Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'светог'.
-
Поводом славе Крипте Храма Светог Саве, празника Светог великомученика кнеза Лазара - Видовдана, свечано бденије биће служено у Храму у петак, 27. јуна, од 18 часова, док ће на Празник, у суботу 28. јуна, Света Литургија бити служена у Светосавској цркви од 7.30, а у Крипти Храма од 9 сати. Добро дошли! Извор: Храм Светог Саве
-
Мошти Светог Флавијана у недељу у Храму на Централном гробљу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У Цркви Рођења Светог Јована Крститеља на Централном гробљу у Београду у недељу 22. јуна у 18 часова биће дочекана икона са честицом моштију Светог свештеномученика ђакона Флавијана Картагинског, а након дочека биће служен Акатист. О Светом Флавијану више у архивским објавама Радија Слово љубве, на линковима: Протосинђел Јован (Миленковић) о св. Флавијану Картагинском Помозимо завршетак филма о св. Флавијану Картагинском Ексклузивно: Лешје - чувар моштију - објавило Акатист Светом Флавијану Празник крај моштију у манастиру Лешје https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46734-
- централном
- храму
- (и још 5 )
-
Молитвена прослава празника Светог Петра Коришког у манастиру Црна Река
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Братство манастира Црна река позива сав верни народ на молитвену прославу празника Светог преподобног Петра Коришког, средњевековног српског подвижника, чудотворца и исцелитеља. Празнично вечерње богослужење отпочеће у уторак 17. јуна 2025. године, са почетком у 17 часова, док ће Свету Литургију са почетком у 9 часова на дан празника служити Његови Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит милешевски г. Атанасије, уз саслужење великог броја свештенослужитеља из више епархија Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Cлово љубве" -
Кружи Русијом необична прича: каже да је у совјетско време био хирург-свештеник. Положи болесника на операциони сто, очита над њим молитву и подом нацрта крст на месту где треба резати, па тек потом узима скалпел. И резултати његових операција су били чудесни: слепи би прогледали, непокретни би стајали на ноге. Да ли је то помагала наука, да ли Бог… „Сумњамо у то“, кажу једни. „Тако је било“, тврде други. Једни кажу: „Комитет нипошто не би свештеника трпео у операционој сали“. А други им одговарају: „Немоћан је и Комитет, ако хирург није обичан хирург, већ професор, и не обичан свештеник – баћушка, већ прави епископ“. „Професор – епископ? Не, то није могуће“, говоре искусни људи. „Дешава се“, одговарају им не мање упућени. „Тај професор – епископ је још и генералске еполете носио, а у протеклом рату управљао је свим болницама Сибира“. На пожутелим фотографијама из совјетских времена видећете седог старца обученог у расу. На грудима крст и знак архијерејског достојанства – панагија. Озбиљно и проницљиво гледа преко старачких наочара. Професор – епископ је готово наш савременик – проживео је под совјетском влашћу преко четрдесет лета; по његовим књигама је учило неколико поколења совјетских хирурга. Држао је предавања студентима, на научним скуповима и конференцијама и проповеди у храмовима. Добро су га знали рањеници у војним болницама и изгнаници који су били изгнани у Архангелском и Краснојарском крају. Једноставно је предпоставити, да је професор – епископ, сјединивши у својим рукама крст и скалпел, поразио савременике управо тим необичним сједињавањем две разнородне сфере делатности. Пропаганда је убедила грађане у то, да су наука и религија неспојиви, и чак више од тога, те две сфере могу постојати, само водећи једна против друге непрестани жестоки рат. И одједном се појављује он – епископ и професор. Невероватно, но то је факат. Савременике је чудила раса хирурга, но још чудеснијим се чинио непокорни карактер епископа. Сачувана су сведочења очевидаца његовог разговора са врховним Ташкентског Комитета Петерсом, који је важио за свирепог човека, чије руке су биле заливене крвљу. Петерс је упитао професора: – Како то ви, Војно-Јасеницки, ноћу се молите, а дању режете људе? – Ја режем људе у име њиховог спасења, – одговорио је свештеник, – а у чије име их ви режете? – Како можете веровати у Бога? Зар сте Га видели? – Не, нисам га видео. Но, ја сам много оперисао на мозгу и отварајући лобању никада тамо нисам видео ум. Ни савест такође тамо нисам нашао. Значи ли то да они не постоје? Енциклопедијска забелешка о његовој биографији изгледала би на пример овако: Војно-Јасеницки Валентин Феликсович. Родио се 1877.г. у Керчи. Умро 11. јуна 1961.г. у Симтеропољу. Хирург, доктор медицине. До 1917.г. лекар у болницама средње Русије, касније – главни лекар Ташкентске градске болнице, професор Средњеазијског државног универзитета. Почетком двадесетих година замонашен са именом Лука, хиротонисан за епископа. Много пута је затваран и одвођен у прогонство. Аутор је 55 научних радова из хирургије и анатомије, а такође и десетине томова проповеди. Најпознатија му је књига „Огледи из гнојне хирургије“, која је доживела три издања (1934, `45, `56.г). Изабран је за почасног члана Московске духовне академије у Загорску. Награде: Признање Варшавског Универзитета (1916.г.), брилијантни крст од Патријарха све Русије (1944.г.), медаља „За херојски рад у Великом Отаџбинском рату“, (1945.г.), Стаљинова награда првог степена за књигу „Огледи из гнојне хирургије“, и „Касније ампутације услед рањавања зглобова из ватреног оружја“ (1946.г.). Војно-Јасеницки је умро у чину архиепископа Кримског и Симферопољског. Од детињства Валентин је имао велики дар за сликање, и окончавши гимназију, а потом кијевску уметничку школу, припремао се за упис у Петроградску уметничку академију. Маштао је да постане уметник. Но, за време пријемних испита у њему се појавила сумња: да ли је исправно да се он бави оним што воли, када је около толико страдалника којима је потребна помоћ? И тада, прочитавши у Новом Завету: „Жетве је много а делатника мало“ (Мт. 9,37), осетио је да те речи Господ говори непосредно њему. Тога се удостојавају ретки изабраници Божији. Тако је свети Антоније Велики, чувши у храму речи Јеванђеља: „Ако хоћеш да будеш савршен, иди, продај имање своје и раздај сиромашнима; и имаћеш благо на небесима; и хајде за Мном“ (Мт. 19,21), осетио, да Господ управо њему то заповеда. Пошао је и испунио све до краја. Зато је и Велики. Млади Валентин, чувши призив Божји, уздрхтао је и узвикнуо: „О Господе! Зар је заиста у Тебе мало делатника?!“ Он тада није могао ни замислити да ће постати управо такав делатник на њиви Господњој. Касније, после много лета, када га је Господ призвао као радника на њиву Своју, он је био сигуран да је тај јеванђелски текст био први призив Господњи да Му служи. Ступивши на медицински факултет Кијевског универзитета, он је са интересовањем почео да изучава природне науке и ускоро је постао најбољи студент факултета. Млади лекар Војно-Јасеницки дипломирао је са десетком. Школски другови су га упитали чиме намерава да се бави убудуће, и били су јако зачуђени када су чули да се Војно-Јасеницки спрема да постане лекар у државној служби, уместо да се бави науком. „Био сам тужан због тога што ме они уопште не разумеју, јер ја сам изучавао медицину са искључивим циљем да цео свој живот будем сеоски лекар, да помажем сиромашним људима“, – сећа се архиепископ. Да цео живот буде сеоски лекар светитељу није било суђено, али да цео живот служи људима, јесте. Ускоро је постао сјајан хирург, одбранио је докторску дисертацију у Москви. Почео је писати књигу „Огледи из гнојне хирургије“, која је спасила животе мноштву рањеника у време Другог светског рата. „И тада, на моје изненађење, – пише он, – у мени се појавила крајње необична и дрска мисао: „Када ова књига буде написана, на њој ће стајати име епископа“. „Да будем свештенослужитељ, шта више епископ, ни у сну нисам могао сањати, но нама недокучиви, путеви нашег живота, у потпуности су познати Свевидећем Богу, још док смо у утроби материној“, – написаће касније свети Лука, већ на заласку својих лета. Све што се дешава по Промислу Божијем, дешава се као само од себе, без неких видљивих напора од стране човека. До револуције, Валентин Феликсович Војно-Јасеницки био је просто добар хирург, а после 1917.г. почап је путем мучеништва и исповедништва. Најпре затвор у Ташкенту. Затим смрт младе жене. Остао је сам са четворо дце. Две ноћи без сна читао је Псалтир над одром вољене, и ту је Господ опет говорио с њим: „Који усељује неплодну у дом, матер која се радује деци“ (Пс. 112,9). Те речи Псалма биле су упућене њему несумњиво од Бога, зато што су унеле у његову душу наду и утеху. Ускоро се заиста нашла та самопожртвована жена, која му је постала добром сестром, а његовој деци мајком за цео живот. Управо их је она однеговала, јер је будући светитељ убрзо постао свештеник, што је у то време значило постати вечно прогоњен мученик, и готово не виђати своју децу. Почетком 20-их година, епископ Ташкентски и Туркестански Инокентије, рекао је Војно-Јасеницком: „Докторе, ви треба да будете свештеник“. Професор, који до тада никада није размишљао о свештенству, сагласио се. Поставши свештеник, он је као и раније оперисао, држао предавања студентима, али само у раси и са крстом на грудима. У операционој сали професора Војно-Јасеницког висила је икона Мајке Божије, пред којом се он молио за успешан исход операција. Једном су по наређењу комесара Гољтгота икону скинули са зида операционе сале. Неколико дана професор је преседео код куће, радећи на својој књизи „Огледи из гнојне хирургије“, но убрзо су га замолили да се врати у болницу због једне тешке операције. Он се извинио пред колегама: „То се десило кривицом комесара Гољтгота, у кога се уселио демон, и он је оскрнавио икону“. Многи лекари су причали, да се о. Валентин увек са великом љубављу и дубоком пажњом односио према сваком болесном човеку, да су његови односи према болесницима били идеални. 1923.