Претражи Живе Речи Утехе

Када у светом писму читамо, у Трећој и Четвртој књизи о Царевима, о чудесним делима светог пророка Илије, наш ум је одушевљен и чудимо се многоме. Чудимо се његовој необичној ревности за славу Божју и савршеној неустрашивости на делу усађивања вере међу незнбожачким народом (а у то време, такав је био народ израиљски). Чуди се ум наш његовим необичним чудесима. Ипак, највише се чудимо онда када читамо о невероватној сили његове молитве, јер знате да је он својом молитвом заповедао чак и стихијама: запретио је киши да падне на палестинску земљу за три године и 6 месеци, а затим је својом молитвом низвео кишу на земљу. Својом молитвом је низвео и небески огањ, који је спалио жртву, изобилно поливену водом. Управо бих желео да вашу пажњу обратим на молитву пророка Илије, јер би нам недостало времена да говоримо о свему томе великом што је он учинио. Али не само његова молитва: знамо да су постојали велики подвижници побожности, велики преподобни, који су својом молитвом исто тако чинили велика и највеличанственија чуда. Али ја желим да ви проникнете умом да није само таква молитва која чини јавна и свима видљива чуда, не чине чуда само молитва пророка Илије, молитве апостола, молитве пророка и мученика. Хоћу да схватите да свака молитва такође чини чуда. А каква чуда чини? Уопште не тако преславна и одушевљавајућа, каква је чинио пророк Илија. Чини чуда која нису видљива никоме осим онога у чијој се души ова чудеса савршавају. Молитва попут молитве преподобног Серафима Саровског, преподобног Сергија Радоњешког, преподобних Антонија и Теодосија Печерских, Варлама Хутинског, Нила Сорског и многих других преподобних – таква молитва чини невидљива чуда. Преподобни Серафим и преподобни Сергије су се још за време свога живота уподобили анђелима у телу, њихове су душе биле испуњене најдубљом вером, испуњене најчистијом љубављу према Богу и људима. Они су сијали вером, сијали љубављу. Како су, пак, достигли такав сјај, чиме су га достигли? Достигли су га својом молитвом, пре свега молитвом; истина и најтврђим постом и бдењем. Познато вам је да је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стојао на камену, молећи се Богу? Управо та чудесна молитва га је учинила анђелом у телу. Од ове молитве се љубав Божја уселила у његову душу и његово је срце сијало таквом љубављу да је свакога ко му је долазио поздрављао речима пуним љубави: Радости моја! Видите, молитва је учинила чудо у души преподобног Серафима, а чинила је чуда и у душама осталих преподобних, чији је број огроман. Молитва је чинила чуда трпљења и у мученицима, а ово је несхватљиво трпљење потресало душе оних који су посматрали мучења, а неретко и самих џелата, који су их угњетавали и мучили – они би поверовали у Христа. Дакле, видите да молитва која не чини видљива чудеса која своде с ума, чини чуда у тајним одајама људских срдаца. Она потпуно преображава ова срца, јер срца преподобних и мученика уопште нису налик на срца обичних људи, оне масе људи које Свето Писмо назива народом земље, а ја се осмељујем да их назовем народом травнатим – зажиже огањ у срцима и ових људи. Знајте, дакле, да је у вашој молитви сила Божја, која чини чудеса у вашим срцима. Знајте да је молитва најважније од свих дела које чини човек-хришћанин. Сви остали његови послови су мали и ништавни, потпуно ништавни у порођењу са делом и напором молитве. Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења. Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви. Али када говоримо о молитви, често ми одговарају: Не умем да се молим. Научите ме да се молим. И шта им ја одговарам? Одговарам им пре свега да је молитва највеличанственије и најтеже од свих људских дела. Ми знамо да се ни један тешки посао не учи лако. У сваком послу, у свакој вештини, неопходна је дугачка обука. Уколико је у пословима овога света потребна дуга обука, тим пре у овом најузвишенијем од свих послова. Учите, учите, учите се без престанка – и даће вам се. А како започети учење? Ево како: има пуно молитава које су саставили и написали велики угодници Божји, велики светитељи, велики преподобни и мученици. Молите се овим молитвама. Не подражавајте баптистима који презиру ове молитве и састављају неке сопствене. Њихове су молитве слабе и шаблонске јер је њихов дух ништаван у поређењу са духом светих Отаца. Не измишљајте своје молитве, молите се онима којима вас учи Света Црква. Али, читајући ове молитве, проничите у сваку њихову реч, хватајте себе у свакој расејаности, на сваком одвајању ума од речи молитве. Уколико се будете молили на овај начин, свештене молитве великих угодника Божјих ће просветљивати ваше душе. Али постоји још једна молитва – Исусова молитва – она се сматра најважнијом и најнеопходнијом за све монахе. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Ова молитва заиста чини чуда и стога се сматра веома важном, ако не најважнијом од свих. Овој се молитви научите, од ње почните. Учите се овако: затворите врата на вашој соби, ако желите стојте, ако желите, чак и седите на столичици, уколико желите, клечите на коленима. Мало погнувши главу, најпре погледајте у своје срце, размишљајући и присећајући се који од мноштва грехова највише мучи ваше срце, који је највише противан Богу. Уколико је блуд, или можда прељуба, онда о томе размишљајте, уколико је користољубље, онда пре свега мислите на то, уколико је немилосрђе и суровост и немање љубави – тада пре свега на ово усресредите своју мисао. Стојећи, седећи или клечећи пронађите свој највећи грех погните главу и молите Господа Исуса пре свега за опроштај овога вашег греха… Молите се Исусовом молитвом, најбоље на бројаницу и говорите: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. За ово време мислите о томе своме најтежем греху. Понављајте ову молитву не мање од стотину пута, увек усресређујући мисао на најтежем и најодвратнијем своме греху. Почевши од овога, навикните се да се сећате и осталих својих грехова. Молећи се Исусовом молитвом, држите у уму све грехове и молите Господа за опроштај, не само најтежег, већ свих својих грехова. Управо ће ова молитва учинити чудо у вашим душама. Биће вас срамота; када пред Богом почнете да исповедате свој најтежи грех, осећаћете неодољиву жељу да се ослободите, да се неизоставно ослободите овога мрскога греха. Молећи се овако из дана у дан, све више и више ћете се ослобађати од вашег основног греха и од свих осталих ваших грехова и душа ће се ваша преображавати. Сами ћете почети да примећујете како се мења ваш однос према ближњем. Сами ћете почети да примећујете да постајете све мекши, трпељивији, кротки и смирени. Са великом увиђавношћу ћете се односити према људима, пазићете да никога и ничим не увредите и не ожалостите. Исусова молитва ће преобразити ваше срце и произвести ово чудо – несагледиво чудо Божје благодати у вашем срцу. Ето шта сам желео да вам кажем о молитви. А уколико желите да очистите ваше срце, уколико желите да без страха станете пред Страшним Судијом Христом, придржавајте се тога што вам саветујем. Молите се, молите се Исусовом молитвом и пре свега, кајте се и кајте се. Покајна молитва треба да буде ваша најважнија и најтрајнија молитва. Али по мери тога како она буде очишћавала ваше срце, научићете да се молите, не само за себе, већ и за ближње и даљње, за сав људски род. Доћи ће, на крају и најсветија, најугоднија Богу молитва за оне који нас мрзе и вређају. Раније сам Вам саветовао да не подражавате секташима у измишљању сопствених молитава, а сада ћу вам рећи да је најузвишенији облик молитве – молитва без речи, вапај душе ка Богу, који отвара небеса и доводи нас у најтешње општење са Богом. Нека би нас Господ све удостојио да стекнемо такву молитву! Али она ће доћи само онда када будемо постали истински храмови Светога Духа. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-vojno-jasenicki-o-molitvi/

Освећење живописа и обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла у Смиљану, у Епархији горњокарловачкој, у коме је крштен славни српски научник Никола Тесла и у коме је службовао његов отац прота Милутин Тесла, биће на празник Светог Илије, 2. августа 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" парох госпићко-смиљански јереј Драган Михајловић. О. Драган Михајловић Молитвени чин освећења храма извршиће Епископ горњокарловачки г. Герасим и Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, уз саслужење свештеномонаха и свештеника Епархије горњокарловачке. Подсећамо, зидани храм је у Смиљану саграђен на темељима старе цркве изграђене од дрвета. Eпископ Данило Јакшић је освештао храм 1765. године. Никола Тесла је крштен у овом храму 1856. године. Црква је порушена 1941. године, а обновљена 1986. Међутим, за време последњег рата на овом простору 1991–1995. године, црква је оштећена и опљачкана. Последњих година је замењен кров, обновљен камени под. Храм је и фрескописан. Фреске је осликао о. Милан Радусин из Епархије далматинске. На фреска се налазе и Свети српски новомученици Јадовински и породица Тесла. Извор: Радио "Слово љубве"

Овај Архангел Божји Мојсија, који избеже од фараона, научи у пустињи – писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави Светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано, Ано, услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија. Исто тако Свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и Светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави Светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити Светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Пречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост Свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: “Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!” – и одмах са мноштвом војника небеских запева: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то – да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви. Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску. Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, Света црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега. Тропар (глас 4): Небесних војинстав архистратиже, молим тја присно ми недостојнији, да твојими молитвами оградиши нас кровом крилу невешчественија твојеја слави; сохрањујушче ни, припадајушчија приљежно и вопијушчија: от бјед избави ни, јако чиноначалник вишњих сил. https://svetigora.com/sabor-svetog-arhangela-gavrila/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије угостио је 22. јула 2022. године српску децу из Славоније у Храму Светог Саве. Поздравно слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Деца из основних школа у Тењи, Бијелом Брду, Бршадину, Борово Насељу и Вуковару дошла су, предвођена својим вероучитељима Мирјаном Поповић, Јованом Секулићем, Срђаном Деспотовићем, Петаром Рудићем и Бориславом Вигњевићем у једнодневну посету Београду у кординацији Заједничког већа општина Вуковар, Министарства омладине и спорта Републике Србије и народном посланицом Сањом Лакић. У пратњи Његове Светости био је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан. Деца из Славоније донела су патријарху Порфирију икону на дар, као и слику храма из њиховог краја као рођендански поклон. Њима су се у Београду придружили и другари из региона, који су већ раније долазили у посету Храму, и том приликом су Патријарху донели, као рођендански поклон, слику коју су заједничким снагама насликали, а на кој се налазе храмови из њихових места. Малишани су посебно замолили Патријарха да што пре посети и њихова места, јер како су нагласили: “наши храмови јесу мали по величини, али су преобилни љубављу и радошћу”. Показавши им Храм Светог Саве патријарх Порфирије је пожелео добродошлицу гостима указавши, том приликом, да су дошли у центар нашег народа, јер Београд је главни град у коме је Храм духовни центар који је подигнут у част Светог Саве. ”Што је више било противника светости у нашем народу, тј. што је више било противника Светитеља Саве, утолико је он више растао и ево, хвала Богу, где год да је наш народ зидају се храмови Светог Саве и сви православни Срби знају да је Свети Сава духовни отац, родоначелник нашег народа”, рекао је Патријарх истичући да смо: ”Сви заједно смо овај велелепни храм сазидали”. ”Светост, дакле честит живот, живот у врлини, живот у љубави јесте нешто што повезује сваку препреку, што савлађује сваког противника, нешто што и од противника, па ако хоћемо и непријатеља, може учинити пријатеља. Не постоји ништа друго на овом свету што од оног који је против нас може нам учинити пријатеља и брата. Наравно, не постоји ништа тако снажно на овом свету што од брата и пријатеља може учинити неког који је потпуно поистовећен са нама и ми са њим и чинити све више и више пријатеља и брата. Зато сам рекао да је важно да имамо Светог Саву као пример да њиме надахњујемо свој живот, да се напајамо вредностима Јеванђеља и оним што нас Јеванђеље учи, управо онако како је чинио Свети Сава”, истакао је патријарх Порфирије додајући да ћемо: ”тада заиста бити, где год да се налазимо, јединствени припадници исте Светосавске Православне Хришћанске Цркве, осећаћемо једни друге као браћу, као једну породицу, али у исто време – још једанпут понављам: где год да смо – бићемо грађани који су пример за углед, који доприносе другима, који доприносе изграђивању заједнице у којој се налазимо, али исто тако ћемо имати свој посебан печат. Само онда када смо утврђени у својој вери, када знамо ко смо и шта смо, имаћемо мир у души, када то не скривамо, када се не плашимо да то покажемо”. ”Кад год имамо страх у себи и бојимо се да покажемо ко смо и шта смо – то вероватно понеко од вас и зна – онда имамо и немир, онда смо несигурни, онда сумњамо у све око себе, али и у самог себе”, посебно је истакао Патријарх додавши да кад немамо: ”унутрашњу препреку и страх који нас спречавају да једноставно покажемо ко смо и шта смо, онда имамо мир и слободу. Тада слободно можемо да градимо односе са свима, а то је могуће ако смо заиста утврђени у својој вери -рећи ћу, можда неће свима бити разумљиво – не идеолошки, него утврђени у вери тако зато што се заиста молимо Христу, молимо се Богу, молимо се светитељима Божјим, трудимо се да живимо по речи Христовој, да живимо у истини и у правди, да живимо у љубави” Како је предвиђено планом посете деца ће обићи музеј Николе Тесле и Министарство спољних послова Републике Србије. Извор: Радио Слово љубве

