Претражи Живе Речи Утехе

У недјељу 24. марта навршило се 25 година од НАТО бомбардовања СР Југославије. Прва жртва је био Београђанин Саша Стајић, деветнаестогодишњи војник који је погинуо током прве ноћи бомбардовања, у тренутку када су на касарну ”Милован Шарановић” у Даниловграду, гдје се налазио на редовном служењу војног рока, пале прве бомбе. ”Био сам у центру града када су пале бомбе, уз један врло карактеристичан звук и онај ватрени реп који иде иза ракете, који смо ми лијепо видјели на ведром небу изнад Даниловграда. И, када су пале и када се цијели град затресао, кад су се чуле те страшне детонације од којих су попуцала стакла малтене на трећини зграда и кућа у Даниловграду, од јачине те експлозије која се десила, јер се касарна налази у непосредној близини града, настала је огромна паника. И сам сам се осјетио на неки начин угроженим, заједно са свима који су ту били на улици. Сви су почели негдје да бјеже, да траже себи склониште. Када се све то смирило видјели смо страшну печурку изнад града, која се на мјесечини врло лијепо видјела и која је упућивала на то да је пукла таква једна страшна бомба која је заличила на ону која је пала на Хирошиму и Нагасаку. Такав је био изглед тог страшног дима који се дизао изнад касарне”, започиње своје сјећање на једну од 78 страшних ноћи НАТО бомбардовања СРЈ Даниловграђанин Иван Булатовић, тада матурант даниловградске Гимназије. Булатовић свједочи да су НАТО бомбе на неки начин дошле као хладан туш и отрежњење младим генерацијама које су до тада готово слијепо вјеровале у приче о ”примамљивим” западним вриједностима и обећаном ”рају”. ”Ми смо били таман изашли из времена комунизма и гледали смо на западне вриједности, поготово као млади људи гледајући стил живота на Западу, гледајући филмове и серије, нама је свима изгледало да је то нека земља обећана која само треба да дође код нас и да ћемо ми да живимо у некаквом измишљеном рају на земљи. То је свима нама тако изгледало. Ја се добро сјећам наших дебата са професорима у Гимназији када смо се трудили да им опонирамо у некаквом критичком ставу према Западу. Први се тога лијепо сјећам иако сам неко ко је одрастао у Цркви, ипак је свима нама то изгледало као неки далеки идеал, који ми, који тек излазимо из комунизма, треба тек да достигнемо. И то се нама, наравно, реториком политичара и свих осталих јавних личности и сервирало, и нажалост и до данас појединима који лоше памте или који су на неки начин друштвено наивни, то се сервира и данас. Е тако је тај страшни сусрет са суровошћу оне друге стране, са немилосрдношћу некога ко се лицемјерно представља као милосрдни анђео, је био један потрес који је све нас на неки начин промијенио и дао нам да отворимо очи да то што ми гледамо са друге стране, дакле тамо на Западу, није нимало идеално колико нам се то прије тога чинило. Касније, када сам читао повијест о Наполеоновим ратовима, његовом походу на Русију, тада сам у својој глави направио неку паралелу са том нашом младошћу јер је у Русији малтене преко стотину година од времена Петра Великог био готово обоготвораван Запад до оног тренутка док тај Запад са својим страшним последицама није дошао на руску земљу, све док Руси нису схватили да треба да се врате себи, својим коријенима и своме идентитету. Е, тог тренутка сам ја схватио колико је важно очувати свој идентитет”, каже Булатовић. Присјећајући се ријечи блаженопочившег Митрополита Амфилохија да је управо тај рат и бомбардовање СРЈ отворило Пандорину кутију страдања и ратова који су након тога услиједили, а међу њима и они које гледамо данас, закључује да је једино Црква била та која се на разне начине трудила да освијести народ у погледу комплетних дешавања, те каже да јавност и медији ни тада а ни касније, нису на прави начин расвијетлили догађаје, представили димензију и посљедице једног таквог рата. ”Не само да није довољно расвијетљено, него нажалост у медијима се често у лажном и погрешном свијетлу говори о тим данима. Ево видјели смо ових дана да постоје људи на високим функцијама код нас, у нашој земљи, око нас, који оправдавају један такав злочин и који кажу да је то нешто што је требало да се деси. Нажалост, такав један наратив постоји у медијима, а и тада је постојао. Постоји у континуитету”. Сматра да смо као народ дужни да се сјећамо страдања нашег народа у 20. вијеку, не само овог конкретног рата, већ сјећања у контексту континуитета у страдању нашег народа, те да из тога црпимо поуку. ”Да знамо и да нас обавезује жртва оних који су тада пали. Да не би било да се забораве људи који су тада гинули, а било је у том времену великих хероја који су без размишљања, са високим етичким идеалима свој живот дали за свој народ и за своју отаџбину. И нико од њих није тада размишљао шта је политика, каква је, је ли један политичар добар а други није, него је безусловно давао свој живот знајући, како каже наш пјесник – шта даје и зашто га даје. То је, дакле, нешто што све нас обавезује”, закључује Булатовић у разговору за Радио ”Светигору”. https://mitropolija.com/2024/03/26/ivan-bulatovic-strasne-ptice-koje-smrt-donose/

У развојној психологији постоји концепт - младалачки максимализам. Он подстиче младог човека, који још није искусио животне тешкоће, да брзо осуђује друге. У младости је лако доносити пресуде, качити етикете, доносити исхитрене закључке и осуђивати друге. Сећи сабљом, рећи нешто категорично, показати стриктно поштовање принципа - апсолутно бесмислено и глупо. Постајете једноставнији када се спотакнете, добијете ударце, стекнете сопствено искуство. Схватате да није све тако једноставно као што изгледа споља. Тако је било и са мном. Још је занимљивије када копате дубље и боље упознате себе. Парадокс је да особа није способна да адекватно процени своје унутрашње стање. Ово је проблем. Мислим да је то главни аспект аскетизма, покајања, духовног живота, па чак и друштвеног живота. Ко је најнепринципијелнији и најкатегоричнији судија? – онај ко није препознао своју слабост. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом. “ (Јаков 2:13), каже Свето писмо. Са годинама су се шириле границе свести, препознао сам своје слабости. Једном сам се нашао у ситуацији да ништа није зависило од мене – и научио сам да се молим Богу, јер само Он може помоћи, интервенисати, нешто исправити. Схвативши да сте и сами слаби, ограничени и ускогруди, можете снисходљиво реаговати на слабости људи око себе. То је као да пролазите кроз степенице Блаженства. У почетку смо сви гладни и жедни истине – али покушајте да живите по заповестима, и наићи ћете на препреку која је веома тешко савладива. Схватате своју слабост и ево следећег корака – почињете да имате милости према људима око себе, показујете снисходљивост, праштање, великодушност. Тако, ослобађајући се младалачког максимализма, долазимо до зрелог схватања људске слабости, а одавде долази нада у милост Божију. Да, сам човек није у стању да се избори са својим слабостима, али Господ је дошао на земљу да нам помогне. Протојереј Константин Лисњак *** Најважнија ствар коју сам схватио како сам одрастао: морамо ценити младост. Док смо млади и физички јаки, можемо стећи више знања и читати више књига. Нисам разумео старешине који су говорили: „Сада учи, касније ће бити тешко! Онда ћете желети, али неће успети." Било ми је чудно: зашто не би успело? Показало се да је учење заиста много теже са годинама него у младости. Сада верујем да треба изузетно мудро користити своју младост. Ове године морамо посветити добрим делима, самообразовању, помоћи другим људима, Цркви. Обавезно читајте белетристике, проучавајте науку и стекните различита знања. Никад не губите време. Све што стекнете током ових година помоћи ће вам у будућности. Протојереј Леонид Доценко *** Пре војске нисам био само нецрквени, већ и неверник из обичне совјетске породице. Занимала ме музика, пратио сам поп музику и руски рок, који је тада постао посебан феномен за све нас. Сећам се како сам први пут у војсци чуо песму „Владимирскаја Рус” групе „Црна кафа”. Њене ноте су ме дирнуле на посебан начин. Како сада разумем, ово је био први духовни импулс. Почео је пут мог духовног препорода. Почео сам да размишљам о Богу, о томе где је права вера. Моје духовно сазревање се постепено одвијало. Људи које сам тада упознао помогли су ми да променим мишљење. Једном сам био у болници са једним православцем који је много причао и објашњавао о нашој вери. Касније сам упознао протојереја Алексија Бушеја. Придружио сам се цркви, а моји најмилији су ме пратили. То је на крају довело до тога да сам постао свештеник. Протојереј Виталиј Весели *** У младости смо заокупљени жељом да успемо и покушајем да то постигнемо. Временом сам дошао до закључка да успех уопште није оно што замишљамо у младости. Све што смо тражили било је пролазно, привремено. Плодове тог успеха било је немогуће задржати. Током година дошло је до неког разочарења. Због свега тога је настала нека општа дезоријентација. Схватио сам да главни циљ живота мора бити ван нашег земаљског постојања, иначе ништа нема смисла. Дошло је до промене погледа на ствари са свим последицама: почео сам да постављам сасвим друге циљеве, да уопште живим другачије. Да, треба нешто планирати, надати се, постићи, али све се то сада дешава на другачији начин. Све је на свом месту. Уосталом, ако у животу није Бог на првом месту, већ нешто друго, никакав успех неће дати осећај хармоније, никаква победа неће донети задовољство. После главне промене у мом животу, догодиле су се и друге промене – у мојим ставовима, у мојим породичним односима, у мојим интеракцијама са децом. Наравно, времена се мењају, и ми се мењамо са њима, али ја сам већ спреман за ово. Срећом, Господ ме није пустио негде у страну, већ ме је увео у крило Цркве и помогао ми да пронађем смисао живота овде. Свештеник Виталиј Ворона *** Временом долази до схватања важности вредновања свих својих поступака, речи и дела. Разумете вредност сваког свог животног тренутка. Када сте млади, обично не размишљате о овоме. Током година схватате: своју пажњу треба да концентришете не на поступке других, већ на жељу да себе исправите. Једина особа са којом бисте се требали упоредити сте ви из прошлости. Једина особа која треба да постанете боља од сада сте ви. Наравно, све ово захтева знатан труд. Што се православац више бави својим духовним животом, то више грехова открива у себи. Тако и треба да буде, то је манифестација понизности. Понизност је, пре свега, свест о својој недостојности пред Богом. Морате пратити своје мисли и поступке, тежити доброти и повећати своје духовно богатство. Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6:19-21). Благо су добра дела која одређују личну судбину сваког од нас. Они ће сведочити нашем оправдању на крају нашег земаљског пута. Човек сам има право да бира где и са ким ће бити у вечности – са Богом или са ђаволом. То је оно што је наша слободна воља. Чак ни анђели немају тај избор. Као што је псалмиста и пророк Давид рекао: „Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета. Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више место своје.“ (Пс. 102,15-16). Чини се да смо тек недавно били мали, учили да возимо бицикл - а сада је већи део наших живота иза нас. Живот прође веома брзо, а када се приближи смрт, човек се осврне на своју прошлост да би схватио шта је добро учинио у животу. Ово је критичан, застрашујући тренутак. Кад си млад, не размишљаш много о томе. Што пре човек схвати вредност сваког тренутка живота и почне да преузима одговорност за своје мисли и поступке, то боље. У томе може помоћи читање Светог писма, проповеди свештеника који више пута скрећу пажњу на читање дела светих отаца. У Старом завету постоје ове речи: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити“ (Сирах 7:39). Ако се сећамо свог последњег дана, онда ћемо се побринути и за данашњи дан. Дан је прошао - корисно или не? Да ли сам урадио нешто добро? Ако сте учинили нешто лоше, морате се брзо покајати због тога. Наш циљ је да што више избегавамо грех и чинимо добра дела. Само тако можемо достићи Царство Небеско. Протојереј Јевгениј Крашеников https://gorlovka-eparhia.com.ua

