Претражи Живе Речи Утехе

У молитвама после причешћа се каже – Твоје свето Тело, Господе Исусе Христе Боже наш, нека ми буде на живот вечни, и пречасна Крв Твоја на отпуштење грехова. Ово Причешће нека ми буде на радост, здравље и весеље;. Какве лепе речи, али сада када их изговорим, схватам да их ни ми не разумемо, као ни они који их читају, јер их изговарамо на брзину, а то су важне речи. Тражите од Бога здравље, мир у души, да имате мир – то нам Црква даје и теши нас душевно и телесно. Мир свима! – стално говори свештеник, смирује нас, говори да оставимо мисли које нас замарају, да нестане овај облак који нас излуђује - све ће бити у реду. Да се не бисте разболели, покушајте да живите оно за шта сте рођени – уживајте и радите. То јест, свако од вас има неку жељу, ова жеља, ако је у сржи ваше душе, у дубини, од Бога је. Није могуће да оно што дубоко желите није од Бога. Ако оно што радите - не волите, није ваша радост и жеља, разболећете се. Јер ако сте овде, а памет вам је негде другде, или ако вам се не свиђа ваша професија - то је болест. Неко ми је рекао – да ли знаш како је провести осам сати радећи нешто што не волиш? Радите оно за шта сте створени с љубављу. Иначе, живот је мучење. И ако чак ту тортуру подносите само дан-два, бићете болесни до краја живота. Једна рођака ми је причала – мој сан, оче, је да постанем фризер ! Шта причаш, дете моје! Не смеј се! Ако ово не урадим, умрећу! Она нема много везе са Христом, али је нашла оно што жели да уради са својим животом. Ово је од велике важности за наше здравље. Многи се физички разболе јер у животу раде ствари које не желе. На пример, измучене, потлачене жене код куће. Не причају, не деле своју „тугу“, не причају своје снове, не живе шта хоће. Бриге овог типа чине човека болесним. То сам осетио у чуду Христовом са женом која је боловала од крвоточења, која је била болесна пуних дванаест година – и сви су је сматрали нечистом. Другим речима, дванаест година ова жена није могла да живи нормалним, срећним животом, није могла да створи породицу, није могла да роди дете. А Христос је није излечио, само да би зауставио крварење, већ да би јој помогао да оствари жељу свог срца - зар ова жена није сањала? – да воли и да буде вољена, да узме своје дете у наручје, да живи, а не да свако каже – види је, ову нечисту, болесну, прљаву итд, како су тада говорили. А шта каже Христос – хоћу да јој помогнем да живи оно за шта је створена, створена је да воли, да даје и да прима. Господ жели да живите оно што желите дубоко у себи. Питам човека – зашто си забринут? Желим нешто, али још нисам нашао - каже. Пронађите то што желите! Хајде да се не оправдавамо. Криза је, али не значи да ћемо умрети. Срео сам људе које криза активира да оживе све своје моћи. Наћи ћу решење, нећу умрети. Наћи ћу решење да живим свој живот. Нећу губити младост, ни здравље, ни памет јер друштво не иде добро. Наћи ћу неко решење. И други људи нешто раде, преживљавају и дају смисао свом животу. Велика је ствар имати смисао, а не пробудити се и рећи – шта ћемо данас? Па, оно што смо урадили и јуче. Исто – кувамо, чистимо, пегламо, човек иде на посао, доноси паре. Али многи кажу - ово није живот - веома је заморан. Зато сви гледају турске серије и такве ствари, јер им нешто дају – да видимо шта ће бити, да видимо шта су урадили ! Односно, нуди им се неки смисао, да се баве радошћу и неуспехом других. А зашто га не доживљавају сопственим искуствима? Чему радост коју видите тамо – Вау, коначно преживео! Коначно су се заљубили! Коначно! - ако се не радујете својој деци, свом животу, свом мужу, својој жени? Зато што ово нисмо научили. Морамо да имамо здраве међусобне односе - у истој кући су две особе и гледају телевизију, уместо да се међусобно гледају. Увек гледамо у нешто друго а Христос каже – погледај у себе да постанеш срећан! Скувај шољу чаја, као што је радила мати Гаврилија када је неко био у невољи, да га душевно излечи, а не само да му говори. Када је видела некога у ћорсокаку, рекла је – седи, да ти скувам чај, да заједно попијемо чај, да се мало дружимо! Једна