељи бејаху помислили да јој је смрт Андреја Фјодоровича помрачила разум. Сви су се били веома сажалили на њу. А Ксенија их је, као она која је изгубила разум, тешила говорећи: „Андреј Фјодорович није умро, већ се оваплотио у мене, Ксенију, која је давно умрла“ Тако је започело њено лутање улицама Петрограда. Кућу, коју је наследила након смрти мужа, одлучила је да поклони Параскеви Антоновој, која је изнајмљивала код ње собицу, сав свој иметак да раздели сиротињи, а новац да однесе у цркву за покој душе „слушкиње Божије Ксеније“. Дознавши за такву њену одлуку, рођаци њеног мужа замолише управу, да не дозволи Ксенији да у безумљу раздели сву своју имовину. Међутим, након одговарајућег испитивања беше изведен закључак да је она потпуно здрава и да има право да располаже својом имовином како сама жели. Након тога, Блажена Ксенија је разделила све што је имала и изашла само у једном мужевљевом оделу на улицу, упутивши се у подвижничко странствовање. Изложена свакојаким оптужбама и подсмесима, по читаве дане – зими и лети, по жези и мразу, лутала је Петроградом. Њена чудна одећа и неразумљив говор, њена кротост и незлобивост изазивали су подсмех злих људи, посебно несташних дечака који јој се ругаху. Али је Блажена Ксенија, непрестано се молећи, беспоговорно носила свој спасоносни подвиг. То време везано је за почетак градње нове камене цркве на Смоленском гробљу. Подигнута грађевина је била већ веома висока, па су зидари морали најпре да подигну цигле на скелу, па тек онда да граде. Блажена Ксенија је одлучила да тајно помаже градитељима. Ноћима, без обзира на временске прилике, подизала је циглу и слагала је на скелу. Радници би се изјутра веома чудили ономе што се дешавало. Најзад су одлучили да сазнају ко је тај невидљиви помоћник, и дошавши на градилиште током ноћи, установили су да је то читавом Петрограду добро позната „безумна“ Ксенија. Мало по мало, најосетљивији хришћани су почели да примећују да Ксенија није само глупа просјакиња, већ да носи у себи нешто посебно. Милостињу коју су јој давали, она није узимала од свакога, већ само од добрих и срдачних људи. Увек узимајући само копејку, она је одмах давала сиромасима сличним њој. Када се мужевљево одело на њој с временом већ било искрзало, она је почела да се облачи и зими и лети у бедне рите, а на босим, и од мраза натеченим ногама, носила је исцепане ципеле. Многи су јој нудили топлу одећу и обућу, али Блажена није хтела ништа да узме, и наизменично је облачила или црвену блузу и зелену сукњу, или зелену блузу и црвену сукњу. Дању је Ксенија, као безумна лутала по граду, а ноћу је, склањајући се од људских очију, одлазила ван града, у поље, где је проводила време у молитви, наизменично метанишући на све четири стране света. У пољу је, према њеним речима, присуство Божије било „видљивије“. Убрзо је окружење почелао да обраћа пажњу на то, да се у њеним речима и делима често крије дубоки смисао. Примећивали су да, ако је Ксенија од неког нешто тражила, то беше знак да му помаже и спасава га од невоље и беде која ће га задесити, и обратно, ако је некоме нешто давала, тога је у скорије време очекивала велика радост. Касније, када је Блажена почела важити за прозорљиву, појављивала се на улицама и пијацама града, како би јој сви који су је знали нудили своје услуге. Упадајући у реч један другом, молили су „Андреја Фјодоровича“ да узме нешто или макар да окуси од понуђених производа, јер беше тад у народу веровање – узме ли Ксенија нешто од домаћина, његова трговина ће постати веома успешна. Угледавши је, мајке са децом журиле су јој у сусрет да их благослови или само да помилује дете по глави, уверене, да ће га само један додир Блажене одмах исцелити. Својом великом смиреношћу, подвигом духовног и физичког сиромаштва, љубављу