Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'икона'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У храму Рођења Пресвете Богородице у Земуну, у недељу, 25. септембра 2022. године, након Вечерњег богослужења у 17 часова, биће отворена продајна изложба икона српских светитеља иконописца Дражена Врачара, који ће овом приликом одржати кратко предавање о смислу, садржају и улози иконе у православљу. Школа иконописа при овом светом храму, са благословом и залагањем старешине храма, протојереја Небојше Тополића, постоји више од 20 година и води је управо Дражен Врачар. Дипломирао је на Академији СПЦ за уметност и консервацију у Београду. Радове је представљао на самосталним изложбама у Музеју СПЦ у Београду, као и на бројним групним изложбама широм Европе. Учествовао је у осликавању више православних храмова у земљи и иностранству. Изложба икона ће у Богородичином храму у Земуну трајати до 15. октобра 2022. године. Дражен Врачар - најава изложбе икона Извор: Радио "Слово љубве"
  2. Један 69-годишњи мештанин је био у шетњи када је наишао на неочекиван призор на обали грчког острва Евија. 82 иконе избачене су на обалу дуж плаже у региону Неа Лампсакос, преноси kathimerini.gr. Како је описао локалним медијима, био је прилично шокиран када је наишао на иконе које су лежале у плиткој води, без идеје како су тамо доспеле. Прелиминарну истрагу преузела је Централна лучка власт у Халкиди.
  3. Смоленску иконе Мајке Божије, како каже предање, насликао је Свети јеванђелист Лука. Од давнина о тој икони у Русији постоје различита казивања. Једни говоре да је дарована принцези Ани, сестри грчког цара Василија и супрузи Светог кнеза Владимира, као благослов за пут у Русију. Други кажу да је грчки цар Константин Порфирогенит удао кћер, принцезу Ану 1046. г. за черниговског кнеза Всеволода Јарославича и благословио је на пут, због чега је икона названа Одигитрија (Путеводитељица). Како год, икона је остала у наследство сину Всеволода, Владимиру Мономаху, а он ју је пренео у Смоленск и поставио у Саборни храм Пресвете Богородице, који је основан 1101. г. – те се од тог времена икона назива Смоленска. Године 1237. Батијеве хорде су разбиле Русију и без отпора ишле према Смоленску. Житељи ништа нису знали о изненадном нападу и нису били спремни да организују заштиту. Сама Одигитрија је била Необорива Војвоткиња незаштићеног града. Током ноћи у Саборном храму где стоји Њена чудотворна икона, црквењак је чуо од Ње заповест да објави војнику Меркурију, житељу Смоленска: ,,Меркурије крени одмах, јер те зове Владичица “. Меркурије је одмах дошао у храм и пао пред икону. ,,Угодниче мој Меркурије, шаљем те да сачуваш мој дом, војсковођа одрински жели тајно прве ноћи напасти мој град са свим својим ратницима и са својим дивом у кога полаже своју наду – да би опустошио град. Но ја сам умолила Сина и Бога Мога, за дом Мој, да га не преда под власт непријатеља. Изађи у сусрет непријатељу тајно од народа, Епископа и кнеза, необјављујући им о нападу Татара и силом крста твога – победи њиховог дива. Ја ћу сама бити са тобом и помоћи ћу слузи своме. Но тамо заједно са победом, ти ћеш задобити венац мучеништва који ћеш примити од Христа.“ Свети Меркурије се до земље поклони пред иконом Богоматере и изиђе из храма, напустивши град. Призивајући у помоћ Мајку Божију, Меркурије је ушао у сред непријатеља и убио им дива-ратника а потом потукао мноштво непријатеља; па помоливши се, леже да се одмори. Тада један Татарин видевши га тако уснулог, – одруби му главу те је Меркурије крвљу својом тако запечатио свој подвиг. Погребен је у Саборној цркви, а Црква га је уврстила у Свете (слави се 24. новембра). Године 1398. у време напада Тамерлана на јужне области Русије, Витовт је благословио с иконом Смоленске Богородице своју кћер Софију, супругу Василија Димитријевича при њеном одласку из Смоленска у Москву, а она ју је поставила у Благовештенски московски сабор. Године 1456. за време владавине великог кнеза Василија Васиљевича, смоленски Епископ Мисаил и многи угледни грађани који су били у пратњи пољског краља на путу за Москву, пришли су великом кнезу са молбом да им се врати Смоленска икона. Велики кнез је после дугог саветовања са свештенством и бојарима решио да више не држи заклоњену Владичицу света; урадивши копију за Благовештенски Сабор, отпустио је чудотворну икону у Смоленск. После Литургије и обављеног молепствија, Митрополит са свим свештенством и крсним ходом, уз пратњу великог кнеза и његове породице, војске и мноштва народа са сузама је испратио икону Владичице из града до манастира у предграђу Москве. На том месту је 1524. г. за време великог кнеза Василија Ивановича основан Новодевички манастир у спомен ослобођења Смоленска и присаједињења Руској држави. У том манастиру су поставили копију иконе Смоленске Одигитрије и за 28.јул установили празновање са крсним ходом у част ове чудотворне иконе и благодарење због ослобођења Смоленска од Литванаца. Смоленски Архиепископ Варсануфије је 1666.