г. 46-тогодишњи свештеник био је тајно замонашен и касније, исте године, хиротонисан за епископа са именом апостола-јеванђелисте, лекара и иконописца Луке. Хиротонија је била тајна, но када су о њој обавестили Патријарха Тихона, он ју је потврдио и озаконио. Постати епископ у то време, значило је потписати самоме себи смртну пресуду. И већ после прве архијерејске службе, пред његов стан је дошла „црна врана“ (назив за марицу). Тако је почео једанаестогодишњи период његовог страдања по затворима и прогонствима. Бог је од младости изабрао светог Луку, дао му крст, под чијом тежином би изнемогао обичан човек, и повео га на Голготу. Пошто су њега затворили, децу и Софију Сергијевну, која им је заменила мајку, истерали су из стана. У затвору су га испитивали, по њиховом устаљеном обичају, сваку ноћ. А дању, он је писао своју књигу „Огледи из гнојне хирургије“. На насловном листу је написао: „Епископ Лука, професор Војно-Јасеницки“. У своје прво изгнанство владика је упућен у зиму 1923.г. У „столипинском“ затворском вагону до Краснојарска, потом – на коњима у Јенисејск. У то време уопште није био стар, – 46 година, – али већ веома болестан. Троје слепих дечака излечио је тако да су прогледали. Но, ни ту га нису остављали на миру. Пред Благовести су га упутили у село Хаја на реци Чуна, притоки Ангаре. После два месеца опет су га вратили у Јенисејск и затворили, а затим упутили низ Јенисеј. Чинило се, као да је сам сатана седео тада негде на врху у „органима“ власти покорене Русије и смишљао како да што више нанесе зла онима, који су се усудили да се у та времена супротставе његовој вољи. Около пустош, глад, но „органи“ нису жалили снаге ни средстава на то, како би нанели зла најбољим људима у земљи, премештајући их попут шаховских фигура, с места на место, кроз снежне пустиње и набујале реке, издржавајући огромну армију мучитеља и крвника. Из јенисејског затвора владику су упутили у Туруханск, где га је, када се искрцао на обалу Јенисеја, дочекала маса народа спустивши се на колена, просећи благослов. У ГПУ епископу су рекли да му је строго забрањено да даје благослов. А он је одговорио да је то дужност епископа и да не може одбити да да благослов. Убрзо су га упутили по Јенисеју још даље, на север, ка поларном кругу, у сеоце Плахино, које се састојало од неколико колиба. Живео је у соби где је уместо стакла у прозорима био лед и кроз све пукотине дувао је ледени ветар. А кроз три месеца владику су поново вратили у Туруханск, зато што су месни сељаци организовали погром ГПУ, јер после одласка епископа Луке није имао ко да их лечи. У изгнанствима, он је као и раније био спреман да помогне свима којима је потребна лекарска помоћ и пастирски благослов. Он је лечио и оперисао понекад и примитивним средствима: уз помоћ перореза, машинских клешта, зашивајући рану женском длаком… Чак и људи моћног духа понекад, по допуштењу Божијем, падају у униније, осећају богоостављеност. Сам Господ у Гетсиманском врту страдао је „до крвавог зноја“, и говорио: „Душа је моја жалосна до смрти…“ (Мт. 26,38). И управо нам је Он рекао: „Блажени изгнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско“ (Мт. 5,10). После осам месеци у изгнанству, пао је у униније измучени епископ Лука. У олтару се владика молио пред иконом Спаситеља за избављење, но, како се он сам сећа, у тој молитви је био и ропот на Господа. И ту је епископ одједном угледао како је Христос одлучно окренуо Свој Пречисти Лик од њега. Тада је схватио своје безумље и дрскост. Разумео је да треба да заволи страдање послато му од Бога. Тешко је човеку да заволи страдање, чак немогуће без помоћи Божије. Господ је створио душу људску по образу и подобију Своме за рајску хармонију и радост, зато нас жалосне околности рањавају, попут непријатељског метка. Залечити рану и претворити жалост у радост може само Бог. У ту помоћ Лекара душа и тела наших веровали су светитељи и зато су све ударе судбине примали са чврстином и храброшћу. Тиме се они и разликују од нас, маловерних и малодушних. Онај који истински тражи спасење на свом искуству се уверио да управо страдање мења срж срца човечијег, чинећи га способним за примање благодати, и зато га и воли. Олакшање је дошло када се епископ Лука до краја смирио, савладавши главну науку у свом животу: научио се трпљењу, узвишеној мудрости, послатој од Бога. „Милосрдни отац наш – пише свети Антоније Велики, – када узблаговоли извести из искушења истинске синове своје, не ослобађа их самога искушења, већ даје трпљење, и они примају заједно са трпљењем благодат Светога Духа на утврђивање душа својих“. Завршио се рок владичиног изгнанства, но последњи пароброд је отпловио из Туруханска у Краснојарск без њега. Епископ Лука је био спокојан. Господ му је за време молитве, како је то бивало више пута у његовом животу, рекао: „Уразумљујем те и припремам за пут којим ћеш поћи“. После три месеца, он се упутио у Краснојарск по залеђеном Јанисеју у покривеним санкама, које су сељаци специјално направили за њега, благосиљајући успут житеље приобалних села, где архијереја никада нису видели. Свуда су га дочекивали са црквеним звонима, служио је молебне и проповедао. Био је то заиста славан архијерејски пут. Светитеља је очекивало још мноштво митарстава: прогони, затвори, ислеђивања. Но, он се већ научио да се храбро држи, и Господ га је наградио благодаћу Светога Духа, кога се удостојавају исповедници и мученици. А када је Дух Утешитељ са тобом, тада ништа није страшно. Године 1937. оптужили су га за шпијунажу, две недеље су га испитивали, не дајући му да спава, покушавајући да га натерају да потпише признање те лажи. Готово сви који су били подвргнути тим мучењима, нису издржали и потписали би признање. Владика је издржао и није потписао. И опет су га послали у изгнанство у Сибир. Морално ослобођење дошло је светитељу као и целом Руском народу, почетком Другог светског рата. То само на први поглед звучи парадоксално. У стварности, то је очигледно. И „власти“ и „органи“ схватили су да армија најамних мучитеља и крвника не може да заштити земљу. Да спасу Русију од ропства могу само најумнији, самопожртвовани, трудољубиви, које је свих тих година совјетска власт покушавала свим силама да погуби, уништи, сломи. Но, по милости Божијој, нису све погубили, нису све сломили. И они су одједном постали потребни. Када је почео рат, на градски телеграф стигао је телеграм. Био је адресован на Председника Президијума Врховног Совјета СССР Михаила Ивановича Калињина. Телеграм у Москви нису испоручили, већ су у складу са постојећим правилима направили записник. У њему је садржај телеграма: „Ја, епископ Лука, професор Војно-Јасеницки, издржавам изгнанство у селу Бољшаја Мурта, Краснојарски крај. Будући да сам специјалиста гнојне хирургије, могу указати помоћ војницима на фронту или у позадини, где ми буде поверено. Молим да моје изгнанство прекинете и упутите ме у болницу. По окончању рата спреман сам да се вратим у изгнанство. Епископ Лука“. Молба је била задовољена. За епископа Луку, генијалног хирурга, долетео је авион у сеоце Бољшаја Мурта и довезао га у Краснојарску болницу. Ту је он спасао животе многим рањеницима, а у цркву је морао да иде далеко изван града, јер у Краснојарску није остао ни један храм. За време рата, свети Лука руководио је хируршким одељењем у болници. Збрињавао је најтеже болеснике и рањенике и чудесно вршио операције. После рата архиепископ је био награђен медаљом „За херојски труд у Великом Отаџбинском рату“. Но то није сметало властима да наставе прогон светитеља – он је био принуђен да се врати у изгнанство. Странице мемоара епископа Луке дају изражајну, готово живописну слику његовог живота у изгнанству: сурова хладноћа, глад, били су стални сапутници професора-свештеника. Но, ништа није могло сломити тог човека. У једном од писама из тог доба писао је да је заволео страдање, које тако чудесно очвршћује душу. После рата светитељ је руководио болницом у Симбирској губернији, оперисао дању и ноћу – на очима, на бубрезима, желудцу, вршио отварање лобање, гинеколошке операције. Слава о знаменитом хирургу брзо се проширила. Под кров болнице нагрнули су посетиоци из других покрајина. Једном је вратио вид младом слепорођеном сирочету. То је окупило слепце из целог округа, и они су у дугачком реду, држећи један другога за штап дошли у болницу. Једном, како се сећа његов колега доктор Левитанус, професор, сазнавши за смрт болесника, тражио је да му детаљно наведу шта је тачно учињено за страдалог пацијента. Доктор Федермесер почела је да набраја лекарске радње, но, потом је одмахнула руком и сама себе зауставила: „Ма шта говорим! Болесник је свеједно био изгубљен…“ Изгубљен? Величанствен, увек смирен професор буквално се продерао: „Ви немате никаквог права да прекидате борбу за живот болесника! Ви чак не смете ни да помислите на неуспех! Само да радите све што је потребно! Да учините све, чујете?!“ Да виче на лекара, то је Војно-Јасеницки веома ретко себи дозвољавао. Но болесник је централна фигура. Било да је ноћ или недеља, било да је на годишњем одмору или на боловању – ништа га не ослобађа од обавезе да се хитно јави на одељење, ако је то неопходно за спасење пацијента. Тај строго успостављени поредак, професор је и сам испуњавао без и најмањег роптаја. Идеја, која је руководила поступцима светитеља, јасно је одредила систем његових односа са друштвом. Он је био сагласан да постоји у том друштву само при једном услову: ако му сачувају право на веру. Свет без вере, без строгог моралног поретка био је за њега просто немогућ. Но, епископ Лука је часно и достојанствено носио свој крст. Морални и етички принципи тог човека били су потпуно јасни. Ево неколико извода из његових мемоара: „Најважније у животу је – увек чинити добро људима. Ако не можеш учинити велико добро за људе, потруди се да учиниш макар мало“. У мају 1946.