Претражи Живе Речи Утехе

Пребијање на смрт човека на Ади Циганлији поново је отворило питање односа према људима који живе на отвореном - на јавним просторима и немају физичку заштиту, као и онима који живе у условима недостојним човека - у туђим подрумима, напуштеним објектима. Због овог напада ухапшена су двојица малолетника и један пунолетни младић. Рањиви, без заштите и "крова над главом" бескућници људи су последњих година мета сурових напада у којима су починиоци углавном младе особе. Из невладиних организација које се баве овом проблематимом, као разлог наводе бројне предрасуде и одсуство адекватне политике превенције и борбе против бескућништва. У ноћи између 19. и 20. августа, М. С. (64) је претучен на смрт на Ади Циганлији, а полиција је привела осумњичене – младића од 19 и двојицу 16-годишњака. Почетком ове године у Новом Саду група непознатих младића узнемиравала је људе који немају кров над главом и каменовала њихова склоништа. Новосађане је почетком 2022. године потресла вест о смрти уличног музичара, Кристијана Костића Блекија, бескућника и једног од симбола града, којег је на свиреп начин убио двадесетогодишњи Ж. Р. из Жабља. Он је шездесетједногодишњака током ноћи напао у центру града тражећи му новац, а након тога га је брутално претукао, рукама и ногама. У лето 2017. године у центру Београда рањен је мушкарац (51). Како су тада пренели медији, реч је о бескућнику кога је у Цетињској улици, група малолетника напала ножем. Можда најсуровији међу нападима на бескућнике десио се у децембру 2016. године. Жртва је био Драгутин Тодорчевић (64), а починилац дечак од 12 година који га је запалио док је спавао на улици. За овај злочин није одговарао јер је испод стросне границе за кривичну одговорност. Постоје бројне предрасуде „Особе у ситуацији бескућника се често доживљавају као мање од људских бића, као нешто прљаво. Уколико је неко – млада или не млада особа, под дејством психоактивних супстанци, своју фрустрацију било чиме може лако да изрази на том ‘нечем’ што се налази уза зид, у пролазу, на клупи. Слично је и са оним особама које живе у условима недостојним човека, а у туђим подрумима, напуштеним објектима. Они су мало сакривенији али опет изложени, нарочито ако други знају где да их пронађу“, навели су из АДРА. Уз то што су предмет предрасуда већег дела друштва, њихова безбедност или безбедност свих оних који немају свој животни простор где су заштићени је умањена, истичу о овој организацији. „Нашим теренским тимовима се често обрате са повредама од физичког насиља које има различито порекло, а неретко јесте управо то, насиље настало према њима јер су особе у ситуацији бескућништва“, наводе. Из Иницијативе А 11 наводе да су особе у ситуацији бескућништва потпуно дехуманизоване. „Поред њих пролазимо и према њима се опходимо као да нису људска бића која имају своју личну историју, искуства, осећања, и која су баш као и сви други људи у животу били суочени са губицима, поразима и падовима. И све то чинимо са чврстим уверењем да су сами одговорни за ситуацију у којој се налазе, и да је сада оправдано да трпе последице својих ‘погрешних избора и одлука’“, кажу за Н1 у овој организацији. Тај модел понашања и уверења, објашњавају, лишен било каквог саосећања преносимо и на младе људе међу којима има и оних који су у стању да почине овако стравичан и ужасавајући злочин. „У позадини овог модела скрива се идеја о безвредности егзистенције људи који се суочавају са искуством бескућништва и да нас у односу према њима не обавезују било каква морална начела“, сматрају у Иницијативи А11. Каква је институционална заштита? Неопходно је, као прво, да се донесе адекватна политика превенције и борбе против бескућништва. „Постоје јасне препоруке и начини. Све зависи од политичке воље. Друго, у конкретном смислу – неопходно је да држава и други актери омогуће више расположивог смештаја у прихватилиштима, преноћиштима и генерално, стамбених капацитета. Треће, то мора бити праћено и трајном подршком за осамостављивање оних који могу да се осамостале“, наводе у организацији АДРА. Како су нам рекли, 20 процената свих њихових корисника су младе особе, 19 одсто су жене, преко 50 одсто имају неко оштећење менталног здравља, више од половине су особе са инвалидитетом, а 75 процената њих су хронични болесници са веома сложеним стањем. „То су дакле вишеструко рањиве особе поврх тога што живе у непрестаној несигурности и без основног – сигурног и безбедног простора за живот. Четврто, поступци пријаве пребивалишта морају бити много бржи јер то је први корак у добијању личне карте, здравственог осигурања и тако даље. Они су сада недопустиво спори. Траје и до 18 месеци. Све зависи од јасне политичке воље да се искористи знање и искуство организација цивилног друштва, међу којима је и АДРА и да се донесу политике и превенције и борбе против бескућништва“, наводе у овој организацији. „Опасност и ризик по њихову безбедност нарочито су повећани у током ноћи због недостатка одговараћег смештаја, што их чини изузетно рањивима и изложенима. Узимајући ово у обзир, као и све учесталија нападе којима сведочимо у последње време, не можемо да кажемо да је безбедност особа у ситуацији бескућништва на задовољавајућем нивоу“, наводе из Иницијативе А11. У Иницијативи А11 кажу да нажалост не можемо да се похвалимо да се на институционалном нивоу у погледу унапређења безбедности особа у ситуацији бескућништва било шта чини, посебно имајући у виду да они у безбедносном смислу нису чак ни препознати као посебно рањива категорија. „Чини се да полицијски и службеници који би требало да се старају о безбедности свих грађана нису довољно сензибилисани за специфичности проблема са којима се ова популација суочава. Тако се, примера ради, дешавало да је полиција прекршајно кажњавала особе у ситуацији бескућништва због кршења полицијског часа који је уведен током пандемије коронавируса јер су боравили на улици, иако је у то време Прихватилиште за одрасла и стара лица у Београду практично било затворено за пријем нових корисника“, наводе у овој организацији. Колико у Србији има бескућника? У 2023. години само организација АДРА је радила са 3.750 особа које се налазе у ситуацији бескућништва – само у Београду, а укупно их у бази, у главном граду има 4.350. „За Србију је тешко рећи. Управо спроводимо активности ширења ових услуга на Србију, у оквиру пројекта који подржава Европска унија“, наводе из АДРА. https://n1info.rs/vesti/beskucnici-zrtve-napad/

Свети синод Бугарске православне цркве је изразио забринутост због великих пожара коју су захватили велике делове земље. Свети синод је позвао на молитву и подршку ватрогасцима, запосленима у Министарству унутрашњих послова, добровољцима и свима који помажу у борби против пожара, као и за подршку свим настрадалима који су остали без домова и којима је потребна посебна помоћ и заштита. – У ове тешке дане, када хиљаде хектара бугарске земље захвата ватрена стихија упутимо молитву Пресветој Богородици, Светој великомученици Марини и Светом пророку Илији, заштитнику ватрогасаца, да се моле Господу да сачува наш народ од недаћа и да нас њиховим молитвама сачува неповређене – наводи се у саопштењу Светог синода Бугарске патријаршије. Извор: Бугарска патријаршија

Један од узрока одласка тинејџера из Цркве је неразумевање онога што се дешава на верској служби . Сва ова дела и речи су им бесмислени. Нико није одвојио време да им објасни значење молитве Оче наш, на пример. Могуће је да сваки дан дете заједно са родитељима изговара Оче наш ујутру, увече и преко дана. Али за њега ово није духовна ревност. Мало тинејџера разуме наизглед очигледне ствари када су у питању мистерије Цркве . Чак и ако дечак помаже у олтару, а девојка поје, то их не спасава. Често свештеник позива тинејџере у олтар, не да их васпитава у побожности према светој служби, већ само да парохијани буду импресионирани, па да га похвале. Тинејџер у цркви је изузетно усамљен, овде за њега нема пријатељског простора, а изнад свега, овде нема идеје која може да га импресионира. На срећу, није свуда тако. Много је дивних парохија, где се деца и тинејџери третирају са великим интересовањем, где је недељна школа занимљив и слободан простор, где се организују излети, кампови, омладински клубови и позоришта за тинејџере. Како се другачије може помоћи тинејџеру? Шта можемо учинити да молитва и свете тајне, како он сазрева, почну да звоне на нов начин за њега? Потребна је посебна духовна литература за тинејџере, у којој би се говорило о оним стварима са којима ће се сусретати. Време је да се, на пример, саставе одређена молитвена правила, укључујући и причешће: да се не преводе на матерњи језик, већ једноставно да се саставе молитве које укратко наглашавају