г. по царском указу одвезао у Москву две смоленске чудотворне иконе ради обновљења од патамнелих иконописа. Од тих икона једна стоји у смоленском Успенском Сабору, а друга која је насликана 1602.г. постављена је у Цркву изнад Дњепровских врата; првобитно се налазила у дњепровској кули градског зида Смоленска, али је 1727. г. неки Длотовски измолио да на вратима о свом трошку, сагради цркву у славу Рођења Богородице, да би у тој цркви била постављена икона Одигитрија, покровитељица Смоленска. После две године црква је саграђена. Све време градње ктитор је постио, исповедао се и у дан освећења пришао Светим тајнама. После причешћа пришао је икони Одигитрији и са сузама радости и осећањем благодарности у духовном заносу пао пред икону на колена, прекрстио руке крстообразно, приклонио главу до земље – и скончао. Године 1802. уместо дрвене била је начињена камена црква. Године 1808. по причању Епископа Серафима старински позлаћени оков на икони и убрус са драгим камењем су прерађени; сам оков је украшен разним драгим камењем и бисерима а убрусу су додате исте драгоцености. У великом Наполеоновом походу 1812.г. при повлачењу руске војске из Смоленска, чудотворна икона је узета од артиљеријске чете Глуховог пука; тако да је од тог времена остала при пуку 3. пешадијске дивизије А. П. Ермолова који је у свим борбама против непријатеља, чувао икону у својим редовима. Дан пре Бородинске битке икону су носили по логору, да би молитвама укрепила војнике Христове на велики подвиг. После извојеване победе над непријатељем пред њом су узношене благодарствене молитве. Војска је са страхопоштовањем у својој близини гледала икону Богородице сматрајући је драгоценим залогом помоћи од Свевишњега. Када је Свемогући благословио оружје и руски Смоленск био очишћен од непријатеља и чудотворна Смоленска икона Богородице је по вољи војног начелника кнеза Кутузова, враћена у Смоленск, те тако после три месеца одсуства – постављена на пређашње место. Са иконом су у Смоленск стигли и разни украси и поклони који су јој даровани – 1800 рубаља, 5 купа злата и пуд сребра (мера 16,38 кг) отетог од непријатеља. Како је доспела у Смоленск 5. новембра, од тог датума је установљено да се једном годишње празнује изгнање непријатеља из Русије уз помоћ и заступништво Пресвете Богородице, тако да се Црква моли пред Смоленском иконом Божије Матере да нас избави од многих невоља. У 16. веку када је био установљен празник у част иконе, као и у 15. веку, надвиле су се над Русијом многе невоље од спољашњих непријатеља, Татара и Пољака и од унутрашњих несугласица – од Уније и од још многих других беда и напасти, посебно 1812. г. ,,Ко би нас избавио, ко би нас сачувао до сада слободне, ако би Ти престала да се молиш, Владичице, Заступнице наша.“ Црква икону Смоленску Одигитрију празнује 9. августа по новом, односно 27. јула по старом календару. https://mitropolija.com/2022/08/09/cudotvorna-ikona-majke-bozije-smolenska-odigitrija-2/
  4. Ова света икона Пресвете Богородице беше породична драгоценост светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком осмог века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове Хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечеру, свети Јован је замолио да му се да одсечена рука, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише о поштовању икона. После дуже молитве, уморан од бола и муке, он заспа на кратко. У сну он угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу где говори му да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Истог обичаја се до данас држе побожни и чудесно исцељени Хришћани који на свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. Икона је од тада добила име„Тројеручица”, будући да је свети Јован додао трећу, сребрну руку. После овог чудесног исцелења, свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета „Тројеручица”. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (ВИ век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов да игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала „Млекопитатељница”. Знајући за наведена пророштва светог Саве, свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу „Тројеручицу”, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице „Млекопитатељнице”. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, свети Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу истоименог светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана свети Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах светом Сави дадоше игумански штап, икону „Млекопитатељницу” и „Тројеручицу”. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава одлази из Палестине и враћа се на Свету Гору. У две келије у Кареји, које је сам подигао, он оставља игумански штап и икону „Млекопитатељнице”. Игумански штап, тј. „патерицу” он је оставио у келији Преображења. Ова келија и до данас носи назив „Патерица”. Ту се чува игумански штап светог Саве Освећеног, прелепо дело уметничке вредности, урађено у слоновој кости. Икону Богородице „Млекопитатељнице” је, пак, оставио у келију светог Саве Освећеног, где је постојала пећина у којој се он повремено усамљивао ради безмолвија. Ова келија се налази у близини Цркве Протата Свете Горе и зове се Испосница (типикарница светог Саве). У испосници се држи посебан типик који је поставио свети Сава, нарочито за ову келију. Монах или монаси који живе у њој не треба да се занимају ничим другим осим молитвом за цео свет и да за дан и ноћ прочитају цео Псалтир, а у току једне седмице целокупно Четверојеванђеље. У испосници до данас постоји икона „Млекопитатељнице”, постављена с десне стране од Царских двери, тј. на Христово место, што је јединствен случај у целом Православљу. Богородичину икону „Тројеручицу” свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак „Тројеручице” у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219) и одлази са Свете Горе. „Тројеручица” остаје у Хиландару до 1347., дакле 100 и више година после престављања светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону „Тројеручице”. На тај начин Богородица „Тројеручица” одлази у Србију. До краја XИВ века икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XВ века постаје мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу „Тројеручицу” су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом „Тројеручице” од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је „Тројеручица” торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару саборне цркве Манастира Хиландара. Тосе догодило почетком XВ века. Много касније, вероватно крајем XВ века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су, опет, били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једног вечерња јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су, свакако, чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у Цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, пак, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором Игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је, дакле, Пресвета Богородица „Тројеручица” прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова „икона Заштитница”. Сви монаси који се налазе под њеним „игуманством” прихватају је као своју Мајку, Заштитницу и Утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона „Тројеручице” је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених других каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м. висина и 91 цм. ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона светог Николаја. Сваке године дванаестог (двадесет петог) јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице „Тројеручице” https://svetigora.com/ikona-presvete-bogorodice-trojerucica/
  5. Пред иконом Богородице Казанске моли се за просветљење и лечење слепих очију и очних болести, за избављење у тешким временима, за лечење свих слабости организма, очување Руске државе. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића, како би кротки лик Богородице с љубављу гледао на младе хришћане. МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КАЗАНСКОЈ О, Пресвета, Госпођо Владичице, Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадајући часној икони Твојој, Тебе молимо: не одврати лица Свог од ониx који прибегавају Теби. Умоли, милосрдна Мати, Сина Твог и Бога Нашег, Господа Исуса Христа, да сачува у миру земљу нашу, да Цркву Своју Свету сачува непоколебљивом од сваке безбожности, јереси и раскола. Јер немамо друге помоћи, немамо друге наде осим Тебе, Пречиста Дево: Ти си хришћанима свесилна Помоћница и 3аступница. Све оне који Ти се с вером моле избави од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, од мука, невољa и од напрасне смрти; даруј нам дух скрушености, смирење срца, чистоту помисли, исправљење греховног живота и опроштај грехова, да се сви захвално опевајући величину Твоју, удостојимо Небеског Царства и тамо са свима светима прославимо пречасно и величанствено Име, Оца и Сина и Светога Духа. Амин. https://www.facebook.com/volimpravoslavlje888/
  6. У праву сте, заиста је само једна Богородица, а када се молимо пред овом или оном иконом, молимо се једној јединој Богородици. На крају крајева, молећи се пред Њеном иконом, ми говоримо: „Пресвета Богородице, спаси нас“, а никако „Иконо Богородице, спаси нас“. Не спасава нас икона, не материја, већ Онај чији је лик на њој. И чињеница да у црквеном предању постоји огроман број икона Богородице, говори томе у прилог. У ствари, свака икона Богородице је повезана са једним или другим Њеним јављањем људском роду. И у зависности од тога под којим условима и на који начин се Пресвета Богородица јавила човеку, сличне нијансе се огледају у Њеним иконама. Због тога се иконе Богородице називају „Почајевска“, „Владимирска“ итд. Међутим, сматрати да је било која икона Богородице „боља“, „јача“ или „светија“ од других већ је богохуљење и донекле паганство, јер светост иконе не зависи од самог лика, већ на ко је на њему осликан. Андреј Музолф, наставник Кијевске духовне академије https://pravlife.org/sr/content/zashto-postoji-toliko-razlichitih-ikona-bogorodice-sa-razlichitim-imenima-ako-je-ona-jedna
