Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'деца'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Тридесет година након свирепог убиства дванаестогодишњег Слободана Стојановића из Зворничке Каменице (убијен је 27. јула 1992. године), Света Литургија поводом канонизације служена је у храму Светог ђакона Авакума у Дрињачи код Зворника, саопштила је РТРС. Одлуком Светог Архијерејског Синода СПЦ на последњем Сабору, овај дечак, који је мученички пострадао у протеклом рату, канонизован је и проглашен за свеца. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је на твитеру овим поводом поручио: „Данас се детету Слободану молимо као светитељу и мученику да замоли Бога да нигде и никада не страдају недужна деца у вихоровима несрећних ратова. СВЕТИ НОВОМУЧЕНИЧЕ ОВЕНЧАНИ МУЧЕНИЧКИМ ВЕНЦЕМ ИЗ РОДА СРПСКОГА, МОЛИ БОГА ЗА НАС!“ „Кроз призму страдања малог Слободана треба гледати подједнако на страдања сваког дјетета у овом рату, било како да се зове, али нажалост није тако“, поручио је у беседи протонамесник Марко Данојловић, парох дрињачки и додао: „Оно што је највећа трагедија јесу кантари свјетски који не мјере исто жртве макар оне биле дјечије. Слободан је ишао раширених руку према животу, ишао је раширених руку и према непријатељу који се злочиначки понио“. Организације проистекле из Одбрамбено отаџбинском рата, заједно са институцијама града Зворника, у наредном периоду планирају у центру града да поставе спомен бисту Слободану Стојановићу. Након Свете Литургије преломљен је славски колач Светом новомученику Слободану, али и свим новомученицима Епархије зворничко-тузланске, а потом положено цвеће на гроб Слободана Стојановића, новомученика Каменичког. У календару Српске Православне Цркве 27. јул биће посвећен још двојици новомученика из Дрињаче, Милану Петковићу и Тимотију Поповићу свештеницима страдалим у Другом светском рату. Подсећамо, Слободан Стојановић убијен је у Каменици код Зворника 27. јула 1992. године када се у село вратио по пса. Убила га је припадник такозване армије БиХ Елфета Весели. Слободаново тело пронађено је у јуну 1993. године у масовној гробници код Јошанице. Према патологу Зорану Станковићу, на дечаку су констатоване бројне и смртоносне повреде на глави и телу нанесене током живота и после смрти. Одсечено му је уво, а оштрим предметом нанесене посекотине на стомаку, док му је у слепоочницу из близине испаљен метак. Извор: РТРС, Твитер налог Патријарха српског г. Порфирија
  2. JESSY

    Деца не праштају лицемерје

    Протојереј Андреј Овчиников о првој исповести, правилном васпитању деце и уобичајеним грешкама које родитељи праве Како припремити дете да се први пут исповеди? Зашто тинејџери напуштају Цркву и шта треба урадити да би се то избегло? Ко има кључну улогу у духовном васпитању деце: свештеник или родитељи? Како заштитити своје дете од духовног сагоревања и навикавања? На ова и друга питања разговарали смо са протојерејом Андрејем Овчиниковим, ауторем великог броја разговора о породичном животу који је и сам отац седморо деце. Често можемо видети нервозу, па чак и неку трему међу мамама у парохији, чим њихово прворођено (управо прворођено, а не треће или четврто дете) напуни седам година и спрема се да почне своју прву исповест. Како и зашто је важно да хришћанин, посебно млад, своју прву исповест изврши под свештеничким епитрахиљем? — Приметили сте да то највише брине жене, „маме“. Прилично је обесхрабрујуће знати да тате нису ту, јер свештеник који исповеда мора да види да је глава ове породице задужена за васпитање деце. Било би заиста лепо када би се тате побринуле да своју децу припреме за исповест. И није важно да ли је син или ћерка. Јер маме се баве припремама детета за исповест на прилично посебан начин. За почетак, мајка увек покушава да учини да се њено дете осећа удобно, сигурно и самопоуздано. С једне стране, у овоме нема ништа лоше. Али, с друге стране, мајка ствара специфично вештачко окружење – то је, наравно, веома удобно за дете, али то није оно што се може применити у стварности у сваком тренутку. Наша породица никада није имала неке посебне припремне фазе пре прве исповести. Све се котрљало према томе сасвим глатко. Деца су старија, више их не треба носити у цркву, а тамо морају да се спремају за озбиљне кораке. Исповест је важна припремна фаза пред Тајну Причешћа. Ако су оба родитеља озбиљна у вези са васпитањем своје деце, онда се прва исповест дешава много пре прве званичне црквене исповести. „Шта је добро, а шта лоше?“ — требало би да буде стална тема разговора у породици. Наравно, ако родитељи говоре својој деци о опасностима од лагања, лењости и лукавства, глуме или изазивања беса много пре него што наврше седам година, онда се то лако пројектује на исповест. Дакле, неће бити разлога за бригу о томе. Дете долази на исповест и видимо плод његовог васпитања. Да је заиста васпитан у вери, покајао би се свесно, често прилично дубоко и искрено. Али некад се породица према томе односи као према одређеном чину – једноставно као „само дођи до баћушке и реци нешто“ – то такође можемо видети. За шта се деца кају? Беснели су и нису послушали. Два греха. Родитељи често не обраћају пажњу на то да њихово дете проводи сате на телефону, да већ лаже или се понаша као егоиста који никад не помаже код куће. Али они не примећују дубоко усађене ствари и раде са својом децом само на оним питањима која леже на површини. Ако нико не васпитава децу код куће, она ће, без сумње, ћутати све време исповести Зато сам за упрошћену припремну фазу исповести за децу. Нешто сте погрешили — идите и признајте се, покајте се за оно што сте погрешили Често на исповести видимо да дете нерадо чита своје грехе са папира. Осим тога, дешава се да грехе диктирају његови родитељи. Да ли је то изводљиво и у којој мери? — Огромна је педагошка грешка када се деца, још мала, приморавају на то. Јер кад једном напуне тринаест или четрнаест година, једноставно ће се побунити и потпуно престати да иду у цркву. Видите, ми практично немамо тинејџере у цркви. То је резултат такозваног „маминог васпитања“, када се мајке претварају да су религиозне, али, у ствари, не успевају да васпитавају своју децу у вери. Зато, када дете једном достигне адолесценцију и одрасте у својој способности да озбиљно схвати хришћански начин живота, оно често не жели да се узбуђује и удаљава се од Цркве. Можда звучи грубо, али овај проблем постоји. Видимо само децу и младе који су се у животу опекли, или посрнули и пропатили. Они се, као изгубљени синови, изненада сете да треба да се врате у Цркву. Чињеница да немамо тинејџера у нашим црквама је резултат нашег васпитања. Саветовао бих вам да се не играте ниско или на прстима око перцепције греха вашег детета. У нашој породици деца мало говоре о својим гресима. Али знам да ће када оду на исповест имати за шта да се покају. Навика истраживања душе је изузетно важна врлина. „Ако на крају дана успете да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено.“ Уопштено говорећи, писање грехова на папир је добра навика, посебно када тек почињете свој живот као хришћанин или када сте дете. Ако сте на крају дана у стању да запишете неколико грехова које сте починили, онда живите промишљено, процењујући своје речи и поступке и пратећи своје грешке и грехе. Затим, на крају недеље, потребно је да испитате листу како бисте дефинисали конкретне грехе и исповедили их пред свештеником. У овом случају, то је добра пракса. На жалост, видимо да је у савременим породицама мајка та која брине о васпитању своје ћерке, а отац синова… — Дао бих строгу епитимију таквим родитељима: рекао бих да чине велике метаније. Требало би организовати парохијске курсеве о основном хришћанском васпитању деце уз помоћ родитеља са вишечланим породицама. Зато што људи нису у стању да школују своју децу. И не само то, него не желе и не могу. Као резултат тога, видимо свакакве девијације у хришћанском васпитању. Споља – додир црквености, али изнутра – празна шкољка, често, која скрива помало труле црте људског карактера које нико никада није неговао. Таквих тужних примера, нажалост, има доста и међу онима који уче у богословијама и спремају се за рукоположење. Савремени младићи више не показују особине које би требало да буду у основи хришћанског образовања: поштење, марљивост и несебичност. Који разлог стоји иза тога? Разлог томе су недостајуће године васпитања, када је о деци требало бринути, из дана у дан, добијати кућно васпитање, водити примером, а никако не дозволити да се омаловажавају. — Често се дешава да родитељи покушавају да за своје вољене наследнике нађу посебног баћушку „наклоњеног деци“, посебно нежног оца исповедника. Да ли постоји потреба да се ово уради? — Мислим да свештеник мора да створи угодно окружење за свакога ко дође на исповест: не само за дете, већ и за одраслу особу. Рад исповедника подразумева стварање зоне комфора, тако да се свако ко дође на исповест осећа спокојно, опуштено и нема страха да говори о својим грешкама и гресима. Јер хришћанин се не исповеда код свештеника, него код Бога. „Тражите свештенике као што тражите учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи.“ Нажалост, наши свештеници не могу увек да обезбеде овај ниво духовне удобности. Ужасно је да постоји само неколицина одабраних којима можемо поверити своју децу, или који не би учинили никакву штету. То је био један од омиљених предмета за архимандрита Јована (Крестјанкина): тражите свештенике као што бисте тражили учитеља или доктора; покушајте да нађете некога ко не игра улогу пастира, већ је живи. Како родитељи треба да се понашају након исповести свог детета? Неки практично горе од радозналости: да тако кажем: „Шта је моје дете рекло свештенику? Како је свештеник одговорио?” — Не узнемиравај га. Не копајте му у душу. Признао је — слава Богу што јесте. Нема потребе да се питате ни о чему. Кад оде на следећу исповест, рећи ће више. Које је главно правило васпитања? Савијајте дететову вољу нежно, али систематски и чврсто, држећи фокус на остварењу тих узвишених циљева. Овај рад је од највеће важности! Иако сам рекао да децу треба да васпитавамо нежно, то није баш лако, па чак и наноси бол. На пример, треба да научимо дете да устане рано да изговори јутарње молитве, да склони своје играчке, да намешта кревет или пере судове за собом. Родитељи треба да наставе да саопштавају ове поруке и тако обучавају децу да се жртвују. Мало по мало, донеће први плод. „Ко може да се похвали да је успео да отргне своју децу од компјутера, паметног телефона или видео игрица?!