кафа, један чај - то је лековито. Зашто? Јер љубав извире кроз један чај који ћете пити са другим, душе се греју, осећате љубав, причате, смирујете се. Ви који се причешћујете, молите Христа, чим уђе у вас, да вам подари здравље душе и тела. Као и Свети Јован Кронштатски, који је светим Причешћем исцелио многе људе. Могло би се десити чудо када се причестимо, али морамо ходати са овом вером, тражити је. Рекао сам једној жени: – Зашто не одеш код доктора? - Излечићеш ме, оче! - Па извини, ако сломиш ногу, хоћеш ли доћи код мене да ти ставим гипс? – Не, али ово. . . Не, постоје ствари због којих ћеш ићи код доктора. Односно, што се здравља тиче, идемо код лекара; свештеник ће се молити, али ћемо здравствене проблеме неуролошке природе препустити лекарима. Бог је дао докторе. Плашимо се и стижу болести које, да смо спречили, не бисмо имали. Духовно здравље је на првом месту, али да бисте уживали у духовном здрављу, ваше тело мора бити здраво да издржи. Здравље је велики благослов. Једно је ако Бог дозволи да се нешто појави у твом телу, а друго је када ти то учиниш због својих грешака. Једно је да се разболиш јер имаш нешто наследно, а друго да не пазиш шта једеш, како живиш, како спаваш, односно како водиш свој живот. Морамо да водимо рачуна о свом здрављу јер, зашто не живети дуго? Зашто отићи са 70, а не са 96? Када се молите, знак је здравља ако молитва приводи ум срцу, души и осећате Бога близу себе. Желим вам добро физичко и психичко здравље. Нека нам Бог подари стрпљење и да научимо лекцију духовне користи кроз болест. Будите пример другима када вас нешто боли. Не будите као старац Порфирије, који се разболео од рака и трчао у шуму и викао - хвала Ти Боже што имам рак ! Ја то не могу да разумем, али он јесте. Хајде да се волимо, дружимо, измиримо. Видео сам људе који су се волели кроз болест. Схватили су да је живот кратак, да се свађамо око глупости, лудила и да за неколико година, ништа од онога око чега смо се свађали, неће постојати. . . арх Андреј Конанос https://www.bogonosci.bg

Питање духовнику: Помаже Бог. Молио бих да ми разјасните једну дилему, наиме ако нам је заједнички предак прадеда шта ми дође праунука,а редослед иде овако, прадеда који има два сина од једног је мој отац а од другог њена мајка. Да ли смо ми братучеди заправо 6 степен крвног сродства у побочној линији? Поштовани, живим у малом месту и већ годину дана сам у вези са момком за кога се испоставило да ми је рођак. Дакле, ја и он смо четврторођаци преко мајчине линије. Молим Вас да ми објасните до које рођачке линије није дозвољен брак по црквеним заповестима. Врло захвална. Одговор духовника: На основу Брачних правила Српске Православне Цркве четврти степен крвног сродства у побочној линији се сматра неуклоњивом препреком за брак, док се пети и шести степен сматрају уклоњивим препрекама. Степен сродства у побочној линији се рачуна бројем рађања до заједничког претка, искључујући рођење самог заједничког претка. Уколико се ради о уклоњивој препреци тј пети или шести степен сродства у побочној линији, неопходно је да се обратите свом парохијском свештенику који ће вашу молбу за отклањање сметње проследити надлежном епископу. Пошто је обраћање парохијском свештенику неопходно, препоручујем вам да му се што пре обратите и он ће вам разјаснити тачно о ком степену сродства се код вас ради. Питање духовнику: Поштовани господине духовниче, имам 50 година, више од двадесет година сам живела у браку са човеком који ме је тукао. Кад су стигла деца и њих је тукао, поготово девојчице, дечака, најмлађег није тукао али је јако строг према њему. Пре пола године меје толико тукао, и давио да сам била четири дана у болници и чак и после толико времена имам последице. Он сада има забрану контакта са мном чека се на суђење. Оно што још више боли после свега је да је децу окренуо против мене и њима брани да су са мном. Ја знам да деца имају само страх од њега да ће их тући и малтретирати ако се успротиве. На своју децу нисам љута што га слушају јер сам и ја мишљења ко зна шта би иначе урадио са њима. Оно што мене сада мучи, је