Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мајке'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви икони Богомајке, завапивши Јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.” И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице – Услишитељице, налази се у олтару, у удубљењу на источном зиду. Прославља се на дан када и Св. Козма Зографски, 22.септембра по новом, односно 9. септембра по старом календару. Изображење: На овој икони видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа. Изнад дијамантног ореола, виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца. Приметно је да је лик Приснодјеве пријатан, чак радостан – а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем. Стога Је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који Јој се обраћају, у муци и невољи. https://mitropolija.com/2022/09/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/
  2. Један од старозаветних праобраза Пресвете Богородице је Купина која гори а не сагорева – коју је Боговидац Мојсеј на Гори Синају био удостојен виђења; Дакле, спасења рода људскога Сином Божијим Који Се оваплотио од Пречисте Дјеве – не спаливши је већ, сачувавши Њено Приснодјевство. Купина која гори а не сагорева, је представљала управо то непорочно зачеће БогоМладенца, Духом Светим – где Дјева рађа и остаје Пречиста Дјева. Икону су монаси 1390.г. са Синајске Горе донели у Кремљ и сместили у Благовештенски сабор. Неколико векова касније, у Москви је 1860.г. изграђен тада јединствени храм у част ове иконе и како говоре историјски подаци, од тада – пожари се нису дешавали, иако је сама црква прављена од дрвене грађе. Када је Москву снашла велика невоља, храмовни образ ,,Неопалиме купине” ношен је у литији око домова којима је претио пожар – и тако су остајали неоштећени. Међутим, 1930. г. храм у коме се налазила ова икона је био уништен од стране безбожничке власти а икона је нестала. Као датум њеног празновања узет је 17.септембар по новом календару – дан када се прославља Боговидац Мојсије; док је по старом календару, датум њеног прослављења 4.септембар. Чуда У московској цркви Несагорива купина постоји посебна рукописна служба посвећена овој икони. На почетку службе се каже: ,,Служба ова пева се на Светој Гори Синајској када ко зажели и када бива страшно севање муња.” Пред њом верни се моле за помоћ услед избијања пожара као и за исцељење од тешких недуга. Изображење Икона се изображава у виду осмоугаоне звезде, састављене из два оштра четвороугаоника са извученим крајевима, од којих је један црвеносмеђе боје – који представља огањ који је видео Мојсеј у купини, док је други зелене боје – указујући на природну боју купине, коју је она сачувала обавијена огњеним пламеном. У средини осмоугаоне звезде, као у купини, изображена је Пречиста Дјева Марија с Предвечним Младенцем. По угловима црвеног четвороугаоника изображени су: човек, лав, теле и орао као симболи четворице Јеванђелиста, који су проповедали о животу и учењу Божанственог и Невештаственог Огња, који је у своју утробу примила Пресвета Дјева Марија, као савршена слушкиња Господња. https://mitropolija.com/2022/09/17/415725/
  3. Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је јео Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Насликана је још за време земнога живота Богородице и била је принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: “Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и Моја нека буде са овом иконом.” Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ одакле је почетком 7. века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који је поставио у девичански манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда. Највећа је светиња РПЦ. Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 21. маја по старом, односно 3. јуна по новом календару; 23. јуна по старом, односно 6. јула по новом календару, и 26. августа по старом, односно 8. септембра по новом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији у Москви. https://mitropolija.com/2022/09/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-3/
  4. На Светој Гори постојао је обичај давања милостиње сиромашним монасима – келиотима. Међутим, управа манастира Пантелејмон је те 1903. г. одлучила да се милостиња више не даје келиотима, пошто су манастирске залихе биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру. Тада је одређен монах Гаврило који је требало да фотографише последњи овакав догађај, за успомену. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, тада је једино монах Гаврило, приметио једну женску фигуру – која се на чудан начин кретала међу монасима. Фотографисао је ту сцену, а женска фигура коју је само он видео, приказала се и на фотографском папиру, окружена сјајем. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца па су одлучили да наставе са давањем милостиње, сиромашним келиотима. Дан, у коме се јавила Света Дјева, одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару. Чуда Дакле, августа 21. 1903.г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. године. Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част. Изображење Видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлуке – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење. На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одевена је у потпуности у плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубом. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета. Њено јављање за вијек, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас. https://mitropolija.com/2022/09/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-keliotska/
  5. Чудотворна икона Мајке Божије – Свецарица, насликана је у 17. веку, а налази се у Ватопедском манастиру на левој страни Саборне цркве, на источном стубу који придржава куполу. Према сведочењима давнашњих стараца манастира, са иконом је у вези следећи чудесни догађај: младића, једног од поклоника, који је прилазио да је целива, истога часа непозната сила бацила је на земљу. Изашавши из храма, тај младић је одмах пошао код старца манастира – исповедио се и рекао да је живео далеко од Бога и да се чак бавио магијом, односно врачањем. Тако је чудесно испољавање Божијег гнева променило живот тог младића и од тог тренутка он је постао верујући човек. Икона се прославља 31. августа по новом, односно, 18. августа по старом календару. Чуда Икона Свецарица, има од Бога посебну благодат исцељења страшних обољења од рака. Пружа помоћ за ослобођење од демона који муче човека, као и у одбрани од демонских напада и заштите од враџбина; Тако је мноштво болесника добило исцељење од чудотворне иконе Свецарице (грч. Панданаса). Неколико стотина копија ове иконе израђене штампарски, Ватопедски манастир је послао као знак благослова Руској деци, оболелој од рака. Том приликом калуђери су били смештени на дечијем одељењу Сверуског онколошког центра у Москви. Према сведочењима сарадника центра, за то време се десило неколико чуда: здравље једног дечака који је био на самрти, неочекивано се поправило, он је молио да му се дозволи да узме икону кући и ускоро је добио потпуно исцељење. Молитва Пресветој Богородици пред њеном иконом Свецарицом О пречиста Мајко, Свецарице услиши многострдални уздах наш пред Чудотворном иконом твојом, међу онима који су са Атоса у Русију донете, погледај децу Твоју које од неизлечивих болести пате, која са вером клече пред светом иконом Твојом. Као што птица својим крилима покрива птиће своје, тако и Ти данас као Вечнопостојећа, покри нас многоцелитељним Твојим омофором. Онде где се нада губи, буди нада неприкосновена, онде где страшна патња преовладава, стрпљење и олакшање буди, онде где се мрак очаја у душу усели, нека засија неизрецива Свемилост Божанска – малодушне утеши, немоћне ојачај, озлојеђним срцима мекоћу и просвећење подари, излечи болесне људе Твоје. О Свемилостива Царице разуми људе оних који нас лече, благослови да послуже као оруђе Свемоћног видара Христа Спаситеља нашег. Као Живој Ти се, међу нама присутној молимо, пред иконом Твојом. О, Владичице, пружи руке Своје пуне исцељења, лековитости, радости напаћених, утехо у патњама – да бисмо чудотворну помоћ брзо добивши, прославили чудотворну и нераздељиву Тројицу Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/08/30/cudotvorne-ikone-majke-bozije-svecarica-pandanasa/
