Претражи Живе Речи Утехе

У развојној психологији постоји концепт - младалачки максимализам. Он подстиче младог човека, који још није искусио животне тешкоће, да брзо осуђује друге. У младости је лако доносити пресуде, качити етикете, доносити исхитрене закључке и осуђивати друге. Сећи сабљом, рећи нешто категорично, показати стриктно поштовање принципа - апсолутно бесмислено и глупо. Постајете једноставнији када се спотакнете, добијете ударце, стекнете сопствено искуство. Схватате да није све тако једноставно као што изгледа споља. Тако је било и са мном. Још је занимљивије када копате дубље и боље упознате себе. Парадокс је да особа није способна да адекватно процени своје унутрашње стање. Ово је проблем. Мислим да је то главни аспект аскетизма, покајања, духовног живота, па чак и друштвеног живота. Ко је најнепринципијелнији и најкатегоричнији судија? – онај ко није препознао своју слабост. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом. “ (Јаков 2:13), каже Свето писмо. Са годинама су се шириле границе свести, препознао сам своје слабости. Једном сам се нашао у ситуацији да ништа није зависило од мене – и научио сам да се молим Богу, јер само Он може помоћи, интервенисати, нешто исправити. Схвативши да сте и сами слаби, ограничени и ускогруди, можете снисходљиво реаговати на слабости људи око себе. То је као да пролазите кроз степенице Блаженства. У почетку смо сви гладни и жедни истине – али покушајте да живите по заповестима, и наићи ћете на препреку која је веома тешко савладива. Схватате своју слабост и ево следећег корака – почињете да имате милости према људима око себе, показујете снисходљивост, праштање, великодушност. Тако, ослобађајући се младалачког максимализма, долазимо до зрелог схватања људске слабости, а одавде долази нада у милост Божију. Да, сам човек није у стању да се избори са својим слабостима, али Господ је дошао на земљу да нам помогне. Протојереј Константин Лисњак *** Најважнија ствар коју сам схватио како сам одрастао: морамо ценити младост. Док смо млади и физички јаки, можемо стећи више знања и читати више књига. Нисам разумео старешине који су говорили: „Сада учи, касније ће бити тешко! Онда ћете желети, али неће успети." Било ми је чудно: зашто не би успело? Показало се да је учење заиста много теже са годинама него у младости. Сада верујем да треба изузетно мудро користити своју младост. Ове године морамо посветити добрим делима, самообразовању, помоћи другим људима, Цркви. Обавезно читајте белетристике, проучавајте науку и стекните различита знања. Никад не губите време. Све што стекнете током ових година помоћи ће вам у будућности. Протојереј Леонид Доценко *** Пре војске нисам био само нецрквени, већ и неверник из обичне совјетске породице. Занимала ме музика, пратио сам поп музику и руски рок, који је тада постао посебан феномен за све нас. Сећам се како сам први пут у војсци чуо песму „Владимирскаја Рус” групе „Црна кафа”. Њене ноте су ме дирнуле на посебан начин. Како сада разумем, ово је био први духовни импулс. Почео је пут мог духовног препорода. Почео сам да размишљам о Богу, о томе где је права вера. Моје духовно сазревање се постепено одвијало. Људи које сам тада упознао помогли су ми да променим мишљење. Једном сам био у болници са једним православцем који је много причао и објашњавао о нашој вери. Касније сам упознао протојереја Алексија Бушеја. Придружио сам се цркви, а моји најмилији су ме пратили. То је на крају довело до тога да сам постао свештеник. Протојереј Виталиј Весели *** У младости смо заокупљени жељом да успемо и покушајем да то постигнемо. Временом сам дошао до закључка да успех уопште није оно што замишљамо у младости. Све што смо тражили било је пролазно, привремено. Плодове тог успеха било је немогуће задржати. Током година дошло је до неког разочарења. Због свега тога је настала нека општа дезоријентација. Схватио сам да главни циљ живота мора бити ван нашег земаљског постојања, иначе ништа нема смисла. Дошло је до промене погледа на ствари са свим последицама: почео сам да постављам сасвим друге циљеве, да уопште живим другачије. Да, треба нешто планирати, надати се, постићи, али све се то сада дешава на другачији начин. Све је на свом месту. Уосталом, ако у животу није Бог на првом месту, већ нешто друго, никакав успех неће дати осећај хармоније, никаква победа неће донети задовољство. После