Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божије:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. По предању Цркве, чудотворну икону Мајке Божије Пећке, насликао је 48 година од Рођења Христовог, Свети јеванђелист Лука у Гетсиманском врту, близу места где се данас налази Гроб – пећина у којој је почивало тело Пресвете Дјеве – све до Њеног славног Успенија. Цар Лав Мудри ову икону ће 460. године пренети из Јерусалима у Цариград, и поставити у Цркви посвећеној Мајци Божијој. Одатле ће је послати у Херсон руском кнезу Владимиру на дан крштења Русије. Икона ће убрзо бити пренесена и у Велики Новгород, где ће боравити неко време – одакле ће се вратити у Јерусалим. По једном предању, ову икону је Св. Сава добио на дар од патријарха цариградског у Никеји приликом свог посвећења за Архиепископа српског. Он ће је донети у Србију и поставити је у седиште Архиепископије – манастир Жичу. Но како се Жича налазила на самој граници наше тадашње државе, то ће по завештању Светога Саве, његови прејемници пренети Архиепископију у Пећ. Том приликом и ова Света и Свечасна икона ће бити пренесена у Пећку патријаршију. Стога је и названа Пећком Богородицом, а народ је од милоште, због њене благодатне лепоте, зове још и Красница Пећка. Икона Богородице Пећке има и сопствену службу, а Митрополит београдски Михајло јој је 1894. г. написао Акатист, који је са црквенословенског на српски превео, Свети Ава Јустин Ћелијски. Овај Акатист је веома богат чињеницама и догађајима из житија иконе те на побожне душе оставља упечатљив утисак. Стихови Акатиста се завршавају речима: Радуј се, Заштитнице и Спаситељко српског рода крстоносног. Овај Акатист се у Пећкој патријаршији чита на крају сваког вечерњег богослужења. Далеке 1936. г. чудотворна икона Мајке Божије Пећке боравила је неколико месеци у Београду, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Тада је, у спомен на њен боравак, израђена и овом храму предата њена верна копија, пред којом се сваког петка служи Акатист. Као датум прослављења иконе, одређен је дан након Вазнесења Господњега. Чуда Предање везано за историјски ход Краснице Пећке, каже да се тадашњем јерусалимском Патријарху Атанасију у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ову икону да српском Архиепископу Сави, као дар и успомену, на благослов њему и свем српском роду. Познато је да се при својим поклоничким путовањима по Светој Земљи, Св. Сава најрадије задржавао у манастиру свог небесног покровитеља – Св. Саве Освећеног. Видимо из икоса 8 Акатиста Пресветој Богородици Пећкој, непрекидну духовну везу између Св. Саве Освећеног и нашег Св. Саве: Радуј се, Ти која си Освећеним Савом Јерусалимским обећана западној земљи, у свечудесној Икони Твојој. Радуј се, јер српски Архиепископ Сава, када беше у Палестини, узе обећану ризницу и донесе стаду своме ! Радује се, јер ова икона Твоја би пренета у Српску патријаршију ! Зна се да је ова чудотворна икона спасила град Пећ од колере, и да је ношена у најудаљеније градове Старе Србије; тада би се њен свештени ход спроводио уз најсвечаније литије. Но, иако су литију забранили комунисти 1947, народ јој је и даље са непоколебљивом вером прилазио и добијао исцељења и душевну утеху: глуви су добијали слух, неми говор, хроми ход – све по сведочењу сестара, које сва чуда која происходе од Ње, верно записују. Када је Св. Стефан Дечански дошао да прими Светомиропомазање ради владавине, архипастир Никодим, приносећи му икону Пећку ради целивања, видео је од ње велику светлост која је обасјавала српског монарха. Једно време, по вољи људи, икона је била пренета у Морачу обитељ у Црној Гори, али не желећи то, вратила се у Пећку патријаршију, показавши се Патријарху Гаврилу (Рајићу), рекавши му: Чедо Гаврило, узми икону моју што је сада с десне стране и постави је на мој престо. Вековима она верно чува свету Пећку патријаршију, а њено се старање нарочито осећало током времена турског ропства. Била је – утешитељка током робовања, радост града, пријатељ, лекар у болести, охрабрење у патњама и смрти. У овој чудотворној икони мученичко Косово, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се обраћају. Отуда је сав српски народ бескрајно поштује. Чак су и Турци показивали према икони велико поштовање. Све до недавно и Албанци (Арнаути) су доносили своје телесно и духовно оболеле Мајци Божијој ради исцељења, надајући се помоћи од Оне која предстоји пред Престолом Сина свога за сав род људски. Па и сада, током пандемије коронавируса, икона Мајке Божије Пећке изнета је из трона у коме почива те је ношена у крсном входу изнад спољних зидина древне светиње Пећке патријаршије; Монахиње су је носиле из појање молитве коју је саставио румунски Патријарх Данило. Ово је био први пут након 40 година да је икона ношена у свештеном опходу изван спољњих манастирских зидина. Том приликом богојављенском водом кропљена је околина уз појање Акатиста Пресветој Богородици Пећкој. Изображење Пећка Красница је постављена у позлаћеном трону са десне стране иконостаса Богородичине цркве, насупрот трона српских патријараха, наследника Светога Саве – те се стиче утисак као да овај трон невидљиво закриљује својим благодатним покровом. Трон у коме икона почива у потпуности је позлаћен. По ивицама његових стубова простиру се танани изрезбарени позлаћени листићи, док је на врху мајсторском руком у позлаћеном дуборезу раскошно изведено пет купола које симболизују Цркву Христову. На самој икони, десно и лево од лика Пресвете Дјеве изображена су дванаесторица Апостола, а испод њеног лика и ногу Господњих насликана су четири великомученика, поред чијих ликова је исписан историјат ове иконе. Сама икона је опточена сребрним и златним филиграном, на ком се нарочито истичу изузетно богато украшене круне на главама Господа и Богородице. Ово ремек дело примењене уметности рад је пећких кујунџија из ХVIII века. Тропар, глас 4 Данас радосно празнује пресвета Патријаршија Српска, као зраку сунчеву примивши, Владичице, чудотворну Твоју икону. К њој сада притичући и молећи се, Теби вапијемо овако: О свемилостива и свемогућа Госпођо, Мати Божија, испуни мољења наша, даруј нам изобиље у свакој благодати Божијој. https://svetigora.com/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pecka-krasnica/
  2. Године 1191. у Литовском кнежевству у месту Жировици (Гродненске губерније уданашњој Белорусији), пастири су напасали стадо недалеко од шуме, наједанпут угледавши, необично јарку светлост у виду пламена што је изазвало код њих знатижељу, па су, пришавши ближе, на опште изненађење видели на дрвету икону Пресвете Богородице. Сјај иконе и страх, дуго нису дозволили пастирима да приђу, али када се светлост повукла, пастири су се поклонили икони Богородице, узели је са дрвета и однели свом литовском господару – Александру Солтану, чувару државне имовине. Он је икону закључао и објавио њено чудесно пројављивање својим познаницима, који су са дивљењем слушали његово излагање, са жељом да виде икону, али када их је довео до места где је оставио икону, ње тамо није било. После неког времена пастири су на истом месту нашли икону Богородице и опет је однели свом господару. Александар је сматрао себе недостојним да остави свету икону у свом дому и заветовао се да ће на месту пројављења иконе подићи храм у славу Пресвете Богородице. Тако је и било. Ускоро је изграђен храм и икона Богородице је постављена у њега. После десет година, цркву је захватио пожар, који ју је претворио у пепео. Многи мештани покушали су да спасу икону из огња, али без успеха. Сви су мислили да је чудотворна икона изгорела у пламену, па је нису ни тражили. Једанпут док су се деца играла у подножју горе где је био стари храм, видели су да некаква Дјева са лучезарним сијањем седи на камену. Нису имали храбрости да јој приђу, већ су о томе обавестили своје укућане, a вест је дошла и до свештеника. Поверовавши да су деца имала виђење као божанско откривење, сви су кренули на гору и дошли испод указаног камена и видели свећу како гори. Када су дошли до самог камена, нашли су на њему икону Богородице, названу Жировицка (која је име добила, по месту у коме се пројавила). Неисказано су се обрадовали ради обретења иконе, узели је и поставили у свештенички дом, после чега су приступили изградњи новог храма. Врло брзо су га озидали, осветили у част Богородице и поставили у њега чудотворну икону. И данас икона почива у Светоуспенском Жировицком мушком манастиру, који је име добио по овој чудотворној икони. Икона се празнује 20. маја по новом, односно 7. маја по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се при гоњењу Православних, за укрепљење вере, а такође и за установљење честитих бракова. Изображење Жировицка икона Мајке Божије урезана је на камену размера 43х56 мм. На њеној позадини осликан је град, претпостављамо – губернија у којој је нађена. Ореол Јој је окружен цветовима у различитим бојама, док су са Њене леве и десне стране осликани гроздови винове лозе. Тропар, глас 5 Пред светом иконом Твојом, Владичице, молимо се за уподобљење исцељења, примање познања истините вере и одбране од агарјанских напада. Тако и ми, к Теби припадајући, молимо за остављење грехова, помисли благочестивих срца наша просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших. https://mitropolija.com/2024/05/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zirovicka-4/
  3. у част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Икону је из Кијева донео свети кнез Константин Муромски (3. јуна по новом календару) почетком 12. века у Муром. Кнез Константин је дуго покушавао да убеди незнабошце у Мурому да прихвате хришћанску веру, али идолопоклоници којима није била права његова намера у јарости су ковали заверу, да га погубе. Кнез је благовермено сазнао за опасност, усрдно се помоливши Богу, отишавши к њима са Муромском иконом Мајке Божије. Пагани су били поражени, да су од тог часа променили мишљење и сами тражили да буду крштени. Крајем 13. века у Мурому је столовао епископ Свети Василије Рјазански (помен 23. јуна и 16. јула по новом календару). Народ, заслепљен клеветом на свог епископа, осумњичио га је за покварен живот и хтео да га убије. Светитељ је замолио да се његова смрт одложи до јутра, и молио се целу ноћ у цркви светих мученика кнезова Бориса и Гљеба. Затим је, после одслужене Литургије, отишао у Благовештенски храм и тамо пред Муромском иконом Богородице, коју је из Кијева донео кнез Константин, служио молебан. Положивши наду спасења на Небеску Заштитницу, узео је свету икону и пошао из цркве на реку Оку. Скинувши са себе мантију, раширио је мантију преко воде и стао са иконом на њу; јак ветар га однесе против струје. У девети час дана, Свети Василије је стигао до места званог Стари Рјазан, где су живели кнезови Теодор и Константин. Принчеви са свештенством и народом изашли су с поворком и крстовима у сусрет дивном пливачу. Од тада је епископско седиште у Мурому укинуто и установљено у Рјазању, где је остала чудотворна икона, која се називала и Молитва Светог Василија. Три године касније, Свети Василије је за пребивалиште изабрао нови Рјазањ, као место заштићеније од Монгола, и ту је основао своју престоницу 1291. године. Ту је пренета и Муромска икона Богородице. Након тога, чудотворни образ је постављен изнад гроба Светог Василија у Рјазанској катедрали Рођења Христовог. Године 1810.–те 25.априла указом Светог Синода, установљено је празновање иконе, на молбу житеља Мурома. Године 1929. Сабор је затворен а Муромска икона Богородице нетрагом је нестала. Данас се верна копија Муромске иконе Мајке Божије налази, у Рјазанском Катедралном Борисоглебском Сабору. Чуда Пред иконом Пресвете Богородице Муромске моле се за дар побожности, милосрђа, кротости, чистоте и истине, за очување града и хришћанске земље, за избављење од туђинаца, за помоћ у учењу и за дар духа разума за поучавање наука. Изображење На Муромској икони Богомладенац у руци држи расклопљени свитак. На неким иконама Богородице, свитак је приказан преклопљен. То доводи до чињенице да се Муромска икона Пресвете Богородице често меша са Словенском иконом. Богомати је приказана допојасно како у наручју са обе руке, носи Богомладенца. Овај мотив, држања са две руке, симболизује Његово сигурно сместилиште у наручју прве Његове слушкиње. Насликана је у тамној одежди без икаквог украшавања, осим поруба извезеног по ивицама и извезеним звездама, на Глави Њеној часној и раменима. Богомладенац као носилац Закона, одевен је у златни хитон, као Цар и Првосвештеник; десном руком у висини браде Приснодјеве, благосиља архијерејским знаком ИС/ХС. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Муромском О, Пресвета Дјево, Мајко Господа највиших сила, неба и земље, Царице, града и земље наше, свемоћна Заступнице наша! Услиши нас који Ти се молимо, и замоли Бога Сина Твога да нам буде пастир за душе наше; мудрост и снагу да нам пода, као Владар, правду и непристрасност судијама, мудрост и смирење као Ментор, љубав, послушност и слогу супружницима, увређенима трпљење, клеветницима страха Божијег, страх Божији пошаљи на све нас, пошаљи нам дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Дјево Чиста! Помилуј нејаке људе Своје: сабери расејане, упути залутале, исцели болесне, подржи старост, целомудрене заштити, васпитај бебе и погледај на све нас са презрењем милосрдног заступништва Твога. Буди милостива према нама овде и на последњем суду Сина Твога. Ти си Госпођо, Слава неба и нада земље, ти си, по Богу, наша нада и Заступница свих који Теби с вером притичу. Теби се молимо, и Теби, као свемогућем Помоћнику, себе и једне друге предајемо, и сав живот свој дајемо, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Данас светлост краси град Муром, сунце јако сија, захваљујући, Владичице, чудотворној Твојој икони, којој притичемо и молимо се, увек Те молећи: О, пречудна Владичице Богородице, моли Се Христу Богу нашему, да избави цео град и све градове и све земље хришћанске спасавајући их од свих најезда непријатеља и спаси душе наше, Јер Си Милосрдна. https://mitropolija.com/2024/04/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-muromska/
  4. Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/
  5. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. века, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника. Прво спомињање ове иконе је било 1757. г. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви. Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе. Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка. Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године. Композиција се развила из деисисне иконе на којој су Арханђели Михаило и Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу. Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања. У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола). Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона “Секулић” у Београду). Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару. Чуда Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности. Изображење На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности. Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком. На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло. Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости. Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет. У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене. Тропар, глас 5 Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем. Молитва Богородици – Цвет који не вене Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/04/16/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-2/
  6. У част славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У време инвазије Батија на Русију, град Курск са његовим областима био је толико разорен да је запустео и зарастао у шуму. Житељи града Рилска често су долазили да ту лове. Један од њих, ходајући кроз шуму 1295. године, обалом реке Тускари, видео је код корена дрвета, икону окренуту лицем према земљи. Подигао jy је и видео да је то икона Знаменија Божије Матере. Тог тренутка потекао је извор воде, на самом месту где је икона лежала. Ово прво чудо од иконе ускоро је постало познато Рилском кнезу, Василију Шемјаку. Кнез је заповедио да се икона одмах донесе у Рилск. Сви житељи Рилска изашли су у сусрет икони Пресвете Богородице; једино кнез Шемјак, због неверја или сумње није био на свечаном Сретењу и беше кажњен слепилом. Признавши кривицу и приневши покајање и мољење пред иконом, поново је прогледао. Из благодарности за ово чудесно дело саградио је у Рилску – храм, у славу Рођења Пресвете Богородице. Икона је дакле постављена у нови храм, и тада је установљен празник јављања Курске иконе 21. марта. Но икона се више пута чудом враћала на пређашње место у пустињу, код корена дрвета. Житељи Рилска су тада одлучили да саграде капелицу на месту јављања иконе и поставили су је у њу; после обављеног молебана одређен је из Рилска свештеник који би ту стално живео. Године 1383. Татари су напали Курску област и нашавши капелицу опустели су је и запалили, а свештеника узели као роба. Варвари су расекли икону на два дела – једну половину иконе бацили у огањ, а другу даље од места где је била. Када су посланици московског цара пролазили мимо татарског стана, чули су руско пјеније Пресветој Богородици. Сазнавши о заробљеном свештенику, тог часа су га ослободили. Свештеник се вратио на пређашње место где је била капелица и нашао једну половину Богородичине иконе; ускоро је пронашао и другу половину, саставио их и тог часа су срасле, да се на месту где је била раскована икона показала као ,,нека роса”. Сазнавши за ово чудо, житељи Рилска три пута су са свим свештенством и мноштвом народа хтели пренети чудотворну икону у градску цркву, но сваки пут се икона јавила на пређашњм месту, у капелици. Стога су је оставили на томе месту, не померајући је, а све време нису престајала од ње чудотворења. Вест о чудотворној икони Коренској дошла је до цара Теодора Ивановича, који је заповедио да се 1597. године, икона премести у Москву. Царица Ирина Теодоровна украсила ју је богатом ризом и ставила је у сребрно позлаћени рам, са изображењем Господа Саваота и Пророка, и још је украсила свиленом златастом тканином. Икона је била свечано враћена у пустињу и у тој години је подигнут манастир на месту капелице. Игуман манастира био је рилски свештеник Георгије, у монаштву Евстатије. Те године ту је саграђена црква Рождества Пресвете Богородице, на реци Тускари и црква Живоносног Источника, над извором који се јављао при пројављењу иконе. Од јављања иконе код кореног дрвета, икона се често назива Коренска и сама пустиња је позната под тим именом. По заповести цара Теодора Ивановича, на месту разореног града подигнут је Нови Курск. За датум празновања чудотворне иконе одређен је 21. март по новом, односно 8. март по старом календару. Чуда При најезди кримских Татара на јужне пределе Русије, света икона је пренесена у Курск, а у Коренској пустињи је постављена њена верна копија. Цар Борис Годунов се са страхопоштовањем молио пред овом светињом, заштитницом Курска – због глади која их је захватила обдаривши је мноштвом поклона. Године 1612. грађани Курска су спознали посебну помоћ Божије Матере, када су Пољаци те године са многобројним војском, опсели њихов град. На самом почетку рата неки грађани су видели на зидинама града Богородицу са две свете иконе како их осењује. У то време су житељи града не једанпут вршили Крсни вход, у круг около града, и обећали да ће, ако им Бог помогне и ослободи их опсаде, усред града подићи манастир у част Пресвете Богородице и у њега поставити њену чудотворну икону, по њеном враћању из Москве. Десило се да су непријатељи одступили од града, као да их неко гони. Из благодарности према Заступници Небеској, житељи су саградили Курски манастир у част Знаменија Пресвете Богородице. Године 1615. по молби курских житеља и по заповести цара Михаила Теодоровича, чудотворна икона је била пренесена у манастир где је пребивала и ради тога је названа Курска. Године 1684. господар и велики кнезови Јован и Петар Алексејевич послали су у Коренски манастир, копију чудотворне иконе Знаменија Пресвете Богородице, у сребрно позлаћеном окову и заповедили да ту икону носи у поход, православна војска. Године 1689. по грамати царева, направљена је копија чудотворне иконе и послана у поход. Године 1812. Курска градска управа и православна војска полагала је сву наду у Пресвету Богородицу и ради свог усрђа послали су армији која је ратовала (кнезу Кутузову) копију чудотворне иконе Курске у позлаћеном окову. Кнез у свом писму, од 20. септембра 1812. г. упућеног градској управи, изразио је грађанима своје признање и уверење да град Курск јесте и да ће увек бити безбедан. У спомен преноса Курске иконе из Москве у Курск, и првог њеног јављања 1619. године, икона се једном годишње преноси у крсном входу из Курска на место њеног јављања, у Коренску пустињу и остаје тамо до 13. септембра. За време крсног входа у Коренску пустињу, верни је у таквом мноштву прате, да по речима очевидаца такво скупљање народа није виђено не само у Русији, већ у целој Европи. Када је храмовни празник курског Знаменског манастира, становници Курска, ослобођени су од својих радних обавеза. Ова икона највећа је светиња руског Заграничја која је представљала неуморну Путеводитељку у емигрантским лутањима, руских избеглица. Изображење На позадини небо плаве боје, у средишњем делу иконе, Богомајка руке Своје уздиже у молитвеном вапају за род људски. Док јој у наручју непридржаван спокојно обитава Спаситељ свега света, над главом Њеном Свечасном, Господ Саваот благосиља крстообразно Богооце, Праоце, Пророке и Апостоле поређане са сваке стране Мајке и Детета – који носе у рукама развијене свитке Светога писма. Над главом Њеном Свечасном, златни ореол проткан је драгим камењем; док истоветан рад видимо код Богомладенца Христа. Колико видимо икона је јасно оивичена бројним мотивима, карактеристичним у црквеном иконопису, а карактеристично је да су ови мотиви, гравуре и ореоли на икони приказани прилично једнообразно, што читавој композицији пружа одређени склад и чини савршену целину. Док је боја којом је осликана позадина иконе, сасвим специфичне плаве нијансе која доприноси детаљнијем приказу, она истовремено чини јасно видним оку посматрача, главне протагонисте, овог чудотворног животописа. https://mitropolija.com/2024/03/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-znamenje-kursko-korena-3/