  6. Чудотворна икона манастира Савина, налази се у истоименом манастиру, крај Херцег Новог, посвећеном Успенију Пресвете Богородице. Икона је постала нарочито позната када је 1762.г. ,,капетан Герман хтео да дигне у ваздух” манастир – Савину, који је по Предању основао, Св.Сава. Као дан Њеног прослављења, одређен је 28. август по новом, односно 15.август по старом календару. Поштовање људи за икону је нарочито очигледно на тај дан када се Она поставља на постоље, поподне, и када побожни људи пузе испод Ње. Некада је пребивала у малој Цркви, а сада се налази у великој Цркви Успенија Пресвете Богородице, у близини леве певнице. Још 1992.г. боравећи у овом манастиру, тада, новопридошли Митрополит Црне Горе и Брда, г-дин Амфилохије, оставио је записан Завјет Пречистој Дјеви Савинској: ,,Пречиста Дјево Савинска милолика, чистота Твога ока и цјеломудрије лика, души ми враћа вид и обнавља стид. Пред Сином Твојим Јединородним, предвечно од Оца дјевствено рођеним од Тебе, Неневјесне, изнедреним у времену да нам сунце вјечног дјевичанства бљесне, јављањем и зовом Тајне небесне. Свезлатне дубине Твоје у мени покајну тугу роје што се претаче у сузу и крик: пред Тобом клечим покајник, обнављам завјет – да неће више авет лицемерја и лажи одводити ме у мрак небитија. Избриши Непорочна у мени, сјећање на трен и прах и даруј да дјевичанске Свељубави дах Христа Спаса сагори у срцу мом коров гњилог привида, да се душа извида цјеломудријем и окрилати попут Гаврила благовјесника Твога, Огњем Духа Светога, небеском росом, Купине Неопаливе”. Пошто икона почива у манастиру који се налази крај Херцег Новог, у коме живи поред православног такође и римокатоличко становништво, ову Чудотворну икону подједнако поштују, како једни тако и други припадници различитих конфесија. Чуда Чудотворна Икона Богородице Савинске, једном је спасила манастир Савину од уништења. Наиме, Млетачка војска је наумила да га сравни до темеља. Поподне су дошли надомак манастира са топовским ђуладима на галијама, са намером да га униште. Тадашњи игуман је позвао народ, узео икону Мајке Божије и до касно у ноћ литијама обилазио око Цркве, служећи молебан. Пред поноћ је почело невреме и гром је погодио једну млетачку лађу која је експлодирала, тако да је сва војска са страхом побегла. Ово чудо народ је приписао икони Мајке Божије, Савинске. Верује се да је овај древни манастир и град око њега, вековима од људског зла и природних недаћа чуван управо, чудесном иконом Савинском. Велика је заштитница верујућих и увек пружа помоћ онима који Јој са љубављу и вером прилазе. Изображење Живописац иконе није нам познат. Такође, није нам познато ни то, како и којим начинима је доспела у манастир. Постављена је у позлаћени Трон сазданог од мермера изнад које непрестано гори, упаљено кандило. У доњем његовом делу, изрезбарена су мала олтарска врата, са живописаним Ликом Пресвете Богородице и Архангела Гаврила на њима. Сама икона окована је сребром у знак захвалности и поштовања оних који су доживели исцељење, молећи се пред Њом. Заправо, у потпуности је посребрена, осим Пречистог Лика Њеног. И Бога нашег. Његово Тело је обујмљено са обема Њеним рукама и принесено Лицу Њеном, тако да им се образи додирују. Карактеристичан је захват рукама који чини Пречиста Мајка Његова. Потпуно Га је принела Себи, као Да жели да Га заштити од свих зала овога света. Тај мајчински, заштитнички загрљај, у Коме Је Он Љубављу ношен, потпуно је разумљив с Њене тачке гледишта, јер само Је Она могла унапред осетити, смисао Његовог доласка у род човечији и предосетити страдања која очекују Њу и Њега, ради спасења свега света. https://mitropolija.com/2022/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-savinska/
  7. За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи. И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен. Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази. По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом. О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ): „План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас. На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали… После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“ О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи. https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/
  8. Смоленску иконе Мајке Божије, како каже предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046. г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Како год, икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху, а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. – те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора ишле према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију, житељу Смоленска: ,,Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица “. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. ,,Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога – победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом, ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.“ Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља; па помоливши се, леже да се одмори. Тада један Татарин видевши га тако уснулог, – одруби му главу те је Меркурије крвљу својом тако запечатио свој подвиг. Погребен је у Саборној цркви, а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24. новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича, смоленски Епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света; урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524. г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28.јул установили празновање са крсним ходом у част ове чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666.г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602.г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. г. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков на икони и убрус са драгим камењем су прерађени; сам оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812.г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; тако да је од тог времена остала при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља, чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља и чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, те тако после три месеца одсуства – постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице, тако да се Црква моли пред Смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе, као и у 15. веку, надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица – од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. ,,Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.“ Црква икону Смоленску Одигитрију празнује 9. августа по новом, односно 27. јула по старом календару. https://mitropolija.com/2022/08/09/cudotvorna-ikona-majke-bozije-smolenska-odigitrija-2/
  9. Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal
  10. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  11. Чудотворна Рудна икона Богородице откривена је 1687. године у граду Рудњи (Могиљевске епархије) – по коме је и добила име. Две године касније,1689. у Кијевско-печерски манастир ју је пренео локални свештеник, отац Василије. Од 1712. године лик Пресвете Богородице остао је у кијевском Флоровском манастиру у Подилу, након уједињења са Кијево-печерским манастиром. Двадесетих година прошлог века, чудотворна икона обложена прелепом ризом украшеном дијамантима нестала је, највероватније украдена из храма. Сада се у Саборној цркви Вазнесења може поклонити копији ове чудотворне иконе. Познато је доста поштованих копија чудотворне Рудне иконе Богородице. Међу њима је и древна икона насликана на платну, која се налазила у цркви Покрова Пресвете Богородице у граду Алешки, Харковске области. Предање каже да ју је у границе Харкова донео око 1612. године извесни свештеник Петар Андрејев, који је дошао из Подољског краја, бежећи од прогона унијата. Познате су биле и друге копије Рудне иконе Богородице – у селу Лубни, Лубенског округа Полтавске губерније, у селу Олишевка, Козелетског округа Черниговске губерније, у неким селима Ровне, Гродњенске и Витебске области. Најпознатија копија је икона Пресвете Богородице која се налази у московској цркви Рођења Пресвете Богородице у Крилатском. Према народном предању, преношеном од уста до уста, око средине 19. века, икону Богородице су пронашли сељаци села Крилатскоје, који су рано ујутру дошли до извора у јарузи, видећи Свети лик у трави. На месту