Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'чега'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Иако је интелигенција без сумње дар и благослов, она нам уједно може бити и препрека у формирању веза у животу, од раног детињства. У стварању пријатељстава, а касније и партнерских односа. Заправо, многи људи које одликује висока интелигенција боре се да пронађу своју сродну душу и то им не иде лако. А ево и шест разлога због којих је то тако. 1. Размишљају превише Високо-интелигентне особе о свему размишљају превише. И док ово у неким ситуацијама може бити добра ствар, у другим је лоша. Зашто? Па, зато што кад ствари превише детаљно сагледавамо, рашчлањујемо и проматрамо, обично ћемо пронаћи нешто лоше што ће нас од те особе одвратити. Нешто што они који толико не размишљају – неће уочити. А, будимо реални, увек можете пронаћи разлог због ког нешто није довољно добро за нас. 2. Помало су “застрашујући” Пре неког времена изведена је једна студија у којој су мушкарце питали какву би жену желели поред себе. Баш велика већина њих рекла је да жели (између осталих особина) интелигентну жену. Али, кад би их са таквим женама спојили, они би се повукли. Показало се да је разлог томе тај што су изразито интелигентни људи често заправо застрашујући онима који то нису или који то о себи не мисле. 3. Није им проблем да буду сами Интелигентни људи, заправо, често уживају у томе да буду сами. И то време које проведу у самоћи им је не само неопходно да би напунили батерије, већ је то оно време које они користе да би могли да расту, уче и развијају се. И кад, после неког времена, схватите да вам је потпуно у реду да будете сами и да вам нико други и није потребан. Свакако би било супер имати поред себе неког ко вам одговара, али није неопходно. 4. Њихови циљеви су им на првом месту Интелигентни људи своје циљеве (било пословне или неке друге) постављају на прво место и све остало је иза њих. И није им проблем да јуре каријеру, раде даноноћно, док сви други траже љубав. 5. Није их лако разумети Изузетно интелигентне људе није нимало лако разумети. Како у њиховом начину размишљања, тако и у свакодневним потребама и навикама. Понекад и говоре на необичан, специфичан начин, а могу вам у појединим ситуацијама чак и деловати неуротично. 6. Имају високе стандарде Интелигентни људи обично држе високе стандарде кад је реч о људима који их окружују. Наравно да има и изузетака, али већина њих неће пристати на мање него што мисли да заслужује. А ако то значи да ће на своју сродну душу чекати дуго, пристаће на то. https://zelenaucionica.com/zbog-cega-je-izuzetno-inteligentnim-ljudima-teze-da-pronadju-srodnu-dusu/
  2. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. Лимасолски митрополит Атанасије https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
  3. У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!». И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом. То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо. Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега. Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек. Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ. Протојереј Александар Шаргунов russdom.ru
  4. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html
  5. Уз Божју помоћ, браћо и сестре, почећемо помало да читамо и да анализирамо текст Свете литургије. Зашто сам за тему наших разговора изабрао Литургију? Зато што Црква све нас позива да свакодневно учествујемо у великој Тајни која се одвија на Божанској литургији, на проницање у дубоки смисао самог свештенодејства. Несумњиво, треба добро да разумемо све оно што чујемо и видимо на богослужењу, у чему учествујемо, треба да знамо на који начин се обавља Света литургија. Оци Цркве кажу да свет постоји док се у њему служи Света литургија. И као што је обављање Литургије највећи догађај у животу целог света, тако се и наше учествовање у Светој литургији може назвати највећим догађајем у нашем животу. Кад кажем „учествовање“ под тим не подразумевам да само стојимо у храму, слушамо, гледамо и пратимо шта се дешава на служби. Не, говорим о нашем стварном учествовању у главном догађају Литургије – о Причешћивању Светим Тајнама Христовог Тела и Крви. Незамисливо је да се хришћанином сматра онај ко се не причешћује Светим Телом и Крвљу. Чак постоји правило: ако хришћанин не дође на Литургију три недеље заредом, он треба да буде одсечен од тела Цркве и тек кад принесе покајање прима се назад под окриље Цркве. Зашто је Црква издала такво правило? Зашто је толико важно причешћивати се? Причешћујући се ми постајемо јединствени са Христом. Од својих прародитеља смо наследили сву немоћ пале људске природе. Обратите пажњу: нисмо наследили кривицу због греха који је пре толико хиљада година учинио Адам, већ немоћ природе оштећене грехом, последице пада наших прародитеља у грех: страственост, мешање с грехом, помраченост ума, губитак непрестаног сећања на Бога. Сад треба да постанемо деца Новог Адама – Христа. Ово се постиже захваљујући нашем крштењу и даљем сталном учествовању у Тајни Божанске Евхаристије. Међутим, да бисмо учествовали у Евхаристији треба да будемо на известан начин припремљени за то. Тако не можемо да се причешћујемо ако за то постоје неке препреке, на пример, неисповеђени грехови, злобно и непријатељско понашање у општењу с ближњима. Да бисмо се причестили Светим Тајнама треба да присуствујемо Литургији (бар само на њој, да не помињем друге службе). Међутим, не да присуствујемо као гледаоци или слушаоци, већ као учесници у свештеној радњи, као учесници у догађају Христовог доласка. Ми постајемо заједничари благодати која у том тренутку испуњава цео храм. Кад бисмо очима душе могли да видимо колико благодати испуњава храм за време служења Литургије трчали бисмо у храм што брже можемо, ништа нас не би спречавало да присуствујемо служби. Дакле, отворимо сад текст Литургије Јована Златоустог и почнимо да читамо. Литургија почиње од ђаконовог возгласа: „Благослови, владико.“ Ђакон у име свег окупљеног народа подстиче свештеника на то да приступи служењу Свете литургије. Јереј свештенодејство започиње возгласом: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Другим речима, нека буде прослављено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сад и увек и у бескрајне векове. Света Литургија се служи ван времена и простора и уводи нас у другу реалност, води нас право код Бога Оца. Зато ову службу почињемо тако што благосиљамо и прослављамо Царство Оца, и Сина, и Светога Духа – Царство Свете Тројице. Шта човек може да каже Богу? Шта може да Му принесе? Ништа. Од свега што имамо, немамо ништа своје. А ни Богу ништа наше није потребно. Шта можеш да принесеш Богу? Свећу? Кандило? Просфору? Тамјан? Богу ништа од тога није потребно. Све што чинимо, заправо не чинимо за Бога, већ за саме себе. Кад градимо храм, осликавамо га фрескама, сликамо иконе, служимо Литургију, ми то не чинимо за Бога, већ за себе. Због тога што то није потребно Богу, већ је нама самима потребно да имамо храмове за молитву, да целивамо свете иконе. Ипак, постоји једна-једина ствар коју можемо да принесемо Богу, иако Богу ни то није потребно. Шта је то? Расположење наше душе да прославља Бога, да Му благодари, да благосиља Његово име у све векове, по речима Псалмопојца: „И благословићу име Твоје увек и у век века“ (Пс. 144: 1). За човека нема већег дела него да благосиља име Бога. Пошто је слободан човек, на несрећу, има трагичну могућност не само да благосиља име Божје, већ и да хули ово име. Све зависи од људске воље, од тога шта човек бира за себе. Бог нас је створио због Своје безграничне љубави, желећи да уживамо у Његовој љубави. А како можемо да уживамо у Његовој љубави? Прослављајући Његово свето име. То је велика привилегија коју нам је Бог дао. Није случајно што се Божанска литургија назива још и Божанском Евхаристијом, односно, у преводу с грчког Благодарењем. Наш однос према Богу се може назвати правилним у случају да не само да Га молимо да нас помилује, видећи да се налазимо у дубини зала, већ ако и славословимо, и благодаримо свом Творцу. Непрестано славословљење Божјег имена је оно што нас заиста ослобађа власти греха, постепено доводи до савршенства и служи као израз наше духовне зрелости. Славословљење Бога је изузетно важно за људе данашњице кад човечанство пати од бича чамотиње и неуропатија. Сви смо ми врло нервозни, чим се нешто деси одмах вичемо: „Не дирајте ме!