Црквени беседници су постепено мењали формат комуникације са публиком, што веома радује. Сада на Интернету и телевизији, свештеници разговарају са људима на приступачном језику. Међутим, и даље постоји велики број свештеника који, нажалост, не желе или не знају да комуницирају са парохијанима, и то је веома велики проблем. Да, није свима дат дар проповедања, нису сви ово научили, али је немогуће избећи комуникацију са стадом – која штавише, није ограничена само на проповед. Признајемо да је дијапазон тема за црквене беседе веома мали: сваке године исти празници, сећање на исте светитеље, читање истих поглавља Јеванђеља. Али поред свега овога, неки свештеници користе проповеди писане у 19. веку. Да, понекад су добри и поучни, али, нажалост, за савремене људе су небитни. Живимо у потпуно другачијим реалностима, и треба да научимо да говоримо другачије. Неки свештеници сматрају да парохијанима не треба све рећи, јер „неће разумети“, „слабо су образовани“, „могу да буду збуњени одређеним чињеницама“. Мислим да је у принципу погрешно веровати да нас људи неће разумети или да ћемо их уплашити, "саблазнити". Позвани смо да евангелизујемо и говоримо, а не да ћутимо. Због ове недоречености људи развијају сујеверје, престају да схватају значење онога што се дешава у Цркви, не разумеју шта одређује ова или она предања. Који сценарији комуникације са стадом су неприхватљиви? Хајде да погледамо оне најчешће. Свештеник чита беседу која је састављена од одломака из беседе његовог деде-свештеника. Да ли је то добро или лоше? - Не знам. Ипак, друштво се променило, а деда-свештеник се обраћао сасвим другим људима. Можда је таква проповед добра за оне који први пут долазе у цркву и не знају ништа о празнику или икони која се прославља. Али да се разумемо: у недељу 95% људи у цркви су редовни парохијани који већ савршено знају све о свим празницима. Друга категорија су свештеници који у току беседе говоре не толико о догађају, колико о томе шта се не сме чинити на празник. Да, раније је било немогуће опрати веш на празник, на пример. Постојали су периоди када је прање веша трајало цео дан, па чак и два: требало је донети воду, прокувати одећу, нешто дуго трљати, извадити воду и тако даље. Али данас се прање решава у четири корака: напуните машину вешом, сипате прашак, притисните неколико дугмади - и то је то. Живот се мења и то морамо да схватимо. До изражаја су дошли потпуно другачији проблеми. Зашто губити време комуникације на неразумљиве забране? Трећи тип: свештеник се ограничава на неке очигледне чињенице, на пример, препричава прочитану епизоду Јеванђеља или прича о празнику оно што је већ много пута речено и зна се. Има оних који говоре о истој ствари, али на различите начине и различитим речима: „Икону Богородице поштујемо тако и тако, Богородица нам помаже и штити нас својим Светим Покровом, морамо да се молимо Њој, "нашој заштитници“... Четврто: свештеник не зна шта да каже ни како да говори да би га људи разумели; као резултат тога, он говори дуго и веома сложено, залазећи у теолошке дубине и испуњавајући свој говор многим мање познатим терминима. Пети тип. Да ли желите да будете популарни, да вам долазе људи из других парохија и окружења? Неопходно је рећи опште ствари, препоручљиво је зачинити их „чињеницама“ типа - на дан сећања на Архангела Михаила - "свети Архангел Михаило спушта крила у огњену реку пакла и извлачи покајане грешнике одатле." Гарантујем да ће чак почети и да вас цитирају. Доћи ће људи из далека да слушају свештеника, који говори оно о чему нико други не прича. Он ипак има неко тајно знање. Како би иначе знали да не смеју да једу кромпир, јер садрже демоне који нападају штитну жлезду! Ово ће бити тражено, поготово ако такве чињенице говоре свештеници који су старешине – авај, ова слика се одлично продаје... Чипс, долазак Антихриста, неповерење у традиционалну медицину – све то има православну ноту која је тражена код великог броја људи. Мислим да, ако ставите портрете оца Александра Шмемана и Распућина један поред другог, већина би овог другог назвала православним свештеником. Шести тип су свештеници који на секташки начин утичу на парохијане. Такав старешина изјављује да храм не припада њему, већ парохијанима, и ако њега склоне, доћи ће неки други који ће сигурно бити немаран. Парохијану се намеће осећање кривице и одговорности за цркву, обавеза да ради зарад парохије – по правилу, на штету своје породице. Овде се крше речи апостола Павла: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вјере и гори је од невјерника.“ (1. Тим. 5,8). Сваки свештеник мора да подстиче парохијане да учествују у животу цркве и парохије, али адекватан свештеник неће ништа наметати и неће манипулисати. Парохијани радо помажу, не када им се стално дају нове обавезе, већ када виде да је старешини потребно исто што и њима: да црква буде лепа, удобна, чиста и топла. Неки свештеници усађују осећај кривице људима који долазе у цркву, непрестано говорећи о њиховој грешности. Они се толико боре против греха, да истискују Христа и љубав у њиховом проповедању. Вероватно заборављају узвик: „Светиње светињама“ и не разумеју коме је упућен. Свети Дарови – Тело и Крв Христова – намењени су светима – онима који стоје са друге стране олтарске преграде. Да, они су грешници, али Он им је дошао. Бог жели да живимо са Њим, да Га се сећамо. Дакле, молитва није само јутарње и вечерње правило, молитве пре и после јела, већ је то свако сећање на Бога. Али, из неког разлога о томе се не учи у многим црквама. Не можете покретати теме које се могу квалификовати као тајне, недозвољене за објављивање. Најболнија од њих је сфера брачних односа. То је област коју свештеници немају право да регулишу ни у беседама ни на исповести. Овде бих укључио и питање поста. Када свештеник са амвона инсистира да се парохијани хране по строгим правилима, то је погрешно. Свако треба да пости, али свако има своју меру поста и о таквим питањима се мора разговарати појединачно. Постављајући свима исте захтеве, свештеник може да науди својим парохијанима. Како треба разговарати са парохијанима? Пре свега, треба да говоримо о томе шта је важно за парохијане. Те теме се по правилу тичу и самог свештеника. Живимо у истом друштву, суочавамо се са истим проблемима и добро знамо шта људе брине у одређеном тренутку. Неприхватљиво је игнорисати горућа питања. Наравно, потребно је водити рачуна и о потребама своје парохије. Ако о проблемима вештачке интелигенције причамо 80-годишњим бакама, оне нас неће разумети. Ако не говоримо о проблемима вештачке интелигенције међу младима, ни они нас неће разумети. Треба наћи средину, комуницирати о темама које се тичу већине. Наравно, у свим овим разговорима морамо бити изузетно опрезни. Морамо да водимо рачуна о чистоти нашег говора и начину говора - без обзира да ли проповедамо пуној цркви на свечаној служби или једној особи након освећења њеног аутомобила. Црква је институција која задржава много несхватљивог и архаичног, и од тога нема бежања, али се архаизам у њеном језику мора свести на минимум. Свештеник се мора разумети, тако да нема смисла бомбардовати људе многим теолошким терминима. Напротив: наш задатак је да што детаљније објаснимо шта се тачно дешава у цркви у целини или у једном или другом тренутку литургије. Узгред, о томе можете да говорите на духовним разговорима или на беседи, можете да нудите и књиге, чланке и видео материјале за проучавање. Морамо водити васпитни рад, говорити о Јеванђељу и Делима апостолским, о хитној потреби да их чита сваки хришћанин. Веома је корисно да свештеник препоручи одређене књиге, чланке, видео записе. Ако кажемо: „Треба да проучавамо Свете Оце“, то значи да треба бар мало да усмеримо људе у светоотачку литературу, јер је она веома различита. Може се десити да човек изабере књигу за коју није духовно зрео да би је читао. Хришћанима почетницима може се саветовати да читају свете оце који су живели што ближе нашем времену, јер ће им бити разумљивији. Такође би добро било препоручити класичну литературу која говори о истинама које проповеда и православље. Да бисте то урадили, морате знати како особа живи, колико времена има за читање. Наравно, акценат треба ставити на литературу која је некако везана за Свето писмо – на срећу, сада је има доста. А што се тиче светоотачке литературе, важно је запамтити: 90% су је написали монаси, тако да није увек применљива на наш свакодневни живот. То се не може рећи за књиге које тумаче Свето писмо или објашњавају богослужење, оне могу бити веома корисне. Са људима треба да комуницирате са поштовањем, али боље је не давати конкретне одговоре и савете. Наш задатак је да назначимо правац, а не да сервирамо готово решење на тацни. Овај принцип је користан да се избегне искушење да се говори „у име Бога“. Јасно је да се ради о питањима избора, а не о неким конкретним стварима типа - „Да ли је могуће јести просфору на празан стомак?“ Да би човек изашао из храма радостан и без осећања кривице, потребно је да му се осмехнете. Архимандрит Андреј (Конанос) је написао: "Једног дана ми је пришла жена и признала да сам јој спасио живот само пријатељским настројењем према њој." Свештеник мора да схвати да људи не долазе у цркву да би их ми оцрнили. Они знају да их тамо треба волети и саосећати са њима. Људи иду у цркву да би нашли доброту, због горућег срца свештеника, због спремности да бар саслушају ако већ не могу да помогну. Многим људима наш савет није ни потребан; они сами проналазе одговоре разговарајући са нама. А када почнемо да их грдимо током проповеди, то је погрешно, то боли. Боли ме и узнемирава када видим човека који иде у цркву дуже од мене, а притом остаје под јармом стереотипа. Као да духовност зависи од тога како је брада ошишана или какве панталоне се носе. Људи не постају свети мењајући спољашње ствари. Веома је тешко суочити се са чињеницом да такве стереотипе намећу свештеници. Позвани смо да учимо да верујемо, да волимо, да се молимо – а не да судимо свештенику по бради, или жени по дужини сукње. Из много разлога људи већ живе са осећајем кривице. Не треба им додавати разлоге да сами себе осуђују и муче у храму. Нека дођу, питају, науче нове ствари од нас. У супротном, Црква ће и даље бити несхватљива и туђа. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua

Да су деца боља од нас, одраслих, не виде само они који не желе да виде. Они који се чврсто, тврдоглаво, пуни сујете, грчевито држе за став да је баш она генерација којој сами припадају створила добро друштво, које деца данас газе и кваре. Да није тако видели бисмо када бисмо почели да примећујемо СВУ нашу децу, не само ону која пажњу траже на погрешан начин. Професорка српског језика у Петој београдској гимназији Виолета Кецман послала нам је писмени рад свог ученика, матуранта ова гимназије, Греогора Симеуновића. Он је ученик четвртог разреда одељења за ученике са посебним способностима за историју и географију Пете београдске гимназије. Грегоров рад прочитајте у наставку. Ову невероватну реченицу изговорио је чувени француски писац Албер Ками. Он је за живота написао широк опус познатих дела. „Мит о Сизифу” и „Странац” само су круна његове изузетне списатељске каријере. Господин Ками је у свом „Странцу” писао о апсурду. О нечему бесмисленом. О једном, наизглед повученом младићу Мерсоу и проживљавању смрти његове мајке. Међутим, Мерсо то другачије проживљава. Његова мајка је умрла јуче, а можда и пре два дана. Не сећа се. На сахрани није плакао. Убрзо након сахране започео је љубавни однос са бившом колегиницом Маријом. Почео је да се дружи са човеком који није његове природе, насилником Ремоном. И убио је Арапина. Ништа од овог претходно наведеног, није сметало друштву колико оно прво – „морално“ убијање мајке. Лишавање живота једног појединца наводно није ни приближно велики злочин као стављање болесне мајке у старачки дом. Уз подршку мишљења целокупног друштва, Мерсо добија смртну казну. Али он ипак нешто ради. Он се буни. „Човек који се буни за себе није побуњени човек”. Исто ово је рекао Ками, а Мерсо изгледа као да га није послушао. Безуспешно, али је ипак то урадио. Показао је зубе и успротивио се. Нажалост, у данашње време то је потпуна реткост. Кад би побуњеник био животиња, био би ендемска врста која живи само у Француској. Родној земљи Камија и, технички, Мерсоа. Зашто? Баш због тог побуњеног става. Скоро на сваких месец дана може се прочитати у новинама да се народ Француске побунио против нечега. Скоро увек, успешно. Они се, некако, воде реченицом: „Буним се, дакле постојим”. Ако је ова реченица истинита, запитам се – шта смо онда ми? Како смо ми постали Естрагон? Ког Годоа ми чекамо? И зашто га чекамо? Зашто смо дозволили неком Поцу да нас веже за врат и да нам дозвољава да мислимо само кад имамо шешир? Главна узречица постала нам је: „Јао, ао шта нам раде“”, а онда као Естрагон и Владимир стојимо у месту. Нажалост, овакав начин размишљања рефлектује се и у нормалном животу. У превозу сви седе и ћуте. Гледају у телефоне, и праве се да не постоје. Није важно шта се дешава у њиховом трамвају или аутобусу, они се неће помаћи. Кад бих их запитао зашто се тако понашају, зашто не отворе прозор ако им је вруће или затворе ако је хладно, одговори би свима били исти: „Нећу да се истичем!“, „Што бих ја, урадиће неко други!“, „Навикао сам и на горе”. У томе и лежи проблем. Добровољно живимо у апсурду. Потпуном апсурдизму. Често волим да замишљам и маштам. Замишљам тако неку утопију где сви мисле. У којој сви имамо шешире и размишљамо. У ком ипак имамо кичму. https://zelenaucionica.com/u-zivotu-beskicmenjaka-nema-prelomnih-trenutaka/

Хајде да прво схватимо шта тера човека да реагује на оно што се дешава у свету. Прво - свест. И овде је сасвим умесно обратити пажњу на то ко нас и како обавештава о томе шта се дешава у свету. Већину информација које конзумирамо добијамо из медија и сa интернета. Покажите ми независни ТВ канал, новине, онлајн ресурс или месинџер канал који би се са пуним поверењем могао назвати објективним у смислу презентовања информација, који би обавестио корисника тачно све што се зна о инциденту или катастрофи, а не би скривао чињенице, не би износио сопствене закључке као објективну процену и не би себи постављао задатак да формира конкретан став према ономе што се догодило код читаоца (гледаоца). На логично питање -"Да ли такве ствари постоје?"- одговорићу мирне савести: не. Искрено, ни ви ни ја не верујемо у поштене и непристрасне медије. Па зашто бисмо онда активно саосећали? На шта реаговати? На искривљене информације? На „прочешљане“ чињенице? На неприметно наметнуто мишљење других? На нечије закључке које покушавају да нам представе као једине исправне? Наша реакција, без обзира на степен искрености и активности, у најбољем случају ће бити реакција на нечију личну истину. А у најгорем случају, то уопште није истина. А такође је добро ако ово није унапред смишљена реакција на нечију свесну манипулацију. Али у реду, претпоставимо невиђено: вест се показала истинитом. Шта на то реагује у нама? Сфера осећања и емоција. Или нам је жао некога до суза, или се љутимо до шкргута зубима. Или се гушимо од огорчења. И у овом тренутку чврсто верујемо да још нисмо потпуно очврсли. Овде у нама гори душебрижност. Бринемо се, то је нешто што је другачије, то нам је важно! Међутим, треба напоменути да је наша реакција, по правилу, утолико јача, што је трагедија која се догодила даље од нас, јер у том тренутку ништа не зависи директно од нас. Душебрижност је јефтино саосећање и сентименталност, на коју је увек лакше бити огорчен или заплакати него стварно помоћи. Ако сумњате, тестирајте се: да ли можете да прођете поред пролазника кога су хулигани зауставили у мрачном углу? Или поред бескућника који лежи у локви сопствене бљувотине без очигледних знакова живота? Да ли увек успорите када видите покварен ауто поред пута? Јесте ли сигурни да ћете се заузети за колегу који је постао предмет сплетки и клевета? Или ћете можда стати на страну особе која је опструирана и малтретирана? Не? Тада у вама нема душебрижности. Као што нема љубави према истини, нема појачаног осећаја за правду, нема милости, нема нетрпељивости према неистини. Због тога је тако лако саосећати са афричком децом која пате од жеђи, или таоцима терориста, или жртвама гранатирања. Али, тако је тешко први прекинути свађу са комшијом на степеништу, престати се свађати са шефом, не бити иницијатор породичних свађа, опростити свекрви дугогодишње замерке, не пронађи грешку својој деци... Па ипак, све ово чини тај „живот“. Да, споља може изгледати да, као да улазимо у своју љуштуру, показујући готово злочиначку равнодушност према ономе што се дешава у земљи и свету. Али, у ствари, само ако научимо да живимо своје животе, моћи ћемо истински да саосећамо и да правилно одговоримо на трагедије и несреће нашег времена. Док ће без искуства „сопственог живота“, сва наша душебрижност бити само јефтина манифестација сензитивности. Потпуно бескорисно за друге и деструктивно за нас саме. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org/ru