пројаве иконе, подигнута је капела у име пројављене Рудне иконе, а њена копија постављена је у месну цркву Рођења Пресвете Богородице. Познато је да су се и пре Октобарског преврата 1917. године становници Крилатског, на дан празника иконе 25. октобра, окупљали, организовали свеноћна бденија и литургије, обишли многе цркве у Москви са светињом и организовали дуге верске процесије. Обновљена икона је предата настојатељу новоотворене цркве 1989. године, заузела је у њој своје заслужено место и постала позната по многим чудима, која су из ње произашла усрдним молитвама парохијана. Године 1996. један од престола храма је освећен у част Рудне иконе Богородице. А данас, многи православни становници Москве долазе на дан прославе Рудне иконе Богородице, до извора, некада чудесно освећеног. Спомен Рудне иконе Богородице празнује се 24. јула по новом односно 11. јула по старом календару. Постоји још један дан када се ова чудотворна икона празнује, а то је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. Чуда Пред овим образом молимо се за исцељење од различитих недуга, као и од тешких и сложених животних околоности. Тропар глас 5. К Богородици приљежно увек притецимо, грешни К Богородици приљежно увек притецимо, грешни и смирени, и припаднимо, к покајању, зовући из дубине душе: Владичице, помози, нам милосрђем, искајући, гинемо од мноштва прегрешенија, не одврати Твоје слуге о Себе, Јер у Тебе једину наду имамо. Молитва Пресвета Дјево Владичице Богородице, милост Христа мојега, обитавалиште Пресветога и Животворнаго Духа, надо свих светих слугу, свето огледало светлости Божије, светињо Ангела и Архангела, Теби, припадамо, усрдно молећи се: умоли Сина Својега и Бога мојега, да отпусти свако прегрешеније, вољно и невољно, избави ме од свих налета ђаволских. Јер Си ти Владичице, мога пада избављење, простри Богоносне Своје руке и извуци ме из дубина греховних и подај ми, рабу Твојему (име), како би свагда угодно Сину Твојему и Богу мојему творила, Слава Њему са Безначалним Његовим Оцем и Пресветим и Благим и Животворјашчим Његовим Духом сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-rudnenska/
  12. Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса / Домостројитељка, налази се у Великој лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика лавра у X. веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – Откуд жена овде? – Говорио је себи: “ер, жене овде не могу да дођу. А жена га упита: Куд си и зашто пошао, старче? Свети Атанасије јој узврати питањем: Ко си ти и како си овде доспела?- а одмах потом додаде: И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах. Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш? Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва? Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. Ја сам Она којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога. – одговори жена. Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати? Видиш ли овај камен? – показа Богородица. Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре. Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и)конома. Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18. јул по новом, односно 5. јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. МОЛИТВА О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2022/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostroiteljka/
  13. Ова икона припада иконама Мајке Божје које су се у Русији највише прославиле. У првој половини 18. века при Покровској цркви у селу Ахтирка у Харковској губернији, служио је свештеник, отац Василије Данилов, који се одликовао праведним животом, јаком вером и трудољубљем. У време косидбе, 15. јула 1739. године, отац Василије, желећи да испроба нову косу, отишао је с њом у своју башту која се налазила око храма. Једва што је успео да замахне косом, приметио је у високој трави икону Пресвете Богородице како лежи пред њим и зрачи неком ослепљујућом светлошћу. Коса је испала из руку свештеника. Он је пао на колена и почео да чита познате му молитве Богородици. Затим је са побожношћу подигао икону и понео у свој дом, гдје је стајала три године, побуђујући код домаћих необичан осећај поштовања. Било је примећено, да ако се ко спремао да проведе ноћ у тој соби где је икона, на њега је нападао непознати страх и он је бежао из собе. Без обзира на дубоко осећање побожности код оца Василија, икона се није чувала у потребној чистоћи. Три године након што је пронађена, отац Василије је у сну добио наредбу од Пресвете Владичице да својим рукама ослободи икону од прашине која је нападала на њу, да је омије чистом водом и да је украси. Од страха се пробудио и те ноћи испунио наређење Пресвете Богородице. Исте ноћи видео је он и други, необични сан. Сањао је да иде к реци, да у њу излије воду, која му је преостала након омивања иконе где је срео Богородицу у лику прекрасне девојке, која му рече: „Куда носиш ту воду? Врати се са њом кући и чувај је, она ће болеснике лечити од грознице!“ –а управо је отац Василије имао кћер која је страдала од тога. Пробудивши се, напојио је том водом и она је истог часа оздравила. И други су се исцелили од грознице, који су од те воде пили. Посматрајући икону, свештеник је приметио на дасци оштећења и поручио је једном иконописцу да их поправи. Он је икону понео са собом, спремајући се да за два дана, почне да ради на њој. Међутим, ноћу је од иконе чуо глас: „ Устани, јер је настало време да вратиш икону одакле си је узео. Поправити је ти не можеш.“ Иконописац се молио пред иконом остали део ноћи, а рано ујутру је вратио оцу Василију и испричао му о свему. Због свих ових околности, отац Василије се уверио у чудотворну моћ иконе и одлучио да је приличније да она стоји у храму. Постављена у свети храм, икона се ускоро прославила и новим чудесима. Код иконописца Јована било је наручено да поправи живопис иконе. Његов син је боловао од грознице. Сазнавши за чудесна исцељења, отац је омио икону водом и напојио малишана, који је оздравио. Затим се збило још неколико исцељења. Наређено је затим да се истраже ова чуда и бригадир Лесовицки са пуковским старешином је дао писмено сведочење да многи људи, долазећи из разних места – добијају исцељење од ове иконе. То је било затражено из Петербурга, из Светог синода и императорка Јелисавета Петровна је наредила нову истрагу, која је доказала истинитост свега. Била је наређена и трећа истрага. Иследници, кад дођоше у Ахтирку, позвали су сва лица, која су примила исцељење, да дају исказ под заклетвом. Коначно, 1751. године Свети синод је заповедио да се Ахтирска икона Мајке Божје има поштовати као чудотворна. Прослављење иконе је врло обрадовало царицу. Она је решила да јој у Ахтирки подигне камени храм. Гроф Растрели је израдио план храма. Императорка је својеручно уписала у књигу прилога, суму од 2000 рубаља, у то време огроман прилог; а књига се чува и до данашњих дана. Црква је освећена 1768. године и по својој величини је величанствена. Прослављењу Ахтирске иконе у вишим круговима руског друштва, а такође и одушевљењу царице, много је допринео овај догађај. Године 1748. пролазећи за Петербург, у Ахтирки се задржала болна удова баронеса Вајдел са две малолетне кћери. Бринући се за судбину својих девојчица, којима је претило да остану потпуна сирочад, баронеса се жарко молила пред иконом Богомајке за исцељење. Ноћу је видела у сну Владичицу, која јој је рекла: „ Узалуд молиш за оздрављење. Тебе чека смрт. Пожури да раздаш по црквама и сиротињи цело твоје имање. То ће бити корисно за твоју душу!“ Болесница је указала на своју децу. „ Не брини се о деци, одговорила је Богомајка, ја ћу им бити свагдашња Покровитељка. А ти се припремај за смрт, јер ћеш умрети за три дана и раздели своје имање по црквама и сиромашнима, да би се молили за тебе!