Претражи Живе Речи Утехе

Ову тврдњу много смо пута чули. Да је све ово што студенти раде променило народ. Да смо постали отворенији, да смо научили да волимо и праштамо, да смо почели да верујемо да и даље постоје људи, много људи који су спремни да дају, а да не очекују ништа за узврат. Њихове шетње кроз целу земљу измамиле су сузе, пробудиле поверење, отерале подозривост. Да је заиста тако, увериле ду ме две приче које сам чула последњих дана од мени блиских људи. Прву причу прича мој брат. Он има двоје деце, од којих једно има три, а друго није још напунило једну годину. Сви који смо прошли кроз тај период родитељства знамо колико је истовремено и лепо и напорно. Одлазак у набавку, ресторан, па и само у шетњу, активности су које би требало да буду крајње једноставне, а ли са малом децом знају да се претворе у немогућу мисију. Тако су он и моја снаја одлучили, само њима знано због чега, да седну са децом у ресторан да вечерају. Важно је веровати да нешто можеш, онда ћеш и моћи, кажу лајфкоучеви. Они који немају децу од три и једне године. У реалности, вечера је почела негодовањем, плакањем и врло брзо се претворила у оно у шта се иначе претвара кад су ту мала деца – а то је ручање на смену. Ти се бави децом док ја брзо поједем, а онда ћеш ти јести док их ја забављам. Наравно да постоји и опција да им понудите телефоне, али јасно вам је зашто то није и не треба да буде решење. Ја сам увек била од оних који радије први држе децу, јер онда после колико толико на миру могу да вечерам. Ипак, никад нисам доживела оно што су они пре месец дана. А кажу да им није први пут. Кад је храна стигла, за столом до њих биле су две жене које су пијуцкале своје вино. Једна од њих је видела у каквој су тешкој ситуацији млади родитељи и пришла им. ”Извините, могу ја да придржим бебу, док ви вечерате на миру.” ”Ох, па немојте, изашли сте да се опустите, само вам она фали.” ”Ма таман посла, имам ја мало већу децу од ваше, није ми то страно.” И наредних мало више од пола сата њих две су забављале децу, како би млади родитељи могли да вечерају. Није ли то нешто заиста посебно? Без икакве обавезе и само из жеље да помогне неком кога уопште и не познаје ова млада жена урадила је нешто што враћа веру у то да људи могу и те како да буду добри једни према другима. Тек тако и без очекивања да им се некако врати. Друга прича дешава се у тржном центру, где је мама са два дечака од 6, 7, можда 8 година, дошла да покуша да купи себи хаљину. Они су, како само дечаци то умеју, пуни енергије у продавници трчали, крили се, задиркивали. Мајка је покушавала да их смири, али је на крају одустала од куповине , грдила их, рекавши им да су јој све упропастили и да сад неће добити сладолед. ”Ето, јесте срећни сад? Нећу ништа пробати, нема везе, идемо. Ти, ти поготову, нема сладоледа. Он ће јести, а ти нећеш добити”, рекла је једном од дечака. Била је очигледно људа и разочарана. Посматрајући то, помислила сам: ”Боже, па то су деца, како је таква, зашто их грди, па наравно да не воле куповину.” Осудила сам је у себи, гледајући своја посла. Осудила сам је, а да не знам да ли је можда самохрана мајка. Можда је цео дан била под стресом. Можда су дечаци увек тако препуни енергије и она не успева баш сваки пут да се савлада. Али, на срећу, ту је била још једна млада жена. Она им је пришла и рекла дечацима: ”Децо, хајдете са мном на ову клупицу да вам нешто испричам, док мама проба хаљине.” И тако је и било, а мами је требало свега 10 минута. Захвалила се, купила хаљину и отишла. Надам се, ипак, на сладолед. Поступак ове жене која је била ту да помогне, док сам ја само игнорисала ситуацију, у мени је пробудио стид. Али сам јој била силно захвална на лекцији људскости коју ми је одржала. Било ми је жао што ја нисам реаговала као она, али знам да следећи пут хоћу. То нису ситуације које сам имала прилике да видим или доживим до недавно. Можда то нема баш никакве везе са свим оним што нам се дешава, а можда ипак има. Можда је та доброта чучала у нама, а сад је почела да се шири, попут вируса. И није више ни срамота ни чудно прићи неком и понудити помоћ. Бити ту за друге које видите први пут и вероватно их више никад нећете видети. Потребни смо једни другима, а онда кад немамо крај себе неког кога познајемо да нам помогне, зар није дивно ако то учине потпуни странци? И ту не мислим на придржавање врата и устајање у аутобусу. Мислим на оне ситуације где се и не очекује да помогнете, а та помоћ је тако потребна. Научити да верујемо, ако су нас деценијама учили да гледамо своја посла, један је од најтежих задатака. Али видим, јасно видим, да и те како можемо. https://zelenaucionica.com/dve-divne-price-o-ljudskosti-koje-dokazuju-kao-drustvo-se-jesmo-promenili/