да имам само љубав у срцу, према њима а можда ме нико неће разумети и према њему. Ту грешку сам и раније чинила, после неке туче или свађе би отишла од њега и после дужег или краћег времена када се извини ја се поново вратим, са почетка и је и добро али што време више одмаче бивао је још гори него раније. Тако да ме је прошли пут готово убио. Он једноставно има нагон да туче и то понајпре нас женски део породице. Његова мајка када је имао десет, једанаест година је напустила породицу, из којег тачно разлога не знам, он каже да је нашла другог човека, али шта је заправо истина то је питање, и моје мишљење је да има један потпуно болестан приступ женама, поготово личности мајке, тако да ја као жена и мајка (његове) деце потпуно се уклапам у слику жене које хоће да уништи. Али то је само моје мишљење да ли је заиста тако, је питање. Не желим да вас наведем на неки погрешан суд. Ми живимо у Немачкој, он је Немац, ја из Србије. Имам посао као чистачица али сам више или мање послом задовољна. Оним што нисам задовољна је да се не видим као сама, одовојена од деце. Имам жељу или да се замонашим и проведем на тај начин остатак живота, јер ми је потребан један смисао онога што радим, као и да будем од користи својем друштву. Али и да се поново вратим својој породици. Како год да то звучи да није нормално са моје стране и да сам сваки контакт са реалношћу изгубила. Ја једино видим очи моје деце, не могу да поричем и присуство свога мужа, и да сам са њима. Једноставно ми ништа више не треба. Са друге стране, то може бити заиста равно самоубиству, јер сваки пут након што сам се вратила било је једино још горе. Али, моје срце припада мојој породици и деци. И овако како је, јако је тешко прихватити истину и знати шта да радим. И живети са том истином. Недавно сам постила и причестила се, и после тога ми је жеља да будем са њима још само постала већа. Или ми је боље да ћутим, и идем даље својим путем ма како да је тешко и празно? Одговор духовника: Драга сестро, ако си се већ одвојила од свога мужа, и ако је он добио забрану да ти се приближи, мислим да ти није паметно да му се изнова враћаш. Нарочито ако му ово није био први пут да те тукао и малтретирао. Знам да ти није лако што мало времена можеш да проведеш са својом децом. Немој се због тога превише узнемиравати. Стрпи се. Врло је вероватно да је то што ти ускраћује право да видиш децу и да са њима проводиш време његова тактика како би те навео да му се вратиш. Он зна да си везана за децу и стога покушава да те преко њих уцени. Настој да се пред њим понашаш тако да му ни најмање не покажеш колико те таква ситуација погађа. Буди сигурна да је њему већи проблем да буде са децом, него теби да будеш без њих. Пре или касније, њему ће самом затребати твоја помоћ око деце. Тада ће ти их он сам послати. Што пре поверује да тебе више не погађа то што ти брани да виђаш децу, тим ће пре настати ситуација у којој ће ти он сам послати децу. Ако децу силом и претњама окреће против тебе, то је кратког века. Деца брзо расту и ускоро ће постати своји људи, па ће самим тим све више мислити својом главом. Не бој се, нико не може силом натерати твоју децу да престану да те воле, или да те заувек забораве. Његова сила и претње ће временом имати све мањи и мањи утицај на понашање деце. Кад си са децом, скривај своју тугу и не показуј је. Настој да им сваки састанак са тобом остане у лепом сећању. Ако је потребно да им даш какву поуку или савет, кажи им једноставно шта ти мислиш да је исправно, али не улази у препирке. Ако одбију да те у нечему послушају, кажи да си им из најбоље намере рекла шта треба да раде и да си казала најбоље што умеш. То ће им бити доста. Можда се и неће одмах сагласити са твојим саветима, али кад остану сами, можда ће им душе смекшати, па ће те онда послушати. Моли се Богу да их Он уразуми. Најбоље што можеш да сада учиниш за своју децу јесте да им оставиш добар пример како се носити са проблемима и како трпељиво подносити искушења. Стога је важно да те они никад не виде како плачеш или како си очајна. Напротив, кад год си са њима, разведри