“ Болесница је свој сан испричала духовнику и журно почела да дели своје имање. Заиста, за пет дана она је умрла. Вест о томе дошла је до царице Јелисавете Петровне и она је позвала сирочад на Двор, васпитала их и удала за двојицу велможа: једну за грофа Пањина, а другу за грофа Чернишова. Девојке нису никад заборавиле благодатну помоћ која им се излила преко Ахтирске иконе Мајке Божје и давале су до смрти богате прилоге храму, где је икона пребивала. Уочи Свете Тројице икону из Покровског сабора на најсвечанији начин преносе, а то је установљено 1844. године, у обновљени ахтирски Тројицки манастир. Најпознатије копије чудотворне Ахтирске иконе Мајке Божије налазе се и у местима: у Харкову, у храму Светог архангела Михаила; на обали Оскола, у храму села Боровој, где је раније била Горохватска Богородичина пустиња; у селу Межиричи Лебединског округа, у Покровском храму; у селу Рјасном, Ахтирског округа, где је нарочито поштована; у селу Есману Черниговског округа; и у Москви, у величанственом храму са пет престола, која носи име „Николе Јављенога“, на Арбату, где је овој икони посвећен Свети престо. И света обитељ манастира Миљков, у Србији, има част да у својој капели чува једну копију ове чудотворне иконе, која се налази у трону, специјално за њу направљеном. Круна на икони дар је у Христу упокојеног синђела Хаџи Јована Стојковића. А сребрни дарови прилог су поменутог оца Јована за душу његове почивше мајке Јелисавете, као и сребрњаци, који су прилог високопреподобне игуманије мати Доротеје, настојатељице ове свете обитељи. Ова копија чудотворне иконе Мајке Божије Ахтирске се налази у зимској капели, која је посвећена Светом Максиму Исповеднику, у манастиру Миљков код Свилајнца, на молитвено уздизање и помоћ свима који јој са вером приступају. Ахтирска икона Мајке Божије празнује се 15. јула по новом, односно 02.ј ула по старом календару. (када се свештенику Василију, пројавила у високој трави). Чуда Призива се у помоћ за избављење од температуре. Изображење На Ахтирској икони приказано је како се Пресвета Богородица моли пред Господом Исусом Христом, Њеним Сином, распетим на голготи. Иако предсказује страшну смрт Свога Сина, Пресвета Богородица има блажен и миран лик пун љубави. У руској варијанти ове иконе, Света Дјева је приказана у одежди потпуно плаве боје, како се моли пред Својим распетим Сином. У свету постоји десет оваквих икона, а једна од њих се налази у манастиру Миљково, код Свилајнца (Србија), у коме је своје почетне искушеничке дане започео будући старац Тадеј (Витовнички). Молитва О, Преблагословена, Многомилостива Владичице Света! Ево ми грешни, ка светој икони Твојој гледамо, и на њој Те видимо како у жалости и састрадању предстојиш пред распетим за нас Христом Спаситељем. Усрдно Те молимо, као познату за нас пред Сином Твојим молитвеницу. Не остави нас у дан испитивања и жалости, но у искушењу и напастима буди с нама. Огради нас свечесним покровом Твојим, од видљивих и невидљивих непријатеља, и дај нам силу са којом би могли творити, савршену и благу вољу Творца и Владике света, гледајући, Милостива Заступнице наша, са колико различних грехова смо поробљени, јер нисмо само вољно сагрешили него и невољно смо пали у многоразлична прегрешења, тога ради ка Теби моћној Устројитељици хришћанског спасења прибегавамо и умилно вапијемо: Ум наш просвети познањем Божанствених истина, срце наше загреј топлотом хришћанске љубави и тежњама ка спасењу, вољу нашу утврди да будемо нелицемерно испуњени заповестима Господњим. Да Госпођо Премилостива, погледај са висине небеске на уздисање и молитве нас грешних, и исцели болести недужних, умири срца озлобљених, даруј стрпљење страдајућим да буду утврђени у страху Божијем. Укрепи гоњење за правду, сироте и удовице заштити, дај утеху плачућим, измоли опроштај кајућим се, демонску пак буру страсти у грешним душама утишај, и у срца оних који Те поштују усади Христову крепост, и љубав укорени, у духу милосрђа и састрадања утврди. Отпале од вере јеретике и отступнике и уста нечастивих, која хуле на свету Цркву ка познању истине упути. А који проповедају веру православну, сачувај, а онима који су изишли из овог живота, оцима и браћи и сестрама нашим, о Мати Божија, даруј опроштај грехова, и измоли вечно блаженство. Када се и час кончине наше приближи, тада, Владарко, прими душу нашу, и у покоју праведних упокој, где лица Ангела и светих угодника неућутно славе моћ и милост Оца и Сина и Светога Духа, и Твоје матерње за нас посредништво и заступништво, сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ahtirska/
  14. Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Богородице и била принесена од благодатног сликара Пресветој Дјеви. Видевши ово изображење, Дјева Марија је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “ Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, од старина дарован благочестивој кнегињи Олги. Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда. Највећа је светиња, Руске Православне Цркве, РПЦ. Три пута током године руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ при избављењу отечества од непријатеља: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви. Чуда Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве. Узели су је и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху. (кнез Андреј је имао јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Његове Матере). Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Кнез Андреј је већ дуже време размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева. Он се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда. По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, и сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру. Кнез је одмах започео изградњу храма у овом граду (Владимиру), где ће пребивати чудотворна икона. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања свете иконе: обложио је икону и украсио златом, сребром и драгим камењем, и поставио је у нови Успенски храм у Владимиру, од када се она почела називати Владимирском. После тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубов у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку је кнез Андреј укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред чудотворном иконом Богородице: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородице засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене. По убиству кнеза Андреја Богољубивог, 1173. године, народ је подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао. После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао Богољубиви. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “. У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је сачувана неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богомајке Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242. године докле је боравила у њему чудотворна икона Богородице. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и ова света икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског. Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузео је град Елец и заробио Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Светог Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У сами дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору и видео је пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјеву неописиве величанствености, окружену безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробуди и сазва своје старешине и затражи од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. ,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “. У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године при њеном преношењу из Владимира у Москву. Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду. Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му је рекао: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му је одговорио: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних. Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, збило се дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано и свргавање ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установано је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру с Владимирском иконом Пресвете Богородице. А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја. Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере. Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само је један блажени, по имену Василије, са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, где се од иконе чуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, која је била слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “. Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске и рекоше му. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они су са трепетом побегли говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, и побегоше… “. Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру. У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “. Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари. Велики кнез Теофил Иванович је схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве. Велики кнез је са свим народом и свештенством вапијао Богородици и поткрепљен молитвом, изашао са војском насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Богородице. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст. Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !” Истински је устао против самозванца и пред том иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља. После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу. Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати. После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног. Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм. https://mitropolija.com/2022/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-2/