“ Затим, треба да кажемо нашој деци да пазе шта говоре и да буду љубазни и захвални. Посебна тема је паметни телефон, данашње „оружје за масовно уништење“. Ко може да се похвали да је успео да своју децу отргне од компјутера, паметног телефона или видео игрица?! Некако смо узели за правило да већи део одговорности пребацимо на свештеника. Нека Баћушка, да тако кажем, поправи путеве детета. Видите, ми можемо само да дотерамо оно што су родитељи урадили по питању васпитања. Све што можемо да урадимо је да им помогнемо и прилагодимо их. Највећи терет одговорности сносе искључиво родитељи детета. Када је наше дете још било мало, волели смо да играмо једну игру. На крају сваког дана разговарали смо о томе како је прошао његов дан. Дете је објаснило шта је ново научило и шта је погрешило или где није успело. Али, пре него што је напунио шест година, приметио сам да је почео да говори лажи у нади да ће изгледати боље и паметније. Исто се дешава и на исповести када желе да изгледају боље него што заиста јесу и прикрију одређене ствари. Како можемо помоћи нашој деци да науче да буду верни себи и да се никада не плаше беспоштедне процене? — Ако лаже, лаже свуда, и код куће и у цркви. Родитељи треба да раде са дететом. Ако се те лажи изнесу на видело, када је он, на пример, намерно прескакао часове, или узео бомбоне из кухињског ормарића, или сурфовао по мрежи, иако је то било забрањено, а потом су родитељи разговарали са њим, шта су последице? Дете оде и исповеди се код свештеника. Ми свештеници само бележимо ову или ону грешку, али је превише тешко направити разлику. Има људи, посебно мале деце, који варају током исповести и у том случају очигледно желе да изгледају бољи него што заиста јесу. Родитељи треба да знају и раде са оним што се крије у души њихове деце. Зашто стално говорим, „родитељи ово, родитељи оно“? Зато што је деведесет пет одсто дететовог васпитања одговорност родитеља Често се људи питају: „Шта да радимо?“ Код неких родитеља је реч о њиховој деци која болују од дроге, другима је то играње игрица, а онда има и оних који су ступили у у интимне односе итд. итд. Како можемо помоћи? Молећи се. Изгубљено време и благовремени напори за исправљање које родитељи нису предузели не могу се поправити. У том погледу сам песимиста, јер се у овом тренутку већ суочавамо са прилично страшном ситуацијом. Али како су слатка сва та деца на почетку! Ипак, имајте на уму, сви су они млади, а реч је о деци од пет до седам или девет година. А шта је са срећно насмејаним тинејџерима? Или, чак и они који се не смеју срећно? Једноставно су нестали из наших цркава. Наравно, уживамо да видимо бебе у црквама. Хвала Богу! Али када служите четврт века, не будете толико срећни када видите још једно дете. Али ја се прилично радујем када видим тинејџера или младића. Ево још једне ситуације. Родитељи су одлучили да њихов седмогодишњак треба да живи праведно, и он се води на прву исповест, а потом и причешће. Али овај клинац, пошто га нико раније није учио, има правих проблема да прође кроз исповест. Шта би био ваш савет и како да спасемо његову незрелу душу? — Бог делује на тајанствене начине. Знамо за толико случајева када је дете од малена било у цркви, а онда га оде на другу страну и више га не видимо. Дешава се чак и одраслом човеку, рецимо, да иде у цркву десет-петнаест година, и — само толико! Он се разочара и сагори — а ни ми га више не видимо… Ентузијазам у првом тренутку је, наравно, битан. То би требало да буде радостан догађај. Људи први пут долазе у цркву да се исповеде, или причесте, или се спремају за свој први пост… Али ко истраје до краја, биће спасен (Матеј 24:13). Замислите само то, цео ваш живот је пред вама, и морате га живети као хришћанин. Биће толико искушења, када можда пожелите да напустите оно са чиме сте почели. Пре свега, свештеник својим неправедним поступцима не треба да одвраћа човека од вере, или од Цркве, нити да га застрашује. Оно што обично радим је да стојим тамо, слушам, молим се и посматрам. Јер сваки човек другачије размишља о својој души. Ако Бог да, то ће трајати много година Поменули сте сагоревање. Дешава се и да, временом, деца васпитана у црквеним породицама изгубе тај побожни однос према свему што је у вези са Црквом и почну да се према томе односе као према мукотрпном послу. Они иду у цркву, не због тог најважнијег Састанка, већ зато што ће видети своје „недељне“ пријатеље, и тако механички узимају Свете тајне. Како родитељи могу да сачувају своје дете од сагоревања и навикавања? „Ако родитељи воде лажни религиозни живот, пре или касније, и њихова деца ће постати као они“ — Само њиховим личним примером. Ако се родитељи према свему што је свето односе са поштовањем, њихово дете ће то увек приметити. Ако родитељи воде сумњив живот и понашају се двосмислено, и њихово дете ће их у томе копирати. Управо су се причестили и изашли из цркве — и то им је ван памети: суде, свађају се, говоре непристојне ствари, или се одају беспосличарству или прождрљивости итд. Шта дете види? Позоришна представа, драмска представа, коју његови родитељи једноставно играју глумећи неки идиличан живот. Деца не опраштају лицемерје. Ако је верски живот родитеља лажан, пре или касније, и њихова деца ће постати попут њих. Зато је императив да родитељи воде сопственим правим примером. Да ли су родитељи једини ауторитет за дете? Шта кажете за свештеника, учитеља или спортског инструктора? — Млађа деца и тинејџери не би требало да имају других ауторитета осим својих родитеља. Проживљавамо заиста тешка времена и сами морамо да бринемо о својој деци. Нажалост, сведоци смо нездраве и алармантне ситуације. Али када деца одрасту, неопходно је да пронађу доброг пријатеља, старијег брата или оца, у лику свештеника (у зависности од старости оца исповедника), који ће им помоћи да се позабаве својим животима. Зар им не одузимамо независност? — Не када су мали, али касније, када дођу у разумне године, можемо их постепено пустити. Наша породица је велика, зато не могу да причам како је одгајати јединца или, можда, двоје деце, али у размаку од десет година. Имамо седморо деце и немамо другог искуства осим тога. Наша породица је сазревала заједно са децом. Дакле, могу да пренесем управо овакво искуство. Шта да кажем онима који имају једно дете?.. Лакше је васпитати десеторо него једино дете. Измориће родитеље, јер је усамљен. Одрастао сам као једино дете, и сећам се: то је била права ноћна мора. Останите близу своје деце – то је најважнија ствар. Децу треба волети. Ако останеш са њима, ако разговараш са њима и водиш рачуна о њиховом васпитању — све ће бити у реду. Које књиге, осим Књиге над књигама (Светог писма, прим.прев.), можете препоручити деци, и њиховим родитељима, где би могли научити како се свесно покајати? — Најбоља књига је правилно васпитање, када родитељи објашњавају шта је добро, а шта лоше, шта је дозвољено, а шта забрањено. Увек ме заболи у срцу док посматрам скривене пороке, као што су злоба, лицемерје и нелојалност, када споља све делује пристојно, али изнутра – смрди на трули карактер. Очигледно је нешто у породичном животу те особе пошло по злу. „Важно је научити дете да ради лак посао, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши.“ Важно је научити дете да ради лаке кућне послове, како би знало да пере под, судове, како да ручно пере одећу и окачи је да се суши. Овај рад је од великог значаја. У данашње време одрасли покушавају да заштите своју децу од тога, али као резултат тога настаје егоизам, а он је главни непријатељ доброг васпитања. Нема шансе да дозволимо себи да „играмо“ игру површног васпитања. Очигледно, данашњим одраслима недостаје знање и мудрост. Много је корисних књига ових дана у штампи. Постоје дивне књиге о породичном животу које је написао протојереј Илија Шугајев, Породица Нине Феодорове говори о емиграцији, вери и истрајности. Рад Герија Чепмена о психологији под називом Пет љубавних језика је такође добар. Сматрам Ану Карењину уџбеником о породичном животу. Занимљива је и прича М. Шолохова „Судбина човека” и О’Хенријева „Дарови мудраца”. Оно што је заиста важно јесте да увек будете уз своју децу, да ходате са њима кроз живот, да их волите и поштујете, помажете им и чешће разговарате са њима. И у закључку, оче Андреје, како можемо помоћи детету да развије опрезност од чињења греха, али не и страх од исповести? — Ако дете поред себе види богобојажљивог човека, било тату или маму, оно ће порасти као они. Али овај страх Божији не треба измишљати, када споља остављате утисак да га осећате, а изнутра немате поштовање за Бога. Зато, ако је родитељски пример искрен и истинит, дете ће то исто усвојити. То је врхунски и главни алат. Поучавати достојним примером — то је данас најважније! https://mitropolija.com/2022/06/27/deca-ne-prastaju-licemerje/
  3. Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
  4. Декларација позива на престанак замене категорије пола, категоријом родног идентитета и позива на забрану промене пола деце, преписивање блокатора пубертета деци, као и на противљење законима који желе да доделе статус мајке особама мушког пола. Atheist Richard Dawkins signs controversial declaration opposing gender reassignment surgeries and puberty blockers for children WWW.MSN.COM Atheist and biologist Richard Dawkins signed a declaration in favor of "sex-based rights," giving the movement an unexpected ally.
