Претражи Живе Речи Утехе

У скиту свете Ане у селу Онишковци (Ровенска област у Украјини) налази се чудотворна икона Мајке Божије Очајних једина нада-келијна икона преподобног Амфилохија почајевског чудотворца. Преподобни Амфилохије је особито поштовао ову свету икону о чему сведоче разни очевици, као и фотографије из тога доба. Старац је ову икону држао у својој келији у Почајевској Лаври. Када је после многих прогона и испитивања старац прешао да живи у село Мала Иловка, понео је са собом ову икону заједно са другим светињама. Оцу Амфилохију многи су долазили молећи за његову молитвену помоћ. Многи од њих су били безнадежни болесници и старац се молио за њих, Пресветој Богородици, Која је и Једина надa очајних. И сами болесници су се молили пред овом иконом, и по њиховој вери догађала су се излечења. После свога блаженога уснућа, преподобни се јавио својој духовној ћерци, монахињи Варвари и наредио јој да светиње које је он користио у току свога живота пренесе у свој дом који се налази близу Лавре у Почајеву, што је она са радошћу учинила. Међу тим светињама био је крст којим је св.Амфилохије освећивао воду, јеванђеље које је читао на водоосвећењу, као и икона Очајних једина нада. Ове светиње матушка Варвара је чувала у своме дому 47. година. Многи су знајући за те светиње долазили у њен дом да би им се поклонили. И сама монахиња Варвара много се молила. Трудила се да пред иконом непрестано гори кандило, а посебно је волела да се ноћу моли Заступници целога света. Свети Амфилохије је предсказао матушки Варвари да ће живети 90. година. Почетком 2018.године матушка Варвара је напунила 90. година и почела је полако да се припрема за овоземаљски крај живота. Она се молила преподобном Амфилохију да јој открије коме да преда његове светиње међу којима је била икона Мајке Божије Очајних једина нада. По њеним речима сама Мајка Божија јој је открила да све светиње св.Амфилохија преда скиту св.праведне Ане у селу Онишковци. Матушка је знала да је то последење послушање које мора извршити, и већ на Сретење 2018.године сусрела се са игуманијом скита мати Михаилом и њеним сестрама и обавестила их о намери да им преда светиње. О томе је извештен митрополит ровенски Вартоломеј који је благословио намеру монахиње Варваре. Већ 17.фебруара схимонахиња Варвара је опет дошла у скит св.Ане, причестила се из руку манастирског духовника и у присуству сестара манастира и својих духовних чада, предала је скиту св.Ане све ствари св.Амфилохија које је до тада чувала и међу њима као највеће благо икону Мајке Божије Очајних једина нада. Са великом радошћу и свештеном пажњом сестре скита св.Ане дочекале су светиње у својој обитељи. Данас се икона Мајке Божије налази у капели скита св.Ане. У животу сваке особе постоје периоди личне туге. За то могу бити различити разлози, али душевна исрчана патња су веома јака. Човек проба многа средства да се ослободи туге, али ниједно од њих не може у потпуности да излечи страдајућу душу. А када нестане и последња нада у људску помоћ, обраћамо се нашој Небеској Заступници. „Једна Надо очајниих, Пресвета Богородице, не остави нас грешне, исцели наше душевне и телесне болести. Спаси душе, Царице Небеска!“ – вапио је преподобни Амфилохије и сада нас подсећа да само Она може да умолити Милостивог Господа за нас. Копија ове иконе се налази у Храму Покрова пресвете Богородице у Петроварадину. ** Испред иконе Богородице "Очајних, једина нада", моли се у свим животним потребама, а посебно у стању дубоког малодушја и туге. Икона помаже онима који траже избављење од греха празнословља. Брза је њена помоћ онима које лењост савлада и немају снаге да се са њом изборе. Милостива Богородица моли за умножавање љубави, чува и помаже за ослобађање од блуда. Прибегавају јој у несрећама од непријатеља видљивих и невидљивих.Она је у стању да омекша зло срце, даје стрпљење у патњама и несрећама, штити човека од зависти и спасава од греха среброљубља. Примећује се да молитва испред иконе помаже да се брзо ослободите зависности од алкохола и пушења. Пресвета Богородица Очајних Једина Нада помаже да се у верујућем срцу увећају најбоље хришћанске врлине. Молите се пред њом за даривање увиђања сопствених грехова. Све иконе Пресвете Богородице су невероватне, али ова је посебно лепа. Врло млада Мајка нежно грли Божанског Сина, Kоји и Њу необично грли. Нема тачних података о томе где је и како ова икона насликана. Верује се да је то негде у Украјини почетком или средином прошлог века. Икона има многе карактеристике које су, према иконописном канону, неприхватљиве у православном иконописању. Међутим, као што знате, постоје многе западњачке иконе које су временом постале свете у православљу. Оригинална икона је изгубљена у атеистичким временима. Не зна се поуздано да ли уништена или сакривена, као што се десило са другим сликама Мајке Божије. Kо зна, можда ће се, молитвама верника, Kраљица неба и земље некада открити свету. https://iia-rf.ru/bs/scarves/ikona-presvyatoi-bogorodicy-otchayannyh-edinaya-molitva-otchayannyh/ https://srbin.info/pocetna/aktuelno/ikona-majke-bozije-ocajnih-jedina-nada/