г. Владика Лука је био постављен на дужност архиепископа Симтеропољског и Кримског. У годинама управљања Кримском епархијом Високопреосвећени Лука изговорио је велики део својих проповеди. Почео је да проповеда још у Ташкенту, но због затвора и прогонства многе године је био принуђен да ћути. Али, од пролећа 1943. када је у Краснојарску отворен храм, па до краја живота архиепископ Лука је неуморно проповедао: писао је проповеди, изговарао их, штампао их и листиће са текстом слао по градовима широм земље. „Сматрам својом главном архијерејском обавезом да увек и свуда проповедам о Христу“, – говорио је он. Дуге године затвора и прогона, а такође и искушења током целог његовог тешког живота и као последица његовог изузетно напорног рада, одразили су се на здравље архиепископа Луке. Пет година пре смрти, он, који је повратио вид толиким људима, потпуно је ослепео. Но, прихватио је то са добродушним смирењем, настављајући да служи и проповеда. За 38 година свештенства Владика Лука изговорио је 1250 проповеди, од којих је најмање 750 записано и сачињавало је дванаест обимних куцаних томова (4500 страница). Савет Московске духовне академије назвао је ту збирку проповеди изузетном појавом у савременом црквено-богословском животу и изабрао аутора за почасног члана академије. Верници, који су присуствовали богослужењима, запамтили су за цео живот како је служио Владика Лука. Било је то стајање пред Господом. Сваку реч је изговарао јасно, да би дошла у дубину бића. Нарочито је надахнуто читао Велики покајни канон Андреја Критског. Док је још видео, трудио се да служи литургију сваки дан, чак и ако су само две три старице дошле у храм. Наставио је да служи и када је већ сасвим ослепео. Задивљује Владичин подвиг: јер, не само да га је слепоћа оптерећивала, већ и дијабетес, од којег је имао страшну слабост, тако да је сва његова одећа била мокра од зноја, при том су још страдале и ноге због јаког тромбофлебита и костобоље. Пред службу би долазили да му ноге увију у завоје. Но, он никада није скраћивао службе и код куће се јако дуго молио. На дан Свих Светих у земљи Руској просијавших, 11. јуна 1961. године архиепископ Лука се упокојио. Током три дана није престајао мимоход поред одра Владике и лекара, а на дан сахране процесија је била дуга три километра. Владичина сахрана постала је величанствено исповедништво све православне Русије пред лицем безбожне власти, која је забранила да се његов одар носи главном улицом Симтеропоља. Но, људска река је поломила све препреке и огромна процесија је три ипо сата пролазила кроз цео град и певала: „Свјати Боже, Свјати Крепкиј, Свјати Бесмертни помилуј нас“. И нико их није могао натерати да ућуте. „Ми сахрањујемо свога архиепископа“, – говорили су. Затим су почеле стизати вести да су многи болесници, дошавши на гроб светога Луке, по молитвама добијали исцељења. Одлуком Архијерејског Сабора 2000.г. Архиепископ Лука је прибројан лику светих. Његове мошти су изложене ради поклоњења у саборном храму Свете Тројице у Семтеропољу. Ако доспете на градско гробље у Семтеропољу, са десне стране главног улаза у гробљанску цркву наићи ћете на гроб са спомеником од белог мермера. Он је уочљив из далека: по гомилама свежег цвећа, које се не прекидају ту ни зими, ни лети, по необично јасном – златном натпису на мермеру: АРХИЕПИСКОП ЛУКА (ВОЈНО-ЈАСЕНИЦКИ) 27/IV 1877. – 11/VI 1961. Доктор медицинских наука, Професор хирургије. Кажу да је архиепископ Лука сам саставио тај натпис. И то има дубоки смисао. У срцима људи он ће заувек остати епископ – хирург. Тропар: Возвеститељу пута спасоносног, исповедниче и архипастиру земље Кримске, истински чувару отачких предања, стубе непоколебљиви, Православља учитељу, лекару богомудри, светитељу Лука, Христа Спаса непрестано моли веру непоколебљиву православнима да дарује и спасење и велику милост. https://svetigora.com/zitije-svetog-luke-krimskog-vojno-jasenicki/
-
Предавање јеромонаха Рафаила у Храму Светог Саве на тему: Јесте и биће
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
-
Молитвено дочекана рука Светог Саве у Београду
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Поводом молитвене прославе празника Вазнесења Господњег и славе града Београда, данас је у Вазнесењској цркви свечано дочекана рука Светог Саве која ће предводити овогодишњу Спасовданску литију, известила је Ивана Обрадовић, сарадник радија. Једини преостали део моштију првог српског Архиепископа стигао је данас из манастира Милешеве у пратњи Митрополита милешевског г. Атанасија и Епископа моравичког г. Тихона. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије дочекао је свету руку испред цркве заједно са Преосвећеном господом викарним Епископима Доситејем, Иларионом и Петром, свештенством, монаштвом и многобројним верним народом. Присутнима се, пригодним словом, обратио Његово Преосвештенство Епископ војни и липљански г. Доситеј који је беседио о нашем оцу Светом Сави. Након беседе Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Петар је уз саслужење свештенства служио празнично бденије. Беседа Епископа липљанског г. Доситеја На дан празника Вазнесења Господњег, 29. маја 2025. године, у цркви посвећеној овом празнику у Београду биће служена света архијерејска Литургија са почетком у 9 часова, а са истог места у 19 часова кренуће литија са руком нашег светитеља који је рођен пре тачно 850 година. У Светосавском храму рука ће остати изложена неколико дана верном народу на целивање. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа липљанског и војног г. Доситеја: "Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, драги Београђани, наши свечари, сабрали смо се под сводове овог световазнесенског храма да прославимо славу Богородичиног Белог Града. Данашње славље је посебно јер нас походи посебан гост, гост који је и домаћин, јер је он себе усадио у Светосавску Цркву, у Виноград Христов засађен у роду српском. Свети Сава, духовни отац, долази деци својој да нас и данас као некада у Дому Спасовом, у Светој Жичи, поучи о Правој Вери, да нас утеши и благослови. Свети Отац наш Сава долази нам из Свете Лавре Милешевске, задужбине његовог синовца краља Владислава, у којој су његове Свете Мошти почивале од 1237. када су пренете из Трнова па све до 1594, када су их Турци однели и спалили на Врачару. Но, човекољубиви Господ није дозволио да целе нетљене Мошти прогута огањ и да српски народ заувек буде лишен физичког присуства свог Духовног Оца и првог српског архиепископа. Неизрецивом милошћу Божијом део светих и целебних моштију Савиних, његову руку, сачували су милешевски монаси и она данас долази у српску престоницу да нас све благослови. Има ли, браћо и сестре већег благослова за нас него да савијемо своје вратове и приклонимо главе пред овом руком Светог оца нашег Саве? Пред светом руком која је рукополагала прве српске епископе и која је положила краљевски венац на главу Првовенчаног краља! Мошти Светитеља сведоче, пре свега, силу Васкрсења Христовог. Светитељи, током овоземаљског живота својим непрестаним трудом и подвигом испунивши јеванђељске заповести показали су се, по речима Светог Апостола Павла, као савршени „храмови Духа Светога“. Зато у Светим Моштима, у обоженој људској плоти, и пребива Сила Божија. Кроз свете врлине, водећи тешку и сурову борбу са старим човеком у себи, са сваких грехом и пороком, светитељи су се удостојили да се у њих усели свеосвећујућа благодат Божија, и да још пре Суда Божијег и општег Васкрсења преко својих нетрулежних тела засијају славом и силом Васкрсења. Свети отац Сава оврлиниши себе, охристовивши себе, још за живота окусио је тајну Васкрсења. Зато је још док је земљом ходио, силом Божијом која је у њему пребивала из мртвих васкрсавао а по свом представљању не престаје да буди из греховног сна, да уздиже ка врлини и васкрсава народ српски. И данас долази у овај град да би сутра на празник Вазнесења Господњег опет позвао Србе на Правоверје, да се чврсто држимо Православне вере наших Отаца али и на Правоживље, да живимо, православно, врлински онако како су живели и наши свети преци. Драга браћо и сестре, као истинска деца Светог Саве потрудимо се да живимо и деламо светосавски, да будемо на путу Христовом, на путу истине и правде, не би ли се и на нашем покољењу испуниле оне речи Светог Владике Николаја којима завршава своју Небеску Литургију: „А Цар Славе сједи на престолу, Док са земље грми ка олуја, То Србија кличе АЛИЛУЈА! Благо мајци која Саву роди И Србима док их Сава води“. Добро нам дошао свети Оче наш Саво, Почетку свих наших почетака, и Путовођо наш ка Царству Божијем. Где год да се осврнемо и да погледамо Тебе сусрећемо, у Хиландару, у Студеници, у Жичи, у Милешеви, и у свакој српској школи и у учионици са зидова нам светли твој христолики лик. Чврсто нас држи овом својом светом руком која стоји пред нама и приведи нас Христу Спаситељу да заједно са тобом славимо Бога Нашега, Пресвету Тројицу, Оца и Сна и Светога Духа, у векове векова. Амин." Извор: Радио "Cлово љубве" -
У Спасовданској литији са руком Светог Саве