“, „Оставите ме на миру!“. Желим да знате: сад су чак и научници доказали следећу духовну истину. Ако човек научи да у свом животу непрестано понавља: „Слава Теби, Боже! Слава Теби, Боже!“ – живот оваквог човека се из корена мења, чак и ако он има на хиљаде разних проблема, невоља и несрећа. Реченица „Слава Теби, Боже!“ на душу делује попут лековитог балзама, који горчину и сирће који испуњавају нашу душу, претвара у неизрециву сласт. Сирће се претвара у слатко вино. И обрнуто: роптање, незадовољство, чамотиња и чемер, кад почињемо да говоримо: „Ох, како је код мене све ужасно лоше. Не могу више. Немам више снаге. Боље ми је да умрем него овако да живим...“ доводе до тога да ће се, чак и ако се у нашој души нађе мало слатког вина, оно врло брзо претворити у сирће. Зато је за човека врло значајно да ли је расположен да славослови Бога. Црквени устав налаже да се Света литургија служи стојећи – за време Литургије и свештеник и људи који се моле стоје усправно. Ми не падамо ничице на земљу, ка што се то ради у другим религијама, већ стојимо усправно и као деца гледамо у свог Оца лицем у лице. Бог жели да ми будемо Његова деца, а не слуге, зато се на Литургији молимо стојећи, клечећи само у појединим изузетним моментима службе. Ми славословимо Бога, а Он нам на наше славословље одговара Својом благодаћу. Понављам, ми, хришћани, имамо највећу привилегију да благосиљамо име Божје, Царство Оца, и Сина, и Светога Духа. Овакво славословље нас изводи из стихија овог света и уводи у нову реалност – у реалност Бога. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Зашто се говори о Царству, зашто се Бог назива Царем? Зато што је у стара времена цар, долазећи на царство у неком граду, царевао над свим што у њему постоји. Све што је постојало у граду припадало је њему и сви становници су били његови поданици. Тако и кад се Христос зацари у нашој души, све што имамо – ум, срце, тело, цело наше биће – све припада Њему. Све се освећује кад Бог царује у човековој души. У мом животу нема и не сме бити ничега што је ван капије Царства Оца, и Сина, и Светога Духа. Ми треба пажљиво да пазимо на то да све у нашем животу, од почетка до краја, буде обасјано светлошћу овог Царства. Наша савест треба да сведочи о томе да над нама царује Христос, да пребивамо у Његовом Царству. Сећам се једног догађаја из нашег монашког живота. Наш блаженопочивши отац Јосиф Ватопедски је причао о себи да је, док је био искушеник код преподобног Јосифа Исихасте сваке вечери, кад би се братија разишла по келијама да обаве ноћно правило, самом себи постављао питање: „Да ли је оно што сам данас помислио, рекао и учинио запечаћено благословом Божјим? Да ли носи на себи благослов мог старца? Да нема нешто што сам сакрио од старца, можда чак и нехотице?“ И ако би му савест посведочила да ништа није сакрио од старца, да је све учинио по старчевом благослову, могао је мирно да се прихвати молитве. Ако би га савест прекоревала за неку самовољу, он је одмах журио да оде код старца и да му све исприча, тако да ништа не спречава благодат да дође код њега за време правила. Треба рећи да су сви оци Цркве уопште били крајње пажљиви и строги према чистоти савести. Испричаћу вам још два догађаја из живота једног великог савременог подвижника за којег је у то време мало људи знало, пошто није примао посетиоце. Познавали су га само малобројни монаси, укључујући наше братство, пошто је он био духовни брат нашег старца. Говорим о преподобном Јефрему Катунакијском, овом великом духовном гиганту који се прославио посебно строгим чувањем савести. Он је заиста био невероватно строг према својој савести. Није с њом ступао ни у најмањи компромис, није дозвољавао себи ни за јоту да скрене од закона савести, поштовао је и његов дух и слово. И због тога га је Бог удостојио обилне благодати. Једном је отац Јефрем дошао из Катунака у Нови Скит где смо ми живели, поразговарао је с нашим старцем и пре него што су се растали хтео је нешто да запише. Наш старац му је дао оловку. То је била најобичнија хемијска оловка, не неки модерни „Parker“, већ обичан „Bic“. Истина, у то време су хемијске оловке тек улазиле у широку употребу. Отац Јефрем је нешто написао и враћајући оловку рекао: „Оче Јосифе, како ти је лепа оловка!“ Наш старац је на то одмах одговорио: „Узми је, оче. Имам још једну. Кад одем послом у свет могу још да купим.“ (Треба рећи да отац Јефрем никад није излазио у свет.) Отац Јефрем је узео оловку, опростио се од нас и вратио се на Катунаке. Кад је одлазио од нас већ је падао мрак. Пут није био пријатна шетња по морској обали, већ су то биле планинске стазице које су водиле горе-доле. Ако је време било лепо и ако човек брзо хода требало му је најмање сат и по – два. Пала је ноћ. Ми смо по обичају обављали ноћно правило молећи се по бројаницама. Негде око поноћи зачули смо куцање на вратима наше колибе. Ко ли лута у ово време? Отварамо врата – на прагу стоји отац Јефрем. Улази и каже обраћајући се нашем старцу: – Оче Јосифе, враћам ти оловку. Не треба ми. – Шта ти се десило? – Молим те, узми је. Узео сам је без благослова. А пошто сам поступио самовољно сад не могу да служим Литургију. Осећам да ми је то препрека да служим. Убедио је оца Јосифа да узме оловку. Видите, отац Јефрем је дошао код нас, после је отишао на Катунаке, па се вратио код нас, онда је опет отишао на Катунаке. Израчунајте колико је времена потрошио на пут. Практично целу ноћ. Други човек би на његовом месту могао да каже себи: „Па добро, сутра ћу вратити оловку. Није страшно ако једну ноћ остане код мене у колиби. Нећу је користити.“ Међутим, отац Јефрем није могао тако да поступи – осетио је у себи да се веза с Божанском благодаћу у његовој души прекинула због тога што је дозволио себи оно што је по његовом мишљењу било самоугађање, самовоља. Оцу Јосифу је објаснио да није добио благослов од свог старца за то да узме оловку. Међутим, у то време је његов старац, отац Нићифор, већ патио од старачког слабоумља (Алцхајмерове болести). Отац Јефрем је био савршени послушник због чега је и постао велики светац данашњице. Други пут је отац Јефрем сишао из Каруље у пристаниште да би послао писмо. Кад је чамац пришао пристаништу отац Јефрем је ускочио у њега. Чамџија је у том тренутку разговарао с другим монахом и није приметио оца Јефрема. Отац Јефрем је дао писмо једном путнику, али није стигао да изађе из чамца, а чамџија је већ испловио с пристаништа. „Благословени, пусти ме да изађем,“ – молио је отац Јефрем. Чамџија је био мирјанин, прост, груб човека који је падао у гнев. Наљутивши се на оца Јефрема зато што мора да се врати на обалу чамџија је почео да виче и да га грди. Кад се отац Јефрем вратио у своју келију на Катунаке савест је почела да га прекорева због тога што је наљутио чамџију. „Наљутио сам га и саблазнио, како сад да служим Литургију?“ – размишљао је. И у дубоку ноћ је кренуо с Катунака у скит Свете Ане где је чамџија живео. Пут који води до тамо је опасно стрм, човек се уплаши кад помисли на њега. А после је још требало да се пење у повратку. Без обзира на то отац Јефрем је дошао до места где је живео чамџија и начинио је метанију: – Опрости ми. Наљутио сам те јутрос. Овим примерима желим да покажем да Божји људи увек желе само једно – да Бог буде Цар над свим поступцима у њиховом животу, над самим њиховим бићем. Они не подносе да било шта у њиховом животу буде ван капије Царства Божјег. И ми, живећи у свету, треба да обратимо пажњу на то. Понекад стичем утисак да је код многих од нас душа на неки начин подељена унутрашњим преградама, да има неколико одвојених соба. Једна соба је соба наше побожности, нашег црквеног живота. Друга соба је соба нашег световног живота. У овој соби се понашамо потпуно другачије у поређењу с оном првом, као да стављамо другу маску. Трећа соба је соба нашег посла. Дешава се да видиш човека у храму – он је благ, миран и пријатан у разговору. После га видиш на послу – неприступачан је, мрачан и намрштен. Просто пожелиш да му кажеш: „Па осмехни се? Шта ти се десило? У храму си био потпуно другачији.“ Човек се сасвим другачије понаша код куће, у кругу породице. Другачије се понаша за воланом аутомобила. Аутомобил је такође својеврсна соба наше душе. Колико пута сам имао прилике да чујем на исповести: „Оче, кад возим кола често псујем и грдим друге возаче.