  15. У главном олтару Кијевско – софијске саборне цркве, (Украјина), налази се величанствени мозаик – икона Богомајке, испод свода, изнад горњег места. Богомољци са посебном вером прилазе тој икони Приснодјеве, која се од давнина назива Несаломива стена, зато што је током више од осам векова остала неоштећена. Прославља се на недељу Свих Светих. Изображење Света Дјева је приказана на златном пољу мозаика у природној величини, како стоји на четвороугаоном златном камену, са уздигнутим рукама. Ево како је красноречиво описује аутор путовања по руским светим местима: ,, Њена висина је дивовска, – као и сва Њена дела у Светој Русији; Она стоји на златном камену, на постојаном основу за све који траже уточиште у Њеној заштити; небеске боје је Њена хаљина, црвени појас, на ком виси огртач, којим Она брише толико суза; наруквице азурне боје на рукама уздигнутим ка небу; златни покривач се спушта са Њене главе и пребачен је у виду омофора на лево раме, на знамење Њеног Покрова, који се шири као облак путем гласа црквених песама, а светла звезда гори на челу Богомајке и две звезде на раменима; јер је Она, Сама Мајка незалазне Светлости, била за нас зора сунца које не залази “. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Несаломива стена Царице моја преблага, надо моја, Богородице, Која прихваташ сироте и посредујеш за бескућнике, Радости напаћених, увређених Покровитељице ! Ти видиш моју несрећу, видиш моју патњу; помози ми као немоћном, нахрани ме као путника. Повређеност моју знаш, разреши је ако желиш, јер немамо друге помоћи осим Тебе, нити друге Посреднице, ни благе Утешитељице, осим Тебе, о Богомати, Ти ме сачувај и заштити у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-nesalomiva-stena-velika-panagija/
  16. у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање иконе Владичице наше, – Живоносни Источник, збило се 450 г. у жбуну од кипариса, близу Златних врата, у Константинопољу. Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу, који га је замолио да га одведе у хлад – да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар, чуо глас Пресвете Богородице : ,, Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се .” Када је Лав Меркел напојио и умио слепца – он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу. Када је постао цар, по речима Богородице, наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. (овде треба рећи, да епитет, Источник, не означава страну света, већ представља – извор воде). Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења. Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен а извор затрпан. Но, хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду. Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше. Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата са царевима, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали, на Вазнесење Господње. Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак. Чуда Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама. Изображење Богомајка је приказана у седећем положају, у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози, положена Је у чаши, из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија. И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом. Као Источник Живота, Која Га је донела на овај свет – она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском. Тропар, глас 4 Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу. https://mitropolija.com/2022/04/29/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-2/
  17. у Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Посебно израђена, била је урађена за Светог Праведног Јована Кронштатског који ју је назвао, Спаситељица Русије. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона била предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке се пружа свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас “. https://mitropolija.com/2022/04/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas/
  18. Високопречасни оци свештеници, часне сестре монахиње, драга бако, супруго моја Николина, драга браћо, сестре, кумови и пријатељи! Дошли смо овдје данас, да опојемо и да се помолимо за блажено уснуће моје мајке. Навршило се 40 дана од када је Господ призвао њену душу и она је завршила свој земни пут, а данас совршава свој пут по небеским пространствима и њена душа ће наћи њено мјесто и примити удио који јој је Господ уготовио. На дан њене сахране. 8. фебруара у свјетлости Васкрсења, осјетио сам да нисам спреман да говорим. Познат као неко ко увијек има нешто да каже, коме не недостаје ријечи, осјетио сам да не требам говорити, осјетио сам да пред упокојењем и сахраном своје драге мајке требам заћутати, упијати, созерцавати. Неколико момената касније, постало је сасвим јасно и зашто је то тако. Чуо се овим древним гробљем глас који је говорио много боље него што бих то ја учинио, глас истински који превија рану. Богом надахнут и подстакнут братском и очинском љубављу проговорио је свештеник Предраг Шћепановић. Изговорио је много тога лијепог, изговорио је и нешто од оног знаног, али посебно је одзвањало оно што је рекао а што није могло бити знано, а што је Жељка чувала у клијети свог срца и бића, чинећи живјећи по оној јеванђелској и Христовој ријечи: ,,Да не зна љевица што чини десница”. Али, ријечи оца Предрага су биле ријечи попут неког ко је гледао њен живот, све вријеме био уз њу и ако то није могао бити, међутим, знамо ко нас то гледа кроз звијезде браћо и сестре. Исти Онај који је видио и Натанаила под смоквом. Оцу Предрагу на ријечима бисерницама из ризнице тајних скута Жељкиног живота и на таквој части не могу никад довољно захвалити. Разоружао ме оног дана, пригрлио и цјеливао срце као што то чини брат брату и рођени најрођенијем. А он то браћо и сестре поштено да вам кажем чини стално и сваког дана. Такође, оно што ме разоружало и дотакло до дјетиње сржи, јесте љубав и пажња сестри монахиња на челу са игуманијом ове свете обитељи Манастира Ждребаоник. Уступили су ову бесцен вриједну светињу Божију гдје се увијек осјећамо добро дошли, увијек као код куће, увијек као са најрођенијима, а оне то и јесу, најрођеније, начинивши нас њиховима, најближима по снисходљивости и љубави њиховој. Такође желим ову прилику да искористим и захвалим се добром човјеку, честитом и поштеном, мом тасту Ранку Миљићу, који ми је увијек био ослонац и подршка када је кључно и када се на муци познају јунаци. Желим да заблагодарим и свештеном братству Саборног храма који и јесу уистину моја браћа и који о мени брину братски, као и свима вама који сте принијели воштаницу пажње и љубави. Нека вам Бог да сваког добра, све вам срећно и честито било и милом Богу приступачно. Блаженог спомена, светитељ наших дана, Патријарх српски г. Павле је говорио: ,,Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, осим пара, родитељи ништа нису могли дати.”