  7. Реплике светогорских икона Пресвете Богородице Тројеручице и Млекопитатељнице са Свете Горе стигле су 29. маја 2022. године у сплитски храм посвећен Светом Сави. Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Никодим, заједно са сплитским свештенством и мноштвом окупљеног верног народа дочекао је ове иконе немерљиве вредности, након чега је служена Света Архијерејска Литургија. „Данас смо се окупили поводом велике радости, јер смо за нашу малу заједницу добили копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице која се налази у Хиландару и Богородице Млекопитатељнице која се налази у испосници Светога Саве у Кареји, на Светој Гори. Уз њих ћемо се, на овоме светом месту, молити Пресветој Богородици да буде заступница свих нас пред престолом Свевишњега и пред лицем Сина свога љубљенога који је Својим доласком на овај свет дао могућност свима нама да и ми постанемо мала браћа Његова. Дао нам је шансу да и ми постанемо 'богови по благодати' сједињујући се са Њим на светој Евхаристији и зато треба да се молимо пред овим иконама, иштећи Божију милост како за нас саме и наше ближње, тако и за читав овај свет, да се сви спасемо и изађемо пред лице Господње. Спасење можемо задобити само заједно, када се радујемо једни другима и налазимо Бога у својим ближњима, а то подразумева да треба да имамо љубави и према непријатељима својим и снаге да опростимо онима који нам зло чине, јер ћемо тако најпре заслужити милост Божију. Кроз ту љубав се угледамо на самога Господа који је након свих страдања која је претрпео од стране људи који су Га на крају и разапели, увек показивао, а и дан данас показује велику љубав према људском роду. На крају желим да се захвалим господину Милану Поповићу, угледном привреднику из Србије, који је донирао ове иконе за нашу цркву у Сплиту. Ако Бог да, када му будем додељивао захвалницу за то, за нас велико дело, биће са нама, па ћу моћи и њему лично да захвалим као човеку који се брине о нама у Далмацији који смо често заборављени и кроз оваква дела видимо да ипак нисмо напуштени, како ни од Бога, тако ни од својих ближњих ван наше Епархије“, поручио је Владика далматински и позвао вернике да се пред овим иконама молимо за довршетак давно започетог сплитског Храма Светог Саве. Извор: Епархија далматинска
  8. Недавно је откривено да из икона у две различите капеле у храму Гроба Господњег тече миро. На видео снимку објављеном на Фејсбуку „Православна црква (Православнаа Церковь)“ приказане су четири иконе у капели Светог Лонгина и капели бичевања како тече миро. Феномен су уочили ходочасници на поноћној Литургији од понедељка на уторак. Јерусалимска патријаршија још увек проучава иконе и очекује се да ће се ускоро огласити. Извор: https://orthochristian.com/146358.html
  9. Самостална изложба икона аутора Петре Коснић биће отворена у уторак, 24. маја 2022. године, у Кући Краља Петра на Сењаку, са почетком у 19 часова, а трајаће седам дана. Петра је дипломирани ликовни уметник са вишегодишњим искуством у иконопису, фрескопису и мозаику, негује византијски стил иконописања, а посебан печат иконама које слика дају боје и њихово мешање. Њених многобројних радова има у црквама и манастирима, као и домовима, а на овој поставци ће приказати 21 икону. Петра је сада на докторским студијама на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је претходно завршила основне и мастер студије, а започела је своје образовање на Ликовној академији у Италији, потом на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду. У разговору за Радио Слово љубве говори нам о свом даљем уметничком развоју, иконама које су у њеном атељеу настајале у последње две године, али и самосталним изложбама у шест градова Црне Горе - Улцињу, Бару, Тивту, Будви, Котору и Никшићу где је добила позив за мастер клас, као и гостовањима која се очекују - у Подгорици, Скадру и Требињу. Петра позива слушаоце да дођу и виде иконе које ће до 31. маја бити представљене у Кући Краља Петра на Сењаку (ул. Васе Пелагића 40; аутобуске линије 17, 44, 88, 94, трамвај 11). ФОТОГАЛЕРИЈА - иконе аутора Петре Коснић Извор: Радио Слово љубве Разговор са Петром Коснић поводом Изложбе у Кући Краља Петра:
  10. Од 2016. године благословом Епископа пакрачко-славонског г. Јована у манастиру Јасеновац прикупљају се руком осликане иконе светитеља из Другог светског рата. Тако се на овај позив са љубављу одазвало сестринство манастира Светог Ђорђа у Брњаку (Косово и Метохија) на челу са игуманијом мати Стефанидом, које су манастиру Јасеновац придариле икону Праведног Светог Павла Јапанског (Ћиуне Сугихара). Икона је у манастир стигла уочи празника Новомученика јасеновачких 2022, објавио је на инстаграму манастир Јасеновац. Ћиуне Сугихара (1900– 1986) је био православац, а Јапанска Православна Црква га је канонизовала за светитеља. Био је дипломата – заменик конзула Јапанске империје у Каунасу, у Литванији. Током Другог светског рата, Сугихара је помогао око 6000 Јевреја да побегну из Европе издавањем транзитних виза тако да би могли да путују кроз јапанску територију, чиме је ризиковао свој и животе чланова своје породице. Његовом заслугом сигурну смрт избегли су Јевреји из окупираних Западне и Источне Пољске и остали становници Литваније. Држава Израел му је 1985. године доделила признање „Праведника међу народима“ због његових поступака. Он је једини човек јапанске националности који је почаствован тим признањем. Претпоставља се да је данас живо око 100.000 људи који су потомци прималаца Сугихариних виза. Манастир Јасеновац изражава дубоку захвалност сестринству манастира Брњак на овој дивној икони и позива све који желе да подрже ову акцију и придаре икону да им се јаве. Извор: Радио Слово љубве
  11. Изложба икона и зидних слика под називом "Лице светлости", аутора Јелене и Дејана Недељкова, биће отворена вечерас, 16. марта 2022. године у 19 часова, у Кући Ђуре Јакшића у Скадарској улици у Београду, сазнаје Радио "Слово љубве". Сви заинтересовани ће моћи да погледају изложене радове током наредних десетак дана. Добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Црквена општина Никшић у недељу 13. марта 2022. године у Парохијском дому, од 19 часова организује изложбу икона и предавање професора мр Мирка Тољића о Недељи Православља, саопштила је Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. ČUDOTVORNA LOZA SVETOG SIMEONA POMOGLA MNOGIM BRAČNIM PAROVIMA DA STEKNU POTOMSTVO ratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi. Požarevljani Boban (45) i Slađana Mitić (42) poslije 20 godina zajedničkog života dobili su sina Ognjena. -Kum Draško mi je dao dva zrna grožđa iz manastira Hilandar, od loze koju je posadio Stefan Nemanja. Posrećilo nam se, i sad smo presrećni. Nikad nijesmo gubili nadu da ćemo jednog dana i mi dobiti dijete. Konačno, poslije mnogo godina, dobili smo sina, a ako Bog da, biće ih još, kaže srećni otac Boban. Njegova supruga Slađana kaže da su obilazili mnoge ljekare i institute i svi su im govorili da su rezultati dobri i da će imati porod. -Na sreću, nije nam trebala vantjelesna oplodnja, iako smo se bili dogovorili sa ljekarom, dodaje srećni otac. Bratstvo manastira Hilandar daje pismena uputstva neplodnim supružnicima prikupljena iz Svetog pisma. Loza stara hiljadu i više godina izinikla je na južnoj strani saborne crkve Hilandara. Njeno stablo niče iz zida, na metar i po odstojanja od zemlje, iz groba Svetog Simeona (Stefana Nemanje), koji se nalazi pored istog zida s unutrašnje strane hrama. Hilandarsko predanje o toj lozi kaže: -Kad je od smrti Svetog Simeona (26. februara 1200.) proteklo sedam godina i kad je Sveti Sava došao iz karejske isposnice u manastir da bi pripremio prenos moštiju svoga oca u Srbiju radi mirenja zavađene mu braće, onda su hilandarski monasi neutješno plakali. Tada se Sveti Simeon u snu javi igumanu Metodiju i kaže kako je i koliko potrebno da njegove mošti budu prenijete u rodnu grudu. Zauzvrat i utjehu hilandarskom bratstvu iz praznog njegovog groba iznići će vinova loza i dok ona bude rađala dotle će i njegov blagoslov počivati na Hilandaru. Loza se održala i do naših dana; svake godine, bez izuzetka bogato rađa, i predstavlja veliko čudo Božje. Od njenog ploda razrješuje se neplodnost supružnika koji s vjerom i molitvom prihvate ovo čudotvorno sredstvo. Najstarije sačuvano predanje o ovome potiče iz 1585. godine kada je jedan Turčin doveo svog sina prvijenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju djecu, po upotrebi grožđa loze Svetog Simeona. Od onda do danas ovaj sveti srpski pravoslavni manastir neprekidno čudotvorna zrna grožđa dijeli poklonicima, ili ih dostavlja, u naše dane, poštom, onima koji im se pismom obrate. Nekad su iz Rusije vjernici masovno dolazili na Svetu Goru i tražili ovo grožđe. Danas ga potražuju i iz Srbije, Crne Gore i Grčke, jer su, naročito u poslednje vrijeme, rezultati njegove upotrebe zadivljujući. Bratstvo manastira Hilandar umoljava sve supružnike koje Gospod Bog blagoslovi porodom po upotrebi grožđa Svetog Simeona, da to jave manastirskoj Upravi, kako bi se povremenim objavljivanjem toga jačala vjera i drugih bezdjetnih bračnih parova. Pravila korišćenja čudotvornih zrna.. Oni koji žele da po Božjem blagoslovu imaju plod utrobe svoje treba da se obrate molitvama svojim Svetom Simeonu Mirotočivom, koji je bio podvižnik Svete Gore Atoske i dobio dar od Boga da čini čuda – da driješi neplodnost onih supružnika, koji vjerom njemu pribjegavaju. U