  5. У четвртак, 7. октобра 2021. године, у Светосавском дому при Светојовановском храму у Бачкој Паланци, на позив Црквене општине Бачка Паланка, а у оквиру духовних свечаности „Под покровом Богородицеˮ, др Влајко Пановић, клинички психолог, одржао је предавање на тему „Брак, деца, породицаˮ. Гост предавача, који је том приликом одржао уводно излагање, био је Зоран Луковић, полицијски инспектор и члан Европске федерације за борбу против секти. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.
  7. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Печат 28/05/2021 Пише Мати Стефанида (Главчић), игуманија манастира Светог Георгија у Брњаку На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна песма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних. Једна реч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ. Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта. Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану! Српском народу на Косову остале су само речи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша деца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“? ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска деца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха. Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску децу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и сведочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се деца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дечака кога посекоше рафали… после рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хлебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају деца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше… КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и деца његова и деца његове деце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго. На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег. Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће уместо нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна. Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије. View full Странице
  8. Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион
  9. Свештеници и вјерни народ Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке на челу са Преосвећеним владиком Кирилом (Бојовићем) данас су упутили поруку молитвене подршке и љубави Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који се од 6. октобра налази на лијечењу од корона вируса у Клиничком центру Црне Горе. Порука на посебан начин, кроз фотографије и натписе, показује бригу и молитвене жеље за опоравак Митрополита Амфилохија, чијим благословом и трудом је и основана Епархија буеносајреска, формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 26. маја 2011. године. Молитве за Митрополитов опоравак стижу из свих крајева ове Богом спасаване Епархије. “Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша духовна деца Епархије јужно-централноамеричке, коју сте ви основали, моле се за ваше здравље и оздрављење”, “Ваша духовна деца из Костарике се моле за ваш опоравак”, “Бог да чува нашега Митрополита Амфилохија”,”Драги Митрополите ваша духовна деца из Аргентине шаљу поздраве и моле Бога за ваш брзи опоравак”, само су неке од порука привржености и љубави упућене Митрополиту Амфилохију. Од оснивања ове Епархије Митрополит је био њен епископ-администратор па све до 2018. године када је за првог Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког изабран владика Кирило. Трудом и посвећеношћу Митрополита Амфилохија, његовим мисионарењем, које је наставио владика Кирило, на благословеним просторима Јужне и Централне Америке наставља се дјело Светих апостола Христових, граде се православне цркве и народ се у њима сабира. Отуда и не чуди повезаност и блискост коју вјерни ове Епархије осјећају и показују за свог духовног оца Митрополита Амфилохија. Слике говоре више од ријечи. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Новопрестављени Епископ ваљевски Милутин током свог архипастировања је посебно бринуо и помагао страдални народ и цркву на Косову и Метохији. Остаће упамћен као један од великих добротвора Призренске богословије, поштовалац и љубитељ појања призренских богослова које је радо дочекивао и у својој Епархији. Говорио је да нема лепше слике од иконе Божје у Богородици Љевишкој која је једина преживљавала вишевековну тортуру рушитеља и завојевача. „Косово и Метохију чувају монаси и деца“, понављао је Владика Милутин, наглашавајући да је Епархија рашко-призренска један од стубова православља. Колико је волео Косово и Метохију, колико се радовао сваком сусрету са Епископом Теодосијем, клиром и верним народом слушате у његовим беседама посвећеним њима. Посебну драж овог осврта чини звучни запис који нам је послала новинарка и професорка Оливера Радић из Ораховца, а који се односи на Епископову посету јужној српској покрајини 2005. године, када је духовно водио Митрополију аустралијско-новозеландску. Извор: Радио Источник
  11. Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље
  12. Наш саговорник Игор Зиројевић рођен je 1977. године у Требињу. Ту је завршио основну, основну музичку, и средњу школу. Од 1997. године налази се у Атини ради студија црквене музике. Студирао је на конзерваторијуму „Никос Скалкотас“ у Атини, у класи професора Константина Ангелидиса. Након студија наставља да изучава богослужбени репертоар, музичку теорију и слично. Честим боравком на Светој Гори пружа му се прилика да интензивније изучава музичке рукописе. Потом уписује и завршава постдипломске студије на Атинском конзерваторијуму, у класи професора др Георгија Констандинуа, за време којих проширује и продубљује своја музичка знања. Хороначалник је Српског византијског хора, а од скора и свештеник. А пре свега и изнад свега супруг и отац шесторо деце. У том смислу његово искуство ће нам бити драгоцено. Игоре, с обзиром да имаш шесторо деце, реци нам кад је било најтеже? Мислим на то која бројка деце је најтежа или најлакша за поднети :)? Мислим да не постоји експлицитан одговор на то питање. Сваки случај је имао другу врсту тешкоће, али и друге, да тако кажем, погодне факторе. На примјер, са првим дјететом увијек постоји тај полет и одушевљеност, па ти ништа није тешко. Сјећам се са колико лакоће сам устајао ноћу када ми је први син имао грчеве и носио га на рукама по читаву ноћ.. а сада када имам шесторо, већ гледам “попријеко” будилник кад зазвони ? Али, са првим дјететом истовремено постоји и неискуство, па радиш и многе ствари које нема потребе да радиш, или их радиш много компликованије и спорије него што би се могле урадити. Свако наредно дијете тражи више труда, што у случају мале дјеце значи мање времена за друге ствари, а неријетко и мање сна. Чини ми се од трећег дјетета ствари постају доста практичније, иако су услови знатно компликованији и ситуација захтјева добру организацију у кући и много жртве. Али, већ се стекне неко искуство практично како и шта треба радити. С друге стране, већ кад добије треће дијете, чини ми се, човјек некако схвати да то што успјева да постигне сваког дана је заиста дар Божији, и некако почиње да не брине толико. Видиш сваког дана колико Бог помаже и родитељима и дјеци. Са сваким наредним дјететом је то све очигледније. Али, то свакако не смањује напор родитеља у физичком смислу. Даје једну потпору и утјеху и полет, тако да човјек може тако велику жртву да поднесе са радошћу. И да се не лажемо, највећи терет у једној породици са много дјеце подижу мајке, и зато свака мајка, а посебно она која има много дјеце, је достојна сваког поштовања и части. А уз то, за нормалну породицу, а поготово је то евидентно у породицама са више дјеце, неопходно је у сваком смислу присуство оца у породичном животу, и тоу свим његовим аспектима. Шта си преузео на себе када је у питању одгој деце? Чини ми се да постоје двије врсте „преузимања“ ствари у породици. Једна је ствар некако практична. На примјер, неким данима, зависно од неких других мојих обавеза, ја водим дјецу у школу, а неким данима моја супруга. Исто тако је и са преузимањем дјеце из школе. Некада ја купам дјецу, некада супруга. Некада ја пресвучем бебу, али углавном супруга. (Код прве дјеце сам ја то радио знатно чешће, али су и моје професионалне обавезе биле знатно мање). Углавном ја помажем дјеци око учења. Пошто четворо старијих тренира пливање, на базен их водимо наизмјенично са супругом. У шетњу углавном иду са мном. Неке кућне послове раде са мном, а неке са супругом. На примјер, некада кувају са мајком, а некада са мном. У набавку исто тако. То су, дакле, те неке ствари практичних обавеза. Али, постоји и један други аспект, који је у вези са карактером људи и неким афинитетима, и свакако и са личним односом који родитељи имају са дјецом. Иако су наша дјеца веома комуникативна и знају да испоље доста добро оно што осјећају, и то раде и са мајком и са мном, чешћи је случај уколико имају неки проблем да дођу мени да разговарамо о томе. У неким случајевима, ипак, прво разговарају са мајком. То је на примјер једна „обавеза“, која углавном не улази ни у један распоред кућних обавеза, али постоји као могућност у сваком тренутку, и добро је да човјек има слуха и за такве потребе дјеце. То некада може бити свега неколико секунди, када дијете има потребу да ти нешто каже, и чак и не очекује да му нешто одговориш, већ само да га саслушаш, али некада може да потраје и знатно дуже. У принципу, добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту и да се гаји дух да човјек може трудом много да постигне, и да својим трудом можемо учинити сретним многе друге. Ако човјек то научи у породици, он је заиста способан да живи било гдје и да се бави било чиме, и биће успјешан. И што је најважније, биће му пуно срце. Како се носите са кризним ситуацијама? У принципу, читав живот је једна криза. Етимолошки криза и значи суд. Дакле, на основу тога како се поставимо у некој ситуацији, биће нам суђено, тј. други ће донијети суд о нама. У том смислу, у животу родитеља нема момента који није криза. Али, ако говоримо о тим неким тежим ситуацијама или периодима, свака криза је потпуно јединствена, јер се тиче саме личности свакога од нас који учествује на неки начин у тој кризи. Оно што се ми трудимо је да учимо из својих и туђих грешака, и да се потрудимо да будемо на „висини задатка“. Добро је да се у једној породици не само родитељи, већ и дјеца оспособе да могу да помогну на сваком мјесту. Искрено, ја лично често не успијевам да будем онакав какав бих требало да будем. Али, и то је саставни дио узрастања и нас родитеља и дјеце. Оно на чему ми инсистирамо у том смислу, је да дјеца схвате да проблеми, тешкоће, кризе, безизлази нису нешто толико страшно од чега треба створити неки баук. То је све нормално, и сви ми пролазимо кроз то. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Не успијевамо увијек да будемо онакви какви бисмо жељели бити, али није ни то страшно. Ја неријетко дјеци признам да сам у нечему погријешио, да нешто не знам, да и ја сам имам слабости и да не успијевам да постигнем све онако како бих желио, и видим да то дјецу веома растерећује у погледу њихових слабости. Лакше им је да и сами прихвате себе са слабостима, а не да стварају маске. У свакој кризи се човјек суочава са самим собом, и има прилику да упозна и прихвати себе заиста онаквим какав јесте, а не онаквим каквим му се чини да је. Ми дјеци у разговору често кажемо да уопште није страшно погријешити или имати слабост, али да је за самог човјека веома деградирајуће да се не бори да буде бољи него што је сада. Поента је да у свакој кризи останемо људи, да останемо оно што јесмо, без страха од суоччавања са собом, и да се боримо. Чини ми се да је суштински важно да човјек схвати и прихвати своју слабост, а у исто вријеме да се бори да буде бољи. Свакако, ако се човјек ослони на Бога, Који је Љубав и Који је Свемогућ, онда то прихватање себе као слабог није уопште толико страшно колико изгледа. Један реалан став према себи и према животу, са много искрености, без оправдавања себе, оставља дјеци много простора да се и сама изборе са својим проблемима на један здрав и конструктиван начин. И наравно, у тешким тренуцима, више од свега помаже смирено обраћање Богу. Да ли се променило нешто од када си постао свештеник, да ли су те додатне обавезе оптеретиле или растеретиле као оца? Па, када постанеш свештеник, све буде исто, али се и све промијени. То је, просто, тако. Практично су се у нашем животу промијениле неке ствари, у смислу да ја имам и неке додатне обавезе и потребе, интезивније и на другачији начин испољене него што је то било прије мог рукоположења. Али, суштински се у том смислу није ништа промијенило. Просто, то што сам свештеник ни у ком случају не треба и не може да значи да сам ја сада својој супрузи мање супруг, или да сам својој дјеци мање отац, или у својој кући мање домаћин. Мислим да би једно такво тумачење свештенства било јако опасно и штетно. Напротив, и као родитељ и као супруг, а посебно као свештеник, позван сам да будем примјер служења. Тако да то што сам сада свештеник мени лично буди свијест о томе да треба још више да се трудим да својој породици будем све, по цијену било какве жртве. А, свакако, сада је на мени и већа одговорност у одгајању дјеце. Ако је неко, на примјер, лош отац, он својој дјеци преноси лошу и искривљену слику о браку, љубави и родитељству. Када је уз то тај отац и свештеник, он му пренесе и јако погрешну слику о томе шта је Црква. Тај примјер родитеља је нешто што се јако дубоко утисне у душу и свијест дјетета, и не знам да ли је могуће икада да се промијени тај утисак. Сјећам се неке моје познаинце, која је имала јако лоше искуство са својим оцем. Када јој је један духовник објашњавао да је нама Бог отац, да нас тако воли… она је рекла: „Ако је Он као отац (мислећи на свог оца), мени он није потребан. Не желим Га!“ Страшно је кад човјек схвати колика је одговорност родитеља у изграђивању цјелокупне личности дјетета! Сада када сам свештеник, постоји само још већа потреба за служењем, за исправљањем самога себе и доброг и суштинског односа са дјецом, а када то кажем мислим прије свега на однос једне озбиљне љубави, која изграђује и родитеља и дијете. Какав однос си ти имао са својим оцем и у каквој породици си одрастао? да ли нешто од тога што си добијао као поуку у детињству користиш и сада међу својом децом? Моји родитељи су били сасвим различити једно од другог и по карактеру и по навикама и по начину како су функционисали. И поред тога, с обзиром да су се много вољели, налазили су начине да функционишу добро. Ја сам са обоје родитеља имао добар однос. Према покојном оцу сам, поготово када сам већ био одрастао, али и док сам био млађи, можда и због карактера обојице нас, могао лакше да се отворим. Он је имао љубави и њежности и поготово стрпљења да се носи са мном. И оставио ми је свој примјер као заиста веома висок идеал. Био је веома сталожен и расудљив човјек, и знао је веома добро да одржава равнотежу у многим стварима и односима у кући. Такав став ствара свима у породици велику сигурност. Као млад, нисам то баш добро схватао. Сада му се најискреније дивим! Имао је љубав и самилост који су могли да опросте све. То су ствари које су за мене велики светионик у животу, мада не успјевам да их остварим ни приближно колико је то успјевао мој отац. Оно што и ја интезивно покушавам са својом дјецом да остварим, а то сам научио у својој породици од родитеља, је принципијелност. Ако се нешто договоримо, то просто мора да буде тако. Није могуће да кажемо да постоји неко правило, и да за преступање тог правила ће се сносити неке посљедице, било какве да су оне, па да када се преступи то правило ми кажемо просто „нема везе“. Не као да је циљ да се неко казни, на било који начин, већ да је неопходно да се сви учимо и научимо дисциплини, одговорности и поретку. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Очекују да им сви испуњавају све прохтјеве, и да никада не сносе посљедице за своје изборе или промашаје. При том, оно што је можда најгоре, поистовјећују такву родитељску попустљивост са љубављу, па ко год у животу није попустљив према њима, они то доживљавају као нељубав. Има ли нека поука неког старца или светитеља која ти корсти у родитељству? Трудимо се да сваку поуку ставимо у свој свакодневни живот. Али, можда су нама најважније оне поуке које нам помажу да стекнемо свијест о томе да су нам дјеца дата на дар, на неко вријеме, да им помогнемо да постану људи и да онда она ураде са својим животом оно што хоће, без обзира на то да ли се нама то што ће она да изаберу свиђа или не. Говорим то у смислу да и ја вјерујем да је велика грешка да родитељи покушавају да живе живот своје дјеце, умјесто да стоје поред и да помогну, веома дискретно. Недослиједно понашање ствара од дјеце неодговорне људе, која имају сасвим нереална очекивања у животу. Такође, много нам користе и свакодневно се опомињемо савјета да само добар примјер родитеља исправља дјецу. Ми родитељи смо често склони да много причамо дјеци шта и како треба, па чак да им причамо много и о Богу, вјерујући да ће дјеца тако да науче. А истина је да дјеца уствари највише уче из онога што виде да ми радимо. Свети старац Порфирије је рекао некој мајци која је много бринула о свом дјетету, јер у пубертету више није хтјело да иде у Цркву: „Мање причај дјетету о Богу, а више причај Богу о дјетету“. Дакле, да не испирамо дјеци мозак поукама, него да живимо живот, да се молимо Богу, и то ће да буде најбоља поука и свједочанство. Шта видиш као највећи изазов данас у родитељству? Као највећи изазов доживљавам то да човјек у браку има могућност да кроз жртвену љубав према својој супрузи постане један цјеловит и здрав човјек, и да онда као такав може бити јако користан својој дјеци, а и много шире. Вјерујем да ако човјек схвати какве су перспективе и могућности истинског брачног живота, а када то кажем мислим на брак схваћен на начин како га поима Црква, сви остали аспекти живота, па свакако и родитељство, добијају своје мјесто, смисао и пуноћу и само још више изграђују човјека. То излажење из себе, превазилажење себе кроз брачну љубав је врхунац храбрости и узбуђења. Када као плод такве љубави и борбе са собом дођу и дјеца, па кроз родитељску љубав човјек још више заборавља на своје прохтјеве и комфор, и несебично се даноноћно жртвује за своју дјецу, његово срце омекша и толико се отвори да може да смјести у себе и Самога Бога, а са Богом и читав свијет и све свијетове. Треба ли нам нешто друго? Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. То је права мала икона Цркве Божије, Царства Божијег. Да ли би нешто урадио другачије да време може да се врати? Прије свега, опет бих изабрао исту жену и опет бих се радовао због много дјеце. А промијенио бих, да је могуће, само себе. Жао ми је за сваки тренутак и поступак гдје сам мислио више на себе него на друге и када год нисам урадио оно што сам могао да урадим за добро других. Једна истинска породица, породица у којој сви живе за другога и несебично се жртвују, је велика светиња. Нека поука за крај? Не сматрам себе за узорног родитеља, па тако не сматрам да сам у ситуацији да из личног искуства посавјетујем било кога како би требало живјети. Али, ето, могу подијелити са вама један натпис, који ми држимо у кући на видљивом за све нас мјесту, а који нас свакодневно подсјећа на неке основе принципе успјешног и пријатног саживота, коме сви стријемимо: У ОВОЈ КУЋИ: СМО ИСТИНИТИ (НЕ ФОЛИРАМО) МОЖЕ И ДА СЕ ПОГРИЈЕШИ ТРАЖИМО ОПРОШТАЈ ДАЈЕМО СВАКОМЕ ЈОШ ЈЕДНУ ШАНСУ ПРОВОДИМО СЕ ДОБРО ГРЛИМО ЈЕДНИ ДРУГЕ ПРАШТАМО СВИМА СТРПЉИВИ СМО ЖИВИ СМО ЉУДИ ВОЛИМО СВАКОГА Деца су нам дата на дар - отац Игор Зиројевић - Први пут с оцем PRVIPUTSOCEM.COM