унутрашњи свет адолесцента. Нашој деци, која одрастају, потребна је културна средина – здрава литература, филмови, представе, који говоре њиховим језиком. Дошло је време када се о проблемима адолесцената може разговарати у цркви, језиком молитве, стварањем удружења за адолесценте, клубова свих врста. Искрен разговор о исправном и погрешном Дете се суочава са озбиљним проблемима – неразумевањем, несазнавањем Бога, непознавањем себе. Тинејџери, ненавикли на одговорност, једноставно одбацују проблем и одбијају да га реше. Али има и оних који почињу да размишљају. Овде је важна улога свештеника. Он им може помоћи да правилно формулишу проблем, да конструишу разговор на прави начин како би тинејџеру јасно ставио до знања да је сада у годинама у којима се рађа његов унутрашњи, рационални, емоционални, духовни живот, а то је начин на који може да настави као одрасла особа. Ови разговори са тинејџерима нису без смисла, али морате знати да разговарате са њима као са одраслима, односно да разговарате на егзистенцијалном нивоу – о питањима добра и зла, о патњи, разумевању Бога, неразумевању самог себе. Морате јасно дати до знања тинејџеру да се сви људи суочавају са овим проблемима, да он није једини који пролази кроз ова искуства, да његово стање није јединствено. Често тинејџер нема где да чује ово. Родитељи му кажу: „Веровао си, ишао си у цркву, молио се. У шта си упао?" И уместо да комуницирају са својим дететом , они почињу да читају акатисте, да се моле икони Богородице „Увећање ума“. Деци из верујућих породица усађује се осећај кривице и то се зове покајање, смирење. Термин понизности је веома лак за употребу у сврху манипулације . Генерално, када образовање буде замењено манипулацијом, криза ће неминовно доћи. Манипулација функционише све док је дете мало и слабо. И тинејџер такође почиње да манипулише – да купује, да подмићује, да плаши и тако даље, односно да користи оне механизме које су користили његови родитељи. Лакше је манипулисати малим дететом него га васпитавати . „Ако не једеш поврће, ја те више не волим; ако не слушаш – долази ђаво и води те са собом“ – то су начини манипулације. А у арсеналу родитеља постоје их милиони. Не знам зашто, али се мисли да је ово образовање, а истина је да није. Протојереј Алексеј Умински припремила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Адолесценција је показатељ породичних односа, веома нежно, осетљиво доба . Зато, све што се дешава тинејџеру – његове негативне реакције, стања протеста, грубост и иронија, одбијање послушности, слушања – представља наше несавршености - родитељске несавршености које излазе на видело – нашу родитељску неосетљивост и наш недостатак. разумевања. А у хришћанским породицама то је и страна наше сопствене религиозности, несхваћене у потпуности и усмерене на нашу децу, не увек на најбољи начин. Управо тај фактор наше религиозности се не схвата, не живи, често сагледава површно, сагледава формално и шематски – то је једна од највећих недоумица у животу адолесцента. Јер он престаје да разуме себе у овом смислу. Са ужасом открива да се свет, који му се открива у стварности, не поклапа са тим светом детињства, са оним светом идеја о Богу, идејама о односима међу људима, које усађују родитељи, школа, па чак и свештеник много, много година. У човеку који сазрева однос према Цркви се мења, више није као у детињству – када је живео у недрима породице, у недрима парохије, где је све добро, све је праведно и, уопште, не морате ни о чему да размишљате. Живот у уму малог детета је веома једноставан. Од мајке и оца зна да само треба да се моли – и Бог ће му одмах помоћи. Али, сада, тинејџер у веома тешкој ситуацији вапи Богу, моли Га да му помогне - и ништа се не дешава. И није научен да делује самостално, јер су му родитељи усадили да ће Бог свакако чути и испунити оно што од њега тражите. Зашто то радимо? На основу чега одлучујемо уместо Бога? Како је то једноставно за нас! Некако се ослобађамо решавања многих проблема из детињства. Односно, ми, родитељи, гомиламо на Божија плећа оно што сами треба да решимо . Управо ова ситуација, када „Бог не чује“ – један је од најозбиљнијих узрока одласка тинејџера из Цркве. Зато што су мама и тата обећали да све што треба да урадите је да се молите – и све ће бити у реду! Нико није говорио детету о томе да је много патње на овом свету, о томе да се много људи моли Богу у најтежим ситуацијама и да њихова молитва може остати без одговора. Тинејџер не схвата да Бог долази у помоћ када човек почне да дела. Даље, тинејџер почиње да види Цркву другачије него у детињству , и многе од оних негативних ствари које је раније чуо о Цркви, испоставило се да су тачне. У његовој адолесцентској свести оне попримају хиперболичке (преувеличане) облике веома интензивно јер се у овом узрасту мане не опраштају, већ одмах изазивају одбојност. Протојереј Алексеј Умински приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Постали смо друштво подела. Ископали смо дубоке ровове између табора и свако другачије или интегративно мишљење видимо као издају. Исправно је само оно што се у нашем строју мисли и сматра. Све друго је погрешно. Нема средњег пута, објективност је устукнула пред потребом да се припада одређеној страни. Да ли је неко женомрзац ако каже постоје и жене које су насилне? Ако не жигоше искључиво мушкарце? Насиље је универзална појава. Нема пол. Има га у хиљаду верзија. Као што је и тврдичлук појава, без обзира да ли је у питању Андрићева Госпођица или Кир Јања. Свака појава има своје корене, дубоко уроњене у традицију, васпитање, начин живота. Жене су код нас, дефинитивно, угрожена врста Гину од руке својих садашњих или бивших партнера, повређиване су и сударају се са неразумевањем околине која најчешће, на вест да је нека жена претучена, пита зашто је добила батине. Траже се узроци, не узима се као неприхватљива и сама чињеница да је неко спреман на песницу као аргумент. Жена је код нас припремана да буде жртва. То нам је културолошки образац. Њена патња се подразумева као неизоставни део бића целе породице. Она носи кућу. Она је ослонац и амортизер. Она је одговорност, честитост и врећа за ударање. Она се не буни. Овакав образац треба мењати. Треба се борити. Али не треба негирати да свака појава има најмање два лица. Признање да постоје жене насилници не умањује значај борбе за женска права, само их проширује на универзални образац људских права, не дозвољавајући да било ко буде жртва било каквог облика насиља. А жена насилника има. У свим варијантама. Најмање у физичком смислу јер женама ударац није прво оружје којим нападају. Начин васпитања их је усмерио ка другим видовима злостављања околине: пасивна агресија доследне мученице, интриге, свађа, уцене. Од оваквих рана се тешко опоравља јер оштрица удара дубоко унутра и наноси недоказиву бол. Често су жене женама највећи непријатељи. Оне се међусобно процењују, упоређују, доказују која је до краја исправна, која је боља мајка, домаћица, супруга. Што су мање у својим очима, што су веће жртве у својој кући, то су строже судије другим женама. Своје испаштање спремне су да подигну на ниво херојства захтевајући од свих других жена исти степен прихватања сопствене ништавности или сопствене супериорности, у зависности са ког аспекта посматрају свет. Јер, кад у просторију уђе лепа жена, мушкарци ће уживати, а жене ће гледати како јој стоји поруб на хаљини, има ли ружа на зубима или ће процењивати цену одевне комбинације. У причи о насиљу најчешће нема деце. А они су жртве породичног насиља једнако као и њихови родитељи. Радећи у школи нагледала сам се деце која пате и због очева и због мајки. Нема разлике. Само се, готово увек, насилна мајка правда наследним уверењем да ни једна мајка не жели зло свом детету. Оне све раде за добро своје деце, па, ако мало и греше, то је више лична заблуда него зла намера. За то време деца живе гутајући увреде, лечећи модрице по телу и души, седећи под казном затворена по собама и шпајизима, верујући истовремено да је мајка увек у праву, јер је мајка свето биће. Да ли је све речено умањило значај чињенице да су жене најчешће жртве насиља? По мом мишљењу, не. Број жена које су премлаћене и убијене остаје исти, остаје као алармантан податак, као сирена за узбуну. Само не треба унапред аболирати једну страну да бисмо остали сложни у неком уверењу. Не постоји само мушко насиље над женама. Јавља се и ово друго. Није јеретик онај који на то указује, већ онај који затвара очи ради солидарности. Систем и обичајно право нас приморавају да чврсто заузимамо стране. Или смо за једно или за друго. Средине нема ако хоћеш да останеш цео, ако нећеш да живиш попљуван. Средњи пут и објективни приступ су давно протерани. Функционишемо по систему племенског крда, а