Које су најважније ствари које човек треба да научи до старости? Ова тема је умногоме заокупљала пажњу филозофа, научника и писаца. Медицинари и козметолози су смишљали средства за продужавање младости. Посебно су се жене секирале због старости. Било им је тешко да виде како вене њихова лепота. На лицу остају боре, а руке постепено губе глаткоћу. Писци су се у књижевним делима више пута бавили овом темом. Познати роман Оскарда Вајлда „Портрет Доријана Греја“ говори о томе шта би се десило да човек не стари. Главни јунак се с годинама није мењао. Притом је водио страшан живот. Пио је, чинио прељубу и убијао људе. Сви његови грехови су се огледали на портрету. И што се више срозавао Доријан Греј, тим страшнија је постајала слика. У једном тренутку он више није могао без одвратности да гледа приказ на слици. Јунаци у старијим годинама се у разним делима одликују и цртама карактера и погледом на свет и специфичним понашањем. Има злих, похлепних, сурових, штетних и глупих ликова. Једни су постали зависници од новца и положаја, други не могу да се опросте од своје имовине, трећи се придржавају старог поретка и друштвених обичаја. Има и других јунака који се апсолутно истичу и по начину живота, и по мислима, и по понашању. Они су мудри и спокојни. Не занимају их туђи грехови, али су увек спремни да притекну у помоћ људима у невољи. Такви су били: старац Зосима у роману Достојевског „Браћа Карамазови“ и туђиноватељ Лука у драми Горког „На дну“. Тако је и у стварном животу. Сви људи су различити. Неки с годинама постају само још више озлојеђени и осветољубиви. Завиде комшијама, шире сплетке, ругају се родбини и гомилају у кући непотребну старудију. Њихова разонода је повезана с претресањем туђих грехова. Баке са задовољством слушају о несрећама и невољама познаника, изражавају наводно саосећање, али у себи осећају злурадост. Чини им се да све знају. Деца и унучад морају беспоговорно да их слушају и да им помажу по кући. На крају старија жена постаје права господарица која свима наређује и свакога муштра. Притом назива себе хришћанком зато што долази на црквена богослужења. На исповести оптужује познанике и родбину, а своје грехове не види. Често су старије жене толико обузете серијама и различитим емисијама да више не разликују где је стварност, а где су намештене сцене. Почиње да им се чини да су сви око њих наркомани, девојке лаког морала и издајници. Међутим, има и других стараца. Они свој живот повезују с вером. Добро је ако се човек с религијом упознао још у младости. У том случају ће у зрелим годинама његово искуство само јачати. Појавиће се слободно време за молитве и за читање православних књига. Баке и деде могу да одлазе на све празничне службе. Многе страсти и пороци нестају. Нема тако јаких саблазни као у младости. Човек управо у старости може да се побрине за своју душу и да је припреми за вечни живот. Протојереј Андреј Ткачов извор

Поводом разорних пожара који су последњих дана захватили многе крајеве централне Србије, Косова и Метохије, као и читавог Балкана, уништивши десетине домова, имања и и друге имовине, наша Епархија изражава најдубље саосећање са свим породицама које су погођене овом трагедијом. Упућујемо искрене молитве Господу да подари безбедност, утеху и снагу свима који су у овим тешким данима изгубили свој дом или били принуђени да се иселе. Посебно скрећемо пажњу на страдање наших верника у општини Зубин Поток и у повратничком селу Осојане у Метохији, где су пре неколико дана избили пожари који су до темеља уништили четири породичне куће, спалили пшеницу спремну за жетву и угрозили читаву заједницу која ионако живи у изузетно тешким условима. Мештани села, заједно са монахињама из