своје лице. Они су имали прилике да виде како си подносила неправде и како си страдала од свог мужа. Ако виде да ти све те невоље и неправде, сви ударци и понижења нису одузели радост живота, онда ће и они веровати у доброту, правду, у поштење и гнушаће се насиља. Ако пак виде на теби да си подлегла свим тим невољама, и да си клонула духом, да си у очајању, онда ће им се учинити да се у животу не треба држати правде, поштења, доброте и да је пример њиховог оца бољи па ће у складу с тим изградити и свој поглед на свет. Неће веровати у победу добра над злом, него ће радије изабирати да сами учине некоме зло, него ли да претрпе неко зло. Пример трпљења и опраштања који си им показала током заједничког живота с мужем, може да им изгледа као пример херојства и јунаштва, а може да им изгледа и као тотални промашај. Како ће га они разумети и доживети највише зависи од тога какав утисак ћеш на њих оставити сада након разлаза са својим мужем. Ако те виде као храбру и несаломиву жену, онда ће и онај првобитни пример за њих бити инспирација. Видеће те као хероја и све што си у животу чинила, изгледаће им смислено. Ако те пак виде да си у очајању, онда ће им све то изгледати бесмислено и промашено. Добро је што си се окренула Богу. У Бога се надај, Њему се моли и Он ће ти помоћи. Можда ти се учини понекад да те је Бог заборавио и оставио. Одбацуј такве помисли и тврдо веруј да ти је Бог близу, да те прати у свим тим невољама и искушењима. Ко може више да поднесе, таквоме Бог допушта да га снађу веће невоље и искушења. Но, Бог је увек ту близу и спреман да ти помогне ако невоље превазилазе твоју моћ да истрпиш. Добар родитељ ће допустити да му се дете некад мало и помучи, јер без муке нема науке. Но никада родитељ неће допустити да му се дете мучи преко мере, а да му не прискочи у помоћ. Тако ни Бог неће допустити да те невоље надвладају. Господ нека те укрепи у твом мученичком подвигу и нека ти да снаге да истрпиш до краја. Да ли је грех трпети насиље да бих спасила брак надати се бољем, а самим тим да дете не осети празнину за оба родитеља дете има 3 године? У браку правимо обоје грешке али то нису неке велике свађамо се често у вези ситница (од ситнице настане бум)? Покушавали смо да се одаљимо да пробамо без свађа, али нисмо могли једно без другог и још плус имамо заједничко дете и увек нас то везује ако кренемо свако својим путем. 10 година смо у браку свађе и насиље су почеле кад сам била у 3 месецу трудноће па све до данас. Седам година нисмо могли имати дете због здравствених проблема од стране супруга. После седме године сазнајемо да ћемо добити сина. Јако смо били срећни али док нам је дете одрастало тих лепих дана било је и свађа осећам се као да нисам могла довољно да уживам у тим лепим тренуцима. Увек су се дешавале неке несугласице. Није се лепо свађати али осећам се као да ме супруг не воли толико као раније. Увек буде као оно ја сам бољи тата него ти мама, он све зна он најбоље све радити око детета. Као ја не радим добро и онда настаје свађа. Да ли је грех желети и надати се добро нечему једног дана да буде све лепо и добро у нашем браку? Наравно да није грех трпети и надати се бољем, ради спасења брака. Добро је да желиш да сачуваш брак и добро је што не губиш наду. Свети Апостол Павле пише овако: “Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свим људима.” Он не каже да по сваку цену мора бити мир, него “Ако је могуће” и “колико до вас стоји”. Дакле, учини све што је у твојој моћи да престану свађе са супругом. Свађа родитеља пред децом рђаво утиче на њихов развој. За свађу је увек потребно двоје. Ако се ти у свему поставиш како треба, према свом супругу свађе не може бити. Можда није могуће да међу вама влада хармонија јер супруг можда не жели да живи у миру с тобом. Но, чак и у том случају, ако се правилно поставиш свађе неће бити. Слушај шта каже Апостол Павле о томе како треба да се опходимо према другим људима: “У братољубљу будите једни према другима нежни; чашћу чините једни друге већим од себе. У ревности не будите лењи; будите духом ватрени; Господу служите. Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани. Помажите светима у потребама; будите гостољубиви. Благосиљајте оне који вас гоне, благосиљајте а не куните. Радујте се са радоснима, и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити него се дружите са смиренима. Не сматрајте сами себе мудрим. Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима". Из твог питања се да видети да ниси овако чинила. Јер он каже: “чашћу чините једни друге већим од себе.” и “не сматрајте сами себе мудрим”, а гле ти се љутиш и противиш кад муж каже да је он бољи отац него што си ти мајка и да он зна боље како нешто треба да се уради. Ако би се у свему придржавала онога што је написао Свети Апостол Павле, такве мужевљеве речи те не би погађале толико, и не би имала разлога да се око тога препиреш. Ако те муж прекорева да нешто не радиш како треба или како он сматра да је најбоље, немој се правдати и немој покушавати да га убедиш како ниси погрешила и како то што ти чиниш није толико погрешно. Ако то будеш чинила, свађа је неминовна. Стога немој то чинити. Ако те прекорева, пробај да прихватиш на себе тај прекор и немој га од себе одбацивати. За шта год да те прекори, уместо да се оправдаваш и противиш, боље му кажи: “Опрости ми, не знам шта ме је обузело те сам тако рђаво поступила”. Ако то кажеш, највероватније ће се на томе и завршити. Он ће можда још једном или два пута да то помене, онако по навици, али ако се ти не будеш противила и не будеш себе оправдавала, ако му не будеш противречила, он једноставно неће имати потребе да то даље понавља и цео спор ће се завршити на једној или две реченице. Врло често у таквој ситуацији онај који прекорева осети да је мало претерао, па се онда и сам мало повуче и мало ублажи свој прекор. Ако пак покушаш да му на прекор, одговориш противречењем, правдањем, препирком, онда га просто изазиваш да ти каже нешто још горе. И тада се дискусија заоштрава, тон се повишава, речи постају све грубље и неодмереније и настаје свађа. Дакле, иако не можеш учинити да твој муж престане да те прекорева и вређа, ипак можеш учинити да ти прекори и увреде не прерасту у свађу. Ако се у томе будеш трудила, сва је прилика да ће се ваши односи поправити, те ће можда и он сам постати блажи и умеренији према теби. Свети Јован Лествичник каже: “Ко од себе одбацује прекор, било да је оправдан било да је неоправдан, одбацује сопствено спасење; а ко га прима било жалостећи се или не, брзо ће задобити смирење”. Видиш ли како он говори да уопште није важно и не треба да се осврћеш на то да ли је прекор који ти муж упућује оправдан или неоправдан. Чак и ако је прекор сасвим неоправдан, не треба да га одбацујеш од себе, јер у том случају одбацујеш своје спасење. Прекор се одбацује онда када се правдамо, противречимо и свађамо. Прекор прима онај ко се смири и каже: “Опрости ми, погрешио сам”. Чак и кад је прекор неоправдан, треба овако одговорити и на тај начин прекор на себе примити. Сваки који тако прима на себе све прекоре који су му упућени, за кратко време стиче смирење. А смирење је велика сила. Свети Серафим Саровски је говорио: “Стекни смирење и хиљаду људи око тебе ће се спасити”. Уместо да у себи размишљаш како је твој муж неправедан према теби, и како није у праву, и како те више не воли, боље размишљај о томе како би твој муж био много бољи, кад би ти имала више смирења. Уместо да у себи скупљаш материјал за сукоб са мужем и да подгреваш у себи пламен гнева, боље се смиравај и кажи себи: “Да сам ја смирена, мој муж и хиљаду других људи би се спасили”. Кад тако увериш себе да ти је смирење потребно, онда користи сваки прекор и примај га на себе знајући да те добровољно прихватање прекора води смирењу. Немој да ти буде претежније ко је у праву а ко не, од тога да у твојој кући буде мир и хармонија. Није лако прихватити неправедну оптужбу, али није то ни превише тешко. У сваком случају, прихватање неправедних оптужби и прекора, води нас смирењу, а и спречава распламсавање сукоба и настанак свађе. Покушај да упамтиш речи којима те муж прекорева, те чим он следећи пут ти нешто