Претражи Живе Речи Утехе

Протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, говорио је о молитви код данашњег човека и љубави према ближњем. Извор: Информативна служба СПЦ

Акција добровољног давања крви биће одржана у петак 11. октобра 2024. године на Видиковцу, у цркви светог Преображења Господњег. Трансфузиолошки аутобус биће отворен за хумане даваоце од 9 до 14 часова. У Институту за трансфузије крви Србије истичу да су акције које организују са Српском Православном Црквом велики допринос стабилности спровођења операција и помоћи болеснима за клинике у целој Србији. Извор: Радио "Слово љубве"

Друштво пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и Дом Војске Србије позивају вас на обележавање јубилеја - 20 година постојања ове организације, које ће се одржати у великој сали Дома Војске Србије у Београду (Браће Југовића бр.19), у уторак 24. септембра 2024. године, са почетком у 19 часова. Ове године навршава се 20 година постојања Друштва пријатеља манастира Светих Архангела код Призрена и неуморног рада чланова и сарадника Друштва на очувању културно-историјског наслеђа манастира Светих Архангела, царског Призрена, Свете косовско-метохијске земље, духовног и националног идентитета Срба на Косову и Метохији. Од свог оснивања и првог циља - обнова манастира и помоћ монаштву да остане и опстане у њему, до данас, Друштво је својим активностима било ангажовано у обнови светиња и културног наслеђа, укључивање расељених са Косова и Метохије, деце, младих и многих других у духовни живот на простору Призрена и Косова и Метохије, реализовало бројна ходочашћа, богат културно-уметнички програм и више манифестација и фестивала локалног и међународног домета. Извор: Радио Слово љубве

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање. Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова. У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања. Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне. Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности. Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време. Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања. Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце). Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања. Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда. Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету. Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски. https://zelenaucionica.com/porodicni-faktori-koji-doprinose-pojavi-antisocijalnog-ponasanja-kod-dece-3/

Братство Спомен-Храма св. Саве на Врачару и удружење грађана "Д бест фести" ("The best festi") позивају вас на празничну манифестацију Божићно сеоце код Храма, која ће бити одржана од 27 децембра 2023. до 15. јануара 2024. године.

У својој кампањи присвајања материјалне и духовне баштине Српске Православне Цркве, Министарство културе из Приштине је, самоиницијативно започело „обнову“ православне цркве у селу Горње Винарце, седам километара од Митровице, на северној страни реке Ибра, наводи се на фејсбук страници Града Митровице. Поред тога што није контактирало СПЦ око обнове овог објекта, министарство у Приштини је отишло и корак даље и прогласило ову цркву „католичком“, у очигледној намери да присвоји баштину Српске Православне Цркве. Црква је под именом „католичка црква у Горњем Винарцу“ уврштена у списак „споменика под заштитом Министарства културе у Приштини из 2016. године. У тексту на интернету који се позива на изворе из министарства помиње се да је поправљен кров од камених плоча, урађен тротоар и да је црква изнутра омалтерисана, а фотографије показују да су стављена привремена врата. Пред црквом је постављен знак Министарства културе Косова где се помиње опет назив „католичка црква у Винарцу“ и наводе две фирме која обавља радове, који су, како се тврди, при крају. Ради бољег упознавања јавности, ова Православна црква постоји још од XIV века, у селу које је тада било чисто српско, са 15 српских домова, што је забележено и у турском попису непосредно након османског освајања Косова и Метохије у области Иса-бега Исхаковића, 1455. године. У документу који је издао Оријентолошки институт из Сарајева 1964, који је радио и друге турске пописе из којих се види тадашњи састав становништва, помињу се виногради у овом селу, по чему је очигледно и добило име. По својој грађевинској структури јасно се види да је црква у Винарцу слична гробљанским црквама из 14-15. века којих је више на ширем простору, са олтарском апсидом и за православну традицију карактеристичном нишом за проскомидију. У селу се не помиње присуство римокатоличке заједнице, а колико је познато Епархији рашко-призренској, римокатоличка бискупија никада није користила ову цркву, нити о њој има икаквих писасних података и материјалних доказа. До 1999. године, цркву су користили православни верници који су се овде окупљали на први петак после Васкрса, јер је црква била посвећена „Животворном источнику“, о чему додатно сведочи извор у близини. Након протеривања српског становништва, црква у Горњем Винарцу је оскрнављена, запаљена, исписана графитима, а улазна врата су поломљена. Нажалост, то је стање многих наших цркава које су у току рата 1998-1999. године оштетили или уништили албански екстремисти. Ово је још једно сведочанство да о цркви коју је локално албанско становништво сматрало српском, јер у противном не би била скрнављена и паљена, што је случај и са многим другим црквама и манастирима који су нападани, а сада се у медијима или преко Министарства у Приштини проглашавају за „албанске цркве“. Према ранијим подацима Епархије рашко-призренске у време комунистичког периода црква је нападана и у ранијем периоду и девастирана је 1972. године када је груа локалних Албанаца разбила врата, прозоре и демолирала унутрашњост цркве покушавајући да је запали. Епархија рашко-призренска изражава најоштрији протест због процеса који, очигледно представља намеру косовских власти, да цркве које су албански екстремисти рушили или оштећивали сада „обнавља“ без икакве консултације са Црквом којој ти објекти припадају и да мења њихов идентитет, и поред постојећих историјских сведочанстава. Епархија рашко-призренска ће поводом овог најновијег инцидента обавестити међународне представнике, организације које се баве верским правима и заштитом културне баштине, јер косовске институције не реагују