“ Није могуће да човек жели да се благодат Божја зацари у његовој души ако је она подељена на делове, на мноштво соба. Пре свега треба да стекне унутрашњу целовитост, унутрашње јединство. И твоја уста, и твој ум, и твоји поступци – све у теби треба да буде осењено благодаћу Божјом. Човек који је стекао благодат Божју не мења се кад се промени атмосфера и окружење. Све у њему – мисли, речи, поступци, како тајни тако и јавни, како они које чини насамо, тако у они које чини пред другима – остају исти, не мењају се. Оци Цркве су инсистирали на томе да не смемо бити непостојани и променљиви ко год да се нађе пред нама, где год да се нађемо. И ако будеш пред милионском гомилом људи треба да останеш исти, да се понашаш исто. Кад си сам осећај се као да те гледа цео свет. А кад те гледа цео свет осећај се као да си сам. Свуда и увек осећај присуство Бога и ничег другог осим Њега. Пред моћницима овог света, пред онима од којих зависи твоје спољашње благостање или пред онима којих се бојиш немој бити ласкавац, немој мењати своје понашање, него се према свима једнако опходи – буди смирен. Не говорим о комплексу ниже вредности, већ о племенитом смирењу деце Божје. Овакво понашање на мене оставља изузетно снажан утисак. Видео сам ово смирење код светих подвижника данашњице код којих су на састанке долазила различита лица на високим дужностима: премијери, председници, људи чија су имена позната целом свету. Приликом општења с оваквим посетиоцима у понашању подвижника није се могла запазити ни сенка промене, ни сенка улизиштва или сервилности. Они су с духовном племенитошћу примали сваког посетиоца и разговарали су с њим без обзира ко је то био. Сервилност им је била непозната. Због тога је Бог царовао у њиховој души, у целом њиховом бићу. Могло се видети како су били испуњени благодаћу. Сећам се, кад сам посматрао ове свете људе видео сам да је чак и њихова одећа одисала благодаћу. Носили су најпростију, стару и похабану одећу. Међутим, и ова одећа, и келија подвижника, и њихове ствари – све је одисало великом багодаћу. Исто је било и с древним свецима. За светитеља Василија Великог се каже, на пример, да је приликом ходања незнатно храмао. Исто се говори и о земљацима светитеља, Кападокијцима (Кападокија је завичај светитеља Василија): сви су помало храмали. Толико су се угледали на свеца! Тако огроман утисак је на њих остављала његова личност! Светитељ Василије је био хром због болести ногу, а Кападокијци су храмали по угледу на њега, пошто је благодат скривена у његовој души на њих остављала такав утисак да су се угледали и на спољашње понашање свеца. И савремени свети подвижници су на посетиоце остављали тако дубок утисак да се могло видети како људи почињу да се угледају на њих и у неким спољашњим стварима. Узрок оваквог утиска је била огромна благодат која се није изливала само од светих подвижника, већ и од свега што је било око њих: од њихове одеће, тачније од рита које су носили, од њихове келије, од трупаца које су користили уместо столица, од свега осталог. Ово сведочи о томе да човек за Цара у свом животу има Христа Који царује над целим човековим бићем – његовим умом, срцем, речима и делима. Зато се дешавало да људи попију чашу воде код старца Пајсија, па после кажу да никад и нигде нису пили тако укусну воду. Или, на пример, ходочасници често хвале манастирско јело и како је укусно спремљено. А како је спремљено? Без уља, на води. Управо благодат све чини дивним. Понекад имам прилике да одем на различите манифестације у богате куће или луксузне хотеле. Човек ту види луксуз као из бајке и мисли: „Сав овај луксуз се ни по чему не може упоредити с убогом келијом старца Паисија.“ А каква је била његова келија? Собица са земљаним подом. Кревет је сам склепао од дасака и више је личио на ковчег него на кревет. Столицу је такође сам направио. А за писање је уместо стола користио комад даске који је стављао на колена. Имао је још и стари сат да пази на време и неколико папирних икона причвршћених за зид. Све то је било поцрнело од дима из пећи и од свећа које су код њега стално гореле. За време једног од наших путовања по Русији посетили смо Ермитаж и видели одаје царице Катарине. Боже мој, каквим се луксузом окружила ова жена! Не могу да схватим како је могла да живи у свему томе. Међутим, рекао сам: „Кад би ме неко на једну ноћ закључао у ове одаје ја бих полудео!“ Кад нема благодати Божје све је мртво, све је заморно. Узмите најлепши дворац – ако у њему нема Бога, то није дворац него гробље. Живот у таквом дворцу ће те убити. Сместите Бога у најпростију колибу каквих је у прошлости било много, која се састојала од једне заједничке собе у којој су људи и кували, и јели, и спавали – ставите у њу икону, окачите кандило, почните да се молите и ова колиба ће се претворити у рај. Тако диван рај да ћете узвикнути: „О, кад би сви људи спознали радост и благослов какви постоје у овој колиби!“ Кад је Бог присутан све постаје благослов, зато што Бог влада над свим. „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа“ – Царство Свете Тројице у Чије име смо се крстили – „сада и увек и у векове векова.“ Овај други део реченице често чујемо на богослужењу, између осталог, и на Светој литургији. Зашто тако често понављамо ове речи? Зашто што све што се дешава на Светој литургији нема крај, него је вечно. На Литургији се не дешава нешто обично и земаљско, већ вечно и непролазно. Кад отворим уста и благосиљам име Бога, ово благосиљање Бога је вечно и бескрајно. Реч која излази из мојих уста не умире, ничим се не ограничава. Један мој друг јеромонах је поделио са мном духовно искуство које је доживео. Причао ми је шта му се десило кад га је Бог удостојио да добије велики дар свештенства и кад је почео да служи своју прву Литургију. Стао је испред престола у малој светогорској цркви (у скитовима на Атосу храмови су по правилу врло мали, престоли у њима су такође мали и најчешће се налазе у апсиди олтара) и изговорио возглас: „Благословено Царство Оца, и Сина, и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Чим је изговорио овај возглас по благодати Божјој се у духу удостојио да види како се отворио кров храма и како су се речи које је изговорио прострле у векове векова. У том тренутку је доживео вечност. Замислите да се пред вама одједном отворио прозор у вечност који нема крај, али коју ви ипак можете сву да сагледавате. Не онако као што обично видимо предмете испред себе само до одређеног места, већ даље од свега што је скривено од нашег погледа пошто је моћ вида ограничена. Мој друг је осетио свештени страх: колико је велико изговарати реч која се простире у векове векова. Реч је нетрулежна, бесмртна и бесконачна. Благослов имена Бога садржи велику благодат. Хајде, ипак, да размислимо о следећој ствари: не само да се благослов имена Божјег простире на читаве векове, већ се и све наше друге речи (празнословље, псовке, шале) такође простиру у векове векова. Како пажљиви треба да будемо према својим речима! Врло брзо након што ми је друг испричао овај догађај прочитао сам како је један научник доказивао да реч коју човек изговори не нестаје. Могуће је, говорио је, изумети апарат који ће хватати све речи које су икад изговорене тако да ћемо моћи да чујемо речи које је Сам Христос изговорио пре две хиљаде година. Мислим да неће бити ништа чудно ако овакав апарат заиста једном буде изумљен и ако чујемо Христов глас. Међутим, за нас није од нарочите важности хоће ли га изумети или не. Важна је друга ствар: захваљујући томе што се наше прослављање Бога простире у бесконачност, ми и сами постајемо бесконачни и то нас наводи на то да будемо свесни колико је за нас важно да имамо могућност да благосиљамо Бога и да ступамо у другу реалност – реалност Свете литургије. Као што сам већ рекао Света литургија је главно дело Цркве која постоји због тога да би се служила Литургија. Литургија је дело цркве од првостепене важности. Све остало је секундарно и чини се само да би нас довело до Свете литургије, до служења Богу. Све остало, ако се остварује је добро, ако се не остварује – свет без тога неће пропасти. Свет не може да постоји једино без Свете литургије. https://srpska.pravoslavie.ru/139983.html View full Странице
  6. Богословски факултет је веома озбиљан и захтеван факултет. Шта вас је мотивисало да се упишете на студије теологије?