приговори, одмах сама себе пред њим прекори оним истим речима којима те и он најчешће прекорева. Кад он чује из твојих уста да ти сама себе тако прекореваш, онда неће имати никакве потребе да ти сам изговара исте прекоре, те ће се стишати. Ако то будеш примењивала, видећеш да ће он убрзо почети и да те теши, па и да ублажава прекоре. Чувај се да мужу никада не враћаш зло за зло. Не постоји нико други на овом свету ко би могао да твог мужа учини срећнијим и задовољнијим. Исто тако не постоји нико други ко би могао твог мужа тако много да повреди, као што ти можеш. Дешава се понекад да муж буде груб према својој жени. Каже јој грубу реч, а она му касније узврати тако што му учини нешто за шта је сигурна да ће га најдубље повредити. Чувај се да то никад не радиш. Користи своју улогу жене не да откријеш слабе тачке свог мужа преко којих би могла да му се осветиш и да га повредиш кад год то пожелиш, него да откријеш скривене жеље његовог срца. Нађи шта је оно што би га могло највише усрећити, па уместо да се светиш за нанете ти увреде, боље покушај да га орасположиш, да му угодиш и да га обрадујеш. То нико не може боље учинити од тебе. Нико му не може причинити толико радости колико ти. А исто тако нико га не може толико повредити као ти. Имај на уму да је та велика моћ теби дата и да си стога ти и одговорна за то на који начин ћеш се користити тим даром. Жена која тај свој дар користи да напакости свом мужу и да га жестоко повреди, уништава свој брак и своју сопствену срећу. Небитно је да ли је муж можда и заслужио да га она тако повреди. Она пак жена која овај велики дар користи да свог мужа усрећи, усавршава свој брак. Чак и када муж није заслужио да она према њему буде блага, овакав њен труд ће га сигурно смекшати и орасположити. Нико те не може натерати да ово послушаш. И нико те не може спречити да ме послушаш. Све је то потпуно у твојим рукама. Ако ме послушаш, верујем да ћеш убрзо и сама видети да се твој брак побољшава. Учини што до тебе стоји, а потом се надај у Божију помоћ. Нека Господ помогне да се у вашем дому зацари љубав и слога, те да се искорене свађе и сукоби. Извор: Телевизија Храм

У недељу 28. јула 2019. године, када наша света Црква прославља св. Киријака и и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у селу Кусатку, архијерејско намесништво јасеничко, у храму Светог Саве и светог Симеона Мироточивог, где као пароси службују протојереј Дејан Бркић, старешина храма, и протонамесник Далибор Новаковић. http://eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/kusadak28072019.mp3 Епископу су током свете Литургије саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј – ставрофор Велибор Ранђић, протојереј-ставрофор Раденко Гавриловић, игуман Петар (Драгојловић), протојереј Миле Миловановић, протојереј Дејан Бркић,ђакони Урош Костић и Владимир Степановић, као и многобројни верни народ села Кусатка и околине. Преосвећени Владика се у својој беседи осврнуо на прочитани одељак из Светог Јеванђеља и рекао да нас оно поучава у вери и да све бива по мери наше вере у Бога. Још је рекао да је вера живот у цркви и да је то својеврсно богослужење. Подсетио је Владика да се реч вера највише понавља у Светом Писму и да једино она може да нас приведе Богу. „У јеванђелским причама и на многим другим местима Господ је тражио веру да би учинио чудо. На овом месту то није учинио јер се овде радило о тешко болесном човеку који можда и није могао да говори, можда није ни знао за Бога, али Господ чини чудо вером оних људи који су га носили. Господ не лечи само тело, већ и душу и то на првом месту душу, па тело, јер је у здравом духу и тело здраво. Вера је и веза човека са Богом, јер из вере излази и молитва и уздржање“м истакао је Епископ Јован. Још је подсетио да молитва заједнице може у многоме помоћи невољнима. Подсетио је верни народ на значај помињања наших ближних на проскомидији. „У овој јеванђелској причи Господ је препознао и узрок болести, а то је грех. Сваком човеку је потребно духовно исцељење да не би и телесно патио“, нагласио је Владика рекавши на крају да треба да будемо богоугодни за свако добро које од Бога добијемо, да ли ми или ближњи наши, а то можемо само ако имамо вере. Извор: Епархија шумадијска