Телевизија Храм #врлинослов #молитва #православље

У Румунској православној цркви установљен је нови празник у част једног од најомиљенијих светитеља Румуније. Свети синод Румунске цркве одлучио је да установи празник Преноса моштију Светог Димитрија Новог у Букурешт, који ће се обележавати 13. јула почев од 2024. године, преноси новинска агенција Басилика . Свети Димитрије Нови је небески заштитник румунске престонице, а његов октобарски празник је једна од најважнијих прослава за Румунску цркву, када хиљаде побожних православних хришћана учествује у литији са моштима свеца улицама Букурешта. Традиција литије са моштима Светог Димитрија (Басарабовског) потиче из 19. века. Свети Димитрије Нови 1792. године постао је покровитељ Букурешта, гдје се његове мошти чувају од 13. јула 1774. године. https://mitropolija.com/2022/07/11/novi-praznik-u-rumunskoj-crkvi-prenos-mostiju-svetog-dimitrija-novog-u-bukurest/

Комадић по комадић, велики мозаик Христ на престолу од 100 квадрата полако се формира изнад олтарске апсиде у Цркви Светог Марка. Радови трају већ неколико дана, а јуче је на висину од 30 метара подигнут централни део – глава Спаситеља. – До сада смо успели да монтирамо око трећину мозаика, на реду је подизање централног дела, односно главе Исуса. То је један од најзахтевнијих корака у овој фази. Јер, док се сви остали делови мозаика могу подизати у комадима, глава Спаситеља величине око метар и по мора да иде у целини јер се све остало формира око ње. Због тога је важно да она буде постављена како треба – објашњава проф. Ђуро Радловић, академски сликар и уметник који већ деценијама ради мозаике у храмовима у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Делови мозаика, начињени од печеног венецијанског стакла, подижу се уз помоћ специјалне дизалице. Прво се поставе на такозвани трагач, а онда се уз помоћ мотора и ужади „пењу у висине”. Цео поступак прате четири искусна мајстора и то од почетка па до врха скеле. – Када мозаик дође до изнад олтарске апсиде, лепи се на свеж малтер, а затим се са њега скида папир и специјално платно на које је био налепљен. Платно се затим кваси да би се лакше уклонило и тек онда може да се види како све изгледа у пуном светлу. Израда и постављање мозаика је изузетно захтеван и компликован посао. Осим што мозаик тражи пуно знања и искуства док траје његова израда, исто толико стрпљења и способности треба да се он монтира на најбољи начин. Јер ако ови људи то не ураде да ваља, све је пропало. Пропао је труд две године, материјал, наше време... Због тога је изузетно важан рад мајстора који га на висини од 30 метара формирају – прича Радловић. Према речима протојереја-ставрофора Трајана Којића, старешине Цркве Светог Марка, процес монтирања Исуса на престолу изнад кога лебде два бестелесна анђела трајаће око месец дана. – Важно је да сада завршимо овај мозаик да бисмо добили једну целину, а за касније ћемо видети. Надам се да овде није стављена тачка. Некада је било планирано да се настави осликавање цркве, да један део буду фреске, а други део мозаик, али о том потом – каже прота Којић. Јединствен приказ Богородице Прво што је урађено у Цркви Светог Марка када је реч о мозаицима јесте иконостас. На њему се налази и мозаик Благовести, када Богородица прима вест од архангела Гаврила да ће родити Исуса. – Ово је јединствен приказ Богородице. И док углавном свугде Богородица ради нешто док јој архангел саопштава благу и радосну вест, на овом мозаику се види њено изненађење што је одабрана да баш она буде мајка божја – објашњава проф. Ђуро Радловић. https://www.politika.rs/scc/clanak/511431/Pocelo-postavljanje-mozaika-u-Crkvi-Svetog-Marka

Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа. Родитељи његови, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. Остаривши, дуго су молили Бога да им подари дете. Презрени од људи, упорни у својој молитви, измолише од Бога жељено дете. Ту радосну вест објави свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И роди старица Јелисавета сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег. Чудан је Јован био још од свог рођења. Осми дан, по рођењу дођоше сродници и пријатељи да обрежу дете и да му име надену. А отац његов, Захарија, који поста нем када сазнаде да ће жена његова родити сина, написа на једној дасци име његово – Јован и тог тренутка проговори. Христоборни цар Ирод, који владаше у то време, када сазнаде да се родио пророк Свети Јован, нареди да се побију сва новорођена деца у Витлејему и сам Јован, али мајка Јелисавета успе са својим чедом да побегне у пустињу, где после неког времена и умре, а мали Јован остаде сам на старање Богу и анђелима Божијим. У пустињи је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов. За овај празник, који је у народу познат као Ивањдан, везан је леп обичај да се од ивањског и другог ливадског цвећа плету венци. Тим венцима се ките хришћански домови, зграде и обори. Они симболишу лепоту природе, коју је Бог створио и даровао човеку на уживање, а истовремено нас подсећају да наши животи требају да обилују врлинама и добрим делима. Тропар (глас 4): Пророче и предтече пришествија Христова, достојно восхвалити тја недоумјејем ми, љубовију чтушчија тја: неплодство бо рождшија и отчеје безгласије разрјешисја, славним и честним твојим рождеством, и воплошченије Сина Божија мирови проповједујетсја. https://www.spc-linz.at/srpske-slave/rodjenje-svetog-jovana-pretece-krstitelja-gospodnjeg-ivanjdan/

У манастиру Пиносава у Кусатку, покрај Младеновца, традиционално је на празник Светог Јована Шангајског, одржано свеноћно бдење. Бдење је почело у 22 часа, а на крају са Светом Литургијом је завршено у пола 4 ујутру. Бденијем и Светом Евхаристијом је началствовао игуман манастира Пиносава, архимандрит Петар. Оцу Петру су саслуживали настојатељ Манастира Тресије, јеромонах Серафим, парох Опарићки јереј Бојан, парох Азањски јереј Страхиња, јерођакон Марко и ђакон Владимир. У току Свете Литургије, Архимандрит Петар се обратио многобројном верном народу пригодном беседом у којој је истакао да је Свети Јован Шангајски био истински пастир добри, који је цео живот свој дао за Христа Бога и своје словесно стадо. Скоро сви окупљени верници су се причестили Светим Тајнама Христовим. У току бденија сви окупљени верници имали су прилику да целивају и део моштију Светог Јована Шангајског, које је за ту прилику донео игуман манастира Тресије јеромонах Серафим. На крају је пререзан и славски колач и организована је трпеза хришћанске љубави за сво монаштво и свештенство као и све сабране вернике. Треба напоменути и то да је управо за овај велики празник, наш познати шумадијски фрескописац и иконописац Јандрија Чоловић из Младеновца, манастиру Пиносава подарио велику и позлаћену икону Светога Јована Шангајског Чудотворца, која ће убудуће красити манастирски храм Светог архангела Гаврила у Кусатку.