jedno sledovanje spadaju tri zrna grožđa i jedno parče od orezane loze. Ovo se parče stavlja u litar osvećene vode i od iste uzimaju oba supružnika da piju prije svakog jela za četrdeset dana. Potom uzima suprug jedno zrno grožđa, a supruga preostala dva. Za ovih četrdeset dana supružnici treba da ispunjavaju sledeće pravilo: da jedu samo posnu hranu, da čine svakodnevno po pedeset poklona, dvadeset pet ujutru s molitvom: "Gospode Isuse Hriste Sine Božiji pomiluj nas", i dvadeset pet uveče sa molitvom: "Prepodobni Oče Simeone, moli Boga za nas". Ko želi može da udvostruči poklone, tojest, da doda još pedeset poklona dnevno s molitvom: "Presveta Bogorodice spasi nas". Za to vreme supružnici treba da se uzdržavaju od svoje supružanske postelje. Po isteku tih četrdeset dana supružnici su dužni da se ispovijede i pričeste Svetom tajnom Pričešća i tada će im Gospod, po vjeri njihovoj, blagoslovom svojim podariti plod utrobe njihove. Poslije začeća, za svo vrijeme trudnoće i dojenja djeteta, supružnici su dužni da potpuno prekrate i isključe supružanske odnose i da žive cjelomudreno – u moralnoj čistoti. манастир Лепавина
  14. У недељу 26. по Педесетници, 19. децембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Световаведењске обитељи на Сењаку у Београду. Преосвећеном владици Сави саслуживали су презвитери и ђакони Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Празник светог оца Николаја Мирликијског чудотворца прославља се свечано у овој знаменитој свештеној обитељи која је посвећена празнику Ваведења Пресвете Богородице, будући да се у манастирском конаку налази параклис посвећен великом светитељу Николају. После прочитане јеванђелске перикопе, речима празничне омилије сабране је поучио Епископ марчански Сава, и између осталог рекао: Похлепа је грех. Није грех имати нешто што нам је Бог дао и није грех бити богат, али је грех бити похлепан. Шта је похлепа, ако не презирање другога, указао је Епископ марчански, и додао: Похлепа је среброљубље, а среброљубље није ништа друго него идололатрија, и није ништа друго него клањање лажном богу, рекао је Епископ Сава. Милосрђе је оно што нам показује Господ Исус Христос својим животом, јер милосрђе је врлина која се диже пред престо Божји. Милостиви човек јесте икона Божја, а данас прослављамо светог оца Николаја који је истинска икона Божја, који је онај који је испунио Јеванђеље Христово, закључио је Епископ марчански Сава. Извор: Телевизија Храм
  15. Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
  16. Ученици Основне школе "Ђорђе Натошевић" из Новог Сада осликали су 14 икона и однели на дар манастиру Карно. Тим поводом, архимандрит Лука деци је поклонио икону Богородице Тројеручице из царске лавре манастира Хиландара са Свете Горе. Манастир Карно, древна задужбина Немањића из XIII века, посвећена је покрову Пресвете Богородице. Храм је1992. године опљачкан и запаљен, а сав инвентар уништен. Изгорео је и иконостас. Племенити млади Новосађани одлучили су да допринесу обнови тог манастира. "Ја сам сликала Светог Илију Громовника, цртали смо у византијском стилу и мислим да је ово било једно непоновљиво искуство. Надам се да ће бити још оваквих прилика да радимо зато што је ово стварно нешто што се ретко добија у животу" каже Тара Лончар из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Ја сам сликала Светог Георга, он је поприлично био занимљив, имао је пуно детаља и имао је мач који је било много тешко да се уради где ми је наставник помогао", објашњава Ленка Докмановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". "Сликала сам Светог Стефана. Искрено изразито ми је значило што сам сликала ову икону управо зато што ми је то слава, сматрам да је то била једна изразито велика ствар за све нас и да нисмо свесни колику смо велику ствар учинили", истиче Тамара Јокановић из ОШ "Ђорђе Натошевић". Сам процес сликања икона није био лак. Ученици су научили ту технику и шта значи бити иконописац. "Они су се тим начином сликања сретали само на екскурзији где су евентуално видели фреске и иконе, тако да им је цео поступак стварања иконе непознат. Практично сам их ја научио од почетка како се ствара икона", каже Сава Станков, наставник ликовне културе у ОШ "Ђорђе Натошевић". "У време короне долазили су овде у малим групама, кад год су имали слободног времена. Родитељи су највише захвални на томе што су они изашли из оквира својих станова, игрица и телефона и радили нешто креативно", објашњава Недељко Ђорђић, директор ОШ "Ђорђе Натошевић". Овај срдачан допринос оплемењује простор са 14 икона, које дају неки нов живот и почетак. У плану је даља сарадња која ће употпунити манастир Карно и околину. Извор: РТВ
  17. "У Грчкој, у цркви Светог Димитрија у Вирону, Неа Елветиа на Атици. Видео забележен 25.02.2021. Пресвета Богородице, спаси нас!" ... https://www.facebook.com/100014729075060/videos/1084116478755978/ ... Edit: na linku je video zapis.