на тужбе СПЦ и не извршавају своје правне обавезе према нашој Цркви чак ни у случају пресуда највиших судова. Наша Епархија се не противи обнови својих светиња, од којих још многе које су уништили албански екстремисти 1998-1999. и даље стоје у рушевинама, али се оштро противи коришћењу наводне обнове ради преузимања српске културне баштине и мењања идентитета у циљу историјског ревизионизма. Зато је обнова порушених српских цркава након Мартовског погрома рађена под надзором Савета Европе који је гарантовао заштиту права СПЦ. Ако је први део стратегије албанизације овог простора био протеривање српског становништва након рата 1999. када је око 200.000 Срба и неалбанаца било принуђено да напусти ове крајеве, и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља да би се затрли сви трагови нашег историјског постојања, сада је противно свим нормама, али и косовским законима циљ албанских институција на Косову да те цркве које су рушене самостално обнавља мењајући њихов идентитет. Овакво понашање косовских институција главни је разлог немогућности нормалне сарадње СПЦ са институцијама које отворено раде на негирању наше историје, идентитета и наслеђа, а све у циљу стварања етнички чисте албанске територије. Зато овом приликом позивамо међународне представнике да реагују на ове инциденте и предузму мере како би се будуће насиље над нашим црквама зауставило. Мењање идентитета цркава директно изазива етничку и верску нетерпељивост и кажњиво је по законима Косова, изазива етничке и верске тензије и онемогућава смиривање ситуације која је вишеструко погоршана посебно последњих година. https://eparhija-prizren.com/sr/saopstenja/ministarstvo-kulture-kosova-bez-konsultatsija-sa-spts-vrshi-radove-na-pravoslavnoj-tsrkvi-u-selu-gorne-vinartse-kod-mitrovitse-i-proglashava-je-katolichkom-tsrkvom/

Јуче, 28. новембра 2023. године, према писању интернет портала kosovapost.net, у цркву Св. Архангела Михаила у селу Ракитници, општина Подујево провалила је група лица заједно са самозваним и лажним свештеником Николом Џуфком, грађанином Републике Албаније, да би у цркви наводно обавили црквени обред. Реч је о грубом насртају на имовину СПЦ у циљу ширења етничке и верске мржње и нестабилности на простору Косова и Метохије. Према тврђењу поменутог портала у овој провали и злоупотреби српске православне цркве која датира из 15 века, а која је касније и поправљана, учествовали су и представници општине Подујево. Циљ ове групе према писању портала био је да ову цркву прогласе за ”цркву Фана Нолија” која припада самозваној и самопроглашеној Албанској националној православној цркви из Елбасана. (линк чланка https://kosovapost-net.translate.goog/podujeve-per-here-te-pare-ne-historine-e-kosoves-u-mbajt-mesha-e-pare-ortodokse-ne-shqip/) Ово кривично дело је само још једно низу које за циљ има отимање духовне и културне баштине Српске Православне цркве, односно „албанизацију“ или „косоваризацију“ наше духовне и културне баштине. На процес културне апропријације наше баштине Епархија рашко-призренска указује већ годинама. Овај најновији случај је наше наводе потврдио, овога пута на неспоран и крајње забрињавајуће начин. Овакви и слични акти указују на хитну потребу заштите наше културне и духовне баштине, пре свега од појединаца и организација повезаних са косовским институцијама, или са појединцима које делују уз већу или мању подршку тих институција. Епархија рашко-призренска СПЦ овом приликом жели да упозна јавност са следећим чињеницама: 1. Никола Џуфка је грађанин Републике Албаније из Елбасана и није свештено лице, већ се лажно представља као православни свештеник. О њему је детаљно известила јавност канонска Православна Црква Албаније која је пренела саопштење Митрополије Елбасанске, које преносимо у српском преводу. Текст на албанском доступан је на фејсбук страници Православне Цркве Албаније https://m.facebook.com/121840944657599/posts/kush-%C3%ABsht%C3%AB-nikolla-bllazhde-xhufka-nj%C3%AB-sqarim-i-nevojsh%C3%ABm-p%C3%ABr-opinionin-publik-r/2310443219130683/ КО ЈЕ НИКОЛА (БЛАЖДЕ) ЏУФКА? Неопходно појашњење за јавно мњење. „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви.“ Матеј 7:15 1. Никола (Блажде) Џуфка није православни клирик и као такав није признат од стране било које хришћанске цркве у било којој земљи. Тврди да је рукоположен од стране извесног човека српско-румунског порекла, који нема везе са Православном црквом и није њен клирик. Ово је једноставно обмана јавног мњења. 2. Никола представља само себе, нема ни цркву ни заједницу верника, упркос својим помпезним изјавама које повремено даје у медијима. 3. Импровизовао је оно што назива „црквом“ у подруму своје куће, отворено обмањујући јавност чак и у медијима да је реч о „палеохришћанској катакомбној цркви“. 4. Отворено лаже и обмањује у медијима да је завршио верске студије, иако није учинио ништа слично. Тачније речено, завршио је средњу стручну школу за прехрамбену технологију у Елбасану, чак понављајући последњу годину. 5. Он даје „патриотске“ изјаве, док истовремено исмева и презире албанске православне клирике, такође угрожавајући и исмевајући озбиљност верских лидера и свештених лица других вера. 6. Недостатак богословског образовања показује да су његове медијске изјаве о православној вери нетачне и обмањујуће. Овај појединац није зависан од било којег црквеног ауторитета и није одговоран за своје поступке. 7. Његов једини интерес је медијско промовисање и привлачење јавне пажње, без обзира на штету коју то наноси угледу свештеног чина и православној вери. 8. Његове неодговорне изјаве у медијима, под окриљем верског ауторитета, изазивају незадовољство, подстичући непријатељство међу верским заједницама, недостатак узајамног поштовања и као последица тога, међуверску мржњу. 9. Са забринутошћу пратимо његове медијске наступе. Прикупљањем прелиминарних информација од стране медија о особи која не припада ниједној верској заједници, нема никакав аоритет, нема ни одговарајуће образовање те не представља никога осим себе пружило би довољан разлог зашто он не заслужује да буде узет озбиљно. 