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Српска Православна Црква позива Београђане и све људе добре воље да својим присуством и молитвама узму учешће у традиционалној Спасовданској литији, која ће се ове године одржати у четвртак, 29. маја, са почетком у 19 часова. Овогодишњи крсни ход, који још од давне 1862. године пролази улицама српске престонице, предводиће наш свенародни отац и архиепископ – Светитељ Сава, својом светом руком и жезлом, заједно са његовим наследником, Светејшим Патријархом српским г. Порфиријем. Рука која више од осам векова благосиља и грли српски род, а која је једини део Светитељевих моштију преостао код нас иза њиховог спаљивања на Врачару кобног 27. априла 1594. године, стићи ће из манастира Милешеве у престони Београд у среду, 28. маја, у 17.30 часова. Тим поводом ће испред Вазнесењске цркве бити приређен свечани дочек. Уследиће празнично вечерње богослужење. На сам празник Вазнесења Господњег, у четвртак, 29. маја, са почетком у 9 часова, Светејши Патријарх г. Порфирије ће началствовати светом архијерејском Литургијом у Вазнесењској цркви покрај Светитељевих моштију и уз саслужење више архијереја и свештенства. Патријарх Порфирије ће затим, у 12 часова, у Скупштини града Београда обавити чин благосиљања славских дарова. Круна прославе славе града Београда – Спасовданска литија кретаће се добро познатом путањом од раскрснице улица кнеза Милоша и краља Милана до Светосавског храма на Врачару. У литији ће, као и претходних година, поред предстојатеља Српске Цркве, који ће овом приликом носити жезал Светог Саве, као и епископа, свештенства, монаштва и великог броја богољубивих душа, учествовати и представници републичких и градских власти, припадници Војске Србије, Жандармерије, оркестра Полиције, чланови певачких и фолклорних друштава, ђаци и студенти. По доласку литије, у храму Светог Саве биће узнесене молитве Господу нашем Исусу Христу, Његовој Пресветој Мајци и Светом Сави, првом Архиепископу српском, после чега ће се својим архипастирским словом присутнима обратити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Мошти Светог Саве биће изложене у његовом храму на Врачару на поклоњење и целивање вернима и наредних дана уз свакодневна богослужења. Дођите да заједно прославимо Бога, који се нас ради вазнео на небеса, и да примимо благослов највећег и најлепшег изданка нашег рода – Светитеља Саве! Његовим молитвама нека се мир и братска љубав уселе у срца наша! Београдска Спасовданска литија Литија представља посебно јавно и заједничко богослужење, или део веће богослужбене целине, који се састоји из входне процесије и одговарајућих молитава које је прате. Сам израз, термин, литија потиче из грчког језика, где је првобитно означавао било коју молитву или прозбу, да би са петим столећем почео да поприма значење молитве у посебној литургијској процесији, а од десетог постао технички термин којим су називане саме те процесије. Овакве свеопште, заједничке и свечане литије биле су саставни део богослужбеног живота великих хришћанских престоница, на првом месту Цариграда и Рима, али и других центара црквеног и јавног живота. У њима су обављане литијске процесије по улицама града, које су пратила појања псалама и химни као и произношења молитава и прозби. Литије би се на празнике, најчешће, завршавале евхаристијским богослужењем односно уласком у храм где би се оно обавило. Један од великих празника Цркве, за чију прославу су одвајкада одржаване литије, јесте и Вазнесење Господње – Спасовдан. Тај благочестиви обичај је настављен и у нашој помесној Цркви, а посебно у првопрестоном Београду, који Спасовдан слави као своју славу, још од времена деспота Стефана Лазаревића. Наиме, према договору угарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана, који је склопљен крајем 1403. или почетком 1404. године, Београд је постао престоница Српске деспотовине, и посвећен је Пресветој Богородици, његовој заштитници, док је а за славу града установљен Спасовдан. Један од начина на који је ово било обнзнањено, обележено и прослављено била је и свечана литија која је прошла улицама нове престонице. Начин прославе градске крсне славе, који се и данас практикује, осмислио је 1862. године митрополит београдски Михаило Јовановић, по чијем предлогу је и изграђена Вазнесењска црква у Београду. Последња литија по доласку комуниста на власт у Југославији, одржана је 1947. године и том приликом су њени учесници били каменовани од стране скојеваца, да би убрзо и само одржавање литије било забрањено. Из ове цркве, која чува градску Славу, 1992. године поново је кренула литија којој је началствовао Његова светост Патријарх Павле. Од обнављања традиције, сваке године о Спасовдану, после свете Литургије, верници предвођени патријархом српским и свештенством, иду у литији београдским улицама. Литија креће из Вазнесењске цркве. Раније је ишла улицама Кнеза Милоша, Краља Милана, Теразијама, Париском и Улицом кнеза Симе Марковића до Саборне цркве Светог архангела Михаила и Патријаршијског двора, да би се одатле преко Зеленог венца вратила до Вазнесењске цркве. У току поворке застајало се три пута: први пут код Теразијске чесме, извора воде, да се свештенство и народ помоле Богу за здравље београђана; други пут код Саборне цркве и Патријаршијског двора, где су се молили Богу за поштеду Београда од страдања, за мир и за напредак; и последњи пут у југозападном делу дворишта Вазнесењске цркве, пред каменим крстом где су се присутни молили Богу за покој душа свим палим јунацима Београда. Тиме се литија завршавала. Од 2021. године, литија иде од Вазнесењске цркве улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, да би преко Славије и Булевара ослобођења дошла на плато испред Храма Светог Саве. На литијској застави, која се носи на челу београдске спасовданске литије је са предње стране икона Светог Вазнесења Господњег и златним нитима извезен натпис „Општина града Београда 1938“, а са друге стране је икона Свете мати Параскеве и натпис „Ко крсно име слави – оном и помаже“. Колики су значај Срби придавали овом празнику, види се и по томе, што је највећи историјско-правни документ српске средењевековне државе, чувени Душанов законик, обнародован на Спасовдан 1349. године, а допуњен такође на Спасовдан, 1354. године. На прослави Спасовдана, 1939. године, град Београд је одликован највишим ратним одликовањем – Карађорђевом звездом са мачевима IV степена. Спасовданску литију предводи Патријарх српски, праћен епископима и другим архијерејима Српске Православне Цркве, као и свештеницима из храмова Архиепископије београдско-карловачке. У овом чину вере и саборности учешће узима на десетине хиљада богољубивих душа уједињених у истој вери и молитви за добро и мир престоног Београда, наше отаџбине и целога света. Рука Светог Саве Први архиепископ самосталне Српске Цркве, равноапостол и просветитељ свога рода – Светитељ Сава Немањић, кончину својих земаљских дана достигао је при повратку са свог другог поклоничког путовања, у тадашњој бугарској престоници Трнову, 14/27. јануара 1235. године. Светитељево тело је погребено у месту његовог упокојења, у храму Светих четрдесет мученика севастијских. Чињеница да је највољенији отац и пастир српскога рода остао да телом пребива у туђини, навела је архиепископа Арсенија да подстакне српског краља Стефана Владислава, Савиног синовца, да ступи у преговоре са својим тастом, бугарским краљем Асеном II, како би мошти биле враћене у Србију. Након годину дана преговори су успешно окончани, с тим да су Бугари задржали један прст Светог Саве, који се данас чува у Самокову, у манастиру Покрова Пресвете Богородице. Откупљено Светитељево тело свечано је пренето у Владислављеву задужбину, манастир Милешеву, где је и похрањено. Успомену на пренос моштију Светог Саве наша Црква прославља 19. маја. У Милешеви су мошти Светог Саве пружале утеху и исцељење свима који су им притицали, све до кобне 1594. године. Те године, баш на Велики петак, Турци су одатле однели Светитељеве мошти у Београд, а затим су их 27. априла, односно 10. маја по новом календару, спалили на Врачару, као осветнички чин због устанка банатских Срба које је предводио Свети Теодор, митрополит вршачки. Молитвени спомен на овај догађај у календару наше Цркве обележава се 10. маја. Иако су Турци спалили Савине мошти, они их ипак нису до краја уништили, као што то нису успели учинити ни са вером и љубављу нашег народа према Богу и Његовом угоднику Светитељу Сави. Наиме, у историјским изворима налазимо знатан број помена моштију Светог Саве и након трагичне 1594. године, што значи да су монаси један значајан део сакрили и сачували у манастиру. Постоји и предање да је део моштију извађен из врачарског огња и враћен у Милешеву. У историјским записима налазимо да су Милешевци 1627. године, у молби руском цару изјавили да мошти Светог Саве у манастиру њиховом почивају, многа знамења и чуда чине, исцељујући „верне и неверне“. То понављају 1635. године, додајући да су им сада Турци све однели из манастира; затим и 1647. године, а 1652. године кажу како је братство од Турака манастир откупило да не би они зловерни многоцелебне мошти Саве чудотворца дигнули и манастир његов разорили. О откупу моштију Светог Саве после разарања манастира пишу 1657. године, такође и 1659. и 1688 године. Мошти Светог Саве у Милешеви спомиње у својој повељи од 11. августа 1643. године молдавски војвода Јон Василије, а 29. маја 1665. године и влашки војвода Јон Радул. Има и других записа који отворено спомињу сталну борбу Милешеваца да по сваку цену сачувају део моштију Светог Саве, јер је манастир био стално нападан, пљачкан, монаси мучени и убијани и после 1594 године. О томе пише у Раваничком летопису, житију Светог Саве које се чува у Рилском манастиру у Бугарској итд. О најстрашнијем разорењу манастира и спаљивању остатака моштију Светог Саве најодређеније податке оставили су нам калуђери славонског манастира Пакре, некадашњи Милешевци, на протоколу саслушања 23. октобра 1712. године у Москви. Они кажу да су Турци двадесет пет година раније манастир Милешеву „разорили, црквене утвари покупили и чудотворца Саве мошти сажегли, од којих је, по умолењу неких хришћана, великим откупом од Турака остала рука, која се и до сада у том њиховом манастиру налази”. За одступањем војске цара Леополда Првог и српског народа под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, после пораза, кренуле су и колоније Дубровчана трговаца. Из Новог Пазара се бекством спасао Никола Бошковић, отац знаменитог Руђера Бошковића. На тражење дубровачког исусовца Ричепутија, скупљача грађе за Illyriricum sakrum, Никола је почетком ХVIII века описао укратко страдање неколико манастира. Ту стоји да је од свих манастира нарочито пострадала Милешева. „Турци дигоше велико благо с много злата, сребра, разне црквене утвари на грчку и једну краљевску круну, коју сам ја главом видео“. Сем осталога, Бошковић је од блага милешевског видео и „једну позлаћену сребрну кутију, на којоj je con letra serviane било уписано, да се у њој налази, како и сам видех, комадић дрвета од Светог Крста. Кажу они монаси да га је послала Мара, кћи Ђурђа Деспота, жена султанова. Била је и једна слична кутија с руком Светога Саве“. Узели су и ову Турци са осталим благом, кад расуше милешевски манастир и растурише око седамдесет калуђера, али обе ове кутије Никола Бошковић са другим пленом откупио је и потајно код себе држао. Руку је после изгубио, а крст са часним дрветом поклоњен је исусовачком манастиру у Дубровнику, те тако „пред Ускрс и данас дубровачки исусовци благосиљају католички народ реликвијом из старог православног Милешева.“ Овај део моштију Светог Саве, по више записаних сведочанстава, је чуван у Пећкој Патријаршији, у посебном кивоту, а у другом кивоту, који је јеромонах Нектарије Милешевац оковао 1680. године, чуван је прст Светог Саве. Године 1834. Светитељева рука се налази у манастиру Довољи, да би од тада па све до 1912. године била чувана у фамилији Ченгића, у селу Потпећу код Пљеваља. Од 2007. године мошти Светитеља Саве поново су враћене у његово прво почивалиште – у манастир Милешеву. Извор: Информативна служба СПЦ -