Велики учитељ црквени, свети Кирил Александријски беше родом из Александрије, од родитеља правоверних и племићског порекла, сестрић Теофила, патријарха александријског. Васпитање Кирил доби изврсно: у непрекидном стицању мудрости и у страху Божјем; он до савршенства изучи грчку и римску световну мудрост, а и духовну мудрост одлично изучи, непрестано изучавајући Божанска Писма. Ујак његов, патријарх Теофил, видећи у њему велике способности и целомудрени живот, уврсти га у свој клир, поставивши младог Кирила за архиђакона. И би свети Кирил као миомирисан крин, посађен у црквеном врту, цветајући непорочном чистотом и умирисујући Цркву Христову богомудрим учењем. А би он и ученик преподобног Исидора Пелусиота. По смрти Теофила блажени Кирил би од свију једногласно изабран за патријарха. Поставши патријарх, он одмах истера нз града јеретике новацијане, који беху слични фарисејима, јер се грађаху праведни пред људима, и тврђаху за себе да су чисти и далеко од свакога греха, и ношаху бело одело као знак свога тобож непорочног живота, и учаху да човека, који је после крштења пао у смртни грех, не треба примати натраг у Цркву. Нема, тврђаху они, опроштаја смртноме греху такога човека, осим да се такав човек поново крсти. Ова јерес води порекло од Новацијана, који за царовања Декијева беше презвитер у Риму и жељаше да постане папа после смрти за Христа убијеног свештеномученика папе Фабијана. Али он не успе у томе, пошто блажени Корнилије би изабран за папу. Завидећи Корнилију, Новацијан се срђаше на њега и беше му противник у свему. У то време бејаше велико гоњење незнабожаца на хришћане, и многи од хришћана, уплашивши се свирепих мучења, принесоше жртве идолима; а затим, долазећи с покајањем, они исповедаху грехе своје са сузама. Видећи покајање њихово, свети папа Корнилије примаше их понова у свету Цркву, као што и Христос прими горко плачућег Петра. Међутим, презвитерНовацијан се противљаше папи, тврдећи да у Цркви Христовој не треба да се налазе они који се Христа одрекоше и демонима жртву принесоше. При томе он хуљаше на светога папу, називајући га заједничарем идолопоклоника. Онда сам прекину општење са њим и, нашавши себи неке једномишљенике, начини се другим папом у Риму. Тако пониче јерес новацијана. Од тада се новацијанска јерес стаде ширити свуда, па дође и до Александрије, и продужи постојати тамо све до доба светог Кирила. Ту новацијани умножише противна православљу деловања: они понова крштаваху оне који из православља приступаху њима, не допуштаху други брак, и друга неразумна новачења беху у њима. – Ове дакле јеретике, заједно са епископом њиховим Теопемптом, свети Кирил протера из Александрије у самом почетку свога патријарховања. Затим се свети Кирил наоружа и против нечистих духова, да их истера из обиталишта њихових. Јер недалеко од Александрије налазило се једно насеље, звано Коноп, а близу њега друго место, звано Манутин. Тамо се налажаше стародревно идолиште и обиталиште демона. То место беше страшно, пошто тамо живљаху многи нечисти дуси. Још и патријарх Теофил, док беше у животу, желео је да то место очисти од демона и да га освети за славословљење Бога. Али, заузет другим пословима, он не успе да намеру своју приведе у дело. Свети Кирил пак, наследник Теофилов на александријском престолу, реши се да то учини, па се усрдно мољаше Богу да му подари вишњу помоћ и силу за победу и прогнање нечистих духова из Манутина. И јави се светом Кирилу у виђењу анђео Господњи, налажући му да у Манутин пренесе чесне мошти светих мученика Кира и Јована, да би прогнао демонску силу одатле. Свети Кирил то учини убрзо: пренесе мошти светих у Манутин, и подиже тамо цркву у име њихово. И нечисти дуси одмах бише прогнани одатле, и то место постаде извор исцељења од моштију мученичких. Прогнавши на тај начин невидљиве демоне из предграђа Александрије, свети Кирил се много стараше да и сам град потпуно очисти од видљивих демона, какви беху христоненавидници Јевреји, којих издавна беше врло много у Александрији. Јер још од дана Александра Великог и од оснивања Александрије тамо се доселише Јевреји, и временом се намножише у велико племе. Силно ненавидећи Христа и христоимене људе, они тајно и јавно чињаху хришћанима сваковрсне пакости и непријатности. Рђави и шкодљиви беху за град гореспоменути јеретици новацијани, но несравњено гори и шкодљивији беху ови непријатељи – Јевреји, јер они не само изазиваху свађе и смутње у граду, него и многобројна убиства и крвопролића приређиваху. Призвавши к себи старешине јеврејских синагога, светитељ Божји саветоваше им да свој народ обуздају и одврате од сличних злочина. Али они не само не послушаше светитељев савет, него загазише у још већи злочин. У граду беше велика и прекрасна црква; звана Александровом, пошто је беше подигао епископ Александар. Једнога дана Јевреји се договорише, и наоружаше се као да ће у рат. И кад се спусти ноћ, они се растрчаше по улицама градским, вичући на сав глас: Александрова црква гори! Чувши то, хришћани стадоше излетати из својих домова и трчати да гасе пожар у својој цркви. И који год хришћани излажаху из својих домова, бездушни Јевреји их одмах изненада убијаху или мачевима, или копљима, или ножевима, или нечим другим. И те ноћи би убијено мноштво хришћана. Кад свану дан, сазнаде за тај покољ свјатјејши патријарх Кирил, и силна га жалост обузе. И захтеваше светитељ да се изведу на суд Јевреји – коловође покоља. Али градоначелник Орест, иако хришћанин по вери, помагаше Јеврејима штитећи убице, јер беше непријатељски расположен према светом патријарху. Тада се сам свети Кирил са мноштвом хришћана упути к јеврејском зборишту, истера из града све Јевреје, куће им поруши и синагогу запали. А градоначелник, пламтећи гневом на светитеља, стаде злостављати његове сроднике, као и друге угледне грађане који беху на страни патријарха. Тако он на тргу обнажи и непоштедно би честитог човека, Јеракса граматика (= научњака). И изроди се велика несугласица између градоначелника и патријарха. Јер свјатјејши патријарх штићаше хришћане, а градоначелник помагаше Јевреје. И сваки од њих писаше цару Теодосију Млађем све дотле, док од цара не стиже наређење, којим се забрањује Јеврејима да живе у граду. У то време на улицама града често су избијале побуне и метежи, у којима су понекад страдали и невини људи. У Александрији живљаше једна девојка по имену Ипатија, кћи философа Теона. Она беше побожна и врлинска, чувена по животу и мудрости, и провођаше дане своје у девичанској чистоти и непорочности. А философији би научена од оца свог Теона још у младости својој, и толики успех показа у философији, да је превазилазила све живе философе тога доба, као што тврде за њу епископ птолемаидскиСисиније и Суида, величајући је многим похвалама. Она се не хте ни удавати, да би се несметано бавила философијом и књигом, а нарочито да би из љубави према Христу чувала своје девичанство. И у Александрију се са свих страна стицаху љубитељи философије, да виде премудру деву Ипатију и чују њене мудре речи. И беше она многима учитељица. Њу поштоваху све духовне и световне власти, и сав народ, и у многоме се држаху њених мудрих савета. Желећи да измири патријарха и градоначелника, она одлажаше к обојици са кротошћу и смирењем, и мудрим речима приволеваше их на измирење. Свјатјејши патријарх и сам тражаше прилику да се измири са градоначелником, али овај, зле нарави, није хтео ни да чује за измирење. Једном када се Ипатија однекуда враћаше колима својој кући, миромрзиви побуњеници је нападоше, па, извукавши је из кола, подераше јој хаљине и на мртво избише. Али се њихова звероподобна јарост не заустави на томе, него се они острвише и на мртво тело њено: исекоше га на комаде, па спалише на месту званом Кинарон. – Када житељи града сазнадоше за то, сви силно жаљаху Ипатију, нарочито љубитељи науке. Међутим глас о метежу и догађајима у Александрији допре до монаха на Нитријској Гори. То им испуни душу ревношћу, те се сабраше око пет стотина њих, оставише пустињу и дођоше у град са жељом да заштите патријарха. Догоди се да монаси сретоше негде градоначелника који је ишао на колима. И стадоше викати на њега корећи га и ружећи га, и називајући га јелином и идолопоклоником, јер је раније припадао јелинској вери, и тек недавно беше примио крштење у Цариграду. Један од монаха баци се каменом на епарха и удари га по глави. Када се на запомагање градоначелникових слугу слеже много народа, монаси се удаљише од градоначелника, а слуге његове ухватише једнога монаха, по имену Амонија. Градоначелник пак, мислећи да је патријарх наговорио монахе против њега, силно се разгневи и стави Амонија усред града на жестоке муке, у којима овај и умре. Сазнавши за то, свјатјејши патријарх силно паћаше духом, па посла те донеше мучениково тело, и он га чесно погребе. Јевреји пак, протерани из града, начинише себи позориште и игралиште; па да би се наругали Христу и увредили хришћане, они направише дугачак крст, ухватише једног хришћанског дечка и нага распеше на крст. Али га за крст не приковаше клинцима, већ привезаше конопцима. И дуго му се ругаху, смејући му се и пљујући га. Затим га дотле бише док дечко не умре на крсту. И тако мученик Христов постаде подражатељ Христових страдања. Сазнавши за овај нови злочин Јевреја, свети Кирил писмом извести о њему подробно цара. Од цара, иако не брзо, ипак стиже праведно наређење. Према том наређењу, коловође овог јеврејског злочина бише кажњене, и епарх уклоњен са дужности. А светитељ Христов Кирил, пошто уклони смутње, злобе и непријатељства људска, на миру пасаше поверено му словесно стадо Христових оваца. Но пошто се у Александрији утишаше описане смутње, потом настаде у целом поднебесју још већа пометња од Несторијеве јереси, и светом Кирилу је требало да покаже још већи подвиг. Јер у Цариградској цркви после кончине патријарха Сисинија, који беше прејемникАтика, на патријаршијски престо би подигнут Несторије, доведен из Антиохије, човек, како се мислило, добар по животу и вери, али унутра потајни јеретик Он је сејао међу вернима семе јеретичког учења, као кукољ по пшеници, спочетка не сам лично него преко својих једномишљеника. А јерес његова беше хула на Христа Бога и на Пречисту Дјеву Богородицу, јер он бедник тврђаше ово: од Дјеве Марије родио се прост човек Христос, а не Бог, пошто утроба женска није могла родити Бога већ само човека; Бог Логос се сјединио са човеком Исусом од тренутка зачећа само благодаћу и обитавао у њему као у храму; стога Дјева Марија није Богородица већ Христородица. Ову Несторијеву јерес ширили су по народу две његове присталице: епископ Доротеј и презвитер Анастасије, које он беше довео са собом из Антиохије. Једнога празника, говорећи поуку народу у саборној цркви цариградској, епископ Доротеј громко повика: Ко Марију назива Богородицом, нека је анатема! – Чувши то, народ се узбуни, и одмах настаде негодовање и метеж у цркви. И то би на велику саблазан вернима. Исто тако и презвитер Анастасије говораше народу: Нека нико не назива Марију Богородицом; Марија је била људско биће женског пола, а од тела човечијег како се може родити Бог? А када поводом тога би упитан сам Несторије, он стаде јавно испољавати своје безумље, и изригну отров својих хуљења на Христа Бога и на Пречисту Матер Његову. Ја не могу, говораше он, називати Богом онога коме, зачетом у утроби жене, бројаху дане и месеце док се не наврши време да буде рођен; нити ћу назвати Богородицом жену која је родила телесног човека, једне природе са собом. И настадоше у народу распре и свађе: једни се супроћаху јереси и не жељаху да опште са Несторијем, а други се саблажњаваху јеретичким умовањем и примахузловерје јеретика. Та јерес узруја не само Цариград, него и све крајеве земље, јер зловерниНесторије са својим једномишљеницима написа многе књиге у заштиту свог јеретичког учења, и разасла их у околне градове, и у најудаљеније земље, и у пустиње к монасима. Тиме он изазва такав раздор међу хришћанима, какав раније беше изазвао зловерни Арије, који ризу Христову подера: јер многи од духовенства и световњака пођоше за Несторијем, као што су раније многи ишли за Аријем. Патријарх александријски свети Кирил, сазнавши за јеретичко учење Несторијево и за успехе његове проповеди, душа га веома заболе и, као верни слуга и добар војник Христа Бога и Пречисте Матере Божје, он се наоружа против непријатеља Христовог и чврсто стаде за поштовање Бога и Пресвете Богородице. И показа да је истински пастир оваца Христових, који будно бди над својим стадом и бори се са вуком. Најпре свети Кирил љубазно писаНесторију, саветујући му да престане са таквим потхватом, и да доброверјем исправи оно што је зловерјем искварио. Затим, видећи да се Несторије не поправља, он му написа строгу посланицу, изобличавајући његову заблуду. Свети Кирил исто тако писа и клиру цариградске цркве и царскоме двору, да се не даду саблазнити Несторијевим учењем. После тога он упути посланицу папи старога Рима Целестину и осталим патријарсима, извештавајући их о јереси Несторијевој, и предлажући им и молећи их да саветују Несторију да се покаје. Поред тога, он упути писма свима епископима и властима разних земаља и градова, да се чувају од Несторијеве јереси. Чувши да је ова јерес и многе пустиножитеље захватила, он и њима писа, објашњавајући им душегубну штету ове јереси и одвраћајући их од прелашћивања њоме. Једном речју, свети Кирил не престаде викати на овога вука, док га сасвим не одагна од Христовог стада. Међутим, Несторије се не само од Кирилових посланица не исправљаше, него у још горе ствари срљаше, јер стаде на муке стављати оне од духовенства и монаха који му се супроћаху и не пристајаху на његову јерес. Уједно с тим он се гневљаше и беснијаше на светог Кирила, гордећи се веома; иако сам јеретик, он светог Кирила називаше јеретиком. Он измисли и многе лажне и одвратне клевете против светог и праведног угодника Божјег, и шираше их по народу, хулећи и бешчестећи име Кирилово. Но светитељ александријски не обраћаше никакву пажњу на те клевете, већ се једино стараше о спасењу самог Несторија, као и осталих душа људских, и о очишћењу Цркве од јереси. Но и поред такве делатности светог Кирила, несторијанска јерес с дана на дан растијаше и шираше се; па и многи епископи заразише се овим душегубним учењем јеретичким и постадоше Несторијеве присталице. Међу осталима, Несторију указа извесну подршку патријарх антиохијски Јован, који, иако не одобраваше Несторијево учење, ипак моли Кирила да не придаје нарочиту важност Несторијевим речима. Но, то није могло угасити пожар који беше узео маха. Стога је било неопходно да се, ради истребљења из Цркве тако великог зла, сазове Васељенски сабор. Сазивање Сабора подједнако су желели и противници и присталице Несторијеве, јер је свака страна рачунала да ће на Сабору њено учење победити. И сам цар Теодосије Млађи, видећи да је велики раздор узео маха у Цркви, пристаде на сазивање Васељенског сабора. Одредивши малоазијски град Ефес за место где ће одржати Сабор, цар позва све митрополите и епископе царевине да се о Педесетници 431. године саберу у Ефес. При томе цар одреди комита Кандидијана за свога изасланика на Сабору. Несторије, праћен шеснаесторицом епископа, допутова у Ефес убрзо после Ускрса; а пред сам празник Педесетнице стиже свети Кирил на челу педесет египатских епископа. Око четрдесет епископа дође из околних градова