  13. Наша света Црква 2. јануара по новом и 20. децембра по старом календару, у време Божићног поста, молитвено се сећа светог Игнатија Богоносца. Учимо ли ми децу да следе Христов пут? Колико су наша деца данас богоносци и јесмо ли као родитељи свесни улоге коју имамо да их правилно, хришћански васпитамо? Звучни запис емисије Ово су само неке од тема о којима смо, у духу припрема за радосни празник Христовог Рођења, разговарали у емисији „Оче, да те питам”. Гост у студију био је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду. Емисија је емитована 2. јануара 2020. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Свештенство Покровске цркве уз појање певнице и Мешовитог црквеног хора „Хаџи Рувим“ служило је Свету Литургију на празник Детињци у недељу 22. децембра. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу згрчене жене, протонамесник Бранко Чолић је рекао да читајући Свето Писмо без осећаја и без срца, имаћемо само суво знање без праве примене. „Бог нам је оставио средства којима се припремамо за сусрет са њим: молитву, целокупни пост, исповест и покајање којима чистимо душу“, рекао је отац Бранко који је подсетио да Црква трећу недељу пред Божић слави Детињце. „Деца постају тирани када се не богате Богом“, упозорио је отац Бранко указавши на речи Светог Владике Николаја да је најтеже добро водити земљу, али и добро васпитавати дете. Извор: Радио Источник
  15. “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији. Јер не примисте Духа ропства да се опет бојите, него примисте Духа усиновљења” (Рим.8,14) Звучни запис беседе У понедељак, двадесет и седми по Духовима, када наша света Црква слави светог Јована Деспота, сина Стефана Бранковића и свете Ангелине, Преосвећени Владика Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић и г. Владан Степовић. Свето сабрање у нашем храму посебно су украсили ученици Друге крагујевачке гимназије, које су на свету Литургију повели вероучитељ Ђурђе Јанковић и професорка српског језика и књижевности Александра Радовановић. Јерођакон Јован прочитао је јеванђелску причу о томе како је Христу све предао Отац, и “Нико не зна Сина до Отац” (Мт.11,27). Исту је Преосвећени Владика протумачио верном народу: “Данас нам свети апостол Павле говори: “Браћо, које води Дух Божији, они су синови Божији, они су деца Божија”. Шта то значи браћо и сестре? То значи да ти људи живе Духом Светим. Дух Свети је треће лице Свете Тројице, и то је Дух који очишћава све наше грехе, који нас упућује како да живимо, како да се спасавамо, који очишћава све наше грехе ако живимо Духом Божијим. Дух је тај који носи човека и доводи човека у познање истине. И заиста, браћо и сестре, Дух је тај који води и руководи Црквом. Зато је Црква непогрешива. Ми људи јесмо погрешиви који смо у Цркви, али Црква није погрешива зато што је Дух Свети води и руководи. Предивна је реченица апостола Павла: “Не примисте духа ропства него Духа усиновљења”. Цело човечанство било је под ропством греха до доласка Исуса Христа, али доласком Христовим, Његовом жртвом на Крсту ми смо усиновљени, и зато смо деца Божија. Деца шта раде? Слушају родитеље. А шта раде родитељи? Жртвују се за децу, и уче децу уколико су они научени”. У наставку је преосвећени говорио о речима апостола Павла да Дух сведочи да смо деца Божија. Губљење Духа доводи до губитка благодати Божије. Зато таквог човека руководи дух овога времена који нас одвраћа од Бога. “Дух овога света нама говори да се рађамо у овоме свету и да умиремо у овоме свету, и говори нам да изван овога света нема ништа и да нема Бога. Дух овога света поставља човека изнад Бога. Човеку не треба много да падне у гордост... Бог нас је послао у ово време да посведочимо и да живимо Духом Светим. Онај који живи Духом Светим, њега Дух учи да разликује шта је добро а шта зло. Зато апостол каже: “Духа Божијега не гасите у себи”. Преосвећени је истакао да човек испуњен Духом има многе дарове, радост Духа у себи. Само нам Дух помаже да нам открије шта нам је од Бога даровано, јер нам је Бог дарован. “Дух Свети даје силе духу нашему да сазнамо који су то дарови Божији. Дар Божији је то што нам је даровао Цркву и свете тајне и свете врлине. Дух нас све то учи и да се Бог познаје само Богом. То је управо оно апостолско и светоотачко правило, без Бога не можемо сазнати Бога, браћо и сестре. Уколико више имамо Духа Божијега у себи, утолико више знамо Бога и оно што је Божије. Само духоносци, они знају потпуно шта нам је у Христу Богочовеку даровано. Зато да се молимо Богу Духу Светоме, Којег стално призивамо у богослужењу: “Дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте”. Човек је духовно прљав зато што је грешан, зато што је његова човечанска природа огреховљена. Пред Богом, Духом Светим, нема ништа што се не може очистити. Зато се помолимо да дође Дух Свети да нас води и руководи. Ако нас Дух Свети не буде водио и руководио залутаћемо. Човек када изгуби веру губи компас живота. Када човек изгуби веру он хода по тами и по мраку. А по мраку не знамо где ћемо стати, да ли на тврдо тле, или да пропаднемо... Дух нас осветљава и просвећује, и зато морамо да се молимо Духу да нас просветли, да нас помилује и да нас спасе. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  16. Протопрезвитер Драгослав Ракић, парох паштровско-тудоровићки био је гост емисије "Моја професија" на Радио телевизији Будва. Гостујући у наведеној емисији отац Драгослав је представио како своју парохију преневши своје пастирско искуство, тако и школу веронауке којом руководи. Циљ верске наставе је да деца заволе Христа и себе уграде у вечност. Сам долазак деце у недељни дан, њихово активно учествовање на Литургији, наше молитвено дружење, али и час верске наставе, највећи су доказ јаке вере и велике љубави коју та деца имају према Цркви, истакао је прота Драгослав Ракић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Деца се не васпитавају сталним похвалама. Напротив, тако постају егоисти и пуни таштине. Таква деца ће касније, кроз читав живот, желети да их сви стално хвале, макар их притом и лагали. Данас су, нажалост, сви научили и да лажу, а сујетни људи прихватају лажи, оне су им душевна храна. Само ти то мени кажи, па нека је и лаж, нека је и иронија - веле. Но Бог ништа од тога не жели. Бог хоће истину. То, нажалост, сви не разумеју, па чине управо супротно томе. Ако децу хвалиш стално, па још без расуђивања, њих онда искушава противник ђаво. Он у њима покреће млин егоизма, а она, од најранијег детињства навикнута на похвале од родитеља и учитеља, напредују, може бити, у писмености и знању, али каква вајда од тога? У живот ће ући као егоисти, а не као хришћани. Егоисти никада не могу бити хришћани. Они теже ка томе да их стално сви хвале, да их сви воле, да сви о њима лепо говоре, а Бог наш, Црква наша, Христос Господ наш, то не жели. Наша религија не оправдава такав начин васпитавања. Она, напротив, жели да се деца одмалена уче истини. Истина Христова наглашава да човека претвараш у егоиста ако га хвалиш. Егоист је заплетен и смушен. Њиме руководи ђаво или зли дух. Пошто узраста у егоиста, први му је посао да пориче Бога и да, као егоист, постане асоцијалан, што ће рећи неприлагодив за живот у друштву. Треба да говориш истину, да је други човек сазна; иначе га учвршћујеш у његовом незнању. Када другом човеку саопштиш истину, он се сналази, пази, слуша и друге, савлађује се. Тако и детету имаш да кажеш истину. Ако треба, и да га изгрдиш, како би уочило да оно што ради није добро. Шта оно каже премудри Соломон? „Ко жали прут, мрзи на сина својега; а ко га љуби, кара га за времена" (Прич. Сол. 13, 24). Али то не значи да треба да га бијеш тољагом. Тада излазимо из датих оквира и дешава се супротно од жељенога. Хвалећи своју децу одмалена, водимо их ка се-бичности. Егоисту човек може и да се наруга и да га превари. За то је потребан само један услов: говорити му да је добар и тиме надимати његово ја. Онда ће ти он казати: ето, ко ме хвали, тај је добар. Али ништа од овога није исправно. Пошто човек одраста уз растући егоизам, у њему почињу да се јављају поремећаји. Он пати, не зна шта да ради са собом... Узрок душевног нереда јесте себичност. И сами психијатри, ако проуче ово питање, установиће да егоист јесте болесник. Никада не треба да хвалимо своје ближње, нити да им ласкамо, него треба да их приводимо смерности и љубави Божјој. Ни ми не треба да тражимо да нас воле тиме што ћемо хвалити друге. Треба да се учимо да волимо, а не да тражимо да нас воле. Треба да волимо све и свакога и да се што више жртвујемо за сву у Христу браћу и сестре, и то несебично, не очекујући похвале и љубав са њихове стране. Они ће пак, у односу на нас, поступати онако како их Бог учи. Ако су и они хришћани, узнеће славу Богу што су нас сусрели и што смо им помогли или што смо им упутили добру реч. У овом правцу усмеравајте и школску децу. Ово је истина. У противном, она постају неприлагодива или асоцијална. Не знају ни шта раде ни куда иду, а узрок смо ми који смо их таквима начинили. Нисмо их водили путем истине, нисмо их учили смирењу ни љубави Божјој. Направили смо од њих егоисте и то је сад резултат. Има, међутим, и такве деце која потичу од смирених родитеља. Они им, док су још мала, говоре о Богу и о светој скромности и смирености. Та деца не праве тешкоће својим ближњима. Нису склона љутњи кад им се укаже на неку њихову грешку него покушавају да је исправе и моле се Богу да им помогне да не буду себична. Шта да вам кажем? Када сам као дете отишао на Свету Гору, отишао сам неким веома светим старцима. Они ми никада нису рекли браво. Увек су ме саветовали да волим Бога и да увек будем смирен, да у молитви призивам Бога да укрепи моју душу и да Га свесрдно волим. Нити сам икада доживео да ми се каже браво нити сам икада то затражио. Баш напротив, био сам тужан кад ме старци нису грдили. Говорио сам у себи: „Боже ме опрости, нисам нашао добре старце!" Желео сам да ме карају, да ме грде, да се према мени