манастира Гориоч, ризиковали су сопствене животе како би спасили околне куће од уништења. Без оклевања су носили апарате за гашење пожара кроз дим и пламен, истрајавајући у напорима да обуздају ватрену стихију и спрече још већу штету за своју заједницу. Њихов несебични пример пробудио је у многима обновљени осећај јединства, одговорности и наде. И поред ових јуначких напора, штета је огромна. Породице које су после страдања 1999. године поново изградиле своје домове, сада су поново остале без крова над главом. Многи старији и најугроженији становници изгубили су не само своје куће већ и мале личне драгоцености, породичне фотографије и успомене које никаква обнова не може надокнадити. Мештани су са горчином сведочили да су им домови сада изгорели по други пут у једном поколењу, што је додатно продубило трауме и сећања на прогонство. Стога, Епархија упућује позив хуманитарним организацијама, добротворним фондовима, црквеним заједницама и људима добре воље да у складу са својим могућностима организују прикупљање средстава и друге потребне помоћи за породице које су у овим пожарима изгубиле све. Посебно је потребна помоћ мештанима Осојана и других угрожених села да обнове своје домове, поново успоставе електричне везе и основну инфраструктуру, и поврате осећај безбедности и достојанства. Уједно позивамо надлежне институције да предузму хитне и ефикасне мере како би се отклонили узроци ових трагедија, укључујући и небезбедне и застареле електроенергетске мреже у повратничким срединама, које су, према сведочењима мештана, директно допринеле избијању пожара. Многи електрични стубови су оштећени и накривљени, држе их само жице, што представља сталну опасност по људе и имовину. На крају, похваљујемо храброст свих добровољаца, мештана и монахиња које су својом солидарношћу, саосећањем и неустрашивом акцијом показали шта значи живети као једно тело у Христу, где страдање једнога носе сви са солидарношћу. Нека њихово сведочанство љубави, жртве и човекољубља буде надахнуће свима нама да помогнемо својим ближњима у невољи. Нека Господ заштити све који страдају, дарује снагу онима који обнављају своје домове и загреје наша срца делима милосрђа, доброчинства и мира. Извор: Епархија рашко-призренска

Да ли сте икада приметили да старији људи често траже од млађих: „Успори... Успори...“? Увек сам мислила да је то због споријег темпа живота оних много старијих од мене. Сећам се како ме у младости иритирао такав захтев, сугестија. Али сада, са педесет година, све више мислим да захтеви за „успори-успори“ нису због чињенице да старији људи „не могу да прате“ младост, већ због њихове мудрости и разумевања како живот функционише. И живот заиста постаје бржи са сваком деценијом. Савремени човек, да би остао у тренду и био уважен у друштву, осуђен је да буде брз и да апсорбује огромне количине информација. Али како ми, данас, осећамо живот? Да ли имамо времена да обратимо пажњу на важне, дубоке ствари које се дешавају у њему? Да ли обраћамо пажњу на своја осећања овде и сада? Да ли смо пажљиви за сваки тренутак нашег живота? Да ли нам недостаје нешто заиста суштинско? Кад размишљам о овоме, увек се сетим цртаног филма „Мали воз из Ромашкова“ и фразе: „Ако сада не видимо излазак сунца, могли бисмо закаснити за цео живот!“ Способност успоравања, способност да се „жури полако“ је неопходна вештина да бисмо живели пуним животом и осећали се живима. Како можемо повратити оно што смо могли да радимо од рођења? Како можемо себи дозволити да проведемо дуго, дуго времена гледајући пчеле како лете изнад тек процветалог мака? Како се можемо сетити да погледамо у небо и видимо хировите облаке? Како се можемо сетити да уживамо у дугим загрљајима са онима који су нам блиски? Мислим да треба да почнемо са одговором на питање: „У име чега штедим време које бих могао да потрошим на себе?