малоазијских. Папа Целестин, не могући због болести и старости сам да путује на Сабор, посла као своје изасланике два епископа и једног презвитера са наредбом да се држе светог Кирила. На Сабор допутова око двеста епископа. Но Јован антиохијски и други сиријски епископи, који су у већини били на страни Несторија, не долажаху. Епископи који су дошли на Сабор узалуд су их чекали до 21. јуна, и онда отпочеше заседања, 21. јуна 431. године. Због предности свога престола, свети Кирило постаде председник Сабора, при чему као сапредседници њему бише одређени Јувеналије јерусалимски и Мемнонефески. Но зловерниНесторије пројави противљење састављеном Сабору и не појављиваше се на њему под изговором да ће чекати долазак Јована антиохијског и сиријских епископа. Оци Сабора га трипут позиваше да дође на Сабор, али он упорно одбијаше. Тада Оци приступише испитивању Несторијевих списа. И пошто их пажљиво испиташе, Оци их осудише као јеретичке. Свети Кирил поднесе Сабору своја писма Несторију и другим лицима, у којима је изобличавао безбожно умовање јеретика; а поднесе и одлуке помесног сабора, одржаног пре тога у Александрији. Оци Сабора се сагласише са учењем светога мужа, признавши га православним и богомудрим, и одобрише одлуке помесног сабора александријског. Међутим, у Ефес стиже Јован антиохијски са сиријским епископима. Сазнавши за ток рада у Сабору, он, у заштиту Несторија, састави посебни сабор, на коме учествоваше Несторије и све његове присталице. Комит Кандидијан, заражен јересју, указа помоћ томе безаконом сабору, и на њему свети Кирил би неправедно оптужен за јерес аполинаријевску, која одриче Христу истинску човечанску природу, и тврди да Христос нема човечанску душу већ уместо ње има Божанство. Клевећући лажно светитеља Божјег, и оптужујући га неправедно, присталице Несторијеве се стараху да цара придобију на своју страну. За прво време они успеше у томе. Цар поверова њиховим клеветама и нареди да се свети Кирил, заједно са блаженим Мемноном, епископом ефеским, баци у тамницу. Али потом, пошто цар понова испита целу ствар, он увиде да је праведни Кирил невин, и да су Кирилови противници лажно и злобно оклеветали Кирила, па васпостави храброг светитеља и његовог присталицу Мемнона у њиховим дужностима, величајући Кирилово трпљење и кротост; а за јеретике нареди да их обуздају. Тако, свети Кирилпонова стаде на чело светих отаца, сабраних у Ефесу ради расмотрењаНесторијевих умовања. И на том Сабору свети оци исповедише и утврдише стари догмат православне вере: да је Господ наш Исус Христос, који се оваплотио од Пречисте Дјеве Марије, истинити Бог, и да је Пречиста Дјева Марија, која је Њега родила, истинита Богородица. Када ова одредба Сабора би објављена народу, велика радост настаде међу хришћанима, и сви грађани града Ефеса слављенички клицаху, не као некада: „Велика је Дијана Ефеска!“ (ср. Д. А. 19, 23 – 29), него сасвим другачије: „Велика је Пречиста Дјева Марија Богородица!“ На Сабору Несторије би осуђен као јеретик и богохулник; и не само би лишен свога чина, него и од Цркве Христове одлучен, и вечноме проклетству предат. Овој саборској одлуци придружи се потом и Јован антиохијски са сиријским епископима. Цар пак посла Несторија у прогонство у најудаљенију покрајину, која се звала Оасим. Ту он умре страшном смрћу, јер остајући у јеретичком упорству без покајања, њему за живота би од црва изеден богохулни језик његов. Колико пак Божјој Матери беше мрско Несторијево хуљење јеретичко, сведочи догађај о коме казује преподобни Јован у својој књизи „Луг духовни“. Једном, пише он, ми дођосмо к презвитеруКоломанске лавре авиКиријаку. И он нам исприча ово: Једнога дана ја видех у сну где пред вратима моје келије стоји светозарна, прекрасна Дјева, у порфиру обучена, и са њом два световидна човека. И ја распознадох да је то Владичица наша, Пречиста Дјева Богородица, а два човека с њом – свети Јован Крститељ и свети Јован Богослов. И одмах изиђох из своје келије и, поклонивши се, молих је да уђе унутра и благослови моју келију, али она не хтеде. Но ја Је дуго молих, и говорах: Нека слуга Твој, о Владичице! не отиде од Тебе унижен и посрамљен! – И многе друге молбе ја Јој упутих. А она, видећи моје усрдно мољење одговори ми: Ти имаш у својој келији непријатеља мог, – како онда можеш желети да уђем у њу? – Рекавши то, Она оде. А ја, пробудивши се, стадох туговати и плакати. И размишљах у себи, да нисам што у мислима својим сагрешио Пречистој Дјеви, јер у мојој келији не беше никог другог осим мене. Испитавши себе подробно н најбрижљивије, ја не нађох ништа чиме сам Јој сагрешно. Но видећи да ме силна туга мори, ја узех једну књигу, да бих сс мало разонодио читајући је. То беше књига блаженог презвитера јерусалимског Исихија, коју бејах потражио од њега за извесно време. Прочитавши књигу, ја на крају ње нађох две беседе зловерног, и тако дознадох који је то непријатељ Пресвете Владичице наше Богородице био у мојој келији. Тада се дигох и однесох књигу ономе што ми је беше дао, и рекох му: Узми своју књигу, брате; од ње сам имао више штете него користи. – А он ме упита, чиме ми је то његова књига нанела више штете него користи. Ја му онда испричах виђење које ми се догодило. А он, испунивши се божанствене ревности, исече из књиге оне две Несторијеве беседе и сажеже их у ватри, говорећи: Нека не остане у мојој келији непријатељ Владичице наше – Богородице и Приснодјеве Марије. Не треба исто тако прећутати и то, како је светитељ Христов Кирил, толико велики угодник Божји, при тако великој светости својој, ипак имао у себи нешто ружно и супротно богоугодништву, – да бисмо видели и чудесно исправљење његово. Он је без разлога био гневан на светог Јована Златоуста, светитељ на светитеља. Но то не треба да нас чуди, јер су и светитељи, као људи, подложни људским слабостима. Једино је Бог у свему савршен, а од људи нико не може бити савршен сам по себи, сем ако не прими од пуноће Христове. Свети Кирил гневљаше се на светог Јована Златоуста не само док овај беше у животу, него га и после кончине његове не хтеђаше помињати међу светима. Но овај гнев светог Кирила беше не из рђавости него из незнања. Јер је он, с једне стране од свога ујака патријарха Теофила, а с друге – од других непријатеља Златоустових, слушао много неоснованих клевета против овог васељенског светила, и по безазлености својој веровао лажи као истини. Јер је писано: Безазлени верује свакој речи (Прич. 14, 15). Патријарх цариградски Атик, који је живео пре Несторија, писао је Кирилу, саветујући му и молећи га да име светог Јована Златоуста упише у црквене диптихе, то јест у књиге са именима светих. И сам Атик спадао је раније међу непријатеље Златоустове, али касније, уверивши се у невиност овог светог мужа, и увидевши свој грех према њему, покаја се. И ступивши после Арсакија на патријаршијски престо цариградски, он уписа име Златоустово у диптихе и, докле год беше жив, саветоваше светом Кирилу у писмима да и он поступи тако исто. Али га он не послуша, не желећи потценити значај сабора, сазваног Теофилом против светог Златоуста. Исто тако и свети Исидор Пелусиот, – рођак светог Кирила -, дубоко стар, видећи негодовање многих против светог Кирила зато што Златоуста искључује из броја светих, писао му је са великом слободом, саветујући му да непристрасно расмотри разлоге свога гнева на невиног и светог мужа. „Пристрасност није далековидна, а мржња уопште ништа не види – писао је свети Пелусиот у једном од својих писама светом Кирилу. – Стога, ако желиш да будеш чист и од једног и од другог недостатка, немој изрицати непромишљене пресуде, него подвргавај дела праведном суду. Јер и Господ Бог, који зна све пре но што се збуде и учини, благоволи сићи с неба ка градовима који сагрешише и прогневише Га. Вика је, рече, у Содому и Гомору велика, и греси су њихови веома велики. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам (1 Мојс. 18, 20-21). Овако поступи Свевидац, дајући нам пример да одмах не верујемо клеветничким речима, него да најпре сами испитамо и увидимо да ли је то тако као што нам се прича. Стога и ти не треба да се гневиш, пошто претходно испиташ и нађеш да ствар због које се гневиш заиста заслужује гнев. Јер многи, који су с тобом били на Сабору у Ефесу, отворено негодују против тебе што се неправедно гневиш на невиног. Он је Теофилов сестрић, говоре они о теби, и подражава његову нарав, јер као што он јавно показа своје безумље, безразложно протеравши с престола светог и богољубљеног Јована, тако и ти радиш, потцењујући славу протеранога, који се усто сада ни међу живима не налази“. У другом писму свети Исидор Пелусиот овако пише светом Кирилу: „Мене плаше примери из Божанског Писма и приморавају ме да говорим и пишем о ономе што је потребно. Јер, ако сам ја отац теби, као што ти кажеш, онда се бојим осуде која снађе старозаветног првосвештеника Илија што није карао своје синове који су грешили; а ако сам син теби, што знам да јесам, онда се плашим да ме не постигне казна која постиже Сауловог сина Јонатана зато што оца свога, који је тражио враџбине, не одврати од тога греха, а могао га је одвратити, нити учини оно што је могао учинити. Због тога он први би убијен у рату. Зато и ја, да не бих био осуђен, говорим теби оно што је корисно по тебе. И ти, да те Праведни Судија не би осудио, послушај ме: одбаци гнев свој који имаш према мртвом, да не би смутио живу Цркву и раздор у њој изазвао“. И још на другом месту свети Исидор овако пише светом Кирилу: „Питаш ме о околностима под којима је божанствени муж Јован био изгнан. Но ја не желим да ти о томе подробно пишем, да не бих испао као човек који друге окривљује и осуђује, јер многобројне неправде према светитељу превршише сваку меру. Ја ћу те са неколико речи подсетити на нарав Египта коме си сусед: он се одрече Мојсија, предаде се фараону, нанесе ране смиренима, озлоједи трудбенике, подиже градове и ускрати плату радницима. Упражњавајући таква дела, Египат произведе на свет безаконог Теофила, који злато поштује као Бога;он са својим једномишљеницима нанесе велике неправде светом Јовану, човеку богољубивом и Бога проповедајућем. Но, поред свега тога, дом Давидов се утврђује и умножава, а Саулов, као што видиш, изнемогава“. Таква беху писма светог Исидора Пелусиота светом Кирилу. Прочитавајући их, он стаде увиђати свој грех. Но особито га онда увиде, и потпуно се покаја, када би устрашен следећим виђењем. Он виде себе у неком месту, чудесно лепом и препуном неисказане радости. Ту он виде прекрасне мужеве: Аврама, Исака и Јакова, и друге светитеље, старозаветне и новозаветне. Виде тамо и огроман пресветли храм, чију лепоту није у стању језик људски исказати, и чу у њему милозвучно појање многобројних гласова. Улазећи у храм и дивећи се срцем пуним миља лепоти и великољепију, Кирил угледа у неописаној слави Пречисту Владичицу Дјеву Богородицу, окружену мноштвом Анђела. Виде и светог Јована Златоуста где на почасном месту стоји близу Богородице, блистајући свечудесном светлошћу као анђео Божји, и држећи у руци књигу својих учења, док га многи дивни људи окружују као слуге његове. Сви ти људи беху наоружани, и као готови за напад. И када Кирил хтеде да припадне к ногама Богородице, да Јој се поклони, на њега полете свети Јован са оруженосцима што беху око њега, забрањујући му да се приближи Пречистој Матери Божјој и истерујући га из чудесног храма. Кирила спопаде страх и трепет видећи Јована где се љути на њега и изгони га из храма. Но утом он чу Пречисту Дјеву Богородицу где се заузима код Јована и моли га да опрости Кирилу и да га не истерује из храма, пошто се Кирил огрешио о њега не из злобе него из незнања. Но, Јован, као да не жељаше да опрости Кирилу. Тада Пресвета Богородица рече Јовану: Опрости му мене ради, пошто се он много потруди око чествовања мене, и прослави ме међу људима и назва Богородицом. – Када Пречиста Богородица изговори ове речи, Јован се одмах умири и одговори Богородици: Ради Твога заузимања, о Владичице, праштам му. – И пришавши Кирилу пријатељски, он га загрли и целива. И тако се они измирише један с другим у виђењу. После овог виђења свети Кирил се стаде силно кајати, и себе осуђивати, и себе презирати што је толико времена безразложно држао гнев против тако великог угодника Божјег. И одмах сазва све епископе египатске, и устроји велико празновање у част светог Јована Златоуста, и записа овог божанственог учитеља васељене у црквеним књигама међу великим светитељима. И тако би уклоњена мрља са светости блаженог Кирила, пошто сама Пречиста Богородица уништи непријатељство међу слугама Својим. И од тога доба, па све до краја свога живота на земљи, свети Кирил величаше светог Златоуста. Остало време свога живота свети Кирил проведе у великом богоугодништву, старајући се не само о свом спасењу него и о спасењу многих, и упућујући их на прави пут. Причају о оваквом доживљају из живота светог угодника Божјег Кирила. У Доњем Египту живљаше неки старац, познат по свом светом животу. Но као човек прост и неук, он по незнању свом говораше да је Мелхиседек Син Божји. О таком умовању његовом би обавештен свјатјејшиКирил, и он призва к себи тог старца. Но знајући да старац чини чудеса, и да му Бог испуњује сваку молбу, – а да о Мелхиседеку он мисли неправилно само по својој простоти, – патријарх употреби оваку мудрост, да би га извео на прави пут. Кротко се обраћајући старцу, он му рече: Аво, молим те, помози ми да решим једну недоумицу: с једне стране, расуђивање ме доводи до закључка да је Мелхиседек Син Божји, а с друге – нешто ми говори да то није тачно него је он обичан човек и архијереј Божји. И ето, ја се налазим у сумњи поводом тога, и не знам чему да се приклоним. Стога сам те нарочито позвао, да се помолиш Богу, јер ће теби открити Бог истину о томе, па ћеш ме ти обавестити. – Уздајући се у свој богоугодни живот, старац смело одговори светом Кирилу: Дај ми, владико, бар три дана, и ја ћу о овоме упитати Бога, па ћу те известити о ономе што ми буде откривено. Старац оде у своју келију и, затворивши се у њој на три дана, он се мољаше Богу да му открије истину о Мелхиседеку. И добивши мољено, он дође к светоме Кирилу и рече му: Мелхиседек је човек, а не Син Божји. Патријарх га упита: Откуда знаш, оче? Он му одговори: Бог ми показа све Патријархе, сваког посебно; и ја видех све Патријархе како пролазе испред мене од Адама па до Мелхиседека. И Анђео ми рече: Ето, то је Мелхиседек. Буди уверен, владико, да је заиста тако. Свети Кирил се веома обрадова што спасе душу тога старца и, заблагодаривши, отпусти га. Отишавши, старац стаде проповедати свима, да је Мелхиседек човек, а не Син Божји. Тако мудро угодник Божји упути неука на пут истине. Пошто проведе на александријском патријаршком престолу тридесет и две године, и за своје време потпуно очисти Цркву Христову од јереси, и написа много душекорисних књига, свети Кирил се упокоји у Господу, 27. јуна 444. године. При исходу његовом присуствоваше сама Пречиста Мати Божија, пошто Јој он верно послужи и јуначки се за чествовање Њено бори. И свети Кирил је прибројен светом Златоусту, да би заједно с њим у љубави која никад не престаје предстојао како Христу Богу тако и Пречистој Богоматери, са свима светима славећи и величајући Њу и рођеног од Ње истинитог Бога, у бесконачне векове, амин. https://mitropolija.com/2022/06/22/zitije-svetog-i-bogonosnog-kirila-arhiepiskopa-aleksandrijskog/