1754. године нишки Митрополит Гаврило, син Николин, изабран је за пећког Патријарха. Његовим избором за пећког Патријарха трон нишке Митрополије постаје упражњен у то време, а према сведочанству многих савременика, дошло је последње запуштење у Пећкој Патријаршији како због великог намета порте али и због силних финансијских обавеза ка турским властима. Након одласка митрополита Гаврила на катедри нишке Митрополије променило се неколико личности о којима ђакон Далибор Мидић говори, али и открива нам историјске детаље и околности како је за нишког митрополита изабран архимандрит и егзарх Антиохијске патријаршије који се звао Игнатије. На крају ексклузивног разговора ђакон Далибор нам открива и зашто се митрополит Игнатије није дуго задржао у Нишу. Извор: Радио Глас

Сусрет са Црквама домаћинима (Цркве које су чланови КЕЦ-а у Србији ‒ укључујући Српску Православну Цркву и Цркве у Војводини, Реформатску хришћанску Цркву у Србији и Црној Гори, Словачку евангеличку Цркву аугсбуршке вероисповести у Србији и Евангеличку методистичку Цркву у Србији) оснажен је посетом делегата Генералне скупштине богослужењима тих Цркава и заједница у Новом Саду и околини. Православни верници из Цариграда, Русије, Грчке, Бугарске, Кипра, Албаније, Естоније, Финске и других земаља молитвено су учествовали у недељу, 3. јуна, у богослужењима у Саборном и Николајевском храму у Новом Саду, док су учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава који су римокатоличке вероисповести присуствовали служби у новосадској Катедрали, англиканци у капели у Мастер-центру, методисти у објекту у Улици Лукијана Мушицког 7, а за верујуће Реформатске Цркве служба је одржана у храму у Марадику, док су се верни Словачке евангеличке Цркве окупили у храму у Улици Јована Суботића. У послеподневним часовима, у Конгресној дворани Мастер-центра, гости и учесници Генералне скупштине водили су дебату о хришћанском присуству и сведочењу у европској будућности. Архиепископ кентерберијски Џастин Велби, бискуп Петра Босе-Хубер из Евангеличке Цркве у Немачкој и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије г. Зоран Ђорђевић, започели су дискусије усмерене на визију будућности и покретање дијалога између главних говорника и вођства КЕЦ-а, са нагласком на надахнуће за будући рад Конференције европских Цркава. Учесници Генералне скупштине Конференције европских Цркава учествовали су у литији која је почела код споменика Породица, где су се окупљенима обратили Петар Ђуђев, директор Историјског архива Новог Сада и свештеник Хеики Хутунен, генерални секретар КЕЦ-а. Господин Ђурђев је подсетио на неправедна и страшна страдања народа на територији северне Србије, док је отац Хеики истакао да је потребно продубљивати братске и мирнодопске везе између хришћана и делати у правцу изградње снажних духовних мостова. Литија је прошла испод Варадинског моста и завршила се непосредно код новог Жежељевог моста, где су, као знак наде, живота и љубави, засађена четири дрвета. Оба моста су уништена током НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Варадински мост је обновљен 2000. године, а нови Жежељев мост отворен је почетком ове године. Подсећамо да је лого Генералне скупштине Конференције европских Цркава визуелно осмишљен тако да је његов централни мотив мост, који символише мир и изграђивања нових веза између Балкана и остатка Европе. Током протеклих дана, на заседањима Генералне скупштине Конференције европских Цркава, разговарано је о правичности и гостољубљу, а осмог дана сесије ће бити посвећене теми сведочења. Од 9,45 часова, у Конгресној дворани Мастер-центра, Његово Високопреосвештенство митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије ће одржати излагање о томе на који начин хришћани данас сведоче и исповедају веру у Господа. Заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава је почело 31. маја у Новом Саду и биће завршено 6. јуна. Извор: Српска Православна Црква