  18. Опсежна студија двојице руских аутора (једног свештеника и једног богослова) о погрешној употреби икона и Часног крста, преведена на српски. https://stanjestvari.com/2020/09/17/svestenik-aleksej-knutov-vladimir-nemicenkov-zloupotreba-ikona-u-savremenom-svetu/ Ако је некоме превише да све чита, од 8. стране крећу "конкретна" разматрања шта је благочестиво поступање, а шта није. Мислим да је ово прилично важно данас. Мени је увек било невероватно продавање у црквеним продавницама привезака са кључеве са иконицама , као и оне чаше и флаше са иконима и крстовима. А украсне "славске"кесе са хиландарским Христом или Крстом су стварно ужас.
  19. БОГОРИДИЧИНУ ИКОНУ пронашао сам у темељима Манастира Ивирион на Светој Гори. Богородични Мир, Тишина и Љубав около. Темељи Манастира Ивирион су јаки, велики од вековног материјала.
  20. Необично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја! Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом! Повест о чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице и акатист /ПДФ/ Стихира Тројеручици Тропар Тројеручици - поју ватопедски монаси Ђакон Вељко Васиљев: Чудесна икона Пресвете Богородице Тројеручице Прилог Радија Светигора Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах. Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило. После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела. После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света. Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу. После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору. Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију. До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века. Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење. Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот. Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја. Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице. Ризница литургијског богословља и живота: Чудотворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице (Παναγία Τριχερούσα) BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  21. Навече празника Васкршњег Петка, Богородичне иконе 'Зивоносни Истоцник', у четвртак 23. априла, у једној соби мушког манастира Благовести у Супрашлу, у источној Пољској, замироточила икона овог празника. Зна се за ову икону, да у прошлости износило се њу у литијама за исцелење и у борби против епидемија. Владика супраски Андреј рекао је да не ма случајности у томе, та то је благослов Божији али и знак, да као болнице сад раде интенсивно и су отворене, тако и треба да буде у Божијим храмовима. Вероватно је мисло на то, сто за време Велике Седмице (и мало раније) у Пољској влада је допустила број само 5 верника у црквама плус свештеници и литургијска служба. Иако свештеници у различитим парохијама радили су шта могли, да верници дођу и да се причесте, али са друге стране неке парохије биле су потпуности затворене у ово најважније време. Од Васкршњег Понедељка број верника који може да буде у храму је много већи, и зависи од метраже цркве. У најближу недељу биће служен акатист испред мироточиве иконе. Извор; превод pouke org.
  22. На Четврту недјељу Великог Часног поста, када се наша Света, саборна и апостолска Црква молитвено сјећа Светог преподобног оца нашег Јована Лествичника, у древној, српској, сравропигијалној Патријарашкој лаври Пећкој Патријаршији служена је недјељна, празнична Света литургија. После одслужене Свете службе Божије, око 14 часова, кренула је литија са Светом чудотворном иконом Пећке Богородице у свештени опход око манастирских зидина ове стародревне, свесрпске Светиње. Била је ово прва литија након четрдесет година, у којој је ова чудотворна икона пронијета око спољних зидина Свете лавре Пећаршије. Ову велику Светињу рода српскогправославног на рукама су носиле мати Харитина Игуманија Пећка и сестре монахиње ове Свете обитељи. За вријеме крсног входа читана је молитва за избављење од заразне болести коју је саставио румунски Патријарх Данило и акатист Пресветој Богородици Пећкој, док су зидине манастира и његова околина кропљени освећеном богојављенском водицом. По завршетку свештеног входа иконе Мајке Божије Пећке Краснице сестринство манастира Пећка Патријаршија је још једном узнијело топлу и усрдну молитву за избављење од корона вируса, најновије пошасти која је снашла наш народ и цио свијет, за здравље и спасење свих. Подсјетимо да је кроз сву бурну историју нашега народа, у доба великих смутњи, заразних болести и невоља, Икона Мајке Божује Пећке ношена у литији кроз град Пећ, чудотворећи и помажући вјерним слугама својим. Извор: Радио Светигора