Доћи ће време за које кажу: „Живи ће завидети мртвима." Имам једно провокативно питање: да ли је Лазар уопште желео да васкрсне? Нико га за то није ни питао. „ Да, Лазара нису питали. И није ни требало: Бог је на првом месту, а људске ствари су негде доле, то је слика света позната многим православцима. Горе је Бог, испод Њега девет редова анђела, затим људи, испод је животињски свет итд. Шта смо ми пред свим овим моћима, престолима, законима? Безначајни, грешни, мали, за наше мишљење нико не мари. Па ипак, у сваком од нас увек постоји оно мало „не слажем се“. Човек може бити затворен у логору, послат у рат, уздигнут или понижен, али у њему увек остаје мала честица слободе, наде у слободу, која често делује сулудо. Tо нам је дато од Бога, ми смо у сродству са Њим, то је део Његових гена. Однос Бога и човека је увек дијалог, као што је и молитва увек дијалог. Уверен сам да Бог не делује на силу. На неки тајанствен начин, мислим, Лазар је дао сагласност на васкрсење, иако Јеванђеље то не каже. На крају крајева, он и Исус су, како кажу, били пријатељи, спојила их је љубав. - Ако свако има делић слободе, зашто онда нико од нас нема моћ да било шта промени? - Слаб сам, али сам моћан ако од Бога тражим помоћ: Господе, хоћу, али једноставно не могу, помози ми. Замолите Бога искрено, свим срцем и све ће се променити. Генерално, сви смо различити, свако на свој начин гледа на свет, имамо различита животна искуства. Када тражим од Бога да нешто промени, зашто бих био сигуран да ће Он то променити баш онако како ја желим? Тражите промену - али будите спремни да је прихватите. "Ако сам слободан, зашто онда не могу ништа да променим?" То ме веома подсећа на питање: „Ако си Син Божији, сиђи са крста, спаси себе и нас!“ Постоји израз: „Прихватите вољу Божију“. Молимо се: "Нека буде воља Твоја!" – и лажемо сами себе, искрено не схватајући, не верујући да је оно што смо добили као одговор на молитву воља Његова. Веома ми је важно да престанемо да се сами грчевито петљамо, да будемо стрпљиви и да верујемо Богу да ће нешто учинити. - Шта ако осећате да је све што се дешава погрешно и мучите се? - Мучити се значи трпети. Издржати, пропатити један одређени период. Било који други начин, тражење разлога, самооправдање, што је још горе – правдање зла које се дешава „промислом Божијим“ и тако даље - не, није добро. Сви желимо сигурност и удобност, па се трудимо да нађемо једини исправан положај и смиримо се, а не да јуримо около као устрељени зец. Али бити истински са људима, са Богом, врло често значи и патњу - осећање сопствене неправде, понижење, немогућност да се избегне заједничка судбина. Ако вам несрећна мајка, која је изгубила дете, као одговор на ваше хришћанске савете, баци фразу у лице: „Само напред са својом проповеди“, шта можете да одговорите? Станите и ћутите. И подржавајте се надом да ће временом Бог некако утешити ову мајку. Ово ”ја” у нама заиста жели да се осећа удобно овде и сада и покушава да нађе праву позицију да изгледа добро. — Шта да радите ако желите да емотивно учествујете у туђој несрећи? „Учествујемо на овај или онај начин, без обзира да ли покушавамо да нешто кажемо или ћутимо. Заповест љубави остаје. Живећи међу људима, ризикујући да се покидате, учествујете у њиховом болу. — Једном сте написали да је патња дужа од радости. Можете ли то објаснити? — Патњу је теже одглумити, али радост се може заменити, макар и помешати са осећањем задовољства. Патња је ближа нечему стварном. Не желим да кажем да је сама патња коначна истина. Човек је створен од Бога за радост. Али ми живимо у палом свету. Богочовек је дошао у њега, умро на крсту, Његова мука је део стварности. И као на дасци баченој преко провалије, уз ову стварност патње можете прећи на другу страну, у вечност. У илузији да ће увек све бити добро, лако и радосно, нећеш далеко догурати, нећеш прећи понор. „Али чини се да је радост нестала из јавног живота. Људи не причају о свом слободном времену, не пишу смешне ствари и не показују фотографије животиња на друштвеним мрежама. Да ли је то реалност? - Не знам, овде је много тога помешано. С једне стране, како можете бити срећни када толико људи има вољене, рођаке и пријатеље у зони борбених дејстава? С друге стране, плашиш се да ће, ако се радујеш првим пупољцима на дрвећу, добром поклону, књизи, Богу, почети да упиру прстом у тебе: „Ето, сви плачу, а он се смеје.” Много је лицемерја у скривању радости. - Али како другачије показати солидарност? И уопште, да ли је солидарност права реч за хришћанина? - Наравно, морамо да покажемо солидарност. Али, неопходно је схватити шта је то. Сећате се Петрових речи? „Дођите и умрећемо са Њим.” Хтео је да се солидарише, али се у стварности догодило нешто сасвим друго: и Петар, Камен, својом савешћу, вером и љубављу одрекао се Христа пре него што је петао три пута запевао. Ово је дивно место у Јеванђељу, показује како се све испреплиће у стварном човеку: солидарност, саосећање, па страх, себичност и издаја. Петар није плакао само зато што је схватио да је издао Христа, већ и што је у себи видео добро и зло, злато и трулеж. Дакле, солидарност са људима је добра, али увек морате разумети шта је то, и да постоји нешто више од солидарности. То је Васкрсење Христово и могућност општег васкрсења. То даје наду, прилику за преживљавање и јача веру. Међутим, све више долазим до убеђења да васкрсење није нужно блажен, удобан догађај, пријатан празник уз колаче. То је експлозија и ударац који може бити јачи од смрти. „Многи сада, управо у знак солидарности са онима који страдају, не желе да славе Васкрсење. Кажу да неће ићи у цркву. – Људи често питају: „Где је био Бог када су људи патили?“ Дешавају се ствари које не разумемо, не можемо да схватимо својим умом. Зато, у знак солидарности, ми, пре свега, треба да живимо нешто више: ми, хришћани, морамо да чекамо Васкрсење Христово и, колико можемо, да то поделимо са ближњима. И друго, живите у свакодневним пословима, у својој рутини. Ако сте свештеник, служите литургију, ако сте лекар, лечите своје болеснике, ако сте мајка, окупајте и нахраните дете. Па, ако осећате неке посебне способности у себи, онда идите у зону борбе и тамо извуците људе из уништених подрума. Господ ће вам, кроз вашу молитву Њему и кроз живот, рећи шта да радите. — Постоји ли средина ? — Не разумем учествовање у бесплодним споровима, демонстративне изјаве попут „Не могу да спавам јер сам прочитао превише вести“. Па, узмите даљински управљач за ТВ, притисните дугме, искључите га, барем на неко време. Мислите ли да, налазећи се у овом бескрајном точку, у овој неурози, у овом заносу, имате хришћанско саосећање према некоме? — Да ли је за свештеника ово време теже него иначе? „Много тога се нагомилало. Као да се планета истрошила, а ми смо толико уморни. Велике температурне промене чине да се људи лоше осећају. Људи су често нервозни, агресивни и обесхрабрени. Али невоље које се сада дешавају око нас су врх леденог брега који сеже дубоко у најмутније дубине људског постојања. Овде је и себичност, и пожуда, и жеља за влашћу. Једном речју, како каже апостол: „Пожуда тела, пожуда очију и гордост живота“. — Како се ви носите са тим? „Заиста саосећам са свима, али мој посао је да покажем правац ка Христу, како би људи знали где да нађу спас. Лично, не могу баш да помогнем, у смислу „својим рукама решићу туђу невољу“. Ја нисам спаситељ, и мени је самоме потребно спасење. Немам никакве интерне претензије на своју важност као свештеника, тако да не морам превише да изгарам. Радим шта могу. Осим тога, свако има свој темперамент, има људи који воле да их свештеник казни, да удари песницом о сто, да им наређује, јер се тада пребацује одговорност на њега. Ја то не радим. Одмах кажем: „Момци, хајде да преузмемо одговорност за своје животе у своје руке. Чак и у најтежој, трагичнијој ситуацији, можете нешто учинити. Помолимо се Богу и уз Његову помоћ размислимо шта треба да радимо.” о. Сергеј Круглов https://www.pravmir.ru/kak-tut-radovatsya-protoierej-sergej-kruglov/

Драги наши у туђини, написао бих вам да смо, хвала Богу, добро и здраво, као што и вама од свег срца желимо, али код нас су таква времена да је непристојно казати да сте добро, кад никоме није. Kако си? — Добро. — Хајде, нека је бар неком данас добро! — кажу вам утерујући вас у кривицу. Ако кажете да нисте добро, пронеће у вароши глас да сте на самрти. Знајући то, Београђани су измислили најмање стотину варијанти одговора на то питање: Kако си? "Гура се…", "Иде, иде, па стане!", "Kако други хоће!", "Живи се…", "Животињари се", "Провлачим се некако!", "Лангзам, лангзам, абер зихер!" (никада нисам сазнао шта то значи), да не набрајам даље… Али најлепши одговор свакако је "Помало…" У њему има неке старе лукавости и мудрости: он је као бајалица, магична реч која чува од несреће. "Помало" као да говори неприликама да заобиђу његовог власника, јер је безначајан и никоме не заузима место. "Помало" је филозофија скромности и неприметљивости у животу. Та реч је производ вековне мудрости и опреза: слична је оној табли коју је на грудима носио неки лудак, а на којој је писало: МОЛИМ ДА МЕ СЕ НЕ ПРИМЕЋУЈЕ. Али, најбројнији су они Београђани који вас питају како сте, а уопште и не сачекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице: "Kако си?", а ви му одвикнете да вам је умрла мајка и да се баш враћате са сахране, или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује: "Онда, да не кваримо!" или диже палац увис: "Браво! Само напред!" Kод нас, наиме, "како си?" не значи баш ништа. Да бих прекинуо ту лаж, одлучим једног дана да стварно, али стварно, испричам како сам ономе ко ме буде питао. И ево га, видим иде ми у сусрет брзим кораком, очигледно се некуда жури. Довикује ми: "Здраво, како си?" и хоће да прође, али ја га хватам за ревер јакне и почињем да причам. Обавештавам га да ми је доњи притисак сто двадесет а горњи двеста, да ме је ухватио ишијас, и то у десну ногу… (отима се, али га не испуштам), што се тиче материјалног стања презадужен сам, а нико ништа не плаћа; ноћас ме ухватила горушица, а и пас ми није дао ока да склопим јер је у близини нека кучка у терању, па се узнемирио, прокишњава ми кров и хоће да ми попишу ствари због неплаћеног пореза… Најзад, он се отме и отрчи као без главе. Kладим се да скоро неће никога питати како је. Човек се ипак покаткад зажели да га неко пита како је и да га то заиста занима, али то је у Београду данас немогуће. Још једино у најзабитијим селима људе занима како су други. Сусретнеш сељака на путу, назове ти Бога и застане, па пита: Kако си? Kако фамилија, имаш ли ђеце, јесу ли ти живи родитељи, можеш ли да живиш од свог посла и куда си се упутио? И све га то заиста занима! У Београду се годинама сусрећемо са комшијама, а не знамо ни ко су, нити како се зову! Зујимо у лифтовима лицем у лице, а не проговарамо ни речи. На улици се не поздрављамо. У каквом то свету живимо? У моје суседство дошла је баба из неког далеког села, да презими код сина, мајстора. Kако изађе из куће, поздравља све који наиђу: — Добар дан, како сте? Сви мисле да је луда и загледају је са чуђењем. А она је тренутно једина лепо васпитана жена у Београду. "Шта је ово, сине, нико не отпоздравља?", пита ме и не може да дође себи од чуда. "Kакав је ово народ?" Не умем да јој одговорим… — Здраво, баба! Kако си? — А, ето, помало… Мислим да би свет, којим смо незадовољни, требало почети поправљати најпре од тог наизглед тако неважног питања "Kако си?", које је сасвим изгубило смисао. Почнимо, дакле, да се заиста занимамо како су наши ближњи, саслушајмо их пажљиво и потрудимо се да их схватимо. Можда је у томе излаз. Момо Kапор https://www.kurir.rs/zabava/zanimljivosti/2910483/kako-si-pitanje-koje-je-izgubilo-smisao-momo-kapor-u-jednoj-prici-dao-porazavajuci-odgovor?utm_source=sa&utm_medium=referral&utm_campaign=sa&fbclid=IwAR1CHMvkhAF51_W1_ve50kwqfUWJb89sGOgWAFZqtBxXKpK7QpNbkgDrcDA