Име је добио по свом стрицу Николају, епископу града Патаре. Замонашио се у манастиру "Нови Сион" и још за живота народ га прозва Светитељем. Био је изабран за архиепископа града Мира у Ликији, где је и сахрањен након смрти, 343 године. Одатле је под најездом Муслимана, 1087. године, народ склонио његове свете мошти у Бари у Италији. Пренос моштију је извршен по чудесном сновиђењу једног христољубивог, побожног и праведног монаха, коме се јавио Свети Николај и рекао да се његове мошти пренесу у Бари, који је у то време био под православним патријархом. Како је речено тако је учињено. Приликом преноса светих моштију, десила су се многа чудеса. Исцелише се болесни, хроми и слепи, глуви и бесомучни. Та чудеса и чудесна исцељења дешавају се и дан данас. Зато многи хришћански ходочасници походе град Бари, где је временом саграђена и црква у знак захвалности и част његову, и долазе ту из разних крајева света на поклоњење чудесним моштима и кивоту светитеља Николаја. При преносу светитељских моштију догоде се многа чудеса, како од додира моштију, тако и од мира, које се изобилно точило из моштију. Још се у овај дан спомиње чудо светог Николаја над Стефаном Дечанским, краљем српским; наиме, како је светитељ Николај повратио вид слепоме краљу Стефану (в. 6. децембар). Тропар: Приспје ден свјетлаго торжества, град Барскиј радујетсја, и с њим всељенаја всја ликовствујет пјесанми и пјенми духовними; днес бо свјашченоје торжество, в пренесеније честних и многоцјелебних мошчеј, свјатитеља и чудотворца Николаја, јакоже солнце незаходимоје возсија, свјетозарними лучами, разгоњаја тму искушениј же и бјед от вопијушчих вјерно: спасај нас јако предстатељ наш великиј Николаје. Свети пророк Исаија Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: "Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот". Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету. Свети мученик Христифор Свети мученик Христифор велики чудотворац. Нарочито поштован у Шпанији. Њему се народ моли највише против заразних болести и великог помора. Намучен за Христа и прослављен од Христа 249. године.
-
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са његовог редовног заседања одржаног у Храму Светог Саве у Београду од 13. до 17. маја 2025. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започело је светом саборном архијерејском Литургијом и призивом Светог Духа у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у уторак, 13. маја 2025. године, уз началствовање Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија и саслуживање присутне господе архијереја из отаџбине и расејања. Сутрадан, 14. маја, у крипти Храма Светог Саве на Врачару, Свети Архијерејски Сабор је, под преседништвом Његове Светости и уз учешће све Високопреосвећене и Преосвећене господе епархијских архијереја Српске Православне Цркве започео са радним делом заседања. На почетку прве радне седнице, по устаљеној пракси, епископима се обратио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поздравним словом, у којем је, анализирајући улогу Сабора у животу Цркве и указујући на значај саборног одлучивања, између осталог рекао: „...Када се сабирамо у Сабор, не представљамо појединачне епархије као изоловане административне јединице црквеног управљања. Напротив, сабирамо се као носиоци једног и недељивог епископата Христовог, сведочећи о саборној пуноћи Цркве која се пројављује на сваком месту. Наша саборност није прагматичан механизам управљања преузет из секуларних модела организације, већ суштински израз саме богочовечанске природе Цркве као заједнице љубави у Духу Светоме. Ово свето сабрање епископа стоји као жива икона нашег заједничког саборног искуства и нашег јединства – сваки од нас дубоко осећа да није изолована јурисдикциона власт над повереном му епархијом већ органски члан истог Тела Христовог, лоза истог небеског Чокота, смирени служитељ у истом Дому Божијем. Не састајемо се, стога, само ради расправе о административним питањима црквеног живота већ првенствено ради заједничког духоносног расуђивања о животу Цркве Христове у нашем историјском времену и простору… Налазимо се у турбулентним временима. Тренутно превирање у свету, као и у нашој отаџбини, изискује наше непоколебиво јединство. Сада више него икада морамо сведочити да је Црква Сабор. Она, дакле, сабира, не дели, не поистовећује се ни са једним фрагментом; она је целина верног народа, она премошћује разлике и мири. Другим речима, морамо сведочити да јединство Цркве превазилази све земаљске поделе. То јединство се чува – не појачаним бављењем нити поистовећењем са световним питањима и недоумицама него пророчком дистанцом од свих овоземаљских ‘сотириологија’. Јединство се чува братским саветовањем, поштовањем нашег црквеног Предања и апостолске вере и молитве које нас конституишу као Цркву Христову.“ Овогодишње заседање Светог Архијерејског Сабора протекло је у атмосфери обележавања два велика јубилеја – 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји и 850 година од рођења Светог Саве, првог српског Архиепископа и Просветитеља. Оба јубилеја, од изузетног значаја како за нашу помесну Цркву тако и за васељенско Православље, биће прослављена у току ове године литургијским сабрањима, као и научним скуповима, пригодним академијама, конференцијама, округлим столовима и изложбама у Београду и у епархијама наше свете Цркве. Размотривши извештаје архијерејâ о светом и врлинском животу, појединих православних хришћана у нашем роду, потврђеном исповедничким подвигом или пак крвљу мучеништва, Комисија Светог Архијерејског Сабора за припрему предлогâ за проглашење светих Српске Православне Цркве препоручила је Сабору да имена неколицине светих јерарарха, свештеника, монаха и верних синова и кћери Светосавске Цркве унесе у Диптихе светих, што је Сабор, по расмотрењу, са радошћу прихватио, те имена ових светих објављује својој духовној деци зарад подражавања у врлини и чврстини вере. Лику светих прибројане су следеће личности: Никодим (Милаш), Епископ далматински, са датумом празновања 4. октобра/21. септембра; Исповедник вере протосинђел Кирил (Цвјетковић), исповедник бездински и далматинско-бокељски, са датумом празновања 12. октобра/29. септембра; свештеник Михаило Барбић, парох кртољски, са датумом празновања 22/9. јануара; свештеник Илија Родић, са датумом празновања 9. маја/26. априла; преподобномученик Јован Стјенички, са датумом празновања 10. августа/28. јула сваке године; света и блажена Ана, мајка светог Василија Острошког, са датумом празновања 13. маја/30. априла; мученици решковачки пострадали од Турака 1688. године, са датумом празновања 4. маја/21. априла; преподобномученици и мученици рмањски, са датумом празновања 10. септембра/28. августа, и мученици гаравички и бихаћко-петровачки, са датумом празновања 27/14. јула сваке године. Измењен је датум празновања деце мученика јастербарских и сисачких: уместо досадашњег датума (26/13. августа) њихов спомен ће се убудуће обележавати 13. јула/30. јуна сваке године. Установљен је заједнички, јединствени спомен Сабора Светих Отаца који учише и који се учише речи Божјој и молитви на Православном богословском факултету у Београду - 6. фебруар/24. јануар, када ће се они прослављати заједно независно од њихових појединачних спомена. Исто тако установљен je и датум празновања Обретења моштију преподобног Јакова Туманског које ће се обележавати 21/8. октобра сваке године. На овогодишњем заседању Светог Архијерејског Сабора посебна пажња је положају и проблемима Цркве како у Србији и Републици Српској, тако и у суседним државама и у дијаспори. Као и ранијих година посебна пажња је посвећена извештају о стању у нашој јужној покрајни – Косову и Метохији. Надовезујући се на ову тему, а потврђујући нераскидиву везу са извориштем нашег духовног и националног идентитета, оличену у личностима наших светих владара, Сабор је установио и једно ново одликовање – орден Светог Кнеза Лазара – које ће се додељивати члановима Цркве за опште заслуге. Сабор је показао и бригу око унапређења духовног живота и организације наше Цркве у расејању. У том духу, Сабор је обратио нарочиту пажњу извештајима о архипастирском раду архијерејâ у дијаспори, као и о завршетку правних и црквено-правних процеса у Сједињеним Америчким Државама и у Великој Британији. На исти начин Сабор је констатовао неопходност да се настави процес црквено-правног уједначавања и у правним системима других држава широм дијаспоре у којима наша Црква има своју јурисдикцију. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и извештаји о раду Патријаршијског управног одбора, Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. У том смислу Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао могућности унапређивања рада црквених завода и јединица. Сабор је такође анализирао тренутно стање и проблеме црквене просвете. Истом приликом саслушани су извештаји о раду свих образовних установа Српске Цркве, као и извештај саборске Комисије којој је поверено да припреми предлоге за реформу плана и програма средњошколског образовања у богословским школама Српске Православне Цркве. По саслушању Сабор је узео са одобрењем на знање закључке рада односне Комисије и донео одлуку о увођењу система четворогодишњег средњошколског образовања у српским православним богословијама које ће са применом започети већ од 1. септембра школске 2025/26. године. Сабор је поклонио пажњу и питању изменâ и допунâ 14. и 15. члана Устава Српске Православне Цркве који се тичу назива епархијâ и титулатуре епископâ. Сабор се, и ове године позабавио духовним последицама ратних сукоба широм света. Овим поводом Сабор поново подсећа релевантне међународне институције на страдање православних хришћана у Украјини, Сирији, Палестини и код нас, на Косову и Метохији, апелујући притом на све који имају моћ да спрече даља крвопролића, мржњу, нетрпељивост, неправду и безакоње. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару, којом приликом је примљен извештај овог тела о свим досадашњим радовима извршеним прилозима побожног народа и уз помоћ државе, као и о преосталим радовима неопходним да се изведу у години пред нама. Сабор је током свог заседања, по већ утврђеној традицији, учинио посету Краљевском дому Карађорђевића, на позив престолонаследника Александра Карађорђевића, у чије име је као домаћин Његову Светост Патријарха и оце Сабора дочекао принц наследник Филип Карађорђевић. У Светом Синоду мандат је престао Његовом Високопреосвештенству Митрополиту браничевском г. Игњатију и Његовом Високопреосвештенству Архиепископу горњокарловачком г. Герасиму, чиме ће они постати чланови заменици у наредном периоду. Као чланови Синода у досадашњем мандату остају Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије и Његово Високопреосвештенство Митрополит рашко-призренски г. Теодосије, а за нове чланове у предстојећем двогодишњем мандату изабрани су Његово Високопреосвештенство Митрополит бачки г. Иринеј и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије. https://www.spc.rs/sr/news/aktuelno//14048.saopstenje-za-javnost-svetog-arhijerejskog-sabora--srpske-pravoslavne-crkve-.html-
- православне
- српске
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Саопштење Светог синода Бугарске православне Цркве
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Православних помесних Цркава
Свети синод Бугарске православне цркве објавио је у уторак саопштење у којем подржава обавезно вјерско образовање у школама у земљи — нешто за шта се Црква залаже од пада комунизма прије више од 30 година. Синод наводи да подржава увођење предмета са радним називом „Врлине и религија“ и такође подржава литију „Врлине и религија у школи“ која ће се одржати у суботу, 17. маја, испред патријаршијске катедрале Светог Александра Невског, саопштава Бугарска црква. „Позивамо све православне хришћане и све људе који желе да учествују у литији да заједнички објавимо наш грађански став о неопходности да се дјеца Бугарске упознају са вјечним православним хришћанским вриједностима и моралним врлинама, и са нашом вјековном православном културом и историјом изграђеном на тим вриједностима“, наводе архијереји. Вјерско образовање је дуго била доступно као изборни предмет, али је недавно покренут велики напор да се релевантан предмет уведе у редовни наставни план и програм. Према news.bg, више од 80% Бугара подржава ову иницијативу, иако је било и протеста против ње. Према ријечима министра просвјете Красимира Валчева, укључивање вјерских и етичких предмета у школске програме није неспојиво са ширим образовним циљевима. Валчев је нагласио да хришћански темељи леже у основи и бугарског и европског културног наслеђа, пружајући неопходно контекстуално знање за свеобухватни развој ученика. Од 2020. до 2023. године, Свети синод је саставио нове уџбенике о религији-хришћанству-православљу за све ученике од 1. до 12. разреда који су добили одобрење Министарства просвете. „Вођена својим хиљадугодишњим искуством у изузетној образовној моћи православног хришћанства, наша Црква не престаје да истиче велики значај духовног и моралног образовања дјеце од раног узраста – у породици, у цркви, у вртићу, у школи. То наша Света Црква чини из љубави према свом народу, из бриге за будуће генерације и из саосјећања према муци и проблемима савременог човјека“, наводи се у саопштењу Синода из августа 2023. године. https://mitropolija.com/2025/05/16/saopstenje-svetog-sinoda-bugarske-pravoslavne-crkve/ -
Задржаћу ноћас сузе своје а превише, превише их има. Нећу дозволити да потеку, теби ћу Свети доћи са њима. Данас ти нисам могао доћи а срце јеца од бола и муке, дао бих све на овом свијету да те додирну грешне руке. Надам се, ускоро, доћи ћу теби, сваки дан се за то спремам. Све сузе своје доносим ти, опрости, другога дара немам. У њима су све молитве моје и све што ближњима желим. Моје радости, болови, гријеси... то ћу само с тобом да дијелим. Отац Бојан Крстановић
-
-
Прослава празника Светог владике Николаја у манастиру Лелићу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Митрополит Фотије: Свети владико Николаје и сви свети из рода српског, не заборавите народ свој! Дан у коме је његово име уписано у календару Српске Православне Цркве, односно у коме се збио његов три и по деценије чекан повратак у отаџбину, у манастир Лелић је довео бројни верни народ из свих српских крајева и расејања. Свету архијерејску Литургију у част празника Светог владике Николаја је служио Високопреосвећени Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије заједно са Високопреосвећеним Митрополитом аустралијско-новозеландским г. Силуаном и преосвећеним епископима осечкопољским и барањским г. Херувимом, ваљевским г. Исихијем, шабачким г. Јеротејем, лондонским и великобританско-ирским г. Нектаријем, мохачким г. Дамаскином, јенопољским г. Никоном, као и свештенослужитељима из више епархија. Богослужење је улепшало појање Хора свештеника, богослова и полазника Школе црквеног појања Епархије ваљевске, под управом протојереја Бранка Чолића.Откако су 3. маја лета Господњег 1991. мошти Светог владике Николаја пренете у храм Светог оца Николаја, којег је подигао заједно с родитељима Катарином и Драгомиром, његов родни Лелић молитвено је одредиште хришћана из свих крајева света. У његовим моштима је благодат и љубав у Господу за све нас, за сву Цркву и сав народ Божји, навео је у литургијској проповеди Митрополит зворничко-тузлански г. Фотије, указавши на вишегодишње странствовање великог проповедника речи Божје и пастира Светосавске Цркве. – Ти, Свети владико Николаје, пастиру пастира и оче отаца читаве Српске Цркве и свега православног, Бог те је изабрао да будеш светило и град који на гори стоји, да нам у Христу Господу осветљаваш пут који нас, не земаљском, већ Небеском царству води. Ономе царству, које наш народ српски, распети и у Христу васкрсли, на Косову изабра и речима Светог цара Лазара, мученика косовског, у завет га преточи - рекао је митрополит Фотије. Подсетивши на широко образовање, две докторске титуле и сва знања из теологије и философије која је владика Николај стекао на угледним универзитетима, митрополит Фотије је истакао да се он после свега тога вратио у отаџбину и постао пастир свог народа, уроњен у тајну смиреног служења Господу Христу, која се збива у чистоти народне душе више него на великим универзитетима, јер је православље дух који у Христу оживљава. – Свети Владико, знамо да Господ не оставља и не заборавља свој народ па и нас Србе није заборавио, иако као људи падамо и несавршени смо. Али, кајемо се и верујемо у Распетог и Васкрслог Господа, устајемо и васкрсавамо. Да нас Србе Господ није оставио најбоље видимо по томе што нам овде у срцу Србије два светлосна стуба подиже. тебе, Свети владико Николаје, свесрпски и свенародни пастиру, и Светог аву Јустина Ћелијског, сатрудника, пустињака и боговидца, који написа Житија светих да Срби ходе путем истине живота - део је хвале митрополита Фотија Господу за величанствене светиње дароване ваљевском крају попут Цетиња и Острога у братској Црној Гори, где се молитвама Светог Петра Цетињског и Василија Острошког бројна чудеса пројављују. У празничном слову, владика Фотије се дотакао и прогона који је владика Николај доживео од безбожних власти, оних који су уместо крста одабрали да служе петокраки. Али, владика Николај је и после тога наставио да проповеда Јеванђеље, поучавајући народ да је циљ живота на земљи задобити Духа Светог и у Христа се обући, а то је могуће једино у Православној Цркви, јединој која је остала верна светом предању. Такође, подсетио је зворничко-тузлански архипастир, владика Николај је скретао пажњу Европљанима на три авети Старог континента - Дарвина, Ничеа и Маркса, чија су умовања, свако на свој начин, човека удаљавала од Бога и водила у ратне сукобе који су у црно завили многе народе. Владика Николај је својим животом сведочио Христа, просвећивао је својим делима (Охридски пролог, Омилије, Мисионарска писма…) и богомољачким покретом доносио реч спасења у Христу Господу који све даје. Стигао је владика Николај и до Свете Горе, до царске лавре Хиландара… Стигао је и до Црне Горе учећи да смо један народ, са великим архијерејима Српске Цркве Србију од конкордата заштитио и православље сачувао, провео је проповедник окупљене кроз богато прегалаштво горостаса са повленских гребена. – Свети владико Николаје, свесрспски и свенародни, данас, у твом Лелићу сабрани да твој празник славимо, из дубине душе теби и свима светима из Небеске Србије вапимо: Не заборавите народа свог, распетог, прогоњеног и страдалног! Помози, Свети владико Николаје и сви свети из рода нашег, да Косово и Метохију сачувамо и све друге српске земље не заборавите - узмолио је мМитрополит Фотије владику Николаја и сабор светих из српског рода да пред престолом Божјим узносе молитве да, пред искушењима данашњице, не поклекнемо и сачувамо оно што је у аманет од предака остављено. Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије је заблагодарио је митрополиту Фотију и браћи архијерејима, који су принели молитве крај кивота народног Владике да чува нашу веру и народ. – Дошли смо данас да покажемо да смо ми његова (владике Николаја) Црква, да будемо у заједници овде у овом комаду раја на земљи, али и читавој нашој Цркви која је нападнута са свих страна. Хоћу свима да пожелим да имамо благодат Господњу и молитве Светог владике Николаја. Христос васкрсе - поручио је владика Исихије. Свечаност је заокружена благосиљањем славских дарова и ломљењем славског колача. Међу бројним поклоницима лелићкој светињи, које је гостољубиво братство предвођено игуманом Георгијем данас дочекало, био је и г. Ненад Поповић, републички министар без портфеља, задужен за област међународне економске сарадње и област друштвеног положаја Цркве у земљи и иностранству. Овогодишњи домаћини славе били су Зоран и Славко Мићић из Рађевине, а колач за наредну годину је преузео Дејан Петровић из Ужица. Извор: Епархија ваљевска -