Први пут у петовековној историји чудотворне Иконе Богородице Савинске сачињена је њена верна копија - ћерка Икона, која сада, са благословом Патријарха српског г. Порфирија стиже у Београд и остаје као трајни дар цркви Свете Тројице у Заклопачи. О свечаном дочеку 21. октобра 2023. и молитви коју ће служити и игуман манастира Савина, отац Макарије, за Радио Слово љубве, у разговору са Наталијом Лисинац, говори отац Рајко Раич из Заклопаче: Разговор са о. Рајком Раичем о доласку иконе Богородице Савинске у Београд: Your browser does not support the audio element. Дочек копије чудотворне иконе Богородице Савинске у Заклопачи, духовној бањи између Авале и Дунава, биће уприличен у суботу 21. октобра, у 16 часова, када ће бити служен Молебан Пресветој Богородици, а у наставку ће бити приређен културно-уметнички програм и послужење. У недељу ће бити круна празничног славља када ће, од 9 сати, Свету Литургију служити игуман Савински, о. Макарије. Извор: Радио Слово љубве

Сви сте добродошли на отварање изложбе школе иконописа цркве Св. лекара и безсребреника Козме и Дамјана, која ће бити одржана у самој цркви (Делиградска улица 38) при Клиничком Центру Србије. Како је за наш радио известила Тамара Јовановић из ове духовне заједнице свечано отварање изложбе икона полазника ове школе биће у среду 11. октобра 2023. године у 18 часова и 30 минута. Извор: Радио "Слово љубве"

Први пут је сачињена копија чудесне Иконе Мајке Божије Савинске, заштитнице Манастира Савина у Херцег Новом, она ће бити ношена у славској Литији поводом прославе манастирске славе, Успења Богородичиног, а затим ће, по благослову Патријарха српског г. Порфирија, бити поклоњена цркви Свете Тројице у Заклопачи код Београда - најавио је, у разговору за Радио Светигору, игуман Савински, јеромонах Макарије, говорећи о дводневним славским свечаностима 27. и 28. августа 2023. у манастиру Савина: Извод из разговора са игуманом Макаријем о Икони која ће бити дарована Архиепископији београдско-карловачкој: У разговору за Радио Светигора, игуман Макарије је најавио прославу Славе Манастира Савина у Херцег Новом: У навечерје празника, 27. августа, манастир Савина, Српско просвјетно и културно друштво “Просвјета” и “Трг од ћирилице” у порти ове светиње организују Госпођинданску духовну академију ,,Пресвета Богородице Савинска, спаси нас”, са почетком у 20 часова. Поздравну бесједу ће изговорити игуман Макарије, а у програму учествују многобројни ументици. Прослава Госпођиндана наставиће се на дан празника, 28. августа, Светом Литургијом у 9 часова, а завршиће се вечерњом службом и Литијом са чудотворном иконом Савинске Богородице, са почетком у 18 часова. Први пут је урађена и копија иконе Богородице Савинске која ће такође бити ношена у литији. Икона Мајке Божије Савинске биће поклоњена цркви Свете Тројице у Заклопачи код Београда. Извор: Радио Светигора