оно је увек сложно. Ради опстанка. Ровови су нам на све стране. Теме су разне. Или си за родно сензитивни језик или ниси. Не дозвољава ти се да користиш женске одреднице у смисленим језичким ситуацијама ако не желиш бити назадно етикетиран. Чињеница да се жена може сама за себе определити, у зависности од личног уверења, за родни облик професионалног звања, никога не узбуђује. Чак се посматра као подизање лествице. А управо то је понижавајуће, та чињеница да се морам определити за кога сам. И чврсто одредити шта сам. Или сматраш да је вршњачко насиље достигло врхунац, или мислиш да је тога било и пре, само се није о томе говорило. Или жалиш за убијеном децом и глуво неснађеном заједницом, или убираш политичке поене. Не смеш ни случајно рећи да су сва деца умешана у ова убиства жртве. Јер жртве су и погинули и убице. Разлике нема. Сви су мртви. Или подржаваш геј права или их бијеш по улицама и разбијаш параде. Ако кажеш да ти у геј заједници нешто смета, хомофоб си. Ако критикујеш другу страну, рушитељ си традиционалне српске породице. Не можеш бити неутралан и сматрати да сви имају једнако право на живот, слободу избора и пружање до границе туђег схаватања слободе и интегритета. Не можеш очекивати да буде уважена потреба за умереношћу у промоцији личних права. Или си родољуб, или ниси. Или машеш тробојком, или си издајник. Не помаже ти уверење да су за наш народ више учинили Пупин, Вук Караџић, Исидора Жебељан и Драга Љочић од свих политичара и војсковођа које смо имали. А они нису узвикивали пароле, нису нас предводили и звиждали за јуриш. Не, они су се за народ борили знањем, а то знање нам и данас треба. Нестало га је. Нестала је свест да нас само оно може спасти, па се нећемо пустимице тући са ордијом из другог рова, већ ћемо бити спремни да чујемо, отворени да схватимо. Гледаћемо овај живот као драгоценост за свакога и веровати да критика није увреда, него другачије поимање стварности. Ауторка је професорка српског језика и књижевности из Шапца https://zelenaucionica.com/radeci-u-skoli-nagledala-sam-se-dece-koja-pate-i-zbog-oceva-i-zbog-majki-nema-razlike-jer-nasilje-nema-pol-ima-ga-u-hiljadu-verzija/

Јутро је, летњи дан, последњи дани школе. Анђа је устала и затекла маму у кухињи потпуно обучену. У дугим рукавима и са наочaрима за сунце. – Закаснићеш на посао. – Нећу данас ићи. Нешто ми није добро. – Скини бар мараму са врата. Сва си се ознојила. – Нећу. Није то од врућине, тресе ме грозница. – Онда лези. – Не могу да лежим. Хоћу да те испратим у школу. – А ја идем поподне. Анђа је доручковала и кад је чула познато тапкање на степеницама и испред врата, брзо је отишла у своју собу. И покрила се преко главе. Није вредело. Све је чула. – Како си? – Како ћу бити. Ја не могу више. – Ајд, не причај свашта, него стави кафу. – Не могу, убићу се или ћу отићи. Све је горе. – Знам, чула сам. Све се чује одгоре. – Па кад си чула, што ниси дошла? – Што да дођем? То су ваша посла. Битно је да Анђа ништа не зна. Деца спавају. – Одлучила сам. Одлазим. – Где одлазиш? Јеси ли ти при себи? Видиш да се опет ухватио оне калаштуре, па полудео. Проћи ће га. – Не могу, срамота ме је и од народа и од овог детета. – Пусти ти народ и седи кући док не прође. Немаш ти куд да идеш. – Имам и ја своју плату. – Изем ти такву плату. Немаш ни за пола месеца. А научила си добро да живиш. – Пријавићу га, све ће ми платити. – Е, немој опет сина да ми брукаш као оно пре. Зовеш ти полицију и своју мајку и мене…и само горе правиш. Он се мени тад заклео да више овога неће бити, али, знаш, мушкарци су то. Мора да се иживи. Тако је и његов отац, па шта ми фали. – Не верујем му више. Ја ништа нисам крива. Имам и ја право на живот. Сви причају за мном. Склањам се и ћутим. Не могу. – Можеш и мораш. Женско си. Шта ти мислиш? Да је другима боље?! Није, само ћуте. И ти ћути, а сад му паре узми. Сад док је крив… Отпутуј негде са овим дететом, обуци се, дигни главу… – Какав је то брак?! – Као и сваки други. Ти бар паре имаш. – Не треба мени ништа. – Не треба теби, али треба овом детету. Ти знаш ко је он. Не љути га. Узеће ти све. И дете. Адвокати су солидарни. Мислиш да ће те неко бранити? Па неће. Зато, буди паметна. Мало се претрпи због овог детета. Не сме он више. Ја ћу му опет рећи. Па знаш какав је он. Мало побесни, а душа му је мека као памук. – Нисам ја ово заслужила. – Ниси, али знаш ко си била, а ко си сад. Ћути мало, мајку му. Кад видиш да је љут, склони се. Ако је био код ње, ћути. Чекај да прође. Ја само тебе за снају признајем, и он то зна. Зато, не брукај и себе и њега. Пусти. Анђа је толико мрзела ову бабу. Онолико колико је волела ону другу. А није никад смела то да каже, нити је смела да каже било шта јер није хтела да изда маму. Ова лажљива баба је држала у клопци, а то је Анђа највише мрзела. Кад је њу једном Дуле тако уцењивао, кад јој се ругао и претио јој да не сме ником то рећи, она га је тако уштинула да је запамтио за цео живот. И нека је била кажњена због тога, јер он је одмах све пријавио учитељици. Није јој било жао. Изашла је из собе тек кад је била сигурна да је баба отишла. Мама је још седела над празном шољицом кафе. – Мама, кад ја порастем и добијем плату, живећемо само нас две саме. Мама се само насмешила. Није јој веровала. – Мама и ја ћу бити адвокат. Купићу кућу само за нас. Покушала је да је загрли, али мама се само извила и зајечала. – Немој, Анђо, тако јако. Нешто ме страшно боли врат. Ударила сам се. Отишла је у школу поносна на себе и своју решеност да од сада буде најбољи ђак и да оствари све што је смислила. Поправиће и математику, иако је све то стварно смара, али Анђа је знала да се за своје циљеве мора борити. Када се вратила кући, мама и тата су седели испред телевизора. Мама је била превише весела, а тата превише нежан за њен укус. Отишла је у собу одмах. Било јој је мука. На кревету је лежао нови новцијати меда, огроман и шарен, онај кога је желела већ данима. Узела је маказе и одсекла му оба уха. Спустила га је на под, па се вратила и ископала му око. Тада је ушао тата. – Шта си то радила? – Не знам на шта мислиш. – Шта је са медом? – Није ништа. Случајно је спао са кревета. Изашао је из собе без речи. А Анђи је одзвањало у глави: каква кукавица…какви лажови…све ћу ја бити сутра, али само за себе…нећу ништа са њима да имам. Анђа је знала да цени истину. И да часно погине за њу. Пише: Биљана Васић https://zelenaucionica.com/ti-znas-ko-je-on-ne-ljuti-ga-uzece-ti-sve-i-dete-advokati-su-solidarni-mislis-da-ce-te-neko-braniti-malo-se-pretrpi-zbog-ovog-deteta/

Поводом округлог стола у Бијељини, свештеник Српске Православне Цркве, теолог и професор српског језика и књижевности, отац петоро деце, Мирослав Тодоровић написао је ауторски текст који преносимо у цјелини: Јесмо ли род ил’ помози Бог? У бијељинском Центру за културу, 23.03.2024. године одржана је јавна трибина поводом Нацрта закона о заштити против насиља у породици и насиља над женама. Овај Нацрт изазвао је велику пажњу и снажну реакцију родитеља и поборника очувања традиционалних хришћанских породичних вриједности кроз појединце и удружења која су своје примједбе упутила како радној групи која стоји иза Нацрта закона, тако и директно у Парламент који је једногласно овај Нацрт усвојио 03.11.2023. године. Није требало много времена да се пажња шире јавности обрати на законска рјешења понуђена у овом Нацрту закона. Ова пажња посебно је наглашена јер је тема подигнута у току породичне драме православне хришћанке и сестре Ане Михаљице, којој су одузета дјеца без правног основа чак и за тамошња либерална правна рјешења, будући да је легислатива у Србији даље отишла у европеизацији породичних закона, што подразумијева и лакше одузимање дјеце из биолошке породице, као и лакше усвајање од стране иностраних усвојитеља и много штошта. Са разлогом уплашени да се тако нешто не омогући и код нас преко Дрине, родитељи и други забринути грађани изразили су противљење појединим рјешењима, па и самом Нацрту као таквом, због отворене дискриминације коју намеће. Колективно преживљавање бола породице Михаљица, отупило је оштрице и угушило је иначе веома гласне повике бројних невладиних организација које су хорски нападале саму помисао на другачије мишљење. Недовољно парламентаризма било је и на овој јавној трибини гдје су готово сви говорници који нису дијелили мишљење са предлагачем Нацрта били прекидани од појединих учесница панела, или ометани гласним коментарима присталица оваквог законског рјешења. Узнемиреност родитеља новим Нацртом закона показала се на више нивоа. Најприје, правници међу њима истакли су уставну неутемељеност због дискриминације према другим члановима друштва коју наведени Нацрт закона успоставља, јер безбједност и заштиту од сваке врсте насиља