и молитвама за ближње, Ксенија је стекла благодатни дар прозорљивости. Тим је својим даром она многима помагала у уређивању живота и спасењу душа. Познат је случај када се Блажена Ксенија побринула за добробит и спасење, тада још нерођеног детета. Као дугогодишња познаница, дошла је код Параскеве Антонове, којој је била поклонила своју кућу, и рекла јој: „Ето, ти ту седиш и ушиваш чарапе, а не знаш да ти је Бог сина послао! Иди што пре на Смоленско гробље“. Иако силно збуњена том бесмислицом, Параскева је ипак послушала Блажену и отишла. На гробљу је видела гомилу света, а када је мало ближе пришла, сазнала је и то да је неки кочијаш оборио трудну жену. Ту пак, на земљи жена је родила дечака и испустила душу. Сви су се питали ко је она и има ли родбине, али нису успели да сазнају. Видевши у том догађају Божију промисао, Параскева је дечака узела к себи, усвојила га и однеговала у свој строгости хришћанског живота. Син је мајку веома поштовао и пазио до дубоке старости, а Параскева је захваљивала Богу и слушкињи Божјој Ксенији за њену заповест да дечака узме за сина. Блажена Ксенија је живела скоро четрдесет и пет година у јуродивом подвигу, па се може закључити да је предала своју душу Господу почетком деветнаестог века. Света угодница Божија сахрањена је на Смоленском гробљу у Петрограду, где је својевремено помагала градњу цркве, подигнуту у име иконе Смоленске Мајке Божије. Од дана упокојења Блажене прошло је око два века, али чуда учињена молитвама угоднице не бледе, нити народно сећање на њу ишчезава. Године 1902 над гробницом Блажене Ксеније сазидана је нова капела са мраморним иконостасом и надгробним спомеником. Она је увек била отворена за служење помена, који се нигде толико често нису служили као на гробу Блажене Ксеније. Данас је капела рестаурирана и поново отворена за приступ и молитве. Нека би дао Господ молитвама блажене Ксеније своју милост и благослов свима онима који с вером и љубављу притичу њеном небеском заступништву. Амин. Тропар, глас 7 Одбацивши таштину овог света, узела си на себе крст бездомног боготражитељства, ниси се плашила дубоког бола и немаштине, нити оних што ти се ругаше, јер си познала љубав Христову. И сада наслађујући се овом љубављу на небесима, Ксенија Блажена и божански мудра, моли се за спасење душа наших. Кондак, Глас 3. Данас светло ликује град светог Петра, јер мноштво оних који су тужни и који се у твоје молитвено заступништво уздају, свеблажена Ксенија, налазе утеху, јер си Ти граду овом похвала и утврђење. https://srpska.pravoslavie.ru/51414.html
    1 point
  45. Ево, да поновим: О, роде неверни и курварски! Докле ћу вас трпети?! Тројица су Златоустих: 1) Јован Златоусти, 2) Владика Николај, Нови Златоусти, 3) Ава Зоран, прозван Нови Нови Златоусти! )) Има један сајт, Светосавље, и становити о. Љуба који воли с времена на време да се осврне на заблуделог Аву. У суштини вели: Није зао тај ава, али је мало шунтав, књиге га извеле из памети. - Коментарисао је и овај пост. Сада бих му одговорио у Христу... Сви они који се куну у СВЕТОГ ВЛАДИКУ НИКОЛАЈА, урадили би добро када би га мало и читали. То би и о. Љуба могао да уради, а не само да качи на сајту Николајеве текстове. Наиме, управо тамо има један Николајев: РЕХАБИЛИТАЦИЈА ТЕЛА, где вели: Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и - што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског... Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују.
    1 point
  46. Ајд још мало да искритикујем попа Ђуку па одо имам нека посла. Сећа ли се неко оне старе приче из читанки основне школе: Била три ловца. "двојица нису имала оружје, а трећи је био без пушке; Два зеца утекоше, а трећег нису убили, лепо га скуваше па се наједоше..."
    1 point
×
×
  • Креирај ново...