„ Где је љубав, нема одмазде; а где је казна, нема љубави“. свети Исак Сирин Контроверзе везане за заповест „Не убиј” су најчешће крајње спољашње природе: заправо правне, а не теолошке, јер не покушавамо да разумемо зашто убице не могу наследити Царство небеско (Ниједан убица нема вечни живот – 1. Јованова 3:15). Отуда и све ове недоумице: „шта да радиш ако штитиш своју породицу и отаџбину“ итд. У ствари, вреди размислити о духовним разлозима убиства, а многа питања ће отпасти сама од себе. У теологији је познато да када суди, Бог не гледа на дела, већ на стање људског срца. На слику невидљиву оку. „Ја не гледам као што човек гледа, јер човек гледа у лице, а Господ гледа у срце“ (1. Царевима 16:7). „Јер изнутра, из срца људског, излазе зле мисли, прељубе, блуд, убиства... Све ово зло изнутра излази...“ (Мк. 7, 21-23). „Бог познаје ваша срца“ (Лука 16:15). Што је ова унутрашња слика човека ближа Првобитној слици, то има више шанси да „наследи Царство Небеско“: Царство Божије је у вама, не живим више ја, него живи Христос у Мени. Дакле, убица је осуђен на вечну пропаст, не због онога што је учинио, већ зато што му је срце пуно мржње. О томе је јасно и недвосмислено говорио Христос у Беседи на гори. Књижевници и фарисеји онога времена, као и данашњих, настојали су својим тумачењима да прошире оно што је Законом дозвољено и да ограниче незгодне забране. На пример, проширили су заповест Љуби ближњег свог само на Јевреје или чак на личне пријатеље и учили да мрзе нејевреје као личне непријатеље . Стога је Исус у Беседи на гори морао да побија њихова лажна тумачења. Истиче да реч ближњи укључује и непријатеље и захтева љубав и према њима: Ја вам кажем: љубите непријатеље своје... (Мт. 5, 43-48) . У којим год околностима је убиство извршено (ако је учињено свесно), оно је увек праћено мржњом. Штавише, то је, у принципу, могуће само када постоји мржња. Убиство, које је већ постало навика и врши се без љутње и мржње, равнодушно, знак је болести душе и њене смрти. Дакле, убиство директно одражава унутрашње стање личности , искривљује слику Бога у нама. Бог је љубав (1. Јованова 4,8) и Бог је живот (Јован 14,6), стога је мржња стање духовне смрти: Знамо да смо прешли из смрти у живот јер волимо браћу; ко не воли брата свога, остаје у смрти (1. Јованова 3:14). Дакле, сваки убица је духовно мртав и не може наследити Царство Небеско. За њега је могућ само један излаз – покајање. За њега нема другог пута у Царство Небеско. У овом случају мотиви убиства нису битни. Убио си непријатеља. Ако га мрзиш, онда је твоје срце далеко од Бога. Ако га волиш како је Христос заповедио, како се осећаш сада када си га убио? Радост и олакшање - значи да га ниси волео. Ужас и кајање је неопходно да би се ваше срце и даље могло вратити Богу. Како каже и свети Теофан Затворник: Ако си сагрешио, увиди свој грех и покај се. Бог ће вам опростити грех и даће вам ново срце и нови дух (Језекиљ 36:26). Дакле, пред нама, хришћанима трећег миленијума након рођења Спаситеља, није питање у којим случајевима је дозвољено убиство, или зашто не можемо да радимо оно што су чинили старозаветни Јевреји. Питање које морамо себи поставити је: Није ли се светлост која сија у мени претворила у таму? https://hristianstvo.bg/кои-убийци-ще-наследят-небесното-царс/

Често од људи који су далеко од вере чујемо савете о томе како да уредимо Цркву: „Црква то мора да уради“, „То би било корисно за Цркву“, „Ово је потребно Цркви“ итд. Ови савети, чак и ако долазе од добронамерника, греше у једној ствари: сви су замишљени за земаљску димензију. А земаљска димензија је променљива, пролазна, нестабилна ствар. Нажалост јавност, која воли политику има врло кратко памћење и променљиве ставове. Просудите сами: колико често људи око нас са сваком новом информацијом или вестима мењају ставове и често хвале исте политичаре које су још јуче псовали. (А све зато што је ова фигура управо рекла оно што би јавност желела да чује). На тим, никако најбољим особинама масе, гради се политичка пропаганда и рекламни маркетинг. Али разумемо да су такве методе неприхватљиве за Цркву, макар само зато што је свака пропаганда, сваки маркетинг увек искривљавање стварности, што значи да није истина. Постоји још један важан проблем: сваки политичар или маркетиншки стручњак може у потпуности да промени и своју реторику и ставове зарад модне агенде, без икаквих оквира и ограничења. Али за сваког верника постоје границе које се не могу прећи без ризика по душу. Стога је веома жалосно када променљивост мишљења заокупи умове црквених људи. И овде свакако вреди подсетити на границе. Једна од ових најважнијих граница је јединство Цркве. Унутар Цркве људи могу имати различите погледе на било која недуховна питања, али они настављају да пребивају у једној Цркви, превазилазећи светске разлике зарад једнодушности у Христу. Када се зарад ових најнедуховнијих питања, ма колико се она у том тренутку чинила важнима нецрквеним људима, од нас захтева да жртвујемо црквено јединство, не смемо попустити. Кроз читаву своју земаљску историју Црква, на овај или онај начин, гради односе са светом, може и у стварима од споредног значаја да попушта свету ради мирног постојања своје деце. Али никакве добре намере никада не могу оправдати одрицање од Христа, од Његових учења изложених у Светом Писму и Предању, као ни црквени раскол. Препуштајући се свету, потчињавајући се његовој променљивости, можете корак по корак, неприметно за себе, изгубити везу са Господом. Стога, сада сваки верник – од простог парохијана до архиjереjа – мора да се запита: Коме сада удовољавам у овом или оном делу и намери – Господу или свету? https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-za-svakog-vernika-postoje-granice-koje-se-ne-mogu-pretshi-bez

Предавање на веома актуелну тему вештачке интелигенције одржаће се 31. маја 2023. године у Матици српској, а учешће ће, поред представника Задужбине „Петар Мандић“, узети и представник Института за вештачку интелигенцију Србије. Детаљи о предавању Утицај вештачке интелигенције (енгл. Artificial intelligence) на људско друштво је тренутно тема број један међу водећим светским интелектуалцима. Поред питања практичне употребе вештачке интелигенције и предвиђања њених будућих токова, отворен је и критички дискурс на тему етичких изазова који већ сада забрињавају мислеће људе, као и изазова који се тек назиру у блиској будућности. Вештачка интелигенција ће на предавању бити испитана употребом методологије троструког кључа (3K) ради што прецизнијег увида у њену срж и појавне облике, а потом ће бити изнет осврт на могућност постављања граница њене употребе и контроле даљег развоја узимајући у обзир пре свега етичку перспективу. О презвитеру Оливеру Суботићу Др Оливер Суботић је свештеник Српске православне цркве који је по образовању дипломирани инжењер, магистар богословских и доктор социолошких наука. Рођен је у Новој Вароши, градићу подно планине Златар, у коме осамдесетих година прошлог века стиче прва знања из области информатике. Био је први управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ. Своја размишљања о утицају информационих технологија на човека и савремено друштво је преточио у књиге: Човек и информационе технологије: поглед из православне перспективе (2006, 2013); Биометријски системи идентификације: критичка студија (2007), Црква и глобализација (2009, 2014); Информационо контролисано друштво (2011); Дигитални изазов: путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода (2012, 2014). Тема којом се посебно детаљно бавио је заштита приватности грађана у информационом друштву. Оснивач је Задужбине „Петар Мандић“, доброчине установе која негује успомену на Теслине свештеничке претке. Пратите предавање преко „livestream-а“! Уколико сте заинтересовани за тему вештачке интелигенције, а нисте у могућности да лично присуствујете предавању у Матици српској, запратите Задужбину „Петар Мандић“ и остварите могућност за праћење конференције о вештачкој интелигенцији уживо. Пошто попуните формулар за праћење, биће вам послат линк ка „livestream-u“, те ћете моћи да пратите предавање, где год у том тренутку се налазили.

У Православној Цркви не постоји чак ни сам концепт „не можете се причешћивати“. Тајна Евхаристије је најважнија света радња која се одвија у Цркви Христовој. У Евхаристији постајемо учесници Тела и Крви Господње и кроз њих се причешћујемо вечним животом. Зато Литургија, као вид богослужења, иза које се прославља Света Тајна Евхаристије, буквално је препуна радосних химни. „Бог постаје човек да би човек постао Бог“ – како се овде не радовати?! А пошто је време Великог поста превасходно време туге због грехова, онда у вези са овим и цела великопосна служба има више покајнички, такорећи „тужни“ карактер. У Великом посту се смањује број химни и уводи више читања, посебно из Старог завета, који нам показују примере греха и покајања. Из тог разлога се у Великом посту, изузев великих празника, као и суботе и недеље, не служе пуне Литургије. Али да своју децу не би оставила без причешћа Светим Тајнама, Црква је установила да средом и петком служи Литургију Пређеосвећених Дарова – донекле скраћену верзију пуне Литургије, током које се верни причешћују Телом и Крвљу. Христа, освећеног раније, на претходној пуној Литургији. Тако, у Великом посту, сви који желе могу се причестити у суботу или недељу, као и у среду или петак на Литургији Пређеосвећених дарова. Осталим данима (понедељак, уторак и четвртак - осим ако не падне неки празник тада) Литургија се, по црквеној повељи, не служи. Али то није зато што је ових дана немогуће причестити се, већ само зато што је, као што је раније поменуто, Велики пост углавном време покајања и плача због грехова, време када покушавамо да ограничимо своју радост, док је Причешће највећа радост за православног хришћанина. ђакон Андреј Музолф https://pravlife.org/sr/content/u-koje-dane-velikog-posta-je-zabranjeno-pricheshtshivanje-i-zashto