свима без разлике гарантује важећи Кривични закон. Друга врста примједби била је појмовна, јер овај Нацрт пружа веома широку дефиницију како породице, тако и насиља, што може да пружи нереалну (погоршану) слику о насиљу у породици које заиста јесте реалан проблем, против кога се свим силама треба борити. И трећа врста примједби била је терминолошка, јер овај Нацрт уводи неколико термина који се до сада нису сретали у нашем правном систему, попут „фемицида”, али и много опаснијег „родно заснованог насиља”. Уставноправне недоумице рјешаваће Уставни суд, уколико се деси да неки интереси мимо воље народа и њихових политичких представника ипак некако прогурају овакво законско рјешење. Правни стручњаци који су жељели остати анонимни сматрају да ће овакав закон, ако буде донесен, сигурно пасти на уставности. Појмовна проблематика већ представља огромну опасност по ионако угрожену породицу. Понеком се то може учинити као претјерано тешка квалификација, али утисак је да се опасност од непрецизних и двосмислених правних формулација и појмова тешко може прецијенити. Свако ко је два минута провео у канцеларији опрезног нотара научио је да ништа у праву не пише тек онако, нити се смије остављати могућност слободног тумачења иначе ће свако тумачити како хоће, а настрадаће истина и правда. За поимање озбиљности ситуације, од велике помоћи може нам бити увид у искуства друштава која су овакве и сличне измјене породичних закона донијела прије више деценија. Посљедице су биле разарајуће за породицу. Развода и нетрпељивости је било много више, самохраних родитеља много више, одузете дјеце много више, а и многи други показатељи одумирања породице су на рекордно високим нивоима. Уза све то, подаци о насиљу у породици показивали су стални пораст и то је служило као оправдање за нове и нове мјере, које су наставиле што је претходним започето. Први појмовни проблем јесте преширока дефиниција породице. Раније је у законодавству изједначена брачна и ванбрачна веза. Тада је главни аргумент био да је то интервенција да се уклоне проблеми имовинско-правне природе, да ванбрачни партнер може да наслиједи имовину у коју је и сам улагао, у случају смрти партнера. Прошло је без буке – да људи не буду оштећени. Сада се у дефиницију породице, између осталих, убацују садашње и бивше емотивне и интимне везе, као и сви са којима смо икад живјели у истом домаћинству без обзира да ли постоји сродство… Другим ријечима, пола свих људи које познајемо по овој дефиницији спада у породицу. Други проблем са појмовима јесте чињеница да се готово сва интеракција између људи може окарактерисати као насиље. Тако се наводи да насиље може бити вербално, економско, психичко, и кад има и кад нема икаквог оштећења. И све то је узведено на ниво кривичне одговорности! Узалуд је добронамјерност дијела радне групе да објасне да то неће тако да се тумачи, тако у закону стоји. Све осим потпуне сагласности може бити окарактерисано као насиље, а ако је, не дао Бог, то неслагање са женом, онда као насиље над женом. И само је потребно неко вријеме прије него што почне тако и да се примјењује. Насиље је истовремено и васпитно запуштање дјетета, али и свака васпитна мјера коју би родитељ могао да примијени. Смањиш ли џепарац, вршиш економско насиље. Пошаљеш ли у ћошак/собу, или ограничиш вријеме које се проводи напољу, то је такође насиље и спречавање кретања. Малтене сви људи који се срећу више од једном у животу су породица, а све осим слагања са свим што друга особа каже или уради јесте насиље. Стога не треба да чуди што ће статистика показивати да је насиље у породици константно у страховитом порасту. Онда ће се временом наметнути најлогичнији закључак: породица је најгоре окружење за дјецу и треба их из таквог окружења спасавати – одузимањем! Морам да изразим жаљење што се праве жртве насиља овим и сличним будућим законима користе само као параван да се због сажаљења према њима и њиховом страдању, потпуно разори природна породица. А да бисмо могли да видимо шта се заиста дешава, морамо да видимо које насиље се догађа у природној породици, а које у осталим заједницама које су овим Нацртом уврштене као равноправне њој. И ако уочимо да је највећи степен насиља, нарочито бруталног, са смртним исходима, нпр. у ванбрачним заједницама, можда ће резултат тога бити охрабривање младих људи да ступају у брак, а не у неозбиљне и пролазне авантуре које знају, због нарушавања духовних закона, да се заврше кобно. И тако би и било, да је стварна намјера смањење насиља, а не обрнуто. Обично, када за неки закон хорски наступају невладине организације, довољно је да му прочитамо наслов, схватимо га супротно, и видимо која му је крајња намјера и циљ. Овако се све уврсти у породицу и све се прогласи насиљем, али када статистика буде показала и број инцидената, далеко ће превазићи број природних породица која ће понијети тежину свих тих оптужби. Понављам, овим не негирам реалне проблеме. Али породица је крајње деликатна – њоме се рукује врло пажљиво, а не немарно. Разлози нису нејасни, ако се само погледа контекст. Овај закон служи као одскочна даска за даљу офанзиву на српску породицу која ионако стоји на климавим ногама. Уврштавањем свега у породично насиље стиче се основа да се породица као таква прогласи за најнебезбједнију околност човјековог живота, те да из таквих околности дјецу ваља избављати. Проширивањем појма породице такође се стичу предуслови за увођење истополних бракова. Уврштавањем свега у насиље прави се предуслов да родитељ не може да има никакав утицај на дијете, које ће већ васпитавати улица, и то у бољем случају, а у горем медији, савремено родно сензитивно школство и инфлуенсери. Па ако неко несрећно дијете на том путу буде збуњено ког је пола, родитељ неће смјети да га подсјети на биологију јер ће то бити вербално насиље и говор мржње. А ако је ријеч о мушкарцу који жели да буде жена, онда ће то бити и „родно засновано насиље”. И тиме смо дошли и до треће групе примједби, које се односе на саме термине кориштене приликом израде Нацрта. „Фемицид” је најприје дискриминаторан израз који означава убиство женске особе. Или бар у овом тренутку то код нас значи. Шта ће значити сутра, то је већ велико, али реторичко питање. Знамо шта ће значити, упркос напорима да нам се објасни да нам се само чини. У Београду се тако десио „фемицид”, гдје је убијен мушкарац који је био у истополној вези са мушкарцем који га је и убио. Разлог зашто је ово „фемицид”, јесте тај што се убијени младић облачио и украшавао као женска особа. На крају ће и за овај насилни чин одговорност пасти на природну породицу. Статистика, кад се добро подеси, непогрешиво показује оно што хоће онај ко је користи. Уз дужно поштовање за добру намјеру, учеснице панела нису успјеле да убиједе слушаоце у разлог кориштења ријечи род у овој формулацији. Објашњење је било да је род исто што и пол и да код нас тако остаје. Ако је исто, што је онда уведен нови термин? Зашто се тај термин брани толико ако није циљ да се створи преседан одакле ће се све опет проширивати и опет ударати природна породица? Родно засновано насиље јесте термин скован да правно спријечи било какву реакцију друштва на тренутне, а нарочито будуће планове са нашим најмлађима. Некада је са дисфоријом на западу било испод 0,1% од укупног броја дјеце. Данас се трансгендерима у појединим областима сматра и до 25% дјеце. То није плод промјене биологије, или тога што је род некакав „спектар”, него је ствар пропаганде. И тамо је најприје направљен законски оквир те захваљујући томе читамо застрашујуће новости из западних земаља, како је дијете претпубертетског узраста одузето од (најчешће самохраног) родитеља јер не жели да кћерку назива сином или обрнуто. Или како се неки спремају да уведу доживотне казне затвора за говор мржње, који ће укључивати и цитирање Светог писма што би био чин насиља према истополним заједницама или трансвеститима, које Господ у ријечи својој очигледно не одобрава. Па чујемо како су у Норвешкој одузели петоро дјеце породици досељеника из Румуније због „хришћанске индоктринације” дјеце, пошто су били побожни људи и редовно ишли на света богослужења. Вратимо се на трибину. Учеснице панела су покушале да родно засновано насиље представе и у значењу сродничког насиља, те како и у језику постоји мушки и женски род па то никоме не смета. Мијешање рода као граматичке категорије и тзв. родног идентитета на шта се ова ријеч има односити у скорој будућности и у нашем законодавству, ако овај покушај сада не буде заустављен, или је незнање, или софизам. Неко оштријег језика би рекао – чисти спин. Када би постојао времеплов и када би из 1973. године у садашњост пребацили неког доброг лингвисту, психијатра и правника, и када би их питали шта је родно