Слава храма Светог Саве и Богословије Светог Саве
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Са благословом Његове Светости Патријарха српског Порфирија, Храм Светог Саве и Богословија Светог Саве у Београду молитвено ће прославити славу бденијем у Храму Светог Саве 9. маја са почетком у 18 часова, Свечаном академијом у крипти Храма Светог Саве, која ће бити уприличена истог дана са почетком у 20 часова, а 10. маја биће служена Света архијерејска Литургија са почетком у 9 часова. https://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=46473-
- богословије
- саве
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Богослужења Страдалне седмице у Храму Светог Саве
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
-
Наша Света Црква се данас молитвено присјећа и Преподобног Исихија Јерусалимског. Преподобни Исихије Јерусалимски је био јерусалимски презвитер, проповедник и дубоки богослов, надалеко познат почетком 5. века, као што о њему свједочи Свети Теофан Исповедник у својој Хронографији (I, 83). Кирил Скитопољски, писац житија многих светих Божијих угодника из тога доба, назива га учитељем Цркве и богословом надалеко познатим. Преподобни Исихије бјеше у пратњи јерусалимског патријарха Јувеналија (422-458. г.) када овај посвећиваше цркву у манастиру Светог Јефтимија (428. г.), о чему пише споменути Кирил у Житију Светог Јефтимија. О великој духовној и богословској мудрости преподобног Исихија говори и свети Патријарх Фотије (Библиотека, 198), који веома похваљује његове књиге. Свети Исихије је написао дивна тумачења на многе књиге Светога Писма, а такође и поучне књиге о подвижничком и духовном животу. Особито је значајно његово славно дјело „О трезвењу и врлини“ објављено у „Добротољубљу”, које доносимо у наставку текста. Упокојио се у миру око године 440. О ТРЕЗВОУМЉУ И МОЛИТВИ 1. Трезвоумље је духовна уметност. Уколико га дуго и са постојаном усрдношћу упражњава, човек ће се, уз Божију помоћ, потпуно избавити од страсних мисли, речи и рђавих дела. Ономе ко га тако проходи оно дарује верно познање непостижног Бога, колико је то нама могуће, као и тајно разрешење скривених Божанствених тајни. Њиме се испуњава свака заповест Старог и Новог Завета и оно подаје свако благо будућег века. Трезвоумље, у ствари. јесте чистота срца која је због својих високих вредности или, тачније говорећи због наше непажње и немарности, сада врло ретка код монаха. Међутим, баш њу Христос ублажава говорећи: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт.5,8). Пошто је такво, трезвоумље се добија по скупу цену. Уколико постојано пребива у човеку, оно за њега постаје путовођ у прави и богоугодни живот. Оно је и лествица за сагледавање. Оно нас учи како да управљамо покретима троделне душе (тј. са три силе: словесном, раздражајном и желатељном) и како да крепко чувамо осећања. Оно у свом судеонику свакодневно умножава четири основне врлине (мудрост, храброст, уздржљивост и праведност). 2. Показујући колико је ова врлина непорочна, чиста, свеобухватна и делотворна, и учећи нас како треба да је започнемо и обављамо, велики законодавац Мојсије, или пре – Дух говори: Пази на себе да у срцу твом не буде тајна реч безакоња (Пон.Зак.15,9). Тајном речи он назива мислено изображавање неке грешне и небогоугодне ствари. То свети оци називају прилогом који у срце убацује ђаво. По његовом појављивању у уму следе наше помисли и са њим страсно разговарају. 3. Трезвоумље је пут ка свакој врлини и свакој заповести Божијој. Оно се још назива срдачним безмолвијем и јесте исто што и чување срца које се држи савршено [слободној од маштања. 4. Човек који се роди слеп не види сунчеву светлост, док онај који не живи у трезвоумљу не види светлост изобилне благодати која нисходи свише. Он се неће ослободити од грешних и Богу мрских дела, речи и помисли. По свом исходу они неће слободно проћи поред кнезова тартара. 5. Пажња је непрестано безмолвије срца у односу на све врсте помисли. Срце у њему свагда, непрекидно и непрестано дише јединим Христом Исусом, Сином Божијим и Богом, Њега призива, са Њим се храбро бори против непријатеља, и Њему, који има власт да отпушта грехе, исповеда своја сагрешења. Таква душа призивањем често обухвата Христа, Јединог Тајнозналца срдаца. Она се на сваки начин стара да од људи сакрије своју сладост и свој унутрашњи подвиг како лукави непријатељ некако не би нашао начина да у њу унесе зло и уништи њено добро делање. 6. Трезвоумље је непоколебиво смештање и стајање помисли ума на вратима срца. Ту он лако примећује како му се прикрадају стране помисли, тј. крадљивци и чује што говоре и што чине те убице. Он, такође, разазнаје каква изображења изазивају демони, покушавајући да га увуку у маштање и да га преваре. Уколико се будемо трудили на овом делу, стећи ћемо основано искуство у мисленој борби. 7. Учесталост обазриве пажње у уму човека који се стара да загради извор рђавих помисли и дела обично рађа двоструки страх: са једне стране, од остављености Богом, а са друге – од васпитног попуштења спољашњих искушења. Бог, наиме, понекад оставља [човека] и шаље неочекивана искушења ради исправљања живота, нарочито онима који су окусили сладост покоја од тога добра (тј. пажње и трезвоумља) и постали немарни. Од те учесталости у нама се рађа навика, а од ње извесна природна непрекидност трезвоумља. Од њега се, опет, мало по мало, рађа познање борбе, које следи непрестана Исусова молитва, и сладосна тишина ума без маштања, те неко дивно стање које произилази од сједињења са Исусом. 8. Ум који стоји и призива Христа против непријатеља и који му прибегава ради помоћи личи на животињу која је окружена мноштвом паса којима се храбро супротставља из свог скровишта. Издалека мислено провидећи замке мислених непријатеља, он се непрестано моли Миротворцу Исусу и остаје нерањив. 9. Уколико умеш, и уколико ти је дано да изјутра стајеш пред Господа, те не само да те Он гледа, него да и ти гледаш (Пс.5,4), разумећеш о чему говорим. А ако не разумеш држи се трезвоумља, па ћеш разумети. 10. Састав мора је мноштво воде. Састав, пак, и упориште трезвоумља, бодрости и удубљеног безмолвија душе, као и бездан дивних и неизрецивих сагледавања и разумног смирења исправности и љубави јесте (једино) крајње трезвоумље и непрестана, напорна молитва Исусу Христу, праћена уздасима али без помисли, унинија и тескобе. Добротољубље: Душекорисне и спасоносне стотине преподобног Исихија, презвитера јерусалимског Теодулу, о трезвоумљу и молитви https://mitropolija.com/2025/04/10/pouke-svetog-isihija-jerusalimskog-o-molitvi-i-trezvoumlju-2/
-
О књизи Светог Пророка Данила у четвртак на Ташмајдану
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У цркви св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану ће у четвртак 10. априла 2025. године од 19 часова, бити представљен превод књиге светог пророка Данила на српски језик - упоредни превод старије грчке и Теодотионове верзије са уводним коментарима. Књигу је објавио Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду, а представиће је редовни професор ове институције др Предраг Драгутиновић и вероучитељ др Љиљана Јовановић. -
Јелеосвећење у храму Светог Георгија у Старој Бежанији
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
-
Патријарх Порфирије у храму Светог Саве служи акатист Пресветој Богородици
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Вести из Архиепископије
Децо Светога Саве, Поштовани житељи престоног Београда, Позивамо вас да данас у 17,30 часова у храму Светог Саве на Врачару, где ће акатист Пресветој Богородици служити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, узнесемо усрдне молитве за престанак подела у српском народу, за братско разумевање, за мир у нама, за мир међу нама. Акатист Пресветој Богородици биће служен у свим храмовима Архиепископије београдско-карловачке после вечерње службе са почетком у 17,30 часова. Пресвета Богородице, спаси нас! СПЦ -
Позив Светог Архијерејског Синода на престанак подела и покретање братског дијалога