! О, велике ли истине?!, јер човјек не живи о хљебу, него о свакој ријечи што излази из уста Божијих. А тако је Жељка живјела, о ријечи Божијој. Презирући постепено свијет који јој се тако заводљиво нудио, не желећи да души својој науди. О велике ли храбрости! Што сам старији све више то увиђам, јер видим колико ми самом пречесто баш тога недостаје у животу. Замалено је царство земаљско а небеско увијек и довијека, тако ме је учила и васпитавала и то је уградила у темеље мог бића и живота, а мајчиним млијеком ми задојила и завјештала свету тројединост љубави, жртве и вјере. Од свих мјеста на планети ка којима је путовала и ходила, најсрећнија је била у цркви, а понајвише је била срећна када сам ја у цркви, зато што је знала да је и моја душа тада онамо гдје јој је најљепше и да сам свој на своме, а за њу је моја срећа била важнија од њезине. Тако је и остало до самог краја, наиме, када су јој све функције отказале у простору Ургентног блока, када по свим медицинским правилима није могла ни главу да помјери а камоли шта друго, Жељка је смогла снаге да ми се посљедњи пут осмјехне и да ми упути пољубац. Све се гасило – физички, међутим, оно мајчинско, оно што је саткано од одбљеска божанске љубави огледано у мајчинској љубави – није се угасило. И заиста, како је често цитирао блаженопочивши Митрополит наш Амфилохије ријечи хрватског пјесника Тин Ујевића: ,,Срце мајке је срце Богомајке”! Највеће богатство које си ми оставила мајко јесте што си моје срце Богу препоручила и небројене дане и ноћи за мене молила и измолила. Ништа љепше од Христовог миомира, ништа љепше од близине светиње, ништа љепше него радовати се Господу Богу своме. Хвала ти мајко никад ти се довољно не могу захвалити! Хвала ти, јер ништа од тога не бих знао нити бих познао да није било тебе. Истина је да се од мајки рађамо тејелесно, а да се у цркви рађамо духовно, али, даћу себи слободу и рећи да ме је заправо баш она двапут родила и тјелесно и духовно, научивши ме првим молитвама, постовима, ходочашћима, првој љубави према молитвеном разговору са Господом и мајком Божијом, упућујући ме на оно најважније, не везујући ме за себе саму већ за Небо. Не бива љубави без жртве, али исто тако и љубав се кроз слободу показује. А повјерење и слобода заквашени жртвеном љубављу је оно чиме је овјенчала наш однос као мајке и сина. Остајући вјерна до краја свог земног живота ономе за шта се и молила Господу даноноћно док ме је носила испод срца у утроби, а то је да будемо не најбољи мајка и син, већ најбољи и најближи пријатељи. ,,Љепота ће спасити свијет” мудро говори Достојевски, а још љепше о томе говори Свети Јустин Ћелијски, говорећи да ће свијет спасити дјеца и цвијеће, откривајући истину и тајну спасења свијета која се огледа у девственој љепоти Божанског миомира пуној благодати и истине. Љепота њезине душе спашавала је и спашава моју душу изнова и изнова, рањавајући ме без мача, Христолико, јер само дјела љубави остају и само је једно заиста потребно, и једно смо дужни: да љубимо једни друге! Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти је припремљено мјесто твога покоја. Потрудићу се мајко да оправдам и не постидим све оно што си ми оставила и завјештала, да обрадујем твоје лице и да се сусретнемо у вјечности незалазног сунца и безобалне љубави Господа Бога нашега! Вјечан спомен, блажена успомена мојој драгој мајци Жељки. Налазећи се на великопосном путу ка најсветлијем празнику и радосној вијести, завршићу васкршњим словом оца нашег Светог Јована Златоуста: ,,Смрти гдје ти је жалац, аде гдје ти је побједа”?! поздрављајући те мајко и све вас овдје поздравом Светог Серафима Саровског: ,,Христос Воскресе, радости моја!” https://mitropolija.com/2022/03/19/srce-majke-je-srce-bogomajke/
  19. Ново издање емисије Богослужбене особености великих празника посвећено је празнику Преподобне и богоносне мајке наше Параскеве – Петке. У оквиру емисије предочили смо житије ове угоднице Божје, уз посебан нагласак на богослужбене особености и подсећање на велико поштовање које јој исказује наш народ. У личности Преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс. 67, 36). Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из Премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ, због њихове праведности, награђује. О преподобној Параскеви – као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обраћају за молитвено заступништво – говори нам следећа стихира, као и ексапостилар: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале и људски род слави, говорећи: „Радуј се, заступнице осиромашених и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, Који даје свету велику милост” (стихира на Јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму). Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас (Ексапостилар). У житију преподобне казује се да је оставила све овоземаљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше (Слава на хвалитне). Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље. Према оптужници, Раша Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство. Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке. Након што је покупио Муклашу својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима. Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан. Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“. Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени. Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави . Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању". Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији. Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација. Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници. Власти су обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет рекао је да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања. https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk
  21. Стојећи на парчету асфалта, названог „Пут Мајке Србије“, а којим смо манастир Медну спојили са остатком цивилизованог свијета, кроз главу ми је прошла мисао великог Николе Пашића, који је рекао да Срби јесу мали народ, али да од Беча до Цариграда већег нема. Помислих; да, јесмо велики, али само онда када смо јединствени и када знамо шта желимо, а мали и премалени када се дијелимо. Захваљујући том истом парчету асфалта, којег нам је пружила Мајка Србија, изашли смо из блата, али би многи од нас да нас врате у то исто блато. И сјетих се, баш тада, како су ме оптуживали јер сам исказао јавну благодарност предсједнику Вучићу, којег бих, по њима, требао да заспем блатом у којем, изгледа, и сами пребивају. Тада сам и спознао истинитост оне наше народне изреке да ће Србин, брату своме, опростити све осим успјеха. Нашу стварност суморном чине појединци, партије и медији који су исмијавали новоустановљени празник Српског јединства, слободе и националне заставе, којима снажно враћање ћирилице у јавни простор и није битна ствар, а ти исти критичари свега и свих не виде колико је важно да Србија и Српска, заједничким снагама, подигну меморијални спомен-комплекс у Доњој Градини, којим ће, напокон, јасеновачке жртве добити пијетет какав одавно заслужују. Када видимо да су ти исти критиковали „Дару из Јасеновца“, споменик Стефану Немањи, завршетак храма Светог Саве и мноштво других пројеката од изузетне националне важности, схватам и не устручавам се рећи да српски народ, захваљујући државничкој визији Александра Вучића, доживљава своју велику обнову на коју смо чекали бар осам деценија. Знају то боље од мене они који га свакодневно критикују. Пођимо редом. Загреб Вучићу не опрашта што је Војска Србије најјача у региону, Сарајеву смета што је Вучић уз Српску, кроз мноштво пројеката у свакој локалној заједници, Приштини смета што је Вучић уопште жив, док је дијелу подгоричке јавности неопростиво то што се Вучић, на дневном нивоу, стара о тамошњим Србима и Српској Православној Цркви. С друге стране, другосрбијанска политичко-медијска елита, свјесна снажног искорака Србије, не опрашта што је Србији и Србима боље, јер дезертери никада нису опраштали побједе ратницима. Зато су, чак и мене, медијски сатанизовали, само зато што сам говорио истину и што нисам хтио да прећутим све оно добро које нам је учинио и чини предсједник Вучић. Зато сам, на парчету медљанског асфалта, покушао да наслутим са каквим се отпором суочавају они који нас вуку напријед, који нас изводе из сопственог блата. Разочаран злобом и пакошћу оних међу нама, схватам да смо у историји и добро прошли, имајући у виду да смо једни другима подметали ногу, а највише онда када смо убрзавали ход. И данас је исто, али корачамо брже него што су многи мислили да можемо и хоћемо, па нас, чврсто вјерујем, међусрпско подапињање, заједно са комшијским, неће стровалити у блато у којем нас радо желе видјети. Зато ни најмање није лако Александру Вучићу, који свим силама покушава да нас извуче из блата, али је још теже онима који настоје да нас врате тамо гдје и сами пребивају. Знам да ће ме, опет, снажно критиковати, али ме не могу ућуткати, јер у име народа који је био запостављен, маргинализован и понижен дужан сам да, опет, искажем јавну благодарност предсједнику Вучићу на ономе што чини за нас, за све Србе, ма гдје живјели, па и за све оне који нису Срби а којима је Србија отаџбина. Ове моје ријечи потврдиће вријеме које је пред нама. Крајина и сва Република Српска неће и не могу довољно захвалити предсједнику Вучићу и Влади Србије за сва учињена доброчинства, а вјерујем да ће оне, који данас другачије мисле, можда сутра бити и срамота, јер због ситних политичких амбиција нису имали снаге спознати људе и процесе какви заправо јесу. Због тога је нарочито важно не бити опозиција Србији, њеном свакодневном напретку и настојању актуелне власти да се Срби опет врате себи, својим духовним вриједностима и економском напретку. Доста смо као народ тумарали странпутицама историје. Сад кад смо коначно стали на пут којим ходе и други цивилизовани народи, неко би да нас опет врати у блато. Увјерен сам, Срби то неће и не смију допустити! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. -Протопрезвитер-ставрофор Слободан-Бобан Јокић: Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом- Хор "Преподобне мајке Ангелине" никшићког Саборног храма прославио је своју небеску заштитницу и двадесет година плодоносног постојања. Свету Литургију је служило свештенство Саборног храма уз молитвено учешће вјерног народа. По завршетку Литургије, освећено је славско жито и преломљен славски колач. Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, честитао је сабранима данашњи празник, осврнувши се на ријечи из прочитаног светог Јеванђеља: Ево женик долази, изађите му у сретење. Те ријечи, поучавао је о. Слободан, су ријечи нашег живота, јер нам говоре да сваки тренутак нашег живота треба да буде припрема за сусрет са Жеником. „А ко је Женик него сами Христос Господ и Бог наш. Цијели живот треба да нам буде припрема, сваки тренутак и уздисај, треба да буде припрема за сусрет са Њим. Тај сусрет се не дешава некад, у будућности, него се дешава сваког тренутка нашег живота. Сваки наш уздисај треба да буде тај сусрет са Господом, сваки трептај, сваки корак треба да буде сусрет и сретење са Господом нашим Исусом Христом. Кад тако спремамо свој живот, онда се зовемо слуге Божје, браћа и сестре Божје, јер смо онда спремни као ове мудре дјевојке, које украшавају свјетиљке своје и држе жижак упаљен цијелог свог живота, оне улазе у царство небеско“, рекао је отац Слободан, додавши да је прича о украшавању свјетиљки, заправо, прича о украшавању свог бића, своје душе, свога ума, свога срца свим оним што је најљепше и најдивније. „Све оно што је добро, честито, чисто, истинито, све то је украшавање свјетиљки нашег живота, јер, ако не украшавамо свјетиљке онда смо као ове друге дјевојке које ће закаснити кад буде Господ дошао, које касне да се сусретну са Њим. Наш живот и његов смисао је у том сусрету, да се сретнемо са Господом, да Га загрлимо, да Га видимо лицем у лице. Тако нам Господ даје да Му се обратимо и завапимо из свег срца и душе своје. Тај сусрет је спасење наше, ако тог сусрета нема у овом животу, онда га неће бити ни у Царству небеском“, навео је свештеник Јокић. Указао је да је то знала, тако је радила и живјела Преподобна мати Ангелина, која је од своје младости, како каже њено житије, завољела побожност, књигу и ученост, завољела да увијек буде спремна за сусрет са Жеником, са Господом својим. „Тако је живот проводила у љубави према свом супругу, својој дјеци и отаџбини, а оно што је највише, имала је љубав према Господу. Живјела је тако и испунила завјет Христов, оставила свима нама да слиједимо тај примјер, зато њене мошти и њен спомен се чуо на далеко и њена чуда. Зато се цркве посвећују њој, а, ево, код нас у Никшићу, овај хор посвећен Преподобној мати Ангелини“, рекао је прота Слободан, честитајући хористима славу и пожељевши да још дуго година својим гласовима славе Господа. „Овај дивни хор са диригентицом Аном, већ, 20 година, се труди да буду украшене светиљке његовог постојања, најдивније се труди и успијева да буде слика и образац славе Господње, славе имена онога кога носи мајке Ангелине крушедолске, српске. То је оно дивно име, које је средина и темељ око кога се окупљају ови чланови, дивни дјевојке и момци, ових 20 година. Најбнитније је да, свих ових година, узрастају и усавршавају се у љепоти појања Господу. Нема ништа љепше и дивније него пјевати Господу свим срцем и свом душом својом. То је оно за шта нас је Господ створио, да славословимо као они херувими који непрестано поју: Свет, свет, свет је Господ Саваот. То треба да зна и ради сваки човјек, а поготову наши дивни црквени хорови“. „Да Бог да да ово што сте започели и што дивно радите, још љепше, још дивније, још украшеније и савршеније радите, а знамо да хоћете, јер волите да појете Господу, волите да будете црквени хор овог нашег, најљепшег храма. То је ваш смисао постојања и нека вас тај смисао води, и као што је од почетка та светиљка упаљена и украшена тако, прије свега, да буду ваша срца и ваше биће, ваше душе и ваши ликови, озарени, освијетљени љубављу према Господу, љубављу једних према другим и ближњим својима“, поручио је архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  23. Светом архијерејском литургијом, коју је са свештенством служио Његово вископреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, литијом око храма, ломљењем славског колача и пригодним програмом, манастир Морача је прославио храмовску славу – празник Успенија Пресвете Богородице. У току Свете службе Божије Митрополит је рукоположио Братољуба Радовића за ђакона, а Свету тајну крштења и миропомазања примила је слушкиња Божија Анастасија. У архипастирској бесједи Митрополит Амфилохије је рекао да је прошло 768 година од када је почела да се служи Света служба Божја у овој древној светињи, од времена када је Стефан Вукан (синовац Светога Саве који је основао и утемељио прву епископију Митрополију зетску, данашњу црногорско-приморску) 1252. године саградио храм у којем ми преносимо Свете дарове на Светој трпези Господу и гдје се преноси нама Господ силом Духа Светога, и дарује нам своје Тијело и Крв, вјечну и непролазну божанску љубав. “И ево кроз вјекове, једино што се не прекида и не престаје је то призивање Духа Светога у коме је сила и моћ, а не у ријечима. Призивање Духа Светога да сиђе на нас и наше дарове и да хљеб наш и наше вино претвори у Тијело и Крв своју, да се и ми причестимо Светиње Светога Тијела и Крви Господње, да примимо у себе тај залог вјечнога и непролазнога живота и од смртних и пролазних бића постанемо вјечна и бесмртна бића.” Митрополит Амфилохије је казао да су се у овој светињи Пресвете Богородице без прекида сабирала сва покољења овога краја, а и шире, као и да ће, ако Бог да, тако бити до краја свијета и вијека. “Као светиња Мајке Божје она је и опстала кроз вјекове и у њу су се као такву уграђивала читава покољења. Најзначајнији људи овога краја, и не сам овога крају, су се сабирали у ову светињу и око ње кроз вјекове”, бесједио је Митрополит и подсјетио на догађаје који су везани за морачку светињу, а који су значајни не само за Црну Гору већ за сав наш светосавски народ. Указао је на чињеницу да је сав наш народ расејан по читавом свијету органски везан за ову светињу Пресвете Мајке Божије и запитао ко сад може да дође и каже да је то његова светиња: “То је хтио и Али-паша, да буде његова светиња, као и остали тирани који су пролазили кроз ове крајеве, а знало се, остало је запамћено и биће тако до краја свијета и вијека, да је ово Божја светиња, светиња Пресвете Мајке Божје и светиња свих оних који кроз њу и преко ње од смртних бића постају бесмртна, вјечна и непролазна”, истакао је владика, поучивши да су сви они који су овдје примили Свето крштења и Свето миропомазање, који су се вјенчали и који су опојани кроз вјекове, сви присутни и до данас Духом Светим на овом мјесту. Како је нагласио Митрополит велики је Божији дар и чудо да ова светиња одоли свему што јој се догађало кроз вјекове и да се кроз њу и преко ње прославља име Божје и да кроз њу и преко ње и народ овдашњи буде запамћен међу земаљским народима, да се овдје проповиједа и свједочи Јеванђеље. “И ми данас смо се сабрали овдје. То је велики Божији дар и велики сабор, а колики је сабор то само Господ знаде, који својим божанским очима сагледава колико је тај сабор за 768 година сабиран. То је живи сабор, није сабор мртвих, као што су сабори мртвих које сабирају идеологије