Претражи Живе Речи Утехе

Ова чудотворна икона Мајке Божије, посвећена је једном од 12 великих празника Православне цркве – Покрову Пресвете Богородице; сам празник установљен је као спомен на дан када се Пресвета Дјева јавила у Влахернском храму у Константинопољу, као неодступна заштитница и покровитељка хришћана. Наиме, у 10. веку житељима у овом древном граду претило је велико разарање од муслимана, а верујући да ће их заступништво Царице небеске заштитити, хришћани су се сабрали у Влахернској цркви, где се налазила Њена Риза и Покров (Омофор) – вапијући Богу ватреном молитвом, за спасење од непријатеља. У току свеноћног бденија, Свети Андреј, Христа ради јуродиви и његов ученик блажени Епифаније видели су под самим сводом храма – Пресвету Дјеву, окружену Анђелима, Светитељима и Пророцима како се моли, осењујући хришћане. Пресвета је тада распрострла над свим молитвеницима Свој Омофор, штитећи их тако од видљивих и невидљивих непријатеља. Будући да се виђења удостојио и Јуродиви Андреј, упитао је тада свога ученика Епифанија: Видиш ли брате, Царицу и Госпођу свих, како се моли за сав свет? Епифаније послушник му одговори: Видим Свети оче и ужасавам се! По свитању новога дана, када се ово чудесно јављање проширило по целом Константинопољу, житељи града се испунише радошћу и надом што ће их Господ, заступништвом Пресвете Дјеве избавити од упада непријатеља; како ће догађаји показати надање њихово биће нелажно. Одушевљени моћним заступништвом, бранитељи града разбише многобројну војску непријатеља – и сачуваше град од разарања. У Русији је празник Покрова Пресвете Богородице установљен средином 12. века, трудом Светог кнеза Андреја Богољубског, сина Јурија Долгоруког. За датум прослављења Покровске иконе узет је 14.октобар по новом односно, 1.октобар по старом календару. Чуда Пред овим изображењем верни народ се моли за избављење од искушења и за помоћ у многоразличитим потребама, посебно, породичним. Ова чудотворна икона има и свој Акатист који верници читају у свакојаким невољама и опасностима. Изображење Пресвета Дјева је приказана како на облаку лаком лебди над царским дверима Влахернске Цркве – док над Њеним Омофором у ваздуху, обитава сами Господ. По ивицама прекривача стоје два херувима, који се старају да се Он довољно простире, како би под Њим стало мноштво хришћана. У средишњем делу иконе, приказан је ред Светих отаца Цркве, међу којима препознајемо: Јована Златоустог и Василија Великог. У истој равни, приказан је и ред херувима. У доњем делу иконе, изображен је ред Апостола, предвођених Светим Јованом Крститељем, док је у истом низу приказан и јуродиви Андреј са учеником Епифанијем као и ред Св.мученика (међу којима препознајемо Св. великомученика Георгија). Сама икона димензија је 74×50 цм. Неке копије Покровске иконе Свете Дјеве, изображене су са Њом, као централном фигуром која доминира – ставом и положајем; приметно је да је у тим приликама Омофор у Њеним рукама беле боје, док је на оригиналној Покровској икони и њеним копијама, јасно црвене. Можемо само претпоставити, да покров – који Она пружа својим молитвеним старањем – није баш тако лако задобити, задржати и уопште удостојити га се; стога, неизоставно је, да је пут ка Њеном благодатном старању скопчан с бројним страдањима и опасностима. Но, оно што нас испуњава је то – што нада наша лежи у Њој, Њеној слободи Коју има пред Творцем и Владиком свих, да избави све оне који Јој безпоштедно прибегавају. Покров који Света Дјева држи у рукама заправо је Њен Прекривач илити Омофор, који тако распрострт над хришћанима – чува све оне који Јој се усрдно моле. Ово чудесно догађање које се одиграло у Богородичиној цркви у (цариградском насељу Влахерна, близу Златног рога), разлог је зашто је сама црква добила назив, Влахернска. Древно здање је уништено у прохујалим временима а на том месту данас се уздиже велелепни храм, посвећен Пресветој Дјеви Марији. А чудесна Покровска икона изложена је данас у Третјаковској галерији, у Москви, као једно од њених непроценљивих блага. Молитва пред иконом Покрова Пресвете Богородице О Пресвета Дјево, Мајко Господа Вишњих Сила, Краљице неба и земље, града и земља, наше свемоћна Заступнице ! Прими ово похвално и благодарно појање од нас, недостојних слугу Твојих и узнеси молитве наше Престолу Бога Сина Твога, нека буде милостив према безакоњу нашем и да подари благодат Своју онима који поштују пречасно Име Твоје и са вером и љубављу се клањају чудесном лику Твоме. Нисмо достојни Његовог помиловања , иначе ћеш Га умилостивити за нас, Господарице, као што си све од Њега измолила. Ради тога прибегавамо Теби, као нашем несумњивом и скором Заступнику: услиши наше молитве Теби, закрили нас свемоћним Покровом Својим и измоли Бога Сина Твога, пастира наше ревности и бдитеља за душе наше, мудрости и снаге као заштитника града, судије истинитог и непристрасног, ментора разума и смирења, да дарује покров онима који су послушни, љубави и послушности који немају страх Божији, утешење онима који тугују, уздржање онима који се радују; свима нама дух разума и побожности, дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Еј, Пресвета Госпођо, помилуј своје слабе људе; Сабери расејане, упути залутале на прави пут, подржи старост, младост у чедности, одгајај бебе и погледај на све нас созерцањем милосрдног заступништва Твога, уздигни нас из дубине греха и просветли очи срца нашега ка виђењу спасења; буди милостива према нама овде и тамо, у овој страној земљи, и на Страшном суду Сина Твога: кајући се у вери и покајању од овога живота, са очевима и браћом нашом у Вечном Животу са Анђелима и са свима светима, оживотворите нас. Ти си, Господарице, Слава неба и Нада земље, Ти си, по Богу, наша Нада и Заступница свих који се са вером к Теби притичу. Теби се молимо, и Теби, као Свемогућем Помоћнику, предајемо себе и једни друге и цео живот свој, сада и увек, и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Данас благоверни људи радосно празнују, осењени Твојим, Богомати, присуством, к Твојим пречистим образом прибегавамо, умилно говорећи: покриј нас часним Твојим покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше. https://mitropolija.com/2024/10/13/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodicin-pokrov-4/

Свети јеванђелист и апостол Лука, лекар, био је први хришћански иконописац. Иконописао је Свете апостоле Петра и Павла, Пресвету Дјеву, као и многе догађаје из земног живота Господа Исуса Христа. Икону познату под називом Богородица Филермоса, сматра се да је насликао, по живом моделу, као последњу икону за време земног живота Пресвете Дјеве, која ју је тада благословила. Апостол Лука ју је лично 46. године однео у Антиохију Сиријску и предао назорејима – који свој живот беху посветили монашком подвигу. И управо у овом родном граду Апостола Луке, икона се налазила у једном старом молитвеном дому преко три века. Када се у време владавине Константина Великог почело са прикупљањем вештаствених доказа о земаљском животу Исуса Христа и Светих апостола, икона Богородице Филермосе из Антиохије је враћена у Јерусалим. Ту није остала дуго, већ је почетком V века, у време владавине Теодосија Млађег, тј. његове супруге Елије Евдокије, пронађена и дата његовој сестри Блаженој Пулхерији, која ју је затим пренела у Цариград. У Цариграду је била постављена у храму Влахерна, саграђеном у част Пресвете Богородице. Ту се налазила неколико векова, прославивши се својом чудотворним дејствима. У време цара Ираклија, 626. године, Византију су напали Персијанци и Авари. Тада је војсковођа Сирвар окупирао сву Сирију, дошао до Јерусалима и опседао Цариград и са мора и са копна. Цар Византије у то време је био у војном походу, тако да је град био без заштите. Патријарх Сергије је бодрио и крепио дух народа, молећи се Богу и Пречистој Богомајци за помоћ. Народ Цариграда је заједно са Патријархом проводио ноћи на свеноћним бденијима у храму Влахерна, молећи Пресвету Дјеву, да их заштити и заузме се код Бога, за њих и њихово спасење. Једног дана народ је на челу са Патријархом кренуо у литију по зидинама града, када су ношени нерукотворени Лик Спаситеља, икона Мајке Божије и Часни kрст Господњи, да би на крају, Патријарх потопио у воде залива Ризу Пресвете Дјеве. Њихове молитве су биле услишене, те се подигло велико невреме и потопило бродове непријатеља – па је тиме град био спашен од разарања. И у другом приликама, чудесним заступништвом Царице nебесне, Цариград је био спашен од Сарацена, у време Константина Погоната, Лава Исавријанца и Михајла III. У време иконоборачке јереси, у храму Влахерна су биле поскидане све иконе, и уместо њих, храм су осликали са призорима животиња и птица. Чудотворну икону Богородице Филермосе, православни хришћани су сакрили од иконобораца. Када је поштовање икона поново васпостављено, икона је враћена у храм Влахерна. Међутим, у XI веку за Византију наступају тешка времена. Већ са првим ратним походом латинских јеретика, постало је јасно да је један од њихових циљева потчињавање Православног истока под власт, римског папе. То се и практично и показало када су свој четврти „крсташки рат“ претворили у окупацију Византије. Вандалским рушењем и масакром становништва Цариграда, показали су своје право лице. Опљачкане су све црквене светиње, однешени су из храмова и манастира небројени црквени сасуди, иконе, свештене одежде, иконостаси, свете мошти, древни рукописи и књиге. Међу опљачканим светињама се налазила и икона Богородице Филермосе. Витезови реда Св. Јована су је откупили и однели са собом у Палестину, а будући да су били стационирани у граду Птолемаиди, у њему су је прогласили за своју заштитницу. По завршетку војничког похода, однели су икону са собом на острво Родос, тачније на територију древне насеобине Филермос, где су подигли храм, у част иконе коју су са собом донели. По тој насеобини икона је и добила име – Филермоса. Када су мухмеданци истерали витезове са Родоса, они се преселише на Малту и 1573. године у главном граду острва – Ла Валети, саградише Саборни храм посвећен Св. Јовану Крститељу. По освећењу храма, икону Богородице Филермосе, витезови реда Св. Јована украсише сребром и пренеше у нови храм. Ту је остала до 1788. године, када су је малтешки витезови, бежећи од Наполеонових освајања, са Малте, заједно са другим светињама, делићем Часног крста Господњег и руком Св. Јована Крститеља – предали руском цару Павлу I. Одатле је, заједно са другим светињама, 1801. године однешена у Петроград, у Зимски дворац, где се услед великог пожара у децембру 1837. године, нашла у великој опасности. У Русији, икона Филермоса је боравила скоро век и по, све до краја Октобарске револуције. Након Октобарске револуције, 1919. 6. јануара, светиње су из Петрограда довежене у Гатчину, где су остале неко време на поклоњење народу. Даље се извештава да је 13. октобра у Гатчину дошао гроф, Павел Иванович Игњатиев и однео светиње у Естонију, у град Ревел. Ту су остале неко време, а онда су тајно пренешене у Копенхаген, где су предате царици удовици Марији Федоровној. По њеној смрти, кћерке царице, велике кнегиње Ксенија и Олга, предале су икону Митрополиту Антонију Храповицком, поглавару Руске заграничне цркве (РЗЦ), који је икону однео у Немачку, поставивши је у православни храм у Берлину. Године 1932. године, Епископ Тихон, предвидевши велике проблеме са Немцима, икону Богородице Филермосе заједно са другим светињама (десницом Св. Јована Крститеља и честицама дрвета Часног крста Господњег) односи у православну Србију, као поклон Руског царског дома Србији и краљу Александру Карађорђевићу, за помоћ и прихватање избеглих белогардејаца из Русије. Краљ Александар Карађорђевић је икону одмах поставио у дворску цркву породице Карађорђевић. Априла 1941. године, са надолазећом окупацијом Србије, краљ Петар II и Патријарх Гаврило односе светиње у манастир Светог Василија Острошког, где су тајно чуване. По савету Патријарха српског Гаврила Дожића, краљ Петар је светиње са делом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у острошкој светињи. После Другог светског рата и победе комуниста, који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нису изношене на светлост дана. У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и нaстојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од Цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије, заједно са делом блага краља Петра II Карађорђевића. Оне су пренете у Подгорицу где су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су после извесног времена предате Верској комисији СР Црне Горе. Године 1968. један припадник полицијске службе открио је цетињском игуману Марку и Епископу Данилу, где се светиње налазе. Од момента одузимања светиња Цркви, 1952. године па до данас, са иконе Богородице Филермосе украдена су, од за сада непознатих лица, два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице. (Ово украшавање иконе наредио је и баснословно платио руски цар Павле I, који ју је добио од малтешких витезова.) Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и део Часног крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филермосе предата је, од стране Верске комисије, Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување, где се и данас налази у оквиру изложбеног простора у тзв. Плавој капели. Знајући вредност иконе, држава Црна Гора не признаје да је светиња власништво СПЦ, већ је икону прогласила за национално благо. Као датум прослављења иконе, узет је 12. октобар по новом, односно, 29. септембар по старом календару Чуда Молитва Мајци Божијој пред овом иконом помаже у стишавању телесних страсти. Изображење Саме димензије иконе су 44×36 цм. Икона Свете Дјеве, Пустинољубитељке/Филермосе – представља само лице Богородице, без Божанског Детета. Глава јој је благо нагнута ка левом рамену. Лице је овално, а нос изражен, дуг и прав. Обрве су густе, благо повијене надоле а поглед уперен у посматрача. Овде је карактеристична зеница ока Свете Дјеве која је јасно изражена, крупна, као велико зрно грозда. По Светом предању знамо да је боја косе Свете Дјеве била смеђа, понегде златаста, а очи боје маслине. И то управо видимо на овој икони, иако је од њене израде прошло више од два миленијума. С обзиром да икона носи и назив – Пустинољубитељка, то донекле објашњава, сам поглед Свете Дјеве; његову дубину, продирање у душу онога који Је посматра, проницљивост, тугу и бескрајну чистоту, које је красе. Стил иконе у потпуности је византијски. А сама икона урађена је темпером на дрвету. Икона је 1799. године прекривена оковом од злата, односно, Ризом, која је украшеним драгим камењем. Сами Лик Богородице видљив је кроз отвор на окову, који је ограничен на Њено лице и врат. Лик Богородице заузима средиште окова. На унутрашњем делу окова, на равној површини видљива је одежда Богомајке до рамена, а на глави је ореол, из ког излази осам зрака у емајлу, који чине малтешки крст. Димензије иконе заједно са оковом су 50,4×39,7 цм, а дебљина окова је 5 цм. Оков је формиран од оквира и плоче на којој су у рељефу урађени делови одеће и ореола. Богати златни рам окова, фине израде, формиран је из три траке. Прва, која чини спољашњу бордуру, представља веома сложени стилизовани троделни цветни венац. Друга трака представља ред стилизованих пупољака тулипана, усмерених према средишту сваке стране, у којима се налазе медаљони – представе застава и оружја Малтешког реда. Трећа, унутрашња бордура формирана је такође од пупољака тулипана. На четири угла рама смештени су крилати херувими у пуном рељефу. На полеђини окова, на доњој, краћој страни, налазе се утиснута четири жига. Први на којем је орао и година 1799. која би требало да означава радионицу и годину израде. Други са нечитљивим иницијалима, могао би бити ознака мајстора златара. На трећем је утиснут број 84. Четврти, такође недовољно читљив, могао би бити жиг контроле. На плочи окова формиран је отвор који омогућава да се види лик, односно делови лица и врата Богомајке. На плочи су аплицирани делови одежде, украшени брилијантима и сафирима, и ореол, формиран у облику потковице. Он је украшен непрекидним низом брилијаната који се смањују према крајевима, и цветовима формираним од рубина. Из њега излази осам крака који у белом емајлу формирају Малтешки крст. Око лика Богородице, у средишњем делу ореола налазе се симетрично постављени мотиви цветова од драгог камења, брилијаната, дијаманата и рубина. На доњем делу окова, одежда је украшена испод врата богатом траком – дефинисаном непрекидном низом брилијаната, са четири велика сафира опточена брилијантима и три велика брилијанта између њих. О низу брилијаната који чине спољашни руб траке, постављено је седам великих сафира у форми капи, окачених о брилијанте. Декорација одежде завршава се са две вертикалне траке брилијаната, које излазе из траке оковратника са доње стране. Уклањањем окова, видљиво је да је између њега и сликаног слоја положен дебљи црни папир, ручно обојен, који штити икону од самог окова. Папир је на више мјеста перфориран, на местима за шрафове којима су на плочу причвршћени украси. Сама икона се састоји из три сегмента. Лик Богородице осликан је на платну које прати контуре главе и врата и причвршћено је на дрвени носач на ком је осликан огртач. Дрвени носач је неправилног облика, утиснут у другу дрвену таблу, издубљену у средини према форми носача. На ову дрвену таблу, са њене задње стране, постављен је још један дрвени носач, прилагођен величини окова. Оштећења На ореолу недостаје први рубин са леве стране, а постоји брилијант у корену цвета. У акту сачињеном 29. априла 1932. године, приликом предаје иконе и других реликвија представнику краља Александра, на приложеним фотографијама је видљиво да је тај рубин и тада недостајао. На одежди недостаје највећи сафир, који је био смештен у средишњем делу одежде. Остао је само брилијант о који је био окачен. Недостајући сафир је био присутан приликом потписивању Акта о преузимању, што се види и на поменутим фотографијама, а такође је видљив и на филмском материјалу који прати откривање реликвија у Острогу 1953. године. Украс са огрлице сигурно није нестао ни после 1978. године, када је предата Народном музеју, што потврђује фотографија снимљена приликом примопредаје 20. јануара 1978. године, на којој га већ нема. У новије време има и оних који верују да се овде и не ради о сафиру, него о некој врсти плавог дијаманта, у сваком случају најскупоценијег драгог камена на свету, са јединственим особинама, каквих има само на Уралу, у рудницима из којих су драгуљима снабдеване руске царске јувелирске радионице. На делу иконе који није прекривен оковом – боја је затамњена, глатка и сјајна, али читљива, док је на делу који је био покривен оковом – бојени слој сиво плавичаст, са бројним оштећењима, без сјаја који је делимично отпао. Лик Богородице, је таман, смеђ, готово монохроман, са изузетком црвенила на уснама. До промене у боји могло је доћи због оксидације заштитног лака. Цела икона је делимично оштећена, а посебно су видљива оштећења боје и платна на десном образу. Увид у стање иконе Пресвете Богородице Филермосе обављен је 24. априла 2012. године и праћен је фото-документацијом. Икона је веома оштећена великим бројем рупа од ексера, које су узроковане постојањем окова и у неком ранијем времену. Сконцентрисане су на доњем делу иконе, мада теку и по ободу Богородичиног лика. Тропар Богородици, гл. 8. (трипут): Руком Светог еванђелисте Луке насликана, икона Твоја, Богородице, освештала је Својим ходом, кроз векове, земље и градове; од Јерусалима до Цариграда, на Родосу у Филермоској обитељи пребивајући, преко острва Малте сву Европу Богородичанском љепотом обасјавши, благодатно одлетевши преко царског града Петрограда до стонога Београда, до Острошке и Цетињске светиње, сву васељену матерински је загрлила. Молитва Пречиста и Пресвета Дјево! Прими покајну молитву коју узносим Теби, Пренепорочна, од прљавих усана мојих и не презри нечисто срце моје које се у Тебе узда: очисти га, освети и не дај га помислима нечистим икада више. Сведобра Мајко, скрушено и смерно Те молим: даруј ми да свагда видим ништавност своју, научи ме да се никад не узносим, удостој ме да се у подножју Крста Сина Твога, ослободим сваке порочне и острашћене привржености за свет и себе самога. Погледај како ме демон блуда мучи, душу моју прелешћујући да чини сваку нечистоту. Даруј ми чврстину ума и истиниту љубав ка Исусу Христу Богу моме и ка Теби Мајко Божија и научи ме да презрем и омрзнем сваки грех, сузе скрушене даруј очима мојим, исправи развраћену вољу моју, истргни жалац смрти из дубине душе моје и васкрсни је пре Страшног дана у који ће вечна смрт прогутати све непокајане. Буди и мени грешноме, као некад давно Египћанки Марији, Наставница покајања, научи ме трезвењу, скрушености, љубави према ближњем, неосуђивању, кротости, тиховању, послушности, усади у срце моје непрестани трепет побожности и стајања пред Богом, и даруј ми непрекидно сећање на вечна блаженства и муке, и узведи ум мој у светле одаје Христа Цара, да не помишљам на земаљско већ да се радујем једино Богу и Спаситељу моме, свим срцем кличући Теби, Мајци Његовој: Радуј се, Дјево Свепречиста, Избавитељко душе моје, од мука вечних. Амин. https://mitropolija.com/2024/10/11/cudotvorne-ikone-majke-bozije-filermosa-pustinoljubiteljka-3/

Икона Богородице Акатистне постала је позната у Зографском бугарском манастиру на Светој Гори у 13. веку током првих покушаја унијаћења у Источној цркви (спајање православне и католичке вере). Уз ретке изузетке, светогорски манастири су одбацили унију и постали жртве оружаних напада њених присталица. Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у Зографу следеће писано предање: Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи – политичким превирањима, узнемирен Исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се ово догађало у XIII веку. Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем аутократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем – ради “чистоте православља“. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, a у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продиру и на Атон, уверавајући прво речима, поткупљујући новцем и обећањима, те принуђујући претњама и на крају мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, одричући се вере Отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост манастири Велика Лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих Отаца, – примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате. Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркаше по читавој Светој Гори, у потрази за новим жртвама. У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред светом иконом, о којој је реч у овом тексту. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Дјеви Марији, одједном се из ове свете иконе зачуше следеће речи: “Радуј се и ти старче Божији ! Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви, који желе мученички венац нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону исту икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас – како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемирила. И они слабији међу њима одмах се скрише у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха осташе заједно са игуманом у манастиру – затворени у пиргу, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце. Нешто касније стигли су и Латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси би им са пирга довикнули:“Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, запалише ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје – предадоше у миру своје чисте душе Господу – 10. октобра 1276. године. У манастирском рукопису и у бугарском Часослову уписана су и имена ових победоносаца и Преподобномученика. А они житељи манастира који су преживели у планини, враћајући се у разорени манастир, под рушевинама и пепелом од пожара, нашли су неповређени чудотворни лик који је упозоравао старешину и монахе на опасност. Имајући у виду ово упозорење, икона Мајке Божије се назива и Претеча. Због овог мученичког страдања 26 монаха Зографских, и сама икона се прославља на дан страдања Зоографских мученика, а то је 10.октобар по новом, односно 27.септембар по старом календару. Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се сво време у пиргу заједно са Преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама – читава, нетакнута ватреном стихијом. У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру, ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је Херово (Радовање), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и Пројављена. Што је необично, уместо молитава за причест, на светим Литургијама које служе у овом параклису, – бугарски монаси читају пред овом иконом, Акатист, те је названа – Акатистна. Изображење Колико видимо, икона је у потпуности пресвучена златом, једино су лица Пречасне Дјеве и Богомладенца, остала онако како су у оригиналу иконописана; а због старости иконе, лица су у тамној нијанси видна, са светло браон одсјајима. Док Богомладенац седи у наручју БогоМајке, држећи у левој руци отворено Свето Писмо, Пресвета му Својим крилом чини удобно сместилиште. С обзиром да се икона зове Акатистна – можемо закључити да овим отвореним Писмом, Син Божији позива верне на изучавање и читање Речи Његове и молитава у којима се велича, милост Мајке Његове, Царице неба и земље. На глави Свете Дјеве налази се царска круна, пошто је Она Царица Небеска, Заштитница која посредује пред престолом Творца, за род човечији. На левом рамену и челу су Јој извезене звезде, као симболи Њене девствености, које су украшене драгим камењем; док су ореоли код Богомладенца и Свете Дјеве, зракасто угравирани, пресвучени златом. У самом дну иконе, видимо изрезбарен натпис, угравиран златним словима, који се не може са сигурношћу прочитати. https://mitropolija.com/2024/10/10/cudotvorne-ikone-majke-bozije-akatistna-zograf-2/

Кијево-братска икона Мајке Божије се пројавила 1654. године у граду Вишегороду, Кијевске области, а пребивала је у Борисоглебској цркви. Године 1622. током рата са Пољацима (1659-1667), Татари, који су били савезници Пољака, пробили су зидине града и уништили цркву, али верници су успели да спасу чудотворну икону Мајке Божије из храма, пустивши је да плови низ Дњепар, по вољи Божијој. Река је носила светињу до обала Подољска у Кијеву, одакле је извађена из воде и постављена у Кијево-братски манастир, са достојним почастима. Света икона се налази у Кијеву, у Братском училишном манастиру, по коме је добила име, будући да у њему борави од 1662. године. За датум прослављења узет је 19. септембар по новом, односно 6. септембар по старом календару. Ова икона има још два датума прослављења а то су 23. мај по новом, односно 10. мај по старом календару и 15. јун по новом, односно 2. јун по старом календару. Чуда Предање сведочи, да је један Татарин украо икону и на њој хтео препливати реку Дњепар. Икона је запливала сама и стала на сред Дњепра, према Братском манастиру. Татарин се задиви таквом чуду и седећи на икони почне викати у помоћ, плашећи се да се не утопи. Одмах су из манастира допловили у чамцима до Татарина, узели икону и спасили га, који је после чуда које се догодило пожелео да се крсти и постриже у монаха. У Братском манастиру једном дневно у сваку суботу и једном годишње у суботу 5. недеље Великог поста, пред овом иконом се служи Акатист у присуству великог броја верујућег народа. Изображење Овај тип иконе иконографски припада типу Богородице Умиљења (Елеуса), где је карактеристично јединство лица Спаситеља и Приснодјеве. Представљена је свакодневна сцена међусобног миловања Мајке и Детета – која симболизује везу између Креатора и Његове креације, израженој у оваквој бескрајној љубави Творца за људе због којих је дао Сина Свога на заклање, ради избављења од греха рода људског. Такође, видимо на икони прожимање неба и земље – ореола и међусобног контакта два лица; што симболизује Христа и Цркву Христову, у којој је Мајка Божија најсавршеније створење од свег рода људског. Иконографски типови иконе Умиљење (грч. Елеуса) сежу до Св. апостола Луке, чије копије су проширене по целом православном свету. Главна карактеристика ове иконографије је комбинациија лица Спаситеља и Приснодјеве. Дјева је изображена допојасно у црвеној ризи (боје мученика) како у наручју носи Младо Дете, које десном руком благосиља, док Му леву руку придржава; Одевена је у црвени мафорион проткан тамним порубима по ивицама и извезеним звездама, на челу и раменима – симболима Њене девствености. Младенац десном руком благосиља архијерејским знаком ИС/ХС, док Му је лева рука у Мајчиној руци; одевен је у бели стихар који досеже до колена и горњу одежду боје злата, као Цар и Првосвештеник. Необичан је овај гест, руке у руци, Богомладенца и Приснодјеве. Он симболизује, присност, узајамну подршу, придржавање у немоћи, потпору у другоме коју налазимо; где је онај други – брат мој, ближњи, моја заштита, помоћ и укрепљење; на то нас позивају Мајка и Младенац својим међусобним одношењем, изображени овом Кијево-братском иконом. Позадина иконе је посребрена, а ивице су украшене драгим камењем. https://mitropolija.com/2024/09/19/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kijevo-bratska-2/

Икона Мајке Божије Калушке пројавила се 1748. године у селу Тинково, Калужске провинције, у кући земљопоседника Василија Хитрова. Две служавке овог земљопоседника су сређивале ствари на тавану његове куће и док је једна од њих марљиво обављала посао, друга служавка, Евдокија која је била позната по необузданој природи, пала је у сквернословље. Пријатељица ју је покушавала умирити и током умиривања изненада је открила међу гомилом ствари наслаге оштрих платна. Откривајући, девојка је видела образ жене у тамној одежди са књигом у рукама. Узимајући слику за портрет игуманије, а желећи да уразуми Евдокију, запретила јој је гневом приказане на платну. Евдокија је, међутим, смело рекла: „Ево како се бојим твоје игуманије“ – и пљунула на платно. Истовремено је добила напад и пала онесвешћена, трзајући се, са пеном која јој је излазила на уста. По наређењу власника, Евдокија је склоњена са тавана и положена у собу, очекивајући да ће се ускоро упокојити. Следеће вечери, Царица Небеска се појавила пред родитељима Евдокијиним и открила им да се њихова ћерка бесрамно смејала и исмевала пред Њом, наредивши им да одрже молебан пред оскрнављеном иконом, и да попрскају оболелу жену са водом, освештаном током службе пред иконом. После службе, Евдокија се опоравила, а земљопоседник Хитров је узео Калушку чудотворну икону Мајке Божије у своју кућу, одакле су чудесна исцељења болесних и болних почела да произиле. Године, 1771., Калуга и околни градови су били уништени помором и никакве мере нису могле да спрече епидемију. Тада је чудотворна икона Мајке Божије донесена из села Тинково у град. Три дана житељи Калуге су носили икону около града са молитвом, а обољења су престала. У сећање на овај догађај, један од датума прослављења иконе је 2. септембар Године 1812, хорде Наполоеонове армије су ушле у Калушку провинцију. Становници су се молили у светињи за избављење од инвазије странаца, и изненада, Французи су се окренули од Калуге ка Гжатску и кренули по путу који су управо разорили. На крају рата, Свети синод РПЦ у част ослобођења града од Француза, установио је празник поштовања Калушке иконе Мајке Божије, 12. октобра са литијом около града. Од 1918, Калушка чудотворна Дјевина икона се налазила у Калушком музеју. У послератним годинама, Калушка икона Пресвете Дјеве је враћена Цркви и сада је постављена у Калушки Свето-Георгијевски сабор. Датум прослављења иконе је 15. септембар по новом, односно 2 септембар по старом календару. Ту је и други датум прослављења 25. октобра по новом, односно 12 октобра по старом календару. Чуда Пред иконом Богородице Калушке се моле они који пате од раслабљености, ушних болести, глувоће, они који се моле за избављење од куге и колере и од најезде иностраних племеника. Изображење Пресвета Дјева је приказана засебно са отвореном књигом, коју чита; претпостављамо да је у питању Стари завет, на који указује прстима десне руке. Осликана је на зеленој подлози са белим мафорионом на глави и златним ореолом, без икаквог украшавања. Само је по ивицама мафорион извезен позлатом, док је у пределу чела извезена једна велика звезда; приказан је у белој боји, боји – чистоте, радости и просвећења. Богомајка је одевена у горњу одежду тамно плаве боје, док је доња нешто богатија у тамно црвеној, са извезеним порубима по ивицама и звездама на раменима – симболима непорочности Њене. На рукама су је извезе наруквице као код свештенослужитеља док савршава Свете тајне; оне симболизују и везе којима су биле везане руке Исусу Христу, док је вођен Понтију Пилату. Оно што је необично на овом изображењу, видимо појас Свете Дјеве, који је такође део богослужбене одежде свештенослужитеља у облику траке, који осим практичне улоге (да би се комотније обављале свештене радње) има и симболичну улогу; појас представља силу коју је Господ дао свештенику да савлађује тело и телесна задовољства, а такође подсећа и на убрус којим је Христос био опасан, док је прао ноге својим Ученицима. Све нам ово говори, да је Дјева сама саслужитељка Олтара Гоподњег у улози коју је имала у домостроју људског спасења. Овде је одевена у одежде налик свештеничким, које имају за циљ да подсећају онога који их носи, да са побожношћу обавља богослужбене радње, као и на врлине којима треба да се одликује. Треба имати у виду да је свака свештена одежда, освећена од стране епископа и да се оне облаче искључиво у богослужбене сврхе и док се облаче изговарају се молитве прописане Типиком. Дакле, овим Дјевиним изображењем, Она нас сама упућује на служење Христу, у страху и побожности. Познато је из Светог предања да се боравећи у кући Јосифа заручника, није интересовала светским стварима и да је мало, само колико је потребно, разговарала са двема кћерима Јосифовим; углавном се бавила рукодељем и изучавањем Светих списа – управо онако како је затичемо на овом приказу. Молитва прва О Пресвета Дјево, Мајко Христа Бога нашега, Чудесна Царице неба и земље! Чуј болно уздисање срца наших; Погледај са Свете висине Твоје на нас, са вером и љубављу који долазећи пред чудотворну икону Твоју са нежношћу се Теби Владичице, моле! Не омаловажи Цркву православну, помози нам, Пресвета Богородице, да непорочно сачувамо отачку православну веру до краја наших дана, да постојано ходимо у свим заповестима Господњим и избавимо се од погубних душебрижних учења. У Твоју, Чудесна Царице неба и земље, милост се надамо, ми слуге Твоје: очисти ум наш од грешних помисли, духовне раслабљености, преплављености страстима, од искушења, и упадања у грех; Ти си, Господарице, снажно уточиште за покајнике. Подигни нас из дубине греховне и истинским покајањем напоји наша усахла срца, просветли очи срца нашег виђењем спасења, и упути на прави пут обмањене демонским чинима; уништи свако зло и безбожно дело; учини свако добро, добротворним делима и пожури; устрој. Господарице, у нашим срцима дух страха Божијег, дух побожности, дух кротости, смирења, трпљења, благости; омекшај наша зла срца и пошаљи нам ревност за спасење ближњих. Просвети и научи нас, Свемилостива Заступнице наша, како безгрешно ходимо путем овоземаљског живота: као што Ти, Пресвета, видиш веру нашу и видиш наду нашу. О Госпођо света! Утехо ожалошћенима, помоћ ојађеним; сачувај од муње грома, штетних ветрова, жестоких болести, смртоносних чирева, међусобне свађе, инвазије страних непријатеља. О Пресвета Богородице! Избави нас од изненадне и насилне смрти; дај нам свима обраћење на прави пут и хришћански крај живота наших, непостидан, миран, причешћујући се Светим тајнама. За време нашег изласка јави нам се, Богородице Дјево, и избави нас од власти демона, ваздушних љутих искушења и огња вечног. За оне који су умрли изненадном смрћу, буди милостива пред Сином Твојим, а за све упокојене, који немају сроднике, упокој их миром Сина Твога, како би нам била непрестана и топла Молитвеница и Заступница; Да би се упокојили у вери и покајању из овог привременог живота, оци наши, браћа, мајке и сестре наше – Твојим заступништвом, да се удостојимо да пребивамо у обитавањима небеским са анђелима и са свима светима, где се чују гласови оних који величају и радосно славе Пресвету Тројицу, Оца и Пресветог Сина, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва друга (у току литије) О Пресвета Госпођо Богородице, Царице неба и земље! Прибегавамо Теби и призивамо Твоју помоћ: сачувај нашу земљу од најезде страних непријатеља, и од сваке душевне и телесне болести, и од смртоносних чирева, јер Тебе, Пресвета Богородице, увек певамо, величамо и славимо, као нашу добру и чудесну Заступницу у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступнице од непријатељских туђинаца, Непобедива Заступнице земље Калуге, и Избавитељко Милостива од смртоносних чирева! Избави слуге Твоје од свих невоља и болести који са вером и љубављу, прибегавају чудотворној икони Твојој, и спаси душе наше. Величање Величамо те, Богородице Дјево, и поштујемо чудотворну икону Твоју, којом си благоволела да спасеш земљу Калушку од најезда непријатеља и сверазорних болести. https://mitropolija.com/2024/09/15/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kaluska-2/

Историјски документи сведоче да се Леснинска икона Пресвете Дјеве Марије пројавила 14.септембра 1683. године пастирима села Буковки код Бјеле, које се налази преко реке Буг (у данашњој Пољској). Када је напасао стоку на месту древних ровова, један од пастира је одлучио да се сакрије од врућине у густом шикару и одједном је у гранчицама крушке, угледао, блиставу икону Свете Дјеве.Икона је добила назив по великом женском манастиру Лесна, (који се сматра као матица првог српског манастира после светског рата) у коме је почивала, од његовог оснивања, 25. априла 1884. у Сједлецкој Губернији, Холмске Епархије (Пољска). У годинама грађанских тешких времена почетком 20. века, после пада тврђаве Брест-Литовск, морала је по наређењу војних власти, цела манастирска обитељ (са 300 сестара, 300 послушница и питомаца, 3 манастирска духовника, 1 вероучитељицом, 2 ђакона, 2 псалмошчика и чудотворном иконом Богородице Леснинске) напустити свој манастир. Читава обитељ је допутовала у Петроград, међутим, ускоро су морале да напусте и Петроград те су се 1.септембра 1916.године са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица – из Тверске Губерније преселиле у Бесарабију у Кишињевску епархију, у манастир Жапку; са собом су носили драгоцену светињу.После успешно завршених усмених преговора, које је игуманија Екатерина (Јефимовскаја) водила са Архијерејским Сабором у Београду, преселиле су се 17. августа 1920.године са 60 сестара и 1 духовником у тадашњу Југославију, у манастир Кувеждин, а одатле у манастир Хопово, који је актом Министарства Вера од 4. октобра 1920 године, – одређен као њихово стално пребивалиште.Њихов долазак у Хопово, одушевио је многе Српкиње, жељне монаштва. Са светом обитељи, на свим њиховим путешествијима, налазила се и главна манастирска светиња – чудотворна икона Пресвете Богородице, Леснинске. Тадашња игуманија манстира Кувеждин, Меланија Кривокућин између осталог, бавила се везом у злату, уз помоћ руске монахиње, Ангелине. Мати Меланија је била и иконописац, радила је ликове на иконама, које су сестре везле свилом и златом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведењу, у Београду на Топчидерском брду. (икона Богородице Леснинске заштитнице).Оригинална Светиња је у путешествијима Руских монахиња, делила њихово странствовање – а тренутно се налази у православном женском Леснинском манастиру, на периферији Париза.Тако су од иконе убрзо почела да се дешавају чудесна исцељења.За датум прослављења узет је 8.09 по новом, односно 21.09. по старом календару. Постоји још један дан у години када се ова света икона прославља, то је 14.09. по новом календару, односно 27. септембар по старом календару. Богомајка је приказана у допојасном положају како у наручју носи, Онога Који све носи док прстима леве руке показује на Божанственог Младенца.Због старости иконе, лица су у потпуности затамњена, како код Мајке тако и код Вечног Младенца.Видимо да им се на главама налази царска круна, богато украшена, која симболизује митру и представља Архијерејско достојанство које Мајка и Син имају – Он је дакле Цар и Првосвештеник докле је Она, Владичица, Царица Неба и земље.Одежда Приснодјеве је украшена, бисерјем, драгим камењем а на грудима јој висе три напрсна Крста и Панагија. Панагија је део Богослужбене одежде Архијереја и предстваља стално подсећање на Господа Исуса Христа и Заступништво Богоматере, које треба да има онај који је носи. Док напрсни крст сиболизује печат истинитог исповедања вере које излази из срца свештенослужитеља. Видимо да су плавим сафирима декорисане звезице на раменима и Часној Глави, Свете Пречисте, као симболи Њене Девствености. Лесна икона Богородице уклесана је на тамноцрвеном овалном камену, окружена сребрним оквиром са излазним зрацима. https://mitropolija.com/2024/09/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lesninska-2/

Када је персијски шах Абас 1622. године, пљачкао по Грузијској земљи, тада су Персијанци узели много свештених утвари, међу којима и Господњу ризу и чудотворну икону Грузијске Богоматере. Господњу ризу је шах Абас однео на дар Патријарху Филарету, а икону Грузијске Богомајке је продао Стефану Лазареву, трговачком путнику јарославског трговца Григорија Литкина. Литкин је у Јарославу уснио сан да икону пошаље у Красногорски мушки манастир у Архангелској области. Како се Стефан вратио у родни крај, његов послодавац, Литкин је са радошћу дочекао икону и са чашћу је пратио у Двинске пределе и Черногорски манастир, (који је основан на гори покривеној непроходном шумом), због чега је од древних времена била позната, као Черна Гора. Касније је манастир преименован у Красногорски. Заједно са иконом, Григорије Литкин је донео још значајнијих поклона за украшавање светиње. Овде се у непроходној шуми, света икона прославила многим чудесима. Године 1654. у време велике епидемије икона је била однета у Москву и молитвама пред њом време епидемије се скратило и болест ишчезла. У част овог догађаја био је освећен Тројицки храм у Глиницама. Мноштво народа је долазило чудотворној икони на поклоњење, а вера је била потврђена прекраћењем смртоносне епидемије. Године 1658. указом цара и благословом Епископа Никона новгородског, (будућег Патријарха московског и целе Русије), испитавши исцељења која су произилазила од чудотворне иконе установљено је њено празновање – 4. септембра по новом, односно 22. августа по старом календару. Након затварања Красногорског манастира 1922. године, Грузијска икона је нетрагом нестала. Чуда Пред иконом Богородице Грузијске молимо се за избављење од епидемија, куге, за исцељење од глувоће и ушних болести, слепила и других очних болести. Тако је монаху Питириму, после његових молитава пред чудотворним образом, изгубљени вид и слух потпуно повратили. Хронике владавине Алексеја Михајловича сведоче да је чудотворни образ ношен у многим руским провинцијама, чак до Сибира. Грамата из 1698. године каже: Преко образа Грузијске Мајке Божије, како раније тако и сада, она пројављује многа чуда и исцељења за оне који јој прилазе са вером! Изображење Ова икона припада типу Богородице Путеводитељке (Одигитрије), где је Света Дјева допојасно приказана са Богомладенцем у наручју. Прстом руке Своје свете указује на Христа, као на пут истинити, док Он у левој руци држи савијени свитак. На овој грузијској икони Богомладенац, иако Младо Дете, десном руком благосиља као Архијереј, крсним знаком ИС/ХС. Видимо да је одевен у златни хитон, као Цар и Првосвештеник. Пошто је Он глава Цркве, као законодавац, држећи свитак у својој левој руци, благосиља све оне који иду путем савршенства. Богомати је сасвим једноставно одевена са тамном одеждом, изнутра пребојеном црвеном бојом, која се простире по ивицама поруба. На Глави Њеној и раменима се налази извезена по једна звезда, симбол непорочне чистоте Њене. На рукама су Јој извезене наруквице, као код свештеника који савршава Свете тајне. Погледи Богомладенца и Приснодјеве су уперени једно у друго, у савршеном сагласју. Он као Првосвештеник и Она као Његова прва слушкиња, заједно садејствују у домостроју људског спасења. Иконографски, Грузијски образ је сличан Јерусалимској икони Мајке Божије. Молитва 1 Прими, Свемоћна Најчиситија Господарице, Богородице, ове искрене поклоне од нас, Твојих недостојних слугу, за Твој чисти обаз, нежно појање приносимо Ти, јер си Ти суштина и слушаш наше молитве и дајеш по вери онима који траже и испуњаваш: потребитима муке ублажаваш, болеснима дарујеш исцељење, исцељујеш слабе и болесне, и растерујеш демоне са небеса, дарујеш утеху оклеветанима, и чуваш повређене, опрашташ грешницима, чистиш губаве и малу децу, смилуј се, и разреши јалове од неплодности. Тако, Госпођо, ослободи нас од мнодих свеза и исцели од сваке страсти и исцели очне болести и ослободи нас од смртоносних чирева: све је могуће кроз Твоје посредовање пред Сином Твојим, Исусом Христом, Богом нашим. О Свеопевана Мати, Најчистија Мајко Божија! Не престај молити се за нас, недостојне слуге Твоје, славећи Те и величајући Те, и прослављајући Твој најчистији образ имајући неразрушиву наду и необориву веру, у Тебе, СвагдаДјево, Најсветија Непорочна, славимо Те и поштујемо, певајући Ти сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 2 Теби, Богоизабраној слушкињи, Благословеној Дјеви Мајци Божијој, Царици неба и земље, вапимо Ти: почуј наше молитве и не окрени Своје лице од нас недостојних. Прими, О Сведобра, од недостојних слугу Твојих, који поштују Твоје најчасније име, верно клањајући се Теби пред Твојим чудотворним образом, нудимо Ти своје топло мољење: узнеси до престола Сина Твог, Христа Бога нашег, како Би био милостив на неправедност нашу, да нам не врати по делима нашим, како би Његова благодат била још издашнија. Њега, моли уместо нас: јер Ти можеш тражити све од Њега, као Мајка, јер имаш смелост пред Њим. Због овога, Теби, као Свемоћној и најмилосрднијој Посредници, прибегавамо, често се молећи: питај Јединородног Сина Божијег, Христа Бога, који Је од Тебе рођен, за све нас од светих отаца православних, до свршетка дана наших, да останемо у заповестима Божијим, исправно се држећи, и да остатак живота нашег проведемо у побожности и чистоти, да будемо почаствовани мирном хришћанском смрћу, са добрим одговором на страшном суду Сина Твога и нашег Бога. Како би под покровом Твојим достигли вечно блаженство у Царству Божијем, заједно са Његовим Јединородним Сином и Светим Духом, коме доликује слава, част и поштовање, сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 3 Твоју величину и милосрђе, Мајко Божија, ко ће испричати; и ко ће опевати Твоја чуда, Преславна; Ти си радовање верној деци Руске цркве, Најчистија, безбожним варварима, Које си збунила Својом светињом: Твоја изванредна икона је сачувана за нас, наше болести су излечене и духовне туге су ицељене. О, Свемилосрдна Госпођо, Дјево, Мајко Божија, не ускрати нам од Твоје заштите, већ са Твојим молитвама, увек сачувај нашу земљу и људе у свету и допринеси обнављању манастира Раифа. Као Света Мати Најсветијег Бога, Госпођо, Маријо Мајко Божија, са свима светима, моли се да душе слугу Твојих достигну небеска насеља, са новомученицима и исповедницима манастира Раифа. https://mitropolija.com/2024/09/04/cudotvorne-ikone-majke-bozije-gruzijska-2/

Овај образ Преблагословене Дјеве Марије на Куликово поље су донели Донски козаци из града Сиротина, где је икона пребивала у Успењском сабору, као помоћ у бици, која је била прекретница за Русију (21.09/8.09). Козаци су је принели Светом благоверном кнезу Димитрију, који ју је утврдио на дрво као барјак те је тако икона у свим ратовима остала при Руској војсци. Кнез је потом икону Мајке Божије донео у Москву, имавши намеру да је постави у Успењски сабор московског Кремља, коју је након изградње Сабора доиста и пренео. У спомен чудесне победе над Татарима на обалама реке Дон, икона Приснодјеве је названа – Донска. Према другој верзији, ова икона Мајке Божије је постављена од стране кнеза Димитрија Донског у Успењски сабор, али не у Москву, већ у селу Коломенско. Године 1558. пре похода на Казањ, цар Иван Васиљевич Грозни, заустављајући се у Коломенском, молио се дуго и усрдно пред овом иконом Мајке Божије за даровање победе Руском оружју. После освајања Казања, цар је наредио да се Донска икона Приснодјеве пренесе у Благовештенски сабор московског Кремља. Године 1591. када је значајан део Руске армије на северу земље одговорио на напад Швеђана, кримски Татари под вођством кнеза Нурадина и његовог брата Мурат-Гираја напали су Русију и пришли Москви, заустављајући се на Врапчевим брдима. Не ослањајући се на људске снаге, Московљани положише наду на Господа и Његову Пречисту Мајку. Цар Теодор Јованович је наредио литију около Москве са Донском иконом Пресвете Богородице. На ноћ уочи битке, образ је стављен у покретну војну Цркву посред војске, припремајући се за битку. Током ноћи, цар је тражио посредништво како би поразио непријатеље и Она му је обећела Своју помоћ. У одлучујућем тренутку битке, који је потрајао читав дан, руски војници су поразили Татаре. Из захвалности Пресветој Богородици за милосрђе које је пројавила Донском иконом Мајке Божије, исте године, на том месту где је посред војске за време битке стајала Донска икона, основан је Донски манастир, у коме је постављена копија чудотворне иконе Мајке Божије; овај чудотворни образ се и даље налази у Донском манастиру. А икона из Благовештенског сабора Кремља се налази у државној Третјаковској галерији. Једном годишње, уочи прославе Донске иконе Пресвете Дјеве Марије, образ из Третјаковске галерије се доноси у Донски манастир, где је доступна верницима на целивање. Датум прослављења ове иконе је 1. септембар по новом, односно 19. август по старом календару. Сматра се да је икону насликао генијални Теофан Грк. Оригинала икона се све до данас налази у Третјаковској галерији. Чуда Пред иконом Благословене Дјеве Марије Донске, молимо се за избављење од страника и за очување Руске државе, за помоћ православној Руској војсци, у тешким данима за Русију. Дакле, два догађаја због којих се празнује Донска икона Мајке Божије су већ поменута – Куликовска битка и поход Ивана Грозног на Казањски ханат. Поред тих датума који се обележавају црквеним празновањем светиње, Донска икона је повезана са још многим важним догађајима руске историје. Тако је Донска икона учествовала и у походу Ивана Грозног на Полоцк 1563. године, а у периоду од XVII-XIX века икона је поштована као истинска заступница приликом напада иноверних и иноплемених непријатеља. Још једна најезда кримских Татара на јужноруске земље (1646. године у време цара Алексеја Михаиловича) заустављено је заступништвом Донске иконе Мајке Божије. Њено заступништво забележено је и приликом Чигиринских похода против Турака 1677–1678. године, као и приликом Кримског похода Кнеза Голицина 1687-1689. године. Заузимањем Азова од стране Петра I (1696. године) Донска икона стиче вечну славу заштитнице јужних руских земаља. Сачуван је огроман број и других историјских повести о Донској икони Мајке Божије од 16. века до данас, са многобројним похвалним речима, повестима, молитвама, описима чудеса и описима историјских догађаја, са њом повезаних.. Још пет копија Донске иконе Мајке Божије сматрају се чудотворним. То су иконе у Светотројичко-Сергијевској лаври, Донском манастиру у Москви, Успењском манастиру у Коломни, икона у храму у Стародубу и икона у скиту Св. Јована Претече у Молченско-Софронијевској пустињи. Изображење Иконографски овај тип Богородичине иконе припада типу Умиљеније (грч. Елеусе) где је Дјева допојасно приказана како у наручју носи Младенца док им се лица прожимају; ово прожимање указује на однос Творца и Његове творевине за коју је Он пострадао, ради искупљења греха. Сједињење небеског и земљаског, где Дјева представља савршени изданак рода људског. Изглед Пресвете Богородице је препун туге јер зна да Њеном Сину предстоји тешка смрт. Одевена је у тамну одежду без икакавог украшавања, осим извезеног поруба по ивицама. Особеност овог приказа су ножице Божанственог Младенца које су карактеристично постављене на леву Дјевину руку; док је одевен у златни хитон као Цар и Првосвештеник. Дјевина десна рука придржава Богомладенца, савијено придржавајући наборе одежде Сина Свога. Овај мотив савијене десне руке којом стеже свилени огртач, преузет је из Византијске традиције, као и благосиљање десном руком и држање плавог свитка у левој руци Богомладенца. На рукаву огртача Приснодјеве златним грчким словима је исписан стих из Псалтира: “Сва је украшена кћи царева изнутра, хаљина јој је златом искићена” (Псалм 44:13). Очито је коришћење многих познатих мотива и византијске и новгородске иконографије, међутим Донска икона Мајке Божије представља самостално уметничко дело врхунског квалитета, са особеностима које је одвајају од поменутих школа иконописања. Поготово је уникално насликано лице Пречисте, на коме се уз брижан израз због будућег страдања Богомладенца, очитава несвакидашња унутрашња просветљеност Богомајке. Лице Пречисте на овој икони је уникално, па отуд и тврдње да је Донску икону осликао Рус из иконописачког круга Теофана Грка, или пак њега самог. То се поткрепљује чињеницом да су се у то време мајстори из Константинопоља строго придржавали форми класичних иконографских канона, а изражена емоционалност на лицу Пречисте на Донској икони заиста одскаче од класичних византијских форми. Историјски оков. Икона је у XVII веку била смештена у величанствен златни оков са венцима од драгог камења украшеним смарагдима, сафирима и алмадинима. На излазним ивицама биле су угравиране сафирне минђушице, на златним тракама биле су угравиране многобројне иконе. На глаткој сребрној површини окова која је представљала својеврсну ризу Пречисте и Богомладенца, било је причвршћено 5 златних напрсних крстова са драгим камењем и бисерима и 13 панагија. У једној панагији налазио се делић Животворног Часног Крста Господњег а у другим крстовима и панагијама налазиле су се честице светих моштију. По количини честица моштију светитељских, оков Донске иконе Мајке Божије – није имао аналогију. У том окову била је смештена својеврсна иконографија која је изображавала Царске двери на иконостасу, а сама икона са ликом Богомајке је највероватније представљала Престо Господњи, јер је она у себе сместила Оваплоћено Слово. На прелазу XVII у XVIII век Донска икона је извађена из тог окова ради сахране царице Наталије Алексејевне, а после је икона стављена у други рам. Драго камење које је било стављено у историјски оков Донске иконе опљачкале су 1812. године дивље хорде уједињене под Наполеоном Бонапартом. Сто година касније поново су дивље хорде, овај пут под руководством Лењина и Троцког, докрајчиле импозантни оков опљачкавши и сребрну ризу са окова Донске иконе Мајке Божије. До данас је од тог окова сачувано само неколико предмета, од којих је најзначајнија позлаћена напрсна дуборезна икона “Силазак у ад”, са драгим камењем с почетка XV века. Интересантно је да је на оригиналној икони са њене друге стране изображен образ Успења Пресвете Богородице. Молитве Благословеној Дјеви Марији пред Њеном иконом, Донском Молитва прва O, Најсветија Госпођо, Дјево Мајко Божија, наша добра и брза Посреднице! Појемо Ти са захвалношћу за Твоја дивна дела. Од давнина, пусти нас да појемо Томе незаменљивом посредништву за град Москву и за нашу земљу, која је увек чудесно манифестована Твојим Донским образом: одреди странаца су одвраћени, градови и села су неповређени сачувани, а људи ослобођени страха од умирања. Сузне оче су осушене, стењања верних су утишана, вараји су претворени у заједничко радовање. Буди нам, Најчистија Мајко Божија, утеха у жалости, обновљење надања, образ храбрости, извор милосрђа, даруј свакоме непољуљано стрпљење у тужним околностима. Подај свакоме по њиховим мољењима и потребама: младе васпитај, поучи омладину у честитости и страху Божијем, охраби обесхрабрене, и подржи остареле. Посети у болести и тузи, омекшај зла срца, ојачај братску љубав, испуни нас миром и љубављу. Примири благосрдна Мати, оне који ратују и оправдај оклеветеане. Истреби пороке, да греси наши не изађу пред Судијом свих, да нас не сустигне праведни гнев Божији. Са Твојим молитвама, са Твојим свемоћним покровом, заштити нас од инвазије непријатеља, од сиромаштва, уништења, пожара, мача и сваке беде. Полажемо наду да ћемо путем Твојих молитава примити од Свевишњега Бога опроштење грехова и утешење и измирење са Богом. Упути нас како би тражили Царство Небеско, како би на крају наших живота стали с десне стране Божијег Престола, O Свеопевана Дјево, која стојиш пред Светом Тројицом у вечној светлости. Подај нам да у лику ангела и светих, величамо Најчасније Име Твога Сина, са Његовим Беспочетним Оцем, и Најсветијим и Животворним Духом, у векове векова. Амин. Молитва друга Коме да завапим, Госпођо, коме да прибегнем у својим тугама, ако не Теби, Царице Небеска? Ко ће примити мој плач и моје уздисање, али Ти, Пречиста, ниси нада хришћана и уточиште нас грешних? Ко ће нас више заштитити у невољи? Услиши јадиковање моје, и приклони ми ухо Твоје, Госпођо Богородице моја, и не презри мене који тражим помоћ Твоју, и не одбаци мене грешног. Просветли и научи ме, Царице небеска, не одступи од мене, слуге Твога, Госпођо, за роптање моје, пробуди ме као Мајка и Заштитница. Поверавам се милосрдном покрову Твоме, да ме устројиш. Води мене грешног у миран и спокојан живот, да заплачем за грехе своје. Авај мени, коме ћу се обратити Теби, Надо и Уточиште грешника, у нади неисказане милости и благодати Твоје? Да ли да изговорим реч за своје преступе на величанство Твоје славе? О Госпођо, Царице небеса, Ти си моја мајка и нада, Ти си моја нада и уточиште, заштита, заступништво и помоћ. Краљице моја, Преблагословена и Најбржа Заступнице, покриј грехе моје заступништвом Твојим, заштити ме од непријатеља видљивих и невидљивих; Умекшај срца злих људи који устају против мене. Мати Господа Творца мога, Ти си корен девствености и неувенула боја чистоте. Богородице, помози онима који су слаби у плотским страстима и болеснима срцем: са Јединородним Сином Твојим и Богом нашим, и чудесним заступништвом Твојим да се оправдам, и да се избавим од сваке несреће и недаћа, свемогућим молитвама Твојим, Господњим и Свемогућим Богом. Радуј се, Благодатна, радуј се, Радуј се, Преблагословена, Господ је са Тобом. https://mitropolija.com/2024/08/31/cudotvorne-ikone-majke-bozije-donska-2/

Манастир Лепавину (који се налази под надлежношћу Митрополије загребачко – љубљанске), недалеко од Копривнице у данашњој Хрватској, – око 1550.г. су основала два монаха из Царске Лавре, манастира Хиландара са Свете Горе Атонске; манастир је име добио по оближњој Липовој шуми и граду Вину и отуда, Липовина; посвећен је Ваведењу Пресвете Богородице. Зна се да је Патријарх Арсеније III Чарнојевић, провео у овом манастиру неко време. За историју овог манастира нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске, која је у (16.) в. насликана, а дело је непознатог иконописца. Током II светког рата, манастир је разрушен а икона је чудесно нестала; светилиште је обновљењно 1967.године а светиња је опет непознатим начином враћена у манастир. Током првог богослужења и враћања иконе манастиру, чудо је произишло од ове свете иконе – дечак нем и глув од рођења је проговорио а слух му се вратио. Пређашњих деценија блаженог спомена архимандрит Гаврило (Вучковић) својом преданошћу Вољи Божијој, мисионарским радом уз помоћ савремених технологија и усрдним молитвама призивао је Богу бројне вернике овог краја, да се врате под окриље Пресвете Богородице и посете ово вековно православно огњиште. За чудотворну Богородичину икону, Лепавинску, највећу драгоценост манастира, по коме је икона добила име, одређен је 28.08. по новом, односно 15.08. по старом календару, као дан прослављења. Призива се у свим немоћима телесним, душевним као и онима који су духовне природе. Чуда У немачком бомбардовању 1943.г. манастир Лепавина је скоро до темеља био уништен, од две авионске бомбе које су га погодиле; Икона Пресвете Богородице је чудом остала неповређена. Пронашли су је затрпану дебелим слојем, цигле и малтера, без и једне огреботине. Тада је пренесена у складиште Православног музеја у Загребу, где ју је случајно 1967.г. пронашао на тавану ђакон Симеон Сакуљ и по благослову Митрополита Дамаскина, вратио у манастир Лепавину. Постоје многобројна сведочанства о исцељењима код Лепавинске иконе Пресвете Богородице. У манастирском летопису забележено је и ово: године 1773. човек из Маринковаца, довео је свога сина у манастир, тешко оболелог од духа нечистог те је и разум изгубио; био је везан и чуван, али је благословом Божијим исцељен – пред иконом Пресвете Богородице Лепавинске. Војник Игњатије из села Мали Грабићани је 1774.г. толико изгубио разум да је и одећу са себе цепао, те је био везан у ланце. Његова породица га је довела у манастир и ту је добио исцељење, пред иконом Пресвете Богородице. Скорашњи случај исцељења пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске догодио се сестри Д. која је у факсу који је манастиру Лепавинском, написала, описала своје исцељење: ,,Прошле године у листопаду, дијагностициран ми је рак на десној дојци. Шокирала сам се. Почела сам плакати и питати се: Господе, што си ми дао ту опаку болест кад се не могу с тим борити, ионако сам психички слаба… Моја обитељ је била у великом шоку и страху за мене. Тад су ме звали пријатељи и они кoји то нису, да ме утјеше. За мене није било нити једне праве утјехе и подршке. Знала сам да ми родитељи, откад су за то сазнали, јако пате, патиле су и моје двије сестре, мој муж Д. и моја дјеца, која су ме гледала уплакану и сломљену. Подршке је било од мојих најближих, али та подршка је још више растуживала, јер сам гледала њихова забринута и тужна лица. Хтјели су помоћи, али у тој ситуацији нису могли. Кроз два дана од те вијести, требала сам кренути у Нови Сад на заказани преглед код кирурга који ме требао оперирати. До мог поласка за Н. Сад, на кољенима сам читала молитве испред иконе Богородице Лепавинске. Читала сам Акатист Пресветој Богородици, Јеванђеље и Псалтир. Уз те молитве сам плакала и молила да ме Богородица спаси да тако не страдам. Дошао је и тај дан када сам требала поћи на преглед у Н.Сад. Лијечник ме прегледао и објаснио мом мужу како ће операција бити изведена. Рекао ми је да идем кући и да дођем за два дана да ми се направи магнетна резонанца дојки, након чега ће ми заказати операцију. Дошла сам сломљена кући и наставила с молитвама Пресветој Богородици Лепавинској. Пре мог другог одласка у Н. Сад, на Институт у Каменици, нашла сам тел. бр. манастира Лепавина и назвала. Био је 21.листопад. Јавила ми се тел. секретарица и ја сам плачним гласом молила да ми о. Гаврило чита молитве за здравље. Рекла сам му да сутра идем у Каменицу да ми закажу операцију. Одмах сам осетила олакшање у души. Знала сам да ће ми о. Гаврило прочитати молитву за здравље. Сутра сам дошла у Каменицу и направљена ми је магнетна резонанца, а ја сам и у тој комори, молила Господа Бога да ме помилује. Снимање је било завршено након 45 мин. Након чега ме је лијечница позвала и рекла: ,,Жено, па ти немаш рак“. Ја, мој муж, сестра и зет смо плакали и од превеликог узбуђења и среће нисам знала што бих. Понела сам своје налазе до главног лијечника, који ме требао оперирати. Кад је видио снимке с осмјехом је рекао: ,,Хајде кући, тебе је сунце огријало“! Од тог мог случаја још више сам се учврстила у вјери, постала сам још побожнија. Знам да је то велико чудо нада мном, а и велика опомена за мој дотадашњи живот, јер га нисам живела исправно“. Изображење Чудотворна Богородичина икона, Лепавинска, иконографски припада типу икона Богородице Одигитрије (Путеводитељке), где је Мајка Божија допојасно приказана са Младенцем у наручју како руком указује на Њега, као Пут Истинити. Икона је постављена у прелепо изрезбарени трон од посебне врсте дрвета, који је задужбина М.Ц. из Београда. Изнад које непрестано горе три кандила. Позадина Јој је у чистој златној боји; а сама икона је врло добро очувана. На Пречистој Глави Њеној, налази се царска круна, оивичена тамно црвеном бојом, која симболизује митру коју носе Архијереји, која заправо представља трнов венац који је стављен на Главу Христу, током мучења; Истоветну круну видимо и код Младенца. Дакле, како страда Он, тако страда и Мајка Његова. Мафорион Дјевин је врло тамне боје оивичен златним порубом са изображеним повећим Крстом, на Њеном десном рамену. Он је печат исповедања вере, која излази из срца Њеног. Доња хаљина Јој је у јасној зеленој боји која симболизује изображење Трећег Лица Св.Тројице, – Бога, Духа Светога, који на Њој обитава. Пречисто лице Њено је као и на већини икона, издуженог облика, дугуљастог носа и танких усана. Поглед Јој је уперен директно на посматрача Пречистог Лика Њеног и Бога Нашег. Десном руком јасно указује на Њега, као Спасиоца Света… који сав у злу лежи – док Њена лева подлактица, чини Престо Господњи, место на коме обитава Син Њен и Спаситељ Наш. Богомладенац, десну руку склапа у архијерејски начин благосиљања верника ИС/ХС, док у левој држи Јеванђеље, Књигу Вечнога Живота. Хитон му је јасно црвене боје, без иједног шава и поруба… Док Му је стихар, риза радости и духовног весеља, у јасно зеленој боји, симболишући присуство Духа Светога, мирну и спокојну савест. На Светој Глави Његовој, носи готово истоветну царску круну, као и Преблагословена Мајка Његова. По јасном, директо упереном погледу на посматрача, можемо закључити о Њиховој одлучности и сигурности којима одишу; Оно што је пред Њима предстојало, није их плашило. Смирено су Своје Главе положили Пред Њим, говорећи – нека Буде Воља Твоја. https://mitropolija.com/2024/08/28/cudotvorne-ikone-majke-bozije-lepavinska/

Поштовање иконе Умиљење везано је за име Преподобног Серафима Саровског (1759-1833, канонизован у 1903 г.). Према биографији, састављеној на основу сећања људи који су били блиски старцу Серафиму, цео живот провео је под поковитељством Богомајке. Она му се неколико пута јављала у виђењима и исцељивала га од смртоносних болести. Иначе, код њега се налазило неколико икона Богоматере. Поред њих, посебно место је заузимала келејна икона, названа Умиљење, коју је старац назвао Радост свих радости. Пред њом, је 2.јануара ујутру, 1833. године клечећи на коленима током молитве, с главом на аналоју и рукама прекрштеним на грудима – се упокојио. Икона је била насликана на платnу, које је било растегнуто над даском од кипариса. После смрти Преподобног Серафима, а по његовом благослову, игуман Нифонт пренео је древни образ у оближњи Дивјејевски женски манастир, (који се налазило под духовним покровитељством Преподобног старца Серафима) пред којим су стално читали Акатист. У Дивјејеву, за икону су направили сребрно-позлаћену ризу. Овде је, у Тројицком Сабору, за икону устројена посебна капела, названа њеним именом – Умиљењe Пресвете Богородице. После прослављења Преподобнога у лику Светих, цар Николај II Романов подарио је икони Умиљење – драгоцену ризу. Године 1927.г. Дивјејевски манастир где се налазила икона Умиљење (Серафимо-Дивјејевско)/ Радост свих радости, – је затворен, а света икона је тајно однесена. Сакрила ју је, последња игуманија Дивјејевске обитељи матушка Марија (Баринова), одселивши се у Муром. Тамо је у невеликој кућици, икона неприметно стајала у тамном углу на комоди, а њене драгоцености биле су закопане поред дома. После смрти матушке, икону и њене драгоцености скривао је свештеник Виктор Шиповаљников. Наредних деценија икона је чувана код побожних људи. Јуна 1991.г. икону су предали Патријарху Алексеју II, и од тада, икона се налази у Патријарашкој резиденцији. Једном годишње – на празник Сабора Пресвете Богородице – Серафимо-Дивјејевска икона Умиљење износи се верном народу на целивање у Патријаршијском Богојављенском Сабору. Открићем моштију Преподобног Серафима, од иконе је направљена копија за Саровски манастир. После канонизације кренуло се са производњом иконица израђених у иконописној радионици Дивјејевског манастира и у његовом подворју, у Петерхофу. Икона је имала неколико штампаних издања са изображењем житија Преподобног Серафима. Икона се празнује 10.08./28.07 и 9.12/27.12 (на дан оснивања обитељи). Митрополит Серафим (Чичагов) је за дан прослављења иконе, саставио посебну службу. Чуда Ова икона је била келејна икона Преподобног Серафима Саровског. Из уља које је горела у кандилу над иконом, Св. Серафим је помазивао болеснике који су добијали исцељење. Изображење Икона из Третјаковске галерије представља истоветну копију, првобитног образа Серафимо-Дивјејевског Умиљенија. Изображење Богоматере је допојасно са прекрштеним рукама на грудима, приклоњеном главом и спуштеним погледом; те се стиче утисак – да Је дубоко погружена у молитву. Иконографија је западна која се у Русији појавила у XVII в. На копијама иконе, сјај ризе, убрус и ореол су имитирани и декорисани са драгим камењем. Изглед руку опонаша стил академског сликања раног XX в., који је кориштен у сликању икона. Ореол је уоквирен натписом : Радуј се, Невесто Неневесна ! Одевена је у богату одежду златне боје, као Царица Неба и земље. Око руку Јој се налазе извезене наруквице, као код свештенослужитеља који савршава Свете Тајне; међутим, оне симболизују и свезе којима су биле везане руке Христу, док је вођен Понтију Пилату. Око струка назире Јој се појас, који представља силу, коју Господ даје онима Који му прибегавају – како би савладали телелесне страсти; он такође подсећа и на убрус којим је Христос био опасан, када је прао ноге Својим ученицима. Мафорион је беле боје, којом су се Анђели јављали људима и преставља чистоћу током служења које се очекује од Његових следбеника; на њему је извезена једна звезда као и на раменима Приснодјеве, које симболизују Непорочну Лепоту Њезину. Дјева као да је затечена у Њеној служби, – служењу човечанству, кроз савршено приношење Ње саме, Творцу и Саздатељу Њеном, у дубоком созерцању, у коме је затичемо. Отуда је – Радост свих Радости, целом роду људском ! Тропар, глас 4 К Богородици с умиљењем припаднимо, сви, грехом обремењени, чудотоврну икону Њену Умиљење љубимо и са сузама јој вапимо: Владичице, прими мољење недостојних слугу Твојих и подај нам, молимо Те, велику Твоју милост. https://mitropolija.com/2024/08/09/cudotvorne-ikone-majke-bozije-umiljenje-serafimo-divjejevsko/

Историја ове чудотворне иконе Божије Матере повезана је са житијем Преподобог Арсенија Коневског. Желећи да види високе примере монашких врлина и да доживи све тегобе суровог монашког живота, Преподобни је отишао на Свету Гору, Атон. Након што је тамо провео три године у непрестаним подвизима духовног усавршавања, Арсеније је одлучио да се врати у своју отаџбину, како би наставио пут подвига, који је започео у отаџбини. Тада га је на поласку к отаџбини игуман једног атонског манастира, прозорљиви старец Јован Зидон, благословио на пут, иконом Мајке Божије. И тако се у пратњи Богородичине иконе Арсеније вратио 1393. године у Русију и отишао у свој родни град Новгород. Убрзо, по благослову Архиепископа новгородског Јована, отишао је у потрагу за место будућег манастира, дуж реке Волхов у Ладожском језеру. Пошто је испитао многа острва, подвижник се коначно зауставио на острву које је било познато под именом – Коневец. Овде је Преподобни Арсеније подигао крст, саградио себи келију, и после неког времена саградио храм у част Рождества Пресвете Богородице. Подвижнички живот Арсенија привукао је к њему људе жељне монашког живота, тако да се ускоро на острву устројио манастир зван – Коневски. Чудесна помоћ Богомајке Арсенију, открила се на самом почетку његовог насељења на острво. Од једнога рибара монах је сазнао, да се на северо-западној страни острва налази веома велики камен, који сујеверни житељи веома поштују. Свакога пролећа доводе своју стоку на ово острво на испашу, остављајући га без пастира и враћају у касну јесен. Излазећи на обалу са стоком, житељи остављају једног коња на острву код “светог“ камена, као жртву духовима за очување стоке. Следећег пролећа, коњ нестаје, тако да се не могу пронаћи ни његови остаци. Ово је сујеверним житељима показало да су духови — заштитници острва – прихватили жртву. «И до сада “ — говорио је рибар — духови живе под овим каменом и изазивају страх у људима!“ Након што је саслушао рибареву причу, Преподобни Арсеније с Богородичином иконом је отишао до овог камена и сотворивши молитву, прогнао зле духове. Предање каже, да су зли духови попримили обличје гаврана, одлетели с острва на Виборски брег, који су локални мештани касније прозвали, Ђавољи брег. Године 1917. Коневец је ушао у састав Финске и у ратно време 1939-1940. братија манастира је била евакуисана с острва, финским властима. Са собом монаси су понели чудотворну Коневску икону. Године 1956. последњи најстарији монах Коневске обитељи, предао је ову светињу Ново-Вааламском манастиру. Тако да се данас, ова чудесна икона налази у Саборном храму Ново-Валаамског манастира и сматра се главном светињом православне Финске; као врло поштована, њене бројне копије су разаслане по читавом свету, не само у хришћанским домовима, већ и у лутеранским. За датум прослављења иконе узет је 23. јул по новом, односно 10. јул. по старом календару. Копија иконе из XVII века налази се у московском храму Васкресења Господњег, на Успенском тргу. Изображење Икона Коневска своје порекло носи са Свете Горе Атонске. Овај чудотворни образ изображава Приснодјеву с Предвечним Младенцем, који држи два (негде једнога) голуба у левој руци, док у десној носи савијени свитак. И Мајка и Дете су окренути ка народу, за који је Син Њен пострадао; нетремице посматрају оно што се око њих збива; поглед је врло директан и упечатљив, уперен и усмерен у једну тачку. Голуб као симбол Светог Духа, говори да је само он, Младенац, Пут Истина и Живот. Дакле, то није творевина, камење, коме су се житељи острва клањали. Као Треће лице Свете Тројице — Господ Животворни, Он од Оца исходи и говори кроз Пророке. Њему се треба клањати и од Њега очекивати помоћ. А младо Дете је носилац благодати Духа Светога. Богомајка је одевена у доњу хаљину златне боје, као Царица Неба и земље, док је горња у браон нијанси са извезеним зланим порубом. На рукама Јој видимо наруквице, као код свештенослужитеља, који савршава Свете тајне. Младенац је одевен у хитон, зелене нијансе, боје која симболизује присуство Духа Светог. Чуда Пред иконом Пресвете Богородице Коневске молимо се за исцељење од демонизованости, болести главе и слепила, од парализе и раслабљености. Молитва к Пресветој Богородици пред Њеном иконом Коневском Свемилостива Госпођо Дјево Богородице! Погледај на смирено мољење моје с којим скрушено прилазимо образу Твојему, услиши нас. Знамо, О Саздатеља мојега Мати, пошто Ти јеси незаменљива заступница хришћана к Творцу, непостидна и тајинствена. Знам и ово, иако безакоња моја превазилазе главу моју и, као бреме тешко, оптеретише ме, и ја нисам више достојан видети висоту Небесну, погледај доле к Престолу славе Сина Твога и Бога нашега, јер сам достојан мука и вечног суда. Тога ради к Теби припадамо, Тебе молимо умилно, к Теби са сузама вапимо: сотвори к Њему матерно Твоје мољење, да не одврати од нас грешних лица Својега, но, као Милостив, да опрости нам сагрешења наша вољна и невољна; на пут спасења управи нас и с вишњом силом укрепи к творењу заповести Својих светих. Да сачува нас од искушења света, од грешних пожуда, од ђаволских замки и од напада видљивих врагова. Да благослови дела руку наших, и пода обитељи овој и свакоме граду и земљи обиље земних блага. Нека нам свима сотвори добре и спокојне дане, и огради миром Своју свету Цркву, да разједињено уједини, као Благ Господ, Дуготрпељив и Многомилостив, слављен од сваке твари са оцем о Светим Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 1 Засија нам, као сунце светозарно од истока велелепно, Твоја, Владичице, икона, озаривши сва чудеса и преславно обасјавајући, свима који Ти са вером и љубављу прилазе и моле се усрдно Твоме Сину и Бога, величају. Слава Богу, који нам је дао Арсенија, слава повратницима из Новгорода, слава оном који исцељујући делује на све. Кондак, глас 8 Препрослављена Вишњега Мати призива нас к песмопјенију Свога образа пристигле од Новгорода и крепећи их видећи нас у подвигу, побеђујући противну силу, к Њој, као узрочнику наше радости, појемо Јој: радуј се, Невесто Неневестна. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујем образ Твој свети, из ког точиш исцељење свима, с вером прибегавајућима. https://mitropolija.com/2024/07/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-konevska-golubicka-2/

Казанска чудотворна икона названа је по месту њенога обретења у граду Казању. Временом је постала у Русији једна од најпоштованијих икона Пресвете Богородице – јер их је небројено пута спашавала од Монгола, Татара, Француза, Пољака, Немаца… у вековима који ће доћи; кад год би долазило до невоље, руски народ би прибегавао Казанској икони Богоматере. У Москви, данас, на Црвеном тргу поново стоји храм посвећен овој икони. Наиме, стари Казански саборни храм је срушен средином 30-их година двадесетог века, а обновљен је у наше време, по нацртима које је сачувао познати рестауратор Петар Димитријевич Барановски. Цркви је променом обезбожене власти враћен и Казански саборни храм у Санкт Петербургу, где почивају земни остаци фелдмаршала М. И. Кутузова, који је спасио Русију пре два века, посредништвом ове чудотворне иконе Богоматере. Као што ћемо видети, Казанска икона представља једно неуништиво сећање на милост Богородице према Руској земљи, на Њено заступништво за земљу, у најтежим годинама за Русију. Године 1552. 14. октобра (н. к.) у навечерје празника Покрова Пресвете Богородице, руски цар Иван IV – познатији као Грозни, припремајући војску за одлучујући и свеопшти напад на татарски Казан, изненада је чуо звоњаву московских црквених звона. Било му је јасно да је то знак милости Божије и да је Господ одлучио да обрати ка себи народ казански. Покоравањем Казана на Покров Пресвете Дјеве Марије, био је завршен план започет заправо још 1164. године под Светим кнезом Андрејем Богољубским († 1174). Волга, главни водени пут државе, постао је у целости руска река. Из татарског ропства тада је ослобођено 60. 000 људи и почело је проповедање Светог јеванђеља Татарима. Новооснована је Казанска епархија која је ушла у састав Руске православне цркве и ускоро се прославила својим архиепископима: Светим Гуријем († 1563) и Светим Германом († 1567). Оно што је посебно допринело успеху покрштавања народа у пределу Волге, било је јављање чудотворне иконе у самом граду Казану 21. јула/8. јула 1579. године. Овим Божијим промислом јављања Казанске иконе за време владавине цара Ивана Грозног, означен је почетак вишевековног продора Русије на исток. Јер, како видимо, заузимањем Казана је отворен прозор ка Азији, кроз који је Православље просветило цео Сибир и дошло, заједно са руском државом, све до Тихог океана. Проповедање Јеванђеља међу окорелим незнабошцима и мухамеданцима, ишло је међутим, тешко. Покровитељка проповедника Речи Божије, Пресвета Богородица, која је још за свога земаљског живота, крепила и благосиљала напоре Светих апостола, побринула се и за руске мисионаре, пославши им небеску помоћ, преко јављања ове Своје чудотворне иконе. Наиме, 28. јуна 1579. године, велики пожар је избио око Храма Светог Николаја Тулског, сажевши део града и претворивши у пепео половину Казанског кремља. Том злу су се радовали незнабошци, мислећи да се Бог разгневио на хришћане. Вера Христова писао је летописац, постала је предметом исмевања и поруге. Међутим, пожар у Казану је заправо био предзнак пада мухамеданства и утврђивања Православља у целом том округу, који се протезао на истоку Русије. Град је убрзо почео поново да ниче из рушевина, а заједно са другим страдалницима, недалеко од места где је започео пожар, свој дом је саградио стрелац Данило Онучин. Управо тада пројавио је Господ своје милосрђе –наиме, његовој кћери Матрони, јавила се у сну Пресвета Дјева, откривши јој место где је у земљи закопана Њена икона, коју су на том месту сакрили потајни хришћани, још у време владавине мухамеданаца. Међутим, на девојчине речи нико тада није обратио пажњу. Три пута се Мајка Божија јављала, откривајући место где је икона закопана, док Матрона није с плачем и сузама умолила мајку да заједно ископају икону; пронашли су је умотану у део старог мушког одела, израђеног од тамноцрвеног платна. Новојављена икона пројављена је као копија Влахернског образа Богоматере, која је иконописана још од стране Св. апостола Луке. На месту пронађене иконе тада је дошао Архиепископ Јеремија и пренео Свети лик у оближњи храм, посвећен Светом Николају. После молебана, икона је пренешена литијом у Благовештенски храм – први православни храм града Казана, који је подигао руски цар Иван Грозни. Убрзо су почела да се дешавају многобројна чуда, међу којима су била и чудесна исцелења двојице слепих – Јосифа и Никите. Списак чуда заједно са сведочанствима оних који су учествовали у проналажењу иконе, послати су 1579. године у Москву цару Ивану Грозном, који је наредио да се на месту јављања иконе подигне храм у част Богордице Казанске. По изградњи храма, икона је пренешена у њега, и ту је основан женски манастир са 40 инокиња. Девица Матрона и њена мајка које су најзаслужније за проналажење иконе, примиле су монашки постриг у тој новооснованој обитељи – а лик Пречисте сијао је јасно, као да је икона тек живописана. Обитељ је обилно даривана многим прилозима, иконама, ризама, а сама чудотворна икона је била украшена царским даровима – златом, драгим камењем и бисерима. Два века касније, царица Катарина II даровала је Казанској икони нову ризу, чији је главни украс представљала брилијантска круна. Земна царица ју је скинула са своје главе, ради Царице небеске! Крај ХVI и почетак ХVII века су у историји Русије познати под називом смутна времена. Земља је трпела од напада пољске војске, који су се нарочито окомили на православну веру: рушили су и спаљивали храмове, градове и села. Путем преваре, успели су да овладају чак и Москвом. На позив руског Патријарха Гермогена, руски народ је устао у заштиту отаџбине. По поруци коју је одаслао кнез Димитриј Михаилович Пожарски, из града Казана, донешена је чудотворна икона Пресвете Дјеве. Знајући да је Господ пустио зло на народ због греха њихових, одређен је тродневни пост, током ког се цео народ молио Господу и Његовој Пречистој Мајци за помоћ. Убрзо је стигла вест од Светог Арсенија Јеладског (касније Суздаљског, † 1626), који се налазио у пољском заробљеништву, да му је у виђењу откривено да је суд Божији окренут на милост, по заступништву Пресвете Дјеве. Те ноћи се његова затворска ћелија осветлила необичном светлошћу, и он је видео Светог Сергија Радоњешког, који му је рекао: Арсеније, услшене су ваше молитве. Заступништвом Богородице, суд Божији отаџбини је претворен у милост. Сутра ће Москва бити у рукама ослободилаца и Русија ће бити спасена. Као потврду истинитости пророчанства, Архиепископ, који је иначе био јако болестан, био је у потпуности исцељен. Пред Казанском иконом 1709. г. дан пре Полтавске победе, цар Петар I молио се за победу руске војске. А 1812. године дан пре поласка, за добробит армије, молио се пред чудотворном иконом Богомајке, Михаил Кутузов. Године 1798. за Казанску Богородицу је саграђен, а 1808. године освећен велики Саборни храм, који је срушен заједно са целим Богородичиним манастиром 1930-их година. Ипак, у то време се икона више није налазила овде. Међутим, у ноћи између 28. и 29. јуна 1904. године, неколико богохулника – лопова, на челу са извесним Стојаном-Чајкиним упали су у храм, привучени драгоценим украсима ризе. Када су крадљивци ухваћени, код њих није пронађена ни риза ни сам чудотворни образ. Предводник пљачкаша је више пута уверавао иследнике да су украсе ризе поделили и продали јувелирима, а икону бацили у пећ, да би проверили да ли је заиста чудотворна. Дугогодишња истрага и супротстављање противречних исказа богохулника, нису ни до чега конкретног довели. Причало се да је икона била продата неком Шевљагину, који је после револуције отпутовао за Енглеску и претпоставља се, да је тамо продао неком другом. Током 1960-их се на Западу појавила Казанска икона у драгоценој ризи, али се испоставило да је сама икона живописана у наше време, при чему је риза по свему судећи била оригинална, тј. управо она која се налазила на чудотворној икони несталој 1904. године. Поменуту икону и припадајућу јој ризу су 1970. године купили католици, а дуго времена је чувана у португалском граду Фатими. Од 1982. године икона се налазила у Ватикану. РПЦ је улагала све силе да врати светиње у отаџбину. Данас, у Русији образ чудотворне иконе Пресвете Богородице Казанске из 1606.г. налази се у Третјаковској галерији. С обзиром да се испоставило да риза није била распарчана и да је сачувана до данашњих дана, постоји могућност да је оригинална икона сачувана, у шта верују хиљаде православних људи. Једно је сасвим извесно. Све време док је првообраз Казанске Богородице красио саборни храм Богородичиног манастира, Русију нико није угрожавао са истока. Оног тренутка када је нестала Заступница, земља је доживела пораз у Руско – јапанском рату 1905. године, и то је био први од многих удара који су у наредних 12 г. разрушили велику империју. Годину дана касније почео је Отаџбински рат. Када је Александар I именовао Кутузова за главнокомандујућег; фелдмаршал је пред одлазак на фронт отишао специјално у Казански саборни храм да се помоли пред чудотворном иконом. Народ му је том приликом узвикивао Отерај Французе! Богородица није изневерила наду коју је на њу полагао стари војник и фелдмаршал се вратио Њеном образу на вечни покој, управо у том Казанском саборном храму. Донски козаци, отевши од Француза сребро које су ови опљачкали из московских цркава, донели су га на дар Казанској икони – тако да је у храму, после извесног времена засијао изливени од сребра иконостас, са натписом Усрдни поклон Донског пука. Ту су, испод величанствене колонаде храма, подигнути споменици Кутузову и Барклају. Године 1922. 17. марта иконостас је био растурен, бољшевици су однели 129 пудова сребра и више од 37 фунти злата; а крајем 1922. године однети су и продати у иностранству и украси са саме Казанске иконе. Годину дана касније, 1923. обновљенци, који су успевали да од безбожних власти измоле највеће и најлепше храмове, заузели су и Казански саборни храм. Но, чудотворна икона је молишћу Божијом избављена, појавивши се прво у цркви на Смоленском гробљу на Васиљевском острву, а од 1940. године се налазила за десном певницом Владимирског саборног храма, на Петроградској страни, где пребива и данас. Ова икона московског живописа са краја XVI века, блиска по временској епохи своме првообразу из Казана, која се јавила у годинама последњег рата, пројавила је још једно чудо. У зиму 1941. године, ситуација у Русији је била безнадежна. Немци су се приближавали Москви, земља је била на ивици пропасти. Међутим, промислом Божијим, опет је спасење Русији стигло посредством молитава из братске Цркве, овај пут – Митрополита Ливанских гора Илије, из Антиохијске патријаршије. Митрополит се спустио у камено подземље, где је владала потпуна тишина од вањског света, имавши пред собом само икону Мајке Божије и кандило. Није ни јео ни пио, ни спавао, него се непрестано коленопореклоно молио пред иконом Мајке Божије. Сваког јутра су му доносили извештај са фронтова о броју погинулих и о томе докле је напредовао непријатељ. Након три дана молитве и бденија, јавила му се у огњеном стубу Мајка Божија, објавивши му заповест за целу Русију. Спасење Русије зависило је од испуњења те заповести. А заповест је гласила: “У целој земљи морају бити отворене цркве, манастири, духовне академије и богословије. Свештеници морају бити враћени са фронтова и из затвора, треба да почну да служе. Сада се припремају да предају Лењинград; он се не сме предати. Нека изнесу чудотворну икону Богородице Казанске и нека је пронесу у литији око града, и тада непријатељ неће ступити на свету земљу. То је изабрани град. Испред Казанске иконе треба одслужити молебан у Москви; затим она треба да буде у Стаљинграду, који се не сме предати непријатељу. Казанска икона треба да иде са војском до граница Русије. Кад се рат заврши, Митрополит Илија треба да дође у Русију и да исприча о томе како је она била спасена”. Благочестиви Митрополит је пренео представницима Руске цркве и совјетске владе заповест коју је добио од Богомајке. Писма и телеграми које је Митрополит слао и данас се налазе у архивама. Стаљин је позвао Митрополита Лењинграда Алексија Симанског, чувара патријаршијског престола Митрополита Сергија Старогородског, и обећао да ће испунити све што је пренео Митрополит Илија. Све се догодило онако како је било и проречено. Из Владимирске саборне цркве изнели су Казанску икону Мајке Божије и обишли са њом у литији око Лењинграда – и град је био спасен. Неверницима је и до дан данас несхватљиво како се одржао Лењинград, јер му земаљске помоћи није било. Опсада Лењинграда је престала на дан празновања Свете равноапостолне Нине, просветитељке Грузије. После Лењинграда, Казанска икона је почела свој поход по Русији. Пораз Немаца код Москве, то истинско чудо, јављено је молитвама и заузимањем Мајке Божије. Немци су панично бежали, гоњени ужасом, путем су остављали технику и нико од немачких и руских генерала није могао да схвати зашто се то догодило. Волоколамски пут је био без одбране и ништа видљиво није спречавало Немце да уђу у Москву. Затим су Казанску икону превезли у Стаљинград. Тамо су пред иконом држане непрестане службе – молебани и помени погинулим војницима. Икона је стајала усред руске војске, на десној обали Волге, и Немци нису могли да пређу реку, какве год напоре улагали. Било је тренутака када су браниоци града остајали на само малом комаду земље уз Волгу, али Немци нису могли да их сатру, јер се тамо налазила Казанска икона Мајке Божије. Стаљинградска битка почела је молебаном испред иконе и тек после тога био је дат сигнал за напад. Икону су довозили на најтеже делове фронта, тамо где су биле критичне ситуације, на места где су биле припремане офанзиве. Свештенство је служило молебане, војнике су шкропили светом водицом. И Мајка Божија је њиховим молитвама терала непријатеље. Октобра месеца 1947. године, Стаљин је позвао Митрополита Илију да посети Русију. Бојао се да не испуни и последњи део заповести Богородице, јер се све пре тога збило онако као што је Она и прорекла. По доласку у Москву, приређен му је величанствен дочек. Митрополит Илија је са собом донео новчани прилог за ратну сирочад Русије, а одбио је да прими поклоне који су му били припремљени, рекавши да богатство не приличи монасима. После Москве, Митрополит је посетио и Лењинград. Тамо је у Владимирском саборном храму одржана величанствена служба на којој су сви присутни плакали. После говора Митрополита, сви су запевали тропар: Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога... Опште црквено поштовање односи се на још неколико икона Казанске Мајке Божије: Богородско – Уфимска, Височинска, Вишенска, Вјазниковска, Каплуновска, Нижњеломовска, Тамбовска, Тобољска, Јарославска; док се локално поштованим Казанским иконама по руским градовима и насељима, по парохијама и породицама православних хришћана, не зна број. Чуда: Пред иконом Пресвете Богородице Казанске молимо се за прогледање слепих и исцељење болесних, за избављење од најезде иноплеменика, за заступање у тешким временима, за исцељење од сваке немоћи телесне и очување Руске државе, као и за благослов оних који ступају у брак. Управо овом иконом обично благосиљају младенце пред брак, управо њу постављају изнад дечијих креветића – како би кротки лик Богородице, с љубављу гледао на младе хришћане. Изображење: Овај иконографски приказ припада типу Богородице Одигитрије, о чему нам сведочи гест десне руке Богородице која нам указује на Божанственог Младенца Христа, који седи на Њеној левој руци, ослоњен на –свитак, Закон. Он као Глава Цркве, као законодавац, благосиља оне који иду путем савршенства. Казанска икона је у златном изрезбареном окову са изображеном четворицом Јеванђелиста, са сваке стране. Сам мафорион, као симбол Њене безусловне послушности Вољи Божијој и симбол Њеног Материнства, изаткан је драгим камењем – крупним рубинима и сафирима, у облику цвећа. На Богомладенцу одежда је украшена мрежом изатканом од драгог камења и бисерја. Молитве Пресветој Богородици и Приснодјеви Марији пред Њеном иконом Казанском Молитва 1 О, Пресвета Владичице Богородице, Царице Небеса и земље, виша од ангела и архангела и све твари узвишенија, чиста Дјево Марија, миру и брза Помоћнице, и свим људима утврђење, и од сваких нужди избављење! Погледај на нас, Госпођо Свемилостива, на слуге твоје, Теби с умиљењем душе и скрушеним срцем молимо се, са сузама к Теби припадамо и поклањамо се пречистому и пренепоречноме образу Твојему, помоћ и заступништво Твоје молимо. О, Свемилостива и Премилосрдна Дјево Богородице Чиста! Погледај, Госпођо, на људе твоје: ми грешни немамо друге помоћи, осим Тебе и од тебе Рођенога Христа Бога нашега. Ти јеси Заступница и Предстатељница наша. Ти јеси увређених Заштита, тужним Радовање, сиротим Прибежиште, удовама Хранитељка, дјевама Слава, плачућим Весеље, болесним Посетитељка, немоћнима Исцелитељка, грешнима Спаситељка. Тога ради, о Богомати, к Теби прибегавамо, и на Твој Пречисти образ с Предвечним Младенцем кога држиш на руци Твојој, Господу нашем Исусу Христу прибегавамо, умилно појање Теби приносећи вапимо Ти: помилуј нас, Мати Божија, и мољења наша испуни, по моћи Твога Заступништва, јер теби приличи слава сада и увек и у векове векова. Амин. Молитва 2 О Пресвета Госпођо Владичице Богородице! Са страхом, вером и љубављу припадамо часној икони Твојој, молимо Те: не одврати лице Твоје од нас који Ти притичемо, умоли, милосрдна Мати, Сина Твога и Бога нашега, Господа Исуса Христа, да сачува мир у земљи нашој, Цркву Своју Свету да непоколебиву сачува од неверја, јереси и раскола. Немамо друге помоћи, немамо друге наде, сем Тебе, Пречиста Дјево: Ти си свесилна Помоћница и Заступница хришћана. Избави све, који Ти се с вером моле, од греховног пада, од замки злих људи, од свих искушења, мука, невоља и од напрасне смрти: даруј нам дух скрушен, срце смирено, помисли чисте, живот исправан и опроштење грехова, да се сви, захвално певајући величанству Твоме, удостојимо Небеског царства и тамо са свима Светима прославимо пречасно и величанствено име Оца и Сина и Светога Духа. Амин. Тропар Казанској икони, глас 4. Заступнице усрдна, Мати вишњег Бога! За све моли Сина Твога, Христа Бога нашега, и свима, који прибегавају под Твој покров припреми спасење. За све нас се заступи, Госпођо, Царице и Владичице, јер се у напастима и тугама и у болестима, оптерећени многим гресима, са сузама молимо Теби, са умилном душом и скрушеним срцем пред пречистим Твојим образом, и неуништиву наду полажемо на Тебе, даруј нам избављење од свих зала, и све корисно, и све спаси, Богородице Дјево: Ти заиста јеси Божанствени покров слугама Твојим. Кондак, глас 8 Притецимо, људи, у безмовију к добром пристаништу, Брзопомоћници, спремном и топлом спасењу, покову Дјевином; пожурите на молитву и прибегните к покајању: одише за нама неоскудном милошћу Пречиста Богородица, брза на помоћ и избављење од великих беда и зла благонаравим и богобојажљивим слугама Својим. Величање Величам Те, Пресвета Дјево, Богоизабрана Отроковице, и поштујем образ Твој Свети преко кога точиш исцељење свима који Ти с вером прибегавају. У част Казанске иконе Мајке Божије испеван је и Акатист у коме се каже: Видећи Свенепорочна с висине Свог небеског боравишта, где са Сином Својим у слави пребиваш, муку слугу Твојих у новопросвећеном граду и како, због гнева Божјег, вера Христова бива изложена порузи агарјанског зловерја, благоизволела си да јавиш икону Своју, чудесима је прослављајући, да уверени знацима Твоје благодати, христољубиви народ верно Богу кличе: Алилуја. https://mitropolija.com/2024/07/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kazanska-2/

По предању Цркве, чудотворну икону Мајке Божије Пећке, насликао је 48 година од Рођења Христовог, Свети јеванђелист Лука у Гетсиманском врту, близу места где се данас налази Гроб – пећина у којој је почивало тело Пресвете Дјеве – све до Њеног славног Успенија. Цар Лав Мудри ову икону ће 460. године пренети из Јерусалима у Цариград, и поставити у Цркви посвећеној Мајци Божијој. Одатле ће је послати у Херсон руском кнезу Владимиру на дан крштења Русије. Икона ће убрзо бити пренесена и у Велики Новгород, где ће боравити неко време – одакле ће се вратити у Јерусалим. По једном предању, ову икону је Св. Сава добио на дар од патријарха цариградског у Никеји приликом свог посвећења за Архиепископа српског. Он ће је донети у Србију и поставити је у седиште Архиепископије – манастир Жичу. Но како се Жича налазила на самој граници наше тадашње државе, то ће по завештању Светога Саве, његови прејемници пренети Архиепископију у Пећ. Том приликом и ова Света и Свечасна икона ће бити пренесена у Пећку патријаршију. Стога је и названа Пећком Богородицом, а народ је од милоште, због њене благодатне лепоте, зове још и Красница Пећка. Икона Богородице Пећке има и сопствену службу, а Митрополит београдски Михајло јој је 1894. г. написао Акатист, који је са црквенословенског на српски превео, Свети Ава Јустин Ћелијски. Овај Акатист је веома богат чињеницама и догађајима из житија иконе те на побожне душе оставља упечатљив утисак. Стихови Акатиста се завршавају речима: Радуј се, Заштитнице и Спаситељко српског рода крстоносног. Овај Акатист се у Пећкој патријаршији чита на крају сваког вечерњег богослужења. Далеке 1936. г. чудотворна икона Мајке Божије Пећке боравила је неколико месеци у Београду, у Храму Покрова Пресвете Богородице. Тада је, у спомен на њен боравак, израђена и овом храму предата њена верна копија, пред којом се сваког петка служи Акатист. Као датум прослављења иконе, одређен је дан након Вазнесења Господњега. Чуда Предање везано за историјски ход Краснице Пећке, каже да се тадашњем јерусалимском Патријарху Атанасију у сну јавила Пресвета Богородица и рекла му да ову икону да српском Архиепископу Сави, као дар и успомену, на благослов њему и свем српском роду. Познато је да се при својим поклоничким путовањима по Светој Земљи, Св. Сава најрадије задржавао у манастиру свог небесног покровитеља – Св. Саве Освећеног. Видимо из икоса 8 Акатиста Пресветој Богородици Пећкој, непрекидну духовну везу између Св. Саве Освећеног и нашег Св. Саве: Радуј се, Ти која си Освећеним Савом Јерусалимским обећана западној земљи, у свечудесној Икони Твојој. Радуј се, јер српски Архиепископ Сава, када беше у Палестини, узе обећану ризницу и донесе стаду своме ! Радује се, јер ова икона Твоја би пренета у Српску патријаршију ! Зна се да је ова чудотворна икона спасила град Пећ од колере, и да је ношена у најудаљеније градове Старе Србије; тада би се њен свештени ход спроводио уз најсвечаније литије. Но, иако су литију забранили комунисти 1947, народ јој је и даље са непоколебљивом вером прилазио и добијао исцељења и душевну утеху: глуви су добијали слух, неми говор, хроми ход – све по сведочењу сестара, које сва чуда која происходе од Ње, верно записују. Када је Св. Стефан Дечански дошао да прими Светомиропомазање ради владавине, архипастир Никодим, приносећи му икону Пећку ради целивања, видео је од ње велику светлост која је обасјавала српског монарха. Једно време, по вољи људи, икона је била пренета у Морачу обитељ у Црној Гори, али не желећи то, вратила се у Пећку патријаршију, показавши се Патријарху Гаврилу (Рајићу), рекавши му: Чедо Гаврило, узми икону моју што је сада с десне стране и постави је на мој престо. Вековима она верно чува свету Пећку патријаршију, а њено се старање нарочито осећало током времена турског ропства. Била је – утешитељка током робовања, радост града, пријатељ, лекар у болести, охрабрење у патњама и смрти. У овој чудотворној икони мученичко Косово, а и сав српски род, вековима као заштитницу своју има Пресвету Дјеву Марију, која посредује пред Престолом Сина свога за све оне који јој се обраћају. Отуда је сав српски народ бескрајно поштује. Чак су и Турци показивали према икони велико поштовање. Све до недавно и Албанци (Арнаути) су доносили своје телесно и духовно оболеле Мајци Божијој ради исцељења, надајући се помоћи од Оне која предстоји пред Престолом Сина свога за сав род људски. Па и сада, током пандемије коронавируса, икона Мајке Божије Пећке изнета је из трона у коме почива те је ношена у крсном входу изнад спољних зидина древне светиње Пећке патријаршије; Монахиње су је носиле из појање молитве коју је саставио румунски Патријарх Данило. Ово је био први пут након 40 година да је икона ношена у свештеном опходу изван спољњих манастирских зидина. Том приликом богојављенском водом кропљена је околина уз појање Акатиста Пресветој Богородици Пећкој. Изображење Пећка Красница је постављена у позлаћеном трону са десне стране иконостаса Богородичине цркве, насупрот трона српских патријараха, наследника Светога Саве – те се стиче утисак као да овај трон невидљиво закриљује својим благодатним покровом. Трон у коме икона почива у потпуности је позлаћен. По ивицама његових стубова простиру се танани изрезбарени позлаћени листићи, док је на врху мајсторском руком у позлаћеном дуборезу раскошно изведено пет купола које симболизују Цркву Христову. На самој икони, десно и лево од лика Пресвете Дјеве изображена су дванаесторица Апостола, а испод њеног лика и ногу Господњих насликана су четири великомученика, поред чијих ликова је исписан историјат ове иконе. Сама икона је опточена сребрним и златним филиграном, на ком се нарочито истичу изузетно богато украшене круне на главама Господа и Богородице. Ово ремек дело примењене уметности рад је пећких кујунџија из ХVIII века. Тропар, глас 4 Данас радосно празнује пресвета Патријаршија Српска, као зраку сунчеву примивши, Владичице, чудотворну Твоју икону. К њој сада притичући и молећи се, Теби вапијемо овако: О свемилостива и свемогућа Госпођо, Мати Божија, испуни мољења наша, даруј нам изобиље у свакој благодати Божијој. https://svetigora.com/cudotvorne-ikone-majke-bozije-pecka-krasnica/

Године 1191. у Литовском кнежевству у месту Жировици (Гродненске губерније уданашњој Белорусији), пастири су напасали стадо недалеко од шуме, наједанпут угледавши, необично јарку светлост у виду пламена што је изазвало код њих знатижељу, па су, пришавши ближе, на опште изненађење видели на дрвету икону Пресвете Богородице. Сјај иконе и страх, дуго нису дозволили пастирима да приђу, али када се светлост повукла, пастири су се поклонили икони Богородице, узели је са дрвета и однели свом литовском господару – Александру Солтану, чувару државне имовине. Он је икону закључао и објавио њено чудесно пројављивање својим познаницима, који су са дивљењем слушали његово излагање, са жељом да виде икону, али када их је довео до места где је оставио икону, ње тамо није било. После неког времена пастири су на истом месту нашли икону Богородице и опет је однели свом господару. Александар је сматрао себе недостојним да остави свету икону у свом дому и заветовао се да ће на месту пројављења иконе подићи храм у славу Пресвете Богородице. Тако је и било. Ускоро је изграђен храм и икона Богородице је постављена у њега. После десет година, цркву је захватио пожар, који ју је претворио у пепео. Многи мештани покушали су да спасу икону из огња, али без успеха. Сви су мислили да је чудотворна икона изгорела у пламену, па је нису ни тражили. Једанпут док су се деца играла у подножју горе где је био стари храм, видели су да некаква Дјева са лучезарним сијањем седи на камену. Нису имали храбрости да јој приђу, већ су о томе обавестили своје укућане, a вест је дошла и до свештеника. Поверовавши да су деца имала виђење као божанско откривење, сви су кренули на гору и дошли испод указаног камена и видели свећу како гори. Када су дошли до самог камена, нашли су на њему икону Богородице, названу Жировицка (која је име добила, по месту у коме се пројавила). Неисказано су се обрадовали ради обретења иконе, узели је и поставили у свештенички дом, после чега су приступили изградњи новог храма. Врло брзо су га озидали, осветили у част Богородице и поставили у њега чудотворну икону. И данас икона почива у Светоуспенском Жировицком мушком манастиру, који је име добио по овој чудотворној икони. Икона се празнује 20. маја по новом, односно 7. маја по старом календару. Чуда Пред овом иконом молимо се при гоњењу Православних, за укрепљење вере, а такође и за установљење честитих бракова. Изображење Жировицка икона Мајке Божије урезана је на камену размера 43х56 мм. На њеној позадини осликан је град, претпостављамо – губернија у којој је нађена. Ореол Јој је окружен цветовима у различитим бојама, док су са Њене леве и десне стране осликани гроздови винове лозе. Тропар, глас 5 Пред светом иконом Твојом, Владичице, молимо се за уподобљење исцељења, примање познања истините вере и одбране од агарјанских напада. Тако и ми, к Теби припадајући, молимо за остављење грехова, помисли благочестивих срца наша просвети и к Сину Твојему молитву узнеси за спасење душа наших. https://mitropolija.com/2024/05/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-zirovicka-4/

Свети Синод Молдавске Православне Цркве Московске Патријаршије окупио се јуче у Кишињеву уз председавање Његовог Високопреосвештенства Митрополита Владимира. Међу значајним одлукама Синода било је и успостављање празника чудотворне иконе Богородице из манастира Рођења Пресвете Богородице у селу Варжерешти, Ниспоренски округ, саопштава Молдавска црква. Тако ће икона бити помесно поштована уз славу 4/17 маја. Основан 1420. године, Варзарести је најстарији манастир у Молдавији. Икона датира најмање из 19. века. Први пут је откривена као чудотворна када је преживела пожар. Овој чудотворној икони која се литијом слави сваке године 17. маја приписује се безброј чудеса. Такође, одобрен је досије са материјалима за будућу канонизацију новомученика јеромонаха Викентија (Кимитјука) и његове мајке Гликерије, који су убијени 17. јануара 1957. године у селу Ташлиц. https://mitropolija.com/2024/04/28/moldavska-crkva-ustanovila-novi-praznik-cudotvorne-ikone-bogorodice/

у част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Икону је из Кијева донео свети кнез Константин Муромски (3. јуна по новом календару) почетком 12. века у Муром. Кнез Константин је дуго покушавао да убеди незнабошце у Мурому да прихвате хришћанску веру, али идолопоклоници којима није била права његова намера у јарости су ковали заверу, да га погубе. Кнез је благовермено сазнао за опасност, усрдно се помоливши Богу, отишавши к њима са Муромском иконом Мајке Божије. Пагани су били поражени, да су од тог часа променили мишљење и сами тражили да буду крштени. Крајем 13. века у Мурому је столовао епископ Свети Василије Рјазански (помен 23. јуна и 16. јула по новом календару). Народ, заслепљен клеветом на свог епископа, осумњичио га је за покварен живот и хтео да га убије. Светитељ је замолио да се његова смрт одложи до јутра, и молио се целу ноћ у цркви светих мученика кнезова Бориса и Гљеба. Затим је, после одслужене Литургије, отишао у Благовештенски храм и тамо пред Муромском иконом Богородице, коју је из Кијева донео кнез Константин, служио молебан. Положивши наду спасења на Небеску Заштитницу, узео је свету икону и пошао из цркве на реку Оку. Скинувши са себе мантију, раширио је мантију преко воде и стао са иконом на њу; јак ветар га однесе против струје. У девети час дана, Свети Василије је стигао до места званог Стари Рјазан, где су живели кнезови Теодор и Константин. Принчеви са свештенством и народом изашли су с поворком и крстовима у сусрет дивном пливачу. Од тада је епископско седиште у Мурому укинуто и установљено у Рјазању, где је остала чудотворна икона, која се називала и Молитва Светог Василија. Три године касније, Свети Василије је за пребивалиште изабрао нови Рјазањ, као место заштићеније од Монгола, и ту је основао своју престоницу 1291. године. Ту је пренета и Муромска икона Богородице. Након тога, чудотворни образ је постављен изнад гроба Светог Василија у Рјазанској катедрали Рођења Христовог. Године 1810.–те 25.априла указом Светог Синода, установљено је празновање иконе, на молбу житеља Мурома. Године 1929. Сабор је затворен а Муромска икона Богородице нетрагом је нестала. Данас се верна копија Муромске иконе Мајке Божије налази, у Рјазанском Катедралном Борисоглебском Сабору. Чуда Пред иконом Пресвете Богородице Муромске моле се за дар побожности, милосрђа, кротости, чистоте и истине, за очување града и хришћанске земље, за избављење од туђинаца, за помоћ у учењу и за дар духа разума за поучавање наука. Изображење На Муромској икони Богомладенац у руци држи расклопљени свитак. На неким иконама Богородице, свитак је приказан преклопљен. То доводи до чињенице да се Муромска икона Пресвете Богородице често меша са Словенском иконом. Богомати је приказана допојасно како у наручју са обе руке, носи Богомладенца. Овај мотив, држања са две руке, симболизује Његово сигурно сместилиште у наручју прве Његове слушкиње. Насликана је у тамној одежди без икаквог украшавања, осим поруба извезеног по ивицама и извезеним звездама, на Глави Њеној часној и раменима. Богомладенац као носилац Закона, одевен је у златни хитон, као Цар и Првосвештеник; десном руком у висини браде Приснодјеве, благосиља архијерејским знаком ИС/ХС. Молитва Пресветој Богородици пред Њеном иконом Муромском О, Пресвета Дјево, Мајко Господа највиших сила, неба и земље, Царице, града и земље наше, свемоћна Заступнице наша! Услиши нас који Ти се молимо, и замоли Бога Сина Твога да нам буде пастир за душе наше; мудрост и снагу да нам пода, као Владар, правду и непристрасност судијама, мудрост и смирење као Ментор, љубав, послушност и слогу супружницима, увређенима трпљење, клеветницима страха Божијег, страх Божији пошаљи на све нас, пошаљи нам дух милосрђа и кротости, дух чистоте и истине. Дјево Чиста! Помилуј нејаке људе Своје: сабери расејане, упути залутале, исцели болесне, подржи старост, целомудрене заштити, васпитај бебе и погледај на све нас са презрењем милосрдног заступништва Твога. Буди милостива према нама овде и на последњем суду Сина Твога. Ти си Госпођо, Слава неба и нада земље, ти си, по Богу, наша нада и Заступница свих који Теби с вером притичу. Теби се молимо, и Теби, као свемогућем Помоћнику, себе и једне друге предајемо, и сав живот свој дајемо, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Данас светлост краси град Муром, сунце јако сија, захваљујући, Владичице, чудотворној Твојој икони, којој притичемо и молимо се, увек Те молећи: О, пречудна Владичице Богородице, моли Се Христу Богу нашему, да избави цео град и све градове и све земље хришћанске спасавајући их од свих најезда непријатеља и спаси душе наше, Јер Си Милосрдна. https://mitropolija.com/2024/04/25/cudotvorne-ikone-majke-bozije-muromska/

Године 2002. Синод УПЦ Московског патријархата донео је решење о прослављeњу иконе – Ја сам с вама и нико не може против вас. Икона је унета у званични списак чудотворних икона; одређен је дан њеног прослављења на похвалу Мајке Божије, утврђен је тропар, састављена је молитва и Акатист. По црквеним канонима прослављење иконе или светитеља обавља се у једној помесној Цркви а затим се разноси по другим Црквама. Икона је осликана у Леушинском женском манастиру посвећеном Св. Јовану Крститељу, крајем 19. века. Касније је Праведни Јован благословио да се она прода Василију у Муравјову, будућем старцу Серафима Вирицког. Претпоставља се да је касније икона предата духовној деци преподобног Серафима, у Светогеоргијевском женском манастиру, у селу Даневка, Черниговске епархије. (данашња Украјина) Икона се прославила многим исцељењима страдајућих који су о томе посведочили у две књиге, издате од стране Светогеоргијевског женског манастира. Леушински манастир, где је осликана икона, 30 тих г. ХХ века, потопљен је ради изградње рибњака. Икона се прославља у суботу пете недеље (Глувне) Великог поста. Чуда Пред овом иконом моле се за очување Русије, за установљење и устројење православних храмова, такође и за исцељење од различитих недуга. Изображење Икона је осликана на жутој подлози са карактеристичним плавим огртачем код Пречисте Дјеве. Имајући у виду да је плава боја, Богородичина боја, на читавом приказу, она – доминира. Богомладенац, као Спаситељ света, приказан је у белом хитону са раширеним рукама, у потпуности окренут к свету – због ког је дошао и живот Свој безрезервно положио. За овај отклон од Богомајке и пружање к свету, за који је добровољно пострадао, не можемо рећи да има карактер, насилног отимања из наручја Свете Дјеве; више је у питању, спонтано изливање Његове љубави за свет који страда: топло и безазлено пружање свету, који “није знао када је похођен“. Страдалник, овде приказан као младо дете, без икакве задршке пружа се свету, даје му Своју Љубав, уточиште и заклон те као да жели да понови речи Своје Родитељке, које је изрекла роду људском : Ја сам са вама и нико не може против вас – што је и сами назив који је чудотворна икона и добила. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе ,, Ја сам са вама “ О, Свеблага Заштитнице рода хришћанскога, Мајко Онога Који све држи десницом Својом, Христа Бога нашега ! Излиј на нас милосрђе и доброту Његову да се не уплашимо видљивих и невидљивих непријатеља, као што си рекла онима који се у Тебе уздају: ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Сачувај Свету истиниту Православну Цркву и обитељ нашу од раскола и јереси и постави темељ покајања народа нашег. Поврати Свету Русију на пут праве вере, дарован јој од Бога, да се испуни тамјаном молитава и расцвета као пољски љиљан; да поживимо у побожности и чистоти, увек чувани Тобом од искушења антихриста, најезде туђинаца, међусобних сукоба, земљотреса, огња, глади и помора, од изненадне смрти, раздора у породици: монахе укрепи и спаси нас, Пречиста, јер се уздамо у Тебе, по ономе што си рекла : ,, Ја сам са вама и нико не може против вас “. Њему приличи, слава, моћ, част и поклоњење, сила и величина, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 6 Владичице чиста, погледај, Богородице, види наше болести и умилостиви, Пречиста и исцели нас од нечисте савести по Твојој милости, који ти се обраћају, слуге твоје : ,, Ја сам са вама, и нико не може против вас „. Литература Ооо Духовное преображение: ,, К БОГОРОДИЦЕ ПРИЛЕЖНО ЊИНЕ ПРИТЕЦЕМ “ – Молитвљ к Божиеи Матери перед Ее чудотворњими иконами, Москва 2015, стр: 6,7; htpp://pravoslavnaporodica.blogspot.com/Molitva čudotvornoj ikoni Majke Božije: Ja sam sa vama; 8.04.2022.g. приредила:Елза Бибић превод с руског: О.Б. https://mitropolija.com/2024/04/20/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ja-sam-sa-vama-i-niko-ne-moze-protiv-vas-3/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Историја чудотворне иконе Мајке Божије Неувели цвет или Цвет који не вене почиње на Светој Гори, где се пројавила у 16/17. века, док је у Русију са Атоса донета од стране групе поклоника. Прво спомињање ове иконе је било 1757. г. Икона се налазила у Алексејевском манастиру, који се налазио на месту данашњег велелепног Храма Христа Спаситеља у Москви. Икона Неувели цвет била је распрострањена од Пермског краја до Полтавске области Украјине, али већина њих довезена је са Свете Горе. Данас се овај благодатни образ може наћи у московском храму посвећеном Великомученици Екатерини у улици Бољшаја Ординка. Представа Богородице Ружа која не вене омиљена је иконографска тема солунских сликара и грчких гравера почев од 1700. године. Композиција се развила из деисисне иконе на којој су Арханђели Михаило и Гаврило, окруживали Богородицу као Царицу са дететом на крилу. Иконе и бакрорези са ликом Богородице Руже која не вене током целог XVIII и XIX века на ширем подручју медитеранског приобаља израђују се због уздања у спас од безбожних Агарјана (мухамеданаца), ропства и страдања. У јеку своје највеће популарности међу Грцима, иконографски тип Богородице Ружа која не вене наћи ће се и на две иконе у самом центру Српске православне цркве, радовима непознатих солунских мајстора из 1724.. године (данас на иконостасу и у ризници пећких Светих Апостола). Од почетка XVIII до средине XIX века мале триптихе (покретне олтариће или иконарнике) са средишњом иконом типа Богородице Ружа која не вене израђују грчки, цинцарски и бугарски барокни и псеудобарокни зографи (Бенаки музеј у Атини, Манастир Св. Катарине на Синају, Археолошки музеј у Софији, Градске уметничке галерије у Берковици и Казанлику, Бугарска, Збирка икона “Секулић” у Београду). Датум прослављења иконе је 16. април по новом, односно 3. април по старом календару. Чуда Пред овом иконом моле се за достизање праведног и целомудреног живота, за срећу у браку, избављења од страсти и чувања брачне верности. Изображење На икони Пресвета Богородица држи у руци бели цвет – симбол неувелости, девства и непорочности. Позната су два оваква изображења. Тип Одигитрије, где је Младенац на левој руци Мајке Божије приказан како сам држи цвет, заједно са својом Мајком. На другом образу, Богородица је окренута к Младенцу који стоји на престолу; у руци јој је украшен рајским цветовима, жезло. Владарским атрибутима (царском престолу, круни, орнату и жезлу) у XVIII веку придружује се и непосредни узрок овим знацима високе почасти и поштовања – гранчица са процветалим ружама. У питању је непосредна илустрација поздравних обраћања Приснодјеви Марији из Богородичиног акатиста (3. и 7. икос) у којима се Мајка Божија спомиње као изданак неувеле младице и цвет непропадљивости. Натприродна моћ овог типа Богородичиних икона почивала је на истицању њеног мистичног останка – нетакнутим цветом и поред метафоричног преображаја пупољка у цвет. У канону Јосифа Песмописца, Богородица се такође представља као Цвет који не вене. Тропар, глас 5 Радуј се, Богоневесто, сачувај Неувели цвет који је процветао, Радуј се Владичице, испуни нам живот радошћу и наслеђем. Молитва Богородици – Цвет који не вене Царице моја Преблага, Надо моја Богородице, Прибежиште сиротих и путника Заступнице, тужних Радости, повређених Покровитељко! Ти видиш беду моју, видиш и патње моје, помози мени немоћноме, нахрани мене лутајућег. Ти знаш неправде моје, разреши их ако желиш јер друге помоћи немам, ни друге посреднице, и благе утешитељке, сем Тебе, о, Богомати. Сачувај ме и заштити сада и увек и у векове векова. Амин. https://mitropolija.com/2024/04/16/cudotvorne-ikone-majke-bozije-neuveli-cvet-2/

У част славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије У време инвазије Батија на Русију, град Курск са његовим областима био је толико разорен да је запустео и зарастао у шуму. Житељи града Рилска често су долазили да ту лове. Један од њих, ходајући кроз шуму 1295. године, обалом реке Тускари, видео је код корена дрвета, икону окренуту лицем према земљи. Подигао jy је и видео да је то икона Знаменија Божије Матере. Тог тренутка потекао је извор воде, на самом месту где је икона лежала. Ово прво чудо од иконе ускоро је постало познато Рилском кнезу, Василију Шемјаку. Кнез је заповедио да се икона одмах донесе у Рилск. Сви житељи Рилска изашли су у сусрет икони Пресвете Богородице; једино кнез Шемјак, због неверја или сумње није био на свечаном Сретењу и беше кажњен слепилом. Признавши кривицу и приневши покајање и мољење пред иконом, поново је прогледао. Из благодарности за ово чудесно дело саградио је у Рилску – храм, у славу Рођења Пресвете Богородице. Икона је дакле постављена у нови храм, и тада је установљен празник јављања Курске иконе 21. марта. Но икона се више пута чудом враћала на пређашње место у пустињу, код корена дрвета. Житељи Рилска су тада одлучили да саграде капелицу на месту јављања иконе и поставили су је у њу; после обављеног молебана одређен је из Рилска свештеник који би ту стално живео. Године 1383. Татари су напали Курску област и нашавши капелицу опустели су је и запалили, а свештеника узели као роба. Варвари су расекли икону на два дела – једну половину иконе бацили у огањ, а другу даље од места где је била. Када су посланици московског цара пролазили мимо татарског стана, чули су руско пјеније Пресветој Богородици. Сазнавши о заробљеном свештенику, тог часа су га ослободили. Свештеник се вратио на пређашње место где је била капелица и нашао једну половину Богородичине иконе; ускоро је пронашао и другу половину, саставио их и тог часа су срасле, да се на месту где је била раскована икона показала као ,,нека роса”. Сазнавши за ово чудо, житељи Рилска три пута су са свим свештенством и мноштвом народа хтели пренети чудотворну икону у градску цркву, но сваки пут се икона јавила на пређашњм месту, у капелици. Стога су је оставили на томе месту, не померајући је, а све време нису престајала од ње чудотворења. Вест о чудотворној икони Коренској дошла је до цара Теодора Ивановича, који је заповедио да се 1597. године, икона премести у Москву. Царица Ирина Теодоровна украсила ју је богатом ризом и ставила је у сребрно позлаћени рам, са изображењем Господа Саваота и Пророка, и још је украсила свиленом златастом тканином. Икона је била свечано враћена у пустињу и у тој години је подигнут манастир на месту капелице. Игуман манастира био је рилски свештеник Георгије, у монаштву Евстатије. Те године ту је саграђена црква Рождества Пресвете Богородице, на реци Тускари и црква Живоносног Источника, над извором који се јављао при пројављењу иконе. Од јављања иконе код кореног дрвета, икона се често назива Коренска и сама пустиња је позната под тим именом. По заповести цара Теодора Ивановича, на месту разореног града подигнут је Нови Курск. За датум празновања чудотворне иконе одређен је 21. март по новом, односно 8. март по старом календару. Чуда При најезди кримских Татара на јужне пределе Русије, света икона је пренесена у Курск, а у Коренској пустињи је постављена њена верна копија. Цар Борис Годунов се са страхопоштовањем молио пред овом светињом, заштитницом Курска – због глади која их је захватила обдаривши је мноштвом поклона. Године 1612. грађани Курска су спознали посебну помоћ Божије Матере, када су Пољаци те године са многобројним војском, опсели њихов град. На самом почетку рата неки грађани су видели на зидинама града Богородицу са две свете иконе како их осењује. У то време су житељи града не једанпут вршили Крсни вход, у круг около града, и обећали да ће, ако им Бог помогне и ослободи их опсаде, усред града подићи манастир у част Пресвете Богородице и у њега поставити њену чудотворну икону, по њеном враћању из Москве. Десило се да су непријатељи одступили од града, као да их неко гони. Из благодарности према Заступници Небеској, житељи су саградили Курски манастир у част Знаменија Пресвете Богородице. Године 1615. по молби курских житеља и по заповести цара Михаила Теодоровича, чудотворна икона је била пренесена у манастир где је пребивала и ради тога је названа Курска. Године 1684. господар и велики кнезови Јован и Петар Алексејевич послали су у Коренски манастир, копију чудотворне иконе Знаменија Пресвете Богородице, у сребрно позлаћеном окову и заповедили да ту икону носи у поход, православна војска. Године 1689. по грамати царева, направљена је копија чудотворне иконе и послана у поход. Године 1812. Курска градска управа и православна војска полагала је сву наду у Пресвету Богородицу и ради свог усрђа послали су армији која је ратовала (кнезу Кутузову) копију чудотворне иконе Курске у позлаћеном окову. Кнез у свом писму, од 20. септембра 1812. г. упућеног градској управи, изразио је грађанима своје признање и уверење да град Курск јесте и да ће увек бити безбедан. У спомен преноса Курске иконе из Москве у Курск, и првог њеног јављања 1619. године, икона се једном годишње преноси у крсном входу из Курска на место њеног јављања, у Коренску пустињу и остаје тамо до 13. септембра. За време крсног входа у Коренску пустињу, верни је у таквом мноштву прате, да по речима очевидаца такво скупљање народа није виђено не само у Русији, већ у целој Европи. Када је храмовни празник курског Знаменског манастира, становници Курска, ослобођени су од својих радних обавеза. Ова икона највећа је светиња руског Заграничја која је представљала неуморну Путеводитељку у емигрантским лутањима, руских избеглица. Изображење На позадини небо плаве боје, у средишњем делу иконе, Богомајка руке Своје уздиже у молитвеном вапају за род људски. Док јој у наручју непридржаван спокојно обитава Спаситељ свега света, над главом Њеном Свечасном, Господ Саваот благосиља крстообразно Богооце, Праоце, Пророке и Апостоле поређане са сваке стране Мајке и Детета – који носе у рукама развијене свитке Светога писма. Над главом Њеном Свечасном, златни ореол проткан је драгим камењем; док истоветан рад видимо код Богомладенца Христа. Колико видимо икона је јасно оивичена бројним мотивима, карактеристичним у црквеном иконопису, а карактеристично је да су ови мотиви, гравуре и ореоли на икони приказани прилично једнообразно, што читавој композицији пружа одређени склад и чини савршену целину. Док је боја којом је осликана позадина иконе, сасвим специфичне плаве нијансе која доприноси детаљнијем приказу, она истовремено чини јасно видним оку посматрача, главне протагонисте, овог чудотворног животописа. https://mitropolija.com/2024/03/21/cudotvorne-ikone-majke-bozije-znamenje-kursko-korena-3/

У Част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Државна икона Пресвете Богородице нераскидиво је повезана са руским народом и царском породицом Романов. Некада је припадала московском Вазнесењском манастиру, који ју је (пре Наполеонових освајачких похода 1812) поверио на чување Вазнесењској цркви села Коломенско. Она се у истом селу и пројавила неких сто година касније, баш на дан свргавања са престола руског цара Николаја II Романова, 2. марта. 1917. Како је до свега тога дошло? Благочестива сељанка Евдокија Андријанова, 13. фебруара (у години убиства цара) чула је глас у сну, који јој је казао: ”Има у селу Коломенско велика црна икона. Треба је узети, уредити и молити се.” Након две недеље (крајем фебруара 1917) Евдокија је имала и друго сновиђење. У њему је видела белу цркву у којој је седела женска особа. Када је потом отишла у село Коломенско да се исповеди и причести, угледала је Вазнесењску цркву и одмах ју је препознала из сновиђења које је имала. Настојатељ је био свештеник Николај Лихачев. Евдокија му је испричала о свом сновиђењу и упитала за савет. Отац Николај јој је показао све старе иконе Богомајке које су се налазиле у храму и на иконостасу, али ни у једној Евдокија није препознала лик који је видела у сновиђењу. Ускоро је старешина храма пронашао једну стару икону у подруму – међу даскама, отпадом и пиљевином; била је велика уска и црна. Оправши је, открили су да је на њој приказана Пресвета Богородица са Богомладенцем, како седи на престолу са влашћу, жезлом у рукама и царском круном на глави. Знаци ове царске власти, разлог су што је икона названа Државна/Державнаја. Пошто благочестива Евдокија није разумела сан, Дјева Марија јој се у сну јавила и рекла јој: ”Сада сам ја сама у своје руке узела државу и скиптар, а са Државном иконом шаљем своју посебну благодат и силу. Та икона не спасава од искушења, зато што су она потребна да би се пробудила духовна страна у људима, него ко се за време искушења буде са вером молио пред том иконом, тај ће бити спасен.” Вест да се на дан свргавања цара Николаја II Романова чудесно јавила нова икона, обишла је целу Русију, а само пројављење иконе је привукло многе вернике у село Коломенско. Датум проналажења ове иконе народ је схватио као дан проглашења нове, Богородичине власти над Русијом. Са благословом Патријарха Тихона написана је служба овој чудесној икони и Акатист који је састављен од делова из свих дотадашњих Акатиста написаних у част Свете Пречисте, те је назван ,,Акатист Акатиста”. За време комунизма, они који су саставили ове службе су били стрељани, а бројни верујући који су код себе чували лик Државне иконе Пресвете Богородице, бивали су хапшени. Неколико дана после првог помињања цара Николаја II и његове породице на Литургији (17. јула 1990) по благослову Патријарха Алексеја II, икона је из историјског државног музеја (где је боравила за време комунизма) пребачена у храм Казањске иконе Мајке Божије села Коломенско, где почива већ двадесет седам година. Као датум њеног прослављења одређен је 15. март по новом, односно 2. март по старом календару. Чуда Мајка Божија преко ове иконе помаже свима који јој се усрдно моле у свакој невољи, у опасностима од раскола и јереси; Њој се моле за мир, благодатно уређење и очување државе. На дан проналажења иконе у Коломенском, пронађен је и лековити извор воде који се појавио из земље, на стрмом месту које води у московску реку. После револуције, у годинама гоњења Цркве, икона није престајала да пројављује разна чудеса, укрепљујући и тешећи верни народ. Међу чудима које је пројавила икона је и оно које се догодило 1925. Наиме, на дан када је прослављана свечаност у њену част, из тамнице је избављен Владимир Воробјов, старешина храма Светог Николаја, у насељу Плотинки. Изображење Очишћен од дугогодишње прашине, са уске црне подлоге израња образ Пресвете Дјеве Марије као Царице небеске како величанствено седи на трону у црвеној царској порфири на зеленом подметачу, са круном на глави, држећи жезло у десној и шар у левој, док јој на коленима седи Богомладенац Христос. Царска порфира, сама њена боја, као и доминантан положај Мајке Божије на трону, симболизује не само континуирану власт (која је по благослову Вишњега) него и страдање које ће се прострти по свој земљи; крв, смрт и страх, које ће доћи и царовати унаоколо, а што ће и задесити Русију у наредним деценијама. Позадина на којој је изображен сами лик Њен, у потпуности је прекривена тмином; густом тамом у којој светлост извире искључиво из Творца, Богомладенца Христа и Пречасне Мајке Његове. Изнад главе њене, Господ Саваот благосиља Чедо и њу – Богородичина власт од Вишњега је, Њиме је благословена, Њиме изабрана и постављена; Она је Царица небеска, мајка, заштитница земље Руске и трона царева руских. Она са влашћу седи на трону, стаменог погледа јасно упереног на посматрача. На глави носи царску круну, врло сличног облика оној круни коју су вековима носили цареви руски из династије Рјурика, Михаиловича и Романова. И док је њихова – опточена бисерима и драгим камењем, она коју носи Царица небеска сачињена је од злата и драгог камења; са врха круне Дјеве Марије уздиже се крст, док на фотографијама царских круна, видимо највећи свету познат дијамант, симбол моћи царске државе и достојанства. Занимљиве су још неке особености код овог изображења. Наиме, шар – земљина кугла у левој руци Дјеве, на своме врху нема крст (како је то уобичајено у иконографији), што је од народа тумачено као знак да ће доћи до рушења православних храмова и скрнављења светиња. Одсуство крста на шару у руци Пресвете Дјеве Марије, схватано је и као знак да ће држава остати без свог владара, цара Николаја II Романова, који је 1918. године стварно и убијен. Како видимо, држава ће бити обезглављена и уместо православног цара, владаће неко други. Занимљива је чињеница да Богомладенац Исус благосиља леву страну, што је тумачено као знак милосрђа Божијег ка палим и заблудели овцама рода христијанскога. И заиста, жртвом живом коју је цар принео, опростиће се греси многима. И тако Дјева, Царица Небеска, у временима смутним, са достојанством влада троном царским, као његова заштитница, не би ли Света Русија следовала путу који јој је предодређен Промислом Божијим, на радост хришћанског, православног света. https://mitropolija.com/2024/03/15/cudotvorne-ikone-presvete-bogorodice-drzavna-3/

О овој светој икони постоји следеће писано сведочанство у светом општежићу, светогорском манастиру, Констамониту. У доба цара Константина Мономаха, десило се следеће чудо – црквењак манастира по имену Агатон много је туговао јер је манастир у свему оскудевао, нарочито у благољепију и осветљењу светог храма. А ближило се и време прославе преноса моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, заштитника овог манастира. Тако жалостан, Агатон се са топлим сузама молио Богородици, пред овом њеног светом иконом. Молећи се са побожношћу скоро читаву ноћ, старац се уморио и сео у стасидију преко пута иконе, и одмах лак сан умири и успокоји његово бригом испуњено биће. Истог часа зачује из свете иконе Мајке Божје глас који рече да се не жалости и не узнемирава, јер се она брине о побољшању и благостању читаве Свете Горе, и као доказ за речено и на утеху монасима, напуни се црквени ћуп уљем, а посуде и складишта разним неопходним добрима. Чувши ове речи, Агатон се трже из сна и чудећи се због овог виђења и сав испуњен радошћу и страхом истовремено, не могаше да поверује у оно што бејаше видео и чуо. Он сместа оде и доиста пронађе црквени ћуп препун јелеја, и уверивши се у оно виђење, пренесе братији ово велико чудо. Тада настојатељ манастира по имену Иларион (касније и прот Свете Горе, који је био и рођак цара Алексија Комнина) и сва братија, испуњени неисказаном радошћу и упаливши сва кандила и украсивши читав храм како доличи, прославише Владичицу Богородицу, целе ноћи појући и исповедајући чудеса њена, славећи уједно и првомученика и архиђакона Стефана. Од тада се кандило не гаси пред овом светом иконом Мајке Божје, у знак благодарности за сатворено чудо. А црквењак по виђењу прими велику схиму, добивши име Захарије. А чудесни ћуп који је Богомајка испунила уљем, запремине четиристо литара, чува се све до данас, у манастирском подруму. За датум прослављења иконе одређен је 9. јануара по новом календару, када Света црква прославља Првомученика архиђакона Стефана, односно 27.децембра по старом календару. Чуда Молитвом пред овом иконом, Мајка Божија помаже у свакодневним животним потребама оних који Јој се обраћају. Изображење Ова света икона стоји на десном зиду Саборног храма манастира Констамонит. Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке) за које је карактеристично допојасно приказивања Свете Дјеве, Која у наручју носи Младенца и прстима десне руке указује на Њега, као Пут истинити. Одевена је у одежду јасно црвене боје, боје мученишта, која симболизује крв свих оних мученика, Светитеља и праведника који су пролили – ради вере у Сина и Бога Њеног. Њена одежда нема никакво друго украшење, осим извезених звезда на раменима и глави – које симболизују непорочност и чистоту Њеног живљења. Једва приметно је златним концем извезен поруб на Њеној одежди и мафориону. Младенац у златном стихару, ризи весеља и духовне радости, као Цар и Првосвештеник, носи у руци свитак/Закон, којим благосиља све оне који иду путем савршенства. Прстима десне руке, архијерејским знаком ИС/ХС благосиља све оне који се обраћају и сву своју наду полажу на Њега и Ону која Га је родила, јер зна да ће Она испунити сваку молбу њихову. https://mitropolija.com/2024/01/08/cudotvorne-ikone-majke-bozije-odazvana-antifonitrija/

Нашом усрдном молитвом пред овом иконом Мајка Божија нас избавља од блудне страсти и подстиче осећај покајања у души. Овај живот се не може проживети без невоља, али доживљавамо и радости. И ако у невољама остављамо најнеодложније послове, и журимо у цркву да измолимо да нас мимоиђе нека горка чаша, у радости чак и не размишљамо да пожуримо тим истим путем – да се захвалимо. У Москви, сасвим недалеко од метро станице “Кропоткинска” се налази црква посвећена Светом Илији Пророку. Многи Московљани је још називају Свакодневном. Зашто? Да, данас нас реч “свакодневна” која се односи на цркву задивљује, јер већ одавно она за нас нема никакав духовни значај. А наши преци су добро знали шта је то свакодневна црква. То је црква изграђена за један дан. Да, да, окупили су се још у зору док је још био мрак, брзо се организовали, ко, где и – градили. По циглу, каменчић, дашчицу. И увече – Господе, благослови нас у Твом новом дому! Ево и цркве светог пророка Илије, такође свакодневни. И улица у којој се црква налази се такође назива Свакодневном. 1592 године је на овом месту за један дан постављен дрвени храм. А потом кроз сто година, камени. Господ је сачувао цркву светог Илије, иако је страдала од бољшевистичког разора, није била затварана. Обележили су је “ситним хулиганством”: скинули су јој звона 1933 године. И на томе се све завршило. Храм је постао пристаниште светиња из оних цркава, које су доспеле под помахниталу руку, неразумну главу и празно срце градитеља новог живота. Управо се на тај начин у цркви светог Илије нашла и чудотворна икона “Неочекивана Радост”. Она се у почетку налазила у Кремљу, у малој цркви равноапостолних Константина и Јелене, а затим се после њеног разрушења нашла у Сокољники, у цркви Христовог Васкрсења, а већ од 1944 године – овде у Свакодневној улици. Икону “Неочекивана Радост” људи веома воле. Носе јој цвеће, иду на поклоњење, чак и они који се у пролазу нађу у Москви. Неочекивана Радост … Изгледа као да је све јасно, а опет постоји нешто прећутно. А историја ове иконе је следећа. Живео је један грешник, који је у непотребним делима проводио своје дане, али се без обзира на то увек молио пред иконом Мајке Божије. И тако једном када се по обичају спремао да почини грех, пришао је као и увек к икони. “Радуј се, Благодатна…”, само је успео да изговори речи Архангела Гаврила. И заћутао је, потресен оним што је видео. Одједном су се Богомладенцу, Кога је држала Дјева Марија, на рукама, ногама и на боку, отвориле праве ране, из којих је текла крв. Не знајући за себе од страха, грешник је пао ничице и повикао: - Ко је то урадио? И чуо је страшне речи Пресвете Богородице: - Ти. Ви, грешници распињете Сина Мога, ви Мене растужујете својим беззакнитим делима, а потом још имате храбрости да Ме зовете Милостивом. Грешник је био обливен горким сузама. - Помилуј ме, - молио је Пресвету Богородицу, - опрости, умоли за мене Сина Свога. Пресвета је одмах изговорила молитву: “Опрости сва дела његова која је починио”. Предвечни Син је само ћутао, а грешник је у страху правио метаније пред иконом: - Помилуј ме, умоли! На крају је чуо речи праштања. И то онда када је најмање очекивао, мислећи о тежини својих грехова. Али милосрђе Божије је безгранично. Грешник којему су опроштени греси је пришао икони и почео да љуби крваве ране Спаситеља Распетог нашим гресима. Већ је био изгубио наду … И ево ње, неочекиване радости, која је посетила његово скоро трепераво срце. Од тада је кажу, почео да живи благочестиво. Овај догађај је и послужио као повод за сликање иконе “Неочекивана Радост”. На њој је насликан човек који клечи и пружа руке ка икони на којој Мајка Божија држи на коленима Свога Сина. Доле, испод лика, се обично пишу речи које сведоче о овом догађају: “Човек неки беззаконик ..:”. Човек неки, беззаконик … Не говори ли се то о нама? Мислим да сви ми ако се потрудимо или не, можемо да се сетимо да смо не једном и не двапут, већ много пута грешили у великом и малом, притом непрекидно оправдавајући себе, налазећи најубедљивије доказе да не може бити другачије … Наравно, у дубини душе, оним најскривенијим, увек правилно схватамо да постоји нешто. Али зар то што сами схватамо треба обавезно да разглашавамо другима? Ми не знамо, на које грешно дело је пошао човек који је пришао к икони за благослов. За нас то и није тако важно, сопствени греси су мучнији и неопростивији. Али нас понекад чини ми се смућује то, да ми знамо боље, да знамо шта нам је потребно, неопходно, и молимо не да нас Господ уразуми за оно што је за нас добро, већ само тражимо … Сећам се како је говорио један московски пастир у проповеди: - Ми не молимо, ми захтевамо. Господе, да буде воља моја. Моја, а не Твоја, зато што ја боље знам шта ми је потребно. Очигледно је грех, а посебно онај несвесни, који је за нас скоро добродетељ, способан да рани до крви Христово Тело. Јер и тај “човек неки беззаконик” је такође пришао к икони да добије благослов за чињење греха. Једна увређена жена ми се недавно жалила на …Бога: - Кад би ти знао како сам се ја молила! Колена сам подерала од поклона и молила се: Господе не допусти брак мога сина, таква жена му није потребна, неће они бити заједно, осећам у својој внутрини. А он ни не жели да слуша! Како сам се молила! Уочи свадбе већ када су вотку стављали на сто, ја сам се све време молила. И шта је било? Склопили су цивилни брак … “Да буде воља моја …”. То је класичан случај, када живот без сумње схватамо као нормалан, правилан, здрав. Нема сумње да ја знам боље каква жена је потребна мом сину, која професија ћерки, као и која марка аутомобила. И ми се молимо: укрепи Господе моје неоповргнуте закључке, кажи свима да сам у праву. А Господ не жури. Чека. Чека, када ћемо коначно да посумњамо у своју умишљену пагубну исправност, када ће одједном прогледати наше срце. Тада ће и подарити човеку неочекивану радост. Нисмо чекали, нисмо знали, а подарена нам је радост! “Неочекивана Радост”, - је икона која нас позива на труд. Духовни, молитвени труд. Резултати тог труда не долазе одмах. И њега треба повећавати. Такав молитвени труд се не назива узалуд подвигом. “Ради и моли се”, - учили су древни подвижници. Увек се труди и увек се моли. А ми хоћемо једном да се помолимо и ако се то не деси онда тугујемо?” Али зар се ова икона не назива “Неочекивана Радост”. А неочекивана, значи изненадна, као снег на главу, као златна рубља на путу, као поклон. Да, неочекиване радости веома улепшавају наш живот. Понекад се дешава да нас из стања мучне депресије може извући чак и неочекивани позив доброг човека. - Како желим да те видим, - каже добар човек, - треба с тобом да се сусретнем. И гле чуда! Наша депресија моментално бива замењена здравом жељом да размакнемо завесе, да приђемо к огледалу …Неочекивана радост је лаганим кораком пришла оптерећеној души, тако мала, тако неочекивана радост. Како је важно васпитавати у себи обавезу у односу на такву радост. Она је у благодарењу. Не треба заборавити рећи “хвала”, јер добијајући поклон, чак и најневаспитанији од нас жели тихо да изговори “хвала”. А неочекивана радост је – духовни поклон. Благодарење за њега је – у молитви. “Ја не знам ниједну молитву, уопште не знам да се молим, приђем к икони и мислим: шта даље да урадим? Прекрстила сам се, а шта даље?”. Редакција често добија слична писма, и у томе нема ништа чудно. Не знамо енглески, и зато завршимо курсеве страних језика, не знамо да возимо аутомобил, и зато смо полагали возачки, умемо да веземо јер нас је мајка томе учила, и колаче печемо по бакином рецепту. А нико нас није учио да се молимо. Ми смо у најбољем случају самоуки, а у најгорем – неуки. Али као прво никада није касно за учење. Као друго, зар су Господу потребне наше многобројне речи? “Слава Теби Господе!” – је најкраћа молитва на свету. Изговорена покајаног срца, она брже долази “по назначењу” него без осећања изговорено цело молитвено правило из молитвеника. Али постоји и посебна молитва икони “Неочекивана Радост” – акатист. Акатист је грчка реч и преводи се као химна, која се поје стојећи. Стојећи пред иконом. За сваки празник, за сваког светитеља Руске Православне Цркве, за сваку икону постоји акатист. То је посебно поетско дело. Хајде да отворимо акатист Пресветој Богородици “посвећен Њеној чудотворној икони Неочекивана Радост”. Ево неколико редова из акатиста: “Радуј се, јер си родила Радост целом свету; Радуј се, јер гасиш пламен наших страсти; Радуј се јер се молиш за наша привремена добра; Радуј се Ти која вернима дарујеш неочекивану радост”. Акатист се може читати и код куће. Има тренутака када нам дарована неочекивана радост таквом светлошћу обасјава душу, да од вишка срца почињу да говоре наша уста. Тада је тренутак да станемо пред икону и прочитамо акатист. Уколико пажљивије размотримо наш живот, лако ћемо схватити да у њему има много повода за неочекивану радост. Син је положио физику са “четворком”, а ви сте мислили да ће бити тројка –неочекивана радост. Целе недеље је падала киша, а данас је сунчано – неочекивана радост. Живот је саткан од малих радости, од којих је половина њих неочекивана, па је и толико повода за благодарност. Друга је ствар што ми немамо навику за то. Знамо да молимо и плачемо пред иконом, а шта је се благодарношћу …Хајде да научимо да благодаримо. И децу треба томе учити, јер им је та наука тако неопходна за живот. Незахвалан човек, који заборавља да захвали ближењму за милост према њему, ће тим пре заборавити на захвалност Богу. Рецидив његовог лошег сећања ће бити неспособност за радост срца. А неспособност за радост срца ће постати узрок несрећног живота, сведеног на оквире овоземаљског постојања. Ето каква је ланчана реакција, каква је међусобна веза. Икона “Неочекивана Радост” нас учи благодарном животу. Пред ликом Пресвете Богородице свако од нас је јадан, грешан, непокајан. И не треба се стидети тога, као велике опасности. Треба то признати и обрадовати се неочекивано, што си примљен, што је пред тобом сада широки простор и неограничене могућности. Сећате се речи из акатиста? “Радуј се Ти Која вернима дарујеш неочекивану радост”. А не онима, који на дугом маратону од греха ка греху одједном чине цик-цак у страну и за сваку случај застају пред њом у једноминутној паузи. Верни су они, који су показали своју верност и делом, и речју, и мржњом према греху, и молитвом. Помози нам, “Неочекивана Радости”, да се приближимо вернима. Дај нам снаге и уразумљење. Аутор: Сухинина Наталија https://www.facebook.com/zivotuhristu/photos/житије-чудотворне-иконе-неочекивана-радост-0114-majнашом-усрдном-молитвом-пред-о/10153248586026956/?paipv=0&eav=AfY4mKY7ee_TVOCBwWgLF_0FqMK8LXsVSaYQ5B9SAjsUyIekdiffONFKn8xBnhLzTek&_rdr

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Према светом предању, ово је једна од икона коју је насликао Свети јеванђелист Лука. Понекад се зове Кикос по имену планине Кикос на острву Кипар, а зову je и Милостивом јер је на њој приказана Богородица која преклиње Сина и Бога, за спас хришћанског рода. Првобитно је икону Богородице Милостиве пренео Апостол Лука у Египат, где је остала до 10. века. Године 980. због прогона хришћана који су у Египту почели, икона је послата у Цариград, где је остала у царској палати до почетка 12. века. У то време, локални владар Кипра, био је Мануел Вутомитис. Он је једног дана изашао са пратњом у лов, у планине, али је изгубио пут. У тој невољи која га је снашла, наишао је на једног калуђера Исаију и затражио од њега помоћ. Међутим, калуђер није придавао важност владаревим речима па га је владар ударио у ногу. Монах је пао, озбиљно се повредивши. У том обчасни господ Кипра, Мануел наиђе на пут и врати се у своје дворе. Није прошло много времена, господар Мануел Вутомитис, се разболи од парализе; лекари и лекови тога доба га нису могли излечити. У свом очају он се сетио монаха кога је ударио и помислио је – како га је Бог казнио због тога. Одмах је наредио да му доведу дотичног монаха, како би затражио опроштај. Када је м. Исаија чуо од војника захтев владара Мануела са радошћу је кренуо, јер је то била и Богородичина жеља, која му се нешто пре тога јавила у сну и затражила да пошто излечи владара Мануила, затражи помоћ, и умоле цара Алексија Комнина да им преда икону Богородице Киксе из Цариграда на Кипар, ради, уређења манастира на планини Кикос. (Кипар се тада налазио у оквиру Византијског царства). Након што је обласни владар Кипра, Мануил, обећао да ће му учинити било коју услугу – из осећања дужности и захвалности према монаху, кренуше обоје у Цариград, код цара Алексија Комнина, да умоле за икону. Када су м. Исаија и владар Кипра, Мануил изашли испред цара и сам цар Алексије се поводом те ствари нађе у недоумици. У том, му се разболе ћерка коју лекари никако нису могли излечити.Тада м. Исаија сотвори молитву те излечи цареву кћер, а цар Алексије му обећа даровати велико благо; међутим, Исаија тражаше икону Мајке Божије коју цар Алексије никако не хтеде дати, јер је сматраше за највеће благо у својој палати. Божији промисао устроји те се сам цар Алексије Комнин, разболи. Тада је открио да је била воља Божија и Пресвете Богородице да се икона пошаље на Кипар. После сагласности цара, два посетиоца се вратише на Кипар с надом да ће икона убрзо за њима стићи, са царском пратњом. Но, брзо се цар Алексије Комнин предомисли те позвавши иконописца, нареди му да изобрази сличну икону Богородице, намисливши је послати на Кипар, уместо оригиналне. Али му се у сну јави сама Пресвета Дјева и нареди му, рекавши Твоју икону, царе, задржи за себе, а моју пошаљи на Кипар. Тада цар Алексије схвати, да је било немогуће задржати икону у палати, оставивши копију код себе па нареди да оригинални образ са чашћу, бродом и уз много новаца пренесу на Кипар, поручивши да на планини Кико подигну манастир, посвећен Пресветој Богородици. Када је брод стигао на острво, икону је преузео м. Исаија са пратиоцем Вутомитисом; каже се како је икона пролазила кроз које место да би стигла до планине Кико, према кипарском предању, дрвеће се гранало, а птице цвркутом пратиле њен долазак. И тако је на отприлике 70 км од главног града Кипра, Никозије, западно од планинског венца Тродос, на планини Кико, на висини од 1250 метара, међу зеленим брезама – подигнут историјски и познати манастир на острву, под именом Богородица Кикска. Пуни назив манастира је Свети царски и ставропигијални манастир на Кику. Свети је, јер је света његова мисија, а царски јер је саграђен царским новцем (Алексија Комнина). На жалост не знамо из ког разлога је назван Кикос. Неки кажу да је због дрвета Кокос-Кокониес (сладун), које расте у околини манастира; где је касније извршена конверзија, тако да имамо Кокос – Кикос. Други кажу да је име добио по неком селу које се налазило на планини, и звало се Кикос. Неколико пута манастир је уништаван у пожарима и разарањима да би данас у њему био изграђен храм од камена, базиличног стила, тробродан са куполом, у целости живописан са дуборезним иконостасом велике вредности, док је под поплочан мермером. Чудесна икона је постављена на левој страни иконостаса, украшена позлаћеном плочом и покривена драгоценом тканином, да се не види лице Свете Дјеве (или зато што је тражио цар Алексије Комнин или да би надахњивала веће поштовање поклоника). Углавном, ко би се усудио да открије Богородичино лице, бивао би одмах кажњен. Око самог храма су изграђене келије са гостопримницама, које могу примити хиљаду посетилаца. У самом манастиру поред чудотворне иконе, постоје бројне свете утвари (иконе, Јеванђеља, крстови, сасуди и свете мошти светитеља) са великом манастирском библиотеком и вредним рукописима, кодексима и књигама, које се на посебан начин чувају. Југозападно од манастира, на највишем врху планине на удаљености 3 км од манастира, уздиже се познати Трон Богородице, тако је назван јер је раније постојао један дрвени трон, где су стављали икону Богородице у време суше. Тамо високо, хришћани су се са калуђерима молили у свакојаким неприликама. Данас се многи пењу на Трон Богородице и остављају један предмет (нпр. мараму) молећи од Богородице да им се испуне жеље). Нешто даље од трона се налази гроб вође нације, Макарија III, који Кипрани често посећују. Овај манастир бележи многа страдања за време турске окупације, када се игуман Јосиф са архијерејима добровољно предао на посечење, не би ли тако избегли већа страдања своје браће у побуни против Турака. Монашки летопис бележи многа чудеса која су настала од чудотворне иконе Богородице Кикске /Милостиве. Њена благодатна сила исцељује не само хришћане, већ и људе других вера – СвагдаДјева дарује помоћ свима онима који се у тузи и болестима обраћају Њој и Сину Њеном за помоћ. Углавном, чудотворна икона Богородице је надалеко позната, и због тога на десетине хиљада људи из свих крајева земље посвећује овај манастир, да затраже помоћ од Богородице а сам манстир је посвећен Рођењу Пресвете Богородице. У Москви се посебно поштује копија овог чудотворног образа Богородице Кикске/Милостиве, која се налази у Захатјевском манастиру. После револуције, приликом разарања манастира, овај чудотворни лик је спасен, да би 1935. г. однет у државну Третјаковску галерију. Неколико деценија икона је боравила у цркви Пророка Илије у Обиденској улици, да би новембра 1999. године свечано премештена у обновљени Захатјевски манастир. Икона се свечано прославља 25. новембра по новом, односно 12.новембра по старом календару. Чуда Пред овим светим образом молимо се за избављење од суше, за исцељење од крварења, неплодности и за дар рађања, за окрепљење у потребама и тугама, за помоћ у ношењу монашког крста, за исцељење од главобоље, исцељење узетих и у породичним тугама. Манастир је запалио 1365. године неки сељанин који је хтео да ватром растера пчеле изнад манастира. Пожар се брзо раширио, и многи пламенови су га окружили. У том тренутку, један болесник који је боравио у манастиру, у визији је угледао Богородицу која му се обратила, речима Пробуди се брзо и узми моју икону иди и спаси се. Заиста, болесник, видећи да је добро, зграби икону и оде трчећи кроз пламенове, не би ли икону ставио испод једне брезе, далеко од ватре. Тако су чудом Богородице, спасени и икона и болесник. Године 1718. једног октобра, бродић је путовао од луке у Ларнаки ка рту Апостола Андреје. У поноћ, велика риба сабљарка, ударила је о страну брода и пробушила га. Одмах је вода преплавила брод који је био у опасности да потоне. Људи завапише Пресветој Богородице Кикска, спаси нас, и заиста, Богородица је чула гласове и молбе очајника и спасила брод од сигурног потапања. Од тада, једна сабљарка виси на икони, заветована манастиру, како би подсећала на ово чудо. Једном се један црнац нашао у храму крај иконе Кикске и хтео је да буде безбожан над иконом – истог трена рука му се парализовала. Данас постоји једна метална рука која виси десно на икони, како би подсећала на ово чудо. Монах Јован, враћајући се из Свете Земље 1776. године, преноћио је у храму Богородице Кикске. У једном тренутку пао је у искушење да разоткрије икону – кад је одједном неки сјај изашао од иконе и покрио му лице. Изображење Икона је направљена од воска и мастике и једна је од 70- ак икона, коју је насликао Св. јеванђелист Лука. Благословила ју је сама Пресвета Дјева рекавши Нека моја благодат пређе на њу. Икографски, припада типу Богородице Елеусе (Умиљење) где имамо карактеристично одношење, сједињеност ликова Богомладенца и СвагдаДјеве; у питању није искључиво миловање Матере и Детета већ прожимање Творца и Његове творевине, изражено у бескрајној љубави Саздатеља к Својим људима. У овом положају видимо сједињење небеског и земаљског, што симболизује Христа и Његову Цркву, у којој је Богородица најсавршенији изданак рода људског. Пресвета Дјева је приказана допојасно како у десној руци придржава Младенца док у левој руци – држи Његову руку. Одевена је у доњу хаљину тамне боје и црвени мафорион, боју мученичког страдања и више никаквог другог украшења не видимо на Њој; Младенац је одевен у стихар, ризу спасења и одећу весеља у црвеној боји, која је симбол мучеништва; на Њему је приметан таман појас, који симболизује силу којом се опасују телесна задовољства, као и убрус којим је Господ опрао ноге својим ученицима. Поглед СвагдаДјеве је нешто строжији, уперен директно на посматрача. Исти такав поглед видимо и код Младенца. Необично је да је коса Богомладенца нешто дужа, пуштена низ леђа, увијена у широку плетеницу. Молитва О Пресвета и Преблагословена Богородице Господа, Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Премилостива Богородице и Пресвета Богородице! Падајући к светој и чудотворној икони Твојој, смирено Ти се молимо, Заступнице наша добра и милостива: услиши глас наших грешних молитава, не презри уздахе из душе, види туге и несреће које нас окружују, и као истински љубвеобилна Мајко, пожури да нам помогнеш немоћнима, малодушнима, у многим и тешким греховима у које смо пали и заувек разгневили Господа и Творца нашег, моли се Њему, Заступнице нашег, да нас не погуби због безакоња наших, него да нам покаже Своје човекољубље. Милосрдна. Испроси нам, Господарице, од Његове доброте, телесно здравље и духовно спасење, побожан и миран живот, плодност земље, чист ваздух, добре кише и благослов с више на сва наша добра дела и подухвате, и као некада, Ти милостиво гледаш на смиренословље искушеника Атонског, који Ти певаше песму хвале пред пречистом иконом Твојом, и посла к њему Архангела Гаврила да га научи да пева песму небеску, којом Те анђели славе. Прими Благодатна и наше молитве сада усрдно Теби принесене, и принеси Сину Твоме и Богу, нека буде милостив према нама грешнима, и да подари милост Своју свима који Те поштују и са вером се клањају светом лику Твоме. О Свемилостива Царице, Богородице, Свеблага, испружи своје богоносне руке к Њему, к лику Његовом, кога Си као бебу носила, и моли Га да нас све спасе и избави од вечне погибије. Откриј нам, Госпођо, благодат Своју: исцели болесне, утеши ожалошћене, помози убогима, олакшај свима нама да у стрпљењу и смирењу носимо Христов јарам, учини да побожно окончамо овоземаљски живот, да примимо хришћанску беспостидну смрт, да наследимо Царство небеско, Твојим материнским заступништвом, Христу Богу нашем, који се од Тебе родио, са Безпочетним Својим Оцем и Пресветим Духом, свака слава, част и поклоњење, сада и увек и у векове векова. Амин. Тропар, глас 1 Приђите, људи, са смелошћу к милостивој Царици Богородици, нежно зовући је: низпошљи, Владичице, богату милост Своју, чувајући твоје грешне слуге у здрављу и благостању. Исцељуј болесне, утеши ожалошћене и помози ојађеним. И удостој нас, ПреМилостива, да побожно окончамо овоземаљски живот, и примимо хришћанску непостидну смрт и наследимо Царство Небеско. Избави град наш од сваке зле околности, чувајући га својим милостивим заступништвом, дарујући мир и спасење душама нашим испроси. Величање Величамо Те, Пресвета Дјево, и поштујемо свети образ Твој, који болести наше лечи и уздиже душе к Богу. https://mitropolija.com/2023/11/24/cudotvorne-ikone-majke-bozije-kikska-milostiva/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ову икону је 1981. г. насликао грчки монах Хризостом, по узору на оригиналну Ивиронску икону (Вратарицу), која се налази у истоименом манастиру, на Светој Гори Атонској. Икону је на благослов из скита Свете Ане, као што ћемо касније видети, сасвим изненадно и неочекивано добио брат Јосиф Муњоз Кортес, током обиласка Свете Горе, и пренео је у Монтреал (Канада), где је живео; отуда произилази њен назив Иверско-Монтреалска. Овде ћемо изнети део интервјуа који је брат Јосиф Муњоз дао пре нешто више од 25 година редактору Православне Русије. – Можете ли да читаоцима наших новина испричате историју мироточиве иконе коју сте донели у манастир Свете Тројице? Наравно. Скоро годину дана раније, нас троје – два моја друга и ја, пошли смо из Канаде за Свету Гору Атонску. И тамо у једном невеликом скиту оставили смо једног нашег сапутника, који је решио да се замонаши. А одатле са мојим другим другом који добро говори грчки, почели смо да посећујемо најпознатије атонске манастире. Одавно сам много желео да свратим у Данилову келију, у којој је иконописна школа, где се пишу иконе строго према свим обичајима древне традиције и правила. Допловили смо до скита „Капоскаливија“. Тамо смо преноћили и следећи дан пешке пошли према нашем одредишту – Даниловој келији. Путовали смо по врлетима осам сати а келију никако да нађемо. Чак смо били изгубили сваки појам о времену али нисмо прекидали наш пут, све док ме ноге нису ужасно заболеле да више нисам могао даље па сам то рекао своме сапутнику и предложио да се ту мало одморимо! Али како смо се налазили на високој гори открили смо да се доле у долини налази један невелики скит. Спустили смо се. Сазнали смо да је он посвећен Христовом рођењу. Игуман нас је топло дочекао и на тераси угостио са чајем и ратлуком. Мало доцније ушли смо у иконописну радионицу и одмах сам приметио ову икону Пресвете Дјеве Богородице. Никада нећу успети да објасним како сам се осећао када сам угледао ову икону. Добио сам утисак да ми се срце окренуло у грудима. И баш у том моменту схватио сам да сам тако чврсто везан за тај лик. А како се ту пишу иконе решио сам да замолим монахе да ми је продају. Добио сам одговор да та икона није на продају јер је једна од првих која је написана у њиховом скиту. Упорно и дуго сам молио да је купим док ми нису монаси учтиво дали до знања да је неће продати, и једино што могу да ураде то је да напишу њену копију па да ми је пошаљу. Али није помагало јер сам ето, баш према њој осећао неку необјашњиву и дубоку приврженост. Након дужег умољавања мој друг се преводећи уморио тада сам и ја закључио да више не постоји никаква нада да је продају јер монаси су чврсто решили да је задрже. Док смо били на поноћној Литургији за време певања „Достојно јест“, пао сам ничице на под и усрдно се молио Пресветој: „Ето, урадио сам све што се може урадити: и новац предлагао, и игумана досадно умољавао, и на крају – ништа! Али Мајко Божија, ипак, хајде са нама за Америку јер си нам тамо много потребна“. После ове моје молитве осетио сам неки унутрашњи мир, који је као да ме је уверавао да ће Пресвета Дјева ипак поћи са нама. После литургије доручковали смо и полако се спремали на пут. Пред сам наш полазак почели смо да тражимо игумана за благослов али нигде нисмо могли да га нађемо. Али када смо излазили из скита и како се он налази на узвишењу ми смо се спремали да сићемо на обалу где нас је чекао чамац, и погледавши навише неочекивано смо примеили игумана који је носио икону замотану у хартију, – који је једноставно рекао да Пресвета жели да са нама пође за Америку. Наравно, био сам много узбуђен због свега тога што се издешавало у тим последњим тренуцима нашег одласка. Мислим да вреди приметити, да када сам напуштао скит да нисам на души осећао тугу што остављам место у којем се ова икона налази. Не могу да објасним, али ја никако нисам осећао безнадежност. Када сам добио икону предложио сам да је платим али игуман је рекао да за светињу не треба узимати новац. И поред тога ја сам настојао да им на неки начин изразим моју благодарност, па и даље предлагао новац за скит (који је много сиромашан) али игуман није хтео ни да чује, да било шта узме. – Ко је игуман скита? Отац Климент. А ко је написао ову икону? Отац Хризостом. У том скиту се управљају по строгом монашком уставу где монаси пишући иконе посте, и за све време иконописања чита се Псалтир. – Колико се сада тамо налази монаха? Прошле године када сам посетио скит било их је четрнаест. – Вратимо се историји иконе. Чим сам од игумана добио икону рекао сам своме другу: „Ајде брже да се спуштамо доле и отпловимо јер ће се овај можда и предомислити“. Тако смо сели у чамац и одмах запловили. Када смо изашли на пучину пловећи у правцу „Дафне“, неки унутрашњи глас упорно ми је говорио: „Сврати у Иверски манастир и положи ову икону на чувену чудотворну икону Богородице Иверске, која се тамо налази“. Нисам могао да одолим и запловили смо према Иверском манастиру. Тамо нас је дочекао један старији монах и то не са неком нарочитом љубављу. Рекао нам је да сачекамо јер још није отворен храм у коме се налази чудотворна икона. И ту пред храмом начекали смо се негде око три сата док није дошао један други монах да га отвори. И када смо овог монаха замолили да нам дозволи да нашу икону ставимо на чудотворни образ (лик) био је изненађен и упитао је, – зашто ми то желимо да урадимо? Објаснио сам му, да на тај начин желимо да је осветимо због тога шо је носимо за Америку, где је сатана узео све под своје, и да нам је потребна тако освећена. Монах је пристао и ми смо ову нашу икону положили (прислонили) на чудотворну Иверску. Са Свете горе отишли смо у Шпанију где смо се у кући моје мајке задржали седам дана. За све то време икона је била савршено сува и никаквих знакова влаге на њеној површини није било. – Ви сте из Шпаније? Не, моји родитељи су из Шпаније. Мајка ми сада живи у Мадриду. Отац и мајка су Шпанци а ја сам рођен у Чилеу. – Али сада ви живите у Канади? Да. Из Шпаније сам отишао за Канаду. Купио сам кандило за икону и поставио је између моштију неких светитеља Кијево-печерске лавре, које ми је поклонио Леонтије, епископ чилешки док сам живео у Чилеу. Прошло је три недеље и за све то време сваку ноћ читао сам акатист Пресветој Боогородици. И тако, једног јутра пробудио сам се око четири сата и осетио неко миомирисање које се ширило не само по мојој соби него по целој кући. – Значи, прошло је три недеље како сте се вратили са Свете Горе и чудо мироточења је почело? Да, три недеље. У мом стану је живео и један младић па сам њега упитао да ли није случајно разбио бочицу са мирисом, па се због тога осећа јак мирис. Одговорио је да није. Онда сам му реако да је то највероватније мирисање које долази од св. моштију које су се налазиле на столу. Када сам другог дана устао на јутарњу молитву и тако погледао на икону, видео сам да из руку Пресвете Дјеве цуре некакви млазеви који се својим путањама сливају у подножје иконе. Тада сам се обратио своме подстанару и рекао да буде опрезан када поправља фитиљ на кандилу, јер сам помислио да је поправљајући фитиљ неопрезно излио уље на икону. Одговорио ми је да он кандило уопште није дотицао. Узео сам да обришем икону и осетио да то миомирисање од ње долази. И то је све тако било необично да сам посматрао, разгледао, гледао, и нисам могао да разумем шта се то уствари дешава. И одједном сам схватио да се нешто велико догаћа, али шта – то још увек не могу да разумем. Убрзо је дошао јеромонах Иринеј и рекао да икону треба да однесемо у цркву. То смо и урадили. Доневши икону у храм о. Иринеј је положио на св. Престо и осветио је (она је већ била освећена у Иверском манастиру, као и у Протату, где су ми дали потврду са печатом да се она може извести са Атона). Када смо је положили на св. Престо, а и касније за време Литургије, текли су млазеви мира из руку Богомладенца Христа. После тога прошло је још две недеље а о овом новојављеном чуду нико није знао осим о. Иринеја, који ме је саветовао да о свему овоме треба да известимо Виталија, архиепископа монтреалско-канадског. Рекао сам му да ја још увек не разумем шта се то устври дешава са иконом. Био сам запрепашћен а у исто време и задивљен тим дивним јављањем, да сам једва долазио к себи. А она је и даље продужавала да мироточи. Ипак на крају смо морали да све испричамо владици Виталију. Једне недеље о. Иринеј био је обавезан да служи у монтреалском манастиру и ми смо тамо са иконом пошли. Рекао сам о. Иринеју да ако Владика треба да данас види ову икону– онда би требао сам без икаквог позива да доће (Владика скоро увек прво свраћа у манастир па тек онда иде у саборну цркву). Али тога дана он уопште није дошао. Предложио сам о. Иринеју да сачекамо још једну недељу па ћемо да га о свему известимо.Убрзо после тога Владика је сазнао за ово чудо и поручио нам – да дођемо у манастир. Дошли смо са иконом која је била увијена у парче платна које је потпуно било натопљено миром, и Владика прво шта је урадио – узео је парче вате и сву икону обрисао, и тако је покупио сво миро које се на њој налазило. Затим је узео икону и носио је кроз све просторије троспратног манастирског дома. Када се он вратио у храм она је опет била покривена миром да је чак и низ његове руке текло. Онда се он њој поклонио и рекао да се дешава валико чудо. После тога, пошли смо са иконом у Саборну цркву. Од тада она никада није престајала да мироточи, осим неколико дана у току Срастне седмице ове године. Све миро као и миомирисање, на Велики петак је потпуно ишчезло, и ја сам помислио да је чудо престало. Извадио сам икону из кивота зато што је мој стан врло мален, а сам кивот велики, па је окачио на зид. У уторак, среду, четвртак, петак и у суботу изјутра икона апсолутно није мироточила, ма ни капи мира. Али на Велику суботу после послеподневне службе вратио сам се кући, видео сам да је сто који је стајао испод иконе уза зид био покривен миром златасте боје, које је капало са ње. То је једини пут за 10 месеци да је икона била потпуно сува. – Да ли је било таквих дана када је икона мироточила више него обично? Да, било их је. На пример оног дана када је била архијерејска хиротонија у Монтреалу, тада је миро текло и на под. То сам први пут видео. И још један пут када сам био у С-Петебургу, на Флориди. Свештеник Тома Марета и ја, видели смо да се из руку Богомајке као и Богомладенца миро просто подизало, као да га је из унутрашњости иконе некаква сила потискивала. – Из којих места на икони највише истаче свето миро? Оно никада не мења место истакања; увек, баш увек, оно истиче из руку Богомајке, и из звездице која се налази на Њеном левом рамену, и понекад из руку Господа Исуса Христа. Оно се стално слива низ икону. Задивљујуће је да миро истаче само са површине где су изображени Богомајка и Богомладенац, али не и са супротне стране. Са њене задње стране она је апсолутно сува. Било је људи који су тврдили да ми икону обливамо уљем и у почетку је било много сумње. – Да ли сте имали прилику да се сретнете са неким научником и да ли је он имао неко своје мишљење поводом овог мироточења? Било је сусрета и са образованим људима који су се интересовали за ово чудо. Познајем у Мајамију једног научника – верујућег хришћанина, који је темељно и са свих страна прегледао икону, после чега је и сам признао да је ово велико чудо нашег века. У недоумици се сам запитао: „Одакле се ствара оволико уље“ Желео бих да кажем, да када је тај човек дошао да види икону, није желео да се ње дотиче, јер се бојао да не саблазни верујуће. Рекао сам му да разгледа икону како му је удобно, али под условом да не увреди Богородицу. Прво шта је урадио, окренуо је икону на задњу страну да се увери да случајно одатле не долази на предњу, али и она је сасвим била сува. И уверивши се да миро не долази са задње стране иконе као ни са дрвета на којем је написана, рекао је да се нешто прекрасно дешава. Још су раније из горњег дела иконе узимали честицу дрвета за анализу, и показало се да је она нпаисана на обичном јеловом дрвету. – Какве су њене размере? Не знам тачну размеру али мислим да је приближно 45 са 25 сантиметара.– И ви сте иконописац? Да. Био сам ученик Николаја Шелихова које је раније иконописао по Бугарској и Немачкој, а и радио сам са њим. Такође имам кфалификацију из уметности и тај предмет сам осам година предавао, у Чилеу. – Колико вам је година? Имам тридесетчетири. – Да ли размишљате о томе зашто је Господ изабрао баш вас за ово чудо? – Опростите за овакво питање али чуо сам да је било и раније постављено. Узнемирен сам због тога, што добро знам све моје недостатке, и ако је Бог изабрао мене, то је Његова велика милост према мени. Ипак најчешће мислим да је то Господ урадио да би ме учврстио у вери. – Прекидам вас. Да ли сте од детињства православни? Нисам. Родио сам се у врло религиозној католичкој породици. Колико сте имали година када сте примили Православље? Имао сам четрнааест када сам се упознао са епископом Леонтијем (чилешким). – И он је вас крстио? Да. – Молим вас продужите тамо где сам вас прекинуо. Као што рекох, знам за све моје недостаке и познајем моју ништавност, али мислим, да ће ме Господ ипак искористити за некакав Свој циљ. Бог се често открива кроз последње. Један сам од последњих у Православној Цркви а нисам ни руског порекла -обраћеник сам; тада ме је Бог призвао истинитој вери, а сада, ето, по Његовој милости призива ме и по други пут. Али ми Он даје сазнање да видим колико сам ја ништа. Из дана у дан ја осећам ту своју ништавност, и ја сам наравно, само грешно и нечисто оруђе у рукама Божијим. Приметио сам да ми неки људи управо таква питања постављају: а зашто је баш вас Бог изабрао? Одговарам им да се стално молим Песветој Богородици, али да никада нисам тражио Њено чудесно јављање, нити сам молио Пресвету Дјеву за било какав доказ о себи. Као што верујем у Бога тако верујем и у Богомајку. Ја веома поштујем и волим Пресвету Богородицу јер су ме родитељи томе научили још из детињства. Верујем да се Пресвета јавља тамо где она пожели. Премда је у току десет месеци било много потешкоћа око путовања али ипак, Пресвета Дјева када зажели иде кода хоће. – Где сте до сада све били са иконом? Моје прво путовање је било у престоницу САД, у Вашингтон, на позив о. Виктора Потапова. Био је задивљен видевши ово чудо. А највише од свега на шта сам обраћао пажњу за време свих мојих путовања по парохијама, јесте да Пресвета залази у крајње дубине човека – у душу његову. У свакој цркви где се икона налазила било је веомо много оних који су се исповедали и причешћивали. Написао ми једно писмо и Александар Сложењицин. – Поводом ове иконе? Да. Отац Виктор му је послао фотографију иконе са парченцетом вате које је било натопљено миром. Сложењицин ми је писао да ова икона Пресвете Богородице није само целебна од физичких болести, јер овде у Америци душа је болеснија од тела, и он каже, до она исцељује душу човекову, и заиста било је много таквих исцељења. – Већ сам вам рекао да су ми неки благочестиви богомољци говорили да су за све време боравка мироточиве иконе у нашем манастиру имали осећај да се не налазе на земљи него на небу – у Богородичном присутству. Све време све њихове мисли биле су везане само за Пресвету Богородицу. Између осталог, јуче је био наш празник Преподобног Јова Почајевског, али тај празник прошао је скоро непримећен зато што је сву нашу пажњу одвлачила мироточива икона. Мислим да нам преп. Јов неће замерити што се његов празник нехотимице ставља у други план. Такође сам и ја био у таквом стању, не само ја него и сви остали који су се молили пред овом иконом Богородице. Боравио сам по многим парохијама и код људи који су се молили пред иконом запазио сам да много плачу. И на питање зашто плачу одговарали су,– Видите, без обзира што смо тако нечисти и грешни ипак нам Богородица шаље неизмерну милост.– На пример, недавно, када сам боравио у ЛосАнђелесу, упознао сам једну жену чији је син погинуо у саобраћајној несрећи. Постепено је прикупљала таблете за смирење које је доктор преписао са намером да их све одједном узме и тако се отрује, јер како каже није могла више да живи. Али неко јој је рекао да ће њихов храм да посети мироточива икона, и када је дошла да је види, она је била тако потрешена да је без оклевања пошла да исповеди свој страшни грех који је намеравала да изврши. Каже: „Хтела сам да се убијем само зато што сам мислила да Бог није са нама, – да нас је оставио; а такође и за Богородицу да и она више није са нама. Ево гледам да је она заиста са нама, и то овде у нашем храму“. – Већ су била исцелења од иконе? Да. – Можете ли нам испричати барем нека од њих? Исцелио се један малишан из Вашингтона који је био парализован. Други случај се десио у Монтреалу са Господином Сидровим, који је имао рак кичме и није могао да се креће. Отишли смо код њега у болницу и тамо отслужили молебан са акатистом Пресветој Богородици. Говорио је да га је икона много духовно раздрмусала. Наредних дана његово здравље је почело да се побољшава и он је изашао из болнице. Ево још једног случаја: једна жена је имала упалу плућа најгорег степена и за време Великог поста заказала је молебан са акатистом. Њен доктор је упозорио да никуда не излази из куће, зато зато што се болест може погоршати и тако умрети. Али била је упорна да пође због молебана Пресветој Богородици, – што је и учинила. По повратку кући она је била сасвим здрава. Али највише што мене задивљује јесте то, што икона за собом носи унутрашњи мир. Када сам у једној парохији био са иконом још до нашег доласка било је великих несугласица између неких парохијана. И када смо ми дошли тада су сви заборавили своја различита мишљења и настало је потпуно примирије, које, како ми пишу, још увек траје. – Где се икона налази када она не путује? Она је увек код мене у кући, али за све празничне дане и недељне, и увек када владика служи, она се налази у Саборној цркви. – Да ли мислите да се замонашите? Због тога сам пре неколико година дошао из Чилеа у Канаду али на жалост тада ми то није пожло за руком. Али сада, како ми рече архиепископ Антоније (женевски) о томе треба озбиљно да размислим. Сам живим, може се рећи онако како живе и монаси. Да ли атонски монаси знају да икона мироточи? Када је икона почела да мироточи ја сам им преко пријатеља јавио. Касније сам замолио мог пријатеља да пита игумана – због чега ми је икону поклонио. Добио сам одговор да то уопште није потребно да знам. – Знате ли када је икона написана? Не. Желим да их питам јер и мене то исто често питају. Никада нисам тврдио да је ова икона само моја, она припада свој Православној Цркви, а ја је само чувам. Не припада само једном епископу него целој Цркви, и у некаквом смислу, сви смо ми њени власници. Икона је обишла скоро сву Америку. Била је у ЛосАнђелесу, Њујорку, Бостону, овде код вас и на многим другим местима. – Да ли су америчке или канадске новине писале нешто о њој? Немам благослов да би се о икони писало у свакодневној штампи. Неко је у Санкт-Петербуршким новинама написао један мали чланак. Мајамска телевизија је желела да направи репортажу о њој али се нисам сложио због тога што поменута телевизија емиитује много порнографског материјала. Рекао сам им: „Како можете да дајете репортажу о Богородичиној икони у шест сати увече, а скоро одмах после тога у девет порнографске филмове“?. Предлагали су ми и новац. Рекао сам им да сам за част Пресвете Богородице, а не за новац. Ја не могу да ту икону упрљам таквим новцем. И још ми је Бог дао такво богатство. Ужасавам се када помислим на тај моменат, када будем морао да станем пред Страшни Суд, и да за све што ми је дао Господ, дам одговор. Нисам светац, али имам такву одговорност – баш као да сам такав. – Како се према икони односе инославни хришћани: католици, протестанти….? Католици према њој испољавају велику богобојажљивост. Многи долазе у наш храм. Када сам био у Вашингтону, тамо је у нашој цркви присуствовало и неколико католичких свештеника. Један римокатолички епископ из Гајане имао је катаракту и дошао је код мене кући да му помажем очи. Писао ми је да после тог помазања, много боље види. – А протестанти? Ево, на пример, родитељи о. Томе Марете из С-Петебурга су протестанти. Они у православну цркву никада нису залазили, па чак ни тамо где им син служи. О. Тома их је обавестио о доласку ове иконе. Његов отац је рекао: „Добро, хајде да погледамо“ – што је отприлике било: ево поћи ћемо збг тебе. Али када су видели икону и њено мироточење – то их је тако задивило, да су чак замолили о. Тому да за њих отслужи молебан Пресветој Богородици, јер је његов отац био врло болестан. После молебана питао ме је: „Шта мислите, да ли ће ми Пресвета Богороодиа помоћи“? Одговорио сам: „Ако верујете да може да помогне, сигуран сам да ће вам помоћи, само немојте да сумњате“! Касније ми је Отац Тома писао да се од тога дана његов отац поправља и да много поштује ову икону. – Интересантно је приметити да без обзира што је ова икона копија светогорске (Иверске), ипак Боогородчин лик, разликује се од оргинала. По опису једног поклоника код атонске – очи су крупније и строжије, а ова има благе и изливају некакав посебан мир у душу. Да, такође сам и ја приметио да поглед Богородице улива душевни мир. Убеђен сам да од тренутка кад је почело мироточење – да се и њен лик изменио. – Заиста? Да. – Мислите ли да су се и боје на икони промениле? Боје се нису промениле али за лик Богородице мислим да јесте, пошто је некако више проницљив. Нисам то само ја приметио него и мој пријатељ који је са мном био на Светој Гори. Он живи у Торонту, и једног дана када је дошао код мене погледао је на икону и рекао: „Јеси ли видео да се сада Њен лик променио“? На неким местима боја је скинута због тога што у почетку, икона није имала свој кивот. Људи када су долазили у храм непажљиво су отирали миро. Када је то било примећено једна благочестива дама је одмах поклонила кивот за икону. На неким местима боја је скинута због тога што су појединци прислањали своје иконе, које су биле покривене и ризом, и тако их полагали на мироточиву. Могао бих да је рестаурирам, али нећу да дирам ту светињу. Мода ће сама Богородица да обнови своји икону… Било је људи који су у почетку веровали у чудотворност ове иконе да би касније ту своју веру губили и порицали. Али се истина Божија пренела… Сада је сви признају, и то не само Руси него и многе друге наионалности… – Говорите ли руски? Не, али мало разумем црквенословенски. Много ми помаже то што ја добро знам све службе. И ако понекад неке речи не разумем ја осећам да их разуме моја душа. Једном приликом морао сам да певам у храму где је свештеник служио на француском језику – Био сам мало разочаран, – Где се изгуби сва та лепота наших богослужења које осећам, кад се служи на црквенословенском језику…? – Данас, овде у нашем манастиру када сам после полуноћнице хтео да узмем парче вате приметио сам да је истицало много мира из иконе. И нерачунајући то да сам по молби о. Владимира преко ноћи три пута мењао вату. И још једном се десило нешто необично када смо били у Торонту, у Канади. Тамо је дошло негде око 850 Грка да их помажу овим миром. И због тога све скупљено миро било је искориштено. После тога мира није било и вата је била сува. Она није мироточила ни следећег јутра. Пошли смо за Лондон који је од Торонта удаљен два сата вожње. Владика Виталије ми је рекао: „Казаћемо људима у Лондону да мира за помазивање нема и да икона понекад не мироточи“. Али када смо тамо стигли Владика је узео икону из аутомобила (налазила се на задњем седишту), и у њој је било толико мира да се још и по поду лило, и тамо су сви били миропомазани. Један влдаика ми је говорио да ово што икона неравномерно миротичи (некада више а некада мање), јесте знак да није на нама да објашњавамо ово чудесно јављање; јер све што се дешава, дешава се по Вољи Божијој, и Богородичиној жељи, колико ће да мироточи. – Мени се чини да то исто зависи и од тога како се ми пред њом молимо? Да, и владика Антоније такође је о томе говорио. Када је наша молитва усрднија онда нас Богомајка благосиља изобилнијим мироточењем. Срећни су људи који су то видели. – Ово се чудо не састоји само у истакању мира него и у посебном мирису који се од њега шири. Могло би бити уље без икаквог мириса. Ово миро је слично уљу, али када га узмете на прсте оно брзо испарава. Оно тако много истиче из иконе да не успева да испари. Интересантно је и то, да када се вата сасвим осуши овај миомирис и даље остаје. У почетку један је свештеник предлагао да се узме мало мира и да на анализу. Али владика Виталије је рекао да би то била велика увреда за Богомајку. Ја увек говорим људима: „Ево, пред вама је икона и ми вас не приморавамо да верујете у ово чудо; ако желите верујте а ако не – не морате. Једном ми је један образовани младић рекао: „Видим шта се дешава али својим умом не могу да поверујем – а срце верује“. А какво је ваше мишљење? – Из свега овог што смо видели за време њеног тродневног боравка у нашем манастиру једино што могу да кажем то је да смо сведоци величанственог и ретког чуда које се по милости Божијој дешава пред нама грешним. Хвала вам, јер такоће и мени је потребно мишљење других. То ме укрепљује. – Хвала вама сто сте нам донели овакву неизрециву радост. „Православная Русь“, Jordanville, NYса руског: протојереј Љубо Милошевић Чуда Описана су многобројна чуда која су се десила дејством ове иконе. Међу осталим, навешћемо још нека: четрнаестогодишња девојчица боловала је од тешког облика леукемије. Имајући велике наде у помоћ од чудотворне иконе Мајке Божије, тражила је да јој је донесу. После молитве и помазања, дететово здравље је почело нагло да се поправља, а на изненађење њених лекара, после неког времена тумори су нестали. Чудесна икона ношена је верујућем народу у Америку, Аустралију, Нови Зеланд и западну Европу и свуда је ова икона Богородице зрачила миром и љубављу.Пре свега, вернике задивљује јак мирис мира које тече из руку Богородице и Христа, а понекад и из звезде приказане на десном рамену Пречисте. То је разликује од других чудотворних икона, где сузе теку из очију, као да Богородица плаче, а овде као да благосиља. Миро се обично јавља током молитве или убрзо након ње, у количини која зависи од догађаја или молитвене ревности присутних. Понекад је толико обилна да се појави кроз заштитно стакло и преплави ослонац иконе, зид, сто. То се дешава у дане великих празника, посебно на Богородичино Успење. Било је и случајева да се по престанку течења оно на неочекиван начин настави. Приликом посете Бостонском манастиру, миро је текло у потоцима, али је потом потпуно пресушило када је икона пренета у оближњу парохију. По повратку у манастир, ток се обновио толико снажно, да се излио. Само једном је миро нестало и није истекло релативно дуго: на Страсну недељу 1983. године, од Великог уторка до Велике суботе.Миро се слива низ икону, где се стављају комади вате. Натопљене се деле ходочасницима. Примећено је да, иако се миро прилично брзо суши, мирис траје дуго, понекад месецима, и појачава се током посебно усрдних молитви. Често испуњава место где је била икона (соба, ауто). Свуда, где год је стигла ова икона Богородице Иверско-Монтреалске, ширила је љубав и слогу. Њено присуство умножава молитвени жар до те мере да се литургије које се служе у њеном присуству могу упоредити са пасхалним, које су тако ватрене у Православној Цркви. Много је познатих случајева враћања људи у цркву, на исповест и причешће. Једна сиромашна жена, сазнавши за смрт свог сина, спремала се да одузме себи живот, али, дирнута до дубине душе угледајући чудотворну икону Мајке Божије, покајала се за своје страшну намеру и одмах се исповедила; видимо како блажени утицај Пречисте буди и преображава верне. Слава иконе Богородице проширила се надалеко ван граница Православне Цркве: многи католици и протестанти долазили су да јој одају почаст… Поводом двадесетогодишњице јављања мироточиве иконе Иверско-Монтреалске, Синод РЗПЦ увео је 24. новембар у свој литургиjски календар, да се молитвено прославља ово јављање Пресвете Дјеве Марије. Молитва О Преславна Владичице, Царице неба и земље, Богородице Дјево! Пред чесном иконом твојом сада се клањам, дирнутим срцем вапијући теби, приносимо Ти ову нашу малу молитву, као недостојне слуге који свемогућим заступништвом Твојим, очекујемо од Судија умирење душа наших. Верујемо и надамо се, Владичице, да Син Твој не жели смрти грешника, већ ће услишити заступништво Твоје, и тада ћемо бити просветљени овим чудесним знаком са мироточиве иконе Твоје које изливаш, од незнања, исцеливши нас, све који се са вером и љубављу приклањају Теби. Ради тога, са сузама Ти вапијемо: поштеди злобу нашу, опрости нам неверу нашу, сатри гордост нашу, одагнај безосећајност из окорелог срца, погледај уздахе оних који се боре са малодушношћу, умудри нас за будућа времена, која са надом очекујемо. И дај, Госпођо, Цркви нашој непоколебљивост у истини и добро је сачувај у љубави, од свих лукавстава демонских и јеретичких сујеверја, покриј нас и сабери верне, да све на земљи прославља Тебе, певајући чесно име Свете Тројице и Твоје милостиво заступништво за нас у векове векова.Амин. Тропар, глас 7 Од свете иконе Твоје, о Госпођо Богородице, миро благодатно источила јеси, верне Твоје по изгнању утешила јеси и неверне просветила јеси Сином Твојим, Тако и ми, припадамо Теби, Госпођо, са сузама: буди нам милостива у Судњи час, да осетимо милости Твоје, јер нећемо презрети казну, но подај нам Твојим молитвама духовни плод који ћемо принети и спасти душе наше. https://mitropolija.com/2023/11/23/cudotvorne-ikone-majke-bozije-iversko-montrealska/

У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије Ова икона о којој ће бити речи сасвим је нова у православном свијету, а није настала ни у Русији, ни на Атосу, већ у Грузији – у једној од најстаријих хришћанских земаља. Идеја за писање иконе „Матер кротости“ или другачије „Матер смирења“ настала је у храму Воздвижења Часнога крста у Тбилисију 2019. године, а сама икона је завршена 2021. године. Њен оригинал налази се у патријаршијској резиденцији Његове светости Патријарха Илије II, а копија се налази у храму Воздвижења Часнога крста. С тога се за датум њеног прослављења, узима дан када се пројавила као чудотворна, а то је празник Возвиждења Часног крста Господњег – Крстовдан, 27. септембра по новом, односно 14. септембра по старом календару. Чуда Своје прво чудо на свадби у Кани Галилејској, на којој је Господ претворио воду у вино, је учинио по молби Своје Мајке, иако није било наступило Његово време и време Његове проповиједи. На тај начин Спаситељ нам је оставио пример да не пренебрегавамо молбе наших родитеља никада – чак и када нам се оне чине као сасвим ситне и незначајне. Пред овом иконом се треба молити за здравље својих родитеља, као и за властито смирење које можемо добити једино од Бога; док мајке треба да се моле за добробит своје деце. Познато је да је смирење темељ свих врлина. Јер нам и сам Учитељ смирења казује: Научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. (Мт. 11, 29), опет знамо и то да је и Мајка Божија, узвеличана због Свога смирења, пред Тајном Божијом која Јој се имала открити. По Светим оцима, да бисмо задобили смирење, треба стално да укоравамо себе, да поричемо и окривљујемо се у свему; да сматрамо себе не само грешнијим од свих, него чак и горим од свакога створења. Они препоручују да када нас прекоревају због нечега да тада треба ћутати или кротко изнети истину. Да треба одсецати своју вољу, трпети срамоћења, увреде и понижења и свагда се сећати исхода душе из тела… Јер какве год врлине неко имао, треба свагда себе да сматра најгрешнијим на свету, по реченоме: Тако и ви када извршите све што вам је заповећено, говорите: Ми смо непотребне (то јест залудне, некорисне) слуге. (Лк. 17,10). Несумњиви знак смирења је неповерење у своје помисли, жеља за исправљањем, као и беспоговорна послушност. Давид није рекао да је постио, бдео, на земљи лежао, него –Смирих се, и спасе ме Господ. Без смирења све је пролазно и узалудно, једино је смирење недоступно прелести бесовској; јер ко себе сматра смиреним, у њему нема истинског смирења. Треба да будемо свагда спремни да на сваку реч одговоримо: опрости, грешан сам. Смирење се не стиди да призна своје недостатке, својствене човековој немоћи, јер се самим тим они и искорењују. Смирење рађа страх Божији, обуздава многоговорљивост, оно нас учи да будемо свесни своје убогости, чини одвратним похвале човечије, побуђује човека да у свему окривљује и прекорева себе, да не верује своме расуђивању и својим чулима, поробљеним грехом. Смирење такође учи да се презире сујетни свет и да се тражи оно једно што је потребно (Лк. 10, 42). Јер што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Оно се достиже појачаном молитвом, укоравањем себе у свему и подношењем увреда; смирење чини човека праведним. Треба знати да грешници који се смиравају и без добрих дела се оправдавају; а да праведници због гордости упропашћују свој велики труд. Јер, боље је бити смирени грешник, него горди праведник – са смиреним сам Христос пребива. Стога нас и само изображење ове иконе подстиче да се смиримо пред оним што долази; да ће нам тако бити лакше, јер је сам Господ с нама. Због смирења опраштају се греси, смирење обуздава пороке, оно чисти наше срце, те представља пут ка савршенству. Видимо да Бог често оставља код духовних људи неке најлакше страсти зато да би они, обазирући се на ове лаке, готово безгрешне слабости, много корећи себе, задобили тиме богатство смиреноумља. Смирење је у томе да чинимо добро онима који нам чине зло, да опростимо брату који је сагрешио, пре него што он замоли да му опростимо. Ако неко, смиравајући се, каже: Опрости ми, тај разјарује демоне – кушаче. Када нема смиреноумља, сав труд по Богу је узалудан и бесплодан. Смиравајмо се у свему и сматрајмо себе горим од свих и знајмо да ће Господ све неваљале, али смирене, узети к Себи. Узалудан је труд онога ко без смирења пости много и носи тешке подвиге. Лукави, не једе, не пије, не спава, па ипак у бездану живи – зато што нема смирења. Сматра се да ни једна врлина није тако пријатна Богу, као смирење; и сам Сатана се ни због чега тако не жалости и ничим се тако не може истерати и обезоружати – као када човек љуби смирење и срамоћење. Смирен и кротак, срдачан, предусретљив, милосрдан, тих, послушан човек – није лењ. Он не показује знатижељу за ствари несхватљиве, он не налази ни једну реч мржње, он се никако не препире, воља му је покорна, осим у питањима која се тичу вере. Бити смирен значи да сматрамо себе, због грехова достојним сваког понижења, увреде, гоњења, удараца. А бити кротак значи да незлобива срца подносимо неправде према себи, поруге и друго и да се молимо за непријатеље своје, а себе да свагда осуђујемо, прекоревамо, да бисмо окајали нехотичне грехе своје. Негневљивост је неосетљивост на вређања. Кротост је непомично устројство душе, када она у срамоћењима и похвалама остаје иста. Кротост је та чудесна сила, која не само што је и сама постојана и непоколебива, него она на тих и лаган начин својом благотворном узвишеношћу, утврђује све око себе. Кротост је истрајна управо својом попустљивошћу, благошћу и мирољубивошћу и никада не раздражује ближњега. Кротости је страно свако присвајање права других. Кротости је страно лицемерје и улагивање. У срцу кроткога почива мир и спокој. Кротост привлачи себи очи Господње, јер је Он Сам рекао: На кога ћу погледати, осим на кроткога и смиреног срцем. Изображење Оно што је посебно интересантно за ову икону јесте приказивање Господа већ у одраслом добу, Који је прислоњен на крило своје Мајке и који се односи ка Њој, са смирењем и кротошћу, као што и приличи једном Сину. Обоје су приказани у белим одеждама са златним ореолима док изнад Њихове леве и десне стране, лебде серафими и херувими, са белим крилима. Одевени су у беле одежде које симболизују победу живота над смрћу, пораз смрти – Страдањем и Васкрсењем; једино су на раменима и Часној глави, Свете Пречисте златом извезене звездице, као симболи Њене девствености. Необичан је положај овде приказаног одраслог Христа, који полаже главу Своју у Мајчино крило. Тиме, стиче се утисак, као да од Ње тражи потпору, заштиту за род човечији, да Она посредује за род људски, у ономе што се има збити. Иако одрастао, Он показује да Му Је потребна Мајчина брига, покровитељство, Њена мудрост, снага и пре свега Мајчинска љубав, коју Он, одрастао иште. Дакле, иако Богочовек, Он сам се смирава пред својим створењем и иште од њега, оно што је једино на потребу. А Она, изабрана од рода људскога као најсавршеније створење, која је по богатству својих дарова била спремна да у утробу Своју, прими носиоца свега света – истодобно је и Мајка и Слушкиња Господња; прва и најсавршенија слушкиња Господња, која се смирила пред Божанским домостројем спасења; иако Јој је и самој, мач пробо душу. На коленима Мајке, Христос дакле као да је изнемогао; као да се Њој јада на род човечији – који никако да се смири. Стога, смиравајући се пред збивањима која се одвијају пред нама, бивамо отпорнији – од онога што нам предстоји, по вољи и допуштењу Божијем. https://mitropolija.com/2023/09/26/cudotvorne-ikone-majke-bozije-mater-krotosti-smirenja-2/