Ова мироточива икона једна је од најчудотворнијих икона Мајке Божије на свету. Налази се на острву Андрос у Грчкој. Пресвета Богородице спаси нас! „Али ово је моја Богородица! Која је то икона Богородице на вашем столу? Никад је пре нисам видео! – Ово је моја Богородица! Зар ти никад нисам причао о њој? Њена икона је у Андросу! У манастиру Агиос Николаос! Зову је „Панагија Мировлитиса“ или „Кира Андриотиса“ или „Јесејев корен“. - Зову је "Андриотиса" јер је у Андросу! "Мировлитисса" зашто? - Јер света икона мироточи. А њено миро је тако миомирисно! Као њен чисти и девичански живот. Једва да заборављате његов мирис. Практично чудо Божије!! Ви осећате нашу Богородицу увек поред себе! Чуо сам да и миро Богородице чини чуда. -Објасни ми њено друго име. „Корен Јесеја“. -Погледајте Њену икону... Ако добро обратите пажњу на њу, видећете да Пресвета Богородица седи као на престолу у корену дрвета! На гранама дрвета су насликани сви пророци који су говорили о пореклу Богородице од Јесеја, оца Давидовог! -На крају крајева, све у хагиографијама је симболично и учи нас. Када се слави? -Слави се 2. јула! На данашњи дан се обележава помен положења Пресвете Богородице! Јер, пре много векова, ова икона је била у славном манастиру Влахерна у Цариграду, где се чува Естета хаљина) Богородице, и прослављена је у част ове моштију манастира. Тако, када је годинама касније, у 16. веку, икона Богородице поклоњена Светом манастиру Агиос Николаос у Андросу, наставила је да се поштује у овој прослави. А на њеној прослави је велики фестивал! - Тако? -Од ране вечери 1. јула, па све до зоре следећег дана, људи из целе Грчке долазе на ноћно бденије у манастир да одају почаст Богородици. Ту је и јектенија. Једини пут када икона Богородице излази из иконостаса Цркве, умотана у бели чаршаф да упије миро, јесте време њеног опхода до улаза у манастир. Све је мирисно! - Не говори ми ништа више. Желим да доживим остало када одемо на Андрос. - Она ће нам рећи остало... https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера "Одигитрија" у Бијељини расписало је Конкурс за излагање на колективној, жирираној, 17. изложби икона „ОДИГИТРИЈА“ у Бијељини, саопштила је Епархија зворничко-тузланска. Конкурс је отворен од 9. јуна до 9. августа 2023. године за све ауторе који прихвате услове овог конкурса. Аутори могу послати фотографије највише два своја рада, са свим подацима о аутору и иконама (име и презиме аутора, назив и димензије рада, техника, адреса, број телефона и електронска пошта). Дозвољене су све технике: цртеж, акварел, темпера, јајчана темпера, акрил, енкаустика, фреска, графика, мозаик и друге. Фотографије радова потребно је послати у JPG формату, у резолуцији 300 DPI (квалитетне за штампу у каталогу), радови морају бити фотографисани фронтално, без позадине, а назив фајла фотографије која се шаље мора се насловити именом и презименом аутора и називом рада (нпр: Marko Markovic, Sveti Stefan, 2023). Одлука стручног жирија биће објављена до 20. августа 2023. године, а након жирирања, пријем радова за изложбу је од 1. до 10. септембра 2023. године. Отварање изложбе предвиђено је у септембру 2023. године у галерији ЈУ Центра за културу „Семберија“ у Бијељини,а стручни жири додијелиће три награде за најбоље ауторске радове. Стручни жири чине: Јелена Поповић мастер ликовни уметник, Бојана Бјелица иконописац и професор разредне наставе и ликовне културе, Мирјана Јеврић иконописац, Петар Видаковић академски сликар, Немања Абаџић иконописац, протојереј Радиша Јокић теолог и протојереј Васо Поповић дипломирани теолог. Радове можете послати на адресу: Удружење ликовних умјетника примијењених умјетности и дизајнера „Одигитрија“ Бијељина, Нушићева 12, 76300 Бијељина, Република Српска, Босна и Херцеговина, са назнаком за ИЗЛОЖБУ ИКОНА. Особа за контакт: Јелена В. Поповић, мастер ликовни уметник Све информације можете добити на телефон: +387 66 226 226, +387 65 792 222, као и путем електронске поште: [email protected] Извор: Епархија зворничко-тузланска