  7. Ректор Цетињске богословије, отац Гојко Перовић, у надахнутој бесједи данас на Светој литургији на Недјељу мироносница у цркви Св. Николе у которском Старом граду, казао је да нам након прераног одласка оца Мома са овога свијета не требају лажне људске утјехе већ вјера у Бога какву је он имао, због чега се ничега није ни плашио, поставши на тај начин онај “ко у књиге, ко на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио”. “Отац Момо је служио ономе који је од ничега правио све и само о њему приповиједао. Само Бога ради, који је донио оца Мома на овај свијет, овдје у Котор, учинивши да се његовим рукама и проповјеђу учини све што се учинило, данас по Црној Гори слушамо: “Мене је крстио поп Момо, мене вјенчао поп Момо, њега је сахранио поп Момо, ја сам упознао попа Мома”... На све стране људи се тиме хвале као да су срели самога анђела небескога, а ми који смо живјели с њим знамо да је био човјек од крви и меса, да је имао и мана, био незгодан и тежак „краткога фитиља“, али баш човјек и њему је дао Бог толику силу. Па неће ни тај Бог нас, који смо остали иза њега, оставити. О томе нам говори и онај осмјех његов са одра. Него напротив, поред све туге и јада, што је све нормално и оправдано, јер што је већа сила са нама била, толико је и већа туга , ми који смо били најближи око њега, немамо разлога да се баш ничега бојимо… Можемо да кажемо то је Бог оца Мома. Онај Бог који је њега надахњивао”, казао је отац Гојко Перовић. Рекао је и да данас нема потребе нико да помисли да копира оца Мома. “Отац Момо је своје одслужио и хвала Богу у књиге, на слике може да иде, а ако Бог да и на иконе то што је урадио. На нама је да урадимо онолико колико ми можемо и тај Бог, који је њему дао снагу и нама ће. То је можда и најјасније можда баш на овај дан када су миросноснице у питању, Јосиф и Никодим, који су потпуно били сломљени и „убијени у главу“, од туге и јада, они су урадили све што су могли, а на то је Бог додао, па сада имамо цркве у Котору , манастир на Цетињу, цркве у Москви, цркве у Лос Анђелесу, цркве у Сиднеју”, казао је отац Којко Перовић. За опширније кликните на наслов Што се људи тиче, наставио је, толико је требало од њих троје – четворо. Да скину Христа са крста и сахране га, а за остало се побрнио Бог. Додаје и да је лако данас говорити «Христос васкрсе, ваистину васкрсе» и молити се. «Требало је скинути мртвога Господа са крста. Требало га је спустити у гроб и сахранити. То су били можда најтежи моменти у историји човјечанства. Страх, туга, јад и чемер», казао је отац Гојко, нагласивши и да је само Бог дао снагу Његошу да преживе смрт и упокојење Св. Петра Цетињског. “Тако је било тада, тако ће бити овдје и тако ће бити док год људи живе. Живјеће се, биће храбрих људи, биће посебних људи, биће посебно даровитих и тешко је када такви оду. Али Бог је уз нас”, казао је отац Гојко Перовић, подсјетивши сликовито и да је онај уз кога је Бог, као Страхињић Бан. Гдје код крене Бог му направи прелаз. Извор: Црквена Општина Котор
  8. Драгослав Бокан: ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА? уторак, 14 април 2020 Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). + + + Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена). Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?! Као да је Бог, а не само један од лекара. Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса? Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)? Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?! Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа). Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници. А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава. P. S. Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања! Дај Боже! Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
  9. На данашњи дан 1980. године умро је доживотни председник СФРЈ Јосип Броз Тито. Када чујете реч ТИТО, шта вам је прва асоцијација? СФРЈ, благостање, друг-господин, комунизам, маршал, понос или злочинац. Одговори зависе пре свега од животног доба и сећања на време у коме се живело или о коме је причано. Они који га памте по добру сећају се приче о свињској глави и санкања у дрвеној карлици, слета и штафета за Дан младости, покрета Несвртаних, социјализма и радничке класе, братства и јединства, ОРА... За њих је Тито био љубимац света, највећи син народа и народности за чијег доба су имали безбрижно детињство и младост, сигуран посао и плату, плави дрес и црвени пасош у џепу са којим су могли свуда у свет, а враћали су се увек у Југу. Са друге стране за неке је асоцијација на Тита - Голи оток, Устав из 1974., црвени револуционар, убица и анархиста, човек украденог идентитета, шпијун и затвор због вица испричаног у кафани у коме се и не спомиње друг Стари. Ако изузмемо екстреме од оних који су Тита сматрали "другим оцем" и оне који су у њему видели "највћег зликовца" данас га носталгично памте само они који су одрастали у златном добу југословенског социјализма '60-'80 година прошлог века. Заобишле су их гладне послератне године, труманова јаја, национализација и чистке после Инфорбироа. А заправо то је било златно доба модерног човечанства и... јефтиних кредита. После је све дошло на наплату. Мали нештаслуци великих људи У духу једнаких могућности за све, у време социјализма брижно су неговане приче о скромном али лепом детињству великог вође. Садашњи педесетогодишњаци тако памте пре свега причу о малом Јожи и свињској глави. Прича тече овако... Јосип Броз одрастао је у сиромашној породици са пуно деце. Печеница (меса) била је загарантована само за Божић. У кући Брозових то је била свињска глава која се обешена суши на тавану. Клати се и чека Божић. Нестрпљиви су само мали укућани. Једнога дана родитељи су отишли подаље, у родбину, и оставили децу саму код куће. Деца су после неког времена огладнела а мали Јоже је решио да ствар узме у своје руке и нахрани браћу и сестре. Попео се на таван и скунуо свињску главу. Уследио је чувени рецепт од три састојка: свињска глава, вода и брашно. Мали Јоже је у кључалу воду убацио свињску главу, мало брашна и кувао тако око два сата. Остало је легенда, која каже да су се деца најела "да је све пуцало". Али како је јело било масно, за ненавикнуте дечје стомаке, сви су се толико превијали и јаукали, укључујући и Јожета да га мајка по повратку кући није истукла. Причу је први пласирао Владимир Дедијер у књизи "Јосип Броз Тито, прилози за биографију" а у обавезну школску лектиру стиже посредством "Прича о Титу" Франце Бевка. Оно чега се још сећају о малом Јожи је и санкање у наћви, дрвеној карлици овалног облика у којој се месио хлеб. Тако су генерације деце стасале у време социјализма на зимском распусту, одлазећи код својих бака и дека на село, обавезно испробавале спуст у дрвеној хлебари. Соба 275 Титови савременици волели су да кажу како је највише волео власт, жене и добар залогај. Тврде да је за те три ствари био рођени таленат. На питање колико се пута Тито женио већина се не би досетила. То је исто као када данас неко пита да набројите индустријске револуције. Сви ће се сетити прве и последње - четврте индустријске револиције, познатије као дигитална. Тако и код Тита. Сви знају за прву Пелагију "Полку" Белоусову која му је родила сина Жарка. Готово нико не памти име Ане Коенин, немачке комунисткиње која је после хапшења мужа, такође високог комунистичког функционера, склоњена у Москву. У чувени "Лукс" хотел Коминтерне. Тито је у том хотелу живео годинама у соби 275 на четвртом спрату. Кажу да су се многе комшије из хотела тискале у заједничкој кухињи на крају ходника када "друг Валтер кува". Ана је у Москву стигла као Елза Кениг а како су у хотелу сви имали лажна имена упознавши Јосипа Броза као Фридриха Валтера удала се за њега под псеудонимом Луција Бауер. Њихов брак (чија је легалност упитна због лажних имена) потрајао је мање него први јер је Тито враћен "на илегални рад" у Југослвију а Луцију су Совјети годину дана касније стрељали у јеку Велике чистке коју је осмислио и њоме руководио Јосиф Стаљин. Трећу жену Херту Хас Тито је упознао 1937. у Паризу у регрутном центру за шпанске добровољце. Херта му је донела лажне исправе. Љубав се расплансала две године касније у Истанбулу, по повратку из Москве, где му је Херта поново донела пасош са којим је могао да се врати у Краљевину Југославију. У браку су добили сина Мишу а њихов брак је замро 1943. на заседању АВНОЈ-а у Јајцу где је затекла Даворјанку Пауновић. После краја Другог светског рата и смрти Даворјанке Тито је тражио да му се Херта врати али је она то одбила. Наводно му је на писмо од 16 страна кратко одговорила: 'Херта Хас клечи пред мушкарцем само једном у животу', након чега је уследио и званично развод. Касније се поново удала и имала још двоје деце. Остала је по страни, уздржана до смрти 2010. године. Најпознатија жена у животу Јосипа Броза била је ипак Јованка. Венчали су се 1952. и остали у браку до Титове смрти 28 година касније, иако су је последње три године комунистички функционери одстранили из Титовог окружења. Из периода са Јованком остали су упамћени банкети за стране државнике, гламурозне прославе Нових година, путовања по свету и прегршт фотографија. Неретко су фотографије прављене у неформалном окружењу резиденција, парка, пријатеља и кухиње. Као велики хедониста уз омиљени одлежали Чивас и кубанске цигаре Тито је уживао у храни. Пре свега мешавини кухиња хрватског загорја са примесама словеначке и аустријске кухиње. Волео је загорске штрукле из родног краја, кафу без шећера а од вина, кажу да је највише волео Цвичек. Вино прављено у подједнакој мери од црвеног и белог грожђа, киселкастог укуса (неки би рекли да када је недовољно балансирано вуче на винско сирће), мање концентрације алкохола али и шећера због чега је погодно и за дијабетичаре. Омиљено Титово вино Цвичек Иако су га Словенци у међувремену брендирали кажу да је оно налик штајерском "шилхеру". Иван Ивањи у књизи "Титов преводилац" наводи анегдоту у којој Титу тадашњи аустријски амбасадор у СФРЈ Карл Хартл каже да 'шилхер није вино, шилхер је поглед на свет!' Службена биографија Највећи син народа и народности рођен је највероватније 7. маја 1892. али како су деца уписивана касније под датум рођења подведен је 25. мај. Годинама касније тог датума цела југословенска нација слетовима и штафетама прослављала је Титов рођендан односно Дан младости. Врховни командант и први и једини доживотни председник СФРЈ био је поштован и радо виђен гост у целом свету. Након што је Јосифу Стаљину рекао одлучно "Не" 1948. године уследила је помоћ са Запада. У послератним гладним годинама остаће упамћена "труманова јаја" слата у праху, "тачкице" за храну и одећу али и мучне године чистки оних који су остали верни савезу са Стаљином и Совјетима. 60-те и 70-те године прошлог века памте се пре свега по покрету Несвртаних чији су Тито и Југославија били оснивачи. Управо тај период, све до његове смрти, био је период највећег препорода и благостања земље из које су сви могли да путују, иду на море, школују се и нађу посао. Када је умро 4. маја 1980. године испратила га је цела Југославија а у Београд се на сахрану сјатила светска политичка елита. На његовој сахрани били су представници из 127 земаља света. Међу њима је било монарха, диктатора и председника а због броја и значаја присутних сматрана је највећом сахраном једног државника. Наташа ЈОВАНОВИЋ, РТС
  10. Око чега се људи (мушко-женско) најчешће не слажу у заједници у којој живе ? Шта је извор њихове неслоге ? Може ли се таква неслога предупредити разговором ? Ја мислим да се људи најчешће не слажу око суштинских ствари. Зато мислим да су извори њихових свађа контрола новца, васпитавање деце и прељуба... Наведено нехијерархијским редоследом...