10. Аутокефална Православна Црква Албаније је једини духовни и званични ауторитет који гарантује очување и промоцију догматских и црквених принципа, која се води од стране својих легитимних тела у складу са својим статутом и црквеним канонима. Сваки покушај, како у прошлости тако и сада, да умањи улогу и допринос Православне Цркве у Албанији пропашће уз благодат и помоћ Божију. Света Митрополија Елбасана, Шпата и Либражда. Елбасан, 16. новембар 2022. године —— 2. Ракитница је некада била српско село, али су се последње српске породице иселиле после српско-турског рата 1878. године. У селу је очувана стара црква посвећена Св. Арханђелу Михаилу летњем. Албанци из села је зову „Киша Лазарит“ – Лазарева црква јер је, по предању, након Косовског боја у њој заноћило тело српског кнеза Лазара када је преношено из Приштине у манастир Раваницу. Према архитектонским и стилским одликама, црква је грађена у 14. или 15. веку, први пут је обнављана у 16. веку, други пут 1936. године. У селу се налазе и остаци старог српског гробља. У цркви се повремено служило док преостало српскко становништво у околним селима и Подујеву није протерано од стране ОВК 1999. године. Више цркава у општини подујево је руинирано, а посебно је страдала саборна црква Св. Апостола Андреја која је брутално запаљена 2004. године, о чему постоји видео запис са ломљењем крстова и паљењем храма. Храм је после поправљен али због лоше безбедносне ситуације Срби пореклом из овог краја не усуђују се да долазе. Приликом обиласка подујевског краја Епархија је после рата 1999. установила да је више српских православних гробаља по околним селима руинирано. Црква Св. Архангела Михаила у Ракитници је уз мања оштећења преживела јер су је поштовали и старији Албанци који су чували предање да је у њој преноћило тело Св. Кнеза Лазара после Косовске битке 1389. 3. Српска Православна Црква и Православна Црква Албаније су две сестринске аутокефалне Цркве са својим простором јурисдикције и имају изузетно добре и братске односе. Православни верници из Албаније често посећују и наше светиње на Косову и Метохији, а у више наврата могли су са нашим свештеницима и монасима да служе и на албанском језику. 4. Због насилне провале и злоупотребе објекта Српске Православне Цркве у селу Ракитници Епархија рашко-призренска ће поднети кривичну пријаву против Николе Џуфке и тражити да полиција разјасни околности око учешћа представника општине Подујево у овом кривичном чину. Епархија рашко-призренска СПЦ 29. новембар 2023. год. извор

Патријарх Порфирије и чланови Сабора код председника Републике Србије Објављено 17/05/2023 Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, са господом архијерејима окупљеним на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, посетили су данас у Генералном секретаријату г. Александра Вучића, председника Републике Србије. Првојерарх Српске Православне Цркве и архијереји су разговарали са председником Републике о неколико за наш народ веома важних питања, а посебно о текућим и предстојећим притисцима који се тичу дијалога о Косову и Метохији. У разговору је наглашено да је јединство народа, поготово у временима великих искушења, стуб очувања државе и националних интереса, а да Црква има изузетну улогу у очувању тог јединства. Том приликом, патријарх Порфирије је истакао: – Уважени господине Председниче, Блажењејши, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, уважени господо и госпође министри, драга браћо и сестре, За нас је радост што можемо да будемо заједно са вама у Председништву Републике Србије, које осећамо заиста не као своју кућу, него осећамо да јесте наша кућа. Осећамо са једне стране потребу да искажемо да све оно што се овде чини за добро нашег народа где год да он живи, за добро Србије, има нашу подршку. Са друге стране осећамо одговорност, јер нисмо само посматрачи збивања, него осећамо сами да имамо одговорност за свако добро нашег народа где год да он живи, а нарочито у Републици Србији, као и за добро свих људи, јер једно друго не искључује. Где год желимо добро нашем народу то подразумева добро и свима онима који су са њим. Као Црква ми знамо шта је вера у Бога, али и то да је човек, поред свих осталих потреба које има, пре свега биће које има потребу за, да тако кажем, метафизичким утемељењем свога постојања. Није само искуство вере и нама не треба то говорити и доказивати, него је чињеница коју препознаје наука и то не од јуче, дефинишући човека као homo religiosus, дакле, биће које поред осталога има потребу за Богом, бави се питањем Бога. И пред саборским оцима сам се сетио једне приче везане за Анштајна. Њему је један гост, кога он поштује, поставио питање: Шта је смисао и циљ живота? Он је знао да је Анштајн човек који има и памети и знања, неко ко може да одговори на многа питања. Одговор великог научника је био: Ако се питамо о циљу и смислу живота онда припадамо људима који се баве питањима вере. Саговорник је тада закључио: Ако је то тако, онда је сувишно и можда боље да се уопште питамо о смислу и о циљу постојања. Анштајн је на то додао: Могућ је такав један пут. Међутим, ако би се тако поставили у односу на питање смисла и постојања живота тада бисмо били људи којима не само да је тешко да живе него би било немогуће да живе. Дакле, да парафразирам самог Ајнштајна, без питања вере, без Бога, човеку не само да је тешко живети, него је и немогуће. Шта сам овим хтео да кажем? Хтео сам да кажем следеће: да – разговарали смо не једампут на ту тему. Сви ми из Цркве, јавно смо износили не једампут, оно што сматрамо да је важно. Чињеница је да је веома важно да се боримо на сваком пољу живота једног народа и државе, као што су економија, безбедност… да тражимо решења за разне изазове са којима се суочавамо на пољу друштвених, психолошких, политичких и свих других изазова. Међутим, ако простор вере остане празан као фундаментални, онда и сви ови други простори, ма колико били успешни или ма колико са више успеха или мање успеха покривали наше потребе, остају ипак у најмању руку или у најбољем случају краткорочни. Ових дана смо се суочили са великом трагедијом у нашем народу. После овог нашега састанка и ове трпезе љубави ићи ћу на сахрану Ангелине, која се упокојила као десета жртва масакра који је починио један дечак. Сви овај проблем покушавају да разумеју: зашто се десило то што се десило? Наравно, многи у том покушају, по сваку цену траже одговорног изван себе, оптужујући другога, ко год да је тај други, да је он одговоран за то што се десило. Као да нисмо један организам. Ја сам не једампут рекао да смо сви одговорни. Ја сам први одговоран и нећу да анализирам шта то значи, зато