МОСКВА – Икона Света Тројица руског сликара Андреја Рубљова враћена је Руској православној цркви. Како се наводи у саопштењу РПЦ, одлуку о враћању иконе донео је председник Русије Владимир Путин након бројних захтева православних верника. Икона ће годину дана бити изложена у Саборном храму Христа Спаситеља у Москви, након чега ће бити однета у Тројичну лавру Светог Сергеја, наводи Тас. Рубљов је икону насликао у 15. веку и она је једна од најпознатијих ремек-дела руског иконописа за коју се верује да је руски сликар насликао баш за Тројичну лавру Светог Сергеја. Икона је премештена у Третјаковску галерију у Москви 1929. године да би била изложена на изложби. Међутим, изложба никада није одржана и икона се од тада чувала у тој московској галерији, преноси Танјуг.

Изложба "Педесет година хода ка Икони", ђакона Срђана Радојковића, је од 31. марта до 22. априла 2023. године постављена у музичкој галерији Коларчеве задужбине. Током трајања поставке, до 22. априла, биће уприличен музички програм са разноврсним предавањима, о чему можете прочитати у наставку: Програм током трајања изложбе: 3. април, понедељак, у 17 часова: Бојан Миљковић, Византолошки институт САНУ, предавање на тему: "Чудотворна икона у Византији" (са пројекцијом). Представљање Монографије "Иконе ђакона Срђана Радојковића", у издању Издавачке куће Бернар. Говоре: Никола Дробњаковић, уредник Монографије, др Милеса Стефановић Бановић, виши научни сарадник Одељења за етнологију САНУ. Музички програм тога дана: др музике Милош Николић - кавал: музика Косова, Македоније и Старе Србије. 5. април, среда, у 17 часова: Изложба на поду ђакона Срђана - рани радови, тема "Рођење": 34 каприча - цртежи. Говори проф.др Петар Јевремовић. Музички програм Вана Вишекруна - Алфа: Јохан Себастијан Бах - Италијански концерт, Хроматска фантазија и фуга. 11. април, уторак, у 17 часова: Протосинђел Иларион (Ђурица) говори: Теологија иконе као теологија Печата; Музички програм академик Иван Јефтић, духовна музика. 12. април, среда, у 17 часова: Вођење кроз изложбу, ђакон Срђан Радојковић, са видео записима из његовог педагошког рада на Академији за уметности и консервацију СПЦ. 13. април, четвртак, у 17 часова: Предавање: Печат и отисак, доктор Оливер Томић, историчар уметности; Музички програм: Драгана Јовановић, Пасакаља за виолу СВЕТЛА СЕДМИЦА - Све што дише нека хвали Господа! 19, 20, 21 и 22. април, у 17 часова Дечји хорови, трубе, псалтири, кимвали, бубњеви. Групе певача Манастира Тројеручица, Манастира Фенек и цркава Светог Георгија Баново брдо и Стара Бежанија. Изложба цвећа - кринова, благодарећи г. Душану Бурсаћу. Посебан разговор и емисију са ђаконом Срђаном Радојковићем смо емитовали на дан отварања изложбе, у петак 31. марта, а можете је чути ОВДЕ. Извор: Радио "Слово љубве"