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Прва грешка је што многи покушавају да читају Свето писмо Старог и Новог завета на уобичајен начин, као обичну књигу, односно претварајући симболе слова у слике у свом уму. Ако је ово фикција, онда, сходно томе, такви читаоци стварају емоционалне слике у својим умовима и срцима, покушавајући да искористе своју машту, док доживљавају сензуално искуство-задовољство. Свето Писмо се не може тако читати. Зашто? Јер Свето Писмо или (Библија, од грчког „скуп књига“) је „...књиге написане Духом Светим кроз људе освећене од Бога, зване пророци и апостоли“ („Православни катихизис“ Св. Филарета). (Дроздов)). То јест, видимо да Библија није само књига. Ово је књига коју је написао сам Бог преко људи које је Он посебно изабрао за ту сврху. Зашто је Господ то учинио? Он нам је открио Истину о Себи, о свету и о спасењу сваког човека. И стога је Библија - Књига Живота, она је извор Божанског Откровења и Божанског живота. Читајући је, примамо живот у себе и оживљава се реч Божија. Библија на нас делује спасоносно, веома благотворно утиче на душу, приближава је и сједињује са Господом. Дакле, прво осећање са којим треба да читамо Свето писмо јесте страх Божији и страхопоштовање према Господу. Свети Игњатије (Брјанчанинов) у свом делу „Подвижничка искуства“ (1 том) има читаво поглавље „О читању Јеванђеља“. Тамо има дивних речи: „Читајте Јеванђеље са највећим поштовањем и пажњом. Ништа у њему не сматрајте неважним, недостојним разматрања. Свака њена јота емитује трачак живота. Занемаривање живота је смрт.” Ове речи су, наравно, засноване на речима самог Господа нашег Исуса Христа: „Јер, заиста, кажем вам, док не прођу небо и земља, неће проћи из закона ни једна јота ни једна ситница док се све не испуни. (Матеј 5:18).” Дакле, свако слово, сваки ред Светог писма има невероватан и огроман значај. Када почињемо да читамо Свето Писмо, морамо схватити да нас у том тренутку посећује Сам Господ да би нам открио своју спасоносну истину. Друга уобичајена грешка коју човек чини када чита Свето писмо је то што покушава да тумачи одломке према сопственом разумевању. Ово такође не би требало да се ради. Морамо запамтити да смо ми грешни људи и наш „оперативни систем“, наш ум је такође затрован грехом. Стога се збуњени одломци Библије морају читати са тумачењима. Уопштено говорећи, увек треба да имате при руци књигу тумачења Библије, али књигу чији је аутор признат од Цркве и који је од Цркве одобрен као упутство за проучавање Светог писма. Сада је ово читање поједностављено, јер се многе књиге постављају на интернет и доступни су у електронском облику. На пример, дело Светог Јована Златоустог „Разговори о Јеванђељу по Матеју“ или дело Светог Василија Великог „Разговори о шестодневну“ (Тумачење првих глава старозаветне књиге Постања о стварању света), или тумачење Светог Писма Новог Завета од блаженог Теофилакта Бугарског. Иако је Библија писана Духом Светим руководством апостола, многа тумачења Светог Писма писали и други свети људи, вођени Господом да нам отваре пут ка правилном разумевању истине Божије. Друга грешка се дешава при читању Старог завета, који је прилично тешко читати без посебне припреме: обиље имена локалитета, несталих народа, много догађаја итд. Овде су, наравно, пожељне и књиге које тумаче историју Старог завета – од најједноставнијег „Закона Божијег” протојереја Серафима Слободског до „Библије објашњења Старог и Новог завета” професора Александра Лопухина. Такође, у смислу односа према Старом завету, желео бих да кажем да неки људи имају идеју да се Господ у ова давна времена „сурово“ понашао према људима. Ово није истина. Сами људи су били окрутни. Ми живимо у доба Новог Завета, када је свет просветљен Господом нашим Исусом Христом. Јеванђељска порука својим зрацима продире у наш свет и даје му светлост љубави и милосрђа. Није тако било у старозаветна времена, када су се људи веома удаљавали од Бога. Били су непристојни и подли. Људски живот је тада мало вредео, ропство је цветало. Владао је закон јачег, слободан човек постао вербална ствар, роб без права. Стога је Господ применио оне мере за спасење људи које би њима биле разумљиве и прихваћене. Желео бих да кажем неколико речи о новозаветној књизи „Откривење“ светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова. Ако се не може маштати о светом Јеванђељу, онда се не може маштати ни о овој тајанственој књизи. У „Апокалипси” постоје стихови: “Ја свједочим свакоме који слуша ријечи пророштва књиге ове: ако ко дометне овоме, Бог ће на њега наметнути муке написане у књизи овој; И ако ко одузме од ријечи књиге пророштва овога, Бог ће одузети његов дио од Дрвета живота, и од Града светога, што је написано у књизи овој. (Откр. 22:18, 19). Због тога се ова књига не чита за време богослужења у православним црквама. Можете је прочитати код куће, али увек запамтите страшну опомену светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова, да нам Бог не одузме учешће у Књизи живота јер смо или нешто одузели или смо додали нешто грешно и људско. Овде вреди прочитатидело светог Андреја, архиепископа Кесаријског, „Објашњење Апокалипсе светог Јована Богослова“. Потрудимо се, уз Божију помоћ, да сваки дан читамо Свето Писмо и припаднемо овом животворном извору, који засићује нашу душу драгоценом и светом влагом истине, отварајући јој пут спасења! Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/koje-greshke-se-mogu-napraviti-pri-chitanju-biblije

Нема срца у које не може ући Христос, ма колико нам се чинило закључаним” – отац Спиридон Бејли Речима и сведочењем отаца Цркве, отац Спиридон објашњава како је Христос способан да пружи опипљиве разлоге за веру, посебно на почетку нечијег хода са Њим, јер Он разуме нашу потребу за доказима када сумњамо. Христос то толико разуме да је у стању да кроз свакодневно искуство уђе и дотакне срца и душе које нам се чине закључанима; доказујући да нада никада није изгубљена ни за кога од нас. Отац Спиридон је православни свештеник који служи у Руској православној заграничној цркви у Енглеској. Под својим именом у свету, Дарен Бејли, раније је објавио низ књига поезије и романа. Као рукоположени свештеник, отац Спиридон се фокусирао на духовне теме: Путовање на Свету Гору, његова прва од ових књига, описује његово путовање на Свету Гору где је срео монахе и пустињаке и био му је дозвољен приступ начину живота с којим се мало ко од нас сусрео. Наставак овога, Повратак на Свету Гору, описује његово путовање на Атос, овог пута са сином. Православље и Сатанино краљевство привукло је највећу пажњу због свог истраживања начина на које Сатана ради на изградњи једне светске владе кроз институције које видимо у данашњем свету. Објашњава колико се трендова у модерној култури, укључујући Холивуд, екуменизам и трговину оружјем, експлоатише да нас поробе. Отац Спиридон је говорио о сексуалној девијантности у Холивуду много пре него што је случај Харвија Вајнштајна доспео у медије. Древни пут је серија размишљања о различитим аспектима живота користећи Оце Цркве као полазну тачку у којој отац Спиридон идентификује колико је савремени човек далеко удаљио од аутентичног хришћанског погледа на универзум. У књизи Газећи по смрти стражује и различите теме које се односе на смрт и васкрсење. То је књига која даје дубоку наду која читаоца доводи до живог осећаја пуне реалности Божје намере за нас. Ватра на уснама је његов повратак роману. Млади пар има случајан сусрет са православним монахом који прераста у доживотно пријатељство. Књига истражује стварност светитеља у савременом свету и ослањајући се на низ стварних догађаја води читаоца у мистерију древне духовности. Поднаслов “Сусрети са светитељем ” показује да је хришћанска светост данас једнако стварна као што је била у пустињама Египта пре шеснаест стотина година. Подвиг је алегоријска прича пуна духовних тема. Ова књига је неприкладна за млађе читаоце. Његов најновији роман, Иза вела, описује човеков силазак у ужасе окултизма и утицај на његов ум и душу. https://mitropolija.com/2022/07/27/nema-srca-u-koje-ne-moze-uci-hristos/

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. https://patmos.rs/2022/07/25/atanasije-limasolski-vera-je-najvece-iskusto-koje-covek-moze-da-stekne/

Ето, идеш код лекара који ти непрестано преписује лекове. Ти их узимаш, али твоје здравље се не побољшава. У неком тренутку престајеш да идеш код тог лекара, још му и говориш да две године долазиш код њега, пијеш лекове, али се нажалост не осећаш боље. Треба мењати или лекара или лекове. Нико неће бити толико наиван да иде код лекара који говори: „Ви сте заиста болесни, преписаћу вам лекове, али ћете се осетити боље тек када умрете! Након смрти ваше стање ће се побољшати!“ Црква се пореди са таквим лекаром, када долазиш у Њу и говоре ти да треба да чуваш заповести Божије, да чиниш све што ти каже свештеник, а када умреш бићеш у рају. Хвала лепо! Такву глупост човек не може да прихвати. Нема таквих будала које ће цео живот испуњавати све те прописе са надом да буду у рају након смрти. А шта ако нема раја? Шта ћемо тада? Зар није наиван човек који верује у нешто што не може да додирне? Не знам како ви, али ја никада не бих почео да следим такав начин живота и чекам смрт, само да бих видео да ли сам правилно живео 80 година или не. Па шта је дакле Црква? Црква је живот искуства, искуство вечног живота, који почиње у овом животу и прелази у вечно Царство Божије. Када служимо свету Литургију, говоримо: „Тело Христово примите, Источника бесмртности узмите“. Сада, сада ми узимамо бесмртни Христов живот, а не након смрти. Не можемо говорити другима: „Добићеш након смрти“, јер то звучи помало исламски: „Чини како је написано у Курану, и када одеш у рај, моћи ћеш да се наслађујеш храном и пићем!“- А зар не могу ја сада да се наслађујем храном и пићем, а када умрем видећемо шта ће бити? Тако ће ти и човек који је упознат само са религиозном идеологијом, рећи: „Ти си будала! Живот је пред тобом: живи, ради шта хоћеш! Попови и монаси те само заглупљују! А када остариш до 80 година и ништа више не можеш да радиш, онда иди у цркву. Са тобом нешто није у реду, треба да одеш до психијатра“, итд. Такав човек не може да разуме зашто млади људе живе духовним животом… Када човек гледа на Цркву као на идеологију, он не може да разуме да се живот верних заснива на искуству. За њега је то безумље. За њега је Црква безумље. А Светитељи су за њега безумни, јер су чинили апсурдне ствари. Ево на пример, свети Неофит Затворник. Када је имао 24 година, затворио се у пећину и живео у њој 60 година. Зар то није безумље? Како можеш логички да објасниш оно што је учинио? Како ћеш објаснити логички оно што су урадили мученици, подвижници, отшелници, пустињаци? Никако. Навешћу вам пример из живота Светог Георгија. Он је претрпео изузетно много мучења. Био је млад човек. Војник. Принуђивали су га да се одрекне Христа. Није се одрекао. Мучили су га. Обукли су га у усијане гвоздене сандале са ексерима унутра. Сандале су се зацрвенеле од крви. Привезали су га за коња тако да је морао да трчи за њим. Али у Житију је речено да је трчао тако брзо да је чак претекао коња. И притом је говорио: „Трчи, Георгије, да примиш награду од Господа“. Он је био испуњен таквом пламеном љубављу у срцу, да није осећао како горе његове ноге. Када сам то прочитао први пут нисам веровао. Али сам касније видео слично сопственим очима. На Светој Гори живео је један старац – отац Сергије. Био је сиромашан, пустињак. Подвизавао се у Иверском скиту. Од тог места до Кареје треба ићи скоро два сата. Пут је тежак: шума, планине. А зими је снег досезао до висине од четири метара. Тада сам био вратар у манастиру. Увек смо остављали нешто за путнике: хлеб, лук, сир, чај. Отац Сергије је пролазио поред нас када би ишао у Кареју или обратно. И зими и лети носио је некакве каљаче. Имао је бодар глас. Увек је имао велики џак на леђима. Лице мокро од зноја. У џаку се могло наћи до 60 килограма товара. Отац Сергије је ишао у Кареју једном или два пута недељно, сакупљајући храну и неопходне ствари за све оце који су живели недалеко од њега. Питао сам га како успева, да ли му помаже неко. Одговорио ми је: „Не, благословени. Нема потребе. Идем сам.“ Увек је био весео, шалио се. Био је изразито облагодаћен човек. Када је умро дошли смо да га припремимо за сахрану. И када смо му скинули каљаче – нећете веровати – тамо где су пете, све је било одрано! Није било меса! Да ли можете да представите то себи? Идући два пута недељно у Кареју, увек је био натоварен, али се никада није жалио. А ми смо га по незнању питали: „Где идеш, у Кареју? Донеси и мени хлеба!“ Он би одговарао: „Донећу благословени човече! Када би га неко сусрео на путу и замолио да му донесе нешто из Кареје, он би се сложио. Његове ноге су међутим биле у таквом стању да уопште није могао да се креће. Тада сам се сетио Светог Георгија. И рекао себи да тако нешто може бити јер постоје људи који имају у себи тако велики пламен благодати и љубави да осећање љубави побеђује чак и саму човекову природу. То је величина Цркве – када се силом љубави Божије савлађује људска природа и човек чини натприродне ствари, које људи, који су ван Цркве, не могу да схвате. Не прихватају. Сматрају немогућим, смешним, болесним, лажним. Међутим у Цркви то постаје могуће јер постоји вера – „супротност“ разума, која није теоретска и интелектуална, већ представља животно искуство – највеће искуство које човек може да стекне. Митрополит Атанасије Лимасолски https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1