што размишљам о свету, о човеку и о себи у духу Јеванђеља. Међутим, било ми је интересантно да су и психолози и социолози и стручњаци разних профила, позивани на све могуће медије да кажу шта мисле о томе, зашто, како и ко је крив, изузев, у само неколико случајева на мањим медијима где су позвана два свештеника. Нигде никог од оних који би имали шта да кажу, али не само да кажу, него који би засигурно речју Христовом, речју Јеванђеља помогли свеукупном суочавању са тим изазовом и решавањем тог проблема. Мене су позвали ђаци из Земунске гимназије, најбројније гимназије у Србији у вечерњим часовима, да им се обратим. Било је преко хиљаду деце. Ниједне медијске екипе није било да то забележи. Ја немам лично проблем са тим, да ме не разумете погрешно. Напротив, верујем да би сваки епископ, вероватно и сваки човек који има неку функцију, радо изабрао да буде негде у миру и тишини, да није у вртлогу бура које, бојим се, нису само завитлане овде на нашим просторима, него да су пре свега глобалног карактера и да су тешко ухватљиве. Сви ови социолошки, психолошки, филозофски и разни други покушаји личили су ми, слушајући и гледајући то што се збива на екранима, као да неко гледајући узбуркано море види таласе и покушавајући да дефинише таласе хоће да објасни дубину мора. Враћајући се на Анштајна и чињеницу да је човек homo religiosus мислим да је важно да сви разумемо да нам је Бог свима потребан. Наш народ је православни народ и да није било православне вере која га је уобличила Јеванђељем Христовим кроз историју и кроз векове ми не бисмо били данас то што јесмо. И зато је веома важно, а разговарали смо већ и раније, да питање веронауке вратимо само у почетни положај, онако како је то било у најмању руку када је уведена и враћена у школе, како се не би десило да нам због великих искушења и изазова са којима смо суочени промакне брига о суштини онога што јесмо, јер ако одбранимо љуштуру, своју спољашњу форму, што је неизоставно важно и веома тешко, а будемо се изнутра расточили, заправо не буде нас било, шта ће нам онда и та спољшња форма, коме ће служити и шта је она. Вама хвала што разумете потребе свог народа, а то јесу и потребе наше Цркве. О суштинским и важним проблемима и темама сви морамо заједно размишљати и свако може, а и треба, да да свој допринос. Ми смо, ево, на Сабору и разговарамо пре свега као људи Цркве, црквено размишљајући о ономе што је суштина нашег постојања, о вери у Христа, о светој Литургији, о богослужењу, о молитви. Међутим, ми нисмо измештени из овога света и времена, него на тим темељима, кроз призму Христову, кроз призму Јеванђеља, сагледавамо овај свет, односно оно што јесте најнепосредније наше искуство и на шта смо позвани, а то је да Христовом речју и Христом дамо преспективу и могућност живота у нади и у вери да не можемо бити поражени. Хвала вам на овом позиву и опростите што сам можда задржао неки минут више вашу пажњу. Питање свих питања или најважније питање у овом тренутку за наш православни народ јесте тема Косова и Метохије, а највише смо времена до сада у одржавању овога Сабора посветили том питању… Ми се молимо да Косово и Метохија буду оно што јесу. То је саставни део Србије. Косово је наше срце. Косово је ум, извор нашег постојања. Косово и Метохија су наша колевка, али у исто време, стојећи на позицијама за које мислимо да су правичне, да су праведне и истините, сва братија је много више речи посветила потреби да наше молитве буду за заједнички живот на Косову и Метохији и са Албанцима и са свима другима, као и за заједнички живот са свим људима где год да живимо, са другима и другачијима, да наше молитве и наши напори буду усмерени на то да колико год можемо допринесемо разумевању других и да други разумеју нас, на показивању елементарне хуманистичко-антрополошке иситне да човек без човека не постоји, да је човек створен не да буде човеку вук, него да буде пријатељ, да је други створен Богом, вољом Божјом, да кроз њега упознамо себе и упознамо поменути циљ и смисао нашег постојања. И то је негде једногласно не само размишљање него и осећање свих браће архијереја и читавог нашег Сабора. Хвала и опростите! Извор: СПЦ.РС

Васићева је испричала да је у Острогу боравила 16. јула, гдје је преноћила у манастиру, а сутрадан била на молитви и поклонила се моштима Светог Василија Острошког Чудотворца. Прије поласка кући, каже, узела је штаке из аутобуса, дошла до литице и оклизнула се, те пала у провалију од 80 до 100 метара. Према њеним ријечима, иако је ударала о стијене, није задобила ниједан прелом, што су утврдили у Ургентном центру у Подгорици, гдје је одвезена након што су је спасиоци извукли. – Снимали су ме, нису могли вјеровати да сам пала са толике висине без иједног прелома. Мало ме боле нога и леђа од удараца о стијене и имам огреботине по тијелу и лицу. Спасио ме Свети Василије и чим станем на ноге, мало се опоравим, поново ћу отићи у Острог да се поклоним светитељу – испричала је Васићева новинарима у Броду. Драгана Васић је као петогодишња дјевојчица 1992. настрадала од мине и од тада је била везана за инвалидска колица, а захваљујући мајци, вјежбама и молитвама је проходала. – Није као прије несреће, али имам жељу да опоравак буде већи – рекла је Васићева. https://vecernjenovosti.ba/76107/hronika/cudo-manastir-ostrog-brodjanka-prezivjela-najnovije-vijesti/?c=cir&fbclid=IwAR2GEZU-90CC5qP20kItQO4oV1uIZN6am_OczF3dDPgZoRedwECVyUha7q8

На празник трећег обретења часне главе Светог Јована Крститеља, 7. јуна 2022. године, освештано је земљиште за изградњу новог храма у Увјећој код Требиња. Храм ће бити посвећен Светом Сави првом српском архиепископу и просвјетитељу. По благослову Преосвештеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског г. Димитрија освећење земљишта извршио је архијерејски намјесник требињско-дубровачки и надлежни парох протојереј-ставрофор Борис Бандука. У наставку је служена Света литургија којом је началствовао протојереј Љубиша Брњош, парох у Орланду у америчкој савезној држави Флорида, уз саслужење архимандрита Исаие, игумана манастира Светог Георгија на Зубцима, надлежног пароха о. Бориса и вјерног народа овог краја. У току Литургије одслужен је мали помен за све упокојене и сахрањене у овом сеоском гробљу. Добри домаћини за све присутне припремили су трпезу љубави. Село Увјећа налази се југоисточно од Требиња, уз саму границу између Босне и Херцеговине и Републике Хрватске. У овом херцеговачком селу, сазданом на камену и од камена, у којем сада живи троје становника, у потпуности је очуван амбијентални изглед села са каменим кућама грађеним на традиционалан начин прије сто и више година. Кроз архитектуру овог села може се пратити развој камених херцеговачких кућа, са огњиштем као централним дијелом просторије, каменим креветима и избама за чување хране и пића. Важно је поменути да ће се прије почетка радова на изградњи храма, ради лакшег допремања материјала, асфалтирати дио сеоског пута дужине 2 километра. Нови храм градиће се у сеоском гробљу у којем већ постоји једно старо црквиште и налази се одмах испод села. Гробље је врло мало пошто су овдје живјеле кроз вијекове само двије фамилије. Иако данас врло ријетки, али укопници на овом гробљу су породице Шупљеглав и Брњош. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Дечија смотра фолклора под називом "У сусрет Видовдану", којом почињу Видовданске свечаности, одржаће се 28. маја 2022. године у порти манастира Светих Архангела код Призрена. Ову несвакидашњу смотру дечијег фолклора, традиције, младости и лепоте, на којој учествује око 700 извођача и преко 20 културно-уметничких друштава, организују Дом културе Грачаница, Савез аматера Косова и Метохије и братство манастира Светих Архангела. Циљ ове манифестације је чување и неговање традиције и народних обичаја, али и да деца упознају своје вршњаке, историју, културу и да на остацима Светих Арханђела граде културу сећања и потребу да се уништено обнавља. Како је најавио Дом културе Грачаница, свим учесницима манифестације биће додељени медаљони, дипломе и пехари као мотивација за даљи напредак и развијање талента. Манифестацију су подржали канцеларија за Косово и Метохију и Министарство културе и информисања Владе Републике Србије. Извор: Радио "Слово љубве"

Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија и архијереје Српске Православне Цркве, данас у 13 часова и 30 минута, у згради Генералног секретаријата председника Републике (ул. Андрићев венац 1), угостиће председник Републике Србије Александар Вучић, саопштено је из Службе за сарадњу са медијима председника Србије. Извор: Службе за сарадњу са медијима председника Србије

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду новоименоване амбасадоре Републике Србије Милана Милошевића у Белорусији, Александра Тасића у Краљевини Белгији, Рада Стефановића у Аустралији и Мирослава Шестовића у Египту. Његова Светост је овим дипломатама, уочи њиховог ступања на дужност, указао да Српска Православна Црква, још од свог утемељитеља Светог Саве негује традицију отвореног и искреног међуверског дијалога, тако да имају подршку у свим видовима продубљивања сарадње између држава, народа, цркава и верских заједница. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског и администратора Епархије шабачке Г. Г. Фотија, обраћамо вам се са молбом за помоћ при обнови манастира Бјеле воде. Најсрдачније молимо све људе који имају вољу, жељу и могућност, а сходно жељи и осећају помогну обнову ове светиње, која је за кратко време постала стратиште многих који траже свој пут ка Господу. Верујемо да је све што се догађа Божије давање и да Његове путеве не можемо увек испитати, али исто тако верујемо да ће се, као и до сада „Бог кроз своје љубљене делати“, те да ће се ова светиња обновити и засијати новим сјајем и бити обиталиште „Славе Божије“. Уздајући се у Господа, а ослањајући се на Јеванђељске речи да треба „једни другима бремена да носимо“, надамо се да ће искра Христове љубави бити запаљена у срцима нашим, те да ћемо дати део себе и поново изградити оно што „ни рђа, ни мољац не могу уништити“ и да ћемо и ми себе узидати у Јеванђељску кућу сазидану на темељу који је Христос Господ. Динарска средства уплатити на рачун СПЦ Епархија шабачка Број 325-9500600032738-97 Са назнаком за обнову Манастира у Бијелим Водама Девизна средства упатити на наведене рачуне према датим инструкцијама Извор: Епархија шабачка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је благословио и отворио научни скуп „Богословље код Срба: изазови и перспективе“ поводом стогодишњице почетка рада Православног богословског факултета Универзитета у Београду и осамстогодишњице Беседе о правој вери, коју је под сводовима манастира Жиче произнео Свети Сава. Бићете блажени ви који сте примили веру Божју и сачували је у чистоти Патријарх српски Порфирије: Беседа о Беседи о правој вери Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић: Високо теолошко образовање код Срба Други дан научног скупа у част великих јубилеја Српске Православне Цркве Најава: Богословље код Срба: Изазови и перспективе Свечана прослава је одржана у крипти Саборног храма Светог Саве 15. децембра 2021. године, док је радни део научног скупа настављен сутрадан, 16. децембра 2021. године, на Православном богословском факултету. Научни скуп су организовали Православни богословски факултет Универзитета у Београду и Храм Светог Саве на Врачару. Извор: Инфо-служба СПЦ

Иако је идеја о оснивању Православног богословског факултета први пут у српској јавности изнета још 1860. године требало је сачекати 45 година да се она оствари - Православни богословски факултет основан је као што знамо, заједно са још четири високошколске установе (Философским, Правним, Медицинским и Техничким факултетом) тек 1905. године, када је, 27. фебруара, донет Закон о Универзитету. Од оснивања до почетка рада факултета прошло је још 15 година. Оснивачка седница Савета Православног богословског факултета у Београду одржана је 6. септембра 1920. у Ректорату Београдског универзитета. На тој седници за првог декана Факултета изабран је прота Стеван М. Димитријевић, први редовни професор Историје Српске Цркве, о чијем животу и раду је наш колега, проф. Владислав Пузовић написао и недавно објавио запажену монографију. ПБФ је, како смо рекли, не само саставни део Универзитета у Београду него и један од његових факултета - утемељитеља. То свакоме ко иоле, а камоли добро, познаје историју најзначајнијих и најстаријих европских универзитета није ни чудно а још мање узнемиравајуће. Као што знамо почеци великих европских универзитета везани су за монашке или катедралне школе било да је реч о најстаријем универзитету у Болоњи где је 1088. године оснивањем ове знамените школе уведен у употребу