Изложба икона троје аутора - Петре Коснић, Ане Маљевић и Петра Редечкина, биће приређена у Педагошком музеју (у Узун Мирковој 14), у петак 17. марта, у 19 часова. Поставку ће отворити Епископ новобрдски г. Иларион, најавила је за Радио Слово љубве иконописац Петра Коснић. Изложба носи наслов "У сусрет боголикости-икона-Символ вере" и трајаће до 29. марта 2023. Петра је упутила позив слушаоцима да дођу, како на отварање, тако и током наредне две седмице, када ће од самих аутора моћи да чују о сликању икона. Разговор са Петром Коснић: Иконописац Петра Коснић је одрасла и стварала у Швајцарској и Италији, а у Србији се школовала на Академији за уметности и консервацију СПЦ и на Православном Богословском факултету Универзитета у Београду. Она нам говори о осталим ауторима ове поставке. Извор: Радио Слово љубве

Икона Богородице Остробрамске, назив је добила по имену улазне капије у град Врата зоре или Оштре капије (рус. Остраја брама). У 16. веку градска врата су често садржавала религијске артефакте са намером заштите града од напада а и као благослов путницима. Капела која је била у близини капије Врата зоре – имала је чудотоворну икону Мајке Божије, по њој је названа Остробрамском. Икона има прилично компликовану историју, јер је више пута прелазила из приватног у државно власништво и обрнуто. Након неког времена почела је бити веома поштована и у римокатоличанству и у православљу, јер је неко време била у поседу и једних и других; тако да ову светињу подједнако поштују како православни тако и римокатолици, широм света. Постоји неколико верзија о пореклу чудотворне иконе. Према једном, 27. априла 1431, икона се сама појавила на огради тврђаве Оштрих врата, града Виљнуса у данашњој Литванији. Према другој верзији – владајући кнезови тог времена из заробљених кримских земаља, односно града Корсуна, могли су донети такву икону. Трећа верзија указује да је икону поклонио византијски цар Палеолог, кнезу Олгерду, који је у том тренутку примио Свето крштење. Године 1655. Виљнус је био под окупацијом руских трупа, која је трајала све до 1661.године. По предању које је остало сачувано, приликом транспорта иконе (не би ли је сачували од крађе), пресрели су их руски козаци – који су икону однели на непознато место, али чудесном коинциденцијом догађаја, 1661. године, икона је враћена на своје првобитно место, у град Виљнус, али овог пута – у базилику Свете Терезе. Године 1671, од иконе је произишло прво чудо, повезано са спасењем детета, након чега су се чуда почела редовно дешавати и верници из целог света, почели пристизати на поклоњење икони. Икона је преживела два пожара, која су се догодила 1706. и 1714. године. Тада је све око иконе изгорело до темеља, а сама икона је остала очувана у оба пожара. Године 1795, Гувернер Виљнуса је издао декрет у коме је писало да сваки човек који пролази кроз Оштра Врата, мора скинути своју капу, како би одао почаст Пресветом Лицу Њеном. Такође, том приликом, забрањена је било каква трговина пред овом капијом – због дубоког поштовања према светињи. Тренутно се икона Остробрамска може видети у Историјском музеју града Виљнуса, изнад Оштрих Врата. Ове капије су данас важна знаменитост Литваније и омиљено место ходочасника у целој земљи. Као и свака друга икона, Остробрамска икона има свој дан прослављења: православни је славе 26. 12. по новом односно, 13. децембра по старом календару, а римокатолици 14. априла. Изображење Икона је израђена темпером на две међусобно спојене даске, обрађене танким слојем земље, величине 1,63 са 2 м, док је сама дебљина иконе 2 цм. Године 1812. је била темељно очишћена од стране француских освајача а 1829. је рестаурирана, те су се на њој појавиле неке иновације у католичком духу. На икони су, након што су скинули огртач, ради рестаураторских радова, иконописци открили древни натпис на словенском језику ,,Часнија од херувима и неупоредиво славнија од серафима…!“ На Остробрамској икони приказана је Приснодјева без Детета, у богатој одежди, па се светиња сматра због тога – изузетно ретком. Уопште редак је иконографски тип иконе – јер приказује Мајку без Спаситеља. На Њеном лицу видимо дубоку мудрост, скромност и чистоту, црте карактеристичне за Пресвету Дјеву. На икони је Богородица приказана допојасно са погнутом главом, док су Јој руке у прекрштеном положају; управо у положају у коме је Богородица примила радосну вест о Рођењу Сина Божијег, које се имало збити. Икона се сматра заштитницом породичног огњишта, брака и породице. Отуда и једно тумачење да је Дјева Марија представљена – у тренутку Њеног сусрета са Арханђелом Гаврилом; али овај дио композиције је нажалост, неповратно изгубљен, током историјских догађања. Сјајни ореол Богородице, између чијег зрачења су видљиве звезде и месец – тера нас да се присетимо речи из Откривења Јовановог, где каже: ,,Велики знак појави се на небу – жена обучена у Сунце а под Њеним ногама је месец а на глави Њеној, круна од 12 звезда…” Сада на глави Богомајке сија дупла круна и ореол од небројених сјајних звезда које исијавају из самог Лица Њеног, док је фигура скривена иза сребрне ризе. На дну иконе налази се сребрни полумесец на коме је урезан молитвени натпис, на пољском језику. Пред иконом стално горе свеће које пристижу из различитих делова света, од бројних поклоника, разних верских деноминација. Чуда Постоје многа чудесна исцељења кроз молитве и молбе, упућене овој икони Мајке Божије. Забележено је исцјељење дечака од кашњења у развоју говора, кроз молитве своје мајке испред Остробрамске иконе Богородице. Мајка детета је одлучила да затражи и да беба буде излечена од менталне заосталости. Чула се искрена молба мајке, а дете је одмах говорило сложеним фразама. Успјех жене која је вјеровала, инспирисала је другу мајку болесног дјетета, између живота и смрти, на молитве пре чудесног исцељења. Мајчине непрекидне молитве помогле су болесној беби да се излечи од леукемије. Родитељи нестале или отете дјеце, који су чули за чуда која потичу од иконе, такође своје молитве су окренули к Остробрамској икони. Својим молбама забележени су случајеви повратка дјеце родитељима на сигурно и здраво. Тако је икона Мајке Божје од Остробрама показала своју помоћ очајним родитељима у спасавању деце од недаћа. Молитва О, Пресвета Госпођо, Владичице моја, Богородице, Небесна Царице! Спаси и помилуј мене грешнога слугу Твога од напрасне клевете, од сваке беде и напасти и изненадне смрти. Помилуј ме у дневним часовима, у јутарњим и вечерњим и у свако време сачувај ме – када стојим или седим и на сваком путу, којим ходам и у ноћним часовима када спавам, покриј ме и заштити. Одбрани ме, Владичице Богородице, од свих мојих непријатеља видљивих и невидљивих и од сваке зле прилике. На сваком месту и у свако време буди ми, Мати, Преблага Стена необорива и Заступница јака. О, Пресвета Госпођо Владичице Дјево и Богородице! Прими недостојну молитву моју и сачувај ме од изненадне смрти и даруј ми, пре краја, покајање. Буди ми Чуварка читавог живота, Пречиста! Ти ме избави од демона у часу смрти! Ти ме и после смрти упокој! Под Твоју милост прибегавамо, Богородице Дјево: молбе наше не презри у невољама, него нас избави од беда, Једина Чиста и Благословена! https://mitropolija.com/2022/12/26/cudotvorna-ikona-majke-bozije-ostrobramska/

На почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком – са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo. Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац? То – ништа – значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то – ништа – него да би угледали то – све. Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство небеско – унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих. Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо – и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик. Чудно је то -тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле – то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају? Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изискују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови – да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник -да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона. И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона – значи да је небо сишло на земљу. И још више – она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет. Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. То се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају. Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа. У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих икона зове Недељом православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону. А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година? Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља – доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин – извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику – да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју – скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот. Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем. Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да умноже, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност. Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал, да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна, а не човека. И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик. И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи. Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом патријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички.“ Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет. https://mitropolija.com/2022/10/12/arhimandrit-luka-anic-ikona-je-jedina-predstava-pred-kojom-se-posti-ocima/

У храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће отворена продајна изложба икона српских светитеља иконописца Дражена Врачара, који ће овом приликом одржати кратко предавање о смислу, садржају и улози иконе у православљу. Школа иконописа при овом светом храму, са благословом и залагањем старешине храма, протојереја Небојше Тополића, постоји више од 20 година и води је управо Дражен Врачар. Дипломирао је на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Радове је представљао на самосталним изложбама у Музеју СПЦ у Београду, као и на бројним групним изложбама широм Европе. Учествовао је у осликавању више православних храмова у земљи и иностранству. Изложба икона ће у Богородичином храму у Земуну трајати до 15. октобра 2022. године. Дражен Врачар - најава изложбе икона Извор: Радио "Слово љубве"

Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија. 82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr. Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле. Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.