“ На пример, јутарња кафа. Можете је прогутати у ходу или док спремате доручак за целу породицу. Или можете одвојити пет дугих минута да полако пијете кафу, осећајући њен киселкасти укус и уживајући у мирису. То је успоравање за вас. Ако уз кафу додате мисли не о томе шта треба да урадите, или листање друштвених мрежа, већ поглед кроз кухињски прозор и посматрање како су се двориште, дрвеће и небо променили данас у односу на јуче, ако размишљате о себи и пролећу које се приближава, онда ћете добити тај осећај живота „овде и сада“. Само обратите пажњу на своју јутарњу кафу - и видећете како се мења квалитет целог дана. А живот се састоји од дана које живимо и примећујемо. Уместо „јутарње кафе“ може бити шетња парком док чекате да се дете врати са тренинга, и слушање омиљене музике у слушалицама док перете судове. Увек је било трчања до продавница током тренинга вашег детета, а сада је ту опуштена шетња парком. Судови су се увек прали „уз гледање ТВ-а“, а сада је ту музика која вам пружа прилику да будете сами са собом. Ако сте икада тражили савет како да успорите, вероватно сте чули да треба да престанете са мултитаскингом, да користите праксе свесности и тако даље. Све је то тачно, не противим се. Али тешко могу да замислим одсуство мултитаскинга и присуство пракси свесности за запослену мајку троје школске деце , када истовремено разговара са својом старом мајком телефоном, качи веш, пази на пилетину која се пржи на шпорету, проверава домаћи задатак из математике свог петака и поново покреће цртани филм за свог првака, који је већ научио све своје лекције. И сада, чини се, можете „свесно да погледате кроз прозор“, али онда се врата отварају - и на прагу се појављује ваше најстарије дете, тинејџер, који опет није пронашао заједнички језик са целим светом... Зато вам предлажем да почнете тако што ћете себи дозволити да попијете кафу рано ујутру у тишини. Или чај, или какао. И чаша воде је такође у реду. Можете себи дозволити да седнете на клупу на путу од вртића и гледате дрвеће око себе. Можете гледати филм који само ви волите док пеглате одећу. Да, можете! Можете и треба да унесете спорост у свој живот. Са моје тачке гледишта, важно је да у живот унесемо успоравање које нам је толико потребно, почевши од малих ствари. Ако мале ствари добију на вредности, добиће на вредности и живот у целини. После неког времена, имаћете снагу и жељу да осетите себе, не само мирис кафе, и вратиће се стабилна веза са вашим осећањима, жељама и право разумевање шта заиста желите. Управо за то је потребно успоравање - сусрет са самим собом. Сви знамо да сваког дана треба да станемо и погледамо свет око себе. Екатерина Сиванова https://foma.ru/authors/sivanova-ekaterina

Само у Русији постоји више од триста икона које су се, по благочестивом предању, појавиле на неки чудесан начин. Неки од најпознатијих су Богородица Владимирска, Госпојина Казанска, Госпојина Смоленска, и Богородица владајућа. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију Од Серафима Тебе што Бога Реч непорочно роди Ваистину Богородицу Величамо https://www.facebook.com/OrthodoxFaith

Нора је гледала на сат, и чим је откуцало петнаест до шест, кренула је ка школи. У шест ће истаћи спискове првака по одељењима, и желела је само да потврди оно што је већ знала – њен првенац ће бити код Милене, најбоље учитељице у школи, и у разреду са Миланом и Урошем, другарима из вртића. Насмејана је корачала улицом. И она и супруг су се својски потрудили да Страхиња упадне баш код Милене. Питали су учитељицу у пензији која је са Миленом годинама радила у истој смени, и препоручила је њу као прави избор за Страхињу. Консултовали су се са родитељима чија деца су ишла у исту школу. Слушала је мишљења о разним учитељицама, и по свим изворима, избор се свео на Милену. Потегли су везе из Општине, и добили чврсте гаранције да ће дечак бити у њеном разреду. ’Страхињином карактеру одговара баш таква учитељица – строга, правична и доследна, али са много љубави према деци’ размишљала је Нора. Била је реална – Страхиња је врло захтевно дете, тврдоглаво, некако „своје“ – ништа му се није могло наметнути. Од тога шта хоће, а шта неће да једе, с ким хоће да се дружи, кад хоће да спава, и када ће да спреми собу. Ако он нешто неће, нема тога ко ће га на то натерати, и Нора је поштовала његов карактер. Није хтела да понови грешке својих родитеља, и да га ставља у „друштвено прихватљиве калупе“. ’Где сам ја, а где сам могла бити, само да ме родитељи нису спутавали и кажњавали’ често је размишљала. ’Немам самопоуздања, плашим се ауторитета, добро сам и оволико у животу постигла!’ Зато је са својом децом примењивала сасвим друге тактике. Знала је да ће их школа научити како „морају“ да се понашају, али ће до тада она учинити све да развију своју индивидуалност. Полако је прилазила школи, и видела велику групу родитеља. Гледали су једни другима преко глава, покушавајући да нађу име свог првачића на листама. „Јес!“ викнуо је један тата, и са широким осмехом пришао жени. „Код Драгице је!“ Изљубили су се. „Немогуће“ у неверици је изговорила једна мама, и извадила мобилни телефон. Дрхтавом руком је звала мужа, и молила да зове комшиницу, и види у чему је проблем. Нора је кроз тамне наочаре посматрала читав тај свет, свесна да за њу нема неизвесности. Сачекала је да се гужва мало разиђе, није желела да се гура у маси узбуђених родитеља. Пришла је огласној табли и опуштено гледала пет спискова. ’Драгица… Ивана… Нада… Татјана… Милена. Ту смо. Прво пет!’ Списак од двадесет петоро деце је био уазбучен, и брзо је спустила поглед на дно листе. ’Танасковић, Тодоровић… Чекај… Станковић… Танасковић… Тодоровић… Мора да је нека грешка, можда су погрешно уазбучили’. Прошла је цео списак, прво одозго, па одоздо, али Страхиње Тешића нигде није било. ’Они нису нормални, нису ми уписали дете’ помислила је, и кренула ка секретаријату. ’Да ли иког има сад, или морам да чекам сутра?’ Срце јој је убрзано лупало, дланови су се знојили. Њен син није уписан у први разред! ’Невероватно! Идиоти!’ беснела је. На крају ходника спазила је Светлану, која јој је, са широким осмехом и раширених руку, прилазила. „Јеси видела?“ рече док ју је грлила. „Влада и Страхиња су заједно! Пресрећна сам! Влада ће се одушевити!“ „Молим? Где су заједно?“ запањила се Нора. „Па, јеси видела спискове? Код неке Наде, у првом три. У разреду су са Соњом, Душаном и Саром из групе.“ „Код Наде?? Немогуће!“ Нори се замрачило пред очима. „Ја сам пресрећна! Тако су се лепо играли у вртићу. Сад ће се дружити још осам година. Знаш, да су у различитим одељењима, не би то било то…“ Светлана је причала и причала, али Нора је више није чула. Вртело јој се у глави, и фалило јој је ваздуха. „Код Наде? Оне разведене? Без деце? То је немогуће. То не долази у обзир. Она нам је била последња од свих пет!“ „Откуд знаш да је разведена и да нема деце?“ упита Светлана. „Па, распитала сам се све. Мени фрустрирана учитељица не треба. Притом, ко нема деце не може децу разумети.“ рече Нора. „Морам да зовем Срђана да под хитно зове овога из Општине.“ „Ма, шта ти је? Па, шта има везе? Па, и моја сестра је разведена, па јој ништа не фали. Дај, пусти нека иде тамо где је психолог одредио…“ покуша Светлана да је смири, али Нори су већ кренуле сузе. „Не долази у обзир! Да сам хтела да психолог одређује, не бих оволике везе потезала. Срђан је однео и виски, и обећао да ће га извеси на вечеру! Планирали смо да му дамо… Хало?“ Нора показа Светлани на свој мобилни телефон, као знак да мора прво да обави разговор „Срђане“ рече, бришући сузе. „Страле је упао код оне разведене… Шта ’како’? Откуд ја знам како?? Само да знаш да под хитно зовеш Младена или оног његовог кума, и да се ово до сутра реши…. Обећали су нам, однео си им виски, рекли су да је све решено… Ово не долази у обзир“ јецала је. „Толико смо се распитивали и трудили… и да упадне код најгоре! Јави ми шта си урадио!“ Нора прекиде везу. Светлана је поново загрли. „Ја још била пресрећна што ће момци бити заједно… Немој да се секираш, ко зна зашто је то добро… Ипак, то све што си се распитала, све су то туђи ставови, нисмо упознали те жене…“ „Немам шта да упознајем разведену незадовољну жену без деце. Како ти није јасно? Ово је катастрофа!“ говорила је Нора кроз сузе. Погледала је гомилу родитеља, још неки су плакали, неки су се радовали, и сви су држали мобилне телефоне јављајући вести – добре или лоше – својим најближима. Нора је поново пришла огласној табли, надајући се да је Светлана погрешно видела, али име Страхиња Тешић јој је прво упало у очи у листи за прво три. Наглас је зајецала. На прво звоно телефона је одговорила. „Реци… И? И шта сад? Ма немој! А да прими виски је могао! Ђубре једно! Како га није срамота! Ићи ћу сад одмах код директора и захтевати да се учитељица промени. Ти и твоје везе! Рекао си да је то решено, и ево види шта се десило. Четири године пакла, да ли ти је то јасно??