земаљске и партије и државе. Све оне само физички сабирају привремено, а ово је сабрање вјечно и непролазно. Сви који су се овдје сабирали и сабирају, сви су они живи и у Богу, присутни Духом Светим данас овдје заједно са нама”, рекао је владика. Побрајајући многа значајна имена оних који су данас на овоме сабору у манастиру Морача, владика је подсјетио и на Светог Патријарха српског Гаврила Дожића чију годишњицу, 70 година од његовог упокојења, обиљежавамо ове године: “Он је ученик ове светиња, надахнут Духом Светим животворним одавде је кренуо у свијет и на школе и учења, и обишао одавде свијет до Цариграда и Јерусалима, до Москве, да би вријеме рата, и Првога и Другога свјетског рата, провео у заробљеништву. Седам и по година, како је сам записао, у 30 затвора је прошао свој живот Патријарх Гаврило Дожић.” Митрополит је игуману морачке светиње, архимандриту Рафаилу, предао за библиотеку Патријарха Гаврила, која је основана прије 10 година, три књиге дјела Патријарха Гаврила Дожића: Животопис, госпође Радић из Београда, Меомари и Списи, које је приредио монах др Павле Кондић. Митрополит: Опредјељујте се коме Богу ћете служити и за кога ћете гласати Говорећи о страдању манастира кроз вјекове, подсјетио је владика да су комунисти морачку светињу у своје вријеме претворили у клозет, а да данас њихови духовни потомци кажу да су светиње њихове: “Чије њихове? Ко су они?! Одрекли су се Светога Петра Цетињскога и Светога Петра Ловћенској Тајновидца, срушили његову цркву на Ловћену, оскрнавили његове земне остатке. Владика је оставио проклетство на Црну Гору и данас је ово проклета Светим Петром Другим Ловћенским Тајновидцем Црна Гора! Проклета је зато што је рекао Црногорцима: ако ме не сахраните у цркву коју сам ја саградио, да будете проклети!” Даље је казао да је Ловћенски Тајновидац био сахрањен на Ловћену и да су сви који су га сахрањивали и бринули о његовој капели и обнављали је, били благословени. Такође је подсјетио да је владар Александар Карађорђевић скинуо своју албанску споменицу и поклонио се светоме и да му је тада Свети владика Николај говорио: “На кољена Ваше величанство, ово је кров овога народа и ове државе!” “И клекнуо је на кољена Александар, није радио оно што су урадили ови у вријеме и послије рата, и што раде и данас. Данашњи премијер шта је урадио јуче и прекјуче?! Намјесто да је вратио Црној Гори, Црногорцима ону цркву срушену седамдесетих година прошлога вијека и тиме скинуо са њих проклетство, намјесто да је обећао да ће оно камење поред кога је причао оне бесмислица и изговарао мржњу, вратити на Ловћен и обновити завјештање Светога Петра и тиме скинути проклетство са Црне Горе, он наставља то проклетство на Црну Гору у име Црне Горе, борећи се против оних који су наводно анти-Црногорци”, бесједио је Митрополит и запитао: “Ова светиња немањићка је ли она антицрногорска, овај сабор који трају овдје 768 година је ли и он антицрногорски? Јесу ли наши преци Морачани и Ровчани, који су присајединили ову светињу Цетињу прије 200 година, анти-Црногорци? Је ли то антицрногорски чин, је ли ово сабрање антицрногорско?” Високопреосвећени Митрополит је казао да све што је саграђено и обновљено у ово наше вријеме у Црној Гори, и што се обнавља и данас, и што се гради, све је за Црну Гору те да то нико неће нигдје носити, као што нико за скоро 800 година није однио ни ову светињу и даровао је неком другом. “Какве су то бесмислице, какво је то неразумље које је завладало у ово наше вријеме под утицајем безбожништва, мржње против човјека и свога народа”, казао је владика, подсјетивши да је од Москве кренуло уништавање и рушење светиња. Безбожништво је настављено и у Русији и овдје код нас претварањем светиња у клозете и убијањем браће и свештеника. “Није ли Митрополит Јоаникије убијен и не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, и преко 120 свештеника, а да не говоримо о другима који су такође заједно са њима погинули у Црној Гори. Преко 50.000 је погинуло од братске руке! Брат је убио брата! Хоћемо тај дух да наставимо у Црној Гори? У име тога духа да градимо будућност Црне Горе? Зато, благо мени, биће избори па изволте, опредјељујте се коме Богу ћете служити и коме Богу се поклонити и за кога ћете гласати! То је ваше! Ја ћу изаћи у 82. години да гласам за светиње и оне који чувају и који се уграђују у светиње, у тај Сабор божански у који се уграђују људи милиони из свих земаљских народа већ двије хиљаде година.” Казао је Архиепископ цетињски да Пресвета Богородица сабира тај Сабор те да га је и данас сабрала овдје у овој немањићкој светињи, као и Свети Стефан Вукан чији је ћивот у њој сачуван до наших времена а који је такође свједок тога континуитета непрекидног. “Нека би Господ подарио свима нама мудрости, разума, вјере, наде и љубави, и братске љубави и љубави према Богу, јер нема љубави међу људима без љубави према Богу и то свједочи и ова светиња. Све што се догађало кроз људску историји, догађа и данас. Сада нека се опредјељују савремени Црногорци: или ће Богу изворноме – Богу Израиљеву – Христу Богу, кога је прорицао пророк Михеј и за кога су се жртвовали милиони људи кроз вјекове, или ће лажним идолима да се клањају овога свијета којима је дах у носу. Ми се, молећи Пресвету Дјеву да нас укријепи у тој вјери, љубави и нади, клањамо живоме и истинитоме Богу, као и наши преци који су се клањали Њему кроз вјекове, ево већ скоро 800 година. Надамо се да ће се ништа мање, ако не и много више и у будућим временима, поклањати Богу истинитоме, ходећи путем Божјем, јединим истинским путем, и ходећи за Оним који је пут истина и живот – за Христом Богом нашим, коме нека је спава и хвала у вијекове вјекова, амин”, закључио је у својој бесједи у манастиру Морача Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Након причешћа вјерних, Митрополит је са свештенством предводио празничну литију, која је опходила манастирски храм а затим је благосиљан славски колач. Литургији и свечаности поводом храмовне славе древне немањићке светиње присуствовао је и амбасадор Србије у Црној Гори Владимир Божовић. По завршетку Свете службе Божије сабрање у порти манастира Морача настављено је предавањем на тему “Седамдесет година од упокојења Патријарха Гаврила Дожића”, којим се завршава овогодишња културна манифестација седми “Трг од ћирилице”. О Патријарху Гаврилу Дожићу, као и књигама објављеним поводом јубилеја, говорили су Митрополит Амфилохије, др Васиљ Јововић и Драгиша Дожић. Одломке из Мемоара читао је свештеник Никола Радовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. У среду, 15. јула 2020. године, када Црква Божија прославља Полагање часне ризе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви-брвнари посвећеној Светом великомученику Георгију у Брајковцу поводом славе заједнице за рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности “Земља живих”. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: јеромонах Онуфрије Хиландарац, духовник манастира Драче; игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски; протојереј-ставрофор Марко Митић, протојереји Страхиња Голијан и Радивоје Стојадиновић, протонамесници Стефан Франовић Родољуб Војиновић, јерођакон Јован (Прокин), као и ђакони Никола Урошевић и Стеван Илић. Литургији је присуствовао и директор Канцеларије за односе са црквама и верским заједницама господин др Милета Радојевић са својим сарадницима. Свечаност Сабрања увеличана је појањем хора “Свети Димитрије” из Лазаревца, под диригентском палицом протонамесника Владимира Стојковића. Надахнутом беседом Епископ Јован подсетио нас је на значај данашњег празника као и на помоћ и заштиту коју је Пресвета Богородица кроз векове пружала свима, па и данас, онима који јој молитвено припадају. “Чуда која се дешавају молитвама Мајке Божије немогуће је описати. Лакше је избројати зрна песка у мору, него побројати сва доброчинства која је она учинила људском роду. Стога у животу наше Цркве посебно место припада управо поштовању Пресвете Богородице. Њена улога у домостроју, плану спасења света, је огромна. Она је мост којим се Бог спустио у свет. Па ипак, иако рађа Спаситеља, она себе назива слушкињом. Невероватно је њено смирење. Она је посредница између неба и земље, она је заступница целога света пред престолом Господњим, она је љубав, милост, сажаљење и опроштај роду људском”, поучио је Владика сабране вернике. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...