  7. О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу, светогорском манастиру, Констамониту. У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо – црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан, Агатон се са топлим сузама молио Богородици, пред овом њеног светом иконом. Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се уморио и сео у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће. Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима. Чувши ове речи, Агатон се трже из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо. Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, који је био и рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана. Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму, добивши име Захарије. А чудесни ћуп који је Богомајка испунила уљем, запремине четиристо литара, чува се све до данас, у манастирском подруму. За датум прослављења иконе одређен је 9. јануара по новом календару, када Света црква прославља Првомученика архиђакона Стефана, односно 27.децембра по старом календару. Чуда Молитвом пред овом иконом, Мајка Божија помаже у свакодневним животним потребама оних који Јој се обраћају. Изображење Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма манастира Констамонит. Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке) за које је карактеристично допојасно приказивања Свете Дјеве, Која у наручју носи Младенца и прстима десне руке указује на Њега, као Пут истинити. Одевена је у одежду јасно црвене боје, боје мученишта, која симболизује крв свих оних мученика, Светитеља и праведника који су пролили – ради вере у Сина и Бога Њеног. Њена одежда нема никакво друго украшење, осим извезених звезда на раменима и глави – које симболизују непорочност и чистоту Њеног живљења. Једва приметно је златним концем извезен поруб на Њеној одежди и мафориону. Младенац у златном стихару, ризи весеља и духовне радости, као Цар и Првосвештеник, носи у руци свитак/Закон, којим благосиља све оне који иду путем савршенства. Прстима десне руке, архијерејским знаком ИС/ХС благосиља све оне који се обраћају и сву своју наду полажу на Њега и Ону која Га је родила, јер зна да ће Она испунити сваку молбу њихову. https://mitropolija.com/2024/01/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-odazvana-antifonitrija/
  8. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Према светом предању, ово је једна од икона коју је насликао Свети јеванђелист Лука. Понекад се зове Кикос по имену планине Кикос на острву Кипар, а зову je и Милостивом јер је на њој приказана Богородица која преклиње Сина и Бога, за спас хришћанског рода. Првобитно је икону Богородице Милостиве пренео Апостол Лука у Египат, где је остала до 10. века. Године 980. због прогона хришћана који су у Египту почели, икона је послата у Цариград, где је остала у царској палати до почетка 12. века. У то време, локални владар Кипра, био је Мануел Вутомитис. Он је једног дана изашао са пратњом у лов, у планине, али је изгубио пут. У тој невољи која га је снашла, наишао је на једног калуђера Исаију и затражио од њега помоћ. Међутим, калуђер није придавао важност владаревим речима па га је владар ударио у ногу. Монах је пао, озбиљно се повредивши. У том обчасни господ Кипра, Мануел наиђе на пут и врати се у своје дворе. Није прошло много времена, господар Мануел Вутомитис, се разболи од парализе; лекари и лекови тога доба га нису могли излечити. У свом очају он се сетио монаха кога је ударио и помислио је – како га је Бог казнио због тога. Одмах је наредио да му доведу дотичног монаха, како би затражио опроштај. Када је м. Исаија чуо од војника захтев владара Мануела са радошћу је кренуо, јер је то била и Богородичина жеља, која му се нешто пре тога јавила у сну и затражила да пошто излечи владара Мануила, затражи помоћ, и умоле цара Алексија Комнина да им преда икону Богородице Киксе из Цариграда на Кипар, ради, уређења манастира на планини Кикос. (Кипар се тада налазио у оквиру Византијског царства). Након што је обласни владар Кипра, Мануил, обећао да ће му учинити било коју услугу – из осећања дужности и захвалности према монаху, кренуше обоје у Цариград, код цара Алексија Комнина, да умоле за икону. Када су м. Исаија и владар Кипра, Мануил изашли испред цара и сам цар Алексије се поводом те ствари нађе у недоумици. У том, му се разболе ћерка коју лекари никако нису могли излечити.Тада м. Исаија сотвори молитву те излечи цареву кћер, а цар Алексије му обећа даровати велико благо; међутим, Исаија тражаше икону Мајке Божије коју цар Алексије никако не хтеде дати, јер је сматраше за највеће благо у својој палати. Божији промисао устроји те се сам цар Алексије Комнин, разболи. Тада је открио да је била воља Божија и Пресвете Богородице да се икона пошаље на Кипар. После сагласности цара, два посетиоца се вратише на Кипар с надом да ће икона убрзо за њима стићи, са царском пратњом. Но, брзо се цар Алексије Комнин предомисли те позвавши иконописца, нареди му да изобрази сличну икону Богородице, намисливши је послати на Кипар, уместо оригиналне. Али му се у сну јави сама Пресвета Дјева и нареди му, рекавши Твоју икону, царе, задржи за себе, а моју пошаљи на Кипар. Тада цар Алексије схвати, да је било немогуће задржати икону у палати, оставивши копију код себе па нареди да оригинални образ са чашћу, бродом и уз много новаца пренесу на Кипар, поручивши да на планини Кико подигну манастир, посвећен Пресветој Богородици. Када је брод стигао на острво, икону је преузео м. Исаија са пратиоцем Вутомитисом; каже се како је икона пролазила кроз које место да би стигла до планине Кико, према кипарском предању, дрвеће се гранало, а птице цвркутом пратиле њен долазак. И тако је на отприлике 70 км од главног града Кипра, Никозије, западно од планинског венца Тродос, на планини Кико, на висини од 1250 метара, међу зеленим брезама – подигнут историјски и познати манастир на острву, под именом Богородица Кикска. Пуни назив манастира је Свети царски и ставропигијални манастир на Кику. Свети је, јер је света његова мисија, а царски јер је саграђен царским новцем (Алексија Комнина). На жалост не знамо из ког разлога је назван Кикос. Неки кажу да је због дрвета Кокос-Кокониес (сладун), које расте у околини манастира; где је касније извршена конверзија, тако да имамо Кокос – Кикос. Други кажу да је име добио по неком селу које се налазило на планини, и звало се Кикос. Неколико пута манастир је уништаван у пожарима и разарањима да би данас у њему био изграђен храм од камена, базиличног стила, тробродан са куполом, у целости живописан са дуборезним иконостасом велике вредности, док је под поплочан мермером. Чудесна икона је постављена на левој страни иконостаса, украшена позлаћеном плочом и покривена драгоценом тканином, да се не види лице Свете Дјеве (или зато што је тражио цар Алексије Комнин или да би надахњивала веће поштовање поклоника). Углавном, ко би се усудио да открије Богородичино лице, бивао би одмах кажњен. Око самог храма су изграђене келије са гостопримницама, које могу примити хиљаду посетилаца. У самом манастиру поред чудотворне иконе, постоје бројне свете утвари (иконе, Јеванђеља, крстови, сасуди и свете мошти светитеља) са великом манастирском библиотеком и вредним рукописима, кодексима и књигама, које се на посебан начин чувају. Југозападно од манастира, на највишем врху планине на удаљености 3 км од манастира, уздиже се познати Трон Богородице, тако је назван јер је раније постојао један дрвени трон, где су стављали икону Богородице у време суше. Тамо високо, хришћани су се са калуђерима молили у свакојаким неприликама. Данас се многи пењу на Трон Богородице и остављају један предмет (нпр. мараму) молећи од Богородице да им се испуне жеље). Нешто даље од трона се налази гроб вође нације, Макарија III, који Кипрани често посећују. Овај манастир бележи многа страдања за време турске окупације, када се игуман Јосиф са архијерејима добровољно предао на посечење, не би ли тако избегли већа страдања своје браће у побуни против Турака. Монашки летопис бележи многа чудеса која су настала од чудотворне иконе Богородице Кикске /Милостиве. Њена благодатна сила исцељује не само хришћане, већ и људе других вера – СвагдаДјева дарује помоћ свима онима који се у тузи и болестима обраћају Њој и Сину Њеном за помоћ. Углавном, чудотворна икона Богородице је надалеко позната, и због тога на десетине хиљада људи из свих крајева земље посвећује овај манастир, да затраже помоћ од Богородице а сам манстир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. У Москви се посебно поштује копија овог чудотворног образа Богородице Кикске/Милостиве, која се налази у Захатјевском манастиру. После револуције, приликом разарања манастира, овај чудотворни лик је спасен, да би 1935. г. однет у државну Третјаковску галерију. Неколико деценија икона је боравила у цркви Пророка Илије у Обиденској улици, да би новембра 1999. године свечано премештена у обновљени Захатјевски манастир. Икона се свечано прославља 25. новембра по новом, односно 12.новембра по старом календару. Чуда Пред овим светим образом молимо се за избављење од суше, за исцељење од крварења, неплодности и за дар рађања, за окрепљење у потребама и тугама, за помоћ у ношењу монашког крста, за исцељење од главобоље, исцељење узетих и у породичним тугама. Манастир је запалио 1365. године неки сељанин који је хтео да ватром растера пчеле изнад манастира. Пожар се брзо раширио, и многи пламенови су га окружили. У том тренутку, један болесник који је боравио у манастиру, у визији је угледао Богородицу која му се обратила, речима Пробуди се брзо и узми моју икону иди и спаси се. Заиста, болесник, видећи да је добро, зграби икону и оде трчећи кроз пламенове, не би ли икону ставио испод једне брезе, далеко од ватре. Тако су чудом Богородице, спасени и икона и болесник. Године 1718. једног октобра, бродић је путовао од луке у Ларнаки ка рту Апостола Андреје. У поноћ, велика риба сабљарка, ударила је о страну брода и пробушила га. Одмах је вода преплавила брод који је био у опасности да потоне. Људи завапише Пресветој Богородице Кикска, спаси нас, и заиста, Богородица је чула гласове и молбе очајника и спасила брод од сигурног потапања. Од тада, једна сабљарка виси на икони, заветована манастиру, како би подсећала на ово чудо. Једном се један црнац нашао у храму крај иконе Кикске и хтео је да буде безбожан над иконом – истог трена рука му се парализовала. Данас постоји једна метална рука која виси десно на икони, како би подсећала на ово чудо. Монах Јован, враћајући се из Свете Земље 1776. године, преноћио је у храму Богородице Кикске. У једном тренутку пао је у искушење да разоткрије икону – кад је одједном неки сјај изашао од иконе и покрио му лице. Изображење Икона је направљена од воска и мастике и једна је од 70- ак икона, коју је насликао Св. јеванђелист Лука. Благословила ју је сама Пресвета Дјева рекавши Нека моја благодат пређе на њу. Икографски, припада типу Богородице Елеусе (Умиљење) где имамо карактеристично одношење, сједињеност ликова Богомладенца и СвагдаДјеве; у питању није искључиво миловање Матере и Детета већ прожимање Творца и Његове творевине, изражено у бескрајној љубави Саздатеља к Својим људима. У овом положају видимо сједињење небеског и земаљског, што симболизује Христа и Његову Цркву, у којој је Богородица најсавршенији изданак рода људског. Пресвета Дјева је приказана допојасно како у десној руци придржава Младенца док у левој руци – држи Његову руку. Одевена је у доњу хаљину тамне боје и црвени мафорион, боју мученичког страдања и више никаквог другог украшења не видимо на Њој; Младенац је одевен у стихар, ризу спасења и одећу весеља у црвеној боји, која је симбол мучеништва; на Њему је приметан таман појас, који симболизује силу којом се опасују телесна задовољства, као и убрус којим је Господ опрао ноге својим ученицима. Поглед СвагдаДјеве је нешто строжији, уперен директно на посматрача. Исти такав поглед видимо и код Младенца. Необично је да је коса Богомладенца нешто дужа, пуштена низ леђа, увијена у широку плетеницу. Молитва О Пресвета и Преблагословена Богородице Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Премилостива Богородице и Пресвета Богородице! Падајући к светој и чудотворној икони Твојој, смирено Ти се молимо, Заступнице наша добра и милостива: услиши глас наших грешних молитава, не презри уздахе из душе, види туге и несреће које нас окружују, и као истински љубвеобилна Мајко, пожури да нам помогнеш немоћнима, малодушнима, у многим и тешким греховима у које смо пали и заувек разгневили Господа и Творца нашег, моли се Њему, Заступнице нашег, да нас не погуби због безакоња наших, него да нам покаже Своје човекољубље. Милосрдна. Испроси нам, Господарице, од Његове доброте, телесно здравље и духовно спасење, побожан и миран живот, плодност земље, чист ваздух, добре кише и благослов с више на сва наша добра дела и подухвате, и као некада, Ти милостиво гледаш на смиренословље искушеника Атонског, који Ти певаше песму хвале пред пречистом иконом Твојом, и посла к њему Архангела Гаврила да га научи да пева песму небеску, којом Те анђели славе. Прими Благодатна и наше молитве сада усрдно Теби принесене, и принеси Сину Твоме и Богу, нека буде милостив према нама грешнима, и да подари милост Своју свима који Те поштују и са вером се клањају светом лику Твоме. О Свемилостива Царице, Богородице, Свеблага, испружи своје богоносне руке к Њему, к лику Његовом, кога Си као бебу носила, и моли Га да нас све спасе и избави од вечне погибије. Откриј нам, Госпођо, благодат Своју: исцели болесне, утеши ожалошћене, помози убогима, олакшај свима нама да у стрпљењу и смирењу носимо Христов јарам, учини да побожно окончамо овоземаљски живот, да примимо хришћанску беспостидну смрт, да наследимо Царство небеско, Твојим материнским заступништвом, Христу Богу нашем, који се од Тебе родио, са Безпочетним Својим Оцем и Пресветим Духом, свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 1 Приђите, људи, са смелошћу к милостивој Царици Богородици, нежно зовући је: низпошљи, Владичице, богату милост Своју, чувајући твоје грешне слуге у здрављу и благостању. Исцељуј болесне, утеши ожалошћене и помози ојађеним. И удостој нас, ПреМилостива, да побожно окончамо овоземаљски живот, и примимо хришћанску непостидну смрт и наследимо Царство Небеско. Избави град наш од сваке зле околности, чувајући га својим милостивим заступништвом, дарујући мир и спасење душама нашим испроси. Величање Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо свети образ Твој, који болести наше лечи и уздиже душе к Богу. https://mitropolija.com/2023/11/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kikska-milostiva/
  9. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ову икону је 1981. г. насликао грчки монах Хризостом, по узору на оригиналну Ивиронску икону (Вратарицу), која се налази у истоименом манастиру, на Светој Гори Атонској. Икону је на благослов из скита Свете Ане, као што ћемо касније видети, сасвим изненадно и неочекивано добио брат Јосиф Муњоз Кортес, током обиласка Свете Горе, и пренео је у Монтреал (Канада), где је живео; отуда произилази њен назив Иверско-Монтреалска. Овде ћемо изнети део интервјуа који је брат Јосиф Муњоз дао пре нешто више од 25 година редактору Православне Русије. – Можете ли да читаоцима наших новина испричате историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице? Наравно. Скоро годину дана раније, нас троје – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам много желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила. Допловили смо до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати а келију никако да нађемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да више нисам могао даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили смо да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио са чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио сам да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми нису монаси учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде то је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се преводећи уморио тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер монаси су чврсто решили да је задрже. Док смо били на поноћној Литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају – ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије доручковали смо и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налази на узвишењу ми смо се спремали да сићемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо примеили игумана који је носио икону замотану у хартију, – који је једноставно рекао да Пресвета жели да са нама пође за Америку. Наравно, био сам много узбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренуцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да када сам напуштао скит да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази. Не могу да објасним, али ја никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога ја сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит (који је много сиромашан) али игуман није хтео ни да чује, да било шта узме. – Ко је игуман скита? Отац Климент. А ко је написао ову икону? Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући иконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир. – Колико се сада тамо налази монаха? Прошле године када сам посетио скит било их је четрнаест. – Вратимо се историји иконе. Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске, која се тамо налази“. Нисам могао да одолим и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ (лик) био је изненађен и упитао је, – зашто ми то желимо да урадимо? Објаснио сам му, да на тај начин желимо да је осветимо због тога шо је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили (прислонили) на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била савршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било. – Ви сте из Шпаније? Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су Шпанци а ја сам рођен у Чилеу. – Али сада ви живите у Канади? Да. Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ чилешки док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући. – Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело? Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом, па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од св. моштију које су се налазиле на столу. Када сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве цуре некакви млазеви који се својим путањама сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговорио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све тако било необично да сам посматрао, разгледао, гледао, и нисам могао да разумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесемо у цркву. То смо и урадили. Доневши икону у храм о. Иринеј је положио на св. Престо и осветио је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је још две недеље а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, који ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек не разумем шта се то устври дешава са иконом. Био сам запрепашћен а у исто време и задивљен тим дивним јављањем, да сам једва долазио к себи. А она је и даље продужавала да мироточи. Ипак на крају смо морали да све испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо са иконом пошли. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону– онда би требао сам без икаквог позива да доће (Владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопште није дошао. Предложио сам о. Иринеју да сачекамо још једну недељу па ћемо да га о свему известимо.Убрзо после тога Владика је сазнао за ово чудо и поручио нам – да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена у парче платна које је потпуно било натопљено миром, и Владика прво шта је урадио – узео је парче вате и сву икону обрисао, и тако је покупио сво миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога, пошли смо са иконом у Саборну цркву. Од тада она никада није престајала да мироточи, осим неколико дана у току Срастне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато што је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изјутра икона апсолутно није мироточила, ма ни капи мира. Али на Велику суботу после послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје, које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува. – Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично? Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још један пут када сам био у С-Петебургу, на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала. – Из којих места на икони највише истаче свето миро? Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на Њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Оно се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истаче само са површине где су изображени Богомајка и Богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње. – Да ли сте имали прилику да се сретнете са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења? Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“ Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да се ње дотиче, јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му је удобно, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је сасвим била сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе као ни са дрвета на којем је написана, рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу, и показало се да је она нпаисана на обичном јеловом дрвету. – Какве су њене размере? Не знам тачну размеру али мислим да је приближно 45 са 25 сантиметара.– И ви сте иконописац? Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам кфалификацију из уметности и тај предмет сам осам година предавао, у Чилеу. – Колико вам је година? Имам тридесетчетири. – Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите за овакво питање али чуо сам да је било и раније постављено. Узнемирен сам због тога, што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери. – Прекидам вас. Да ли сте од детињства православни? Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици. Колико сте имали година када сте примили Православље? Имао сам четрнааест када сам се упознао са епископом Леонтијем (чилешким). – И он је вас крстио? Да. – Молим вас продужите тамо где сам вас прекинуо. Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искористити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла -обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништа. Из дана у дан ја осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Песветој Богородици, али да никада нисам тражио Њено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања али ипак, Пресвета Дјева када зажели иде кода хоће. – Где сте до сада све били са иконом? Моје прво путовање је било у престоницу САД, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега на шта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама, јесте да Пресвета залази у крајње дубине човека – у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали. Написао ми једно писмо и Александар Сложењицин. – Поводом ове иконе? Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Сложењицин ми је писао да ова икона Пресвете Богородице није само целебна од физичких болести, јер овде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже, до она исцељује душу човекову, и заиста било је много таквих исцељења. – Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у нашем манастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присутству. Све време све њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећен зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона. Мислим да нам преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таквом стању, не само ја него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио сам да много плачу. И на питање зашто плачу одговарали су,– Видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост.– На пример, недавно, када сам боравио у ЛосАнђелесу, упознао сам једну жену чији је син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преписао са намером да их све одједном узме и тако се отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потрешена да је без оклевања пошла да исповеди свој страшни грех који је намеравала да изврши. Каже: „Хтела сам да се убијем само зато што сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородицу да и она више није са нама. Ево гледам да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“. – Већ су била исцелења од иконе? Да. – Можете ли нам испричати барем нека од њих? Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са Господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо отслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона много духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он је изашао из болнице. Ево још једног случаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће, зато зато што се болест може погоршати и тако умрети. Али била је упорна да пође због молебана Пресветој Богородици, – што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што мене задивљује јесте то, што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам у једној парохији био са иконом још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо ми дошли тада су сви заборавили своја различита мишљења и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу, још увек траје. – Где се икона налази када она не путује? Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недељне, и увек када владика служи, она се налази у Саборној цркви. – Да ли мислите да се замонашите? Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду али на жалост тада ми то није пожло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси. Да ли атонски монаси знају да икона мироточи? Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана – због чега ми је икону поклонио. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам. – Знате ли када је икона написана? Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају. Никада нисам тврдио да је ова икона само моја, она припада свој Православној Цркви, а ја је само чувам. Не припада само једном епископу него целој Цркви, и у некаквом смислу, сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку. Била је у ЛосАнђелесу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима. – Да ли су америчке или канадске новине писале нешто о њој? Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Санкт-Петербуршким новинама написао један мали чланак. Мајамска телевизија је желела да направи репортажу о њој али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице, а не за новац. Ја не могу да ту икону упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Господ, дам одговор. Нисам светац, али имам такву одговорност – баш као да сам такав. – Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти….? Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присуствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајане имао је катаракту и дошао је код мене кући да му помажем очи. Писао ми је да после тог помазања, много боље види. – А протестанти? Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из С-Петебурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили, па чак ни тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење – то их је тако задивило, да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер је његов отац био врло болестан. После молебана питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богороодиа помоћи“? Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне, сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је Отац Тома писао да се од тога дана његов отац поправља и да много поштује ову икону. – Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак Боогородчин лик, разликује се од оргинала. По опису једног поклоника код атонске – очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу. Да, такође сам и ја приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да од тренутка кад је почело мироточење – да се и њен лик изменио. – Заиста? Да. – Мислите ли да су се и боје на икони промениле? Боје се нису промениле али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је са мном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада Њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога што у почетку, икона није имала свој кивот. Људи када су долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено једна благочестива дама је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам, али нећу да дирам ту светињу. Мода ће сама Богородица да обнови своји икону… Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и порицали. Али се истина Божија пренела… Сада је сви признају, и то не само Руси него и многе друге наионалности… – Говорите ли руски? Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што ја добро знам све службе. И ако понекад неке речи не разумем ја осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику – Био сам мало разочаран, – Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам, кад се служи на црквенословенском језику…? – Данас, овде у нашем манастиру када сам после полуноћнице хтео да узмем парче вате приметио сам да је истицало много мира из иконе. И нерачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торонту, у Канади. Тамо је дошло негде око 850 Грка да их помажу овим миром. И због тога све скупљено миро било је искориштено. После тога мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазивање нема и да икона понекад не мироточи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по поду лило, и тамо су сви били миропомазани. Један влдаика ми је говорио да ово што икона неравномерно миротичи (некада више а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ово чудесно јављање; јер све што се дешава, дешава се по Вољи Божијој, и Богородичиној жељи, колико ће да мироточи. – Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо? Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија онда нас Богомајка благосиља изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели. – Ово се чудо не састоји само у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса. Ово миро је слично уљу, али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши овај миомирис и даље остаје. У почетку један је свештеник предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите верујте а ако не – не морате. Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење? – Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем то је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешним. Хвала вам, јер такоће и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује. – Хвала вама сто сте нам донели овакву неизрециву радост. „Православная Русь“, Jordanville, NYса руског: протојереј Љубо Милошевић Чуда Описана су многобројна чуда која су се десила дејством ове иконе. Међу осталим, навешћемо још нека: четрнаестогодишња девојчица боловала је од тешког облика леукемије. Имајући велике наде у помоћ од чудотворне иконе Мајке Божије, тражила је да јој је донесу. После молитве и помазања, дететово здравље је почело нагло да се поправља, а на изненађење њених лекара, после неког времена тумори су нестали. Чудесна икона ношена је верујућем народу у Америку, Аустралију, Нови Зеланд и западну Европу и свуда је ова икона Богородице зрачила миром и љубављу.Пре свега, вернике задивљује јак мирис мира које тече из руку Богородице и Христа, а понекад и из звезде приказане на десном рамену Пречисте. То је разликује од других чудотворних икона, где сузе теку из очију, као да Богородица плаче, а овде као да благосиља. Миро се обично јавља током молитве или убрзо након ње, у количини која зависи од догађаја или молитвене ревности присутних. Понекад је толико обилна да се појави кроз заштитно стакло и преплави ослонац иконе, зид, сто. То се дешава у дане великих празника, посебно на Богородичино Успење. Било је и случајева да се по престанку течења оно на неочекиван начин настави. Приликом посете Бостонском манастиру, миро је текло у потоцима, али је потом потпуно пресушило када је икона пренета у оближњу парохију. По повратку у манастир, ток се обновио толико снажно, да се излио. Само једном је миро нестало и није истекло релативно дуго: на Страсну недељу 1983. године, од Великог уторка до Велике суботе.Миро се слива низ икону, где се стављају комади вате. Натопљене се деле ходочасницима. Примећено је да, иако се миро прилично брзо суши, мирис траје дуго, понекад месецима, и појачава се током посебно усрдних молитви. Често испуњава место где је била икона (соба, ауто). Свуда, где год је стигла ова икона Богородице Иверско-Монтреалске, ширила је љубав и слогу. Њено присуство умножава молитвени жар до те мере да се литургије које се служе у њеном присуству могу упоредити са пасхалним, које су тако ватрене у Православној Цркви. Много је познатих случајева враћања људи у цркву, на исповест и причешће. Једна сиромашна жена, сазнавши за смрт свог сина, спремала се да одузме себи живот, али, дирнута до дубине душе угледајући чудотворну икону Мајке Божије, покајала се за своје страшну намеру и одмах се исповедила; видимо како блажени утицај Пречисте буди и преображава верне. Слава иконе Богородице проширила се надалеко ван граница Православне Цркве: многи католици и протестанти долазили су да јој одају почаст… Поводом двадесетогодишњице јављања мироточиве иконе Иверско-Монтреалске, Синод РЗПЦ увео је 24. новембар у свој литургиjски календар, да се молитвено прославља ово јављање Пресвете Дјеве Марије. Молитва О Преславна Владичице, Царице неба и земље, Богородице Дјево! Пред чесном иконом твојом сада се клањам, дирнутим срцем вапијући теби, приносимо Ти ову нашу малу молитву, као недостојне слуге који свемогућим заступништвом Твојим, очекујемо од Судија умирење душа наших. Верујемо и надамо се, Владичице, да Син Твој не жели смрти грешника, већ ће услишити заступништво Твоје, и тада ћемо бити просветљени овим чудесним знаком са мироточиве иконе Твоје које изливаш, од незнања, исцеливши нас, све који се са вером и љубављу приклањају Теби. Ради тога, са сузама Ти вапијемо: поштеди злобу нашу, опрости нам неверу нашу, сатри гордост нашу, одагнај безосећајност из окорелог срца, погледај уздахе оних који се боре са малодушношћу, умудри нас за будућа времена, која са надом очекујемо. И дај, Госпођо, Цркви нашој непоколебљивост у истини и добро је сачувај у љубави, од свих лукавстава демонских и јеретичких сујеверја, покриј нас и сабери верне, да све на земљи прославља Тебе, певајући чесно име Свете Тројице и Твоје милостиво заступништво за нас у векове векова.Амин. Тропар, глас 7 Од свете иконе Твоје, о Госпођо Богородице, миро благодатно источила јеси, верне Твоје по изгнању утешила јеси и неверне просветила јеси Сином Твојим, Тако и ми, припадамо Теби, Госпођо, са сузама: буди нам милостива у Судњи час, да осетимо милости Твоје, јер нећемо презрети казну, но подај нам Твојим молитвама духовни плод који ћемо принети и спасти душе наше. https://mitropolija.com/2023/11/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-iversko-montrealska/
  10. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ова икона о којој ће бити речи сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља. Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године. Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста. С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27. септембра по новом, односно 14. септембра по старом календару. Чуда Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне. Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце. Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити. По Светим оцима, да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења. Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге. (Лк. 17,10). Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, као и беспоговорна послушност. Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него –Смирих се, и спасе ме Господ. Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам. Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују. Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник – са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља пут ка савршенству. Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо. Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче. Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге. Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења. Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам Сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере. Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје. Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем. Изображење Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, Који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину. Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Одевени су у беле одежде које симболизују победу живота над смрћу, пораз смрти – Страдањем и Васкрсењем; једино су на раменима и Часној глави, Свете Пречисте златом извезене звездице, као симболи Њене девствености. Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило. Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити. Иако одрастао, Он показује да Му Је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага и пре свега Мајчинска љубав, коју Он, одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, Он сам се смирава пред својим створењем и иште од њега, оно што је једино на потребу. А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и Мајка и Слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој, мач пробо душу. На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири. Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем. https://mitropolija.com/2023/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja-2/
  11. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У граничном округу Драме, у грчком делу Македоније, близу планине Паније, налази се женски манастир Богородице Икосифинисе или Двадесет палми. Стара предања помињу да је Епископ Филипа, Созон, који је учествовао на IV Васељенском сабору (451.г), саградио један мали храм на месту Вигла, неколико километара источно од Икосифинисе, где заиста све до данас постоје рушевине старог зида-куле. Много година касније се на овим местима подвизавао нови ктитор, Свети Герман (из манастира Часног Претече, близу реке Јордан). Када је старац напунио 30 година, пред њим се појавио анђео Господњи и пренео му наређење Приснодјеве Марије, да пође у Македонију и тамо сагради храм. На почетку се Свети Герман двоумио да ли да оде, тако да му је анђео по други пут казао да је то жеља Богородице. Најзад је старац кренуо и после дугог путовања дошао у Хрисуполи (данашњу Кавалу), где му се опет јавио анђео и показао му планину Панију у зеленилу, близу рушевина Вигле. Тада је ископао темеље новог храма и нашао два крста (који су се можда тамо налазили још од старог храма, Епископа Созона). Ови крстови су чинили многа чуда, а становници из околине су из дивљења давали новац, за ово блиставо дело. Затим је Свети Герман позвао грађевинаре ради изградње храма. Трошкови су, међутим, били већи од оних које је прикупио, тако да будући светитељ није имао новца да плати раднике. Тада су градитељи зграбили светитеља и вукући га, довели у Драму, да би му се судило. Сходно предању, знакови крви од тог мученичког пута, виде се на великом камењу чак и данас. Случајно су тим крајевима пролазила два кнеза из Цариграда, Николај и Неофит, који су се враћали из Србије, где су били послани као изасланици цара Василија I Македонског. На месту Портес видели су да муче једног старца и пошто су се обавестили о узроцима мучења, дали су новац и тако је свети старац ослобођен. Дотични великодостојници, дошавши у Цариград, продали су шта су имали и вратили се у Икосифинису, да би тамо живели као монаси. После смрти Светог Германа, један од њих, Неофит постао је игуман овог светог места. Други ктитор овог манастира био је Свети Дионисије, Патријарх цариградски, пореклом са Пелопонеза. Два пута је долазио у овај манастир, први пут 1437, а други пут 1491. године. Овај други ктитор, упркос тешким околностима, напорно је радио на манастиру Икосифинисе, бринући се и о манастиру и о хришћанима. Каже се да је у његове дане хришћанка, султанија Мара, маћеха Мехмеда II Освајача, даровала новац овом манастиру и на крају умрла и сахрањена по својој жељи у Икосифиниси 1478. г. Међу овим, остао је податак да је од руку исмаилћана, у дане Светог Дионисија, посечено 172 монаха из овог светог манастира. Од 1917. до 1943. године, манастир Богородице Двадесет палми, доживео је многобројне катастрофе и недаће. Бугарски комити су посекли монахе и опљачкали манастир узевши са собом многе светиње, рукописе и злато са иконе. Наравно, хтели су да узму и икону Богородице, али је икона изненада толико отежала, да нису могли да је подигну. Тако су је оставили на земљи и отишли уплашени. Касније су жене из околине нашле икону и ставиле је на своје пређашње место. После рата, игуман Григорије (Кацивакис) је почео да се брине и ревносно одржава манастир. Око назива манастира постоје многе претпоставке. Према првој – када је Свети Герман (први ктитор) добио заповест Богородице преко анђела Господњег, налазио се у једној малој оази са око 20 палми, у манастиру Светог Јована Претече, близу пустиње на реци Јордану. У сећање на овај манастир назвао га је – Двадесет палми; према другој претпоставци, када је Свети Герман дошао у ово место да би изградио нови манастир, забринуо се, пошто није било воде, и много се жалио Богородици. Тада се појавио један црни кос који је у близини свио гнездо. Пратећи коса свети старац је нашао воду, која је сада испод капеле Свете Варваре. Тако је од коса добио назив Косифиница. Према трећој претпоставци, после изградње манастира Свети Герман тражио је дрво за икону Богородице. На месту Стасиди Богородице (црквена клупа Богородице) нашао је дрво са дебелим стаблом од којег је, пошто га је исекао, направио даску за икону. Током радова даска је пукла по средини. Светитељу је било јако жао због овог догађаја и почео је да се моли. Када се вратио на место где се налазила даска, видео је насликану икону Богородице, која је, изливала лепу светлост руменкасту, односно црвенкасту. Зато је нерукотворена икона названа Икосифиниса, односно Икона која црвени. Допринос манастира очувању православља и јелинизма у свим овим временима, био је непроцењив. Манастир је током своје историје како видимо у више наврата рушен од отоманских и бугарских освајача. Временом је постао духовни и културни центар источне Македоније и Тракије током рата за независност 1821. године. До 1843. године у манастиру је постојала школа, позната под називом Заједничка писма или грчка школа, чија је сврха била подизање образовног нивоа у региону. Неколико деценија почетком 20. века постојала је и пољопривредна школа, са три агронома. Манастирска библиотека је такође била изузетна. Пре него што су га Бугари опљачкали (1917) у њему је било 1300 томова, од којих је 430 рукописа имало велику вредност. Сам манастирски храм је грађевина из 11. века. Године 1829. уништен је у земљотресу, али је поново обновљен 1842. године; четвртастог је облика, 20 пута 20 м, са две велике и две мале куполе. Кров је од камених плоча, између којих се налазе два мала чемпреса, што је чудо саме Пресвете Дјеве Марије. Храм је са унутрашње и спољашње стране украшен фрескама, док су позлаћени дуборезни иконостас, од велике вредности, (јединствен у Европи), направиле занатлије са Хиоса од 1781. до 1802. године (тако да им је за тај подухват било потребно око 20 година). У југоисточном углу храма стоји величанствени звоник. На мермерном поду постоји отисак чизме и пиштоља једног бугарског официра. Око самог храма изграђене су келије за посетиоце. На улазу у манастир налази се мозаик Богородице, која се моли. У унутрашњој порти налази се још један мозаик двојице ктитора манастира, Светог Германа и Дионисија.Манастир Панагија Икосифиниса поново је почео са радом 1965. године, овога пута као женски манастир. Данас у њему живи 25 монахиња са монахињом Алексијом као игуманијом. Манастир припада Цариградској патријаршији (административно) и Митрополији Драме (црквено). Неколико пута у току године манастир прославља у част иконе Богородице Двадесет палми – 28. августа. на дан Успења Пресвете Богородице, 21.септембра у спомен на Рођење Пресвете Богородице, 27. септембра у спомен на Воздвиждење Часног крста Господњег, 4. децембра у спомен на Ваведење Пресвете Богородице. Чуда Бројна чуда описана су у књижици коју је издао манастир Двадесет палми / Икосифинисе. Овде наводимо неколико њих: Године 1917. (за време бугарске окупације) један бугарски официр са неколико војника је ушао у Цркву да је опљачка и узме икону Пресвете Богородице. Међутим, чим је официр покушао да узме икону са иконостаса, одједном се нашао на поду Цркве и на мермерном поду чудом је остао отисак његове чизме, пиштоља и крви. Официр је убрзо умро у цркви, док су се његови другови разбежали по оклолним планинама. Други пут су Бугари успели да изваде икону из иконостаса, али чим су дошли до врата, икона им је испала из руку на земљу и нису могли да је подигну. Истовремено од иконе се чуо плач и уздисање, док се од њених суза није направила мала речица. Видећи ово Бугари су се престравили и оставили икону, побегавши празних руку. Мало касније три жене из тог краја (Магдалина, Евангелија и Елена) су нашле икону како плута по води и поставили је на њено пређашње место. Кров манастира је изграђен од камених плоча. Међутим на њему су засађена два мала чемпреса који изазивају дивљење, као трајно чудо Богородице. Жена турског паше Агиабега, из Каламоне код Драме, имала је тежак порођај. Пошто је Богородици даровала златнике, одмах се породила. На крају, није мало случајева да су мајке нероткиње добијале децу, парализовани се лечили, неми проговарали а глуви, чули. Оно што задивљује јесте чињеница да је манастир Икосифиниса постао скоро као Тинос, Северне Грчке, пошто нерукотворена икона Богородице, отисак чизме бугарског официра и многа чуда приморавају сваког посетиоца да се поново врати у овај манастир. Изображење Предање каже да је то једна од икона апостола Луке, иако је лик, отисак на дрвету, на чудесан начин дала сама Богородица, те је иконе нерукотворена. Предање каже док је један од ктитора манастира, Герман решио да по изградњи манастира ослика икону Пресвете Дјеве, те је изабрао одговарајуће дрво и направио подлогу; међутим, током рада на икони Богородице, дошло је до пуцања и икона се преломила на два дела. Фрустрирани монах се повукао на молитву када се изненада пред њим у јарком светлу појавила сама Пресвета Дјева, рекавши да ће му за веру и марљивост подарити чудесно лице. У исто време радник, који се налазио у близини изломљене иконе, угледао је испред себе непознату лепу жену са бебом. Она је погледала дрвени оквир и рекла да та табла одговара икони, и да они непотребно траже другу таблу за икону. Свети Герман и радници су пожурили у радионицу, где су на апсолутно читавом дрвеном платну нашли чудотворну икону Богородице обасјану зрацима „боје Феничана“ која је црвена као феничански порфир. Тако је икона названа Света црвена, што на грчком звучи као Икосифинисса (Εικων Φοινισσα – Εικοσιφινισσα). Богородица је типа Одигитрије, која приказује допојасно Свету Дјеву са Божанственим Младенцем у наручју; По сред лица је прорез који је и дан данс видљив на икони. Окована је позлатом и богато украшена прилогом верника. Само су лица Прсвете Дјеве и Младенца откривена, док су ликови у потпуности затамњени. https://mitropolija.com/2023/09/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-dvadeset-palmi-sveta-crvena-ikosifinisa/
  12. Икона описује догађај из Светог Јеванђеља који је забележио Св. Апостол Лука: А Марија уставши оних дана отиде хитно у горски крај, у град Јудин. И уђе у дом Захаријин, и поздрави Јелисавету. А када Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дијете у утроби њезиној, и Јелисавета се испуни Духа Светога. И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени? Јер гле, када глас поздрава твојега дође у уши моје, заигра дијете од радости у утроби мојој. И благо оној која вјерова, да ће се извршити што јој је казао Господ. И рече Марија: Велича душа моја Гопода; И обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему, Што погледа на смјерност слушкиње своје; јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји. Што ми учини величину Силни, и свето име његово. И милост је његова од кољена до кољена онима који га се боје. Показа силу мишицом својом разасу горде у мислима срца њихова. Збаци силне са пријестола, и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне. Прихвати Израиља слугу својега да се опомене милости; Као што говори оцима нашим, Аврааму и сјемену његову до вијека. И остаде Марија са њом око три мјесеца, и врати се дому своме. (Лк. 1, 39-56) За датум прослављења иконе одређен је 18. 9. по новом календару – на дан када се прослављају Св. Пророк Захарија и Праведна Јелисавета; по старом календару тај празник пада, 5. септембра. У Јерусалиму, дан кад су се сусреле Пречиста Дјева Марија и Праведна Јелисавета, назива се празником Целивања, а прославља се 19. априла, који зову и другим Благовестима. Тада се веома поштована икона Пресвете Богородице преноси из Тројицког саборног храма Руске духовне мисије у Горњенску обитељ, (подигнуту на месту сусрета две Мајке) где ће се налазити три месеца, до празника Рођења пророка Јована Претече. Тога дана, у храму икону стављају на игуманско место а поред ње стављају игуманску палицу. Све док је икона ту, – сама Пречиста Дјева је игуманија. Икона се три месеца налази у Горњенској обитељи, до празника Рођења Светог Јована Претече, управо онолико колико је Пречиста Дјева боравила код своје рођаке Јелисавете (тетке), а онда се враћа у Тројицки саборни храм. Горњаја је село на падини, где се налазио дом праведних свештеника Захарија и Јелисавете – родитеља Претече Господњег, Јована. Ту су се срели Пречиста Дјева и Праведна Јелисавета и само се овде празнује празник Цјеливања који је установио 1883. године Свети синод на молбу арх. Антонина (Капустина), шефа Руске духовне мисије у Јерусалиму (1865-1894). На том месту се данас уздиже женски Горњенски манастир. Служба празника Цјеливања, коју је саставио архимандрит Антонин, преплиће се по значењу са службом оданија Благовести. Овај празник се обично слави пети дан после Благовести. Уколико тај дан пада на Страсну седмицу, онда се празник преноси у петак Светле седмице. Чуда Молитва пред иконом сусрета Марије, Мајке Господње и Праведне Јелисавете, мајке Пророка Јована, Претече и Крститеља, помаже у лечењу од неплодности, код зачећа, у трудноћи и током порођаја. Изображење На икони је приказан сусрет и целивање, две будуће мајке и две рођаке – Мајке Господа Исуса Христа и Мајке Јована Претече Господњега, Праведне Јелисавете. Осим, што су повезане Вољом Божијом у домостроју људског спасења, ове две мајке су и телесно повезане. Праведна Јелисавета је рођена сестра Праведне Ане, мајке Пресвете Богородице – што значи да је рођена тетка Пресветој Дјеви Марији. Њиховим сусретом, када глас поздрава Маријиног долази у уши Јелисаветине, те заигра дете од радости у утроби њезиној – дошло је по први пут у историји, до сусрета Господа Исуса Христа и Његовог Крститеља; Две мајке се сусрећу у кући у којој су живели Пророк Захарија и Праведна Јелисавета. Обе су одевене прилично једноставно, без икаквих украшавања. Праведна Јелисавета, иако у поодмаклим 60-им годинама, зачела је Промислом Божијим, како би донела на свет Претечу Господњега. На њој је горња одежда у зеленој боји, мало већих димензија, која прекрива трудноћу. Рукама грли Пресвету Дјеву Марију и изовара пророче речи: ”Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуда мени ово да дође мати Господа мојега мени?” Пресвета Дјева Марија, је одевена у карактеристичну одежду у којој се приказује, без икаквог украшавања, грли Праведну Јелисавету, и одговара на њен поздрав, изговарајући чувену химну: ”Велича душа моја Господа”, која је забележена у Новом Завету, од стране Апостола Луке. Поред њих, нем по допуштењу Божијем, јер није поверовао речима Гавриловим, стоји Првосвештеник Захарија, одевен у карактеристичну одежду коју су носили припадници тог сталежа у јеврејском роду. https://mitropolija.com/2023/09/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-marija-i-jelisaveta/
  13. Кијево–печерска икона Успенија Пресвете Дјеве Марије је једна од древних икона, поштованих у православној Русији. Пренесена је 1075. из Константинопоља као залог благодатног и свагдашњег посредништва Богородице за православну Руску Цркву. Подарила ју је сама Богородица 1073. четворици византијских архитеката које је она одабрала, за осниваче Кијево-печерска, а саму изградњу храма пратила су многа чуда. Године 1075, дођоше из Грчке Преподобном Антонију и Теодосију, четири Грка и дароваше им икону Богородице уз молбу, да на том месту подигну цркву. Преподобни оци су били у недоумици, те их питаше – из ког разлога желе да ту подигну цркву, и како су уопште доспели у Кијев. Грци се зачудише да преподобни ништа не знају о томе, те им рекоше: ”Ми смо још били у Цариграду кад су нам једанпут рано ујутру, при изласку сунца, пришли предивни младићи, пробудивши нас, казујући: ”Идите ускоро у Влахерну, тамо вас Царица чека Ми смо дошли и видели у цркви дивну Царицу, окружену мноштвом војника. Царица нам рече: ,,Хоћу да подигнем себи цркву у Кијеву“, и нама се обрати: ,,Ево вам злато и мошти, ево вам и икона да тамо постављена буде“. Богомајка је тражила да свете мошти буду постављене у темељ храма и показала им како би сам храм требао да изгледа. Тако је сама Царица Небеска даровала Русији своју чудотворну икону Успенија свога. Мајстори су заблагодарили Царици Небеској, али су се двоумили где да подигну храм. Када су је питали коме да се обрате у тако далекој и туђој земљи, Царица Небеска им показа монаха Антонија (1073; мај 3/16) и монаха Теодосија (1074; мај 3/16) објаснивши им да ће она сама наградити архитекте, као нико други. Тако су мајстори нашли монахе Антонија и Теодосија – на које им је указала Царица Небеска још из далеког Константинопоља, – али ови Свети монаси рекоше, да они нису напуштали манастир веома дуго времена и сами су били у недоумици где да саграде храм; међутим, сам Господ им је чудесно указао на место изградње. Једне ноћи Кијевљани који су живели близу Печерског манастира чули су у саму поноћ, пој безбројног мноштва певача. Сви су тог часа изашли из својих кућа и са дивљењем видели над старим печерским манастиром велику светлост и у тој светлости мноштво монаха који су излазили из старе цркве, ка месту где сада стоји храм. Једни су носили икону Богородице, други су ишли иза иконе са свећама и свештеним пјенијем, а испред свих њих је ишао преподобни Теодосије. Дошавши до изабраног места, монаси су совршили пјеније и молитву, вративши се у стару цркву. Тим дивним виђењем, јасно се открило благовољење Богородице према указаном месту. Тако је подигнута Црква посвећена Успенију у Печерском манастиру, за коју народ немаше више средстава да је достојно украси. Међутим, сама Богородица се побринула око њеног украшавања, као и око иконостаса. Опет су у Цариграду имали виђење неки благочестиви иконописци; које су подстакли Преподобни Антоније и Теодосије да насликају иконостас у Кијеву. Међутим, иконописци који су допловили у Кијев, уплашили су се величине Кијево-печерске цркве и хтедоше се вратити у Цариград. Али те ноћи лађа их однесе у супротном смеру. Следеће ноћи видели су у сну чудотворну Кијево-печерску икону, која им се обрати речима: ,,Што се двоумите и не покорите вољи Сина Мога и мојој вољи. Зато што ме не послушасте већ намеравате да бежите, узећу вас с лађе и поставити у мојој Цркви; због тога ви не напуштајте место већ примите постриг и окончајте свој живот у манастиру, а ја ћу посредовати да стекнете милост у будућем веку“. Иконописци су и после тог дивног виђења хтели побећи низ Дњепар и колико год су покушавали нису могли да исплове, лађа им увек пристајаше уз манастир. На крају су се покорили вољи Пресвете Богородице и дошли да украсе иконостас. Празновање иконе се врши још од 1075. када је била пренесена од грчких мајстора/архитеката у Кијев. Успомена на јављање ове чудотворне иконе празнује се 28. 8. у спомен на Успеније Пресвете Богородице као и 16. маја. Године 1941. после немачког разарања Успењског Сабора Кијево-печерске Лавре, чудотворна икона Мајке Божије је нестала. Тренутно, копија древне иконе се налази у Цркви Часног Крста, у Лаври. Свети образ је постављен изнад Царских двери, и има истоветне димензије као оригинална икона. Након сваке Литургије, света икона се спушта на целивање, према древном обичају. Чуда Пред овом древном светињом молио се Петар Велики спремајући се на Полтаву и на повратку из боја принео је пред њом благодарење, што је извојевао победу. Чувши о пожару који је опустошио Кијево-печерску лавру, 1718, питао је тада: ,,Да ли је цела икона Богородице?” И када је чуо да је икона спашена, рекао је: ,,И тако је све сачувано.“ У тешким и опасним годинама кроз историју града Кијева, икона је свечаним литијама ношена око Печерског манастира. Изображење Икона је утврђена свиленим везама над царским дверима и спушта се у одређено време ради целивања. Пред њом дан и ноћ гори неугасиво кандило. Икона изображава Богородицу, која почива на одру; а пред самим одром стоји Јеванђеље, око главе и стопала Богородице стоји по пет Апостола – Свети Петар стоји код њене главе с кадионицом, Апостол Павле је изображен како се поклања пред њеним стопалима. Код средине одра је изображен Спаситељ, који је примио на руке душу Богоматере. Око Њене главе су изображена два крилата анђела, како приступају одру са убрусима на рукама. Цела икона је, осим лица и руку, покривена ризом од чистог злата, украшена крупним дијамантима, брилијантима и другим драгим камењем и постављена је у велики сребрно-златни круг, на коме су изображена са стране два анђела који придржавају икону, а на врху – Бог Отац и под Њим, Дух Свети у виду голуба. По имену храма сазданог у Кијеву икона је названа Кијево-печерска, а по месту где се први пут јавила – Влахернска. Тропар, глас 4 Данас Печерски манастир сјајно тримфује и слави јављање образа Мајке Божије великим оцима Печерским, са њима ми такође узвикујемо: радује се, Благословена, Печерско даровање. Молитва O Најсветија и Беспрекорна Дјево Богородице, наша Печерска наградо и дивљење, заштито, и посредовање, истинита Дјево, Твога изабраног наслеђа; Прими нас, Твоје недостојне слуге, коју се понизно приклањамо са вером и љубављу пред Твојим чудотворним образом; Посети милосрдно наш грешни живот, просветли нас покајањем, јер смо оптерећени многим тугама; са Својом небеском радошћу и сачувај нас – како би славили Тебе у миру и побожности, манастирских Пећина, где смо беспрекорно провели живот наш, како би са Твојом помоћи достигнули вечну радост у светлости наших Светих и Богоносних Отаца Антонија и Теодосија и свих часних Печерских, са једним устима и једним срцем певали Ти и Твоме Вечном Сину, и Његовом Беспочетном Оцу, са Његовим Најсветијим, Животворним и Нераздељивим Духом, сад и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-uspenije-presvete-djeve-marije-kijevo-pecersko/
  14. У читавом хришћанском свету Мајка Божија на различите начине пројављује Своје милости, на Само Њој знани начин. Неки од њих су скривени јавности и познати су само онима који су их искусили, док су други очима јавности добро познати. По канону Светог Седмог васељенског сабора: ко не прима са чистом вером и сведушним срцем предивна чудеса Спаса нашега и Бога и Владичице наше Богородице, која га је пречисто родила, као и других Светих, него их покушавају доказивањем и мудрим речима одбити, или по свом нахођењу тумачити и по свом разуму састављати, анатема им. Овај одломак написан је у триоду Недеље Православља са циљем да га познају и уму приме они који сумњају и/или слабо верују да је немогуће да заиста тако непрестано бива свима људима добре воље. Свеславна Владичица, Царица Неба и земље заправо непрестано чудотвори својим различитим произвољењима/дејствима… Нека од њих су материјално изображена, насликана од стране угодника Њених… Својом благодаћу, врлинама којима је просијала за време Свог земаљског живота и касније посветивши се – доносећи на свет Богочовека Исуса Христа, Она непрестано помаже пали род људски за који је пострадао Син и Бог Њен. Син Човечији и Бог Наш. Та Њена сила, љубав и милосрђе које гаји према палом роду људском, излива се непрестано свима онима који имају макар и зрно вере, љубави и наде да ће од Ње добити исцељење, олакшање у болестима или преумљење дотадашњег начина живота; олакшање у свакодневним искушењима са којима се сви сусрећемо. Дакле, Икона Пресвете Богородице Тројеручица, беше породична драгоценост Св. Јована Дамаскина који ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком 8. века, када се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, (данас Антиохијска патријаршија) Валид (705-715), као муслиман није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног становништва Сирије, запослио, тада још увек световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине. Завидљивив, демоном подстакнут, грчки цар Лав Исавријанин, написа писмо у коме је оклеветао Св. Јована његовом господару – који је тим клеветама поверовао. Оклеветао га је речима да је Св. Јован тобож код цара тражио његово, калифово разрешење са дужности. То је урадио на следећи начин. Грчки цар Лав Исавријанин је учинио да се једна од Јованових епистола, ношена православнима, отме на путу од носиоца и донесе к њему. Чим је узео, показао је својим писарима и замолио их да ако може неко од њих, да опонаша речи изгледу Јованових слова. Ту се нашао један веома искусан у калиграфији, који је обећао цару да ће написати толико слично, да ни сам Св. Јован неће познати да су то туђа слова. Стога му је цар заповедио да то и учини и да напише, као да је посланица од Јована. А у њој је писало ово: ,,Царе многолетни, долично клањање приносим царству твоме ја раб твој Јован из Дамаска. Да знаш да је град наш у ово време ослабљен, јер сараценски војници у њему нису храбри за бој. И ако и мало ратника пошаљеш, лако ћеш га узети. Помоћи ћу ти и ја колико ми буде било могуће у таквом отпочињању, јер у мојом рукама је сав град“. Лукави цар такође начини и друго писмо својом руком и упути га калифу Дамаска рекавши: ,,Благородни и свељубазни начелниче града Дамаска, радуј се! Не видех ништа веће од љубави. И када неко чува састав и устројство света непоколебиво и неразрушиво, то је похвално и побожно. Стога и ја не желим да нарушавам дружење које имам са твојом племенитошћу, иако ме на то покреће и позива један твој искрени друг и сили ме често посланицама да кренем и војујем против тебе. Да би те известио о свему, шаљем ти једну од његових епистола да се увериш у моју истинску љубав који имам према теби, а лукавство и одступање од тебе, онога који то сам својом руком написа.“ Оба ова писма посла лукави цар Лав по једном свом слуги калифу Дамаска, Валиду, властелину Св. Јована. Када овај то виде, разјари се и позвавши Јована, показа му написано. А он, схвативши царево лукавство, одрицаше говорећи: ,,Не само да ово не написах, него ми не паде на ум било када нешто од овога.“ А калиф, побеђен јарошћу, не поверова му нити му даде време да покаже истину, него одмах заповеди да му одсеку руку. Десница која разобличаваше непријатеље Господње, би одсечена. Обесише је увече на тргу да би је преко дана сви видели. Када прође дан, посла Св. Јован увече пријатеље своје, молећи мучитеља да му да руку да је сахрани како би олакшао своју бол. Калиф се смилова и даде му је. Узевши је, дакле, Јован уђе у дом свој и паде на земљу ничице пред Светом иконом Богоматере, говорећи са сузама и вером: “Владичице Свечиста, Мати која си родила мојега Бога, због Божанствених икона моја десница је одсечена! Не знаш ли разлог због којег се избезуми Лав? Похитај брзо и исцели ми руку. Десница Вишњег, која се од Тебе оваплоти, чини многе моћи, Твојим посредништвом. И ову моју десницу нека сада исцели Твојим молитвама, да Теби, Богородице, и из Тебе овлаплоћеном Богу пишем благоумилне и слаткогласне песме и службе које помажу православној Цркви.“ Ово изговоривши, Јован усну и угледа икону Приснодјеве, како му тихо говори: ,,Ево, здрава ће бити рука твоја и не брини се због тога, него њом начини трску књижевника брзописца, као што ми сада обећа.“ Пренувши се, виде исцељену и прилепљену руку. Обрадова се душом и сву ноћ певаше веселећи се песмом захвалности Богу: ,,Десница Твоја Рука, Господе, прослави се у крепости. Десница Твоја посечену моју десницу да исцели, и њом да сасече непријатеље, противнике свечасне иконе Твоје и Оне која те роди. И мноштвом Славе Твоје противнике иконосечце да сатре руком мојом.“ И тако проведе сву ноћ радујући се и хвалећи Приснодјеву и Богомајку. Када освану дан и суседи видеше чудо, сазнаде се по читавом граду шта се збило. А неки који мрзеше Христа, позавидеше и одоше и рекоше калифу да не одсекоше руку Јовану, него неком његовом слуги, који – да би учинио добро дело своме господару, допусти да му одсеку руку, који му за то даде безбројне сребрњаке. Калиф стога заповеди да дође Јован, да му види руку. Он дође и показа одсечену руку, на којој имаше један кружни ожиљак, који остави Пречиста Богородица – за нелажно сведочење посечења. Тада му рече Калиф: ,,Који те лекар исцели и које ти мелеме стављаше?” А Јован рече: ,,Господ мој, Свесилни Исцелитељ, који има једнаку Силу и против воље.“ Калиф му одговори:,,Опрости ми, човече, јер као што видим, невин си и ниси се огрешио у овој ствари ништа, него те неправедно осудих. Имаш највећу част да будеш мој саветник. И обећавам ти да никада нећу учинити преко твог савета и воље.“ А Јован паде на његову ногу и мољаше се да га остави да иде. После дугог убећивања допусти му и даде му на вољу и опроштај да иде куда жели. Благодаривши, он оде и раздаде сиромашним имање и ослободи слуге своје. Дође у обитељ Св. Саве Освећеног крај Јерусалима и тамо постаде монах. Због радости и благодарности према Богородици, Св. Јован се потом старао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој, у знак сећања на чудо које се догодило. Икона је од тада добила име ,,Тројеручица“, будући да је Св. Јован додао трећу сребрну руку. Проводећи монашки живот у Лаври Св. Саве Освећеног поред њега је стално пребивала и Добротворка његова Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври временом сазнаде да је ктитор манастира Свети Отац Сава Освећени пре свог блаженог упокојења 6. в. дао заповест да поред његовог гроба причврсте ,,патерицу“ тј. игумански штап његов и да је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син, његовог имена, тј. Св. Сава, те да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Св. Сава Освећени заповедио да се као благослов да, игумански штап заједно са иконом Богородице која је чувана у Лаври и која се звала ,,Млекопитатељница“. Знајући за наведена пророчанства Светог Оца, Св. Јован Дамаскин пре своје смрти остави завештање да онај царски син, као благослов добије и његову Богородицу Тројеручицу, заједно са игуманским штапом и иконом Богородице Млекопитатељнице – као троструки благослов. И заиста, после пет векова, 1217. г, у Лавру Св. Саве Освећеног као сасвим прост монах, поклоник, долази царски син Св. Сава из манастира Хиландара. Док се поклањао гробу Св. Саве Освећеног, свог небеског покровитеља, игумански штап је пао са свог места. Изненађени манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнадоше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, мећутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештање свог ктитора, Св. Саве Освећеног, они вратише игумански штап на своје место и причврстише га. Следећег дана Св. Сава се поклони и други пут пред гробом а игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах Св. Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу. Њу је Св. Сава донео у Хиландар и то је њен први долазак у манастир. Икона Тројеручица је остала у њему до 1347. године, дакле 100 година и више… Тада, као посетилац Св. Горе долази српски цар Душан. Након посете Хиландару, приликом одласка за Србију, као благослов манастира узима икону Тројеручицу. На тај начин она одлази за Србију. До краја 14. в. икона из непознатих разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво манастира Студеница. Обавештени да Турци долазе ка манастиру, монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Богородицу Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Дјевом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору Атонску. Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета, које је одмах пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, данас је сазидано поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе. Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кадом, свечано дошла и други пут у манастир Хиландар. Ради велике почасти монаси су је ставили на горње место у олтару Саборне цркве, манастира Хиландара. То се догодило почетком 15. века. Много касније, не зна се тачно када, манастиски игуман је био на самрти. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана.Тадашњи монаси су припадали различитим националностима. Међу њима било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана – зато што се манастир налазио на грчкој земљи. Срби су опет предлагали Србина игумана, зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији и захтевали су свог огумана. На крају Руси су предлагали Руса огумана, зато што је манастир дариван великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица је решила проблем. У току једног вечерњег богослужења јасно се чуо глас Богородице са иконе – да је она Игуманија манастира. Мећутим, монаси том гласу нису придавали неки значај. Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше икону на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисијарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутру, отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту. Тада су се коначно уверили да Она сама, тако хоће. Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада Она сама постаје Игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они не треба више да покушавају са избором игумана, нити да Је померају са Њеног игуманског места. И заиста, од тада до данас нико је није померио са Њеног места. Она се стално налази на игуманском трону, на месту Игуманије. Од тада до данас, сваки предстојник и духовник, отац братства заузима друго место, са стране, поред Иконе. Јереји, и уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као Игуманијом манастира, пре него што почну своје послушање. Они који су удостојени да посете манастир Хиландар, уверавају, да се Њено присуство, благодатна сила, Љубав, милост и милосрђе непрестано осећају и прожимају свеукупно монашко и манастирско устројство, како спољно тако и унутарње. Као датум прослављења одређен је 25. јул по новом, односно 12. јул по старом календару. Изображење Они који су удостојени да виде лик Богоматерин на Њеној оригиналој икони, кажу да је толико благ и поглед толико мио да побуђује на умиљење све који Јој се поклањају; да Њен величанствен, девствени лик, пун озбиљности, некако се тајанствено утискује у душу оних који је виде. У самом раду, Сва је рељефна, а ради заштите и благољепија постављен је златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих камења, као и друге вредне предмете које прилажу верни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 1,11 м у висину и 91 цм у ширину. Литијска је, тј. одсликана са обе стране. На њеној полеђини налази се предивна византијска икона Св. Николаја Мирликијског. Једна њена верна копија налази се у Саборној цркви Св. Саве код Карађорђевог парка у Београду, на Врачару, у непосредној близини велелепног Храма Св. Саве који је тренутно у фази унутрашњег уређења. Чуда Прво чудо је као што је познато, исцељење руке Св. Јована Дамаскина па је од тог чуда потекао и сам Њен назив – Тројеручица. Међу многобројним Њеним чудима, навешћемо овде само нека. 1905. године када се Русија налазила у рату са Јапаном, заповедништво високих официра руске војске тражило је од манастира Хиландара да им се пошаље икона на бојно поље, као помоћ православној царској војсци. Сабор стараца је донео одлуку да се не пошаље оригинал иконе, већ једна њена верна копија, мањих размера од оригинала. Десно и лево на тој копији су били насликани ктитори Св. Симеон и Сава. Копија је послата и заиста, силом и дејством Богородице, Руси су однели много победа против Јапанаца. На крају је склопљен мир између два царства. Блаженопочивши монах Филип из манастира Есфигмена био је непосредни сведок једног чуда. Он је причао да је 1945. г. јак пожар великих размера захватио шуму манастира Хиландара. Доспевши до јужног зида манастира, он је претио да га запали. По избијању опасности, проигуман манастира блаженопочивши старац Данило, наложио је да се учини литија са Тројеручицом. И заиста, изашла је литија са иконом. Само што су стигли до моста на путу до манастира Зограф, јак супротни ветар је удаљио пожар од манастира. Мало потом он се и угасио. Једно од последњих чуда десило се 1992. г. у Крагујевцу, у Србији. У једној фотографској радњи је избио пожар, због кратког споја на електроинсталацијама. Власник радње имао је један календар из манастира Хиландара са иконом Тројеручицом на првој страни, као и две мале иконе (Св. Луке и Св. Николе). Календар је стајао на зиду радње а две мале иконице на двема главним машинама које су иначе најважније у послу. По избијању пожара све у радњи је изгорело, док су календар са иконом Тројеручицом и оне две машине (које су иначе од пластике) на којима су се налазиле две мале иконице, остали потпуно неоштећени. Ипак највеће чудо које сотвара Мајка Божија Својим чудотворним изображењем иконом Тројеручицом чини у душама верних, које неумитно води духовном оздрављењу и обновљењу ума и срдаца, верујућих у Сина Њеног и Бога Нашег. Као и у Њу саму. https://mitropolija.com/2023/07/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-trojerucica-3/
  15. Владимирску икону Пресвете Богородице, по општем веровању, насликао је Јеванђелист Лука, на дасци од стола за којим је ручавао Исус Христос са својом Пречистом Мајком и Праведним Јосифом. Сматра се да је насликана још за време земнога живота Свете Дјеве и била Јој принесена од благодатног сликара; видевши ово изображење, Дјева је поновила пророчке речи: ,, Од сада ће ме звати блаженом сви народи. Благодат Рођеног од мене и mоја нека буде са овом иконом. “ Године 450. за време цара Теодосија млађег, икона је пренесена из Јерусалима у Константинопољ, одакле је почетком (7). века превезена у Кијев. Патријарх цариградски Лука Хризоверх, послао ју је великом кнезу Јурију Владимировичу Долгорукову, који jу је поставио у девички манастир у Вишегороду, (од старина дарован благочестивој кнегињи Олги). Икона је убрзо постала позната, чинећи велика чуда, спашавајући земљу Руску од Монгола, Татара, Швеђана, Пољака, Бугара, Француза, Немаца, богобораца… стога не чуди да је сматрају највећом светињом, Руске Православне Цркве, РПЦ. Три пута током године, услед бројног избављења од незнабожаца, Руска Црква празнује у част Владимирска чудотворне иконе Пресвете Богородице, из благодарности за њену помоћ: 3.јуна по новом, односно 21.маја по старом календару; 6. јула по новом, односно 23.јуна по старом календару, 8. септембра по новом, односно 26.августа по старом календару. Данас се Владимирска икона Богоматере налази у Тетрјаковској галерији, у Москви. Чуда Године 1155. велики кнез Јуриј даровао је Вишегород своме сину, кнезу Андреју. Клирици Вишегородског манастира који су по потреби ушли у храм, угледали су икону како лебди у ваздуху у средини цркве те су је узели и поставили на пређашње место, али ускоро су видели – да икона опет стоји у ваздуху. (кнез Андреј је био врло побожан, имао је јаку веру и љубав према Пресветој Богородици и на његовим устима је увек било име Христово и Пречисте Мајке Његове). Добивши вест да чудотворној икони није угодно место на које је постављена, он се замисли: ,, Да ли јој је угодно пребивати у Суздаљдкој земљи “? Већ дуже време је размишљао о одласку са југа Русије на север, где би у Ростовскоj области утврдио владавину, независну од Кијева – те се почео усрдно молити пред иконом. Одслуживши молебан пред иконом, побожно ју је узео уместо свих блага, и без знања оца, ноћу изјахао из Вишегорода. На путу ка Суздаљу, савршавао је пред иконом молебне и видео је од ње многа чуда. По доласку у Владимир на реци Кљазми, кнеза Андреја су дочекали житељи с великом радошћу. Када се после тога упутио ка Ростову, недалеко од Владимира, низ ток реке Кљазме, стали су коњи који су возили чудотворну икону, а сви покушаји да их покрену нису успели. Тада су упрегнути нови одморни коњи, али се ни они нису могли померити с места. После усрдне молитве пред иконом, кнез је добио од Богородице заповест – да остави икону у Владимиру, устроји манастир и на том месту подигне Цркву посвећену Њеном Рождеству. Кнез је по завповести Богородичиној одмах започео изградњу. После две године, 1160. храм је био завршен и предивно украшен. Благочестиви кнез се побринуо и око украшавања иконе: обложио је и украсио златом, сребром и драгим камењем – и поставио у нови Успенски храм у Владимиру – од када се она почела називати, Владимирском. Након тога икона је поново просијала великим чудима. Учествовала је у многим походима руске војске, и с њом су сједињене многе свештене успомене. Године 1164. Владимирску икону је носио Андреј Богољубски у походу против волжских Бугара победивши их заступништвом Богоматере. Пред битку, кнез је укрепио свој дух причешћем Светим Тајнама и молитвом пред Богородичином иконом: ,,Свако ко у тебе полаже наду неће погинути “, вапио је Њој, на молитви. По угледу на кнеза и сва војска се усрдно молила са сузама притичући к Њој и с вером да ће од Ње остварити победу против непријатеља. Њихове молитве су биле услишене и Бугари су били разбијени. Када је после победе кнез принео благодарствено молепствије Богородици, пред њеном Владимирском иконом, од Животворног крста и иконе Богородичине засијала је светлост, пустивши сву војску. Успомена на ово чудо, чува се у празновању порекла чесног дрвета Крста Господњег 1. августа, које је установљено године 1164. по жељи кнеза Андреја и по договору са грчким царем Манојлом, који је у исти дан видео светлост од Крста Господњег и чудесно победио Сарацене. По убиству кнеза Андреја Богољубског, 1173. године, народ подстакнут безвлашћем и убицама, пљачкао је градове – Богољубив и Владимир. Свештеник Николај, који је био у пратњи преминулом кнезу на путу из Вишегорода, видео је у потпуном мраку вход с Владимирском иконом по улицама града, после кога се метеж утишао. После кнеза Андреја, решено би да у Владимир на престо дође племић Јарополка, – Мстислав Ростиславич. Првога дана свога кнежевања присвојили су сво сребро и злато Владимирског храма као и села која је храму дао кнез Богољубски. Чудотворну икону Богородице, Јарополк је дао своме зету, Гљебу Рјазанском, изазвавши тако гнев житеља Владимира, који су решили да прогнају Ростиславиче; међутим војска Гљеба Рјазанског није хтела ступити у бој са народом, бацили су кнежевске заставе и почели бежати – гоњени гневом Божјим и Светом Богородицом. Тада је Гљеб Рјазански сам вратио у Владимир чудотворну икону Свете Дјеве и рекао : ,, Ја сам крив за све “. У пожару, 13. априла 1185. године изгорео је у Владимиру саборни храм са свим његовим богатством, но Владимирска икона је остала неповређена. У време најезде Татара који је предводио Бати, 7. фебруара 1237. године, икона је остала без драгоценог окова но она сама је остала неповређена – по благодати Богородице, неодељеној од њене свете иконе, а на потврду благочешћа и на заштиту земље руске. Кнез Димитрије Донски је уз помоћ Богородице Владимирске извојевао победу над Мамајем 8. септембра 1380. године. Слава града Владимира је расла и ширила се у времену од 242 године докле је боравила у њему чудотворна икона. Када је у Москви био подигнут храм у славу и част Пресвете Богородице, пренесена је и икона, Владимирска. У Москви као и у Владимиру, чудотворна икона се прославила многим благодатним знамењима на спасење отечества руског. Године 1395. дошао је у пределе Русије страшни војсковођа Истока, Темир Аскан, или Тамерлан. Са својим пуковима се приближио Рјазанским пределима, заузевши град Елец, заробивши Елецког кнеза; побио је многе хришћане, и дошао до Дона, спремајући се да удари на Москву. Велики кнез Василије Димитријевич бранилац Москве, са војском је дошао у Коломну и зауставио се на брегу Око, уздајући се више у Бога него у своју снагу. Усрдно се молио Богу и Пресветој Богородици, са војском и народом, за избављење руског отечества. Призивао је у помоћ велике угоднике Божије : Петра, Алексија, Сергија и заповедио је да наступајући пост пред празник Успења Богородице у свим кнежевинама – буде прожет усрдним молитвама и подвизима покајања, и да се Владимирска чудотворна икона пренесе у Москву. После Свете Литургије и молебана, полазак свете иконе из Владимира је организовало свештенство Успенског Сабора. На дан Успенија Пресвете Богородице, свештенство је пренело на својим рукама чудотворну икону, а народ jу је са молитвама и умиљењем пратио: ,, Куда Ти одлазиш од нас, Владичице ? Ради чега нас остављаш сироте, одвраћајући од нас лице Своје ” ? После десет дана, свештено путовање са иконом приближило се зидовима Москве. Безброј људи на обе стране пута преклањали су колена и са усрђем и сузама је призивали: ” Мајко Божија ! Спаси земљу руску !” Све свештенство Москве са крсним входом, сва родбина великог кнеза, бојари и грађани, свечано су срели светињу у граду и пратили је до Успенског Сабора. Ускоро су се видели плодови вере и побожног мољења православних. У осми дан и час, када су житељи Москве били код иконе Богоматере, Тамерлан је задремао у свом шатору, видевши пред собом велику гору; са њеног врха ишли су к њему многи светитељи са златним жезлима, а над њима са лучезарним сијањем – Дјева неописиве величанствености, окружена безбројним мноштвом Анђела, са пламеним мачевима устремљеним на њега. Тамерлан се у ужасу пробудио и сазвао своје старешине, затраживши од њих да му објасне то виђење. Мудраци су му одговорили, да је у виђењу Дјева, Мајка Бога хришћанскога, заштитница руска. ,, И тако их ми не можемо победити ” рече кан Хагатајски и одмах нареди својим одредима да се повуку, на велико дивљење Руса, а и самих Татара. Православни су радосно клицали Богоматери : ,, Није га наша војска прогнала, нити су га наше војсковође победиле, но моћ Твоја Мати Божија “. У част сећања на велико милосрђе Божије услед мољења Пресвете Богородице, у Москви је подигнут Сретенски мушки манастир на Кучковом пољу, где се чудотворна икона зауставила 1395. године, при њеном преношењу из Владимира у Москву. Поново је благодатна помоћ чудотворне иконе Владимирске, била пројављена 1408. године, у борби и у сукобу са ординским царем Едигејем, који је неочекивано дошао до Москве. Тада у Москви није било ни кнеза ни Митрополита. Житељи престонице нису престајали сузним молитвама вапити ка Пресветој Богородици, пред њеном Владимирском иконом. Док се Едигеј припремао да зада коначан ударац Москви, примио је вест о нередима у Одри, и био присиљен да прекине опсаду. Међутим, после 50 година од напада Тамерлана, 1451. године, до Москве је дошао ногајски царевић са војском свога оца. Татари су запалили посаду Москве и радовали се што ће опљачкати много плена и злата. Епископ Јона је у време пожара обавио Крсни вход на зидовима града. Видевши монаха Чудовског манастира Антонија, који је био светог живота, епископ му рече: ,, Антоније, приљежно моли Бога за избављење града “. Антоније му тад одговори: ,,Ти си велики Архијереј Божији, и твоје молитве не презире Богородица, наша брза помоћница: Она је већ умолила Сина свога да спасе град “. Московљани су се борили са Татарима све до ноћи, очекујући у току ноћи, ново појачање Татара. Но ујутро под зидинама није било непријатеља. Побегли су од Москве, узевши са собом само лака возила. По казивању летописца ,, Татарима се учинило да чују необичан шум и помислили су да велики кнез иде на њих, са многобројном војском “. Међутим, војска великог кнеза није била многобројна и налазила се далеко од Москве. Тада је Велики кнез показао народу Победитељног Војводу страшних пукова, похитао је у храм и пао пред Владимирску икону, са благодарним сузама славећи Заступницу православних. Православна црква и 23. јун светкује у славу Владимирске иконе, као успомену на избављење Русије, чудесним заступништвом Богоматере од ординског цара Ахмета. Године 1480. за време великог кнеза Јована III Васиљевића, Ахмет, Хан Златних Орди, пошао је са великом војском да опљачка и разори Москву. Он је већ био дошао до реке Угри, коју су Руси називали појасом Богородице, која чува московски посед. Велики кнез, укрепљиван молитвама и саветима светих, припремио се да заштити веру и отечество руско. Обе војске су стајале цео један дан, једна наспрам друге, у очекивању напада. Река Угра их је делила. Посредништвом Богородице, када се збило дивно избављење руског отечества. Велики кнез је рекао својој војсци да одступи од Угре, желећи, да Татари приђу. А Татари су разумевши ово као намеру да их Руси намаме у заседу, почели одступати. У почетку су то чинили полако, али их је током ноћи неочекивано обузео такав страх, да су побегли главом без обзира. Избављење од Ахмета било је окончано, свргавањем ига татарског које је притискало Русију 200 година. Ни оружје, ни мудрост људска није спасла Русију, но Господ и Његова Пречиста Матер. Из благодарности за ослобођење Русије од тешког и срамног татарског ига, установљено је празновање 23. јуна 1480. године, када се у Москви врши Крсни вход у Сретенском манастиру, с Владимирском иконом Пресвете Дјеве. А 21. маја, Православна Црква светкује и трећи пут Сретење чудотворне иконе ради два догађаја. Први датира из 1514. године када је обновљена Владимирска икона у дому Митрополита Варлаама, због чега је и установљен био Крсни вход из Успенског Сабора у Сретенски манастир 21. маја. Са успоменом на обнову иконе, сједињено је празновање другог историјског догађаја: избављење Русије заступништвом Богоматере. Од 1521. године слави се избављење од Кримских ногајских и казанских Татара, под вођством Ахмета – Гираја, који је продро у московске области, толиком брзином, да је велики кнез Василије Иванович једва успео довести своју војску на обале Оке, да би задржао даље надирање непријатеља. Предавши огњу села од Доњег Новгорода и Вороњежа до реке Москве, непријатељи су узели као плен мноштво житеља, жена и девојака. Младиће су убијали остављајући их незакопане по земљи. Робље су продавали у гомилама као плен, у Казану и Астрахану. Слабе и старе су морили глађу, скрнавили су свете храмове. Према одсјају запаљених ватри стајао је Ахмет Гирај, недалеко од Москве, а наде у помоћ није било ниоткуд. У Москви је владала пометња, и сви су бежали у Кремљ, страдајући у гужви, гушећи се. Само један блажени, по имену Василије, се са сузама молио у придворју Успенског Сабора. Његова дуга молитва је била загушена силним шумом, и њему се учинило да се двери невидљивом силом отварају, и чудотворна икона Богородице излази са свог места, када се од иконе зачуо глас: ,, Излазим из града са руским светитељима “. По том се сва Црква испунила пламеном, који је у магновењу ишчезао. Те је ноћи, седећи у својој келији, једна престарела монахиња Вазнесенског манастира, будући слепа, видела како кроз Спасовска врата излази цео збор светитеља и других светлих мужева у свештеним одеждама, са чудотворном иконом Богородице у средини. Но тек што су изашли на Фроловска врата, срели су их преподобни Сергије Радоњешки и Варлаам Хутински, и павши пред светитељима, питали их куда они иду и коме остављају град. Светитељи су са сузама одговорили: ,, Дуго смо молили Свемилостивог Бога и Пречисту Богородицу за избављење од предстојеће невоље. Господ нам заповеди, не само да идемо из града него и да понесемо чудотворну икону Пречисте Матере, јер су људи презрели страх Божији а о заповестима његовим не брину. Због тога је Бог допустио да дође варварски народ и да их сада казни, да се кроз покајање врате Богу “. Свети подвижници Сергије и Варлаам, почели су умољавати одлазеће светитеље, да својим посредништвом умилостиве праведни суд Божији и ту са њима почну молитвено призивати Господа и Пречисту Његову Матер. Светитељи су осветили град крстообразно. Икона Богородице се вратила у Успенски сабор. Заступништвом Пресвете Богородице Москва је била спасена а са њом и сва Русија. Летописци објављују како су Татари хтели побити московску посаду али су видели око града безброј руске војске и са страхом известили о томе Хана. Хан није поверовао и послао је друге поверљивије људе који видеше дупло више руске војске. И трећи пут посла неке од ближњих да установе истину. Они са трепетом побегоше, говорећи: ,, О царе, што касниш ? Бежимо, иде на нас безбројно мноштво војске, “ и побегоше… . Успомена на то чудесно избављење врши се у Москви 21. маја док се Крсни ход врши у Сретенском манастиру. У дан избављења Москве заступништвом Богоматере, православна црква вапије пред Њеном Владимирском иконом: ,, Данас се светло украшава славни град Москва као да је сунчане зраке примила, Владичице, чудотворну икону Твоју. Њој пак ми притичемо молећи се Теби кличући овако: О, Пречудесна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеног Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и крајеве хришћанске неповређене од свих непријатељских напада и спасе душе наше као Милосрдан “. Није једино од Татара Богородица избављала православну Русију. Наступила су тешка времена за Русију у којима јој је било суђено трпети такве беде за које она није знала и у временима татарских најезда. Са свих страна су се појавили нови непријатељи: Пољаци, Швеђани и Кримски Татари. Велики кнез Теофил Иванович схвативши да нема довољно снаге да се упусти у борбу са тако силним непријатељима, обратио се Небеској Заступници. Татари су већ били на Воробевим брдима, око Москве док је велики кнез са свим народом и свештенством вапио Богородици, поткрепљен молитвом, са војском изашао насупрот непријатељу. Посред војске је постављена икона Пресвете Дјеве. Татари су се жестоко борили дан и ноћ али их је одједанпут ухватио страх. Невидљива сила је свакоме од њих бранила да подигне мач на Руса и уливала им такав страх, да су у гомилама бежали ка своме логору, и све даље и даље, док нису дошли у своју земљу. На путу су многи погинули од мача и рана и много их је одведено у ропство. Руси су схватили да је победитељна сила долазила од чудотворне иконе Победоносне Војвоткиње, од које су црпели храброст. Наступила су тешка времена. Татари, Пољаци и Швеђани су разорили Русију и отимали од ње незаконито целе области. А на престолу православних царева зацарио се самозванац поклоник папизма, са намером да православни руски народ учини неправославним. Његове слуге које су се понашале као варвари, упали су у храм Успенија и са патријарха Јована почели кидати свештене одежде. Патријарх их скиде са себе и положи пред икону Богородице и рече: ,, Овде пред овом иконом ја сам се удостојо архијерејског чина и 19 г. сам чувао светлост вере. Сада видим невољу Цркве и како обмана и јерес торжествују. Мати Божија, спаси православље !” Истински је устао против самозванца и пред иконом молио небеску помоћ и заштиту православља. Заступањем Богородице самозванац је свргнут. Извојевана је победа над злом а Русија је поново стављена под заштиту Православља. После догађаја, који се празнују у цркви у част Владимирске иконе Богородице, ова света икона служила је као благослов великим кнезовима у свим важнијим догађајима у животу. Пред њом су, њихови поданици давали заклетву на верност отаџбини. Од давнина све руске монархије примале су свештено крунисање и миропомазање за ратовање пред ликом Владимирске иконе, у Успенском московском сабору. Пре иступања против непријатеља, велики кнезови и цареви молили су се пред њом и гледали на њу, као на Заступницу Русије. При избору свих руских Митрополита и Патријараха, Владимирска икона Богородице служила је као залог и благослов. Имена за избор запечаћена царем, полагана су са панагијама на застор у кивот Владимирске иконе Богородице, да она покаже кога је изволела сама изабрати. После молепствија сам цар или старији од архијереја је ломио печат и објављивао име, изабраног. Многи су се свих ових векова и деценија удостојили видети над Успенским сабором – жену у светозарним одеждама, како се моли и осењије храм. Изображење Овај иконографски приказ припада типу икона Богородице Елеусе (Нежност), где ова врста иконографије представља свакодневну сцену међусобног миловања Мајке и Детета – што је заправо однос Творца и Његове творевине, изражен толиком љубављу Створитеља, према палим људима. Ово је спој небеског и земљаског, изражен међусобним упаривањем два ореола и додиром два лица; што је заправо симбол Христа и Његове Цркве у којој је Богородица најсавршенија од свих људи, рођених на земљи. Обојеност на икони је врло добро очувана, имајући у виду древност иконе. Позадина је у јасној топлој наранџастој боји где се визуелно истичу Богомајка и Младенац; То је постигнуто тиме што је Њена одежда обојена тамним бојама са такође, тамним мафорионом – протканим зланим нитима по његовим порубима. На Главу Њеној Часној и раменима налази се по једна извезена звездда – сиболи девстености Њене, док су Јој на рукама извезене наруквице, као код свештенослужитеља, као првој слушкињи Господњој. Дотле, Богомладенац грли Мајку, одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Тропар, глас 4 Данас светлошћу се украшава славни град Москва, као сунчева зора прима, Владичице, чудотворну Твоју икону, као што многи тако и ми к њој притичемо и молимо се, Тебе зовући свим срцем: о, пречудна Владичице Богородице, моли се из Тебе оваплоћеном Христу Богу нашему, да избави град овај и све градове и области хришћанске неповређене од сваке клевете вражије, и спаси душе наше, као Милосрдна. Кондак, глас 8 Изабрана Војвоткињо победитељна, као Избавитељки од зла прибегавамо Твоме часном образу, Владичице Богородице радосно празнујући празник сретења Твога зовући Те: радуј се, Невесто Неневестна. Молитва О Свемилостива Госпођо Богородице, Небесна Царице, Свемоћна Заступнице, непостидно наше Надање ! Благодаримо Ти због свих великих добродетељи, Који си даровала роду руском, и молимо Те пред пречистим образом Твојим: сачувај град овај (или: свету обитељ ову) и слугама које Пред Тобом стоје, и сву земљу Руску од глади, уништења, земљотреса, потопа, огња, мача, најезде иноплеменика и међусобних деоба. Сачувај и спаси, Госпођо, Великог Гос­подина и Оца нашега Алексија, Свјатјешего Патријарха Московскога и све Русије, и Господина нашег (име), Преосвештенога епископа (или: архиепископа, или: митрополита), и све Преосвећене Митрополите, архиепископе, епископе православне. Дај им да Црквом Руском добро управљају, верне овце Христове сачувај од пропасти. Помени, Владичице, и сав свештенички и монашки чин, угреј им срца у ревности к Богу и укрепи их да у достојанству звања својега ходе. Спаси, Госпођо, и помилуј и све слуге Твоје и даруј нам да пут земног попришта без порока прођемо. Утврди нас у вери Хри­стовој и у усрдђу к Православној Цркви, положи у срца наша дух страха Божијега, дух бла­гочешћа, дух смирења и подај нам од напасти трпљења, у благодати – држање, к ближњим љубав, к лукавима праштање, и у добрим делима успех. Избави нас од сваког искушења и од окамењених чула, у страшни дан Суда сачувај нас тајинством Твојим да станемо с десне стране Сина Твојега, Христа Бога нашега. Јер Њему приличи свака, слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-vladimirska-4/
  16. Икону Богородице Моденске/Косинске пренео је у Русију, гроф Борис Петрович Шереметјев 1717. године из италијанског града Модене, током свог путовања и боравка по европским градовима. Икона се назива и Косинска по месту пребивалишта (у Успенском храму) некадашњег села Косино, код Москве (данашњи округ Москве). Ову свету икону је Косинском храму поклонио цар Петар I, чијом благодатном помоћи је забележен велики број исцељења верујућих који су јој прибегавали. По октобарској револуцији, у наступајућим годинама атеизма, са Косинске иконе скинута је сребрна риза и драго камење. Године 1940, после затварања храмова у Косину, црквене утвари су опљачкане и уништене, а чудотворну икону држава је запленила и пребацила у Музеј религије и атеизма, који се првобитно налазио у Москви, а затим у Лењинграду. После II светског рата чудотворни образ је пребачен на чување у Музеј староруске уметности Св. Андреја Рубљова, који се налазио на територији Спасо-Андрониковог манастира, у Москви. Године 1976. светилиште је обновљено, након чега је три године икона била изложена у Музеју, а затим пажљиво чувана, до повратка у Косински храм. Године 1991. 2.јула икона је враћена Цркви. Тог дана, по благослову Његове светости Патријарха московског и целе Русије Алексија II, чудотворна икона је свечано пренета из магацина музеја у новоотворени Саборни храм Спаса Нерукотвореног, где је и освећена. Потом је у богослужењу извршен свечани пренос чудотворног лика у парохију Косин. Испред светиње је прочитан Акатист и служен водоосвећени молебан, након чега је чудотворна икона Богородице Косинске унесена у Никољски храм и постављена на посебан постамент. Године 1992. 2. јула, након што је Светоуспенски храм враћен парохији, у њега је постављена чудотворна Косинска икона Богородице, где светиња остаје све до данашњих дана. Сваке године парохијани Успенског храма у Косину врше литију до Светог језера са чудотворном иконом. Према легенди, језеро је настало у древна времена, на месту где је некада стајала црква. Икона се прославља 3. јула по новом, односно 20. јуна по старом календару. Поред дана званичне прославе Косинске иконе, постоји и локално поштовање, 1. недеље по Вазнесењу Господњем. Чуда Пред овом иконом Пресвете Богородице названој Косинска/Моденска молимо се за исцељење од болести руку и ногу, колере, болести главе као и код лечења неплодности. Чудотворни лик Пресвете Богородице постао је познат по бројним исцељењима и знацима благодати. Тако су, на пример, 1848. године мештани суседних села Косино, где је харала колера, неколико пута узимали чудотворну икону из Модене на молитву, након чега је страшна болест потпуно престала. Изображење На оригиналном изображењу приказана је Света Дјева босих ногу у целој фигури са Богомладенцем, Кога придржава левом подлактицом и тако Му чини удобно сместилиште. Спаситељ је окренут ка верном народу когадесном руком благосиља, док у левој руци држи свитак. Одевен је притом у хитон златне боје; као цар и првосвештеник. Видимо да је икона у знатној мери оштећена. Позадина је у жутој-окер нијанси са такође приметним оштећењима. Света Дјева је сасвим једноставно одевена на овом иконографском приказу; акценат је на Богомладенцу који је окренут ка народу. Горња и доња хаљина Приснодјеве су у браон нијансама са златним извезеним порубима, без икаквог украшавања. На неким другим, скорашњим иконографским приказима, Богомајка такође у целој фигури носи Боголаденца, који је окренут од Ње ка народу, кога благосиља. Руке Богородичине су испружене и Младенац обитава на њеним грудима – као код иконографског типа Богородице Велика Панагија (Свесвета). Овде Света Дјева није боса; одевена је у карактеристичну доњу хаљину плаве нијансе са црвеним мафорионом извезеним златним порубима. На раменима и пречасној глави њеној, налази се извезена по једна звезда – као симбол непорочне чистоте њене. Тропар глас 5. Радуј се, Заступнице целог света / и Заступнице нашег спасења! / Јер доневши чудотворну икону Твоју / радост и благослов си нам дала. Молимо Те се: / Госпођо, Богородице Христа Бога нашега, / моли се усрдно. Сину Твоме, / даруј нам опроштење грехова, / мир свету / и спасење душама нашим. Кондак глас 4. Богородици приљежно увек притичимо, грешни и смирени, и припаднимо, у покајању зовући Је, из дубине душе: Владичице, помози, милосрђем Твојим, гинемо од мноштва прегрешења, не одврати Се од слугу Твојих, јер у Тебе једину Наду имамо ! Молтива Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Косинском/Моденском О Премилостива и Пречудна целога Света Царице! Достојно Теславим и величам од свих духова злобе Заштитнице, Неупоредивапрвопредстојатељице, Бога и Творца Родитељко, свих сила.Благодарим Ти за сву Твоју благодарност, јер Си благоволилајавити нам преславни пренос чудотворне иконе Твоје: О Свесилна рода нашега Помоћнице! Услиши нас, молимо Ти Се, и јави Милост Твоју; која се пројављује на пречистом Образу Твом, јер Ти са нама пребиваш стога те молимо усрдно: не помињи мноштво грехова наших, испуни нам мољења, даруј нам све што је потребно за живот и благочешће, избави нас од беда и сваке болести, најпре од смртне погибељи, од налета злих духова и људи и свакога пагубног дејства. Бди и спаси нас благодаћу Својом, Владичице од учења неверних и сујеверја, од лукавих дела. Спаси нас и Отаџбину нашу од сваких побуна, развратних настројења и злих духова, непријатеља вере православне. Спаси нас све, Свеблага Заступнице наша, да благочестиво житије наше земно завршимо, хришћански безболно и непостидно, мирну кончину примимо и Небеско Царство наследимо. Да ти увек појемо, величамо и славимо Те, као Заступницу рода хришћанскога, са свима светима који угодише Господу. Амин. https://mitropolija.com/2023/07/03/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kosinska-modenska/
  17. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Чудотворна икона манастира Хиландар звана Необорива стена потиче, колико знамо по доступним нам подацима, још из доба цара Душана и кнеза Лазара, из око треће четвртине 14 века. Литијска је икона, односно на њеној је полеђини насликано попрсје Светог Саве српског; такође нам је познато да је дело иконописца српског порекла из тадашње Рашке државе. Једно време ова чудотворна икона боравила је у манастиру Филокал у Солуну, а данас почива у ризници манастира Хиландар на Светој Гори Атонској. Као датум пројављења благодати са изображења ове Свете иконе, одређен је 28. јун по новом, односно 15. јун по старом календару. Изображење Икона Гора неразрушива/ Необорива стена и поред протеклог времена од свог настанка у потпуности је осветљена – што је изненађујуће с обзиром на то да датира од пре седам векова; Светлост која је обасјава прелива се по читавој површини и нема свој јасни извор, већ извире из свих праваца и тако је облива. Позадина иконе осликана је јачом сивозеленом бојом с нешто тамнијим жилицама, као да опонаша састав камена, како су у то време сликане Богородичине иконе са епитетом Гора. На њој видимо Пресвету Дјеву изображену у допојасном положају како у наручју леве руке држи Богомладенца Христа, док Јој се поглед пружа негде у даљину; Младенац се за то време извија у наручју и посматра Је. Дјевин мафорион поприлично је једноставан; осликан у тамној боји, дискретно проткан златним везом по порубима и без икаквог украшавања. Ту донекле – колико нам је дато – назиремо сву величанственост, Дјевиног духа; и видимо да заправо Њој никакво украшавање није потребно јер… сва лепота Кћери Цареве је унутра, ресама је златним огрнута, украшена… И док су са десне и леве стране свечасне главе Њене, изображена два шестокрила херувима, два архангела, такође херувимског реда, изображена су и изнад главе Богомладенца Христа. Оно што видимо данас је ореол Пресвете Дјеве у тамној боји злата, који прелази у загасито-наранџасту те у великој мери доминира у приказу изображења, Свете Дјеве. Што је занимљиво и поред протеклог времена, боје на икони су врло живе, чак 7. векова од њенога настанка. И док су у горњим деловима иконе видљива оштећења, као и у самом средишњем делу приказа, дотле је при самом дну иконографије и поред ових великих недостатака, приметан натпис на црквенословенском језику који се због присутних оштећења, не може јасно прочитати. Оно што је важно, јесте да је остало видљиво изображење монументалног Образа Богомајке, смиреног и помало отсутног лика – која одаје достојанство Милостиве заштитнице, те на тај начин симболизује тугу за палим царством. Поглед Дјеве, што је карактеристично није усмерен ка Богомладенцу, већ је уперен мимо Њега, у даљину и ма колико тужан да је, толико је топао и нежан. Далекосежност погледа Дјеве, превазилази Њену усмереност ка Сину и Богу Њеном, и одвлачи Јој пажњу на оно што види, што осећа и што је тужи; можда отуда можемо закључити да произилази Њена неизмерна туга због неизбежног, што ће доћи /долази, на род људски. То видимо и по самом погледу, зеници ока која је врло крупна, одсутна, уперена у даљину с густо повијеним обрвама на доле, где Пресвета Дјева изгледа болно и потресено. Но, и поред свих наилазећих страдања којима сведочи, Она неометано Сина Свога удобно носи у наручју, док Он посматра кроз шта то Његова Мајка пролази; шта се то са Њом збива. Видимо, такође, да код Богомладенца нема никаквог страха, нити било какве забринутости, због оног што очитава у Мајчином преживљавању; што опет није необично. Он није незаинтересован за Њена страдања, Њена преживљавања и све оно кроз шта Она као Мајка и прва слушкиња Његова пролази. Он Први зна да је Она Стена необорива/Гора неразрушива, Тврђава угњетаваних и ожалошћених, Нада и Прибежиште свих хришћана, Уточиште прогоњених и остављених. Неразрушиво царство Лазарево. Чуда После виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице Гора неразрушива, коју је даровао својој ктиторији – манастиру Филокал у Солуну. Због тога на њеној полеђини стоји Свети Сава, одевен у сак(ос), са ромејском царском круном на глави, са којом нигде више није насликан, а са којом се изображава Христос, као Цар и Првосвештеник. Такво смело поређење, у складу са схватањем да је Епископ, па и Првосвештеник, икона Христова у време проглашења Српске патријаршије и покушаја Цариграда да српска настојања поништи, сузбије и казни, било је израз несугласица између српске и ромејске Цркве и решености српске црквене јерархије да брани дело Светога Саве до краја. Предање каже да су се пред том иконом на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године, српски великаши заклели на верност Христу и своме благочестивом цару, кнезу Лазару, а да је икона потом враћена у Хиландар, где је све до данас чувана у манастирској ризници; па отуда потиче њен други назив – Лазарева. И као што ће потоњи векови показати, што је вредело и било верно остало је на Косову, избирајући радије Царство небеско, него овоземаљски живот под туђим јармом. Многи од тих страдалника и данас почивају широм крвљу натопљене косовско-метохијске земље, крај олтара или под сводовима Патријаршије пећке, стојећи у вери, којом нас Христос ослободи, бранећи и на тај начин државу и поверени народ, зарад оних који по ће по Дару Христовом, знати пут, који води у Живот вечни. https://mitropolija.com/2023/06/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neoboriva-stena-gora-nerazrusiva-lazareva/
  18. У част Пречисте и Преблагословене Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије На Светој Гори Атонској, у манастиру у Кареји, данас се налази оригинал Чудотворне иконе Достојно јест – чија копија се чува у нашој земљи, манастиру Месићу, који је под надлежношћу Епархије банатске. Иначе сам назив манастир Месић, добио је по истоименом потоку који протиче поред манастира; удаљен десетак километара од Вршца који је од 1952. г.одине женски манастир. Порекло назива оригиналне Чудотворне иконе Достојно јест лежи у догађају који се збио у време Патријарха Николе Хрисоверга (983- 996), недалеко од Кареје, у келији у којој се подвизавао један стари јеромонах са својим младим послушником. Док је старац отишао да служи свеноћно бденије уочи недеље у Карејској цркви, његов ученик је остао да чува келију, с благословом старца – да службу врши у келији. Када је наступила ноћ, чуо је куцање на вратима келије, па их је отворио; видевши непознатог монаха, љубазно га је примио. У време савршавања свеноћне службе, обојица су почели молитвено пјеније. Када је дошло време да се велича Пресвета, обојица су стали пред Њену икону и почели појати древну песму Светог Козме Епископа мајумског Честњејшују Херувим и славњејшују серафим… и остало до краја. Но гост му тада рече: Код нас тако не величају Божију Матер, ми прво певамо: Заиста је достојно да блаженом зовемо Тебе Богородицу, увек блажену и непорочну и Матер Бога нашега, и после тој песми додајемо: Часнија си од херувима и славнија од серафима… Млади монах је у умиљењу до суза, стао молити непознатог госта, да му напише текст молитве, како би је научио и на тај начин величао Пресвету Богородицу. Како у келији није било ни мастила ни хартије, гост му је рекао Овако ћу ти написати за успомену ову песму, ево на овом камену, а ти је научи и сам је тако пој и све хришћане научи да би тако прослављали Пресвету Богородицу. Камен се као восак умекшао под руком дивног госта и слова се дубоко урезаше у њега. Написавши је, предаде је послушнику и рече за себе да је Гаврило и постаде невидљив. Келија је и до данас позната на Атосу под именом Достојно јест и припада манастиру Пантократор. Такође, икона пред којом су се молили Архангел Гаврил и млади послушник, добила је истоветан назив Достојно јест. У храму манастира Месић, налази се чудотворна икона Пресвете Богородице – новија, насликана по узору на чувену древну, Богородичину икону Достојно јест, стару преко хиљаду година која се налази у Кареји, на Светој Гори. Ми немамо података, како је и када њена копија доспела до манастира Месић, нити, ко ју је живописао. Но, оно што засигурно знамо, јесте да потиче из 1803. године и да Пресвета Богородица преко ње, пројављује Своју чудотворну силу, помажући свима који Јој са вером прилазе. Прославља се 24. јуна по новом или 11. јуна по старом календару. Чуда Већи број исцељења, која се дешавају, могу се прочитати у књизи Света икона Достојно јест и њена чуда у манастиру Месићу, која се може набавити у самом манастиру. Но, овде ћемо изнети један одељак о преумљењу, покајању и жеђи за Божанском љубављу, коју је доживела сестра која себе од сусрета са чудотворном иконом, доживљава, како сама каже, верујућом. …Била сам пар пута (н.а. у манастиру Месићу) и најискреније могу да кажем да сам тамо први пут осетила да ,,нечег има”, тј.постала верник. То ми се десило када сам стала пред икону ,,Достојно јест”. Ни сама нисам имала појма зашто се тако зове, и само тад сам чула и увек запамтила. После сам наравно чула и за молитву и за оригиналну икону на Светој Гори. Мени је ова икона измамила толико суза, ни сама не знам ни како ни зашто. Сви су ме питали шта ми је и нисам знала да одговорим. А касније ми је било јасно да ми је сва душа вапила за покајањем и Божијом љубављу. Нешто неописиво… Стварно треба доживети, јер је немогуће описати. Изображење Чудотворна икона Мајке Божије, Достојно јест, почива у храму манастира Месић у новом изрезбареном дрвеном трону, који је за ту прилику урађен 2009. године – изнад ког непрестано гори неугасиво кандило. Док је оригинална икона Мајке Божије на Светој Гори, позлаћена и посребрена, опточена драгим камењем, код чудотворне иконе Мајке Божије месићке Достојно јест, не налазимо никаква спољашња украшења. Код ове месићке копије, видимо како Пресвета Богородица десном руком придржава део свитка, који Слово, Реч Божија, такође држи у десној руци Својој. Лева рука Њена је Његово сигурно сместилиште. На Свечасној глави Њеној видимо царску круну коју са леве и десне стране придржавају два анђела. Слична круна са ореолом налази се и на глави Богомладенца. Пречасна риза Њена махом је у браон тоновима, извезеним мајсторском руком. Мафорион је сличне израде, чији део пада преко Пречасног левог рамена Њеног. Ова икона је врло добро очувана. На њеној позадини доминира зелени тон, са изузетком небеског одсјаја Бестелесних Сила који их окружују. При самом дну, исписан је текст на црквенословенском језику, о времену доласка иконе у манастир и њеном Светом имену. Just a moment... MITROPOLIJA.COM
  19. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У главном олтару Кијевско-софијске саборне цркве, (Украјина), налази се величанствени мозаик – икона Богомајке, испод свода, изнад горњег места. Богомољци са посебном вером прилазе овој икони Приснодјеве, која се од давнина назива Несаломива стена, зато што је током више од осам векова, остала неоштећена. Прославља се на недељу Свих светих. Изображење Света Дјева је приказана на златном пољу мозаика у природној величини како стоји на четвороугаоном златном камену са уздигнутим рукама. Ево како је красноречиво описује аутор путовања по руским светим местима: Њена висина је дивовска, као и сва Њена дела у Светој Русији; Она стоји на златном камену, на постојаном основу за све који траже уточиште у Њеној заштити; небеске боје је Њена хаљина, црвени појас, на ком виси огртач, којим Она брише толико суза; наруквице азурне боје на рукама уздигнутим ка небу; златни покривач се спушта са Њене главе и пребачен је у виду омофора на лево раме, на знамење Њеног Покрова, који се шири као облак путем гласа црквених песама, а светла звезда гори на челу Богомајке и две звезде на раменима; јер је Она, Сама Мајка незалазне Светлости, била за нас зора сунца које не залази. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Несаломива стена Царице моја преблага, надо моја, Богородице, која прихваташ сироте и посредујеш за бескућнике, Радости напаћених, увређених Покровитељице! Ти видиш моју несрећу, видиш моју патњу; помози ми као немоћном, нахрани ме као путника. Повређеност моју знаш, разреши је ако желиш, јер немамо друге помоћи осим Тебе, нити друге Посреднице, ни благе Утешитељице, осим Тебе, о Богомати, Ти ме сачувај и заштити у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2023/06/11/cudotvorne-ikone-majke-bozije-nesalomiva-stena-velika-panagija-2/
  20. Године 1191. у Литовском кнежевству у месту Жировици (Гродненске губерније, у данашњој Белорусији), пастири су напасали стадо недалеко од шуме – наједанпут угледавши необично јарку светлост у виду пламена што је изазвало код њих знатижељу па су пришавши ближе на опште изненађење – видели на дрвету икону Пресвете Богородице. Сијање иконе и страх, дуго нису дозволили пастирима да приђу. Али када се светлост повукла, пастири су се поклонили икони Богородице, узели је са дрвета и однели свом Литовском господару – Александру Солтану, чувару државне имовине. Он је икону закључао и објавио њено чудесно пројављивање својим познаницима, који су са дивљењем слушали његово излагање, са жељом да виде икону. Али када их је довео до места где је оставио икону, ње тамо није било. После неког времена пастири су на истом месту нашли икону Богородице и опет је однели свом господару. Александар је сматрао себе недостојним да остави свету икону у свом дому и заветовао се да ће на месту пројављења иконе подићи храм у славу Пресвете Богородице. Тако је и било. Ускоро је основан древни храм и икона Богородице је постављена у њега. После десет година цркву је захватио пожар, који ју је претворио у пепео. Многи мештани покушали су да спасу икону из огња, али без успеха; сви су мислили да је чудотворна икона изгорела у пламену, па је нису ни тражили. Једанпут док су се деца играла у подножју горе где је био стари храм, видели су да некаква Дјева са лучезарним сијањем седи на камену. Нису имали храбрости да Јој приђу, већ су о томе обавестили своје укућане, a вест је дошла и до свештеника. Поверовавши да су деца имала виђење као Божанско откривење, сви су кренули на гору и дошли испод указаног камена и видели свећу како гори. Када су дошли до самог камена, нашли су на њему икону Богородице, названу Жировицка (име је добила по месту у коме се пројавила). Неисказано су се обрадовали ради обретења иконе, узели је и поставили у свештенички дом – после чега су приступили изградњи новог храма. Врло брзо су га озидали, осветили у част Богородице и поставили у њега чудотворну икону. И дан данас икона почива у Свето-Успењском Жировицком мушком манастиру, који је име добио по овој чудотворној икони. Икона се празнује 20. маја по новом, односно 7. маја по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се при гоњењу православних, за укрепљење вере, а такође и за установљење честитих бракова. Изображење Жировицка икона Мајке Божије урезана је на камену размера 43х56 мм. На њеној позадини осликан је град, претпостављамо – губернија у којој је нађена. Ореол Јој је окружен цветовима у различитим бојама, док су са Њене леве и десне стране осликани гроздови винове лозе. Тропар, глас 5 Пред светом иконом Твојом, Владичице, молимо се за уподобљење исцељења, примање познања истините вере и одбране од агарјанских напада. Тако и ми, к Теби припадајући, молимо за остављење грехова, помисли благочестивих срца наша просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших. https://mitropolija.com/2023/05/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zirovicka-3/
  21. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање образа Божије Матере Чаша која се не испија, збило се у Ваведењском владичином женском манастиру, 1878. године. Једном хришћанину Тулске губерније, војнику Стефану, који је патио од страсти пијанства и попио сву своју војну пензију и све што је имао у своме дому и дошао до тога да ништа нема, да су му се и ноге одузеле, у сну се јавио дивни старац, обративши му се следећим речима: ,Иди у град Серпухов, у манастир Владичице Богородице. Тамо је икона Чаша која се не испија, тражи да за тебе одслуже молебан и оздравићеш душом и телом. Пошто није могао да хода, а немајући помоћи од других, без икаквих средстава, Стефан не оде на то путовање. Старац му се онда јавио поново, али ни то није помогло да пијаница послуша. Старац му се онда јавио и трећи пут, говорећи какве га грозоте чекају ако не послуша – и пијаница тек онда одлучи да крене на пут, четвороношке. У једном селу га затече ноћ и остаде ту да преноћи. Милосрдна старица код које је ноћио, да би му олакшала бол, истрљала му је ноге и добро подложила пећ. Током ноћи, путнику се у ногама појавио пријатан осећај, а када је пробао да стане на њих, могао је, али су и даље биле превише слабе да би се могао држати на њима. До следеће ноћи му је већ било боље, и могао је да хода, ослањајући се на један штап. Тако је и стигао до града Серпухова. Стефан је по приспећу у манастир казао о свом виђењу и тражио је да се одслужи молебан, пред указаном му иконом. Но нико није знао за такво изображење. Тада се неко сетио да би то могла бити икона која на себи има осликану чашу, која је била постављена у пролазу, из Саборног храма ка ризници. Какво ли је тек одушевљење настало када су на полеђини иконе пронашли натпис на коме је писало: Чаша која се не испија. По опису, старца из сновиђења – препознали су старца Варлаама, некадашњег настојатеља тога манастира. Икону су пренели у храм и пред њом је одржан молебан. Пијаница је потпуно оздравио и здрав отишао из Серпухова. Не само да су му ноге оздравиле, него је у потпуности престао да пије. Вест о овом догађају брзо се прочула и изван манастира. Мноштво поклоника почело je да долази на поклоњење чудотворној икони, не само из града Серпухова него и из целе околине, па и из удаљених места. Долазили су не само они који су тражили помоћ у ослобађању од страсти пијанства, него и они који су хтели да се поклоне и одају почаст Богородици, за указану помоћ. После 1919. г. када је манастир био затворен, чудотворни образ Пресвете Богородице и списак са чудима која су од ње произилазила је нестао. До револуције Серпуховско Александро – Невско братство, савршавало је пред иконом молебан, са читањем акатиста. У време совјетске власти многи манастири су били затворени, а по затварању манастира Ваведења Владичице, икона је пренесена у катедрални храм Николе Белога. Између 1928–1930. г. у Серпухову је столовао Митрополит Мануило Лемешевски. У списима из тог времена, стоји да је он поново успоставио поштовање светиње те обитељи, иконе Богомајке Чаша која се не испија, која је у међувремену пала у заборав. На молбе верних, а по благослову тог Владике, направљено је осам копија чудотворне иконе. Године 1929. храм у коме је била икона је затворен и све светиње су спаљене на обали реке Наре. Икона Мајке Божије Чаша која се не испија нестала је без трага и сви молебани су престали. Поштовање светиње из Серпухова обновљено је ’80 их г.одина ХХ века. На иницијативу управника месне цркве, посвећене Пророку Илији – архимандрита Јосифа, поново се почело са служењем молебна за исцељење од пијанства, читањем Акатиста Богородици Чаша која се не испија. Архимандрит Јосиф је 1990. г. започео са иницијативом да се поново отвори Серпуховски манастир, Високог. Као резултат, 10. априла 1990. г. је поново заживело братство тог манастира, које је још 1374. г. основао Св. Сергије Радоњешки. Поставши предстојник братства, архимандрит Јосиф је пренео служење молебна Богородици Чаша која се не испија у Висоцки манастир, и већ следеће године је по његовом благослову, руски иконописац Александар Соколов, насликао данас свима познату икону. Нова икона је убрзо постала омиљена у верном народу који је почео масовно да долази на поклоњење овој светињи. У манастиру Висоцки састављен је канон и издат акатист тој икони Мајке Божије, који се раније налазио у неколико одвојених и различитих рукописа. У Серпуховом почива једна икона Божије Матере Чаша која се не испија која се налазила у Ваведењском Владичином женском манастиру, написаној 1995. г. по старој фотографији. У очима верног народа чудотворна икона Мајке Божије Чаша која се не испија, постала је истинском сверуском Светињом. По благослову Свјатјејшег Патријарха 30. маја 1997. г. икона је уведена у православни црквени календар, што је било званично признање сверуског поштовања, тог лика Богомајке. Свакодневно се у храму Висоцког манастира пред чудотворном иконом држе молебани, на којима се износе молитве за све страдалнике који моле за милост, Царицу небеску. Небројени ходочасници посећују манастир. Посебно много богомољаца се окупља на молебан који се држи, по Васкрсу. Најважније богослужење икони Небесне заступнице је 18/5. маја на дан празновања иконе. Они који не могу да дођу на поклоњење чудотворној икони, шаљу писма и телеграме са молбама да се одслуже Молебани за њих, ближње и рођаке. Ова икона, прославља се 18 .маја по новом односно, 5. маја по старом календару. Чуда Пред овим образом молимо се за исцељење од недуга пијанства и наркоманије. До данашњег дана је било мноштво случајева благодатне помоћи и исцељења која су се десила после молитава пред иконом, Чаша која се не испија. Ти случајеви се записују у посебну књигу, која се налази у манастиру. Помоћ су добијали не само православни верници него и некрштени и људи других вероисповести. Као што се ономад у ХIX веку старац Варлаам јавио у сну пензионисаним војнику, подстакнувши га да иде на поклоњење икони Богородичиној Чаша која се не испија, тако је и у наше време било случајева, чудесних јављања угодника Божијих, Пресвете Богородице па и самог Господа Исуса Христа, са позивима страдалницима да иду у Серпухов на поклоњење чудотворној икони. Утолико је чудесније, што неки од тих људи ништа нису знали ни о икони, ни о манастиру, ни о граду Серпухову. Видљиви знак Божије благодати која се шири кроз ову икону, показује се непрекидним мироточењем и крвоточењем на неколико копија иконе које се налазе по домовима верних, као и у православним храмовима; тако да извор благодатне помоћи и исцељења, не пресушује од Ње. Изображење Док је позадина на икони украшена сребром у доњем левом углу је постављена хранилица, са честицом Појаса Пресвете Богородице. Света Дјева је приказана, на уобичајен начин у пурпурном мафориону и доњој хаљини, плаве боје. Видимо да Мајка Божија подиже своје пречисте руке, молећи Сина свога и Бога, за све грешнике, да их спасе и призове к непресушном Источнику духовне радости и утехе, јављајући свима да је Чаша која се не испија, милосрђе и помоћ са Неба, на радост свима којима је помоћ потребна. Док Богомајка подиже руке к небесима, искајући помоћ од Свевишњег, за све оне који Јој се моле, дотле је Син Њен положен у Чаши, такође подигнутих руку к небесима, у молитвеном ставу. Чаша у којој се налази сам Источник Живота, на симболичан начин указује на Сведржитеља – који пролива крв за живот света. Таквим положајем, као да указује да је управо Он, извор Живота, извор непресушни, који напаја ожеднеле душе, живота, неупрљаног пороцима. Мноштво драгоцених дарова окружује и украшава ову икону. Те дарове су остављали захвални избављеници од страдања, којима је Пресвета Дјева, преко своје иконе помогла. Тропар, глас 4 Притецимо данас, верни, к Божанственом и пречудноме образу Пресвете Богоматере, која сва срца верних небеском Неиспијеном чашом свога милосрђа напаја и људима објављује. Видећи их и слушајући о њима, духовно празнујемо и топло Јој вапијемо: Владичице премилостива, исцели наше недуге и страсти, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-casa-koja-se-ne-ispija-2/
  22. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Историја ове иконе описана је у делу Димитрија Ростовског ,,Руно орошено”. Један човек проводећи живот у греху, а имајући к Богородици осећање трепетне љубави, свакодневно се молио пред Њеном иконом, не посустајући – с дубоком вером произносећи архангелски поздрав: Радуј се Благодатна… Једном, спремајући се да иде да учини неки грех и пре него што ће изаћи, обратио се Богородичиној икони, молећи се. Но, одједном га је напао страх и као да је видео да је изображење Богоматере оживело, а да су се код Богомладенца ране на рукама, ногама и на куку отвориле и да је из њих потекла крв… У страху је пао на земљу и усликнуо: О Госпођо, ко је то урадио? – Ти и претходни грешници својим греховима поново распињете Мога Сина, као Јудеји – одговорила му је Мајка Божија. – Ви мене називате милосрдном. Зашто ме вређате греховним делима? Тако је пред преступником Владичица разоткрила бездан његовог грехопада. – О Владичице – одговорио јој је грешник – нека моји греси не победе Твоју неизрециву благост. Ти си једина нада свим грешнима. Умоли за мене, Сина Твојега и Бога нашег! – с трепетом је молио Владичицу да умоли Спаситеља за остављење грехова. И тако је два пута Владичица понављала Своју молитву Богомладенцу, но, Он је остао неумољив, док најзад на неодступну молбу Богоматере, Он Сам се није обратио следећим речима: Ја испуњавам Твоју молбу. Нека се испуни жеља Твоја. Ради Тебе се том човеку опраштају греси његови. Нек он у знак опроштаја, целива моје ране. Подигавши се са земље, грешник примивши неочекивану радост неизмерно је благодарио за опроштај који је добио од Спаситеља; са неизрецивом радошћу целивао је Његове ране и од тога тренутка почео да живи благочестиво. Овај догађај је дао повод да се иконопише икона Богоматере – Неочекивана радост. За датум њеног прослављења одређена су два датума: 14. мај по новом, односно 1. мај по старом календару, као и 22. децембар по новом, односно, 9. децембар по старом календару. Икона се чува од 1944. г. у цркви Светог Пророка Илије, у Свакодневној улици у Москви. Чуда Пред овим образом моле се сви трaгаоци за животном и породичном стабилношћу, при дуготрајним нарушеним односима са родбином, у тузи и унинију, код болести душевних и телесних, при тражењу опроштаја од тешких грехова, при рођењу детета – када је искључена свака нада за преживљавање. Ово радосно избављење од беда дарује се свима који прибегавају Пресветој Богородици и Њеној икони, Неочекивана радост. У понедељак на уторак, Светле седмице 1838 .г. у кућу Ане Тимофејевне дошла је удовица подофицира, Анисија Степанова, која је последња четири месеца патила од глувоће до те мере да чак није могла да чује црквено звоно. У болницама се лечила, али без успеха. Она је остала да преноћи код Тимофејевне, да би другог дана отишла икони Неочекивана радост. Када су жене следећег јутра замолиле да се одслужи молебан, Анисија је одједном зачула речи Ускршњег тропара Христос воскресе из мртвих.., а затим и тропаре Богомајке Усрдно притецимо сада Богородици, ми, грешни и смирени… – после чега је њена глувоћа у потпуности прошла. Изображење На икони се приказује човек, који се на коленима моли пред ликом Богомајке. Даље се испод лика, обично стављају прве речи приповести: Човек један безакони… – док је Богомајка приказана на трону са Богомладенцем у наручју, како посматра молиоца. Поглед Њен уобичајено је благ; нема тога греха који превазилази благост и милост Њену. Горња хаљина је у топлој окер боји, испод које се назире доња хаљина, плаве боје. На раменима и Часној глави Пречисте извезена је по једна звезда и то је сво спољашње украшење Њено. Јер све што има, добила је од Сина Свога – благовољењем Оца, Духом Светим и непорочном животом Својим. Стога је изабрана од свег рода хришћанскога – јер је Радост обремењенима, Радост неисказана, неочекивана и немерљива. Она Која теши ожалошћене, решава сукобе међусобне и омекшава срца свих који Јој се моле и очекују посредовање, пред Сином и Богом Њеним. Тропар, глас 4 Данас, верни људи, духовно празнују, прослављајући Заступницу усрдну рода хришћанскога и притичу к пречистоме Њеном образу, зовући Је: о Премилостива Владичице Богородице, подај нам Неочекивану радост, обремењенима гресима и тугама многим, и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спаси душе наше. https://mitropolija.com/2023/05/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neocekivana-radost-3/
  23. У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Јављање иконе Владичице наше – Живоносни Источник, збило се 450. г. у жбуну од кипариса близу Златних врата у Константинопољу. Пролазећи тим местима војвода Лав Маркел, будући цар Византијски, сусрео је слепог човека на путу који га је замолио да га одведе у хлад, да се мало одмори и напоји воде. Ту је будући цар чуо глас Пресвете Богородице: Царе Лаве, уђи у тај грм, расчисти коров и тамо ћеш наћи воду која му је потребна и њом напој жеднога. Водом са извора умиј његове очи. Ја ћу ти помоћи да подигнеш храм у моје име и сви који овуда буду пролазили и с вером призивали моје име, услишићу им молитве и исцелиће се. Када је Лав Меркел напојио и умио слепца, он је прогледао и пошао у Константинопољ, без икакве пратње, прослављајући Богородицу. Када је постао цар, по речима Богородице наредио је да се очисти тај извор и да се на том месту направи камени круг. Над њим је саградио храм посвећен Пресветој Богородици. Извор је назван Живоносни, зато што се ту пројавила исцелитељна благодат Владичице. Треба рећи, да епитет Источник не означава страну света, већ представља извор воде. Од тог времена на том месту увек су се дешавала бројна чуда и исцељења. Међутим, после пада Константинопоља, храм је разрушен, а извор затрпан. Но хришћани су га открили и наставили да користе живоносну воду. Године 1835. после повлачења турске власти, изнад извора поново је подигнут храм, у част Славне Владичице наше. Мада се ово Богородичиног место налазило изван града Константинопоља, поред њега се налазила палата царева, који су у овај храм долазили са свечаном свитом. Најчешће су се ови доласци одвијали на Вазнесење Господње. Икона Мајке Божије – Живоносни Источник, прославља се у петак Светле седмице односно, на Источни петак. Чуда Пред њом се молимо за утврђење благочестивог живота, очување животних сила, за исцељење од телесних и душевних недуга и страсти, и за помоћ у свакојаким невољама. Изображење Богомајка је приказана у седећем положају у мафориону пурпурне боје док носи Богомладенца у рукама. Овако изображена на жутој подлози положена Је у чаши из које точе два неисцрпна извора исцељења, богочежњивим душама. Са сваке стране осликан је по један жбун од кипариса, што произилази из самог њеног житија. И овде, по ко зна који пут Владичица показује неизмерну љубав и милосрђе према напаћеном роду људском, изгубљеног у својим прегрешењима, заблудама и предрасудама… Јер Она, као неисрпни извор милосрђа, увек пружа утеху поробљеним страстима, обремењеним гресима и болеснима телом и душом. Као Источник Живота, која Га је донела на овај свет, Она је непресушни извор, у свим временима, сваковрсне добродетељи роду људском. Тропар, глас 4 Почнимо људи да лечимо душе и тела молитвом, претечи свих наших мајки, Пречистој Царици Богородици, која нам точи чудесну воду и умива поцрнела срца, грехове наше чисти, и душе верних осветљава чудесном Божанственом благодаћу. https://mitropolija.com/2023/04/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zivonosni-istocnik-3/
  24. По предању ову икону насликао је Свети Апостол и Јеванђелист Лука, у Солунској соби, у Јерусалиму. У Константинопољ ју је донела Царица Јелена, када је пошла 326 г. у Јерусалим да се поклони светим местима, где је том приликом нашла, Животворни Крст Господњи и клинове којима је Христос био разапет. Из Константинопоља у Русију, икону је донео руски кнез Лав, оснивач града Лавова – Лемберга, и са великом чашћу ју је поставио – у Бењзском замку, под надлежност православног духовништва, где се икона прославила многобројним чудима. Касније, када је Пољска покорила југозападну Русију, чудотворна икона припала је тадашњем управитељу Пољског царства – Владиславу, кнезу Опољском. Ту је икона добила назив Ченстоховска, по селу Ченстохово, земље Пољске. Пошто су Татари продрли у област Русије и опсели замак Бељз, кнез Владислав је наложио да се света икона изнесе из цркве, на градске зидине. Татари су гађали замак и једна стрела погодила је икону. Тада је као из живе ране, потекла крв која је видљива и данас. У тај час на Татаре је наишла магла од које су они умирали у великом броју. То их је приморало да прекину опсаду замка и да се врате у своје земље. После тога кнез Владислав је у сну чуо глас који му је наложио да однесе икону на Јасну горуЧенстоховску, која је то име добила, по чудима Богомајке. Кнез је тамо подигао манастир и у њега пренео икону, предавши је на чување монасима. Кроз неколико година ова обитељ била је изложена нападу разбојника, који су, одузевши им све драгоцености, хтели да украду и чудотворну икону, Ченстоховску. Већ су је били узели из цркве и поставили у за њу припремљена кола, али невидљива сила задржавала је коње, тако да нису могли ни да се помере са места. То је разбеснело разбојнике и један од њих зграбио је икону Богомајке и у бесу је бацио на земљу, док је други, ударио мачем Њен лик. Разбојници су истог трена осетили на себи казну Божију: први је искидан на делове, а другом се истог трена осушила рука; неколико њих страдали су на том месту, од непознате смрти, а остали су ослепели. Године 1813, када је руска војска заузела Ченстоховску тврђаву, настојатељ и братија манастира предали су генералу Сакену ову чудотворну икону. Цар Александар I украсио ју је богатом ризом са драгим камењем и поставио је у Санкт-петербушки Казански саборни храм, у параклису посвећеном Рожеству Пресвете Богородице. Пред овом иконом Мајке Божије горело је неугасивно кандило и грађани Петербурга поштовали су ово свето место. Непозната је судбина иконе после затварања Казанског саборног храма 1932. године. Но, знамо да је дан њеног празновања 6. март по новом, односно 21. фебруар, по старом календару. https://mitropolija.com/2023/03/06/cudotvorne-ikone-majke-bozije-censtohovska/
  25. Стари малоазијски град Никеја, велики хришћански центар и домаћин два Васељенска сабора, био је први дом ове иконе. У то време у области Никеје живела је једна благочестива удовица са сином јединцем а чудотворна икона која ће се наћи на обалама Атона, била је у њеном поседу. Дошавши једног дана и до њене куће, цареви изасланици угледаше ово благо, које се налазаше код ње у поседу. Тада јој запретише, тражећи јој новац, да ће испунити царску наредбу, а њу казнити смрћу. Исте вечери удовица се стаде молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући к Богу Живоме. У IХ веку за време владавине Теофила иконоборца, дигао се страшни рат против икона и сви православни који су им се клањали и поштовали их, били су кажњавани и стављани на муке, а њихове иконе силом одстрањиване и спаљиване. Тада су по свим градовима и селима разаслани цареви доушници, ради проналажења сакривених икона, са строгим налогом да све што пронађу, униште. У то време у области Никеје живела је ова богата удовица, благочестива жена, са сином јединцем. Та врлинска жена је изразито волела и веома поштовала ову икону. Саградивши крај своје куће црквицу, она је у њу поставила ову свету икону и пред њом непрестано приносила своје топле молитве Господу и Мајци Божијој. Дошавши једнога дана и до њене куће, цареви изасланици кроз прозор храма угледају ово божанствено благо и пронашавши власницу иконе, запрете јој, тражећи новац и говорећи да ће иначе сместа испунити царско наређење, а њу казнити смрћу. Сирота удовица им обећа да ће сутрадан набавити тражени новац, а среброљубиви изасланици, се сагласе да сачекају. Исте вечери ова побожна жена оде са својим сином у цркву и стане се молити пред иконом Пресвете Богородице, клањајући се, а руке и очи уздижући према небу. Узевши икону, са страхом је изнесе на обалу и тамо се опет обрати Царици Небеској, рекавши: ,, Госпођо Света, Ти као Мати Божија, имаш власт над читавом творевином. Теби је могуће и нас избавити од царевог гнева и своју икону сачувати од потапања у мору “. Изговоривши ове речи, икону је спустила у море, а она не паде на страну, него се стојећи усправно на води, усмери ка западу, невидљивом силом ношена. Тада удовица умоли сина свога да пође ка Грчкој, а она напусти дом у коме живљаху. Син је послушао мајчин савет и одмах се упутио ка Солуну, а оданде према Светој Гори Атонској. Предање каже да се замонашио – у касније подигнутом манастиру Ивирону, и да су од њега атонски пустињаци, чули за ову свету икону. Верује се да се у манастиру Ивирону икона налази од 999. г. Међу тадашњим ивиронским монасима био је један монах по имену Гаврило, Грузинац, који је био чувен по строгом животу и моралу. Њему се у сну јавила Пресвета Богородица са небеском светлошћу, говорећи: ,,Обавести игумана и братију да желим да им дарујем своју икону, да их покрива и да им помаже. Онда уђи у море и ходај по таласима и тада ће сви видети моју вољу и благовољење према вашем манастиру.” Старац обавести игумана и следећег јутра сви монаси уз молитве, са тамјаном и свећама изађоше на обалу, а Гаврило, ушавши у море почне ходати по води као по копну – и удостоји се да прими у свој загрљај ову икону. Следећа три дана и ноћи пред њом су узносили захвалне молебне каноне – подигавши на истом месту малу цркву. Икону су затим пренели у саборни храм и поставили у олтар. Следећег дана, идући да по обичају упали кандила, црквењак запази да новојављене иконе нема у храму и након вишечасовног тражења, братија је угледа на зиду изнад манастирске капије – вратише је на старо место, али се исто поновило више пута. Најзад, Пресвета Богородица се поново јави у сну Гаврилу и рече му: ,,Реци братији да ме више не ометају, јер ја не желим да ви мене чувате него ја вас да чувам, не само у овом животу, него и у будућем, и нека се надају милости Сина Мога и Владике, сви монаси на овој Гори који живе у врлини, благочешћу и са страхом Божијим, јер тај дар ја сам искала и добила од Њега. И ево вам дајем знак да док год видите моју икону у овоме манастиру, благодат и милост Сина Мога неће вас напустити”. Чувши ово од Гаврила, сви се испунише неисказаном радошћу, и подигоше у близини капије параклис, како би у њега ставили чудотворну икону на иконостас – на месту где обично стоје владичанске иконе. Од тада па све до данас ова икона стоји на истом месту где је сама Богородица изабрала, па се по томе и зове Вратарица, а по манастиру је зову још и Богородица Ивиронска. (стари назив за Грузију је Иверија, отуда и назив манастира). Спомен јављaња Иверске иконе – када је чудесно дошла преко мора до Свете Горе, је 27. априла; а у Светлој недељи трећег дана Васкрса, икона се преноси у Саборну цркву, одакле полази литија до морске обале, одакле ју је преузео послушник Гаврило. За сам датум када се икона прославља, узет је 25. фебруар по новом, односно 12. фебруар по старом календару. ЧУДА Заступништвом Богородице-Вратарке сачуван је и спашен манастир Ивирон од напада Персијанаца, предвођених злогласним Амиром, који је са 50 лађа приспео до обала Свете Горе и дошао до манастира, са намером да га опљачка. Уплашени монаси, узевши са собом црквене сасуде и чудотворну икону, сакрише се у утврђеној кули и усрдно се молише Пресветој Богородици да спасе манастир од разарања. Непријатељи провалише у манастир и опустошише га. Затим су увезали конопцима куле цркве и хтели да их сруше заједно са храмом. Наједанпут се подигла страшна бура и потопила персијске лађе и све непријатеље који су са њима били. Остао је само Амир, који се задесио у манастиру. Видевши потопљене лађе и војнике, покајао се у својој дрскости, молећи монахе да умоле Бога да му опрости и дарива их са много злата и сребра, како би озидали нове, више зидове, око манастира. Карактеристично је порекло знака на бради Пресвете Богородице. Један варварин је ударио икону и на том месту је потекла крв. После тог догађаја, варварин се покајао, постао монах и слуга у манастиру. Иако је добио монашко име, пожелео је из понижења да понесе име Варварин. Богоугодно је свој живот завршио, посветивши се; Црква га слави 13. маја као Варварина Ивиронског. Међу бројним чудима је и ово. Пресвета Богородица није допуштала људима да уђу у манастир који су имали какву душевну нечистоту. Неки који су хтели ући, падали су мртви. Када су настале велике смутње и трвења по Светој Гори, атонски монаси почеше напуштати своје манастире. Од 40.000 светогорских монаха, 1854. г. остало је, више од 1.000. Пресвета Богородица се јавила оцима и подвижницима следећим речима: ,,Пошто се Света Гора врло уплашила и пошто тако размишљате у срцима својим, све ће то проћи и завршити се, и опет ће се напунити Света Гора монасима. Ево дајем вам знак да све докле моја икона буде у Светој Гори у Иверском манастиру ничега се не бојте и живите у својим келијама; а када изађе, тада да свако узме своје ствари и да иде куда зна”. И до данас пустиножитељи, када недељом долазе у манастир Ивирон, гледају да ли је на свом месту икона Богородице, и видећи је, опет са радошћу се враћају у своје келије. г. неколико стотина монаха је имало велике економске проблеме. Решење су поверили Богородици, која је пројавила следеће чудо: у том периоду је била тешко болесна ћерка руског цара Алексија Михаиловича. Њене ноге су биле парализоване и по лекарима неизлечиве. Жалост принцезе, Пресвета Богородица претворила је у радост. Парализована ћерка се излечила, а цар је из захвалности понудио манастиру Ивирону један од најбољих манастира руске престонице – манастир Светог Николаја. Овај метох манастиру је све до 1932. г. припадао и обезбеђивао му толико прихода да је покривао све његове потребе. Када су Турци једном упали у манастир били су зачуђени, зашто монаси ризикујући животе, чувају само једну икону. На њихове речи – да је она живо биће и да јој се не сме ништа десити, један Турчин је замахнуо сабљом и повредио лице Богомајке. Када је из повређеног образа потекла крв, разбојници су се од страха разбежали. Повреда је била на истом месту где је иконоборац у Никеји копљем оштетио икону. И данас се на том месту може уочити мали ожиљак који иконописци верно преносе на све копије ове чудотворне иконе. ИЗОБРАЖЕЊЕ Оригинал иконе пресвучен је ризом од сребра и злата који покривају скоро читаву фигуру, осим лица, што је уобичајено за највише поштоване иконе. Руски поклоник Барски, забележио је у својим списима утиске које је на њега оставило изображење Свете Дјеве, Ивиронске: ,,У прекрасном, при унутрашњим вратима сазданом храму, на иконостасу, уместо обичне иконе Богородице, стоји Света чудотворна икона названа од древних монаха Вратарка, крупних очију, која држи на левој руци Христа Спаситеља, поцрнела од старости, сва покривена сем лица – од сребра скованом позлаћеном одеждом; осим тога, украшена скупоценим камењем и монетама од разних царева, кнезова и бојара, дарованих ради многих чудотворства; такође и од руских царева и царица, кнезова и кнегиња, монете златне и дарове њихове. Има ова икона још знамење или ожиљак од ране на ланеном платну, које је задобила од једног који пре није био верник и звао се Варвар, који ју је ударио ножем из злобе.” Други очевидац изображења ове чудотворне иконе нам прича: ,,Строги лик Божије Матере изазива код поклоника невољни страх; црте њеног Светог лика су изванредно складне и сама размера величанствена. Мајка милосрђа и утехе јавља се на овој икони више као Мајка правосуђа и страшног судије.” Ивиронска икона припада породици икона Богородице Одигитрије. Карактеристична је по ожиљку који се и данас може приметити, а који се налази на десном образу и бради Дјеве Марије који је настао као последица пробадања војника за време византијског цара Теофила, иконоборца. Тропар, глас 1 Од Свете твоје иконе, о Владичице Богородице, исцељења и здравља подајеш обилно с вером и љубављу онима који ти прилазе. Тако и моју немоћ посети, и душу моју помилуј, Блага, и тело исцели благодаћу Твојом, Пречиста. https://mitropolija.com/2023/02/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ivironska-vratarka/
×
×
  • Креирај ново...