понашају строго. Ако неки просечан хришћанин чује ово што вам сада говорим, шта ли ће рећи? Чудом ће се зачудити и одбациће моје речи; па ипак, ово што вам кажем јесте исправно, смирено, савршено. Ни моји родитељи никад ми нису говорили браво, нити сам ја желео да то од њих чујем. Стога, што год сам чинио, чинио сам несебично. Сада, када ме људи хвале, осећам се врло непријатно. Шта да вам кажем... У себи протестујем кад ми други кажу браво. Али то ми није нашкодило пошто сам се научио смирењу. А зашто сада не желим да ме хвале? Зато што знам да похвала чини човека празним и одгони од њега благодат Божју. Благодат Божја долази само кад имамо свето смирење. Смирен човек је савршен човек. Зар ово нису лепе ствари? Зар ово нису истините ствари? Коме год да све ово кажеш, узвратиће ти: ма шта причаш, човече! Ако дете не похвалиш, оно не може ни да учи ни да ишта постигне. Али то се дешава зато што смо ми такви, па и своје дете чинимо таквим какви смо ми. Другим речима, застранили смо од истине. Егоизам је човека удаљио из раја, он је велико зло. Први људи, Адам и Ева, били су једноставни и смирени. Стога су живели у рају. У њима није било себичности. Одликовала их је, како се богословским језиком каже, првобитна лепота. Под изразом првобитна лепота подразумевамо благодатне дарове које је Бог дао човеку у почетку, када га је створио - подразумевамо, дакле, живот, бесмртност, савест, слободу, љубав, смирење и друго. Касније, ђаво је, помоћу похвале, постигао да их заведе. Они су се испунили егоизмом. Човеково природно стање, онако како га је Бог саздао, јесте, међутим, смирење, док егоизам представља нешто неприродно: он је, уствари, болест, он је противприродан. Кад ми, дакле, кроз похвале стварамо у детету такав „супер-его" и надувавамо у њему егоизам, уствари му наносимо велико зло. Помажемо му да што више нагиње ђаволским стварима. Тако га одгајајући, ми га, нажалост, удаљујемо од свих животних вредности. Зар не мислите да је то разлог што се деца губе и што људи постају бунтовници? Разлог је егоизам, који су у њих измалена усадили њихови родитељи. Ђаво је велики егоист, велики луцифер. У оваквом стању, значи, ми у себи доживљавамо луцифера, живимо ђаволом. Не живимо смирењем. Смирење је од Бога. Оно је човековој души неопходно. Оно органски припада човековом бићу. Кад га нема, то вам је као да нашем организму недостаје срце. Срце даје живот организму, а смирење даје живот души. Робујући егоизму, човек се сврстава уз злог духа, односно развија се уз злог духа, а не помоћу добра. Ђаво је успео да то постигне. Претворио је земљу у лавиринт да не бисмо могли да се споразумевамо једни са другима. Шта се то десило са нама, а да то и не приметимо? Видите ли како смо заблудели? Допустили смо да наша земља и наша епоха постану права психијатријска болница! Притом не схватамо шта нам смета. Сви се ишчуђавамо: шта се то с нама десило, куда то идемо, зашто су нам деца кренула стрампутицом, зашто су напустила своје куће, зашто су се одрекла живота, зашто су одбацила учење и образовање, зашто се све то дешава? Ђаво је успео да начини себе неприметним, као да га нема, и да наведе људе да за његова дела користе неке друге називе уместо да спомињу њега. Лекари, нарочито психолози, кад неки човек душевно страда, често кажу: ах, имаш неурозу, нервозан си, и томе слично. Они не прихватају да ђаво у човеку подстиче и оснажује егоизам. Ипак, ђаво постоји. Он је дух зла. Ако кажемо да он не постоји, онда је то као да поричемо Јеванђеље, које о њему говори. Он је наш непријатељ, наш животни душманин; противник Христов, који се зато назива и антихрист. Христос је дошао на земљу да нас избави од ђавола и да нам дарује спасење. Закључак који следи јесте да треба да научимо децу да живе смерно и једноставно, а не да траже похвале и узвике браво. Треба да их научимо да постоји смиреност, која и јесте животно здравље. Менталитет који влада у данашњем друштву наноси деци зло. Данашње друштво има друкчију психологију и друкчију педагогију, које су намењене безбожничкој деци. Тај менталитет води децу у безобзирност. Какви су његови резултати код деце и код омладине, и сами видите. Данас млади вичу. Кажу нам: треба да нас разумете! Ми, међутим, не треба да идемо у њиховом правцу. Напротив, треба да се молимо за њих, да им говоримо оно што је право. Али да тиме и живимо. То треба да проповедамо, а да се притом не прилагодимо њиховом духу. Не дајмо да се скрнави величина наше вере! Не можемо им помоћи тако што ћемо и сами стећи њихов менталитет. Треба да будемо оно што јесмо и да проповедамо истину, светлост. Деца ће се најбоље учити од светих Отаца. Учење светих Отаца помоћи ће нашој деци да науче шта је исповест, шта су страсти, а шта зла дела, и како су свети односили победу над својим рђавим ја. Притом ћемо се молити Богу да се усели у њих. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима. Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“. Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху. Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама. Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“. У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“. Марина Марић Љубивоје Ршумовић са ученицима ОШ „Свети Владика Николај Велимировић“ у Ваљеву Пре него што је дошао у Више јавно тужилаштво где се дружио са Ваљевцима, Љубивоје Ршумовић је у пратњи ђакона Драгана Станојевића, вероучитеља у ОШ „Свети Владика Николај Велимировић, дошао у поменуту школу где је ученицима казивао стихове који су они знали и махом певали у глас. С обзиром да је Ршумовић прву књижевну награду добио у 3. разреду Основне школе, награђени ученици 1. и 3. разреда казивали су своје победничке стихове што је песника посебно обрадовало
  19. -Владика Милутин присуствовао дружењу Љубивоја Ршумовића са децом и одраслима- У препуној свечаној сали Вишег јавног тужилаштва у центру Ваљева у четвртак 3. октобра, један од најпознатијих и најплодотворнијих песника данашњице Љубивоје Ршумовић кроз своје стихове и животне анегдоте дружио се са малишанима и њиховим родитељима, васпитачима и учитељима. Догађају који је носио назив по Ршумовићевој песми „Деца су украс света“ која је пре четири године проглашена за дечју химну, присуствовао је и Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин. Дружење са песником су организовали ЦО Ваљево при Храму Васкрсења Христовог и Канцеларија за верску наставу Епархије ваљевске у оквиру циклуса трибина „Православље и млади“. Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, под управом диригента Вање Урошевић, својим појањем употпунио је несвакидашње поетско вече у граду на Колубари. Узбуђен и срећан што је после дуже времена међу Ваљевцима, Ршумовић је поновио речи Десанке Максимовић упућене песницима и свим људима жељним знања: „Ловите, ловите и само ловите искре духа“. Гледајући емисију Квадратура круга на првом програму РТС-а, у којој је гостовао књижевник Љубивоје Ршумовић, Епископ Милутин помислио је да би било добро да чувени Ршум дође у Ваљево да се дружи са децом и њиховим родитељима. Колико је овај књижевник, кога многи сматрају највећим живим дечјим песником, популаран и вољен у Ваљеву, говори чињеница да ни хладно време ни киша нису спречили неколико стотина деце, њихових родитеља, васпитача и учитеља да дођу, уживају, али и да се замисле над песмама: „Аждаја“, „Седам готована“, „У ваздуху“, „Жице око Грачанице“, „Бог је један“, „Песма Милици Ракић“… Једночасовно дружење са Ваљевцима био је један времеплов кроз Ршумовићеву поезију. Занимљиво је да је први пут написао песму у 3. разреду Основне школе под називом „Златиборе, ти си злато“, за коју је добио награду у виду претплате на Дечје новине и графитну оловку са гумицом на врху. Награду му је уручио тада већ познат Душко Радовић који му је касније причао да је таквих оловака био пун сандук, додељен у виду хуманитарне помоћи из иностранства. Радовић је Ршумовића као бруцоша хтео да ангажује да пише за децу. Овај му је рекао да то не уме, а Душко му на то рекао „Не знаш ти за кога пишеш“. И заиста, Радовић је рекао да за децу треба писати као за одрасле, само много боље. Језик треба да буде леп, здрав, узбудљив и српски, а песма треба да буде духовита, али не и смешна. Духовита значи да има духа, али и душе. И песма треба да има поруку, али не директну. Ршумовић додаје да благословене жене (труднице) треба трудничке дане да проводе у библиотекама, и да се дете роди и расте међу књигама. Љубивоје Ршумовић се дружио са многим књижевницима. Посебан траг на њега су оставили Душко Радовић, Стеван Раичковић и Душко Трифуновић којима је посветио и по песму. Али није много познато да је пријатељовао са академиком Владетом Јеротићем са којим је посебно волео да дискутује о Богу. Плод једне такве дискусије је песма „Бог је један“ коју је Политика објавила неколико дана пре академикове смрти. „Увек и на сваком месту понављам Владетине речи да благословена жена треба да прича са својом бебом док је она још у стомаку“, каже Ршумовић који памти и академикове речи да се „човек усавршава и после смрти“. У наставку свог изклагања прекиданог честим и дугим аплаузима, Ршумовић је истакао да је игра божански императив у сваком младунцу, усађена у сваком, као припрема за стални живот. „Нагон за игром је већи од љубави за мајком“, каже песник који додаје да деци када заврше са једном игром треба им наћи другу игру или их упослити. „Никако не смеју да буду беспослена“, упозорава Ршумовић, закључујући да „смо дошли до краја вечери, бежећи од почетка“. Дружење је завршено са „Здравицом српском народу“ са основном поруком да се деца рађају, а Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“ је отпевао Ршумовићеву песму „Деца су украс света“. Марина Марић Извор: Епархија ваљевска