  11. Прилике и неприлике одређује вријеме у којем живимо, као и наше људске слабости, али наша црква почива на неразоривој истини, због чега је била и остала светионик српског народа који у својој прошлости није губио себе само онда док је био уз цркву, каже у интервјуу за васкршњи број “Гласа Српске” епископ бихаћко-петровачки Сергије. Он каже да је потребно да се чешће осврћемо на прошлост, на живот наших предака који су живјели у далеко лошијим животним условима него ми, али су имали неупоредиво више животне радости, више вјере и снаге да се носе са животним искушењима. - Због тога су опстајали чак и онда када није било наде за опстанак - поручио је епископ Сергије. ГЛАС: Како оцјењујете тренутно стање на подручју бихаћко-петровачке епархије? СЕРГИЈЕ: Демографске прилике на подручју епархије нису на жељеном нивоу, становништво је старије животне доби, дјеце је све мање, села се полако гасе и са становишта овог тренутка, нема мјеста за велики оптимизам. Међутим, вјековно искуство наше цркве свједочи да се велике промјене дешавају чак и онда када их не очекујемо. Због тога вјерујем да ће садашњи песимизам ускоро бити преображен, не у оптимизам без покрића, већ у вјеру да ће наш народ у овом дијелу Крајине изнова обновити живот у оним селима и градовима гдје га је одувијек било. Због тога нема мјеста за очајање, тугу и безнађе, већ за вјеру која нас је дизала и онда када нисмо имали снаге да подигнемо сами себе. Уосталом, пред зору је најтамније! ГЛАС: Да ли присуство великог броја миграната на подручју Ваше епархије утиче на православне вјернике и како коментаришете најаве да би дио миграната могао да буде насељен на српској земљи на подручју Петровца? СЕРГИЈЕ: Питање мигрантске кризе има хуманитарни и политички карактер. Као хришћани, ми саосјећамо са њима, а као грађани смо уплашени, јер нам није јасан мотив и циљ ове кризе. Плашећи се дугорочних посљедица, етничког инжењеринга и пораста исламског фундаментализма, оправдано се питамо да ли ће мигрантска криза, у овом дијелу наше земље, измијенити и њену етничко-конфесионалну слику. Ако је ово питање само хуманитарне природе, зашто га онда саме не ријеше земље које су далеко богатије и које имају далеко већи међународни политички утицај?! Ми нисмо против тога да се овим несрећним људима помогне на сваки могући начин, али нисмо за то да се у нашим селима и градовима на силу измијени устаљени начин живота, па тако ни у Петровцу, гдје је српским повратницима живот довољно тежак и без мигрантске кризе. ГЛАС: Поред мигрантске кризе која је глобални проблем, која су највећа искушења која чекају вјернике, прије свега на подручју Бихаћко-петровачке епархије, али и у цијелој Републици Српској? СЕРГИЈЕ: Данас су жеље веће од могућности, броји се оно што нам недостаје, а мало се благодари на ономе што имамо. Наше невоље често узрокују став према животу. Угледајући се на стандарде западне цивилизације, млади људи данас све теже преузимају обавезе које са собом носе брак и родитељство, а све са жељом да задрже своју слободу. Због тога нас је сваким даном све мање, а млади људи, иако окружени другим људима, у високотехнолошкој ери са модерним технологијама, најчешће су сами и усамљени, поробљени сопственом слободом. Не треба заборавити да је човјек биће које се остварује искључиво у заједници, без обзира на то да ли је она брачна или монашка. ГЛАС: Која су најважнија питања која би требало да се нађу на наступајућем мајском засједању Светог архијерејског сабора СПЦ? СЕРГИЈЕ: Положај нашег народа и цркве одувијек је деликатан, свака година носи сопствени печат, због тога су и теме, којима се бави Сабор, у начелу сличне, али увијек са одређеним специфичностима. На примјер, питање Косова је сваке године на дневном реду, али положај ове српске покрајине није исти у односу на прошлу годину. Питања којима се бави Свети архијерејски сабор нису непозната, теме нису сензационалистичке, нити има било какве тајновитости, само је потребно трезвеноумље, мудрост и пастирска брига да се на свако питање одговори вјековним искуством. До сада је било тако, тако ће бити и ове године. ГЛАС: Питање Косова и Метохије је једно од најважнијих питања за Српску православну цркву. Како Ви видите све што се дешава у вези са колијевком српске духовности? СЕРГИЈЕ: Косово и Метохија јесте питање које је обиљежило не само протеклих двадесет година, већ је то питање које је у великој мјери обиљежило прошли вијек. Оно није само политичко питање, већ изнад свега историјско питање на које је Српска православна црква већ дала одговор остајући на Косову и Метохији, са својим свештенством и монаштвом, свједочећи непрекинути континуитет православне духовности. Косово и Метохија нису изгубљени, ма како се ова тврдња чинила утопистичком. Изгубљено је само оно чега се сами одрекнемо. ГЛАС: У чему се огледа важност православних манастира у Вашој епархији? СЕРГИЈЕ: Манастири су одувијек били чувари православне вјере и националног идентитета. Манастир Рмањ је срце наше епархије и без његовог постојања тешко је и замислити духовни опстанак Срба на размеђи Крајине и Лике. Манастир Клисина је духовни светионик у долини Сане, док је манастир Трескавац све више мјесто истинског духовног сабрања. Манастир Глоговац је истински бисер јањске висоравни, а вјерујемо да ће то ускоро постати и манастир Милановац, који се гради у подгрмечком дијелу Санског Моста. Прошле јесени кандило монашког живота је упаљено у манастиру Медна. Они су наша снага, понос, заоставштина за будућност и неугасла воштаница коју ћемо предати потомцима. Радост Васкрсења ГЛАС: Шта поручујете вјерницима уочи највећег хришћанског празника Васкрса? СЕРГИЈЕ: Свако онај ко вјерује у Христово васкрсење нема мјеста за тугу у срцу своме. Радост Васкрсења треба да обасја наше душе, да сопственим примјером, на дјелу, свједочимо да смо Христови, и у добру и у злу, испуњавајући заповијести Господње. Јер, све ће проћи, и небо и земља, само ријечи Његове остају и у времену и у вјечности. Због тога, заједно са светима, благодаримо Господу на свему, а радошћу анђела дочекајмо овај велики празник са љубављу у нашим срцима, да бисмо били и остали причасници царства небеског. Извор: Глас Српске
  12. На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем. Мирјана Радојевић Последњи час Радоша Љушића Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције? Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“. Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу. Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране? Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи. Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени. Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике? Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике. Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ? Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права. Милош Ковић Хашка интерпретација историје На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда Да ли можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе? С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје. Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч? Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу. Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба? У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места. Који су ваши захтеви? Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити. Небојша Шулетић О феномену некомпетентности Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“ У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету? Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори. У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система? Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави. Маја Николић Аутономија као изговор за тиранију Како функционише систем насиља на Филозофском факултету? Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова? Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије. Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима? Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање. Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача. Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене? Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду. ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети. Извор: Печат
  13. На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем. Мирјана Радојевић Последњи час Радоша Љушића Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције? Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“. Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу. Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране? Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи. Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени. Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике? Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике. Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ? Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права. Милош Ковић Хашка интерпретација историје На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда Да ли можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе? С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје. Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч? Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу. Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба? У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места. Који су ваши захтеви? Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити. Небојша Шулетић О феномену некомпетентности Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“ У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету? Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори. У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система? Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави. Маја Николић Аутономија као изговор за тиранију Како функционише систем насиља на Филозофском факултету? Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова? Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије. Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима? Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање. Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача. Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене? Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду. ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети. Извор: Печат View full Странице