главне промене у мом животу, догодиле су се и друге промене – у мојим ставовима, у мојим породичним односима, у мојим интеракцијама са децом. Наравно, времена се мењају, и ми се мењамо са њима, али ја сам већ спреман за ово. Срећом, Господ ме није пустио негде у страну, већ ме је увео у крило Цркве и помогао ми да пронађем смисао живота овде. Свештеник Виталиј Ворона *** Временом долази до схватања важности вредновања свих својих поступака, речи и дела. Разумете вредност сваког свог животног тренутка. Када сте млади, обично не размишљате о овоме. Током година схватате: своју пажњу треба да концентришете не на поступке других, већ на жељу да себе исправите. Једина особа са којом бисте се требали упоредити сте ви из прошлости. Једина особа која треба да постанете боља од сада сте ви. Наравно, све ово захтева знатан труд. Што се православац више бави својим духовним животом, то више грехова открива у себи. Тако и треба да буде, то је манифестација понизности. Понизност је, пре свега, свест о својој недостојности пред Богом. Морате пратити своје мисли и поступке, тежити доброти и повећати своје духовно богатство. Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6:19-21). Благо су добра дела која одређују личну судбину сваког од нас. Они ће сведочити нашем оправдању на крају нашег земаљског пута. Човек сам има право да бира где и са ким ће бити у вечности – са Богом или са ђаволом. То је оно што је наша слободна воља. Чак ни анђели немају тај избор. Као што је псалмиста и пророк Давид рекао: „Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета. Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више место своје.“ (Пс. 102,15-16). Чини се да смо тек недавно били мали, учили да возимо бицикл - а сада је већи део наших живота иза нас. Живот прође веома брзо, а када се приближи смрт, човек се осврне на своју прошлост да би схватио шта је добро учинио у животу. Ово је критичан, застрашујући тренутак. Кад си млад, не размишљаш много о томе. Што пре човек схвати вредност сваког тренутка живота и почне да преузима одговорност за своје мисли и поступке, то боље. У томе може помоћи читање Светог писма, проповеди свештеника који више пута скрећу пажњу на читање дела светих отаца. У Старом завету постоје ове речи: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити“ (Сирах 7:39). Ако се сећамо свог последњег дана, онда ћемо се побринути и за данашњи дан. Дан је прошао - корисно или не? Да ли сам урадио нешто добро? Ако сте учинили нешто лоше, морате се брзо покајати због тога. Наш циљ је да што више избегавамо грех и чинимо добра дела. Само тако можемо достићи Царство Небеско. Протојереј Јевгениј Крашеников https://gorlovka-eparhia.com.ua

У трећу недељу поста (Крстопоклону) 22. 03. 2020. године када прослављамо светих 40 мученика Севастијских, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у манастиру Никоље. Звучни запис беседе У храму који је посвећен Светом Николају Чудотворцу, епископу су саслуживали: архијерејски намесник опленачки протојереј – ставрофор Миладин Михаиловић, протонамесници Слободан Радивојевић, Остоја Пешић и Никола Илић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Стеван Илић. Чтецирао је господин Марко Гаљак. Лепоти богослужбеног појања допринео је хор “Опленац” под руководством госпође Марије Ракоњац. После прочитаног зачала из Јеванђеља беседио је владика Јован: “Браћо и сестре, овом недељом завршава се половина Васкршњег поста. Пост нам се даје да бисмо ушли у покајање, а тај улазак у покајање нам треба да бисмо изменили све оно што није добро код нас. Покајање нам треба да бисмо променили себе. Кроз пост ми треба да уђемо у себе и да сагледамо какви смо изнутра, да видимо ко је у нашој души, у нашем срцу, у нашем разуму, ко је у нашим речима. То се постиже тако што човек кроз смирење призна себи себе. Али човек тешко признаје себи себе, јер грех у човеку увек тражи оправдање. Поклоњење часном крсту, који ове недеље Црква поставља на средину храма, долази само кроз смирење”. После заамвоне молитве Преосвећени владика пресекао је славски колач у славу Божију а на спомен 40 мученика Севастијских. Домаћин ове године био је господин Саша Марјановић из Шаторње са својом породицом. Његовим трудом и уз помоћ игуманије манастира мати Евдокије, припремљена је трпеза љубави за све оне који су данас дошли у ову свету обитељ. Извор: Епархија шумадијска