  20. Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светих Јоакима и Ане у Калуђерици поводом храмовне славе. Његовом Преосвештенству је саслуживало свештенство архиепископије уз присуство братства храма и многобројних парохијана. Звучни запис беседе Пред крај Литургије, Епископ Стефан је пресекао колач, а потом уручио црквена одликовања, орден Светог Саве трећег степена, за допринос при изградњи храма г. Страхињи Тодоровићу и г. Драгу Зељићу. На крају се Преосвећени обратио верном народу и истакао да су и данас, као што је то било и у време Светих Јоакима и Ане, деца највећи благослов за родитеље. Извор: Радио Слово љубве
  21. У литургијској бесједи Пресвећени владика Јустин је је казао да је данас дан велике радости јер су се спојила ова два јубилеја наше Цркве и то су догађаји који нама православнима дају могућност да се радујемо, јер и апостол Павле каже: Радујте се у Господу свагда, и опет велим: Радујте се! Он је нагласио да је наша вјера, вјера радости и свјетлости, вјера наде у оно што нам је Господ обећао. Подсјетио је владика и на наше славне претке, као и новомученика Светога Вукашина из Клепаца. Појаснио да су мучитељи увијек прво пријетњама, онда ласкањем хтјели да преласте оне који су чврсто утемељени у Христу. Нагласио је да су и сада таква времена и увијек ће бити. Тумачећи данашњу јевађељску причу о бремену богатствa, када младић пита Господа шта му треба да чини да наслиједи вјечни живот, Преосвећени владика Јустин је објаснио да се од тада до данас свако пита шта му треба да замијени овај привремени, вјечним животом: „То је једино призвање и једино обећање Божије, да је Он припремио Царство небеско за све оне који га љубе. Благодарећи нашим прецима, светитељима Божијим коју су у себе примили све врлине Христове, борили се и свједочили свако у своме достојању, стигосмо до овога тренутка“, бесједио је владика подсјетивши још једном на то кроз каква искушења и муке су наши преци пролазили, али су вјеровали у ријеч Христову: У свијету ћете имати невоље, али не бојте се ја побједих свијет. Даље је владика појаснио да је на нама избор да ли ћемо бити синови свјетлости или синови таме и коме ћемо се клањати: владарима овог свијета или Господу Богу. „Нико нема изговора да каже неко ме је преварио, морао сам. Ништа нисмо морали! Ми смо само дужни из љубави према Богу, да оно што нам је дао сачувамо и предамо другим генерацијама.“ Говорећи о невољама које су нас данас са свих страна притисле, Епископ жички је поручио да се не плашимо, него да будемо постојани и да имамо наду, јер нам је Христос рекао да ћемо бити гоњени. На нама је да чекамо, мишљења је владика, онај велики дан када ће нам Господ рећи: Мали слуго био си ми вјеран у малом, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара свога: „То је та ријеч, тај благослов који сви очекујемо. Нека Господ Бог нас, његове свједоке и следбенике, оснажи да се никада не уплашимо и да будемо мирни са пуно љубави, јер љубав је та која је побједила читав свијет, а љубав је сам Господ! Нека Господ, Бог мира, утјехе и свакога добра, буде са свима нама да нас води руководи до Царства небескога. Слава нашим славним прецима који животе своје дадоше за крст часни на бранику отаџбине“, поручио је Његово преосвештенство Епископ жички г. Јустин. Извор: Телевизија Храм
  22. Школску 2019/20. годину колектив и ученици Основне школе „Милован Глишић“ отпочели су освећењем нове школске зграде. Свечани чин освећења служио је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин, уз саслуживање свештенослужитеља из Ваљева. Свој печат важном догађају ученици школе дали су културно-уметничким програмом по чијем завршетку је Епископ доделио орден Светог владике Николаја „Шестој“ школи. Једина је у Ваљеву која од оснивања носи име књижевног великана. Другима су имена партизанских хероја давана. Једина је данас чији ученици носе униформе, некад популарно зване „кецеље“, чиме промовишу своју посебност, стил, скромност и припадност заједници. И једина је у којој је благодат Светог Духа призвана у новој школској згради у години у којој Српска Црква прославља 800 година од добијања самосталности. Црква, при којој су настале прве школе и чији су пастири, од Светог Саве наовамо, били учитељи српског народа. -Када се данас нађемо у школи, важно је да се сетимо и никад то не заборавимо да смо увек ђаци, без обзира на то које смо школе и факултете завршили. На то је опомињао Преподобни отац Јустин, рекао је епископ Милутин приликом обраћања колективу и ученицима ОШ „Милован Глишић“, као и свима који су дошли да са њима поделе молитвене радости. Деца у школе долазе да нешто науче, а на наставницима и свима нама старијима је да будемо делом пример деци. -По делу ће деца најбоље препознати свога учитеља. Када предаје математику, физику и друге науке, да ли то преноси са љубављу и да ли та наука потиче из срца његовог. Будите као Свети Сава кад је постао светитељ, а деца нека буду као мали Растко, да иду његовим путем. Да никада свог школског друга и другарицу не ударе, не презиру, већ да знају да је Христос у њима. Ако вређамо друга свог, вређамо самог Христа. Нека иду стопама Растка Немањића како би досегли највише висине ума, морала и свега што човека чини човеком и чиме сведочи Господа Христа, поручио је владика Милутин, благосиљајући колектив и ђаке Шесте основне школе, као и све учеснике свечаности. Благодарје епископу Милутину и свештеницима у име школе упутила је директорка Наташа Бадовинац, истакавши да су врата школе за њих увек отворена. Начелница Школске управе Зорица Јоцић такође је захвалила ваљевском архијереју, а свима који уче и који се уче у новој школи пожелела успех и напредак у свим сегментима образовно-васпитног рада. У оквиру културно-уметничког програма наступио је школски хор, рецитатори, као и вокално-инструментална група „Нектарија“, коју чине јереј Никола и супруга му Дајана Петровић, родитељи двају ученика ОШ „Милован Глишић“. Извор: Радио Источник
  23. Данас смо чули врло важну причу – важну за вас, драги родитељи и децо. Код Христа је дошао отац напаћеног детета – ђавоиманог и месечара: овај дечак је посебне нападе ђавоиманости имао за време младог месеца, кад би на небу изашао нови месец. Отац је молио Христа да исцели сина и Господ се смиловао овом несрећнику, исцелио је ђавоимано дете – јеванђелиста Марко додаје да је овај био још и нем, а кад би га напао ђаво, он је викао, пре се чак може рећи да је рикао, и онда би пао као мртав. Ова прича се понавља и данас. Несрећни родитељи долазе у храм, пошто их доводи несрећа и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Погледајте шта се дешава на улицама нашег града! И не треба далеко да идете: прођите булеварима у 9 сати увече и видећете читаву војску ђавоиманих месечара – то су наша деца, то је наша будућност, будућност наше земље, будућност нашег народа. И то је будућност наше Цркве. Они стално пију алкохол, по читаве ноћи проводе на местима својих окупљања и заиста су ђавоимани у правом смислу те речи. Несрећни родитељи ништа не могу да учине, а оне који су постављени да нешто предузимају, и који су такође очеви, родитељи, нимало не занима оно што се дешава. Зашто их то не занима? Зато што су им важни само новац и материјална добит, они никоме не желе да праве проблеме – али себи стварају проблеме. Шта ће бити с нама пошто је толико много омладине увучено у ову ђавоиманост? Шта ће бити с нашом Црквом? Ко ће носити светлост јеванђељске вере кад од младости сами своју децу дајемо да служе сатани? Један средњовековни аутор је писао о људима тог доба, које се, наравно, не може упоредити с оним што се данас дешава: „тако су тешили мамону у свињском обличју и скакали су у сатанском идолишту“. Данас су ова сатанска идолишта раштркана по читавом граду и у њима наша деца своје душе и своја тела дају на служење ђаволу. А ми спавамо, то нас не занима, и тек кад се то дотакне наших најрођенијих и ближњих, ми се будимо, долазимо и плачемо. Мајке плачу: „Син је игроман“; очеви плачу: „Кћерка неће ни да учи, ни да ради, три пута се разводила… Шта да радим?! Све сам јој дао!“ Они сматрају да је главна ствар обезбедити материјално благостање. Размишљају о свом бизнису, о својој каријери, о својим конкурентима. Занима их само питање: „Где је мој новац?“ И таквог човека бих хтео да упитам: „А где су твоја деца?“ Човек се врло често суочава с тим да су деца, посебно деца имућних родитеља – прави месечари. Равнодушни су према свему, ништа их не занима, на њиховим лицима је мртав израз човека који је презасићен свим у овом животу, којем више ништа није потребно. А што је главно, ова несрећна деца су изгубила, а многа нису ни стекла, најважнију способност – способност да воле. Кад већ заснује своју породицу такав човек признаје: „Оче, не могу да комуницирам са својом женом… са својим мужем… Немам пријатеља. Не умем да волим!“ Његови родитељи су се бринули само за то да иде у најбољу школу, да вози најбоља кола, све време су га чували, пазили, лечили и учили – али погрешним стварима. И одрасла је војска – читава армија – таквих несрећних и ђавоиманих месечара. Данас смо чули како је отац једног од њих дошао код Христа и молио да му исцели сина. И он као да се чак жали на то што га је већ доводио код Христових ученика, код људи који су већ тада добили посебне дарове да исцељују и да уче и који су то чинили, али ису могли да исцеле овог несрећника. И Христос кличе: „Роде неверни! Докле ћу вас трпети?