засновано насиље, вјероватно би били крајње збуњени. А уколико не би, одговор би могао бити хипотетичка ситуација да су се можда посвађала два другара по имену Марко и Никола, због Маркове зависти што је његово име мушког рода, а име Никола природног мушког, али граматичког женског рода. Свакако, намјерно смо времеплов подесили на ту годину јер су до тада у свим психијатријским уџбеницима и у свим психијатријским удружењима, свака дисфорија и истополне тежње сматране психичким обољењима и биле као такве лијечене, а онда су на врло занимљив начин најприје у САД скинуте са листе психичких обољења, да би под притиском то касније урадили и многи други. СЗО то чини тек 1990. године. Касније су настраности не само званично престале да буду болести, него су промовисане и као напредан начин живота, све у тежњи да се смањи број људи, потпуно супротно заповијестима Божјим, а са друге стране да се удаљи благодат Божја због гријеха људи, како би дух антихриста лакше напредовао. Живимо пророчанство Светог Антонија Великог да ће свијет полудјети и кад виде неког нормалног, почеће да вичу да је луд јер није као они. Највише жалим стварне жртве насиља. Али је за њихову заштиту овај закон сувишан, па и штетан. Овај закон има за циљ да иза угрожених људи који трпе насиље сакрије своје право назначење, а то је г(џ)ендеризација нашег правног система и друштва у цјелини и масовно одузимање дјеце добрих генетских карактеристика која су високо котирана и добро плаћена на „берзи”. Рјешење није даља правна пенетрација у унутарпородичне односе и завиривање у фрижидер и паштету у сваком домаћинству. Почетак рјешавања тог акутног проблема јесте повратак ингеренција над оним областима које су најбитније за слободу и будућност. А то нису ни новац, ни инфраструктура, па чак ни војска ни полиција. То је васпитање младих покољења кроз породицу, школство и медије. Ако су нашој дјеци узори мафијаши и инфлуенсерке, шта ће од њих постати? Ако их не научимо да су мушкарци јачи пол не зато што могу да пребију жену и дјецу него зато да би могли да понесу тешкоће, немоћи и проблеме осталих чланова породице, да раде теже послове, штите породицу и тако јој служе, од породице нема ништа. Ако их не научимо да сама ријеч жена значи мајка и да је мајка синоним за љубав и чистоту и да је по љубави најсличнија Богу, да је рађање и добро васпитање дјеце благослов Божји и највећа радост за породицу и народ у цјелини, од породице нам нема ништа. Док не научимо да је добар примјер најбољи васпитач, да је здрава породица најбоља средина за васпитање, да је добра позитивна мотивација, али и да неугодне ствари попут бола чине да човјек додатно сазри и развије саосјећање према ближњим и да нам стрпљење омогућава да нормално живимо, од васпитања, а нарочито од доброг васпитања, нема ништа. Ако не одбијемо тврдњу да је савремена декаденција наводно одраз патријархалног уређења, јер је управо то патријархално уређење изњедрило крилатицу „даме имају предност” и љепши пол је послужио као инспирација многим ствараоцима, не само умјетницима, научницима и слично, него и сваком обичном породичном човјеку који је тежио да за своју породицу пружи нешто више и направи нешто боље, од породице нема ништа. Другим ријечима, не треба да дозволимо поларизацију нашег друштва. Увијек су нас покоравали кроз подјеле. Не смијемо дозволити да мушкарци и жене постану супротстављени табори јер у том случају сви губимо. Ми морамо бити једно у Христу, ако желимо добро себи и својој дјеци. А јединство у Христу није једнакост како тај појам тумачи модерни феминизам. Овим крајевима су марширале многе стране војске. Неке и више вијекова. Али народ и његов идентитет нису уништили јер се очувала породица. Овог пута, иако и војске марширају, имамо привид слободе, па се може десити да не видимо колико се озбиљна опасност надвила над нама. Наша породица је угроженија него икада. Зато не смије бити ћутања нити пасивности – то би било обично лицемјерје. Сада је право вријеме да се супротставимо и станемо у одбрану наших породица. Вријеме је уједињења за одбрану наших светиња. Крајња је неопходност да се и породични људи почну питати када је у питању породично законодавство. Просто је симптоматично да највише о породицама и дјеци одлучују они који од породице имају пса, а уколико се неко дијете и „десило” у току живота, оно живи далеко од ове земље, за чију се будућност тако залаже његов родитељ. То видимо у региону, то видимо код нас. И не можемо да вјерујемо у искреност намјера човјека који нема своју будућност у овој земљи. Такође позивамо да се при Влади РС укине Гендер центар, који користи буџетска средства да би нас изнутра разорио, попут неког агресивног канцера. Он није предвиђен Дејтонским споразумом и није обавеза, а притом не служи да се изборимо са проблемима бијеле куге, не помаже у превенцији насиља, напротив. Да не останемо дужни и једну напомену – јасно је да не ратујемо против крви и меса, него да су овдје очигледно уплетени духови поднебесја. Окултни елементи су присутни не само кроз отворени или прикривени сатанизам промотера родне теорије и полних настраности, него је окултно и све то што промовишу и чине, што нас све враћа у прилике и окружење старозавјетног Израиља, коме су за свијетлу европску будућност оног времена тражили поклоњење Ваалу и приношење дјеце на жртву. Од тога се треба са гнушањем окренути. Са њима ми нисмо ни род ни помози Бог. Аутор: презвитер Мирослав Тодоровић, теолог и професор српског језика и књижевности, војни свештеник и отац петоро деце Извор: roditeljizapravadjece.org https://www.suncanik.info/post/uznemirenost-roditelja-zbog-otvorene-diskriminacije-koju-namece-nacrt-novog-zakona-protiv-nasilja

Јерарх Грчке православне цркве, митрополит пирејски Серафим, навео је три разлога због којих деца у геј „браковима” не би требало да буду крштена. Он је то изјавио 31. јануара 2024. грчком ТВ каналу ΣΚΑΙ у контексту расправе о владином предлогу закона о легализацији „бракова“ истополних парова и њиховог усвајања деце, преноси ортходокианевсагенци.гр . Прво, „ови људи неће моћи да васпитавају своје дете у Христовој поуци“, уверен је јерарх. Друго, према његовим речима, ако се Света Тајна крштења врши над децом геј парова, свештеник постаје „саучесник у овом чину“ и самим тим ће бити принуђен да „индиректно призна истополне ’бракове’“. И треће, како сматра митрополит Серафим, „из љубави, Црква не треба да крштава ову децу“, да касније не би развили идеју да је прихватљиво оно што раде њихови старатељи. Поводом владиног закона којим се предлаже легализација ЛГБТ „бракова“, јерарх је упозорио оне који ће за њега гласати да ће се у том случају ставити ван Цркве. Према речима Његове Еминенције, Сједињене Америчке Државе играју водећу улогу у интеграцији хомосексуалног покрета. „Само прошле године, америчка влада је потрошила 4 милијарде долара на промовисање ЛГБТ+ агенде широм света“, рекао је митрополит Серафим. https://pravlife.org/ru

Принц наследник Филип Карађорђевић посетио је јуче гроб свог деде, краља Петра Другог, у породичном маузолеју Цркве Светог Ђорђа на Опленцу, дан уочи обележавања стогодишњице његовог рођења. Он је након полагања цвећа и паљења свећа казао да се осећа поносно и испуњено, због повратка у Србију, где му се родио син Стефан, први након свог прадеде краља Петра Другог, који је рођен у Београду, чиме је, како је рекао, испунио жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу његовог деде, блаженопочившег краља Петра Другог. “6. септембра се навршава 100 година од рођења мог деде краља Петра Другог Карађорђевића. Први Карађорђевић рођен да буде краљ, у престоном Београду, то је постао са само 11 година, пошто му је отац, витешки краљ Александар, страдао на дужности од руку нациста и фашиста. Прекинутог детињства, у свету политике, интрига и светских неприлика, желео је да буде дорастао очевом делу. Са само 17 година, преузео је краљевску власт у најтежем тренутку. На његово краљевство ударили су нацисти и фашисти са свих страна, приморавајући га да се повуче и привремено напусти отаџбину, као што је то урађено у Првом светском рату. Међутим, без обзира на све напоре које је улагао, светске неприлике онемогућиле су његов повратак. Први рођен у својој земљи, без стрепње да ће постати емигрант, као што су сви пре њега били, ипак је то постао и остаће упамћен као такав, краљ без краљевства и круне, у егзилу. До смрти је сањао тренутак када ће се вратити у родни Београд, али тај тренутак није дочекао. Жељу Краља Петра Другог да почива на Опленцу, много деценија након његове смрти, испунио је краљев син, а мој отац, Престолонаследник Александар Други, 26. маја 2013. године. Одајући му почаст, данас уочи стогодишњице његовог рођења, осећам се поносно и испуњено, јер сам се вратио у нашу Србију, где се родио мој син Стефан, први након свог прадеде краља Петра II, који је рођен у Београду, и срећан сам што ће расти у Србији међу својим народом и својим прецима, чиме ће испунити жељу генерација Карађорђевића, а посебно жељу мог деде, блаженопочившег краља Петра II”, наводи се у саопштењу Принца Филипа Карађорђевића. https://mitropolija.com/2023/09/06/princ-filip-povodom-stogodisnjice-rodjenja-kralja-petra-ii-ponosan-i-ispunjen-zbog-povratka-u-nasu-srbiju/