Видовданска академија - поводом троструког јубилеја Св. Николаја Српског- 140 година од рођења, 65 од упокојења и 30 година од преноса моштију, уз учешће Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија који ће беседити о Светом Николају Српском, као и уз богат културно-уметнички програм, биће приређена у среду, 29. јуна 2022, у Центру за културу Ваљево, најавила је Епархија ваљевска и епархијски Радио Источник. Дочек Патријарха и Доксологија биће у Саборном Храму Васкрсења Христовог у Ваљеву биће у 17 часова, Академија ће почети у 18 сати. У програму учествују: драмски уметник Ненад Јездић, Камерни хор „Емануил“ и Мешовити црквени хор „Хаџи Рувим“, Зоран Костић – Цане, Небојша Антонијевић – Антон и бенд „Веронаукси“, група „Луча“, Павлина Радовановић, фрулаш Милинко Ивановић, група „Нектарија“, ЦЗНТК „Абрашевић“, док ће програм водити драмски уметник Виктор Савић. Извор: Епархија ваљевска; Радио Источник

Светојустиновска светковина приређена је 14. јуна 2022. у манастиру Ћелије - светом архијерејском Литургијом у новом триолтарном Храму началствовао је Епископ крушевачки г. Давид, а поред великог броја свештеника и ђакона из више Епархија СПЦ, саслуживали су Епископи: аустралијско-новозеландски г. Силуан, осечко-пољски и барањски г. Херувим, изабрани шабачки г. Јеротеј, мохачки г. Дамаскин и домаћин, Владика ваљевски г. Исихије. По читању Светог јеванђеља беседио је Владика Давид који је истакао да је Преподобни Јустин истински сведок васкрсења, те да је достигао блаженства на такав начин да многи људи то не могу ни да замисле. Приликом резања славског колача, Владика Исихије захвалио је Владики Давиду на предвођењу литургијског сабрања, браћи архијерејима и свештенослужитељима, ћелијским сестрама на гостопримству и свима који су молитвено учествовали, пожелевши благослов у духовским данима, просветљење ума и смирење. Након Свете Литургије, у част празника, у порти манастира приређен је културно – уметнички програм. Подсећања ради, Преподобни Отац Јустин Ћелијски канонизован је 2010. године. Из гроба, који је деценијама био место поклоњења верника, његове мошти су извађене 14. јуна 2014. године и данас почивају у кивоту у старом манастирском храму. Осим у српском, као светитељ је веома поштован у свим православним народима. Уз њега и његова дела су духовно стасали бројни духовници и научници, међу којима свакако најистакнутији блаженопочивши Митрополит црногорско -приморски Амфилохије и Епископ захумско – херцеговачки Атанасије, затим Епископ бачки Г. Иринеј, Митрополит берлински Руске Заграничне Цркве Г. Марко и бројни светогорски монаси. Велико поштовање према Ави Јустину имао је и блаженопочивши Епископ ваљевски Милутин, на чији предлог је 2010. године и извршена његова канонизација. Извор: Епархија ваљевска

Благоје Поповић (1894-1979), потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну. У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату. Родитељи му се противе тој жељи и на све начине покушавају да спрече своје дете да оде у монахе. Благоје бива мобилисан у „ђачку чету“ при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин. Тадашња власт пребацује једним старим бродом богослове до Барија, а после тога преко Париза, богослови стижу у Лондон где их прихвата јеромонах Николај Велимировић. Из Енглеске где је са групом богослова привремено смештен, благословом патријарха српског Димитрија, Јустин прелази у Духовану академију у Петрограду. Због немира који су надолазили богослови су 1916. назад повучени у Енглеску. У Енглеској, Јустин студира теологију на Оксфорду и сам се издржава, а не од стипендија енглеске владе. Своју критику западног света изложио је у својој докторској тези Религија и философија Достојевског, која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Патријарх Димитрије га убрзо по повратку шаље у Грчку. Постао је стипендиста Светога Синода. За време једнога краткога боравка кући, бива промовисан у чин јерођакона. У Грчкој, као и у Русији и Енглеској, упознаје тамошњи свет. На њега је посебно утисак оставила једна старија бака, Гркиња, код које је становао. За њу је рекао да је од ње више научио него на целом Универзитету. Често је као јерођакон саслуживао у грчким храмовима. У Атини стиче докторат богословља. Свети Синод му наједном ускраћује стипендију, пред сам докторат. Морао је 1921. године да се повуче у Србију и постане наставник карловачке богословије. Предавао је Свето писмо Новога завета, Догматику и Патрологију. Ту прима јеромонашки чин. Временом постаје уредник православнога часописа „Хришћански живот“. Познати су његови чланици „Са уредничког стола“. Понекад му је перо „било оштрије“ и дотицало се и неких тадашњих неправилности у клиру СПЦ и богословским школама. У карловачкој богословији (у коју је у међувремено био премештен), неко му краде са раднога стола докторску дисертацију о гносеологији св. Исака Сиријског и св. Макарија Египатског. Али је за пар дана написао оквирно исту дисертацију „Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског“ и докторира у Атини, 1926. године. Убрзо потом протеран је из Карловачке богословије у Призрен, где је провео око годину дана, тачно онолико времена колико је требало да се часопис „Хришћански живот“ угаси. У то време на Западу, у Чешкој јавља се покрет који је желео да се врати у Православну веру. Јустин бива изабран за помоћника владици Јосифу Цвијовићу у мисији у Прикарпатској Русији. Убрзо га је Свети Синод одлучио поставити за епископа. Он је то одбио уз образложење да је недостојан тог чина. После тога ниједном није изабиран или предлаган за епископа. После тога је постављен за професора Битољске богословије. На богословији је био у вези са владиком Николајем и Јованом Шангајским. Заједно са архијерејима СПЦ борио се против увођења Конкордата у Србију 1936. године. Често је помагао и писао похвално о богомољачком покрету који је водио св. владика Николај и био сатрудник на мисионарском пољу са избеглим православним Русима, испред црвене револуције. Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светотачке литературе. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева. Отац Јустин Поповићу Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније. О самоме животу оца Јустина у Ћелијама, има се много рећи. Стално је био прогањан, саслушаван, привођен од власти. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану. То су биле ћелијске сестре с мати игуманијом Гликеријом на челу, прота Живко Тодоровић – лелићки парох, аввини ученици и остали поштоваоци… Отац Јустин је се упокојио у исто време и у исти дан када је и рођен – на празник Благовести 7. априла (25. марта) 1979. године. 2. маја 2010. године, одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Јустин Поповић канонизован је у ред светитеља СПЦ заједно са Симеоном Дајбабским у Храму Светог Саве на Врачару. http://www.spc.rs/sr/zhitije_svetog_justina_tshelijskog

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског коријена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Бијеше му дјед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за насљедника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију. И тако цар Василије покоривши себи Болгарију пође с војском на државе српске, а свети Владимир сабра своје војинство и оприје му се крепко, те се император празан поврати дому своме. Изађе једном свети Владимир у дубраву близу града, са три бољара, и виде орла унутра у шуми како кружи, а на плећи му сјајан крст блисташе, кога орао положи на земљу и поста невидљив. Они сиђоше с коња и поклонише се Христу, на Крсту распетом, а свети Владимир нареди да се на том месту црква построји, и даде прилог мног, и положи у цркву онај часни крст, те ту хођаше и по дану и по ноћи на молитву и свеноћна бдења. Још разумје, да се приближи вријеме да прими венац мученички, за ким он и сам жуђаше. А Владислав братоубица, имајући завист против светога и будући наговорен од императора да обманом убије светога, позва к себи Владимира као тобож да бесједе о народним пословима. Владимир посумња и не оде. Но лстец му посла епископа заклевши се светим јеванђељем и часним крстом. А Косара не хтје пустити мужа свога, но она најприје оде да бесједи с братом својим. Као други Јуда он је обману целовањем и слатким ријечима, те она повјерова убици. Врати се Косара у престоницу и посла мужа ка убици не могући познати ножа медом помазана. Кад Владислав видје Владимира гдје му долази, устријеми се на њ и удари га мачем, али му не може нахудити. Не устраши се Владимир но рече: "Хоћеш да ме убијеш, брате, али не можеш"! Па истргнув свој мач даде му говорећи: "Узми и убиј ме, готов сам на смрт као Исак и Авељ". А Владислав, помрачен умом, узе мач и обезглави га. Светитељ пак узе главу своју рукама својим, па уседе на коња и одјури к поменутој цркви где је видео орла с крстом појећи: "зарадовах се кад ми рекоше: хајдмо у дом Господњи"! Кад стиже цркви коњ стаде, светитељ одјаха па рече: "у руке твоје, Господе, предајем дух мој"! А убица се посрами и устраши од таквог преславног чуда, па побјеже са својима. И тако блажени Владимир прими вијенац мученички и промјени царство земаљско за небеско, хиљаду и петнаесте године, мјесеца маја 22. А Косара, супруга његова, погребе тијело блаженог у реченој цркви, с архијерејима и свим клиром и синклитом са сваким благољепијем. И због искрене љубави, коју имаше према светоме супругу свом, затвори се ту при цркви и проживје неисходно и богоугодно све дане свога живота у посту и молитви. А Владислав убица надаше се одржати у миру и покоју царство болгарско, и још к овом присајединити и српско, те дође с војском под Драч и опсједе га с тврдим поуздањем. Но једном кад он сам под својим шатором вечераше, а то изненадно угледа Владимира устријемљена (с мачем) да му главу одруби. А он преплашен повика стражаре у помоћ, и у присуству ових би поражен невидљивом руком, и изверже своју грешну душу, слично Ироду Агрипи. Тако сконча крвопија хиљаду и седамнаесте године. А војска му устрашена побјеже натраг. И тако грабећи туђе лиши се и свога, а још уз то и живота привременог и вечног. Свети Владимир испусти тада миро од светих моштију и исцјели многе страдалнике од различних недуга, и до сада твори чудеса неизбројна. http://hramvaskrsenja.me/zitija/zitije-svetog-jovana-vladimira