  14. Због чега се у данашње време чини толико злочина који се одликују невиђеном окрутношћу? Одакле се чак и код основаца ствара необјашњива агресија? Како да научимо да је искорењујемо из себе, да волимо ближње, да живимо у свету са људима, да умемо да разликујемо добро од зла – о томе разговарамо са архиепископом Новогрудским и Слонимским ГУРИЈЕМ, ректором богословије и Минску. - Ваше Преосвештенство, новински портали запрепашћују количином бруталних злочина, које не чине само одрасли већ и деца. Владико, шта се дешава са нама, због чега се толиком брзином мењамо на горе? - Окрутни злочини које извршавају деца су на жалост тужна реалност. Многи људи пораст дечијег преступа објашњавају погоршењем економске ситуације, жељом за лаком зарадом и невољама у породици. Све то је тачно али мислим да то није главна ствар. Неко немирно стање ума и душе данас је присутно у свим слојевима нашег друштва. Погледајте шта се дешава око нас: последњих деценија у целој европској цивилизацији види се губитак моралних смерница, потенцирање на нормирању истополних бракова, усвајање и васпитавање деце од стране таквих „супружника“, пропаганда идеологије о сведопуштењу. Покренут је процес уништења традиционалног схватања породице и непоколебљивих духовних темеља на којима одувек почива људско друштво. Нормалност абнормалног се активно уграђује у људски ум. Мас-медији и комуникација имају разорни утицај на личност повлачећи, пре свега слабашне дечије умове под паролама права и слободе, у мрежу зависности од наркотика и алкохола. Све то доводи до духовне деградације човека стварајући пораст злочина посебно међу малолетним лицима, која лако подлежу различитим утицајима са стране. То је спољашња страна проблема. Али постоји и унутрашња. Још 1940. године преподобни Лаврентије Черњиговски је писао: „У последње време на земљи ће бити пропаст и „сирки“ ( тако је баћушка називао зле духове), сви они ће изаћи и биће у људима који се не буду ни крстили, ни молили, већ ће само убијати један другог...“. И заиста, када читаш новинске чланке имаш осећај да човеком, који је извршио убиство – смртни грех, руководи сила демонска. Понекад преступник ни сам не резуме због чега је то урадио. Дешава се да се он чак и не сећа својих поступака. Њиме преовладава сила таме, а не сопствена воља, што не изненађује: човек није заштићен молитвом, не одлази у цркву, не исповеда се и не причешћује Светим Христовим Тајнама, а то је наша најпоузданија заштита од утицаја демона. Осим тога, велики број младих људи виси на интернету, одушевљава се разним игрицама које их чине зомбијима, доносе агресију – компјутеру нису узалуд дали назив „ зомби кутија“. Свеопшти пад морала, неверје, одсуство жеље за радом, а при том би да имају све, то убија душе, ствара окрутност и наводи људе да чине страшне смртне грехове. - Али владико ми треба некако да се изборимо са тим, како не би пали у понор. Али како? - Наравно ситуација се не може исправити насилним методама. Школа „ под кључем“, обезбеђење са аутоматима, како је уведено у неким земљама, не даје позитиван резултат. Због тога само духовно образовање и развој појединца, као и раније, остаје главна заштита и помоћ у овом тешком послу. Духовно и морално васпитање формира личност, благотворно делујући на све стране и форме узајамног односа човека са светом. Оно формира такве моралне осећаје као што су савест, дужност, вера, одговорност, заједништво и патриотизам. Истински верник, у чију се душу још од детињства утемеље духовне и моралне основе, увек показује милосрђе, жртву и способан је да прави разлику између добра и зла. Изван Цркве и изван црквеног живота није могуће достићи основни циљ живота и васпитања. Главни циљ васпитања и образовања се не достиже влашћу Цркве над човеком већ начином живота прожетог духом Цркве и духом Православља. - И наравно, Преосвећени Владико, циљ васпитања пре свега треба да буде припрема човека за вечни живот – у Богу и са Богом, да нам земаљски дани не пролазе узалуд и да смрт не постане духовна катастрофа? - Наравно. Свети Григорије Богослов каже: „Сећање на Бога је важније од дисања“. Од рођења човек треба да се спрема за вечни живот, јер ми не знамо када ћемо напустити земаљски. Време је као река. Оно се бескрајно прелива из тренутка у тренутак и ма колико наш сат био тачан, време ће свакако за нас остати загонетним. Сат може да нам каже колико је сада сати, али не може да нам каже шта је то време. Спајање простора и времена некада је довело А. Ајнштајна до једне од његових најневероватнијих претпоставки: очигледна разлика између прошлости, садашњости и будућности може бити ништа више од илузије. Као пример овоме, испричаћу вам једну причу. Један монах је често ишао у шуму да се моли. Желео је да што дуже остане у самоћи разговарајући са Христом. Онда је једног дана, по обичају, подвижник опет отишао из манастира у шуму. Молио се, разговарао са својим вољеним Господом не примећујући време. Завршивши разговор за Њим , монах се вратио у манастир. Видевши да је манастирска капија закључана покуцао је, а врата му отвори неки непознати монах. Тада подвижник упита тог монаха: „ Ко сте Ви?“ А он му одговори: „ Ја сам вратар овог манастира, а Ви?“ – „ Ја сам отац Рафаило, један од братије“. – „ Ког манастира?“ – „ Овог манастира“. Вратар се зачуди: „ Ја живим у овом манастиру већ четрдесет година и последње две године имам послушање вратара. Никада међу братијом нашег манастира није био монах са именом Рафаило“. Тада је дошао ред да се изненади придошлица: „ Шта Ви то причате? Шта се дешава у нашем манастиру? Одмах ме одведите код игумана!“ Вратар и монах су кренули ка игуману и монах виде да тај игуман није његов старац, већ неки потпуно непознат њему човек. Овај игуман, схвативши да се десило нешто чудно, замоли оца Рафаила да каже ко је био његов игуман. Монах одговори: „ Мој игуман је старац Агафоник“. Тада нови игуман посла библиотекара да погледа у манастирској архиви, да ли је некад у том манастиру био игуман, старац по имену Агафоник. Прошло је много сати док се библиотекар није вратио и рекао: „ Па наравно, у нашем манастиру је био игуман по имену Агафоник, као и монах по имену Рафаило, али је то било пре петсто година“. Игуман је затражио манастирску архивску књигу и прочитао је оцу Рафаилу имена осталих чланова његове братије. И тада је отац Рафаило узвикнуо: „ Да, да, то су сви оци мог манастира!“ Игуман је упитао оца Рафаила где је био све те године, а он му одговори: „Данас сам, као и увек, отишао у шуму да се помолим и да поразговарам са Господом Исусом. По завршетку молитве одмах сам се вратио у манастир, а у манастиру су ме дочекале све те промене. Остало ми је непознато“. Тада је игуман окупио сву братију и испричао им о овом невероватном догађају, како је монах Рафаило чудним начином причао са Исусом не неколико сати, дана или чак година, већ столећима, која су му се чинила само као сати... То се дешава када разговарате са људима које тако силно волите и које веома поштујете. Сати па чак и године пролазе као тренутци. Због тога, у првом плану васпитања треба да буде не привремене и пролазне, већ вечне истине, које су потврђене вековима и многим генерацијама. - Ако би људи размишљали о вечности и о томе да ће једном морати да оду и да ће дати одговор пред Богом, злочина би несумњиво било мање, посебно убистава – страшног смртног греха. И жене би такође више размишљале о греху чедоморства у утроби... - Нажалост, у свету видимо обрнут процес. На пример, у Ирској рани абортуси су били забрањени, чак и у случају смртоносне патологије фетуса, за убиство детета у утроби је следила казна од 14 година затвора, а од ове године биће дозвољени абортуси до дванаесте недеље трудноће, па чак и касније – у случају угрожавања здравља мајке или присуства унутрашње патологије, са дијагнозом коју лекари често греше. Убијање је постало норма. И све дубље тонемо у страшне смртне грехове, човечанство се осетно котрља у потпуно лудило. У децембру прошле године у Немачкој је законом регулисан трећи пол. У изводима из матичне књиге рођених биће три колоне за уписивање пола: „ мушки“, „женски“ и „други“. Становници Њу Јорка ће сада званично имати три опције за род у свом родном листу. Одговарајући законски пројекат потписао је градоначелник града. Зашто се онда питамо где идемо? Научници из Норвешке су током социолошких истраживања дошли до закључка да се ниво људске интелигенције постепено смањује. Упркос томе што се цивилизација у целини стално развија, човек не постаје интелектуално развијен: модерне технологије му не дозвољавају да размишља о многим проблемима. „ Са таквом динамиком коју видимо данас – изјавили су научници – човек ће ускоро бити на нивоу развоја мајмуна.“ Али најважније је то што човек у таквој „цивилизацији“ постаје духовно сиромашан, што и доводи до агресије и као резултат јављају се монструозни злочини. Стога, да бисмо остали људи, треба да чувамо нашу духовну православну културу, да поучавамо себе и учимо нашу децу томе, треба да памтимо да смо ми деца Створитеља, створена по Његовом лику и сличности. Подобно томе свако треба да се остварује у свом најбољем светлу, да се развија и достигне своје савршенство. И нека нам Господ у овоме помогне. - Спаси Господе, хвала Владико на садржајном разговору. Са архиепископом Новогрудскими Слонимским Гуријем разговарао је протојереј Вадим Кузмич Извор: Православие.ру