Господе Исусе Христе помилуј ме ! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему. Господе Исусе Христе помилуј ме! Данас би желео да прозборим о тој молитви. И не просто то: данас би желео нешто још смелије – да ми изговорамо ту молитву, да не говоримо само о њој, а у исто време – зашто да не? – и узнесемо је. Уколико можеш, тамо где си овог тренутка, изговорај је. Уколико ти не радиш нешто што потребује твоју свецелу усресређеност, онда је изговарај у себи. Пробај. Господе Исусе Христе помилуј ме! Понављам је много пута, јер можда неко није добро чуо, а неко не зна како се молити том молитвом, или зна њену дужу варијанту: Господе Исусе Христе, Сине и Речи Божија, момилуј ме, грешнога! Други је произносе кратко, а неко говори само: Господе помилуј! – трећи само: Исусе, помилуј ме – а четврти произносе само: Исусе мој! А ти реци, шта год хоћеш, и реци то како год хоћеш, довољно је само изговарати то име, да би се оно урезало у твом срцу – име Господа нашега Исуса Христа. Сада, када ти слушаш, теби није тешко изговарати у себи ту молитву, тако да би она текла потоком, а када се емисија заврши и продужиш радити своје свакодневне послове, ти је и онда постојано произноси. Она је изузетно силна. Свети Козма Етолски је саветовао да је творимо. Било куда да је он ишао и било где да се заустављао, због тога јер се њој научио на Светој Гори Атонској, у Манастиру Филотеју, где је живео, он је говорио људима: И ви изговарајте молитву. Узмите бројанице, оне нам не служе за то да бисмо уз кафу убијали време са њима, јер сваки чворић на бројаници означава реч. И каква се пак реч произноси у тој молитви? Име Господа нашега Исуса Христа. Када призиваш име Господа, то ти зовеш Самога Христа к себи. Сила те молитве је огромна. Ми не апсолутизујемо ни једну молитву, међутим апсолутизујемо молитву као такву, а пре свега – Личност, ка Којој се узноси молитва, нашег Христа, који је Апсолутно Добро, Који јесте све. Христос је све, а молитва – то је поуздан, директан, моћан, прекрасан пут, благодарећи коме се ти здраво прилепљујеш ка Христу, и сједињујеш са Њим. Молитва сједињује човека са Христом, и зато ми говоримо да она поседује веома велику силу. Свака молитва. Ти реци шта год хоћеш, како год хоћеш, но само говори Христу. Хоћеш изговарати „Оче наш“? „Цару Небески“? Псалме Давидове? Молебни канон Пресветој Богородици? Акатист Богородици? Све је то добро, не само Исусова молитва и те речи: Господе Исусе Христе помилуј ме ... Ето, ја опет то рекох. Шта, теби је тешко то слушати? Но, нека теби то не буде тешко. Нека теби не буде тешко слушати име Христово, име свога Творца, Саздатеља, Онога, Ко је заволео тебе и за тебе умро, Који и сада промишља о теби и Који је одмах уз тебе, Ко се брине о теби и може ти дати решење за све твоје проблеме. Све, што тебе занима, сва решења усредоточена су у Тој Личности, у Исусу Христу. Нека ти не буде тешко слушати име Христово, говорити Њему, волети Њега. То је веома моћна молитва! У „Настолној књизи духовних савета“, у оној књизи где се говори о чувању пет чула, то јест о томе, како да се човек заштити и духовно бдије над пет својих чула, свети Никодим Светогорац говори: „ Саветујте људима у свету, верујућима, да они изговарају Исусову молитву. Она није само за монахе, већ за све“. Свима нама би било добро да творимо ту молитву, и добро би било знати да у човеку који седи преко пута тебе и слуша те, јесте општа тачка додира са тобом – у њему је име Самога Господа и та општа љубав која нас обједињује. Ето, ми за Њега говоримо, и данас ми Њему говоримо, Исусу Христу, и понављамо: Господе Исусе Христе, помилуј ме! Знаш ли шта значи постојано произносити нечије име? Говорити стално: Господе Исусе Христе, помилуј ме, призивати неког да би он пришао к теби? Када ти на пример кажеш:“Исусе мој!“, „Пресвета Богородице, помози ми!“, „Свети Анђеле!“, „Свети Нектарије!“ – зар они неће доћи? Доћи ће. Када ти некога зовеш по имену, то име изражава присуство и живи осећај тога кога ти зовеш. Рећи ћу теби ово и са супротне стране, са тамне стране: магови, да би извршили своје врачање, призивају имена злих духова. Они такође призивају имена, и зли духови долазе. Тако и Господ, када призовеш Бога, када призовеш име Христово, Он долази тамо где си ти. Када је код тебе било какав проблем и ти говориш: „Исусе мој! Господе Исусе!“ – и зовеш Њега, тада Христос долази. Али све то не треба бити видно. Све то дужно је да се дешава у тајности. Исусова молитва – то је тајна и скривена молитва, она је – љубавно искуство, и, као и свака љубав, она се окуша у скривеним просторима човекове душе. Знај, када се ти молиш Исусовом молитвом, ти веома помажеш свету: ти пуниш свет Анђелима, Божијом благодаћу, небеском милошћу. архимандрит Андреј Конанос https://pravoslavie.ru/99087.html

Једном сам имао прилику да се бавим „помоћницима“ у храму. У многим црквама испод свећњака се стављају лимови или линолеум, да восак, који случајно капне са свеће, не запрља под. По правилу, лакше га је уклонити са подлоге него са камене или дрвене површине. У исто време, готово је немогуће оштетити лим. У екстремним случајевима, променити га је много лакше него поново поставити подове у храму. У градској храму, где сам редовно одлазио, за сваки свећњак је била одговорна одређена жена, која је, између осталог, будно мотрила, да ове подлоге нико не гази, да се не размазује уље, или да се не запрљају. Сећам се да сам стекао снажан утисак о њиховој светости: ако их нагазим, онда чиним формални грех. Прилазио би свећњаку са лоше прикривеним узбуђењем и страхом да својим непажљивим гажењем не оскрнавим свети простор испод њега. Једног дана, моја мајка је посрнула. У сваком смислу те речи. Одлазећи од иконе, она не само да је закорачила на подлогу, већ, не приметивши ово, остала је на њој да стоји! Шта се десило после тога, било је неописиво. На улици сам тада морао дуго да смирујем моју уплакану мајку и да је убеђујем да овај инцидент не може да нас спречи да поново одемо у овај храм. У вези са овом једноставном причом, из неког разлога сачуваној у позадини мог памћења, желео бих да поделим неколико мисли. Свако, па и непримерено понашање човека у цркви је његово лично понашање. Ми га тако јасно опажамо, јер у храму, оно што најмање очекујемо, је непристојно понашање. Они одлазе тамо да добију какву-такву утеху, а не да вас провоцирају или изнервирају. А некога такво негативно искуство може да удаљи на дуже време, јер се поступци једне или више особа одрађавају на читаву заједницу. На пример, некада сам био убеђен да су само најбољи од најбољих укључени у рад у храму. Као резултат претеране идеализације, јавља се снажно разочарење до гађења. У ствари, апсолутно свако може да служи у Цркви најбоље што може. Потребна је само жеља. Не постоји никакав кастинг за најљубазније људе. Не постоје савршени људи. Дакле, из чињенице да сте упознали тетку Машу, која није била баш пристојна и културна, свакако не произилази да нема Бога у Цркви . Он је сигурно тамо. Не само ти, већ и тетка Маша заиста жели да Га види. Да, она има стварно лошу нарав и има великих проблема са учтивошћу. Али, ако се окренемо Јеванђељу, прочитаћемо да „здрави не требају лекара, него болесни“ (Матеј 2:17). Господ директно каже да је дошао „да позове не праведнике, него грешнике на покајање“ (Матеј 2:17). Све се једноставно уклапа. Ја сам својевремено имао послушност да посматрам светиљке. Пре празника, као и обично, очистили смо их тако да су се сијале од чистоће. Одједном видим жену која не пали своју свећу од других које стоје на свећњаку, већ посеже за лампом, која није тако близу и згодно окачена. Парализован од ужаса, гледао сам како парафин не само да капље у уље и тачно на тек постављен пловак, већ се директно слива. Имала је више свећа и са сваком је понављала исти поступак. Ваљда тако свеће постају плодније, не знам. Од овог призора, очи су ми се замаглиле, а јагодице наборале. Нисам смео ништа да кажем, јер сам схватио да нећу моћи бити неутралан. Не кајем се што сам прећутао, иако, нажалост, проблем овде није нестао. У том тренутку ми се у глави ушуљала нејасна идеја зашто ове црквене бабе могу бити тако зле. Да се нисам суздржао и упутио примедбу, увреда би могла бити универзалних размера. У таквим околностима, воле да кажу да су осећања живе особе важнија од неких предмета. Али онда, извините, то није фер. А шта је са онима чији је стални и мукотрпан рад стављен обезвређен? Њихова осећања, изгледа, нису важна? Ни на који начин не оправдавам грубост, али покушавам да покажем да свака ситуација има своју негативну страну. Такву особу пре треба сажаљевати него вређати. Некада је лакше запретити човеку говорећи му да је грех то чинити и да ће га Бог казнити, него му бити наклоњен. Ово је погрешно, али, нажалост, много ефикасније. Једном речју, све је, као и увек, двосмислено и изузетно тешко и сви, у некој мери, грешимо у таквим ситуацијама. Зато је битно да се чешће нађемо у туђим позицијима. Замислите да сте управо све усисали и опрали, а ваш гост у прљавим ципелама хода по тепиху не гледајући, без намере да изује ципеле. С друге стране, такође би било корисно контролисати начин и интензитет изражавања незадовољства. Ако унутра све буја од огорчености, онда би можда било боље да у потпуности ћутимо. ... Уопште, „носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов“ (Гал. 6,2). https://pravlife.org/sr/content/zashto-su-starice-koje-pomazhu-u-crkvi-tako-zli