У организацији Митрополије црногорско-приморске и Црквене општине Бар, "Дани Светог Јована Владимира" ове године ће почети 28. маја и трајаће до 4. јуна 2022. године, најавио је за Радио "Слово љубве" протојереј-ставрофор Слободан Зековић, архијерејски намесник барски и старешина Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. У оквиру ове духовне манифестације биће приређен програм посвећен јубилеју - 100 година васпостављања јединства Пећке патријаршије Српске Православне Цркве под називом „Јединство цркве“, као и програм „Сумрак и васкрсење Ловћена“ - вече посвећено Његошу и Ловћенској капели поводом 50 година од њеног рушења и скрнављења Његошевог гроба, о чему ће говорити Митрополит црногорско-приморски Јоаникије и проф. др Мило Ломпар. Последњег дана манифестације, 4. јуна Свету архијерејску Литургију служиће Митрополит Јоаникије са више архијереја СПЦ, а увече ће проћи улицама Бара свечана литија. Извор: Радио "Слово љубве" Протојереј-ставрофор Слободан Зековић најављује "Дане Светог Јована Владимира"

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве са редовног заседања одржаног у Сремским Карловцима и Београду од 15. до 21. маја 2022. године Овогодишње редовно заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве започето је 15. маја у Сремским Карловцима, једном од седишта Патријараха српских, а поводом прославе значајног јубилеја – стогодишњице уједињења српских покрајинских Цркава у једну и јединствену Српску Православну Цркву и васпостављања статуса аутокефалне Српске Патријаршије (1920). Прослава овог значајног јубилеја већ два пута је одлагана услед пандемије коронавируса. Саборски оци су посебну пажњу посветили теми светих угодника Божјих. Препознајући у примеру њиховог врлинског живота, мучеништва, исповедништва и подвижништва неугасиву ревност за веру, Српска Православна Црква уношењем у Диптихе светих препоручује ова новојављена и новопрослављена светила Православља својој духовној деци као пример за углед у врлини и чврстини вере, наде и љубави. Лику светих прибројане су следеће личности: свети Данило, епископ карловачки и плашчански, са датумом празновања 27. јануара/9. фебруара; свети Иринеј (Ћирић), епископ бачки, исповедник вере, са датумом празновања 24. марта/6. априла; света 73 свештеномученика горњокарловачка, чији спомен празновања има бити заједно са споменом светог свештеномученика Саве горњокарловачког, 4/17. јула; свети свештеномученик Недељко Раковички (Стреличић), са датумом празновања 8/21. маја; свети свештеномученик Милош (Билбија) Грковачко-црнолушки, са датумом празновања 28. јула/ 10. августа; свети свештеномученици Илија (Будимир), Ристо (Ћатић), Коста (Станишић) и остали ливањски мученици, чији датум празновања ће ускоро бити утврђен и саопштен; свети преподобномученици медљански игуман Серафим, монах Авакум и монах Мардарије, са датумом празновања 28. септембра/11. октобра; света деца мученици, јастребарски и сисачки, са датумом празновања 13. јула/26. августа; свети мученици зворничкотузлански, са датумом празновања 26. маја/8. јуна; свети мученици бачки, са датумом празновања 10/23. јануара. Измењен је датум празновања мученика дабробосанских: уместо 28. јуна/11. јула, њихов спомен ће се убудуће обележавати 5/18. јула сваке године. Одређен је датум празновања светих свештеномученика житомислићких – 13/26. јун, док су мученицима пребиловачким и доњохерцеговачким прибројани и сви остали мученици пострадали за веру у Херцеговини у време Другог светског рата, који ће се од сада сви заједно прослављати под називом свети мученици пребиловачки и остали херцеговачки мученици, са датумом празновања 24. јула/6. августа. Следећи благодатни и благословени догађај на Сабору било је заједничко служење саборне свете Литургије у Храму Светог Саве на Врачару после васпостављања евхаристијског општења и канонског јединства између Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве, како се она називала после прекида општења 1967. године. Литургију је служио Патријарх српски г. Порфирије уз саслужење Архиепископа охридског и македонског г. Стефана и већег броја архијерејâ, свештеникâ и ђаконâ. Саслушани су и анализирани извештаји о раду Светог Архијерејског Синода и епархијских архијереја, као и добротворне фондације „Човекољубље“ и других фондација, установа и служби Српске Православне Цркве у протеклом периоду. Као и ранијих година, Сабор се бавио и радом Патријаршијске библиотеке, Музеја и Архива Српске Православне Цркве, као и питањем црквене просвете, брижљиво анализирајући тренутно стање и проблеме. За ректоре богословијâ постављени су досадашњи вршиоци дужности ректора: Богословије Светог Саве у Београду – протођакон Радомир Врућинић; Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима – протојереј–ставрофор мр Јован Милановић; Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи – протонамесник Љубомир Пријовић. Током овог заседања пажљиво је саслушан и извештај о делатности Богословског факултета „Свети Сава“ у Либертивилу, САД, са конкретним одлукама за унапређивање наставног процеса. Разматрано је и стање наше Цркве на Косову и у Метохији, у Црној Гори, у Хрватској и другде, као и духовне и све остале последице ратног сукоба у Украјини. Посебно је разматрана тема избеглицâ, од којих је велики број уточиште нашао на простору јурисдикције Српске Православне Цркве. Сабор је са дужном пажњом и бригом разматрао и појаве које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне Цркве. Сабор је попунио упражњене епархије западноевропску и шабачку. За Епископа западно-европског изабран је досадашњи викарни Епископ хвостански Јустин (Јеремић), а за Епископа шабачког досадашњи викарни Епископ топлички Јеротеј (Петровић), док је администрирање Епархијом загребачко-љубљанском поверено Његовој Светости Патријарху. За викарне епископе Патријарха српског изабрани су: архимандрит Алексеј (Богићевић), игуман манастира Светог Луке у Бошњанима крај Варварина, са титулом Епископ хвостански; архимандрит Иларион (Лупуловић), игуман манастира Драганца код Гњилана, са титулом Епископ новобрдски; архимандрит Нектарије (Самарџић), клирик Епархије британско-скандинавске, са титулом Епископ јегарски; архимандрит Доситеј (Радивојевић), настојатељ манастира Светог Георгија у Ћелијама код Лазаревца, са титулом Епископ липљански, и протосинђел Петар (Богдановић), настојатељ манастира Горњака код Петровца на Млави, са титулом Епископ топлички. Током Сабора одржана је и седница Централног тела за довршење Спомен-храма Светог Саве на Врачару. Сабор је током заседања учинио две посете: председнику Републике Србије г. Александру Вучићу и престолонаследнику Александру Карађорђевићу, на позив ових истакнутих јавних личности. У Светом Синоду мандат је престао Митрополиту дабробосанском Г. Хризостому и Епископу крушевачком Г. Давиду, који остају чланови заменици. За нове чланове Светог Синода изабрани су Митрополит црногорско-приморски Г. Јоаникије и Епископ бачки Г. Иринеј. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве

Изузетно дело под називом "Атанасије, један животопис", произашло из пера Његовог Преосвештенства Епископа лосанђелоског и западноамеричког г. Максима (Васиљевића), биће представљена у Београду у понедељак 23. маја 2022. године у крипти Спомен-Храма Светога Саве на Врачару од 18 часова и 30 минута, сазнаје радио "Слово љубве" благодарећи протођакону др Дамјану С. Божићу. Поздравно слово ће те вечери произнети Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, а беседиће и Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и Преосвећени Епископи диселдорфски и све Немачке г. Григорије и лосанђелески и западноамерички г. Максим. Ова књига, која на 736 страна покрива најважније етапе животног пута блажене успомене Епископа Атанасија, ново је издање манастира Тврдоша у новопокренутој едицији "Задужбина Владике Атанасија". Сви су добродошли на овај изузетан догађај. Извор: Радио "Слово љубве"

Саопштење Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве за јавност (16. маја 2022.) Примивши акт Светог Архијерејског Синода „Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије” којим иста прихвата општепризнати канонски статус, додељен јој 1959. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, и изражава наду да ће Српска Православна Црква братољубиво решавати и решити и питање њеног коначног канонског статуса, чему треба да уследи свеправославно сагласје и прихватање тога статуса, Свети Архијерејски Сабор је одлучио: – са благодарношћу Господу и са радошћу Сабор поздравља прихватање општепризнатог канонског статуса, а то је статус најшире могуће аутономије, односно пуне унутрашње самосталности, додељен још 1959. године; – пошто су овим уклоњени разлози за прекид богослужбеног и канонског општења, изазвани једностраним проглашењем аутокефалности 1967. године, васпоставља се пуно литургијско и канонско општење; – васпостављањем јединства на канонским основама и под условима важења канонског поретка на читавом подручју Српске Православне Цркве дијалог о будућем и евентуално коначном статусу епархијâ у Северној Македонији није само могућ него је и целисходан, легитиман и реалан; – у дијалогу о њиховом будућем и евентуално коначном канонском статусу Српска Православна Црква ће се руководити само и искључиво еклисиолошко-канонским и црквено-пастирским начелима, мерилима и нормама, не марећи за „реалполитичке”, „геополитичке”, „црквенополитичке“ и друге сличне датости или за једностране иницијативе и не подлежући ничијим утицајима или притисцима; – и, напослетку, Сабор нема намеру да после решавања статуса условљава нову сестринску Цркву ограничавајућим клаузулама у погледу опсега њене јурисдикције у матичној земљи и у дијаспори, уз препоруку истој да питање свог званичног назива реши у непосредном братском дијалогу са јелинофоним и осталим помесним Православним Црквама. извор