Смоленску иконе Мајке Божије, како каже предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046. г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Како год, икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху, а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. – те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора ишле према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију, житељу Смоленска: ,,Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица “. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. ,,Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога – победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом, ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.“ Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља; па помоливши се, леже да се одмори. Тада један Татарин видевши га тако уснулог, – одруби му главу те је Меркурије крвљу својом тако запечатио свој подвиг. Погребен је у Саборној цркви, а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24. новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича, смоленски Епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света; урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524. г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28.јул установили празновање са крсним ходом у част ове чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666.г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602.г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. г. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков на икони и убрус са драгим камењем су прерађени; сам оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812.г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; тако да је од тог времена остала при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља, чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља и чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, те тако после три месеца одсуства – постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице, тако да се Црква моли пред Смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе, као и у 15. веку, надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица – од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. ,,Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.“ Црква икону Смоленску Одигитрију празнује 9. августа по новом, односно 27. јула по старом календару. https://mitropolija.com/2022/08/09/cudotvorna-ikona-majke-bozije-smolenska-odigitrija-2/

Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку. После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (ВИ век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”. Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу. Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију. До краја XИВ века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XВ века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XВ века. Много касније, вероватно крајем XВ века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице” https://svetigora.com/ikona-presvete-bogorodice-trojerucica/

Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане. МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин. https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/

У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna

Реплике светогорских икона Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице са Свете Горе стигле су 29. маја 2022. године у сплитски храм посвећен Светом Сави. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим, заједно са сплитским свештенством и мноштвом окупљеног верног народа дочекао је ове иконе немерљиве вредности, након чега је служена Света Архијерејска Литургија. „Данас смо се окупили поводом велике радости, јер смо за нашу малу заједницу добили копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице која се налази у Хиландару и Богородице Млекопитатељнице која се налази у испосници Светога Саве у Кареји, на Светој Гори. Уз њих ћемо се, на овоме светом месту, молити Пресветој Богородици да буде заступница свих нас пред престолом Свевишњега и пред лицем Сина свога љубљенога који је Својим доласком на овај свет дао могућност свима нама да и ми постанемо мала браћа Његова. Дао нам је шансу да и ми постанемо 'богови по благодати' сједињујући се са Њим на светој Евхаристији и зато треба да се молимо пред овим иконама, иштећи Божију милост како за нас саме и наше ближње, тако и за читав овај свет, да се сви спасемо и изађемо пред лице Господње. Спасење можемо задобити само заједно, када се радујемо једни другима и налазимо Бога у својим ближњима, а то подразумева да треба да имамо љубави и према непријатељима својим и снаге да опростимо онима који нам зло чине, јер ћемо тако најпре заслужити милост Божију. Кроз ту љубав се угледамо на самога Господа који је након свих страдања која је претрпео од стране људи који су Га на крају и разапели, увек показивао, а и дан данас показује велику љубав према људском роду. На крају желим да се захвалим господину Милану Поповићу, угледном привреднику из Србије, који је донирао ове иконе за нашу цркву у Сплиту. Ако Бог да, када му будем додељивао захвалницу за то, за нас велико дело, биће са нама, па ћу моћи и њему лично да захвалим као човеку који се брине о нама у Далмацији који смо често заборављени и кроз оваква дела видимо да ипак нисмо напуштени, како ни од Бога, тако ни од својих ближњих ван наше Епархије“, поручио је Владика далматински и позвао вернике да се пред овим иконама молимо за довршетак давно започетог сплитског Храма Светог Саве. Извор: Епархија далматинска