  15. Ради чега смо ми људи у овоме свету? И ти и ја дошли смо на овај свет без нашег пристанка. Нико те питао није кад те спустио у овај свет. А ради чега је Господ спустио тебе и мене у овај свет? Зашто је човек створен? Да ли зато да га смрт прогута? Ако је тако, онда је Бог највећи злотвор. Господ је, браћо, створио човека као вечно биће. Човек је најважније биће после Бога, важније од Анђела, важније од Херувима и Серафима, важније од свих бића и створења. Зашто је човек важнији? Зато што је Бог створио човека по слици и прилици Својој[2]. По слици и прилици Својој – шта то значи? Када гледаш слику својих родитеља, ти се умиљаваш, ти волиш да их подражаваш, да личиш на њих. Бог је створио човека по слици и прилици Својој да би човек личио на Бога[3]. Личио целим бићем својим, а личио нарочито животом својим. То значи, човек је жива икона Божија. Жива икона Божија.[4] Ум наш, шта је? У нама то је слика ума Божијега, и да би ум наш личио на Бога, треба да има чисте мисли, треба да мисли божански, да мисли свето, да мисли оно што је честито и поштено, да не допушта нечистим мислима да нам разоравају душу. Шта је наша воља? Наша је воља створена по слици воље Божије. То значи, шта? Ми у овоме свету треба да управљамо своју вољу и да живимо својом вољом према вољи Божијој и ономе што Бог хоће. Његова воља је савршена и света, и ми као слика Његова подражавамо Њега и хоћемо оно што Он хоће. То значи да је човек створен по слици и прилици Божијој. Тако и осећање. Срце, срце – што је то? Наше осећање – то је осећање Божије, од Бога нам је дато, то је слика Божијега осећања. Какво треба да буде наше осећање? Наше осећање треба да буде узвишено, божанско, чисто, свето, да буде пуно љубави, пуно милосрђа, пуно кротости, благости, доброте. Тако, Бог је створио човека, браћо моја, да би човек извајао из себе, израдио из себе божанско биће. Зато је Бог и постао човек. Зато је Господ Христос постао човек да покаже какав треба да је човек, како треба да живи у овоме свету, како треба ум његов да ради, како треба да ради његово срце, како његова воља, како да се човек угледа на Бога, пошто је он слика Божија. Слика увек тежи да буде верна оригиналу, ономе од чега је постала. Тако и ми. Ми смо зато створени да животом својим, да бићем својим личимо на Бога. Господ Христос је дошао у овај свет да нам да сва правила, да нам да сав живот, који у нама може да оствари, који и остварује у нама. Господ је дошао у овај свет, вели Апостол Павле, да нас научи свему кроз Цркву Своју, кроз веру у Њега. Чему? Да нас научи како да узрастемо у човека савршена, у човека који је сличан Господу Христу.[5] Није Господ Христос дошао у овај свет да само буде поред тебе, Он је у теби. Он је дошао баш зато да буде у свакоме од нас, да икону Божију што је у нама, да слику Божију која је у нама, обнови и очисти. Чиме се то прља наша икона у души? Чиме се то слика Божија прља у нашој души? Гресима! Греси су као катран, као муљ, као смрдљиво ђубре. Сваки грех икону Божију што је у теби распара, замрља, упрља, а не дај Боже, велики греси, они као страшан црни катран наваљују и премазују душу, тако се ништа Божије не види у њој. Тако имате људе безбожне потпуно, потпуно безверне, који ништа божанско не признају у себи, ни изнад себе. И Господ Благи у Цркви Својој дао нам сва средства да ми у себи изградимо једно боголико биће, једно христолико биће, једно богољубиво биће. Свети Павле поручује хришћанима и вели: „Ево, ја вас са муком духовном рађам, али све дотле док не постане обличје Христово у вама“[6]. То значи, док у нашој души не заблиста лик Господа Христа, да Он живи у нама, да ми душу своју очистимо од свакога греха, од сваке прљавштине, и да помоћу вере, љубави, молитве, поста и свих светих врлина, испунимо себе Божанским силама, Божанском добротом и Божанским осећањем. Зато смо ми створени. Зато је и Свето Причешће Господ установио у Цркви. Ради чега? Примајући Свето Причешће ти примаш Бога у себе, примаш Господа Христа, примаш Њега онаквог какав јесте. И примајући Њега, ти сам постајеш христолик, ти сам постајеш боголик, ти обнављаш икону Божију у себи, ти постајеш прави човек. Човек који одбаци душу и не признаје је као бесмртну и вечну, престао је бити прави човек. То је получовек, то је качовек, то је нечовек. Господ је по великом смирењу Свом постао човек. Господ се бескрајно смирио да би нас људе спасио. Јер, замислите да Свемоћни, Свесавршени Бог и Господ постане човек, а човек сав у греху, сав у смрти, сав у ђаволу! Зар то није понижење за Бога? Да, несумњиво понижење[7]. Али, то је и доказ огромног смирења и љубави Спаситеља према човеку, Његовог неизмерног човекољубља. Зато се Он и назива Једини Човекољубац, јер је човека спасао из смрти, из греха, из чељусти демона и пакла. Он је то учинио да би нас спасао, да би нас увео у Вечни Живот. Дошао у овај свет да нам да Вечну Истину, да нам да Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечну Доброту. Све то Он даје нама ако ми хоћемо Њему да служимо. Зато је Он и створио Цркву Своју, зато је у Цркви Христовој толико Светитеља Божијих, тих људи христоликих, људи христољубљивих, људи који су испунили Еванђеље Господа Христа и показали нам какав треба да је човек. Е, кад су они могли да испуне еванђелске врлине, то значи да сваки човек може ако хоће. Јер Бог, браћо моја, никога не приморава на добро. Бог никога не приморава на спасење. Он предлаже: ако хоћеш.[8] То је твоја слободна воља. Али пази што те чека у оном свету. Када будеш изашао из овога света, из тела, а душа куда ће? Бог је послао човека у овај свет, и као биће смртно, телом је човек смртан, створио је тело од земље Господ, и душом бесмртном, душом је од Бога, од даха Божијег и духа Божијег, то је вечно у човеку[9]. Зато је Спаситељ и рекао у Своме Еванђељу и упутио свима нама чудесне речи: „Каква је корист човеку ако сав свет добије, а души својој науди?“[10]А души својој науди. Људи се диве и дан данас, и увек кроз векове, боре за стопу земље крваве, убијају се, ратове воде. А често о души и не помишљају, иако она више вреди. Шта је наша земља, мала, ситна земља? Зрно песка у васиони. Це само земљу да добијеш, но и сва сунца, и све звезде да буду твоје, да будеш њихов господар и власник, каква ти је корист, вели Спаситељ, ако души то шкоди, каква ти је корист, ако душа твоја пропада у злу, у греху , у паклу. Зато је Господ и дао Своје Свето Еванђеље и дао Свето Причешће, да ми обновимо себе, да ми испунимо себе Божанским силама, да обновимо лик што је у нама, икону Божију, слику Божију, да живимо према Господу Христу Који је дошао у овај свет да нам покаже какав треба да је човек. И ви, причешћујући се данас, не заборавите никад да је то најважнији дан у години за вас. Када примате Свето Причешће, Бога примате. А то значи, треба променити свој живот, оставити раније своје грехе: ако си псовао да престанеш псовати, ако си крао да престанеш красти, ако си ма какво зло чинио да престанеш чинити. Јер, не чиниш ли тако, ти недостојно држиш у себи Господа Христа, ти Га распињеш поново у себи. Ти недостојно једеш и пијеш Крв Господа Христа и Тело Његово. Зато Апостол Павле и препоручује хришћанима и вели: Пазите, чувајте се! Немојте да недостојно једете и пијете Крв и Тело Господње[11]. Зато исповест, зато исповедање грехова пред Богом и пред свештеником, зато је и славно очишћење душе, и напор и труд. Примивши Господа Христа, живи од данас новим животом, светим животом, побожним животом. Престани да чиниш грех који си чинио. Слаби смо, људи смо, падамо поново у грехе, али наше је да приморавамо себе на свако добро[12]. Да ум овај, који је слика Божија, примораваш да личи на ум Божији. Да душу своју примораваш да личи на душу Божију. Једино тако испунићемо онај промисао, и онај циљ живота, који нам је Бог оставио створивши нас као људе. Да, ми људи, сваки човек створен је за Вечни Живот. Имајте то у виду, браћо. И ујутру кад се пробудиш реци себи: Гле, ја сам створен за Вечни Живот. И увече кад лежеш реци себи: Пази, створен си за Вечни Живот. Пази како живиш, сваки тренутак је важан у животу, сваки дан је врло важан. Човек може у једном дану стећи, или рај, или пакао. Ти данас можеш убити човека и стећи пакао, а можеш се трудити да не чиниш зло, и ти ћеш истим путем испунити Еванђеље. Ето безброј Светитеља пред нама и око нас и над нама, који су испунили Еванђеље и показали нам да је човек заиста вечно биће, да бисмо и ми идући за њима и са њима заиста заслужили Вечни Живот. Нека би Благи Господ, молитвама Пресвете Богомајке и свих Светитеља, даровао нама Живот Вечни. Амин. Извор: Православие.ру
  16. Илити: зашто је змији упалило да их наговори да једу са дрвета познања? Да ли су се Адам и Ева осећали инфантилно и због чега? . . .