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Верни народе Српске Православне Цркве, браћо и сестре, децо Светога Саве, Чујемо гласове о могућим сукобима у нашем народу и то нас веома забрињава. Црква позива све који су на било који начин укључени у актуелна збивања да у времену Васкршњег поста, времену покајања и праштања, сагледају сопствене грехе и покажу плодове покајања, како би свако од нас био бољи и како би Христове речи: „Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима” (Лк 6, 31) биле наше златно правило. Упитајмо се сви заједно: зар је било мало поделâ и раздорâ у нашем народу? Због тога вам се, драга децо духовна, и данас, као и увек до сада, обраћамо, молећи вас коленопреклоно да свако учини колико до њега стоји да се одржи мир у нама и међу нама. Призивајући име Господње и молитве Светог Саве миротворца, позивамо све без изузетка да насиље сваке врсте, без обзира на то од кога и са које стране долазило, у потуности буде одбачено. Насиље само умножава насиље и уводи нас у зачарани круг у коме смо сви губитници, разара темеље друштва и ствара нове поделе, дубље од већ наслеђених. То је било познато и нашим мудрим прецима који су једном за свагда рекли: зло добра донети не може. И још: сила Бога не моли, али ни Бог силу не воли. Слобода и правда су непроцењиве вредности, али су неоствариве без љубави и међусобног уважавања. Стога свима и свакоме стављамо на савест да на сваком месту – од породице, преко радних колектива и образовних установа, до друштвених и политичких организација – истрајно и неодступно изграђујемо узајамно поверење и разумевање кроз добронамеран дијалог. Црква носи духовно проверену истину и историјску свест да ничији партикуларни интерес није важнији од општег добра народа и државе и отвара своја врата широм, позивајући на братски дијалог све одговорне друштвене чиниоце. У чврстој вери и нади да нас Бог неће препустити безумљу и новим страдањима, страдањима од нас самих, из дубине срца вапијемо: О Господе, спаси! О Господе, поведи добро! (Псалам 117, 25). Председник Светог Архијерејског Синода АЕМ и Патријарх српски Порфирије Чланови Митрополит браничевски Игнатије Митрополит зворничко-тузлански Фотије Митрополит рашко-призренски Теодосије Епископ горњокарловачки Герасим Извор: Информативна служба СПЦ -
Храм Светог Марка: Представљање књиге у четвртак
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Представљање књиге "Беседе Светог Јована Кронштатског" у преводу почившег проте Дејана Дејановића, биће одржано у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак 13. марта 2025. године, са почетком у 18 часова. Говориће ђакон проф. др Владан Таталовић, уредник Издавачке куће АЕМ „Духовна реч“, јереј Василије Војводић и ђакон др Петар Дабић. Извор: Радио Слово љубве-
- представљање
- марка:
- (и још 4 )
-
Литургијска прослава храмовне славе Храма светог Симеона Мироточивог
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Братство Храма светог Симеона Мироточивог на Новом Београду позива благочестиви народ на Литургијску прославу храмовне славе. У уторак, 25. фебруара биће служено празнично бденије са почетком у 17 часова. Сутрадан, на дан празника, биће служено празнично јутрење од 7 часова и 30 минута, а света Архијерејска Литургија почеће у 9 часова. Овај петокуполни храм налази се на адреси Антифашистичке борбе 2а. -
Постављење оца Луке за архимандрита и игумана манастира Светог апостола Луке у Бошњану
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
У недељу месопусну, 23. фебруара 2025. године, када Црква Христова прославља Светог свештеномученика Харалампија, служена је света Архијерејска Литургија у манастиру светог Луке у Бошњану, на којој је началствовао Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит крушевачки Господин Давид (Перовић), уз саслужење Викарног Епископа хвостанског г. Алексеја (Богићевића). Епископима су саслуживали: Секретар епархије крушевачке протојереј-ставрофор Драги Вешковац, новопостављени игуман манастира светог Луке архимандрит Лука (Милошевић), Архијерејски намесник темнићки јереј Ивица Сврзић , протојереј-ставрофор у пензији Томислав Гајић, протојереј Дејан Миленковић, протојереј Александар Ерић, протојереј Александар Лукић, јереј Никола Ракић, протођакон Ненад Матић, ђакон Иван Петронијевић. На општу духовну радост свих сабраних, свете обитељи ове и верног народа наше богомспасаване Епархије крушевачке, у току малог входа наш Архиепископ и Митрополит г. Давид рукопроизвео је протосинђела Луку у чин архимандрита, дарујући му напрсни крст као симбол духовног ауторитета. По прочитаном јеванђељу Богом надахнуту беседу изговорио је по благослову Његовог Високопреосвештенства г. Давида, епископ хвостански г. Алексеј. Верни народ и мноштво деце су испунили цркву чији је патрон Свети Лука, учествујући у Светој Тајни Причешћа као круном овог сабрања. На крају Свете Литургије, Архиепископ и Митрополит г. Давид даривао је архимандрита Луку игуманским жезлом, прочитавши му молитве и поуке из Чиновника Архијерејског свештенослужења. Литургијско славље је настављено трпезом љубави у манастирској трпезарији, поучени беседама нашег Архиепископа и Митрополита г. Давида. Новопостављени игуман архимандрит Лука заблагодарио је Господу и сабранима. На многаја љета, достојан! -
Господ допушта падање у грех. Тако се открива милосрђе Божије. Сви могу да се покају током времена које им предстоји до краја живота. Време је велика милост Божија. Док је времена човек може да се спасе, али може и да погине. Човек треба без престанка да стреми да буде што ближи Богу. Тада ће га Господ помиловати и подарити му све што му је потребно. Човек једанпут долази на свет и једанпут му се пружа прилика да се спасе. Не постоји никаква реинкарнација. Ваше је да тежите да постанете деца Божија. Свако ко је крштен може себе назвати чедом Божијим. Спровођењем Јеванђеља у живот и животом у подвигу који ће га одвести у Царство Небеско, човек постаје чедо Божије. Каинови потомци сматрају се Каиновом децом. Али Ситови потомци су Божија деца. Значи, Божија деца нису плотна деца, него деца Завета. По томе се разликују Божија деца од деце Лукавога. Онај ко не чини добро није од Бога, као ни онај ко не љуби брата својега. Ми, међутим, браћо моја, чекамо од Господа усиновљење и своје искупљење. + + + Отац Гаврило никада никог није издвајао. Све их је волео и био је спреман за сваког и живот да да. Није ни јео ни пио воде све док је разговарао са неким ко је дошао да тражи помоћ од њега. - Све док и једног јединог човека мрзиш, далеко си од Царства Небеског. Волите све људе да бисте задобили Царство Небеско. Љубав је мати свих врлина – често нам је говорио. Тешко је описати неисцрпну доброту и благодатност оца Гаврила: Buy хот сале Бреитлинг реплица watches хере online. Хере, you цан финд ук swiss цартиер цопиес фор сале. - Кад би се бар сви удостојили спасења и да им не буде суђено као да завређују казну – молио је Створитеља са сузама. - Оче, хоће ли се сви спасити? - Неће, чедо моје. Ни Бог те неће спасити ни ја ако ти не желиш да се спасеш. Ономе ко се стара за своје спасење може се помоћи речима и делима других. Када би га мати Параскева стављала у постељу, показао би јој један ћошак и рекао: - Ено, тамо стоји мој Харон (персонификација смрти, прим. прев.) и чека ме. Где је зло кад човек умире? Смрт је у рукама Божијим. + + + - Ко ће да се спасе? – упита неки ђакон. - И сви ће вас мрзити због имена мога; али који претрпи до краја тај ће се спасти (Мт 10,22). То је Бог! Моћан и велик, Коме не знамо ни почетак ни крај. Његова мудрост је неистражива и доброта Његова скривена. Историја се понавља. Каин увек убија Авеља и пут овог последњег води у благословену вечност. + + + Један мирјанин му са дивљењем рече: - Како сте ви срећни, оче Гаврило! У ваше време је било другачије, много јасније. Али сада су се времена променила. - Ма шта то говориш, брате? Сети се шта каже Јеванђеље: Господ је примио и оне који су од јутра радили у Његовом винограду, али и оне који су дошли једанаестог часа, то јест у последњем тренутку, па им је, штавише, дао и исту награду. И ти можеш, ако хоћеш, све да постигнеш. Господ ће те наградити према твојим делима. + + + Отац Гаврило је често цитирао ово: Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови (Мт 10,16) и објашњавао: - Ако се данас мудро не опходите и нисте чисти и безазлени, нећете се спасити. - У чему се састоји мудрост? - У наше време, данас, састоји се у ћутању и трпљењу. + + + - Кад би се јавио Господ спреман да ти испуни једну жељу, шта би ти од Њега тражила? - Да сви буду достојни Царства Небеског – одговорих. Светитељ се тада налазио пред Распетим. Саже главу, показујући тим покретом да нема веће жеље од те. + + + - Зашто једемо и пијемо? - Да бисмо живели – одговорих. - А каква је онда разлика између нас и краве? И она једе и пије да би живела. Треба да једемо и пијемо за Царство Небеско. + + + Оца Гаврила је посетила нека жена која је изгубила дете. - Зашто неки одлазе из живота млади? – упита га. - У неком селу једна верујућа жена која је изгубила свог сина јединца жалила се Богу: „Ја сам за Твоју љубав тако много издржала: увреде, сиромаштво, тешкоће. Овде нико не верује осим мене. А Ти си узео моје дете. Зашто?“ И те ноћи та жена је сањала овај сан: Анђели су је однели код Господа и пренели Му њене жалбе. Тада је зачула глас Господњи: „Питајте жену шта жели.“ „Врати ми моје дете“, одговорила је жена. „Хоћеш ли да видиш своје дете?“ – упита Господ. „Па мајка сам, наравно да хоћу“, рече она плачући. „Покажите јој њено дете!“ – заповеди Господ. Довели су дете и она се обрадова. „Шта сада тражиш од мене?“ – упита Господ. „Зашто си га узео?“ – пожали се жена. Тада Господ заповеди анђелима: „Покажите јој шта би учинио њен син да га Ја нисам узео“. И одједном, као на филму, жена је могла да види страшне грехове које би починио њен син и потом је видела страшни огањ паклени. „Вратите га опет у рај!“ – поче мајка да плаче и моли Господа. Господ заповеди и дечака опет вратише у рај. А онда јој рече Господ: „Зарад твоје доброте и љубави узео сам к Себи твога сина. Немој да мислиш да не знам кога и када треба да узмем“. + + + - Треба да се плашимо греха, смрти, осуде, ада и да мислимо на васкрсење мртвих, живот вечни и покајање, да бисмо задобили Царство Небеско. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима (Јев 12,6). - Срце је спремно, али тело је слабо. Не старајте се за тело, него за душу, да бисте се спасли – рече на крају. + + + Доћи ће време када ће хришћанину бити тешко да се спасе. Шта ће тада рећи безверник? А онда је причао о последњим данима, о тешкоћама с којима ћемо ми хришћани морати да се суочимо. Говорио је и о духовним оцима који ће, уместо да спасавају, слати душе у пропаст. - Према ком критеријуму, онда, треба да изаберемо духовног оца? - Према његовим делима. Преузето из књиге „Јуродиви човек Божији – живот и подвизи светог Гаврила Грузијског“ извор: манастир Лепавина
-
- спасењу
- грузијског
- (и још 4 )
-
Интервју са старцем Захаријом, духовником манастира Светог Јована Крститеља у Есексу
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.