Недавно је откривено да из икона у две различите капеле у храму Гроба Господњег тече миро. На видео снимку објављеном на Фејсбуку „Православна црква (Православнаа Церковь)“ приказане су четири иконе у капели Светог Лонгина и капели бичевања како тече миро. Феномен су уочили ходочасници на поноћној Литургији од понедељка на уторак. Јерусалимска патријаршија још увек проучава иконе и очекује се да ће се ускоро огласити. Извор: https://orthochristian.com/146358.html

Самостална изложба икона аутора Петре Коснић биће отворена у уторак, 24. маја 2022. године, у Кући Краља Петра на Сењаку, са почетком у 19 часова, а трајаће седам дана. Петра је дипломирани ликовни уметник са вишегодишњим искуством у иконопису, фрескопису и мозаику, негује византијски стил иконописања, а посебан печат иконама које слика дају боје и њихово мешање. Њених многобројних радова има у црквама и манастирима, као и домовима, а на овој поставци ће приказати 21 икону. Петра је сада на докторским студијама на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је претходно завршила основне и мастер студије, а започела је своје образовање на Ликовној академији у Италији, потом на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду. У разговору за Радио Слово љубве говори нам о свом даљем уметничком развоју, иконама које су у њеном атељеу настајале у последње две године, али и самосталним изложбама у шест градова Црне Горе - Улцињу, Бару, Тивту, Будви, Котору и Никшићу где је добила позив за мастер клас, као и гостовањима која се очекују - у Подгорици, Скадру и Требињу. Петра позива слушаоце да дођу и виде иконе које ће до 31. маја бити представљене у Кући Краља Петра на Сењаку (ул. Васе Пелагића 40; аутобуске линије 17, 44, 88, 94, трамвај 11). ФОТОГАЛЕРИЈА - иконе аутора Петре Коснић Извор: Радио Слово љубве Разговор са Петром Коснић поводом Изложбе у Кући Краља Петра:

Од 2016. године благословом Епископа пакрачко-славонског г. Јована у манастиру Јасеновац прикупљају се руком осликане иконе светитеља из Другог светског рата. Тако се на овај позив са љубављу одазвало сестринство манастира Светог Ђорђа у Брњаку (Косово и Метохија) на челу са игуманијом мати Стефанидом, које су манастиру Јасеновац придариле икону Праведног Светог Павла Јапанског (Ћиуне Сугихара). Икона је у манастир стигла уочи празника Новомученика јасеновачких 2022, објавио је на инстаграму манастир Јасеновац. Ћиуне Сугихара (1900– 1986) је био православац, а Јапанска Православна Црква га је канонизовала за светитеља. Био је дипломата – заменик конзула Јапанске империје у Каунасу, у Литванији. Током Другог светског рата, Сугихара је помогао око 6000 Јевреја да побегну из Европе издавањем транзитних виза тако да би могли да путују кроз јапанску територију, чиме је ризиковао свој и животе чланова своје породице. Његовом заслугом сигурну смрт избегли су Јевреји из окупираних Западне и Источне Пољске и остали становници Литваније. Држава Израел му је 1985. године доделила признање „Праведника међу народима“ због његових поступака. Он је једини човек јапанске националности који је почаствован тим признањем. Претпоставља се да је данас живо око 100.000 људи који су потомци прималаца Сугихариних виза. Манастир Јасеновац изражава дубоку захвалност сестринству манастира Брњак на овој дивној икони и позива све који желе да подрже ову акцију и придаре икону да им се јаве. Извор: Радио Слово љубве

Изложба икона и зидних слика под називом "Лице светлости", аутора Јелене и Дејана Недељкова, биће отворена вечерас, 16. марта 2022. године у 19 часова, у Кући Ђуре Јакшића у Скадарској улици у Београду, сазнаје Радио "Слово љубве". Сви заинтересовани ће моћи да погледају изложене радове током наредних десетак дана. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"

Црквена општина Никшић у недељу 13. марта 2022. године у Парохијском дому, од 19 часова организује изложбу икона и предавање професора мр Мирка Тољића о Недељи Православља, саопштила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска