Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'божије'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Чудотворна икона Мајке Божије, "Умекшање злих срца" стигла је данас у Србију у организацији фондације "Свети Роман" из Москве, а тим поводом је у руској цркви Свете Тројице свету Литургију служио протојереј Виталије Тарасјев, старешина овог храма, Подворја Московске Патријаршије у Србији, известила је ТВ Храм. Икона ће и сутра 25. јануара бити у Руској цркви на Ташмајдану, а након тога иде за Петроварадин (26. 01.) и манастир Свете Меланије Римљанке у Епархији банатској (28. 01.). Чудотворна Богородичина икона "Умекшање злих срца" благословиће и југ Србије, град Ниш, где ће верници моћи да јој се поклоне од 30. јануара до 2. фебруара у манастиру Преподобног Романа. Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве"
  2. Црква је центар живота сваког хришћанина. Ова заједница је изграђена на Божјој пожртвованој љубави – Христовој жртви једном за свагда да спасе пало човечанство. Шта бисмо могли дати као одговор на ову жртву? Како рећи хвала? - Одговор налазимо чак и код псалмопевца, светог пророка и цара Давида: једина жртва којa је Богу мила јесте „сломљен дух ; сломљено и понизно срце “ (Пс. 50:19). И у јектенијама богослужења сваки пут кличемо: „... и сав живот свој Христу Богу предајмо “. Ово је наша жртва – то Христос тражи од нас – да будемо Његови верни током целог живота. Како то постижемо? Само сједињењем са Њим, са Његовим Телом и Крвљу. Или, како каже свети Јован Златоуст: „Дајући нам Своје Тело, Христос нас учини својим телом“ , тако да „сви постадосмо Један Христос, јер смо Тело Његово“. Литургија, у својој вечној духовној стварности, је наша жртва за грехе човечанства. Али то је и Пасха Господња, увек присутна са нама. Завештано нам је и заповеђено нам је да je извршимо за Његово сећање (Лука 22:19), у Његово Име. Сећање, схваћено као живо пребивалиште у сфери Христовог Духа, у Његовој божанској и земаљској димензији. Литургијско укључивање и причешћивање на Светој Литургији мора се схватити као стварна и жива заједница светих (тј. крштених, верних који сваке недеље иду у цркву и заправо учествују у Богослужењу) у Једном Светом Господу. Од почетка је сав црквени живот на Истоку био усредсређен око Свете Евхаристије. Сви и све – Црква, сва творевина, цело небо и сва земља освештавају и благодаре Богу. Очишћујућа и преображавајућа благодат Духа Светога спушта се на све, да се сви обоже и охристове у Телу Богочовека Исуса Христа. Света Евхаристија је и спасење света и човека, и суд свету и човеку. Управо зато што је спасење света, она је и тајанствени суд над њим. Тако нам Света Евхаристија може бити и искушење и казна, ако недостојно учествујемо у њој. Многа саборна правила и канони решили су питање учешћа или неучешћа у евхаристијском општењу и причешћу. И можда је ово схватање Свете Евхаристије као суда, један од разлога за ретко причешћивање у каснијој фази живота Православне Цркве. У свету у коме живимо све мање говоримо о смирењу, о покајању, о самопожртвовању. Наш живот је искушаван свеприсутним поносом, самозадовољством, самодовољношћу. Али чежња за Богом, за Његовом милосрђем, жива је у људској души, и када не добије одговарајући одговор, душа пати и лута. И ту је улога Цркве, целе црквене заједнице: да позове, да помилује хиљаде људских душа које лутају без одговора и на изгубљеном месту, да се подсетимо да је утеха у љубави Божијој и Његовом милосрђу. Ова љубав није апстрактна, имагинарна или пролазна, већ стварна, делотворна, изражена у оваплоћењу, страдању и васкрсењу Сина Божијег, Господа Исуса Христа. Утеху можемо наћи само у обраћању Богу, тражећи Га у храму, на Светој Литургији, у посту, уздржању, у покајању и у Светој Евхаристији. И морамо бити спремни да овај пут, будући милостив, неће бити лак и без препрека; и да никада не заборавимо да ћемо једном, када кренемо са добрим намерама, чиста срца и понизности, примити Божју непрекидну подршку да то преживимо. Затражимо најпре ову подршку и поверење, дозволимо себи да будемо утешени и испуњени надом, да бисмо добили „ добар одговор на страшном суду“ и да свако од нас постане „причасник у непролазним добрима припремљеним за оне који те љубе, Господе” . Аутор: западно- и средњоевропски митрополит Антоније https://www.bogonosci.bg/евхаристията-царството-божие-в-свет/
  3. Икона звана Погледај на смирене, пројавила се у Псковској области 1420. године на Каменом језеру, одакле је 16. септембра у време великих невоља, премештена у град Псков. У годинама комунистичког безбожја скривана је на више места, а више од 50 година је чувала м. Теофанија, у схими Теодора, која је 1992. године икону предала Ваведењској цркви. По предању живописала ју је схимонахиња Марија, која је строго постила и свакодневно се причешћивала током рада на њој. Једна од копија ове чудотворне иконе од 17. века налази се у Кијево-Флоровском, Вазнесењском женском манастиру, док друга копија украшава главни храм кијевског Свето-Ваведењског мушког манастира. МОЛИТВА Пресветој Богородици у част Њене иконе ПОГЛЕДАЈ НА СМИРЕЊЕ О Пресветла Госпођо, Дјево Богородице, узвишенија од Херувима и часнија од Серафима, Богоизбрана Отроковице! Погледај с висоте небеске милостивим оком Својим на нас, недостојне рабе Твоје, који се, са умилењем и сузама, пред пречистом иконом Твојом молимо. Заступништва Свог нас не лиши, ни покрова државног у странствовању овом земаљском, многометежном и многоневољном! Спаси нас који у пропасти и невољи јесмо, и подигни нас из дубина греховних, и просветли ум наш који је помрачен страстима, и ране душа и тела наших исцели! О свештедра Мајко Човекољубивога Владике! Даруј нам пребогате милости Своје, укрепи вољу нашу која је немоћна за испуњавање заповести Христових, омекшај окамењена срца наша љубављу према Богу и ближњима, даруј нам скрушено срце и истинско покајање, да се, очистивши се од скврнота греховних, удостојимо мирне хришћанске кончине и да добар одговор дамо на Страшном и непристрасном Суду Господа нашега Исуса Христа, Коме са Беспочетним Оцем Његовим и Пресветим, и Добрим, и Животворним Духом, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у векове векова. Амин. Тропар, глас 4. Икона Твоја, необориви бедем је и источник чудеса, и као што си, у давнини, граду Твоме Пскову заступништво иконом Својом даровала, тако и данас, избави нас од невоља свију и жалости, и душе наше спаси, као љубвеобилна Мати. Кондак, глас 3. Пренепорочна Дјево, Ти Која примаш благодарне дарове од оних што поштују одсликање Лика Твога, и живима и мртвима помажеш, и град и земљу нашу спасаваш, и пред Сина Свога молитве приносиш, и све нас спасаваш. Величање Величамо Те, Пресвета Дјево, Богоизбрана Отроковице, и поштујемо чудесно сликање свете иконе Твоје! https://www.facebook.com/SvetaPetkaDunis
  4. Икона Игуманије горе Атонске – Икономиса /Домостројитељка, налази се у Великој Лаври Светог Атанасија Атонског, на Светој Гори. Историја појављивања ове чудотворне иконе је чудесна, а насликана је следећим поводом. Једном је у манастиру Велика Лавра у (X.). веку завладала велика глад, тако да су сви монаси отишли из свете обитељи, па је и сам Свети Атанасије решио да крене и потражи неко друго уточиште. Али на путу, неочекивано, угледао је жену са плавим покровом за главу која му је ишла у сусрет. Изненадивши се томе веома, помислио је: – “Откуд жена овде?” – говорио је себи. “Јер, жене овде не могу да дођу.” А жена га упита: “Куд си и зашто пошао, старче?” Свети Атанасије јој узврати питањем: “Ко си ти и како си овде доспела?”- а одмах потом додаде: “И зашто тебе занима куд сам пошао? Видиш да сам овдашњи монах.” “Ако си монах – продужи непозната – онда треба да будеш простодушан, искрен и скроман. Знам твоју муку и помоћи ћу ти. Али најпре ми реци куда идеш?” Тад јој Свети Атанасије све исприча, а жена саслушавши га приговори: “Ти дакле то ниси издржао? Због парчета хлеба напушташ обитељ? Је ли то у духу монаштва?” “Ко си ти?” – упита је тад Свети Атанасије. “Ја сам Она Којој си посветио свој манастир, Мајка Господа твога” – одговори жена. “Бојим се да поверујем – рече старац – јер и демони узимају светле ликове. Чиме ћеш ми доказати?” “Видиш ли овај камен?” – показа Богородица. “Удари по њему жезлом и сазнаћеш ко говори са тобом. Знај да од данас заувек остајем Домостројитељка / Икономиса твоје Лавре.” Атанасије удари по камену, а из њега уз шум – потече вода. Светитељ се потом врати у манастир и тамо затече све оставе, до врха пуне свега што је потребно. Вода до данас тече на оном месту где се налазио камен, а у Лаври, по вољи Царице Небеске, нема е(и) конома. Агијазма Светог Атанасија Атонског Убрзо је у манастиру насликана икона Економиса, која никада није напуштала Свету Гору, без обзира што су многи молили да их удостоји посете, са свих страна света. Њене две копије налазе се у Кијево-печерској Лаври и Новоспаском манастиру у Москви. Као датум њеног прослављења узет је 18.јул по новом, односно 5.јул по старом календару, на дан када се иначе прославља Св. Атанасије Атонски, оснивач Велике Лавре. Чуда Ова чудотворна икона молитвено помаже приликом материјалног и духовног уређења породичног дома (или монашке обитељи) као и за разрешење проблема везаних за бизнис и трговину. Изображење На овој икони приказана је Приснодјева како седи на престолу држећу у наручју, Богомладенца. На Глави Њеној Свечасној налази се царска круна, посребрена, – јер Она је Царица Неба и земље. Са свих страна окружује је сабор Светих, укупно, њих 12-ица; па можемо претпоставити, да су то први Апостоли Христови. Икона је у потпуности пресвучена сребним оковом, осим Лица и руку Богомајке, Младенца и Светих Апостола. Молитва О, Пречасна Владичице наша Богородице, Свечасна Мати Игуманијо свих православних монашких обитељи на Светој Гори Атонској и по читавој васељени! Прими наша смирена мољења и принеси их Сведарежљивом Богу нашем, да Својом благодаћу спасе душе наше. Погледај на нас Твојим милосрдним оком и Сама саврши у Господу наше спасење, јер без милости Спаситеља нашег и без Твога Светог заступништва за нас, ми грешни не можемо да савршимо своје спасење, пошто укаљасмо свој живот светским сујетама, а време жетве Христове се неумитно приближава и дан Страшног Суда долази. Ми пак грешни због своје лењости гинемо у бездану греха, баш како рекоше Свети Оци, првоначалници анђелског живота у телу – да ће последњи монаси лењошћу свога живота постати налик људима у свету, што се данас и збива, јер наше монаштво својим животом плови морем светског живота, сред велике буре и непогоде: Свете обитељи остају у праху због наших грехова, јер је то воља Свеправедног Господа нашег Исуса Христа, те стога ми недостојни немамо где главу да склонимо. О, најслађа Мати наша Игуманијо! Сабери у једно нас, расејано стадо Христово, и спаси све православне хришћане, удостоји нас рајског живота, са Анђелима и свима Светима, у Царству Христа Бога нашег, Коме доликује част и слава, са Беспочетним Његовим Оцем и са Пресветим и Благим и Животворним Духом у векове векова. Амин. Тропар, глас 4 Заступништво страшно и непостидно, Свеопевана Богородице, Милостива Домостројитељко верних, не презри, Блага, молитве наше, утврди начин живота православних, спаси нашу земљу и заштити све који православно живе у њој, јер си Бога родила, Једина Благословена. https://mitropolija.com/2023/07/18/cudotvorne-ikone-majke-bozije-ekonomisa-domostrojiteljka-igumanija-svete-gore/
  5. Колико је труда и времена потребно људима да прате вести. Урањамо у бескрајну реку вести, испадамо из стварности. Скоро сви медији и блогери покушавају да намаме људе на своје сајтове и не пусте их. Често је страх сила која држи човека тамо. Страх од могућих катастрофа, ратова, катастрофа, болести... Али, као што је познато, где има страха, нема љубави. Страх убија радост, љубав, креативност, инспирацију, чини вас глупим и води у депресију, малодушност, панику, агресију. Човек престаје да ствара и изражава себе. Али ми смо створен по слици и прилици Божијој. А наша предодређеност је да стварамо, пратећи Творца. Све се мења и пре или касније прође. Због тога не треба придавати важност привременим променљивим сликама. Морамо живети од онога што је непролазно и вечно. Све снаге и таленти морају се дати непролазном. Сетимо се библијских речи: „И ово ће проћи“. Они су као спас за особу која се дави у мору живота. За верника све треба да буде усредсређено на цркву и духовни живот, који су међусобно испреплетени. Немогуће је водити духовни живот без прибегавања спасоносним Тајнама, без додира са искуством светих Цркве. Без молитве – Богоопштења – немогуће је живети и развијати се. Размислимо о томе колико времена посвећујемо заиста важним стварима, а колико тренутном – ономе што истог дана губи вредност. Jер вести живе сатима, а понекад и минутама, уступајући место новој и новој агенди, на којој светски медији непрестано раде. А ми често, не схватајући то сами, градимо свој живот по туђим идејама, а да не почнемо да живимо по сопственом убеђењу, савести. Не остављајте живот за касније. Чекање бољих времена је замка. Оно што сада није урађено, никада неће бити урађено. А у свету који се мења, требало би да се ослоните на две Божије заповести које је Господ дао својим ученицима: „Чувајте се“ и „Гледајте да се не уплашите“. Хришћанин мора бити будан, чувати трезвеност, бити испуњен поверењем у Бога. Без сумње, свет је променљив и крхак. Појава новог често се јавља умирањем старог. Али постоје бесмртне ствари: љубав, благодат, милост Божија. И никакве катастрофе и будућа искушења не могу да их однесу – они су јачи од самог света. митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/en/node/29681
  6. О овој икони постоји запис у житију Преподобног Козме, зографског отшелника који се подвизавао крајем 18. и почетком 19. века. Преподобни Козма био је бугарског порекла. Када је стасао, његови родитељи хтели су да га ожене, али он, жарко жудећи за монашком схимом, побегне од куће и оде на Свету Гору, у манастир Зограф. Тамо је добио послушање црквењака. Међутим, Пресвета Богородица благоизволи да му видљиво открије своју бригу о Светој Гори. Наиме, на слави манастира Ватопеда – Благовести, на којој се нашао заједно са осталом зоографском братијом, преподобни Козма видео је у Саборном храму једну жену – царске лепоте и величанства, која је о свему заповедала, како у храму за време бденија, тако и у трпезарији. Видевши жену међу мноштвом монаха, и све под њеном свемоћном управом, младић се до краја растужио. Тако узнемирен он се врати у Зограф код свог старца, а старац га упита, за разлог те толике туге. Млади Козма му исприча шта је видео у Ватопеду, а старац га приупита, како је изгледала та жена и какве су јој биле хаљине; на шта Козма опише, све што је видео. Чувши повест о непознатој жени, старац уздахнувши одговори: “Зар дакле ниси препознао жену која ти се јавила у том светом манастиру, посвећеном Мајци Божјој? То је била Царица наше Горе и свеколике творевине.” После тог догађаја, једном остане Козма сам у храму и обрати се у молитви икони Богомајке, завапивши Јој: “Пресвета Богородице, моли се за мене Сину твом и Богу, да и мене води путем спасења.” Рекавши ово, одмах је чуо Богородичин глас како говори: “Сине и Боже мој, покажи слузи своме како да се спаси.” И одмах на то одговор: “Нека оде из манастира сам у пустињу.” Тако по Божјој вољи и са благословом игумана преподобни Козма напусти манастир и настани се у оближњој пустињи. Нашавши једну пећину западно од манастира, настани се у њој. Како се он тамо подвизавао, то је познато једино Богу, али због чистоте свог живота и својих тешких подвига он се удостојио многих дарова. Његов помен слави се 22. септембра. Икона Пресвете Богородице – Услишитељице, налази се у олтару, у удубљењу на источном зиду. Прославља се на дан када и Св. Козма Зографски, 22.септембра по новом, односно 9. септембра по старом календару. Изображење: На овој икони видимо Пресвету Дјеву руменог лица у фронталном положају, одевену у одежди свој од злата, како у рукама држи Богомладенца Христа. Изнад дијамантног ореола, виде се бело-црвене руже, исклесане од драгог камења. Дијамнатни ореол је присутан и код Богомладенца, док плаво црвене латице цвећа (исклесане од сафира и рубина) окружују ореол и падају на рамена Богомладенца. Приметно је да је лик Приснодјеве пријатан, чак радостан – а како и не би био, када на сваку Њену молбу, Син и Бог Њен – одговара Својим благовољењем. Стога Је Она Заштитница, Услишитељица рода људског и свих оних који Јој се обраћају, у муци и невољи. https://mitropolija.com/2022/09/22/cudotvorne-ikone-majke-bozije-bogorodica-uslisiteljica/
  7. За манастир Лепавину нераскидиво је везана чудотворна икона Пресвете Богородице Лепавинске. Настанак ове иконе датира с почетка 16. века и дело је непознатог аутора, а по стилу припада итало-критској школи. Икони се с разлогом приписују чудесне исцелитељске моћи. И сама њена судбина је чудесна: 1943. године у немачком бомбардовању манастир Лепавина је доживео велико страдање; торањ и црква су били тешко оштећени, а иконостас са иконама скоро потпуно уништен. Икона Пресвете Богородице је чудом Божјим остала неоштећена – нашли су је затрпану под дебелим наслагама малтера и цигле без иједне огреботине, иако је једна граната пала равно под њу! После рата се дуго није знало где се налази. По милости Божјој, године 1967. на тавану Загребачке митрополије њу је пронашао отац Симеон (Сакуљ), у то време настојатељ манастира Лепавина. Била је предана на рестаурацију, а у манастир је враћена, по благослову тадашњег митрополита загребачког Дамаскина, на Велику Госпојину 1969. године. Управо је тог дана, на тај велики Богородичин празник, први пут била служена Света Литургија у цркви обновљеној од ратних разарања, и том приликом је Царица небеса и земље на најлепши и најрадоснији начин пројавила Своје присуство међу верним народом. О великом чуду које се тада догодило сведоци отац Симеон (Сакуљ): „План је био да икону и митрополита Дамаскина, који је из Загреба требао доћи око 9.30 часова, сачека литија на раскршћу после пруге, код крста. Литија је чекала, али се десио саобраћајни застој, због чега је митрополит са иконом и пратњом каснио. Литургија је почела, много је верника дошло. Kад је митрополит око 11 часова стигао, с аутом је стао изнад гробља, да би икона ипак била свечано унесена у цркву. Изнели су је из аута и ставили у трње испод багрема, чекајући да дође литија из цркве. И онда су три јеромонаха, у литији, отишли по њу, свечано је допратили до цркве и ставили на место на којем је данас. На литургији је једно дете за време нафоре лежало на амвону. Био је то дечак од око шест година, спавао је… Ја сам после отишао у конак, а кад је завршила молитва моја је снаха прва изашла из цркве, дошла сва у плачу и казала: „Шта сам доживела, дете је глувонемо рођено, а проговорило је после молитве!“ Јеромонах који је читао молитве у једном је тренутку положио омофор од владике на дете. И после, кад је читање било завршено, дечак је устао, ухватио мајку за сукњу и изговорио: „Мама, мама!“ У цркви су сви плакали… После сам рекао митрополиту да се осим овог чуда десило још једно. Јер, по летопису је стари манастир грађен горе на брду, али су икону Ваведења сваког јутра налазили у трњу, на месту на којем је данашњи манастир. Kазао сам: ми смо икону из трња узели и вратили је у цркву. Поновила се историја!“ О чудесним догађајима и исцељењима пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске постоје бројна сведочанства и изворни записи. https://www.bastabalkana.com/2018/08/cudotvorna-ikona-bogorodica-lepavinska-s-pocetka-16-veka/
  8. Икона Богородице Почајевске се налази у Свето Успенској Почајевској лаври, Волинске епархије, назив Почајевска је добио од месташца Почајева, на путу између Кременеца и Бродама. Од тог села и Почајевска гора, на којој се налази лавра, добила је назив. Ова гора је значајнија од свих гора које је окружују, и по особености позната по једној пећини - пештери која је самимим настанком прилагођена и веома удобна за настањивање. У ту пештеру су се настанила двојица монаха који су посветили себе подвизима молитве и уздржања и пребивали су у смирењу покривани благодаћу Божјом. Један од тих подвижника изашао је ноћу на сам врх горе ради обављања уобичајене молитве и одмах је видео у огњеном стубу Пресвету Богородицу која је стајала на камену. Старац је известио о дивном виђењу свога саподвижника и обојица су са страхопоштовањем и трепетом гледали и Божанствено јављање. То виђење је гледао и пастир са дечицом док су напасали под гором стадо и успевши се на гору срели су ту двојицу монаха, прославили су Богородицу због њеног јављања и за добродетељни знак остављен од ње на месту јављања. Пресвета Дјева је на површини камена оставила утиснут отисак свог десног стопала које је било напуњено бистром водом. Под стопалом Владичице наше, тврди камен је омекшао као восак и источио воду живу. У тој стопи никада не нестаје воде, без обзира на то што безбројни поклоници непрестано пуне њоме посуде своје на исцелење недуга. Јављање Божје Матере на Почајевској гори и настанак отиска Њене стопе у камену било је 1340. год. Од тог времена Почајевска гора је постала станиште Божанствене славе, а отисак стопе Преблагословене Марије је непотрошиви источник великих чудотворења. Године 1595. Константинопољски митрополит Неофит, путујући у Русију, из захвалности за указано му гостопримство, велепоседницу Ану Гојску благословио је иконом Пресвете Богородице, коју је донео из Константинопоља. У почетку та светиња није била позната многима, но ускоро од иконе су се почела дешавати чудеса, и сама Ана Гојска је почела указивати посебно поштовање према икони и палити пред њом неугасиво кандило, јер је имала виђење Богоматере која јој се јавила обасјана светлошћу. Ана Гојска се задивила због благодатне силе која је исходила од иконе Богоматере, но када је брат Филип Козински, који је био слеп од рођења пришао, са сузним молитвама светој икони – ту је прогледао.... https://www.facebook.com/jovanjamanastir/?ref=page_internal
  9. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија у Патријаршијској капели у Београду, 17. јун 2009. године ,,Жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша”, ријеч је Светога јеванђеља и Откривења Божијег. ,,Господ је Бог живих, а не Бог мртвих”, речено је, такође у Светом јеванђељу, то показује и потврђује сва историја рода људскога, историја свеукупне васионе, а нарочито историја свете Цркве Божије. Неки су говорили да су у само неким првим временима Цркве Христове бивали свети Божији људи, свети апостоли, свети мученици и подвижници, а да послије Црква више није рађала свете Божије људе. Па каква би она била радионица живота, каква би она била чуварка и носитељка живога Светога Духа ако у свим временима не би рађала и увијек изнова препорађала људске душе истином Божијом, животом дјечијим и силом Духа Светога. Ево и данашњи празник нам поручује да је Црква радионица живота и да Црква Божија непрекидно рађа свете Божије људе. Данас славимо Свету Марту и Марију, дивне сестре Лазареве. Марта, која се много труди, и Марија која клечи код ногу Господњих, а обадвије вапију Господу да васкрсне њиховога умрлога брата Лазара. А онда празнујемо великог патријарха цариградског који је живио триста-четристо година послије њих, Митрофана, првог патријарха Константинопоља града, који је био и патријарх у вријеме Првог васељенског сабора 1325. године у вријеме великог цара Константина. А онда, послије њих, празнујемо и друге велике и свете мученике, који су такође за Христа пострадали у то вријеме, у оно страшно вријеме великог гоњења Цркве Христове. Онда идемо даље, празнујемо Светога Зосиму, који је био епископ Новога Вавилона, био пустињак на Гори синајској и последње дане свога живота провео на Синају. Ту идемо даље, кроз сву историју Цркве до наших времена, јер, ево данас, ми прослављамо и свештеномученика Јоаникија, митрополита црногорскога и приморскога, и са њиме пострадале мученике и свештеномученике, Богића свештеномученика који је, такође, за Христа пострадао у наше вријеме. Црква Божија, двије хиљаде година, увијек изнова рађа свете Божије људе, свете мученице, мученике и свете свједоке Његове истине и Његовог присуства са нама и међу нама. Свештеномученик Јоаникије, који је наш савременик, који је био као свештеник у Котору, био професор на Цетињу тридесетих година, који је био професор овдје Шесте мушке гимназије, и данас његови ученици памте га као изузетног педагога, који је кратко вријеме био на трону цетињских митрополита, од 1940. до 1945. године, управо уочи оног страшног Другог свјетског поклања, он је примио трон митрополита цетињских, да би већ 1945. године мученички пострадао у Аранђеловцу. Недавно смо добили свједочанство од једнога, малтене, очевица, какав је био страдални завршетак Митрополита Јоаникија. Један ондашњи капетан ОЗНЕ, који је био задужен за њега када су га довели преко моста овдје на Сави, 1945. године, јуна мјесеца, када су га довели у Аранђеловац, није могао да се упокоји, а да не остави запис за будућност, како стоји у том његовом запису. Рака Ивановић, да га поменемо, да га Бог опрости, упокојио се, није могао да умре, а да не остави тај запис. ,,Довели су га” каже ,,преда ме, видио сам старца намученог, згрушена крв на његовој бради. Тукли су га, једва се кретао. Рекао сам му да сједне и сио је.” “Шта могу да учиним за вас?” каже њему Рака. А он каже: ,,Ако је могуће, чашу воде.” И он нареди да му донесу бокал воде и попио је. Не само што су га тукли и мучили, него су га и жеђу и глађу мучили. Иде даље и описује саслушања која су се догодила непосредно послије тога, и не само саслушања. И да не поменемо имена оних који су учествовали у тим саслушањима, негдје ту у ове дане је било, дванаести јуни па тог петнаестог, осамнаестог јуна, саслушања када је тај Рака ушао у собу гдје су га двојица саслушавали. Нашао га је у несвјести пребијеног, обореног на земљу, са лицем према земљи. Наредио је чуварима те су га посули водом да дође себи, непосредно послије тога, описује он за 18. jуни, а ми смо га уписали у календар 17. jуна, јер нијесмо тачно знали датум. Али сад ето знамо и датум, да је то био 18. jуни. А закљичили смо да је то вријеме јер смо нашли у Цетињској архиви запис једног тадашњег генерала ондашње војске, гдје доставља црквеном суду Митрополије црногорско- приморске панагију ,,разбојника Јоаникија Липовца. Смрт фашизму, слобода народу!”. И на основу тога смо закључили отприлике, 23. јуни је датум на основу кога смо рачунали да је то негдје 17. јуни и тако је уписано у календару. Међутим, по свједочанству овога Рака, 18. јуна је он стријељан испод Букуље. Трагамо за његовим гробом и помолимо се Господу да нам Бог открије његове мошти. Прије него што су га одвели на стријељање, дошао је код овога Рака да му каже: ,,Јеси комуниста, али видим да си добар човјек. Молим те овај прстен, мене ће стријељати, однеси или у Митрополију или мојој ћерки.” А њему је била умрла попадија и, највјероватније, тај прстен је био од његове попадије покојне који је он сачувао са собом. И тај прстен је и данас сачуван, тај Рака га је сачувао и предао своме пријатељу, а тај пријатељ нам га је показао недавно и вечерас, ако Бог да, предаћемо га. Ја ћу ићи у Крагујевац, биће промоција једне књиге у вези Митрополита Јоаникија и страдања тих времена код владике Јована. Дакле, тај прстен ће остати у Епархији шумадијској, гдје се припрема и градња храма у част Свештеномученика Јоаникија. ,,Предај овај прстен, мене ће убити, а да знаш да никоме зла нијесам направио. Једино по чему сам се ја управљао је закон живога Бога и то је оно што је мене и довело на моју Голготу.” Тако су Свети свештеномученик Јоаникије и са њиме преко стотину свештеника само Митрополије црногорско-приморске, убијени од безбожника нашег времена. И Богића данас прослављамо, такође свештеномученика из Босне. То су нови изданци Цркве Божије, они који су засијали на небу Цркве Божије, који су свједоци живи живога Господа. И заиста, жив је Господ Бог наш и жива ће бити душа наша, Бог је Бог живих, а не Бог мртвих, Црква је радионица вјечнога живота, и у свако вријеме рађају се свети Божији људи, подвижници, молитвеници, мученици, страдалници, исповједници, живи свједоци живога Господа, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/17/besjeda-mitropolita-amfilohija-o-svetom-joanikiju-crnogorskom-crkva-bozija-neprekidno-radja-svete-bozije-ljude/
  10. У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је молитвено данас, 30. марта 2022. године, светој Литургији Пређеосвећених дарова, којом је у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану началствовао Преосвећени викарни Епископ топлички г. Јеротеј. У беседи коју је произнео по завршетку свете Литургије, Његова Светост је, обраћајући се сабраном верном народу и свештенству архијерејског намесништва београдског другог које је приступило Светој Тајни исповести, подсетио да "пост има за циљ нашу бригу о нашем нашем унутрашњем животу". Помоћу поста треба да победимо свој егоизам и гордост и све оне страсти које из тога произилазе и да, "као крајњи циљ, трудимо се да испунимо оно на шта нас је Бог позвао а то је остварење Христове заповести о љубави - о љубави читавим својим бићем према Богу и о љубави према ближњем свом као према самоме себи", рекао је Његова Светост. Најважнији треба да нам буде "живот у складу са нашим природним даровима и нашим истинским назначењем, са оним што је Бог предвидео да треба да буде наш живот", нагласио је Патријарх српски. У наставку чујте ову беседу Патријарха Порфирија у целини. Вест обрадила Редакција радија "Слово љубве". Извор: Радио "Слово љубве" Фото: слика екрана Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
  13. Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/
  14. Катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, био је гост емисије "Магазин плус" на програму "Данкос плус Телевизије" из Косовске Митровице. Разговор је водила Биљана Спасојевић. У оквиру разговора катихета Бранислав Илић је говорио о значају мисије Цркве и живота у Христу који је свецело утемељен на светотајинском и световрлинском начину живота. У наставку разговора гост Биљане Спасојевић говорио је о свом филмском остварењу "Свети Василије Острошки-сведок васкрсења", поводом 350-годишњице упокојења Светог Василија великог чудотворца и исцелитеља острошког. Свети Василије је уткан у биће нашег народа, он је светитељ који нас је и за живота, а ето и неколико векова након упокојења, он нас из острошке светиње учи да ходимо путем који води у радост вечнога живота. Свети Василије је један од најпоштованијих светитеља из рода нашега, и готово свакодневно реке ходочасника походе острошку светињу. Филм о Светом Василију поручује да је љубав светитеља Острошког из дана у дан све већа према нама недостојнима. Филм нас позива да бар део врлина које је поседовао Свети Василије, применимо у свом животу, да живимо по томе и испунимо аманет који нам је оставио Свети Василије, да не заборављамо братољубље и праштање, а особито да не заборавимо богослужбени императив и позив да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо, као што је то чинио Свети Василије Острошки, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о светитељу острошком и документарном филму у његову част. Говорећи о свом животном путу и предавању у службу Цркви, катихета Бранислав је истакао важност препознавања призвања Господњег јер Господ свакога човека призива на одређену службу. Суштина овог питања је јасна, јер Господ призива свакога од нас, призива свакога човека на одређену службу, зато је важно да се одазовемо на призвање и позив Божји. Потребно је да знамо да свака служба у свом корену садржи служење. Овај живот нам је дарован као велики дар љубави Божије, дарован нам је као највећи поклон, и потребно да на тај велики дар узвратимо сваким добром, пре свега, узрастањем у врлини, узрастањем у љубави, узрастањем у праштању и у разумевању свакога човека, а што је најважније позвани смо да у лицу другога човека видимо лице брата свога, на то нас подсећају и светоотачке речи "Видео си лице брата свога, видео си лице Божије", нагласио је катихета Бранислав Илић. На крају разговора гост Биљане Спасојевић је гледаоцима упутио поучне речи о предстојећим данима Великог поста, између осталог, рекавши: Велики пост или света Четрдесетница је период духовног препорода, или богослужбеним речима казано, Велики пост је период духовног пролећа. Потребно је да се трудимо да у данима Великог поста што чешће учествујемо у свештеном богослужењу, трудећи се да наш пост буде прилика да наш однос према другом човеку буде онакав какав теба да буде, да имамо љубави, да будемо спремни на праштање, да се више одричемо лоших навика, него ли одређене врсте хране, јер пост подразумева свецело учешће целокупног бића човечијег. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  15. У недељу месопусну – Страшног суда, 27. фебруара, на празник светога Кирила Словенског, евхаристијским сабрањем у храму Преображења Господњег у дервентском Новом насељу, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Велики број парохијана, заједно са домаћином протонамјесником Синишом Максимовићем, дочекао је са радошћу преосвећеног Епископа Фотија и замолио за поуку и утјеху. Литургијском сабрању присуствовали су професор Ненад Милошевић и појци Православног босгословског факултета у Београду који су својим византијским појањем уљепшали цјелокупан догађај. Након Свете Литургије, епископ Фотије се обратио сабраном народу ријечима пригодне бесједе у којој је говорио о искушењима времена у коме данас живимо и која уносе немир у наше животе. Епископ Фотије је нарочито нагласио неопходност Евхаристијског живота за свакога понаособ, али и за Цркву као заједницу вјерних, будући да у Цркви долази до најприснијег сусрета и јединства човјека са Бога. Такође, епископ је нагласио да је пут којим ми Православни ходимо узак и пун страдања, али да је, исто тако, само тај пут онај који нас види радости Васкрсења и блаженству у Царству Небескоме. На крају, епископ Фотије се захвалио парохијанима на труду који подносе у изградњи светиње у Новом насељу и исказао радост због великог броја дјечице која су присуствовала Светој Литургији. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  16. Гост новог издања емисије "Врлинослов" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је протопрезвитер-ставорофор др Милош Весин, парох чикашки и ленсишки. У емисији аутора и водитеља г. Слободана Стојковића, прота Милош је говорио о значају Божића као празнику љубави Божје према васколиком роду људском. Повезан садржај: Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Чедоморство је велики грех из сваке перспективе Протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин у емисији "Врлинослов": Божићни пост је подсетник да се догађај Рождества Христова свакодневно понавља у нашем животу Речима Логос постаде тело изражава свети апостол, јеванђелист и љубљени ученик Христов Јован велику тајну наше хришћанске побожности. Онај Који „беше у почетку”, тојест од искони, кроз Кога све постаде, и без Кога ништа не постаде што је постало, Онај Који је Живот (Јн 1, 1-3), Логос, Слово, Реч Божја, постаде тело када наступи пуноћа времена (Гал 4, 4), како би свим људима уручио дар усиновљења и све их привео и узвео Свом и нашем Оцу небеском ради спасења и вечног живота (2 Кор 6, 18). О овој великој тајни неба и земље, историје и вечности, у новом издању емисије "Врлинослов" говорио је прота Милош Весин, наглашавајући да је рождество Христово пројава и најделотворнији доказ Божије љубави. Цитирајући владику Рада - великог Његоша који је дао највеличанственији опис Божића, "Само собом ноћас је весело", прота Милош је указао да Божићна радост не зависи од нас, нити ми можемо на било који начин утицати на њу, већ она једноставно јесте радост сама по себи. Бог нам дарива радост кроз Сина свог Јединородног, који се пре времена рађа од Оца, а у времену се рађа од Богодјеве Пресвете Богородице, рекао је парох чикашки и ленсишки. Свака Божићна стихира и Божићна песма јесте својеврсна порука, а једна од тих песама садржи речи Апостола Павла "О дубино богатства и премудрости, разума Божијег", данас је празник тог богатства мудрости и разума Божијег, празник Божјег промислима о свима нама. Бог је дошао међу нас, не само да је дошао међу нас, већ и постао један од нас да би доказао да саучествује са нашим животима. Божић би требало да буде дан одмора, не у смислу не чињења, него нашег празновања те свести да је Бог дошао из љубави. Сви наши дани у години би требало да просијавају и божићном и васкршњом радошћу, закључио је прота Милош Весин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. У оквиру редовних духовних трибина уторком које се са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржавају у парохијском дому Вазнесењског храма у центру Београда, 21. децембра 2021. године беседио је презвитер др Оливер Суботић, парох храма св. Александра Невског у Београду. Тема излагања о. Оливера била је "Иштите најпре Царство Божије", а драгог госта и све сабране поздравио је старешина храма, протопрезвитер Арсеније Арсенијевић. Звучни запис предавања Извор: Радио Слово љубве
  18. Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима. Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака. Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа. Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ? Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема. Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје. Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака. Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње. Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо! Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  19. Његово Високопреосвештенство блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник великог чудотворца Острошког 2017. лета Господњег, после одслуженог Акатиста поред моштију Светог Василија, великом броју сабраних, обратио се надахнутом архипастирском бесједом. У свом богонадахнутом слову митрополит је говорио о значају и величини Светог Василија за српски род и подсјећајући на страдања кроз која је пролазио Свети Василије, Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац и народ српски и Црква Божија како у вријеме Светог Василија, тако и дан данас. Доносимо видео запис овог надахнутог слова блаженопочившег владике. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор
  21. Интерпарламентарна скупштина за православље (И.А.О.) организује трећи по реду фото-конкурс и позива све заинтересоване да учествују на њему. Ново фотографско такмичење организује се по предлогу Одбора за културу И.А.О. Међународни секретаријат у контексту очувања и промоције хришћанске православне културе и у сарадњи са веб страницом OrthPhoto.net. Сврха такмичења је да истакне концепт „Премудрости Божије“ у савременом свету и ода почаст храмовима који су вековима грађени у његову част. Храм Свете Премудрости Божије (Аја Софија) у Граду градова, Константинопољ, „Велика црква“, „Велики манастир“, јединствени је споменик универзалног карактера који „припада човечанству и светској културној баштини“. Света (Аја) Софија из Цариграда била је узор који је праћен изградњом стотина храмова до данас, широм православног света посвећеног Премудрости Божјој. Ова изложба за циљ има да прикаже динамику коју Логос Божији, Исус Христос, има у православном свету. Награде такмичења Следеће награде се објављују за победнике такмичења: Такмичење има две номинације, као што је поменуто, у одељку „Номинације за такмичење“. Главна награда: 500 ЕУРА 1. награда 300 ЕУРА 2. награда 200 ЕУРА 3. награда 100 ЕУРА Почасно признање: Албуми (о броју почасних извештаја одлучиваће судије) За додатне информације кликните овде и посетите нашу веб страницу конкурса за фотографије: http://hagiasophia.orthphoto.net Кликните овде да бисте отворили страницу такмичења на Facebook: https://www.facebook.com/HagiaSophiaTheTemplesOfWisdomOfGod Кликните да бисте отворили И.А.О. званична веб страница: https://eiao.org Молимо вас да ово обавештење проследите свакој заинтересованој страни. Ценимо вашу помоћ и допринос успеху такмичења. С поштовањем, Александер Василук OrthPhoto координатор View full Странице
  22. Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  23. На празник Обрезања Господа Исуса Христа, 14. јануара 2020. године, када Црква слави и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је Свету архијерејску Литургију у Преображењској капели манастира Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, ђакон Војислав Николић, ђакон при дворској капели у Даљу и ђакон Здравко Бошковић. На крају Свете Литургије Епископ Херувим благословио је славска обележја и свечарима честитао крсну славу. Епископ Херувим је после богослужења проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, нека буде на здравље и спасење ова Света божанствена Литургија. Ово је данас још један догађај и празник из историје и садашњости нашега спасења – Обрезање Господа нашега Исуса Христа. То је управо она тајна која се догодила да би се испунило Писмо, како би се отворила могућност човековог спасења и да би Богомладенац заиста био пут нашега спасења, Сунце Правде, ка коме треба да се усмерава сваки човек, свако хришћанско биће, јер нам само Бог открива истинити пут спасења. Он нам открива тајну ка којој треба да ходимо и која нас треба усмеравати ка Царству Божјем, на пут којем нас је учио и Свети Василије Велики, један од кападокијсих великана и отаца наше Православне Свете Цркве, а кога и литургијски прослављамо, чију смо службу одслужили, а управо на данашњи дан када прослављамо његово свето име. На крају ове Свете Литургије ми смо заблагодарили Господу и за почетак Нове 2021. године Господње. Нека би нам Нова година била благоугодна, уз обиље милости Божије. Нека буде благословена, пуна здравља и благодати, да у своме животу увек побеђујемо сва искушења која ће се наметнути на свакога од нас. Морамо да схватимо да смо ми слуге Божије и да та искушења јесу саставни део нашега хришћанског живота. А благодат Божија је та која ће нас увек избавити, штитити и чувати, без обзира на које недаће и тескобе будемо наилазили и на оно што ће на нас у овој години која је наступила пратити. Чеситајући Крсну славу онима који данас прослављају Светог Василија Великог, нека би Господ дао да се сви сачувамо, да ова година буде далеко боља од претходне, да се ослободимо од окова овога вируса и да се сви ове наступајуће године у миру видимо и славимо име Божје прослављајући тројичног Бога – Оца, Сина и Светога Духа. Живели, срећни и благословени били! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  24. Твоја је слава човјек, кога си поставио за анђела, појца Твога сјаја! (Свети Григорије Богослов) Ове ријечи великог оца Цркве су најбољи и најдубљи показатељ смисла стварања и постојања човјека. Човјек је створен да буде слава Божија. Ако човјек није на том путу, онда се губи смисао његовог постојања. Човјек се претвара у прах и пепео. А ако остане на том путу онда је на путу светитеља Божијих, људи који су изабрали тај уски пут истинске слободе Духа Светога, насупрот мизерије испразне слободе и тумарања овим свијетом као долином смрти. Слободни и самовласни су синови и кћери Божији када у датој слободи пребивају волећи друге. Слободан, самовласан, непоновљив, био је блажене успомене Амфилохије Радовић, Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештенога трона Пећкога. Амфилохије, предводитељ водова небеске војске. Човјек је неопозиви свједок Бога, зато што је личност. Недовољан је цио свијет, сав универзум, све галаксије да сачине једну личност. Личност Митрополита Амфилохија је заиста превазилажење, самопревазилажење овог свијета. И заиста је мали свијет, универзум и сва васиона да би смјестили његову грандиозну личност. Он је био Архиепископ и Митрополит, човјек, пастир, исповједник, богослов, бесједник, неимар, писац, књижевник, државник, еклисиолог, тријадолог, мисионар, аскета, етичар, антрополог, тумач Светог писма, катихета, есејиста и преводилац високог умијећа. Али прије свега био је учитељ и отац. Као отац, Митрополит је показао својим примјером и животом да људски живот добија на вриједности онда када тежи циљу којему је назначен и истинитијој оригиналности, другачијој од садашње отуђености и палости. Био је човјек који се није бојао да постави питање свога постојања. Јер човјек је прави човјек онда када искрено и храбро себи постави проблем и питање. Ниједан проблем није истински постављен, ако није постављен неустрашиво, толико храбро да од њега у грозницу пада и разум човјечији и душа и срце. То је научио од свог духовног оца, Аве Јустина. Како је Ава учио њега, тако је он тај животни пут показао нама – да човјек мора да битује и бори се на пољу живота. Ту је највећа улога Митрополита Амфилохија, што је отргао човјека из његове самозатворености и ништавила и упутио га на тај двиг ка напријед, ка добру. Јер смисао није у томе шта је човјек био већ оно шта ће, шта може и шта треба да буде. Кроз двиг престајемо да будемо пасивне жртве смртности, већ се окрећемо новом начину живота, новом начину постојања, који нас чини истинским људским бићима. Тај почетак је у будућности. Човјек није биће прошлости већ биће будућности. Омега одрећује Алфу, крај одређује почетак (Св. Максим Исповједник). У тој Омеги је нада успјешности и смисла двига. У тој будућности и грешник види своје избављење и наду. У том искуству наредовања као покајања, приоритет покајника – онога који се дозвао памети, који је дошао к себи, који се преумио – не односи се на евентуално повријеђени нарцизам у виду жаљења због грешака, него на познање индивидуалне недостатности, које динамички напаја самопредавање љубавном односу (Христо Јанарас). То је Митрополит Амфилохије најљепше умио да ради у животу – да воли човјека, сваког човјека. Да благовијести живот који „удостојава“ гријех: потврђује да нас у тежњи ка истинитом животу „предводе“ (показују нам пут) цариници, блудници, расипници и разбојници, тј. они који су се у једном тренутку живота окренули будућности, а не они који остају у прошлости, који су увјерени за себе да су праведни и тиме закуцавају себе у статичност живота и сјенку смрти, закуцавају се у своју створену природу. Заиста, предводници у слободи од природе су они који су стварно одустали од сваког повјерења у природу: у способност и успјехе владања собом, као и у психолошка задовољавања ега; они који виде да су толико грешни, да им то не оставља ни најмање простора да у себе имају повјерења. Једино што им преостаје јесте да се предају односу, да се препусте љубави Другога (Христо Јанарас). Знао је Митрополит да је нечија трагичност боља него пријатна фарисејска тобож сталност и привидна спољашња побожност, уљуљканост или савршенство. Они који се боре са трагичношћу свједоче свој неуспјех и не скривају га, али вапе за нечим вишим, а покајање је васкрсење у живот из гријеха, промашености и смрти. Због тога као дубоки и истински етичар, Митрополит зна да се хришћанска етика заснива на личности, а не на безличним начелима или вриједностима. Он свједочи да етика нема везе са спољашњим изгледом, нити са формализмом. Етика је ствар унутрашњег, ствар срца. Мјесто гдје Дух Свети обитава у човеку је срце, које је својеврсни олтар љубави. Срце као олтар љубави увијек тражи да човјек у себи направи мјеста за другу Л/личност. Митрополитово срце управо је било тај олтар љубави Божије. На том олтару сви смо приносили себе, наше успоне и падове, наше грешке, промашаје и успјехе, наше туге и радости, наше недоумице и маштања, а он нас је сабирао и грлио и стављао на тај олтар да све то принесе Господу. У том олтару љубави Божије мјесто су нашли и сиромах и богаташ, и неуки и образовани, и радници и министри, и пријатељи и непријатељи, и монахиње и монаси, и свештеници и епископи, и они који су га вољели али и они коју га нијесу вољели. Таквим односом показао је да се патологија гријеха и страсти надилази у тренутку када љубав изгна страх напоље. Тада аутономија и самодовољност постају беспредметни. За Митрополита је јасно и недвосмислено да не постоји „ја“ без „ти“, и да у сусрету са Другим, лицем к лицу, јесте човјекова вриједност, смисао и испуњење његовог живота. У том сусрету смрти нема, постоји само бесмртност. Он је учитељ који нас је учио да овим животом не тумарамо као долином смрти, него да живот живимо у његовој хришћанској пуноћи, без страха и непоколебиво, уздигнута чела; да ходимо као браћа и сестре; да љубимо један другог, и да ништа не дугујемо један другоме осим љубави; да љубимо непријатеље, које је и сам љубио; да се радујемо заједници различитости, гдје сви у тој различитости дијелимо харизме, подвиге, службе и радујемо се другачијем. И тако да тугу претварамо у радост. Учио нас је да литургијски живот заузима средишње мјесто у свеукупном црквеном животу, и чини темељ, суштину и сами смисао црквене заједнице. Да на Литургију треба ићи не тражећи ништа, срећан што си се тамо нашао. Учио је да је живот Цркве и оних који су у Цркви распеће и васкрсење, и да нема љепше вјере од хришћанске. Да је најдубљи и најистинитији позив Цркве дођи и види. Учио нас је да је слобода најскупоцјенија категорија, јер је положена у самом Божанском чину стварања човјека, и да је истинска слобода слобода у Христу кроз коју познајемо истину, истину која ће нас ослободити. Учио ме је да будем Слободан. Учио нас је богословљу. Али не само богословљу као науци, него богословљу као животу. Јер, богословље без примјене у свакидашњем животу, у мишљењу, у дјелању, није право и истинско богословље. Због тога је његово богословско и пастирско дјело неизоставни дио литургијског буђења у Православној Цркви у XX вијеку. Учио нас је да идемо путем Светога Саве, Светога Василија Острошког и Светога Петра Цетињског, и да кад идемо њиховим путем онда добро знамо ко смо и шта смо, и одакле крећемо, и куда идемо, и гдје треба да стигнемо. Да кад идемо тим путем нико и ништа не може да нас заведе на странпутице нити одвоји од пута истине и живота. Уводећи нас пострижењем у тајну свештенства, показивао нам је да је свештенство дар Божији, да суштину свештенства треба да свакодневно животно откривамо. Да је свештенство чудесна и благословена служба а не професија. Да као свештеници треба да уједињујемо људе, да стварамо црквене заједнице, да будемо оци и пријатељи људима а не „стручњаци” за обреде или гуруи. Показао нам је да је бити свештеник стил живота. Водио нас је изворима: Јерусалиму, мајци свих Божијих Цркава, која се пројавила у свој својој пуноћи као икона небескога Јерусалима – Новог Сиона; кроз Кападокију откривао нам је Оце Цркве и њихово богословље; у Цариграду манастир Хору и Свету Софију – то чудесно оваплоћење небеске љепоте, највеличанственији храм саздан људском руком у историји рода људскога, гдје тихо отпјевасмо најљепше Христос Воскресе које се чуло као тихи бруј попут поја славуја. Учио нас је да волимо цијели свијет, цијелу васељену и универзум; учио нас је да волимо и да одлазимо на Косово и Метохију; да су Косово и Метохија најскупље српске ријечи, да је наше надање закопано на Косову, у једну гробницу, да је оно срце нашег народа и да га се никада не смијемо одрећи. Научио нас је како да зеница ока нашег буде гнијездо љепоте његове. Учио нас је да основе православног васпитања значе обнављање образа Божијег у човјеку, његово разоткривање и развој; да је Богочовјек Христос крајеугаони камен, основа образовања и васпитања, и да кроз ту призму сагледавамо, осмишљавамо човјека. Да је православно образовање обнављање и обликовање човјека по Образу Онога који га је створио и његово храњење вјечном Божанском свјетлошћу, истином, љепотом и добром. Једном ријечју, свим Божанским савршенствима. Учио нас је да се не бојимо смрти, јер је смрт побијеђена. Са његовог одра исијавао је лик на којем нема смрти већ осмјеха, истине и радости Васкрсења. Митрополитов уснули лик је био знак и свједочанство Васкрсења Христовог, Васкрслога Јагњета у којем је спас. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...