и сам појам универзитета било о катедралним школама које су послужиле као колевке славних универзитета у Саламанки ( основан 1134 ) или Паризу (основан 1157-70). Учени монаси ударали су темеље европском високом образовању и доприносили његовом потоњем развоју попут римокатоличких монашких редова доминиканаца, фрањеваца, августинијанаца и кармелићана који су своје куће имали у Оксфордском универзитету од самог његовог настанка 1167. године. Слична је ситуација, додуше нешто млађа, и у суседној Хрватској. Њено најстарије свеучичиште у Задру пре оснивања 1396. године изворно је било генерално филозофско-теолошко училиште доминиканског реда а свеучилиште у Загребу језуитска академија која је свој универзитетски статус стекла 1669. године. Свога порекла се наше колеге по овде побројаним, и многим другим неспоменутим, универзитетима не само не стиде, него га са поносом истичу и њиме се диче. Настанак Универзитета у Београду је, такође, везан за једну црквену личност и њену просветну делатност. Реч је, наравно, о јеромонаху Доситеју Обрадовићу чија се Велика школа, основана 1808. године, сматра колевком ова наше највеће и најзначајније просветне институције. Да ли је то заиста најстарији датум на који се можемо осврнути када је историја високог школства међу Србима у питању или се ово питање може, неко би рекао: и мора, сагледати и из другог угла? Данашњи двоструки јубилеј који прослављамо, ПБФ-а и Жичке беседе првог српског Архиепискоипа баца јако светло на допринос Светог Саве српском образовању. Сава је, као архимандрит, основао монашку школу у Студеници а као архиепископ катедралну у Жичи. Обе његове славне беседе, студеничка и жичка, су својеврсни програми и нацрти онога шта се у њима предавало, заједно са, како би се то данас рекло, просветним циљевима и исходима светосавског образовања. Високи ниво средњевековног српског образовања, рањен и успорен али и незаустављен отоманском окупацијом, оличен и очигледан у низу духовних и културних великана попут Доментијана, Теодосија, Данила Пећког, Старца Исаије Серског, Стефана Лазаревића, Јефимије, Зографа Лонгина, Пајсија Јањевца, Гаврила Стефановића Венцловића, Јеротеја и Кипријана Рачанина јасно је указивао на Српску Цркву као матицу и материцу просветне делатности на овим просторима. То ће на посебан начин постати присутно међу Србима у XVIII веку. Без обзира на све разлике које су гајили у свом приступу богословљу, месту и улози Цркве и религије у друштву, српски студенти који су у XVIII столећу школовани, ''по туђим царствима,'' када су се вратили у матичне крајеве, у својим каснијим активностима имали су један неспорни заједнички именитељ. То је било високо вредновање школства као најбољег начина промовисања идеја и вредности које суштински треба да потпомогну промене и развој српског друштва. Институција од централног значаја за остваривање оваквих идеја, целог овог програма, била је школа. Друштво, па и Црква у њему, могли су бити преображени и промењени само кроз исправно, планско и програмско школовање нових генерацаија, носилаца промена. Зато је већина Срба школованих у иностранству или отварала школе или у њима предавала. Београдска Велика школа отворена 1808. и Богословија 1810. године Доситеја Обрадовића, префектура и професура Дионисија Новаковића у Висарионовом новосадском Духовном колегијуму из 1741. године, показују нам да су сви српски студенти по повратку са школовања донели клице просветитељства – било да је оно нагињало секуларизму и рационализму било да је реч о богословском разумевању истог феномена. Будућност српске културе, црквеног и друштвеног живота, у крајњој линији – онога што ми данас добрим делом јесмо, у XVIII столећу усмерили су и обликовали школовани српски калуђери. Од тога где су били школовани као и тога каква су духовна и интелектуална интересовања и афинитете гајили зависило је и то којим ће путем сами поћи, а потом за собом повести генерације својих следбеника. Два велика школска центра тога времена, латинизована Кијевска духовна академија и пијетистички, протестантски, универзитет у Халеу враћали су српском народу његову надарену децу са измењеним уверењима и погледима на свет. Кијевски ђаци су обукли мантије другачијег кроја а они из Халеа своје умели и да скину. Дуга је листа српских студената у Кијевској академији али се међу њима издвајају имена Дионисија Новаковића и Јована Рајића. Они су, вративши се са студија, постали учесници, а у много чему и носиоци, процеса промене црквене самосвести и форми њеног изражавања који се одиграо у српском народу тога времена. Исти је случај са студентима у Халеу од којих је најпознатији Доситеј Обрадовић. Основна разлика лежи у томе што се припадници ове духовне оријентације црквеним животом баве само онолико колико морају. Њихова су интересовања другачија, амбиције различите. Као што су њихове колеге из Кијева средњевековну српску теологију и важећу црквену праксу повели у правцу једног новог црквеног израза, тако и они то настоје да учине са српским друштвом у целини. Секуларизација српске културе изникла је управо из њиховог дела. Ученог Дионисија Новаковића овде не помињемо без дубљег разлога када је историја српског високог образовања у питању. О чему је, у ствари, реч? Исте оне године, 1731, када је бивши крушедолски пострижник, хиландарац и патријарашки даскал, а потом архимандрит манастира Крушедола Висарион Павловић изабран и хиротонисан за Епископа бачког, новопосвећени Архипастир основао је на празник Мале Госпојине 8/21. септембра Латинско-словенску школу. Пошто је ова школа отворена на Малу Госпојину, названа је Рождество-Богородичином, као што се Карловачка звала Покрово-Богородичина, јер је настава у њој, по угледу на Русију, почињала 1/14. октобра, на дан прослављања овог празника. Ова Висарионова школа је почетком пете деценије 18. века, 1740. или 1741. г., у време када је он подигао прву репрезентативну резиденцију бачких епископа у Петроварадинском шанцу, прерасла (иако постоје мишљења да је овде реч о две паралелне школе) у Духовни колегијум за младе богослове, својеврсну духовну академију – прву српску виокообразовну установу. Значај ове образовне установе треба сагледавати на више духовних и културних планова. Погледајмо их редом. Ову богословску школу Бачке дијецезе од самог њеног настанка одликовали су врхунски професори онога времена, људи који су оставили