“ урлала је кроз сузе. Утишала је глас да је Светлана не би чула. „И, каже ми Светлана да је и Душан у разреду! Да ли схваташ! Оно разакано дериште чији отац се бави ко зна каквим сумњивим пословима! Ја нећу да то буде Страхињино окружење! Молим те, реши ово!“ Бесно је прекинула везу. „Безобразлук! Сад одједном није ништа могао, а сам се понудио, ’ајде да смо га молили, него је први истрчао, и сад пуј пике не важи!“ јадала се Светлани. „Па, види да ли је директор ту, да одмах то решиш ако баш желиш. Ја се нисам ни распитивала, нити знам каква је која учитељица… Откуд знам шта је за неког тамо ’добра’ учитељица, боље да пустим шта му судбина додели!“ „Јеси ти свесна колико је важно која учитељица ће бити твом детету? Хеј, то је четири године сваког дана! Ја се распитујем већ за Николету, која има пет година, да на време одлучимо где ће она, не можеш тек тако да предаш дете било коме у руке!“ рече Нора бришући сузе. Руке су јој се тресле. „Идем до директора!“ рече, и замаче иза угла. Из ташне је извадила папирну марамицу и издувала нос. На ходнику који је водио до канцеларије директора је видела дугачак ред. Готово сви плакали. Неки су тихо причали мобилним телефоном. Било јој је јасно да није једина незадовољна. „Чисто сумњам да ће од овога ишта бити“ обрати јој се једна уплакана бака. „Кажу да ће директор доћи, да је на састанку, а сигурно је ту негде и крије се!“ „Морамо веровати да ћемо успети. У супротном нас чека катастрофа!“ рече Нора. „Моја унука упала код Иване… Та је најгора… Оставља четворке и из ликовног, еј, из ликовног! Шта да причамо даље?“ рече бака. „То је ништа. Мој је упао код Наде!“ рече Нора. „Па, ми смо хтели код Наде! Хоћете да се мењамо?“ Баки се појави искрица у очима. „Не, хвала, ми смо хтели Милену! Видећу да ли неко ко је упао код Милене хоће да се мења са мном!“ категорична је била Нора. „Ако смем да Вам кажем, ми смо чули за ту Милену да више воли дечаке, и то нам није одговарало. И, кад дођу у пети разред, њени се не снађу баш најбоље. Све је нешто кроз игру, и нешто иди ми – дођи ми. Зато смо хтели Наду, њени су најбољи из математике…“ говорила је бака у пола гласа. „Ма, каква Нада, та жена није нормална!“ укључи се један тата из реда. „Боље останите код Иване, чуо сам да је одлична за српски, и онако је доста креативна, прави приредбе и тако то, али нама није одговарала, јер кажу да је често болесна, и много изостаје, па после удари контролни и деца покваре оцене… Ми хоћемо Драгицу, а упали смо код Татјане. Она је пред пензијом, незаинтересована, нервозна, свакако нећу пустити дете код ње!“ „И мој син је упао код Татјане“, укључи се једна мама. „Чули смо о њој језиве приче. Једна девојчица из краја је променила школу због ње. Један дечак и дан-данас има трауме, а сад је седми разред… Није нормална жена…“ И други родитељи из реда су ослушкивали шта се прича. Један по један су се укључивали у разговор. На крају су сви завршили у великом кругу, и кроз сузе делили са другима шта су о којој учитељици чули, и код које желе да дете пређе. „Људи!“ обрати се једна мама групи „Хајде да направимо своје спискове, и да то доставимо директору кад дође! Какви психолози и педагози?! Знамо ми ваљда најбоље каква учитељица треба нашој деци!“ Очајни људи су одједном почели да се осмехују. Схватили су колико је предлог добар. „Браво!“ узвикивали су, неки су чак изљубили жену која је дала генијалан предлог. За трен ока, Нора отрча до огласне табле. „Ови спискови не важе!“ рече родитељима који су још увек били тамо, и скиде папире прикачене шпенадлама. „За једно пола сата имаћете праве!“ Родитељи су је гледали у чуду, неки су викали за њом, псовали, али Нора је хитала назад. „Идемо редом. Ко је за Драгицу и прво један?“ Уредно је записивала имена заинтересованих, одељење по одељење, догод није завршила са првим пет. Страхињу је уписала под бројем један и доцртала срце. Родитељи нису ни приметили када је директор, сакривен испод качкета и са високо дигнутом крагном кошуље, прошао поред њих, и замакао иза ћошка. https://zelenaucionica.com/ko-ce-upasti-kod-koje-uciteljice-i-cija-je-veza-jaca/