“ (уп.: Мт. 17: 17). Ове речи Христос упућује јеврејском народу, апостолима и нама. Недостаје нам вера. То звучи банално, често чујемо ове речи, али не размишљамо о њима. А Христос каже: кад бисмо имали веру као зрно горушичино, могли бисмо да померамо горе (уп.: Мт. 17: 20). То не значи да је хришћанство вера рудара који својим молитвама треба да померају горе као што је било у време богоборства: ето, све можемо, све ћемо преокренути, све ћемо поправити… Не ради се о томе. Свети оци кажу да се овде ради о способности хришћанина који поседује веру, макар и најмању, да истера читаву идолску планину демона. Ми, родитељи, призвани смо да васпитавамо своју децу, да их исцељујемо и да им дајемо најбољи лек, а не желимо то да чинимо – просто због нашег неверја: нема у нама ни горушичиног зрна вере. И мислимо да ће све бити добро само по себи, да ћемо одвести децу у школу веронауке и да ће их тамо свему научити – и хвала Богу што таква могућност постоји. Али сви свештеници и професори веронауке треба врло много да се труде да се ова могућност прошири, да има правих учитеља, мисионара – у то пре свега треба да улажемо своје снаге и средства, да то буде учињено озбиљно, правилно и на високом нивоу, да не буде налик на циркус. Али ни сами родитељи не треба да мисле да ће дати дете у православни камп, у православну гимназију и да је то довољно. У правосалвним гимназијама сам наилазио на децу на основу чијег понашања се не би могло рећи да су из такве средине док не почнем лично с њима да разговарам. Зато, драги родитељи, на вама лежи највећа одговорност: ви треба да будете друштвено најактивнији људи. Немојте мислити да ће неки чика решити нешто уместо вас! Ништа неће решити! Ви сами треба да будете пример, ви треба да имате веру која може да помера горе, а у томе ће вам од помоћи бити молитва и пост. Кад апостоли насамо питају Христа: „А зашто ми нисмо могли да исцелимо овог дечака?“ – Он им каже: „Нечисти непријатељ се изгони молитвом и постом“ (уп.: Мт. 17: 21). Молитвом и постом! Пост заједно с молитвом – у томе је наша снага, то нам омогућава да јачамо веру. Понекад имам прилике да видим чудну ситуацију: родитељи посте, а деца, која више нису мала, од по 10-11-12 година, односно и више нису деца, због нечега не посте. Зашто деца не посте? У чему је проблем? Зашто лишавате децу искуства стицања духовне снаге? Зар ће им свешеници све објаснити? Хоће ли свештеници слушати вашу децу кад дођу, већ испрљана, замазана, уништивши своју чистоту и упропастивши свој живот? Доћи ће и плакаће зато што су родитељи мислили да је вера нешто што се појављује само од себе одозго, као струја или топла вода! Не! Царство Небеско с на пором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11: 12). Зато будите добри да се потрудите макар мало, нађите времена навикните своју децу, научите их какву снагу дају пост и молитва. Слава Богу на томе што наша деца хоће да се причешћују – хвала родитељима на овом труду, на томе што не заборављају главно, али све нас тек очекује, још много тога нам предстоји да учинимо. Завршавају се дани поста, али не заборављајмо на молитву, на веру, на то какви страшни злочини се дешавају око нас, и на то да нам Христос даје снагу да исцељујемо ђавоизмане и месечаре и да носимо светлост јеванђељске вере. Амин. Извор: Православие.ру
  24. Владика Херувим: ”Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо”. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског Г. Херувима, прошле године установљен је Сабор у Шаренграду, који се одржава суботу и недељу уочи празника Успења Пресвете Богородице. Ове године у суботу 24. августа у храму Светих Архангела Михаила и Гаврила у Шаренграду служен је Акатист Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом. Акатист Пресвете Богородице служили су свештеници: протојереј-ставрофор Милован Влаовић, парох друге парохије даљске; протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох боровонасељски; протојереј Миладин Спасојевић, парох мирковачки; јереј Драган Сердар, парох боровски и надлежни свештеник јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и администратор сотински. Након што смо се помолили Пресветој Богородици и Њеној чудотворној икони, сви присутни су целивали икону и били помазани уљем из кандила које гори изнад чудотворне иконе Пресвете Богородице. Верном народу се обратио беседом прота Милован Влаовић, говоривши о Пресветој Богородици, Њеном животу који је предала Господу Богу, а Господ је наградио да буде Мајка Сина Божијег и посредница између Њега и људи који се Пресветој Богородици обраћају за помоћ. После тога је у порти било приређено послужење за све присутне. У недељу, дана 25. августа, свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Михаило Марјанац, парох у пензији, јереј Бране Миловац (Епархија бачка), јереј Милош Кузмановић, парох горњопетровачки и ђакон Срђан Лукић и Предраг Јелић. Епископ Херувим је после заамвоне молитве одржао богонадахнуту беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен Госпојински Сабор у Шаренграду који нас у овом Светоархангелском храму са чудотворном и прелепом иконом Пресвете Богородице Шаренградске треба увек сабирати. Радујем се што можемо данас прославити име Божје и светом Литургијом прославити Сабор. То је пуноћа заједнице и односа коју добијамо кроз свету Литургију, а добијамо и дар љубави и милости Божје којом Бог љуби и милује човека. Данас смо у светом Јеванђељу могли чути потврду вере свакоме ко се узда у Божју помоћ. Уколико нема вере – нема ни помоћи, ни посете Божје. Морамо имати чврсту веру изграђену Јеванђељем и сведочанствима истине коју је Христос проповедао Апостолима, па и нама, да у тој вери очврснемо и да се изграђујемо. Да наша вера буде чврста и непоколебива. У времену у којем живимо често се намећу различити сурогати вере, обмањивачи који нас одвлаче од заједнице и љубави Божје. Требамо слушати глас Цркве и свето Јеванђеље и поучавати се речима живота. Јеванђеље је попу реке која непрестано тече и изнова се открива као прекопотребна истина, као храна за душу и мелем за срце. Заиста у светом Јеванђељу налазимо пуноћу живота и потврду наше вере. Свети апостол Матеј нас у светом Јеванђељу учи да морамо бити непоколебиви и чврсти у вери. Ако имамо вере рећи ћемо овој гори да се помери и помериће се. Показујући тиме заправо колика вера у човеку треба да буде. Ако имамо само мало вере у своме срцу моћи ћемо чинити чудеса, бићемо препознати као наследници и следбеници Христови. Видимо колику Бог снисходљивост има када се каже да је потребно да је само мало вере потребно да би човек чинио чуда. Не можемо бити себични да не прихватимо такав позив Божји. Бог нас позива да будемо свети и да образујемо лик Божји у нама. То образовање заправо долази кроз свето Јеванђеље. Не може бити другачијег образовања, нити може бити пуноће у образовању без Јеванђеља које даје пуноћу и саображава нас са Христом. Једни друге препознајемо у тој истини, у тој љубави и нади. Нада долази кроз Цркву. Христос страда ради нас, васкрсава ради нас да би нам отворио могућност да обитавамо са Њим у вечној заједници – у Царству Небеском. Овај живот је припрема за ту реалност. Света Литургија је праобразац Царства Небескога и свих благодатних дарова који нам се дају. Кроз свету Литургију нам се дају Тело и Крв Христова, коју треба да примамо сваке недеље и празника када се сабирамо. То је пуноћа наше вере и свих обећаних добара које је Господ оставио човеку. Морамо ходити тим путем који је заправо пут живота и вечности. Светитељи су то потврдили својим животом и чврстом вером, сведочили су распетога Христа. Ова наша заједница је христоваскрсла јер ово место има само две куће, а видимо колико се народа сабрало. То значи да нас Богородица Шаренградска сабира и даје нам наду и утеху да ништа није упражњено и заборављено. Божја смо деца, Родитељ нам је Христос а Кућа Црква Божја. Ту ћемо чути само речи љубави, утехе и наде. Ту ћемо се напајати са Живоносног Источника јер је то наш живот и пут и усмерење ка којем треба да идемо. Нека је благословено наше сабрање овде у Шаренграду! Требамо да се сабирамо овде и да наш Сабор овде са нашим народом заживи и сабере људе из свих крајева наше Епархије, и из крајева наших суседних Епархија. Овде имамо оца Бранета из Бачке Паланке, из наше братске Епархије бачке који нас крепи снагом вере коју они имају. Верујем да се они заједно са нама моле да наш народ остане и опстане на овим просторима. Сабрања која овде чинимо треба људе да усмеравају на Цркву Божју која је пуноћа заједнице, пуноћа наше наде и опстанка. Нека сте благословени, нека је благословен данашњи дан у Шаренграду и нека нас Пресвета Богородица Шаренградска и свети Архангел Михаил чувају и штите у све дане живота! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  25. Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа далматинског г. Никодима и манастира Хиландара, деца из Книна и околине која похађају православну веронауку били су гости Кампа пријатељства који се одржао у Београду од 13. до 18. јула 2019. године. У склопу програма учесници кампа имали су прилику да обиђу како верске тако и културно-историјске знаменитости српског народа. Првог дана боравка малишани су присуствовали светој Литургији у цркви Светог Георгија на Опленцу, посетили величанствену крипту храма и знаменитости Опленца. На велику радост деце, уследила је посета београдском зоолошком врту и луна парку. Другог дана боравка гостима из Книна је указана велика част да посете Краљевску породицу Карађорђевић, престолонаследника принца Александра и принцезу Катарину, на Белом двору. Истог дана посетили су Српску Патријаршију, Музеј Српске Православне Цркве и заветни храм српског народа - храм Светог Саве на Врачару. Трећег дана боравка деца из Книна и околине посетила су фрушкогорске манастире Крушедол, Гргетег и Ново Хопово. Тај дан ће малишанима остати у сећању и по посети стадиону Црвене звезде и гледању фудбалске утакмице. Последњег дана боравка гости су посетили манастир Раваницу где су се поклонили часним моштима Светог кнеза Лазара, док су у повратку за Београд били смо гости у Аква парку у Јагодини, што је била велика радост за децу. -Пуни утисака сви смо се живи и здрави вратили кући у Далмацију. Неизмјерну захвалност исказујемо манастиру Хиландару и повјеренику манастира г. Милошу Стојковићу који нас је као велики пријатељ и домаћин све угостио, поручио је вероучитељ Милан Грубић. Извор: Епархија далматинска
×
×
  • Креирај ново...