дубоког трага у историји нашег народа. Први и најважнији од њих свакако је Дионисије Новаковић, који је у Петроварадински шанац дошао крајем 1737. или почетком 1738. г. и добио место наставника у Рождество-Богородичиној латинско-словенској школи. Дионисије је у школи предавао низ предмета, све до 1743. г., када је напредовао до положаја префекта школе. Новаковић је након тога извршио реорганизацију школе и њену модернизацију по угледу на Кијевску духовну академију – поделио је слушаоце на две групе – старију и млађу, и увео нове предмете. Сам је предавао теологију и философију, како због недостатка одговарајућег школованог кадра, тако и због тога што је у Духовној академији у Кијеву префект по положају био професор философије, а ректор теологије. Дионисије Новаковића несумњиво припада тзв. раној фази српског просветитељства чији се поглед на свет разликује од схватања представника класичног просветитељства. Иако је био кијевски ђак и по природи ствари изложен јаким утицајима украјинског схоластичког рационализма, опчињености разумом и образовањем, Новаковић није своје просветитељство свео само у ове оквире; он га је доследно кориговао својим црквеним, светотајинским и богословским искуством додајући појму образовања бескрајно важну категорију духовног искуства. То се може видети и у предговору за његово најпознатије дело Епитом. У овом кратком уводном тексту он више пута супротставља категорије незнања (не само световњаке, него и клир нашег народа „густа незнања ... притиска магла“, оно је „погубна наших умних очију тама“, Србима прети „слепило незнања“) и знања (које је, саобразно раније реченом, светлост и вид). И овде Дионисије ставља појам просвећености у богословски контекст говорећи о богопросвећености. За разумевање Дионисијевог богословског и просветарског програма веома је битна његова беседа Слово у дан зачећа Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије, о похвалама и користи од слободних наука, коју је произнео као уводно слово своје професорске службе у Новосадској школи, којом је Новаковић, како је примећено, поставио темеље српским класичним и хуманистичким наукама. Дионисије се у овом свом Слову немилосрдно и скоро програмски обрачунава са савременицима, противницима образовања, који су говорили да од образованих људи долази свако зло, да су учења која народ не разуме непотребна и да су раније људи били необразовани, а достизали светост и били Богу угодни. Он своје противнике назива мудрацима које бабе, жене и сеоски старци хвале. Обраћајући се својим слушаоцима, Новаковић каже да не би било чудно да то говоре неписмени сељаци, али то говоре они који имају чин учитељски, а у ствари су слепе вође слепима. Кијевски ђак и новосадски професор нема недоумицу по питању разлога који доводе до оваквог понашања његових непријатеља. Горко закључује: „Али знам ја, добро знам академици зашто су некима учени мужеви неугодни а наука немила, јер су неради да неко види и схвати њихово слепило пошто себе називају вођама слепих, и хтели би да сви буду попут њих, да не би ко могао да схвати и изобличи њихово слепило и незнање. Зато окајани чине зло од зла злије, бивајући болесни од проклете болести зависти и тако помрачени живе, јер им је свестраснима немогуће гледати у светлост разума.“ Други значајни професор Духовног колегијума био је Јован Рајић, теолог и историчар. Након што је своју професорску каријеру започео у Сремским Карловцима а наставио у Темишвару, месеца априла 1764. г. бачки Епископ Мојсије Путник га је позвао да пређе у Нови Сад и буде професор богословља. Јован Рајић то прихвата и на том месту остаје наредне четири године. Квалитет његових предавања и његова позната ученост допринели су високом угледу ове школе. Поред Новаковића и Рајића, у овој школи предавао је и Захарија Орфелин, песник, историчар, бакрорезац, барокни просветитељ, гравер, калиграф и писац уџбеника. Орфелин је, највероватније, то чинио у периоду од 1749. до 1757. г. Ту је дошао под јак утицај Дионисија Новаковића, иако је он физички био одсутан из школе. Новаковићев снажни интелектуални и духовни траг који је остао у школи, усмерио је младог Орфелина да још јаче заволи науку и посвети јој свој живот. Професори Духовног колегијума написали су најважније српске теолошке књиге свога времена и у томе је још један значајан допринос ове школе српској просвети и култури. Јован Рајић је своје монументално петотомно дело – Теолошко тело – написао за време професуре у Новом Саду, у интервалу од 1764. до 1768. г. Дионисије Новаковић је током своје професуре у Колегијуму написао неколико значајних дела. То је, на првом месту, прва српска литургика – Епитом, више пута штампана и уједно најпреписиванија наша књига у 18. столећу. Затим његов познати катихизис – Пропедија, једно од најуспелијих дела овог, тада веома популарног литерарног жанра. У историји српске науке и образовања посебно место заузима његово дело Историја натуралнаја философов, којом се Новаковић уписао у ред оснивача природних наука код Срба у 18. веку. Из ових набацаних пригодних потеза и скица могу се стећи основне импресије о значају школе о којој говоримо. Да би слика била потпунија, додајмо јој још и ово – оснивање овог Колегијума представља, по исправном мишљењу које се све чешће чује, почетак универзитетског школства у Срба, пошто Висарионова школа заправо представља прави почетак високог богословског, а самим тим и универзитетског образовања у нашем народу и на овим просторима. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију. Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе. Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар. Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије отворио је 27. августа 2021. године у Загребу дводневни стручни скуп за васпитаче, учитеље, наставнике и стручне сараднике српске националне мањине у предшколским установама, основним и средњим школама. Скуп се одржава у Српској православној општој гимназији Кантакузина Катарина Бранковић. Патријарх је пожелео свим учесницима васпитно-образовног процеса срећну и благословену школску годину. Изразио је наду у одсуство искушења која су ометала прошлу годину и окупљеним учесницима истакао значај образовног процеса за развијање врлина. -Образовање је развијање оних потенцијала које носимо у себи, који нису искључиво прагматичне природе већ се тичу свеукупне личности. Оно се тиче и унутрашњег света детета. Развијајте врлину код оних који су вам поверени, казао је Патријарх. Тема стручног скупа који се одржава у организацији Агенције за васпитање и образовање је Јавни наступ и вештина комуникације међу учесницима васпитно-образовног система. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 17. августа 2021. године у Патријаршијском двору у Београду Њену Екселенцију Франсоаз Жакоб, сталног координатора Уједињених нација у Републици Србији и директора Канцеларије Светске здравствене организације у Србији др Маријанa Ивануша. Патријарх Порфирије је у разговору са гђом Жакоб и др Иванушом нагласио значај придржавања епидемиолошких мера и савета лекарâ током пандемије вируса Ковид-19. Гђа Жакоб је упознала предстојатеља Српске Православне Цркве са многобројним активностима Уједињених нација у Србији, а посебно по питању сузбијања пандемије вируса Ковид-19, и захвалила патријарху Порфирију који својим архипастирским радом благотворно доприности побољшању стања у региону по многим питањима. Др Ивануш је упознао Патријарха са опасностима пандемије вируса Ковид-19, која не посустаје упркос великим напорима на њеном сузбијању. Пријему су присуствовали Епископ изабрани марчански архимандрит Сава, шеф Кабинета Патријарха српског; и ђакон др Александар Прашчевић, секретар Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 11. августа 2021. године свечани пријем и ручак за ватерполо репрезентацију Србије која је освојила златну медаљу на Олимпијским играма у Токију. Извор: Инфо-служба СПЦ

Поводом свечане прославе 1033. годишњице Крштења Русије и прославе Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, у уторак 27. јула Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине Г. Онуфрије предводио је свечану литију улицама града Кијева, са свештенством, монаштвом, и верним народом. У литији су молитвено учествовали представници Српске Цркве на челу са Преосвећеним Епископом ремезијанским Г. Стефаном и Преосвећним Епископом топличким Г. Јеротејом, викарима Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија. Након свечане литије и празничног вечерњег богослужења, у својој резиденцији у Кијево-Печерској лаври Митрополит Онуфрије примио је представнике Српске Православне Цркве Преосвећену Господу Епископе ремезијанског Стефана и топличког Јеротеја, протођакона Младена Ковачевића, др Владимира Рогановића, директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, г. Дејана Накића, Милоша Шарића и Николаја Вуковића. У среду 28 јула, на дан молитвеног спомена Светог кнеза Владимира, Митрополит Онуфрије ће са архијерејима и свештенослужитељима Украјинске Православне Цркве и других Помесних Цркава, служити Свету Архијерејску Литургију на тргу испред Успенске Cаборне цркве. Извор: Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са преосвећеном господом епископима: бањалучким Јефремом, бачким Иринејем и рашко-призренским Теодосијем, примио је 4. јуна 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Мирослава Лајчака, специјалог представника Европске уније за дијалог између Београда и Приштине, и г. Метју Палмера, специјалног изасланика Сједињених Америчких Држава за Западни Балкан. У дугом и отвореном разговору представници Европске уније и Сједињених Америчких Држава су упознали Светејшег Патријарха и архијереје са активностима које предузимају ради наставка дијалога између представника Београда и Приштине. Истакли су и да се ангажују и на решавању проблема на нижем, општинском нивоу, као што је питање везано за статус и имовину манастира Високи Дечани, за захтев Приштине да се са листе угрожених споменика културе под заштитом Унеска уклоне манастири Пећка Патриjаршиjа, Високи Дечани и Грачаница, као и црква Богородице Љевишке у Призрену, за право слободе кретања, као и друга питања од највећег значаја за свакодневни живот Српске Православне Цркве и верног народа на Косову и Метохији. Посебно су истакли да су древни манастири, као што су Високи Дечани, Грачаница и други, за њих живи организми, а не само споменици културе и да тако треба и да остане. Нагласили да они не носе никаква готова и унапред припремљена решења или притиске, него да разговори које воде са Његовом Светошћу и архијерејима сведоче да желе поштено и праведно решење. Његова Светост Патријарх г. Порфирије и епископи су захвалили представницима Европске уније и Сједињених Америчких Држава на ангажовању, које може битно да олакша тежак живот свештенства, монаштва и српског православног народа на Косову и Метохији. „Њихову мисију, с обзиром на то да је заснована на дијалогу, доживљавамо као јеванђелску, јер као хришћани, сваког човека видимо као брата, као ближњег и стога смо увек спремни на дијалог. За нас су Косово и Метохија, Република Српска и Црна Гора од животне важности“, поручио је Патријарх и истакао да није непознаница да Владу у Приштини дијалог суштински не интересује, што убедљиво потврђују проблеми манастира Високи Дечани, захтев упућен УНЕСКУ и свакодневне тешкоће наше Цркве и народа широм јужне српске покрајине. Највиши представници Српске Православне Цркве су подржали дијалог, али не под условом да на било који начин угрожава или доводи у питање интересе Цркве, верног народа и државе Србије. Став Српске Православне Цркве је добро познат: ради се о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да неко наметне такво решење које ће прихватити незакониту сецесију. Патријарх Порфирије је изнео став да кроз дијалог треба ићи ка европском решењу, које је у духу Европске уније, где границе омекшавају и постају мање важне. Српски архијереји су нагласили забринутост због односа приштинских власти према Српској Православној Цркви која доследно поштује тамошње законе: „Очекујемо да институције поштују Цркву, да не насрћу на наше име, наш идентитет, и порекло наших светиња“, истакaо је патријарх Порфирије и нарочито указао да Цркву не чине само парохијски и манастирски храмови, свештенство и монаштво, него верни народ који је прогнан из својих кућа и који не види могућност да оствари своја имовинска права уколико то не може и широм културног света познати манастир Високи Дечани упркос правоснажним пресудама правосудних органа. Косово и Метохија су за Србе оно што је Јерусалим за Јевреје, а Пећка Патријаршија за Српску Православну Цркву оно што је Ватикан за Католичку Цркву. Извор: Инфо-служба СПЦ