  17. петак, 29. сеп 2017, Извор: РТС/Sciencedaily На скупу америчких педијатријских академских друштава у Сан Франциску представљена је студија о дуготрајним позитивним ефектима читања у раном детињству. Деца којој су родитељи читали у првим годинама живота развила су богатији речник, бољу писменост и вештину читања, а резултати су се видели и четири године касније. Студија показује значај читања деци у најранијем периоду Ново истраживање показује да читање детету у раном детињству може утицати на обогаћивање његовог речника и способност читања и пре почетка основне школе. Др Каролин Кејтс, вођа пројекта и професорка педијатрије на Медицинском факултету у Њујорку, истиче да су та открића узбудљива, јер указују на то да читање млађој деци има трајни позитиван ефекат на језик, писменост и читање. „Оно што уче када им читате док су бебеˮ, рекла је др Кејтс, „има ефекта и четири године касније, када су на прагу основне школе. „У истраживању су учествовале мајке и бебе из државне градске болнице, више од 250 њих, а деца су праћена од шестог месеца до четири и по године старости. Резултати су упоређивани са бројем прочитаних књига и бројем дана у недељи проведених у читању. Квалитет „заједничког читања" био је праћен питањима да ли су родитељи разговарали са дететом о књизи док читају, да ли су именовали слике и емоције ликова у књизи и да ли су приче биле пригодне за дечји узраст. Истраживање је показало да су деца из тог програма са четири године умела да напишу своје име Имајући у виду социоекономске разлике, истраживачи су открили да квалитет и квантитет „заједничког читања" у раном детињству утичу на богатство дечјег речника до четири године касније, пре поласка у школу. Ако деци читамо док су још бебе, то посебно утиче на њихову способност читања касније, а читање у наредним годинама значајно развија писменост уопште. Приредила: Татјана Цвејић
  18. Севернокорејско становништво већ шест деценија одраста са мржњом према САД. Пропаганда функционише зато што је још живо сећање на Корејски рат, Северна Кореја се ментално још увек налази у педесетим годинама прошлог века. У Северној Кореји много тога недостаје, али једно сигурно не: ефикасна пропагандна машинерија, још у вртићу и у школским уџбеницима подстиче се мржња према САД, повезана са страхом од „империјалног агресора“ из Вашингтона, пише „Дојче веле“. Пропаганди иде наруку и то што се може позивати на колективно искуство из Корејског рата. Наиме, тај рат је и данас присутан у животу људи у Северној Кореји — можда и зато што још увек није завршен јер мировни споразум никада није склопљен, па на граници на 38. паралели већ више од шест деценија влада само примирје. Немачки радио наводи да је тај рат започео Север, чије су трупе 25. јуна 1950. прешле 38. паралелу. Пјонгјанг је хтео оружјем да изнуди поновно уједињење полуострва које је после Другог светског рата подељено на север и југ. Последице су биле катастрофалне. Ипак, сада, када амерички председник Доналд Трамп прети ватром, бесом и необузданом силом и још додаје да ће се Северној Кореји „догодити ствари које је сматрала немогућим“, то се уклапа како у наратив Пјонгјанга тако и у историјска искуства. Када амерички министар обране Џејмс Матис севернокорејско вођство упозорава на опасност од „уништења сопственог народа“, онда се пропагандистички оживљава национална траума, јер Северна Кореја је већ доживела уништење — између 1950. и 1953. године. Три године су амерички авиони масовно бомбардовали Северну Кореју — и то без обзира према цивилима, пише амерички историчар Брус Камингс. То тепих бомбардовање Северне Кореје он је окарактерисао као ратни злочин. На Северну Кореју је бачено више бомби и напалма него током целог Другог светског рата на Јапан. Током те три године у Северној Кореји је погинуло 20 одсто становништва, то је процена америчког генерала Кертиса Лемаја који је у Корејском рату командовао авијацијом. У једном интервјуу из 1984. године он је рекао: „Ми смо спалили сваки град, на овај или онај начин. Неке и у Јужној Кореји. Уништили смо грешком чак и јужнокорејски Пусан“. Бивши амерички министар спољних послова Дин Раск, који је за време Корејског рата био задужен за Источну Азију, каже: „Између 38. паралеле и кинеске границе бомбардовали смо сваку циглу, ако је још стајала једна на другој, све што се кретало. Ми смо били потпуно надмоћни у ваздуху и Северну Кореју смо сравнили са земљом“. И претње атомском бомбом је Северна Кореја већ чула, од америчког генерала Дагласа Макартура. У једном интервјуу из 1954. године он је изразио разочарање јер му није било допуштено да спроведе план за окончање рата у року од 10 дана. Тај његов план је предвиђао бацање „између 30 и 50 атомских бомби“. Он је такође предлагао да се дугорочно онемогући прелазак границе између Северне Кореје и Кине — стављањем радиоактивног кобалта у појасу од пет километара дуж граничне реке Јалу. Тиме је требало да се прекине кинеска подршка Северној Кореји. Но, те планове су онемогућили америчко Министарство спољних послова и Уједињене нације. У непријатне историјске истине — које је Запад заборавио, а које Северна Кореја и те како памти — спадају и масакри. „Дојче веле“ наводи примере: Јавност на Западу је тек 1999. године сазнала да су амерички војници под мостом Но Гун Ри убили стотине цивила који су покушали да се спасу бекством. Још горе су биле антикомунистичке чистке у јужнокорејској војсци, непосредно након избијања Корејског рата, на Југу су били стрељани наводни комунисти и симпатизери Севера — уз знање и пред очима америчких официра. Извештаји и фотографије тих злочина су деценијама држани у тајности, објављени су тек 2008. године. Комисија за истину и помирење, основана за време јужнокорејског председника Роха Мо Хјуна, који је претходно био активиста за људска права, проценила да је у таквим чисткама убијено 100.000 људи. Реч је о врло конзервативној процени, каже се у комисији, наводи немачки државни радио и додаје да је за многе од тих масакра неправедно била окривљена Северна Кореја, која је такође вршила крваве чистке. DW/ТАНЈУГ/СПУТНИК
×
×
  • Креирај ново...