Прослава стогодишњице васпостављања Српске Патријаршије настављена је 15. маја 2022. године у Сремским Карловцима, једној од три катедре патријараха српских. После свете Литургије у Саборном храму Светог Николаја Мирликијског, у престоној дворани Патријшијског двора одржана је свечана седница Светог Архијерејског Сабора. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. началствовао је 15. маја 2022. године, у Недељу о раслабљеном, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Уследио је чин призива Духа Светог којим је започело заседање Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве. У Сремске Карловце још од јуче пристижу верници из читаве Србије, а према неким проценама очекује се долазак преко 10 хиљада људи. Велики број верника био је окупљен испред Саборног храма Светог оца Николаја Мирликијског у Сремским Карловцима. Та прелепа црква била је дупке пуна и премала да прими све поклонике који су стигли на прославу значајног јубилеја Српске Цркве. Свету Литургију, коју је у Саборној цркви служио патријарх Порфирије, преносила је Радио-телевизија Војводине. На светој Литургији Његовој Светости Патријарху су саслуживали Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, високопреосвећена господа митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије, преосвећена господа епископи сремски Василије, будимски Лукијан, новограчаничко-средњезападноамерички Лонгин, канадски Митрофан, жички Јустин, шумадијски Јован, зворничко-тузлански Фотије, крушевачки Давид и буеносајрески и јужноамерички Кирило у молитвеном присуству осталих архијереја, чланова Светог Архијерејског Сабора. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити Тихон из манастира Студенице, Сава из манастира Крушедола, Доситеј из манастира Грегетега, Арсеније из манастира Косијерева, Данило из Митрополије загребачко-љубљанске, Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода и Данило - директор Патријаршијског управног одбора; високопречасни протојереји–ставрофори проф. др Зоран Ранковић - декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду), протојереј–ставрофор проф. др Зоран Крстић, протојереј–ставрофор мр Јован Милановић - ректор Каерловачке богословије); као и протонамесник Љубомир Пријовић - в.д. ректора Богословије у Фочи) и игуман Севастијан из манастира Крке. У беседи на свечаном литургијском сабрању, предстојатељ Српске Православне Цркве је поручио: -Христос васкрсе! Ваистину васкрсе, браћо и сестре, Господ! Ми смо још увек обасјани не само радошћу Васкрсења Христовог него и свим плодовима Његовог Васкрсења који се нас непосредно тичу. Радујемо се Његовом Васкрсењу, али радујемо се и Његовој љубави, Његовом односу према својој творевини, према нама људима. Радујемо се Његовој љубави према нама пролазнима, који имамо свој почетак и свој крај по природи, и мимо тога још додатно нама слабашнима, грешнима, препуним промашаја, препуним падова, егоизма, самољубља, мржње, препуним свега онога што нас чини да нисмо здрави, што нас удаљује од нас самих, што нас удаљује од Бога. Радосни смо, дакле, и поред свега тога што нас Господ љубављу својом, Васкрсењем својим и кроз Цркву своју чини да можемо бити Њему блиски, да можемо осетити Његову љубав, близину, помоћ и штавише, пре свега и изнад свега, да можемо учествовати у свему ономе што је Његово. Чули смо одломак из Јеванђеља по Јовану, причу о узетоме, дакле, о паралисаном човеку који је болестан 38 година, али који долази у једну бању у којој само једампут у годину дана силази анђео Божји и чини својим силаском да та бања може бити лековита, али опет само за онога који први ногом ступи у ту бању. Мноштво људи је долазило и сваком је била потребна помоћ Божја и исцељење. Браћо и сестре, Јеванђеље је препуно слика и момената у којимам видимо да Господ Исус не седи у синагоги, није затворен у свој кабинет, не живи у кули од слоноваче, него Господ излази из храма, иде у народ. Господ, штавише, не иде искључиво и пре свега код оних који споља изгледају да су праведни, не посећује најпре оне који мисле за себе да испуњавају закон, да су бољи од других, да су врлинскији од других, него иде, како се то каже, на маргине друштва. Иде међу оне који осећају дубинску потребу за помоћи, за помоћи од другог човека и за помоћи Божјој. Иде међу грешне, међу оне који су отпадници од високих социјалних статуса и нивоа, одлази међу сиромашне, одлази међу оне који су свесни да им је потребна помоћ, а самим тим су свесни да нису савршени и њима открива себе као Спаситеља, као Онога који помаже у историји у разним потребама људским, али који пре свега разрешава потребу за смислом постојања, потребу за вечношћу, за љубављу, за заједницом, потребу за другим, за братом. Управо то, браћо и сестре, у овој драматичној причи у разговору између Христа и узетог, 38 година паралисаног, који седи поред бање и очекује помоћ. Најпре видимо да тај човек упорно 38 година долази и нема му помоћи. Господ му прилази и пита га: Да ли ти хоћеш да будеш здрав? Човек одговара оно што би често готово свако од нас одговорио: Немам човека, сам сам, усамљен сам. Немам другога. Жали се Христу овај болесник и ми често се жалимо. Заиста често и ми смо потпуно сами, усамљени, остављени себи, као и овај који лежи поред бање и чека помоћ. Можда може бити да је и сам допринео да нема човека. И најчешће то јесте тако. Ми осећамо да смо сами, усамљени, да немамо другог, да нам нема помоћи, јер смо пре свега усмерени на себе. Гледамо само своје. Гледамо на своје као појединци. Гледамо онда на интересе своје породице, групе којој припадамо, партије којој припадамо. Гледамо искључиво и чак само на интересе свог народа, на добро своје лично и своје заједнице. Легитимно је то, браћо и сестре. Не можемо бити, употребићу реч, себични ако нисмо претходно себични у Христу и по Христовој заповести, по Његовом моделу: Воли ближњег свог као самог себе. Дакле, ми смо егоисти, најчешће затворени у себе својим егоизмом. Не постоји за нас други човек, друга породица, друго село, други град, други народ, друга држава, и тако редом. Бог је Бог свих. Јасно је Свето Писмо: Човек је створен по слици и прилици Божјој. Сваки човек! Дакле, браћо и сестре, засигурно смо допринели што нема човека. И овај који лежи поред бање Витезде и очекује помоћ допринео је засигурно што му нема помоћи. Међутим, Господ који је Љубав не застаје ту, не стаје ту где ми стајемо, не застаје тамо где ми застајемо себични, егоистични, самољубиви, неко ко не мисли о другом. Господ показује да мисли о сваком, па и о оном који је најдубље и највише пао. Воли сваког и у том броју и нас. Онда парадоксално, неочекивано, неприметно – а 38 година упорно долази, нема му помоћи - пита га Господ: Хоћеш ли да будеш здрав? Могло би то бити увредљиво питање, могао би неко помислити да Господ Исус исмева овог болесног, али то, браћо и сестре, није тако. Господ пита: Да ли ти хоћеш да оздравиш? Показује ту своју љубав и уједно кроз љубав према нама да поштује нашу слободу. Ако хоћеш здрав да будеш, мораш да хоћеш, тј. неопходно је да постоји у нама сачувано зрнце слободе, зрнце слободне воље, а изнад свега да постоји и најмања вера и поверење у то да можемо да будемо здрави. У свакој причи у којој Господ чини чуда у Јеванђељу, увек тражи веру, очекује слободу, очекује корак од оног који хоће помоћ. Верујеш ли да то могу учинити?, пита капетана. Овај одговара: Да, верујем! Господе, помози моме неверју! Нека Господ да да макар на нивоу тог капетана можемо рећи да је наша вера равна неверју, али опет не одустајемо од ње, јер 38 година покушавамо да учинимо и најмањи корак у нашем животу, корак у испуњавању закона Божјег, Јеванђеља Христовог, да никад не одустајемо од тога. У тој нашој жељи, у тој нашој одлуци, крије се чудо исцељења. Оног тренутка када је овај болесни човек у бањи Ветезди рекао: Да, хоћу! - иако је очигледно да хоће, али је потребно и да каже: Да, хоћу, да се види да хоће и изнутра - тог тренутка се десило чудо исцељења. Ми смо, браћо и сестре, најпре болесни изнутра, духовно, јер смо одвојени од Јеванђеља Христовог. Шта је за нас Јеванђеље Христово? То је систем вредности по којем ми живимо. Није то мој и твој лични став шта мислим о овоме или ономе. Мислим оно што мисли Господ, што мисли Јеванђеље, а трудим се да се уподобим том систему вредности. То је вечни систем вредности, нити старомодан нити модеран, увек савремен, вечан, непролазан. Дакле, браћо и сестре, неопходна је вера у то да Господ може учинити чудо. Неопходна је наша жеља, наша слобода и већ смо ослобођени од сваке болести и сваког греха. Вера је оно на чему се заснива и здравље и постојаност нашег народа - вера у Господа. Без вере наш народ није оно што јесте. Без вере, рећи ћу, можда звучи радикално, наш народ не постоји, већ може бити да се креће, али по дефиницији апостола Павла, као окречен гроб, тј. креће се, битише, али не даје плодове у складу са даровима које је добио од Бога. Зато наш народ јесте у нашој Цркви. Где год има Цркве има и народа, има и јединства. СПЦ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке Г. Фотија, а по одобрењу Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, под бројем 137/зап. 106, од 1. марта 2022. године, издавачка кућа „Глас Цркве“ Епархије шабачке добила је одобрење за поновно објављивање књиге „Служба, акатист и житије Светог Нектарија Егинског“. За потребне информације и поручивање књиге обратити се ђакону Раденку Пантићу на следеће начине: – на број: 0644239613 (ђакон Раденко Пантић); – на број: 015/349-309 (издавачка кућа „Глас Цркве“); – на мејл издавачке куће: [email protected]; Извор: Епархија шабачка