  23. У Русији замироточила икона Мајке Божје «Знамење» У Тулској епархији Руске Православне Цркве замироточила је стара икона Мајке Божје «Знамење», саопштила је Московска Патријаршија, пренео сајт московског Сретењског манастира "Православие.ру", као и интернет страница Митрополије црногорско-приморске Српске Православне Цркве. У селу Урусово у руинираном Михаило-Архангелском храму, који припада Богојављенском храму града Венева (Тулска епархија), замироточила је икона из XVIII вијека Мајке Божије «Знамење», саопштава Патриархия.ru. Мироточење је примећено од 8. фебруара, откада икона мироточи сваких неколико дана. Чињеницу мироточења иконе потврдио је протојереј Николај Дудин. Према сведочењу очевидаца и настојатеља Богојављенског храма града Венева протојереја Олега Алејникова, који служи у селу Урусово, стару икону прије тридесет година нашао је на тавану напуштене куће сељак из Островке Анатолиј Николајев. Икона је привукла његову пажњу јер је на њеној полеђини насликана Мајка Божја «Чаша која се не испија». Чувар иконе је завјештао да се она након његове смрти преда храму, што су рођаци и учинили на јесен 2019. године. Извор радио Слово љубве
  24. У емисији Оче, да те питам протонамесник Велимир Врућинић, настојатељ храма Светих равноапостолних Кирила и Методија на Телепу, говорио је о иконама. Звучни запис емисије Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. У Недјељу православља, дану који нас подсјећа на побједе наше вјере, Бар је кренуо у још једну побједну литију. Молитвено, у духу великопосних дана, након одслуженог молебна Пресветој Богородици, више хиљада Барана описало је символичан круг крећући се од храма Светог Јована Владимира, градским улицама и назад до храма. Литију је предводио парох цетињски који је рођен у Бару јереј Игор Балабан. Уз њега су били игумани ман. Режевећи о. Хризостом, ман. Горњи Брчели о. Никон, ман. Рибњак о. Прокопије, барски свештеници и монахиње ман. Св. Сергија Радоњешког и велики број вјерног народа. Отац Игор се обратио браниоцима кивота и светиња који непопустљиво сваког четвртка и недјеље излазе на улице Бара, стиховима којима се данас прославила Недјеља православља: „Благословен си Господе, Боже отаца наших, и хваљено је и прослављено Име Твоје у вјекове, тим стиховима смо данас прославили велики празник Недјељу побједе, Торжества православља, побједу православља над злослављем иконоборачким. Није то била само борба против икона, него и борба против учења да се Бог оваплотио међу људима, да је Бог постао човјек. Била је то борба и против тога да у свакоме од нас постоји икона Божја. Питамо се кроз вјекове и данас и вазда каква је то икона Божја у човјеку, који је то дио нас за који можемо рећи да је права икона Божја. То је слобода! Слободом нас је Бог обдарио, зато је свако људско биће достојно сваког поштовања јер има ту искру Божју у себи, јер може својом слободном вољом да се опредијели и за зло, нажалост, и за добро. Ви који се окупљате ево веће два мјесеца и више на овим литијама, свједочите како је то кад се човјек опредијели за добро, како је то кад се човјек опредијели за људско достојанство, да се опредијели да поштује и воли себе и друге“. Отац Игор је рекао да има и других слобода које су препознате данас, да нико не може бити ничиј роб и ничије власништво, да ни светиња Божја не може да буде ничије власништво. „Светиња Божја има свамо једног власника и својина је само Једнога истинитога Бога и Његовога Царства Божјега. То је онај ‘страни фактор’, како нам спочитавају ових мјесеци, који се упетљао у ове наше прилике, ‘страни фактор’ је Царство Божје, које они не познају, нажалост. Нека им Бог просвијетли разум да га спознају, да виде тај ‘страни фактор’, како се уплиће у људска питања.“ Бесједник је дао примјер Светог Јована Владимира као некога ко је на прави начин искористио дату му слободу, као и многи мученици наше Цркве који су дали и положили свој живот за друге, за вјеру и отачаство. „Ох, колико је то различито од данашњих владара. Замислите Светога Јована Владимира који је имао овоземљаску власт и почаст, и све је то презрео ради народа свога. Није као неки ишао по свијету и оговарао свој народ… Зар ваша лица, како неки мисле, угрожавају Црну Гору! Дабогда ове литије највећи проблем биле Црној Гори!“ Отац Игор се осврнуо на прави проблем и несрећу која је задесила Црну Гору, на честа убиства наших младих момака, залуталих због безбожја у којем су расли и погрешних вриједности којима су научени. Надахнуту бесједу отац Игор је заокружио оним чиме је почео. „Ми иштемо оно што припада сваком човјеку, слободу, Прво, ону своју хришћанску. Имамо право као хришћани да захтијевамо да наша вјера буде слободна у овој земљи, али кад ти неко узме кућу, не можеш више бити слободан, тако ни наша вјера не може бити слободна ако светиње буду нечије друго“, упозорио је јереј Балабан и додао да имамо још једну слободу, а то је она слобода коју су овдје на овим просторима наши преци задобили и заслужили. То је слобода која нам, како је рекао, не може бити одузета и за коју не можемо, а да се не боримо. За њу се морамо на сваки начин борити и као грађани имамо право да тражимо наша законска права. Такође је позвао да доносиоци закона поштују свој Устав, да не доносе противнародне законе него законе за народ. Хиљаде грла испред Храма Светог Јована Владимира је клицало: „Не дамо светиње!“ Слободан Зековић је на крају посебно поздравио барског адвоката Божидара Чармака, који је синоћ у 3:30 заустављен на путу ка Цетињу носећи крст, са намјером да искаже негодовање због забрањене цетињске литије на Недјељу православља. Сљедећа литија је заказана за четвртак. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...