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на празник светог апостола и јеванђелисте Марка, у Недељу жена мироносница 8. маја 2022. године, светом архијерејском Литургијом у београдском храму посвећеном овом светитељу. Патријару је саслуживао Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, архимандрит Данило (Љуботиња), архимандрит Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве Свете Тројице и Подворја Руске Православне Цркве, протојереји – ставрофори Радивој Панић, Сретен Младеновић, Милош Миловановић, Јован Благојевић, Тоде Јефтинић, Михајло Арнаут, јереји Александар Лучић, Марко Којић, протођакони проф. дрДраган Радић и Радомир Врућинић, ректор београдске Богословије ”Свети Сава”, ђакони проф. др Драган Ашковић, Никола Костић, Славко Аничић и Владимир Руменић. У беседи, након прочитаног Јеванђеља, патријарх Порфирије је појаснио разлоге за страх апостола који су се уплашили ”иако непрестано били уз Господа, слушали Његову реч, гледали својим очима шта Он твори, каква све чуда чини и онда када је било питање живота и смрти, онда кад је Господ прикован на крст, и када је убијан, они су због страха којим су били обузети побегли. Уплашили су да неће бити откривени као ученици Исусови и да ће онда и они бити ухапшени и на њима бити извршена смртна казна. Дакле страх који је био у њима надјачао је њихово искуство, њихову веру и у том тренутку и њихова љубав није била довољно велика да их покрене да недустану од Христа да се не уплаше.” Са друге стране имао и слику жена мироносница у чијем примеру имао ”пројаву истинске љубави, вере и наде у Господа јединог.” ”Страх је стање којим смо често сви ми испуњени или боље рећи не постоји тренутак, не постоји дан, у којем ми нисмо обузети неком врстом страха. Питање је само да ли смо тога свесни или смо страх неким својим психолошким механизмима потиснули, покушали да га заборавимо онда дође нека ситуација у које потребно иступити из себе, показати храброст истинску у Христу јунаштво и онда се пројави страх, пројаве се ланци узе страха које нас спутавају да идемо до краја у љубави за Христом. А ево жене мироносице и онда када је Господ страдао кад је распињан, и онда када је сахрањен и када је постављена стража испред његовог гроба да му нико не може приступити жене мироносице имале су толику љубав огромну, велику да је сваки страх та њихова љубав изсваког дела њиховог бића био изагњан. Љубав страх изгони. Најбољи могући пример јесу жене мироносице а толики примери кроз историју Цркве јесу и мученици свети и мученици из наше Цркве, из нашег рода, који су имали љубав већу од сваке друге љубави. Љубав према Христу већ онда када је већа љубав према Богу од љубави према себи. Када је веће христољубље од самољубља тада нестаје браћо и сестре сваки страх баш као у случају и у примеру мироносица жена. И зато будући да су имале огромну љубав према Христу не само да је страх отишао. Не само да су биле у правом смислу те речи слободне. Јер то је слобода када немамо страха. Страха од зла. Однечастивог. Када имамо истинску и праву љубав у односу на Бога. Када та љубав надјачава све у тој љубави се налази истинска и права слобода. Јер љубав тада усмерава нашу слободу ка циљу нашег постојања тада наша слобода није да чинимо шта хоћемо. Јер често када чинимо шта хоћемо изабрали смо нешто што нас деградирашто укида наше аутентичном постојање што нас води не у непостојање, то није истинска и права слобода. Слобода је у љубави према Богу, да чинимо оно што је Богу мило. Воли Бога и чини шта хоћеш. Ту те љубавограничава до у бескрај твога узрастања и напредовања у врлини у добру, у спасењу, узрастању иконе Божије у нама. И отуда дакле браћо и сестре Господ јасно не гледа на то ко какву функцију има, не гледа на то ко и какво место и позицију у Цркви има. Гледа на чисту љубав и на веру попут мироносица. Њима се најпре јавља као васкрсли, и њих одређује да буду апостоли апостолима. Да објаве радосну вест, да буду усмени јеванђелисти да пренесу истину о томе да је Христос васкрсао и да смрт више не влада светом. И зато је рекао мироносицама небојте се и радујте се. То је ултимативна радост. Радост која нема свој почетак у времену и простору али ни свој крај. Радост која полази из вечности и пружа се у сву вечност”, рекао је патријарх Порфирије. Након Свете Литургије патријарх Порфирије је предводио литију око храма, а затим је пресекао славске колаче које су принели кум славе Његова Екселенција изванредни и опуномоћени амбасадор Републике Србије у Црној Гори др Владимир Божовић и челници ГО Палилула домаћин председник ГО Палилула Мирослав Ивановић са својим сарадницима и члановима Већа Општине. Извор: Радио Слово љубве

Ако је неко мјесто у Црној Гори познато по свенародним саборима и сабрањима, онда је то Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, одакле се увијек слала порука братског мирења и праштања. Зато са гнушањем одбацујемо тврдње изречене данас у Скупштини Црне Горе, да се у крипти Саборног храма оснива некаква партија, као и да било ко од свештеника у томе учествује. Крипта заиста јесте мјесто које су посјетили и посјећују многи знаменити људи, као и мјесто гдје се одржавају бројне духовне и културне манифестације, а од сахране блаженопочившег Митрополита Амфилохија крипта Саборног храма Христовог Васкрсења је и мјесто непрестаног поклоњења, кроз које ријеке људи свакодневно долазе да се поклоне гробу онога који је својом службом удахнуо дах слободе у живот Црне Горе. Зато крипта никада није била, нити ће бити мјесто било каквих партијских и страначких састанака. Забрињавају и све чешће клевете и лажи на поједине свештенике, чинећи на тај начин штету цијелој једној црквеној заједници. Сво свештенство, монаштво и вјерујући народ са својим Митрополитом и Патријархом и свом пуноћом Цркве Христове су једно и заједно, одани Богу и роду. То јединство је нарочито потврђено и посвједочено кроз величанствене литије. Остајући потпуно сагласни са недавним саопштењем и Патријарха српског Порфирија и наших епископа да Црква неће дијелити људи по било којој националној и партијској основи, још једном одбацујемо изречене неистине које доживљавамо као наставак удбашких, злонамјерних подметачина које су биле досадашња пракса пораженог режима у обрачуну са Српском Православном Црквом. Свештенство Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.

На празник Аранђеловдан, у недељу 21. новембра 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим евхаристијским сабрањем у цркви Светог архангела Михаила у Великом Извору. Епископу су саслуживали протојереј Игор Ивковић, протојереј-ставрофор Боривоје Радојичић, јереј Новак Бојанић и архиђакон Илија (Јовановић) а појао је хор зајечарске Саборне цркве. Након свете Литургије Епископ Иларион је у својој беседи тумачио прочитани део из светог Јеванђеља о богаташу и убогом Лазару. Истичући да материјални статус појединца није никаква вредносна категорија по којој нас Господ збира у своје редове, владика је нагласио да је богатство срца оно што је важно јер нас само самилосно и племенито срце води ка Царству небеском. Ова јеванђелска перикопа, истиче Епископ, нам говори да постоји живот душе након смрти, и то живот у ком је душа свесна свог положаја у оностраности али и земаљског живота који му је претходио. За крај, владика је закључио да иако је савремени човек у сталној журби и временској оскудици, време које се проведе у молитви на светој Литургији је најбоље утрошено време које човек може да принесе Богу за своје спасење. По дељењу нафоре, спроведен је крсни опход око храма а потом је прослављање празника настављено за славском трпезом. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, у недељу, 13/26. септембра 2021. године. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Честитавши присутнима претпразништво Воздвижења Часног Крста, Епископ бачки Иринеј је беседио тумачећи јеванђелску параболу о свадби царевог сина и истакао: „Нема ниједног људског бића, од Адама и Еве до краја историје, које Бог не призива на живот вечни и спасење, на љубав, на заједницу са Собом и међусобну заједницу у Себи, а пошто се сви не одазову, могу да остану упорни у својој духовној смрти, онда је мало тих изабраних. Изабрани су они који су препознали глас Божји и одазвали се и који се труде да на љубав Божју, бескрајну и безобалну, узвратно дарују и своју, макар скромну, макар непотпуну љубав и благодарност. То нека буде порука и за нас, браћо и сестре, да схватимо свој живот као непрекидно одазивање на позив Божји, ради учешћа у тајни Царства Божјега. То учешће почиње овде. Оно је реално и спасоносно и зато смо и данас овде у храму, али биће потпуно и савршено када поново лицем к лицу и ми угледамо Господа Којега и сада гледамо очима наше вере и наше љубави. Њему нека је слава и хвала за све, кроз све векове. Амин.ˮ Поред мноштва верног народа, светој Литургији су присуствовали и чланови Асоцијације пријатељâ Свете земље из Словеније, који су у периоду од 23. до 26. септембра 2021. године боравили на поклоничком путовању у нашој земљи, на предлог Андреја Штера, Шефа конзуларне службе у Министарству за спољне послове, уједно и дугогодишњег пријатеља, поштоваоца и познаника покојног академика Димитрија Стефановића. Они су, у склопу посете, обишли неколико храмова у престоници, гроб академика Димитрија Стефановића у Панчеву, где је организован помен, затим манастир Велику Ремету на Фрушкој Гори, као и Сремске Карловце. Епископ бачки је пожелео гостима пријатан и, изнад свега, духовно користан боравак, пожелевши да „Господ дарује да се увек сви налазимо у свакоме добру, одазивајући се увек на зов љубави Божјеˮ. Гости су потом дочекани у дворани Црквене општине новосадске, где су у лепој и срдачној атмосфери разговарали са Преосвећеним владиком Иринејем, у присуству Епископа мохачког Дамаскина и протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог. Извор: Инфо-служба Епархије бачке