„Дани Светог Василија Острошког“ је традиционална културно-духовна манифестација, која се одржава од 1996. године када су се, у великој свенародној литији, мошти Светог Василија Острошког пронијеле прво кроз његову родну Херцеговину, а затим и кроз Никшић. Ове године „Дани Светог Василија“ добијају посебан значај из два разлога: прослава јубилеја 350 година од упокојења Светог Василија, који је требао да буде обиљежен прошле године, али је због епидемиолошких мјера помјерен за ову годину, а други је тај што Црквена општина Никшић и Општина Никшић, први пут, заједно организују ову манифестацију. По ријечима архијерејског намјесника никшићког, протојереја-ставрофора Слободана Јокића, Свети Василије је онај најбољи од нас, заштитник свих наших домова, града Никшића и Саборног храма, а тога и ми имамо обавезу да на благослов узвратимо благодарењем. „Ова година, 2022. је благодарност нашем Светитељу за све што чини и што ће чинити за људе, прије свега, овог града. Друга ствар, такође битна и нама значајна, је да ове године заједно са Општином Никшић организујемо Дане Светог Василија. Општина Никшић је препознала, не само ову манифестацију и овај културни догађај, већ сарађујемо одређени период веома лијепо, квалитетно на радост многих људи овог града и то је оно што нас посебно радује“, рекао је свештеник Јокић, изразивши захвалност предсједнику Општине Никшић, његовим сарадницима и секретаријатима са којима ЦО сарађује. Културно-духовна светковина, у славу Светог Василија Острошког, почиње 7. маја, промоцијом Зборника и изложбом фотографија у част блаженопочивших Митрополита Амфилохија и Владике Атанасија, људи који су, како је истакао о. Слободан, уградили себе у овај град, у биће овог народа, отворили нам путеве смисла живота, и трудили се својим животом да оно што им је Бог дао подијеле другима. „Зборник је са научног скупа, одржаног у Београду, на Богословском факултету, у којем су обојица учествовали, а ми као њихови наследници желимо да им се захвалимо, да прво вече посветимо, управо, овој двојици великана. У холу Никшићког позоришта биће уприличена изложба фотографија. У тој вечери учествоваће Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, који ће отворити и благословити Дане Светог Василија, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого и проф. др Душан Крцуновић“, казао је о. Слободан, који је новинаре упознао са осталим садржајима програма манифестације, а која ће бити крунисана Литургијом и свенародном литијом кроз град Никшић на дан празника. „Оно што је веома значајно је тај богослужбени, молитвени дио. 11. маја увече служићемо свечано бденије поводом празника Светог Василија Острошког, 12. маја Литургију поводом славе Храма и славе града. Централни догађај је света литија кроз Никшић, прошле године смо имали скраћену маршруту због епидемиолошких мјера, а ове се враћамо на стару маршруту. Оно што нас посебно радује је долазак Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, који ће предводити литију са више од 20 архијереја наше и осталих помијесних Цркава, представника из скоро свих помијесних Цркава. Враћамо се пуноћи као централном догађају можда у цијелој години, не само црквеног живота наше Саборне цркве, него, можемо слободно рећи, и града. Тог дана смо, на неки начин, центар региона, и већ имамо најаве да ће доћи људи из цијеле Европе, који су чули за литију Светог Василија. У радости и весељу да проведемо све ове дане, нарочито дан Светог Василија, тако да су сви ови Дани покушај наше захвалности, благодарности Светом Василију, узвраћање том благослову којим нас он, сваки дан, окриљује и чини да будемо оно што јесмо – дјеца Светог Василија“, казао је свештеник Слободан Јокић, додајући да су три Епархије званично организатори „Дана“: Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка и Епархија захумско-херцеговачка. Општина Никшић и њено ново руководство су, по ријечима Марка Ковачевића, предсједника Општине Никшић, препознали „Дане Светог Василија Острошког“, годинама уназад, као најзначајнију и најбројнију манифестацију, која се догађа у Никшићу, закључно са литијом у којој се сабере на десетине хиљада људи. „Због тога, као локална управа нисмо могли да останемо и даље индиферентни према тим догађајима, већ смо одлучили да учествујемо и будемо суорганизатори Дана Светог Василија Острошког, што мислим да је обавеза и сваке будуће локалне самоуправе која буде на челу града под Требјесом“, навео је Ковачевић. Имајући у виду цјелокупни живот и значај Светог Василија, успостављена је сарадња са Општином Требиње, као што су представници цркве у Никшићу успоставили сарадњу са тамошњом ЦО и Епархијом, да би ове године манифестација обухватила читаву географију Светитељевог живота од Поповог Поља до Острога. „Делегација Општине Требиње биће гост у Никшићу на литији, а ми ћемо бити њихови гости 11. маја, приликом освећења родне куће Светог Василија. На неки начин, заокружујемо духовни простор на коме је обитавао Свети Василије за вријеме свог живота; упућујемо свим људима, поготово православним хришћанима, са ових наших простора да су, у овим данима, добродошли у Требиње, у Никшић, и у Острог. Задовољство ми је и част што сам баш ја као предсједник Општине имао прилику да укључим нашу локалну самоуправу у организацију Дана Светог Василија“, нагласио је Ковачевић. Позиви за учешће у литији биће упућени и предсједницима других општина Црне Горе, Херцеговине и Србије, а по мишљењу Ковачевића ово је лијепа прилика да се покаже да град Никшић живи новим животом. „Ми ћемо и даље бити ту да помогнемо у организацији свих догађаја када је то потребно и нашој СПЦ, али и осталим вјерским заједницама у нашем граду у оној мјери у којој је њима потребно. Чињеница је да је ово најмасовнија манифестација, да Никшић већински чине православни хришћани, тако да то не може бити фаворизовање било кога већ уважавање чињеничног стања. Свети Василије Острошки, могу слободно да кажем, осим што је духовни вођа овог народа и што се њиме руководимо, кроз све животне ситуације, је и једини прави, истински градоначелник овог града. Ми остали смо пролазни, али он, увијек, остаје ту као вертикала која нас упућује којим путем у животу треба да идемо. Никшић је одавно кренуо тим путем, а сада је то урадила и локална самоуправа“, закључио је први човјек Општине Никшић. На конференцији је говорио и Митар Бараћ, директор Туристичке организације Никшић, који је указао на значај вјерског туризма, који у последњих 10 година, сматра он, биљежи велики раст, а могућности Општине Никшић када је у питању вјерски туризам су велике. „Вјерски објекти на територији наше Општине, својим изгледом, значајем и позицијом заслужују бољу туристичку валоризацију. Нажалост, у годинама за нама није пуно рађено на овом плану. ТО Никшић је предузела низ корака ка томе, кренули смо у израду промотивног материјала, а ту су и манифестације. Све је почело са Васкршњим базаром, на Тргу слободе, којом смо послали лијепу слику из нашег града у празничним данима. Инститирали смо да и ТО буде дио Дана Светог Василија, јер литија 12. маја је традиција која траје од 1996. Чини ми се да ниједан догађај у Црној Гори не окупља толико људи на једном мјесту као никшићка литија и видимо је као лијепу прилику да промовишемо наш град“, оцијенио је Бараћ, напомињући да ће ТО оформити за ову прилику три инфопункта: на Вилусима, на Тру Шака Петровића и у центру града, који ће имати информативни карактер, а на њима ће сви учесници моћи добити освјежење, упуте и промотивни материјал о самом граду. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Ниједан други химнолошки текст не изражава искупитељску, егзистенцијалну и метафизичку димензију Васкрсења са таквом потпуношћу и снагом као што то чини неупоредиви канон Светог Јована Дамаскина. То је ремек дело византијске поезије и један од најлепших текстова светске књижевности. Пун узвишене духовности, лирских израза и порука спасења, Дамаскинов канон објављује људима свих епоха „радосну вест Васкрсења“, укидање смрти, пуноћу живота и тријумф последњих дана. Изнад свега, међутим, наглашава квалитет и квантитет радости Васкрсења. Показује нам пут и говори нам шта нам је потребно да бисмо видели Васкрсење. Она нас јача у нашим напорима да победимо физичко и морално зло визијом и сигурношћу учешћа ’у незалазном дану у царству‘ Господњем. Дивни поетски изрази, избор најупечатљивијих речи из богатог грчког речника, жарки дух вере и наде, а пре свега, излив моћних животних искустава су главне одлике које доприносе састављању овог величанственог канона. . Један основни елемент који је лако уочљив у химни су префигурације Васкрсења, преузете из Старог завета, које се налазе у целом канону. * Прва од ових старозаветних референци налази се у ирмосу прве песме канона и садржи реч „Пасха“. Као што сви знамо, „Пасха“ долази од хебрејског „Песах“, што значи „прелазак“. Песах је за Јевреје значио њихово спасење од ропства у Египту и њихово успостављање у обећаној земљи. За хришћане Пасха значи прелазак из смрти у живот, од ропства у грехy до слободе сродства са Богом, од негативних сила света ка позитивним силама Васкрсења. И као што су тада Јевреји који су били ослобођени из ропства фараону певали химну победе, на сличан начин и нови Израиљ благодати пева химну тријумфа, пошто нас је Васкрсли Господ „превео из смрти у живот, а исто тако од земље до неба“. *Други предлик Васкрсења је ’ново пиће које не тече чудесно из јалове стене’, како каже Свети Јован у ирмосу 3. песме. Према библијском наративу у Изласку, када су Израелци патили од жеђи у пустињи, Мојсије је својим штапом ударио у неплодну стену, изазвавши обилне потоке из којих су људи могли угасити жеђ. Овај догађај предочава „ново пиће“ која излази из живоносног гроба у Јерусалиму и извор је нетрулежности. То је Света тајна Божанске Евхаристије, дата од Бога, најважнија васкршња трпеза Цркве, која се даје „за опроштење грехова и живот вечни“ Овако верници доживљавају Васкрс, ову задивљујућу Пасху у другу стварност, „почетак другог, вечног начина живота“. * У ирмосу 4. песме, са изузетном песничком вештином, Свети Јован позива пророка Авакума да објави Васкрсење. Да би примио пророчку поруку, Авакум је морао да стоји на стражи и да се постави на бедем. Свети Јован позива пророка да стане на духовне бедеме и покаже човечанству „светлећег анђела“ који стоји поред празног гроба и објављује свету „да је Христос свемоћни васкрсао“. * У трећем тропару исте песме Христос је назван „пасхалним јагњетом“. Да би се сетили свог избављења из египатског ропства, Јевреји су жртвовали пасхално јагње, које је било једногодишњак. Ово јагње је било префигурација Јагњета Новог Завета, Исуса Христа, који је жртвован „за живот и спасење света“. Конзумација пасхалног јагњета предочава тајну Божанске Евхаристије, на којој се Јагње Божије приноси „вернима као храна и пиће“. * Четврти тропар 4. песме повлачи паралелу између Давида, краља пророка, и народа Израела. Као што је Давид, када је донео Ковчег завета из града Валата (у Киритат Јеариму) у Јерусалим, заиграо од радости на овом великом догађају, тако се радују и чланови Хришћанске Цркве, видећи „значај испуњења симбола у великом догађају Васкрсења. Као нови Ковчег благодати, Црква је утемељена на сили Крста и Васкрсења, због чега је заувек непомична. Јонина невоља је представљена у ирмосу 6. песме као једна од најзначајнијих префигурација Васкрсења: „Устао си у трећи дан из гроба, као и Јона из кита“. Јони је Бог заповедио да проповеда покајање у граду Ниниви. Он, међутим, није послушао божанску заповест и укрцао се на брод који је пловио у град Таршиш. За ово је кажњен од Бога. Брод којим је путовао био је у опасности да се потопи и Јона је, свестан своје грешности, замолио посаду да га баце у море, што су они и учинили. По Божјој заповести, кит је прогутао Јону који је живео у њеном стомаку три дана и три ноћи. Кит је затим избацио пророка на суво и он је кренуо у Ниниву да изврши Божју заповест. Јонин боравак у стомаку кита и његов чудесни излазак су префигурације Христовог тродневног сахрањивања и васкрсења. Сам Господ је употребио пример Јоне као предзнак Његовог погреба и Васкрсења: „Јер као што је Јона био три дана и три ноћи у китовом стомаку, тако ће и Син човечји бити три дана и три ноћи у срцу земље“. * Мојсије је велики дан јеврејске суботе назвао посебним и светим даном: „И први дан ће се звати светим, а седми дан ће вам бити посебан“. Дан јеврејског Песаха назван је „посебан“ („избор“) јер га је изабрао сам Бог. Била је света јер је била посвећена Њему. Свети Јован користи речи „избор“ и „свети“ у ирмосу 8. песме Васкршњег канона: „избор“ јер је то вечни дан покоја, осми дан, почетак светотајинског времена Царства, почетна тачка обнове „свете“ васељене , јер је то најважнији дан посвећен Господу. * У ирмосу 9. оде Свети Јован развија и прилагођава Исаијино пророчанство у славу Васкрсења у Цркви: „Светли се, светли се нови Јерусалиме, јер слава Господња над тобом засија“. Под „новим Јерусалимом“ он подразумева Цркву, а под „славом Господњом“ подразумева славно Васкрсење Христово, из којег произилази слава Божија. Христово Васкрсење, које је најдивније предочено у васкршњем канону са толико приказа из Старог завета, је тријумфални догађај универзалног значаја и моћи. Васкрсењем, сила ђавоља је сломљена, смрт је умртвљена, пропадања више нема. Због тога је то „Гозба над гозбама и Празник над празницима“. Извор:https://pemptousia.com/ https://mitropolija.com/2022/04/29/mihalis-tritos-prefiguracija-vaskrsenja-u-vaskrsnjem-kanonu-svetog-jovana-damaskina/

Јуче на службу Великог петка у цркви Светог Василија Острошког у паришкој општини Пјетрфит гдје живи велики број Срба у Паризу одслужена је прва служба у новом манастиру Српске православне цркве. У бившем манастиру католичког сестринства који је прилогом брачног пара Доклестић купљен, а који су сву своју имовину у Паризу и Лондону завјештали Митрополији црногорско приморској почеле су службе у страсној седмици Великог поста. Црква је посвећена светом Василију Острошком на радост многобројних Срба који живе у Паризу. Служби су присуствовали посланик округа Сен Дени г. Стефан Пеу, изасланица бискупа Сен Денија, госпођица Ана Мари Петижон, г. Радомир Милић из Подгорице угледни члан округа Сен Дени који већ педесет година живи у Пјетрфиту као и Срби из овога паришког округа. Прву службу су одслужили по благослову Митрополита црногорско приморског г. Јоаникија протојереј ставрофорБорис Б. Брајовић и протођакон Владимир Јарамаз уз пјевницу коју су предводили Никола Ракићевић, Мара Стругар, Митар Мирковић и предсједник Савеза Срба у Француској и један од најугледнијих личности у Француској поријеклом из Грбља г. Ђуро Ђетковић. У својој бесједи на крају службе протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић је нагласио да је крсноваскрсна молитва Великог петка у овом новом светилишту посебно добија на значају кад се зна да се послије толико година у Француској почиње црквени живот у новом храму. Црква Светог Василија Острошког за Србе у Француској је тако наставак литијског хода из Црне Горе који је све Србе у свијету а посебно у Француској подстакнуо на ново промишљање духовног живота. Служба изношења плаштанице обављена је у порти манастира светог Василија Острошког који је привремено одређен за молитвене службе. https://mitropolija.com/2022/04/23/prva-sluzba-u-crkvi-svetog-vasilija-ostroskog-u-parizu/

На Велики четвртак, 21. априла 2022. године, у Саборној цркви Светог архангела Михаила, на Светој архијерејској Литургији, која почиње у 9 часова, извршиће се освећење Светог мира. Началствоваће Његова Светост патријарх српски г. Порфирије, уз саслужење више архијереја и свештенослужитеља Српске православне цркве, објављено је на страници Саборне цркве. Распоред богослужења у Саборном храму у Страсној седмици: ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКИ УТОРАК 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Вечерње ВЕЛИКA СРЕДА 7:30 Царски часови и Литургија пређеосвећених дарова 17:00 Повечерје ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК 9:00 Литургија Светог Василија Великог и освећење Мира 18:00 Јутрење са читањем 12 Јеванђеља ВЕЛИКИ ПЕТАК 7:30 Царски часови 16:00 Вечерње са изношењем Плаштанице 19:30 Плач Мајке Божије 21:00 Јутрење са певањем статија и опходом око храма ВЕЛИКА СУБОТА 8:30 Литургија Св. Василија Великог 24:00 Пасхално јутрење и Прва Васкршња Литургија ВАСКРС 9:00 Друга Васкршња Литургија 17:00 Пасхално вечерње Извор: Саборна црква