Његово Преосвештенство Епископ аустралијско-новозеландски г. Силуан је упутио писани апел премијеру Аустралије, поводом прогона монаштва канонске Украјинске Православне цркве у Кијево-печерској лаври. Указавши да "власти у Кијеву и међународне владе прикривају тежак положај монаштва", Владика апелује на премијера да захтева од власти у Украјини "да поштују и бране демократска права, верске слободе и слободе савести, посебно у односу на монаштво у Украјини, Кијеву, Кијево-Печерској лаври и Украјинској Православној Цркви". Ово писмо, које је објавила Митрополија аустралијско-новозеландска, у наставку преносимо у целини: Поштовани премијеру, Пишемо Вам у име многих забринутих православних верника широм Аустралије, поводом отвореног прогона и гажења верских слобода и људских права које се, пред нашим очима, дешава у Светоуспенској Кијево-Печерској лаври, иначе познатој као Кијевско-Печерски манастир у Кијеву, Украјина. Монасима овог древног манастира, који, као и њихови претходници, вековима пре њих, живе у монашкој самоћи и молитви, државне власти у Кијеву наложиле су да до 29. марта ове године напусте манастир Доње Лавре. Братство, као и остатак Украјинске православне цркве (УПЦ), широм Украјине, прогоњено је од стране државе само зато јер је остало лојално канонском поретку и устројству Свете Православне Цркве. Разлог овог прогона лежи у томе што УПЦ одбија да се покори политици и постане део државно наметнуте националистичке творевине познате под именом „Православна црква Украјине“. Прогон монаштва поменуте Лавре је заправо део националистичког пожара политички запаљеног и распириваног од стране украјинске владе у Кијеву. У речима игумана братства, Његовог Високопреосвештенства Митрополита Павла, ослушкујемо вапај монаштва ове Лавре: "Дошли смо у Лавру да свој живот посветимо служењу Богу, молитви, народу. Молимо се за нашу државу, па, стога, молимо и данас, у овим тешким временима, да нас Господ заштити. Ми смо грађани Украјине , и молимо властодршце да се не мешају у послове Цркве. Не тражимо заштиту, већ тражимо само једно: спровођење закона државе. Зато, још једном, тражимо и преклињемо: Оставите монахе у манастиру на миру и пружите им прилику да остваре своју основну мисију – молитву!" Напомињемо да власти у Кијеву и међународне владе прикривају тежак положај монаштва. Стога, апелујем на Вас, премијера наше демократске и суверене државе Аустралије, да урадите праву ствар и захтевате од власти у Украјини да поштују и бране демократска права, верске слободе и слободе савести, посебно у односу на монаштво у Украјини, Кијеву, Кијево-Печерској лаври и Украјинској Православној Цркви. С поштовањем, +Силуан Епископ аустрталијско-новозеландски Српске Православне Цркве Обрада вести Редакција Радија "Слово љубве" Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије је данас послао распис свештенству Митрополије у којем је снажно препоручио и предложио да се, због ванредних временских услова, који представљају опасност по људске животе, сјутрадан, на празник Богојављења, не одрже пливања за Часним Крстом. Митрополит је нагласио да се ово особито односи на она мјеста гдје постоје реални и велики ризици за учеснике пливања, гдје се плива у хладним, набујалим ријекама и узбурканом мору, уз јаке и опасне водене струје. Митрополит је додао да Црква овим уважава и чињеницу да су Директорат за заштиту и спасавање Министарства унутрашњих послова и други државни органи упозорили јавност на озбиљне ризике од екстремних временских услова: обилних киша, јаког вјетра, подизања нивоа мора, таласа и др. Високопреосвећени је у свом обраћању свештенству навео да богослужбено благосиљање и освећење вода које Црква врши као свједочење благослова и благодати које је својим Оваплоћењем донио у свијет Господ наш Исус Христос на предањски начин уводи све вјерне у Божанску Тајну преображаја творевине из пролазне у непролазну, из смртне у бесмртну, којом Тајном Бог, како каже молитва Великог водоосвећења, обнавља водом и Духом „овешталу гријехом природу нашу“. Владика је, стога, позвао да свештенство и вјерници сјутра испуне храмове и порте ради учешћа у светим богослужењима и чину Великог водоосвећења када ће имати прилику да узму богојављенску водицу за здравље душе и тијела и освећење својих домова. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На дан Усековања главе Светог Јована, постимо. Не постимо због тога што је то дан земаљске смрти Светог Јована. То је дан његове победе. Постимо због злочина над њим. Због људских слабости и болести. Уа краљ Ирод! Нормално. Уа лепотица Салома која је злоупотребила своје женске моћи да за мајку добије главу Светог Јована. Наравно. Али о чему се стварно ради? Свети Јован се успротивио неправди земаљске моћи која се издигла изнад сваког закона. И због тога је страдао. Свети Јован је по Христовим речима "највећи рођен од жене". Највећи! Па онда је и могао да се супротстави неправди моћи против које у земаљским оквирима није имао никакве шансе. Човек који је провео самотњачки живот у пустињи, хранећи се биљем, скакавцима, дивљим медом отворио се за Бога и само за Бога. И наравно да онда ни од чега није страховао. Кога ми данас да нађемо да има храбрости да се бори против неправде као што се борио Свети Јован? Ко је проживео живот у пустињи, без ичега? Ко је толико чист и безгрешан? Уосталом - Јован је био највећи, а шта смо ми данас? Шта су људи са којима живимо? И онда нађемо оправдање да заштитимо свој живот од непотребних мука и страдања. Славимо Светог Јована у цркви, славимо га на Крсним славама и чекамо да нам стигне Царство Божије у коме ће бити боље него овде. У коме ће нестати зло, болест, бол, неправда. И миримо се са сопственом немоћи. Нико од нас није Свети Јован. Не да нисмо најбољи од људи него смо слаби, свако са својим грешкама и гресима. Не зна се ко их има више - ми или они око нас. И онда мало по мало препуштамо неправди да нас квари. Под видом смирености не дамо Богу да активира наше дарове. Светитељи нису људи који су без грешке и греха, без људских слабости. Нико сем Христа Бога није без греха. Тога се подсетимо на сваком опелу и парастосу. Па брзо заборавимо чим се удаљимо од блиског присуства смрти. Ево, на пример, наши светитељи скорије канонизовани, и неки још неканонизовани: Свети Николај Српски, Ава Јустин, Патријарх Павле, Митрополит Амфилохије, Владика Атанасије. Они који су их познавали знају добро да то нису људи из бајке. Људи су који су у земаљском животу имали разне слабости, правили грешке. Али Бога су волели више него икога, ишта. А ето, сваки од њих се на трагу Светог Јована и под његовом заштитом, макар у неком тренутку супротставио неправди силних. Добро, казаћемо, они су свети, али ево сад нема више таквих. Ко нам праведан онда остаје да сведочи Бога и да стане против неправде? Ко нам остаје? Шта нам остаје? Увек па и сада, остајало је и остаје, да се загледамо у своја срца и да пронађемо део који нисмо затворили за Бога. Јер није ни Светом Јовану, ни Светом Николају, ни Ави Јустину снага од њих самих него од Бога. Само су се за Бога више отворили него ми. А свако од нас још увек може, док је овде на земљи да се отвори за Бога више него што је тренутно. Колико је мученика оправдало своје животе тек у тренутку жртвовања за Божију истину? Не сви мученици, али многи тек тад, у последњем часу. Али да не чекамо само ту могућност коју смо ми као народ у историји и превише користили. Пронађимо у себи и другима она зрнца Божјег светла и не бојмо се. И само траг Божијег присуства може нам дати храброст пред неправдом. Иако знамо да можемо да пострадамо. Оци пустињаци говорили су о томе како су они знатно слабији од својих великих претходника, да слуте да ће они који долазе после њих бити још слабији, а да ће доћи време кад ће онај ко само искрено позове име Божије бити већи од свих њих. Наравно, не заборавимо и учење Апостола, да се ми ако се и успротивимо земаљској сили и неправди, не боримо против крви и тела него против бесова, духова злобе, духова поднебесја који запоседају људе и кроз њих делују. Не осуђујмо лако једни друге, јер нико не зна дубину туђег срца нити јасно види будућност. То су светитељи знали и због тога и јесу светитељи. Осуђујмо бесове и пазимо се да нас не заразе бесом. Кад год препознаш неправду, кад видиш да духови злобе нападају, бори се. Бори се против њих, против злобе и неправде. Придружуј се онима који се боре против неправде. Чувај радост васкрсења! Нема непобедивог страха за оне који верују у васкрсење. Често се ове битке одвијају не на великој сцени, не са очигледним значајем, већ и у малим стварима, у ономе што нам долази као свакодневни задатак. Али знамо ми да препознамо неправду. Задатак да препознамо одакле и када сила поднебесја напада - остаје свакоме од нас страшан задатак слободе. Увек можемо да погрешимо. Заједничка молитва помаже много, неопходна је. А Бог ће помоћи и ако некад и погрешимо примиће наше покајање из срца. Помажу заједничка молитва и Свето Причешће много. Помолимо се на сутрашњи празник у црквама Светом Јовану да нас охрабри и да не клонемо духом пред силама које данас витлају светом, пред злоупотребама и неправдом које постају све видљивије. Јер онима који на Бога не заборављајући истрпе, обећано је Царство Божије. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic

У покајном канону преподобног Андреја Kритског, у свим псалмима и молитвама чујемо нешто најдивније – Сам Господ плаче. Ако је Он плакао у Јерусалиму, онда како тек горко плаче за Цркву, коју је саздао као Дом молитве и коју ми претварамо у разбојничку пећину. Господ види непокајану децу Божију и то је – страдање за Онога, Kоји је све учинио за нас, када је рекао на Kрсту: «Сврши се!». И наше непокајање је страшно. Господ нас поново зове, долази код нас и не налази плодове у свом винограду. Он од нас не очекује само обичне речи покајања, већ и плодове достојне покајања. Преподобни Амвросије Оптински је говорио: «Kакво страшно време наступа! Ако су раније људи долазили и кајали се, њихов живот се коренито мењао. А сада долазе и кају се и чак и плачу, и потом као да ништа није било, враћају се својим пређашњим гресима, ка најгорим гресима. Такву силу је узео грех над људима, тако ђаво влада у свету». На крају поста, у уторак Страсне Седмице, Црква ће се подсетити Јеванђеља о бесплодној смоквици, а у среду Страсне Седмице ће говорити о блудници, која плачући стаје пред Господа Kоји иде на Распеће. И цела Црква тада треба да буде та блудница, као Црква која се каје, коју Христос чини Ђевом непорочном, Својом Невестом, омивајући је сузама покајања, и изнад свега крвавим сузама, којима се Он молио за нас у Гетсиманији. Прва седмица Великог поста се назива чистом, а последња Страсном седмицом. За нас реално не може да наступи Страсна седмица без чисте. Али само Страсна седмица може да учини ту чисту седмицу истински чистом. То је дар Господњи, дар благодати – покајање и увиђање својих греха. На самом смо почетку поста. И има неких од ових који овде стоје, који су већ према Христовој речи окусили изузетну Божију благодат, пре него што угледају смрт. Има и оних којима Господ то још није дао, али су без изузетка увидели и сазнали, поверовали, да је једина истина у томе што говори Христос, а чему људска душа неодољиво тежи. Молићемо Господа да нам да кап благодати да бисмо у њеној светлости увидели сав ужас нашег живота. И схватили да се он дешава у нама и око нас. Без Божије благодати живот сваког човека је бесплодан. Kаквим год добрим делима да се душа украшава, она је блудница без Божије благодати. Без ње је и најбољи од нас – дом, који је пометен и укражен, али у коме нема никога. И ускоро ће за таквог човека последње бити горе од првог, ако се у његову душу не усели Онај, Kоји увек треба да живи у њој. И због тога молимо Господа за ту милост. И истовремено сазнајемо у чему се састоји наш најважнији грех, и због чега треба највише да тугујемо. Kолико пута је Господ многима од нас откривао Своју благодат – јер не почињемо пост први пут! Kолико пута само се кајали пред Господом и били близу очајања, видевши своју греховност. И Господ би нас изненада тешио Својом милошћу. То се понављало из године у годину – од поста до поста, од Васкрса до Васкрса. А понекад је Господ остављао нашу душу, како би она увидела како је живот бесмислен, празан и страшан, када Њега нема поред ње. И потом као да је жали видевши како се мучи и каје пред Господом, поново је тешећи. И поново смо одступали од Христа, газећи Његове заповести. Али ево речи Господње која може да звучи као приговор за многе од нас у овом Великом Посту: «Боље би им било да уопште нису познали благодат, него да се врате назад». Господ нам открива тајну, због чега вера није откривена свим људима, због чега се сви нису присајединили изузетној благодати – јер можемо отићи од Христове Пасхе посрамљена лица, и то не само ове године већ и у век векова. Боље је не спознати благодат, и не знати истински пут Господњи, него одступити од њега. Kада не бисмо знали истински Христов пут, не би били осуђени због тога што следимо други пут. Али пошто смо спознали тај пут и поред свега поново свесно и слободно бирамо грех, онда већ грешимо заједно са ђаволом против Христове Светлости. Боље је да не спознамо благодат и истину, јер то знање може за нас да постане вечна осуда. Управо у томе се и састоји «тајна безакоња» у Цркви: људи спознавају Христа и поред тога претпостављају пад у дубине греха у односу на тешко успињање ка Његовим врлинама. Али зар је то заиста могуће да када спознамо Христову лепоту, Његову благодат опет се као пас се враћамо на своју бљувотину? Или као чиста свиња која поново одлази да се ваља у блату? Молићемо се да наше покајање постане дубока промена живота, не само у време поста, већ заувек. Kако је то било са преподобном Маријом Египћанском којој се обраћамо у својим молитвама од самог почетка поста. Најважнији значај Великог поста је у томе да на крају чујемо речи Христове: «Будите свети као што сам Ја свет», да бисмо се коначно испунили том одлучношћу, о којој говори преподобни Серафим Саровски као о главном знаку хришћанског живота, коју не можемо да постигнемо уколико нам Господ не да Своју благодат. И молићемо се да нам Господ открије због чега нам је дат Велики пост како наша душа не би била преварена, и како у њој не би победио ђаво, већ Господ. Протојереј Александар Шаргунов russdom.ru

Епархија рашко-призренска још једном изражава дубоку забринутост због учесталих случајева обијања наших храмова на Косову и Метохији Епархија рашко-призренска изражава дубоку забринутост због најновијих у низу напада на верске објекте српске православне цркве на Косову и Метохији, у општини Зубин Поток. Дана 1. Фебруара 2022. године, у селу Зупче, полиција је ухапсила косовског Албанца из села Кошутово, који се основано сумњичи за серију обијања и пљачки српских православних храмова на северу Косова и Метохије. Само у року од месец дана црква Св. Отаца у Зупчу обијена је два пута и то: 26. 12. 2021. године, као и 18. 1. 2022. када је на цркви поломљен прозор и однета одређена сума новца. Црква Вазнесења Господњег у Јагњеници такође је два пута обијана, при чему је начињена материјална штета. Приликом обијања цркве и црквене сале Св. Јована Крститеља у Доњим Варагама 30. 1. 2022. године, починиоц је оскрнавио православне иконе у и однео новац који је тамо нашао. Напади на српске православне храмове на Косову и Метохији се континуирано дешавају и посебно су учестали последњих месеци. Највећим делом ови напади на цркве и приватну имовину имају етничку и верску позадину јер су усмерени конкретно против српске заједнице, чије присуство некоме очигледно смета. Ова серија пљачки и напада изазвала је узнемиреност међу локалним српским становништвом, које тражи јачу заштиту органа реда. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, адиминистратор Митрополије загребачко-љубљанске, боравио је 24. децембра у радној посети Загребу. Доносимо речи предстојатеља Српске Цркве које је у духу посете Загребу написао на свом званичном Инстаграм налогу. "Поново у Загребу, са свештенством и верним народом Митрополије загребачко-љубљанске, радостан због лица наше браће и сестара које неко време нисам видео. Ужурбаност града уочи празника и пријатељи које срећем у топлини адвента на градским трговима у мени обнављају сећање на дивних седам година које сам у Загребу провео делећи са ближњима све што се могло поделити и по мери својих могућности сведочећи Христа распетог и васкрслог, Богомладенца Витлејемског међу нама рођеног. Обавезе ми ипак неће дозволити да у овој атмосфери предуго останем. Бројне пастирске дужности, уз преглед радова на обнови Преображењског храма и других црквених здања оштећених у недавним земљотресима, само на тренутак ће ме вратити добро познатом ритму у којем сам проповедао Јеванђеље на просторима Митрополије загребачко-љубљанске", написао је Патријарх српски на свом званичном Инстаграм налогу.

Вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде, каже поглавар СПЦ. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије први пут је говорио данас о предстојећем устоличењу митрополита Јоаникија, истичући да до сада није рекао ни једну ријеч о збивањима у Црној Гори, али да препознаје савремени механизам замјена теза. – Зато нисам до сада ни једну реч рекао на оно што се збива у Црној Гори, и заиста смо веома тужни и препознајемо савремени механизам замјена теза гдjе некога унапријед прогласите црним, гдје га прогласите провокатором, креатором свих могућих проблема и онда себи створите легитимно право да га спутавате да он води путевима своје слободе која је истовремено и љубав- казао је патријарх након литургије у Храму Светог Симеона Мироточивог у Београду. Према његовим ријечима, вјековима су се православни митрополити устоличавали на Цетињу, а неко је прогласио да то не треба тако да буде. – Иако ми сада немамо друго рјешење јер спроводимо оно што је природно и нормално, а бивамо дефинисани као ‘неко ко нешто на силу намеће’ и као ‘неко ко не разумије ситуацију’ и као ‘неко ко провоцира’- додао је он. Поглавар Српске православне цркве (СПЦ) казао је да устоличење и све што црква јесте и увијек ће бити у духу онога што се темељи на вјери и на молитви, смирења и љубави. – То би било исто као кад би вам неко рекао – Ви не можете да дишете ваздух јер тај ваздух не припада вама! А, ви без дисања не можете јер је то природна и нормална ствар. Црква дејствује и дјела увијек и искључиво из Јеванђеља. По својој природи она није ту да рјешава било какве политичке неспоразуме, није ту чак ни да утиче на њих, а камоли да доноси политичке одлуке – рекао је патријарх Порфирије. Поручио је да се црква не бави државним питањима. – Нека свако буде оно што по својој савјести хоће, нека припада ком хоће народу и нека устројава свој живот на најбољи могући начин, али ако је Христов и ако слуша ријеч Христову, онда ће увијек бити свједок мира – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је истакао да устоличење митрополита Јоаникија треба да буде утемељено на вјери, молитви, љубави и на непрестаном подсјећању себе да нам ријеч Христова мора бити мјеродавна. – Ако јесте, имаћемо мир у души, а ако није бићемо у најмању руку узнемирени- закључио је он. Извор: Дан

Позив вернима да дају прилоге за помоћ пострадалима у Грчкој Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је данас Његовом Блаженству Архиепископу атинском и све Јеладе г. Јерониму писмо којим изражава састрадалну љубав и подршку Цркви и народу поводом катастрофалних пожара у којима већ данима страдају људи и нестаје имовина многих грчких породица, Цркве и државе. Патријарх је замолио архиепископа Јеронима да свештенству и братском грчком народу, поготово у областима које се највише погођене ватреном стихијом, пренесе молитве васцелог српског православног рода који није и никада неће заборавити да је у скорој прошлости готово јединог пријатеља у великим, ратним недаћама које је преживео имао у братском грчком народу и сестринској Јеладској Цркви. „Изобилна помоћ коју сте Ви, наша грчка браћа и сестре, слали у српске земље представљала је за нас не само храну, одећу, обућу и друге потрепштине, него и знак да у нашој близини имамо најближе пријатеље који не желе да учествују у неправди којој смо били изложени“. Духовни вођа српског православног народа је упутио изразе најдубљег саучешћа породицама пострадалих, али и дубоке вере да ће Господ оне чији су се земаљски животи угасили у пламену населити у насељима праведника. Патријарх Порфирије је данас издао налог свим храмовима у Београду и подручној му Архиепископији београдско-карловачкој да се на свим богослужењима до даљег скупљају прилози за пострадалу браћу и сестре у Грчкој. Извор: Инфо-служба СПЦ

У четврту недеље по Духовима, 18. јула 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, служио је свету архијерејску Литургију у старој Саборној цркви у Београду. Саслуживали су протојереј-ставрофор Бранко Топаловић, јереј Арсен Миловановић, протођакони Радомир Перчевић и Дамјан Божић и јерођакон Еразмо (Бранковски). „Данашње Јеванђеље нам говори о вери, дубоком смирењу и милостивом срцу,“ истакао је епископ Јеротеј тумачећи прочитано јеванђелско зачало. „Римски центурион, о коме се говори у Јеванђељу очигледно је био добар човек и то видимо из неколико примера. То видимо из речи самог капетана римског који каже да зна шта значи наредити неком и нешто рећи, јер су сви војници трчали да испуне његово наређење. У тим речима видимо да је он био добар човек, па су стога и војници с љубављу испуњавали његове наредбе. Уз то да је био добар човек види се и према његовом односу према његовом слузи који је највероватније био исто његов војник. Капетан је на све могуће начине покушао да нађе лек свом слузи и онда је чуо да постоји један необичан човек пророк, Исус из Назарета, који проповеда Јеванђеље о Царству Божјем и који изгони демоне из људи и исцељује сваку болест и недуг“. „Чувши речи Христове капетан је поверовао да му Он може помоћи, јер је био добар човек, а та његова доброта и смирење су били плодно тло за веру. Разговог Господа и капетана је био кратак, обичан, али нимало једноставан. Са једне стране стајао је капетан римске војске која је била окупаторска, а са друге стране, стајао је Исус из Назарета, припадник јеврејског народа који је трпео страшна страдања од римског окупатора. Али капетан, уверен у чуда која је Господ Христос чинио, прилази и једноставно моли за помоћ. И Господ, иако је то био Римљанин, одмах му је одговорио: „Ја ћу доћи и исцелићу га“. Није га питао ни за каве детаље, није га питао ни ко је ни шта је. Он је једноставно прозрео у душу тог човека, у његову бол и хтео је да му помогне. А капетан, као један дубоко смирени човек, и као што обично смирени реагују, када их посети благодат Божја, они постају још смиренији. Још се више смиравају до праха и пепела. И тај незнабожац Римљанин говори Господу, поред толиких Јевреја: „Господе, нисам достојан да под кров мој уђеш. Него само реци реч и оздравиће слуга мој“. То је било и помало скандалозно за тадашњи свет, јер се незнабошци и Јевреји нису дружили, а поготово нису улазили једни другима у домове. Господ Христос је кроз тај дијалог са римским капетаном приказао окупљеним Јеврејима поуку о вери: „Не само да је то дубока вера, него да такву веру није имао ни праотац Јаков, кога је прозвао Израиљ“. „Ова јеванђелска прича је дубоко поучна јер ми смо, у ствари, синови тог Царства о којима Господ говори. Јер и ми, као и Јевреји, сваки дан живимо у Цркви, али да ли својом вером одговарамо на та чуда? Видимо да постоје и многи међу нама, људи обични, невидљиви, који имају веру овога капетана. Постоје чак и људи друге вере, људи атеисти, којима због њихове љубави и њиховог смирења Господ открива тајне Божје и чини чуда над њима. Увек треба да се угледамо на чудесан пример овога капетана да бисмо са њим и свим другим праведницима и светитељима били за Трпезом Господњом у Царству Божјем, поручио је владика Јеротеј. Свету Литургију својим појањем улепшало је Прво београдско певачко друштво којим је дириговала гђа Светлана Вилић. Извор: Радио Слово љубве

Епархија зворничко-тузланска, у ово свето и страшно време, када празнујемо страдања и само Распеће Христово, приморана је да се зарад истине и изречених дезинформација разне природе, јавно огради од јучерашњег гостовања свештеника Радивоја Круља из Мостара у емисији Пулс Бн телевизије. Свештеник Радивоје Круљ је клирик Епархије захумско-херцеговачке који је, у емисији Пулс Бн телевизије, у студију у Бијељини, учествовао без претходне најаве, односно без знања и благослова Епархије зворничко-тузланске. Самим тим поменути свештеник је учинио велики црквени преступ, јер се јавно појављивао и као свештеник деловао на простору друге Епархије, што канони Православне Цркве строго забрањују. Следствено томе, све што је свештеник Круљ рекао у поменутој емисији представља само и искључиво његово приватно мишљење, а никако став Епархије зворничко-тузланске и Српске Православне Цркве. Због овог нецрквеног поступка свештеника Круља, бићемо приморани да се одмах по празнику Васкрсења обратимо његовом надлежном Епископу, захумско-херцеговачком г. господину Димитрију, као и Светом Архијерејском Синоду. Ово ћемо учинити са намером да се овим и сличним црквено-неканонским деловањима стане на крај. У Цркви све треба да буде благообразно и чино и у црквеном поретку јер се једино тако доприноси изграђивању тела Цркве, а не, не дао Бог, Њеном рушењу. У Бијељини, на Велики петак, 30. април 2021. год. Извор: Епархија зворничко-тузланска