Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'као'.
Found 448 results
-
Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). О различитим показатељима да је Србија колонија већ сам писао у серији чланака (овде). Сада ћу да изнесем још неке економске показатеље. Србија је у неоколонијални положај доспела након 5. октобра 2000. Тај дан слободно се може назвати колонијалном контрареволуцијом. Ако је 1804. била година антиколонијалне револуције и почетка стицања суверености, 2000. година је почетак пада српског друштва у колонијалну зависност. То се види, између осталог, и по томе да је, после 2000. године, највећи део производне имовине, кроз „приватизацију“, доспео у руке странаца. За време Милошевића свега 15% запослених радило је у приватном сектору (овде 77), да би до 2020. године приватни сектор нарастао на 74% запослених (овде 79). Од тога, највећи део припада странцима. Током српске приватизације укупан износ трансакција износио је око пет милијарди евра. О тога су странци купили предузећа за 4,1 милијарду, а домаћи капиталисти за 0,9 милијарди (овде 73). „Странцима је продато готово све што су желели да купе, по ценама по којима су то желели“ (овде 198). Па ако већ говоримо о пљачкашкој приватизацији, „највећа пљачка у приватизацији била је у корист странаца“ (овде 69; 73). Статистички завод, који је некада водио евиденцију о структури власништва (домаће – страно; овде 48), то више не ради. Ни у статистичким годишњацима више се не могу наћи подаци за БНП – вредност робе и услуга остварених средствима у власништву домаћег становништва. Ипак, несумњива је доминација страног капитала у српској привреди. Од 15 највећих извозничких компанија свих 15 припадају странцима (овде). Но, тек поређењем БНП с БДП могао би да се процени обим укупног вишка исисаног из Србије. Једна од процена је да у Србији „одлив капитала прикупљен по основу дивиденди, реинвестираних профита, камата итд. (у корист странаца – С. А.), у просеку годишње износи преко милијарду евра“ (овде 53) – при чему томе треба додати још и „две милијарде евра годишње, колико се из Србије одлије кроз трансферне цене“ (исто 54-55). Трансферне цене представљају лажно приказивање цена по којима домаћа подружница неке транснационалне компаније купује или продаје производе централи. Најчешће, увозне цене се надувавају, а извозне багателишу – како би се смањио или сасвим избегао порез на профит. Тај механизам дренаже вредности из колоније се, рецимо, лепо види из податка да је 2011. извоз из Србије у Аустрију износио 267 милиона евра, док аустријски подаци о увозу из Србије приказују 385 милиона евра. То значи да је само у Аустрију, те године, овим путем трансферисано преко сто милиона евра (исто 54). На основу односа улагања страног капитала и профита процењено да је сразмера оплодње страног капитала у Србији 1:2,5 (на уложени евро добит од 2,5 евра. То сасвим одговара Манделовој рачуници сразмере од 1:2,5 оплодње америчког капитала у Латинској Америци 1957-1964. (овде). То је права слика српског (полу)колонијалног статуса, односно полупериферијског положаја данашње Србије у светском капиталистичком систему (овде). Србија, ако и свака колонија, води политику безусловног спољнотрговинског дефицита. Овај дефицит значи непрекидно задуживање, структуралну зависност економије од Запада и конторолу привредне политике од стране ММФ. Према званичним подацима, разлика између српског увоза и извоза, 2000-2020, износи 129 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит Србије 2000-2020. година у мил. $ 2000. -1.772 2001. -2.540 2002. -3.539 2003. -4.718 2004. -7.230 2005. -5.979 2006. -6.744 2007. -9.729 2008. -11.902 2009. -7.462 2010. -6.675 2011. -8.081 2012. -7.700 2013. -5.939 2014. -5.351 2015. -4.499 2016. -4.016 2017. -4.923 2018. -6.644 2019. -7.098 2020. -6.732 Укупно -129.273 Извори: за 2000-2008: овде iii; за 2009-2013: овде 309; за 2014-2018: овде 299; за 2019-2020: овде 313. У питању је мањак од 6,5 милијарди долара годишње или 538,6 милиона долара месечно. Ради поређења, годишњи дефицит Србије у доба социјализма (1988) био је свега 80 милиона долара (овде iii). Тих 6,4 милијарди долара годишњег мањка и јесте разлика између привреде у релативно сувереној земљи (каква је била СФРЈ) и привреде у (полу)колонији. Дефицит од 129 милијарди долара покривен је: дознакама наших радника из иностранства, које су 2001-2020. изнеле 77 милијарди долара (процењено према WB); страним кредитима: укупно 38,3 милијарди долара (овде); приходом од приватизације: преко 7 милијарди долара (овде). Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). Наравно, постоји још економских показатеља (полу)колонијалног положаја данашње Србије. На пример, банкарски сектор. Док је у Немачкој, Француској или Британији већина банака у власништву домаћег капитала, на екс-социјалистичком истоку Европе доминантан је страни банкарски капитал (овде). Али, у Србији све банке осим једне (Поштанска штедионица) у власништву су иностраних, првенствено евроамеричких структура. Само у једној години стране банке су из Србије извукле 1,5 милијарди евра (овде). Друго, у Србији страни капиталисти од српске владе добијају 14,5 пута више субвенција за новоотворене погоне него српски капиталисти (овде). Износ субвенција креће се и до 142.000 евра по новозапосленом раднику (овде). Тиме стране компаније у Србији практично обезбеђују бесплатну радну снагу за наредних неколико година. Оваква пракса се оправдава тврдњом да се субвенције враћају кроз порез који плаћа страна компанија. Али, подаци сведоче да је износ субвенција најчешће двоструко већи од плаћеног пореза (овде). На субвенције странцима је потрошено око пола милијарде евра (овде 68). Домаћи капиталисти се жале и да велике инфраструктурне послове од државе (тренутно вредни пет милијарди евра), обавезно добијају странци (овде), да највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије а домаћи предузетник не може, и да је странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде). Треће, положај домаће радне снаге. Закон о раду 2014. донет је тако што су српске власти „прихватиле 65% препорука Савета страних инвеститора у Србији“ везаних за измену дотичног закона – како се похвалила сама председница српског Foreign Investors Council-а (овде). Влада Србије је платила рекламу на CNN -у, у којој се позива страни капитал да дође у Србију, будући да у њој има, како је стајало у реклами, „високостручних, а јефтиних радника“ („high-skilled, low-cost workers“; овде 0:19). Некад и девет десетина запослених код странаца ради на одређено време, што значи – нема синдиката, нема плаћања прековремених сати, нема паузе за тоалет, нема одмора за викенд… Као што је сликовито примећено: „Страни инвеститори осећају се у Србији као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су, и – идемо!“ (овде). На крају, мало теорије. Објашњење начина експлоатације неформалних колонија почива на теорији скривеног цеђења или одливања вишка (capitalist surplus extraction, surplus drain). Економски вишак је „разлика између онога што друштво произведе и трошкова производње“ (овде 9). Савремено тржиште се састоји из ланаца различитих прикривених монопола, преко којих доминантни економски актери елиминишу компетитивно тржиште и систематски присвајају неплаћену вредност (oligopoly capitalism; овде). То омогућава извлачење економског вишка из практично свих чиниоца производње: земље, сировина, рада, енергије, знања, технологије или капитала (овде 197). Савремени светски капиталистички систем управо се састоји из пирамиде уланчаних монопола, на чијем врху су глобалне компаније, а на дну су локални произвођачи (подизвођачи). На свакој тачки те пирамиде, актери који су изнад (компаније или њихови делови), захваљујући монополском положају, присвајају део вредности коју су створили хијерархијски нижи актери. Класичан случај је компанија Apple и његов производни ланац. Реч је о компанији без сопствене фабрике (fabless company). Apple је на врху система који чине, редом надоле, фабрике за склапање компоненти, фабрике за производњу компоненти и снабдевачи сировинама. Apple контролише дизајн, коородинира цео производни систем и управља маркетингом и продајом. Apple увек ангажује више добављача, намећући им се као једини купац, али и постављајући их у међусобно конкурентски положај, како би им оборио цену производа. Добављачи морају да притискају своје добављаче, или да обарају цену рада, да руинирају ресурсе и околину, да траже субвенције од државе (општине) и слично. Наизглед, све почива на слободном тржишном уговарању. Али, системски монопол доминатних актера омогућава постојано цеђење (одлив) системске ренте (овде). Обезбеђење локалних делова система скривених мопола основна је улога компрадора (в. овде). Напослетку и питање у односу на коју је земљу (или блок земаља) Србија у колонијалном положају. Миодраг Ранковић Србију види као жртву првенствено америчког хегемонизма и империјализма (овде), док Јово Бакић износи оцену да је „Србија колонија не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“ (овде). Међутим, од страног капитала који је у Србију ушао 2010-2020, 67,6% долази из ЕУ, 9,3% из Русије, 4,3% из Кине и 2,3% из САД (овде). Србија је у економском погледу под јасном доминацијом ЕУ, док у медијској сфери ЕУ дели утицај са САД. Само једна америчка агенција (USAID), у раздобљу 2001-2019, уложила је 140 милиона долара у „пројекте“ српских медија и НВО (овде). Наравно, САД војно контролишу и јужну српску покрајину, и имају снажан утицај на српску политику. Дакле, Србија је у економској и политичкој зависности од ЕУ и САД. Србија је њихова неформална колонија. Слободан Антонић
-
"Пост као уздизање у меру раста висине Христове"
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Архиепископији београдско-карловачкој се током Сиропусне седмице, до 26. фебруара 2023. године, одржава нови циклус духовних трибина. У храму св. Марка на Ташмајдану ће презвитер Бранислав Јоцић, службеник Верског Добротворног Старатељства АЕМ беседити на тему "Пост као уздизање у меру раста висине Христове". Почетак предавања је у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве" -
Десета воштаница оцу Луки – десет година као један трен и један трен као десет година
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) – Слободанка Грдинић Радостотворна туга или… воштаница духовном оцу Да човјек осјећа блиску душу близу своје душа и да та душа постаје душа његове душе, говорио је и свједочио човјек, отац, духовник, архимандрит Лука (Анић), који је знао да, само једном ријечју, молитвом и топлим погледом уђе у наше душе, наша срца, домове и постане рођени, најрођенији. А, ако се питате како му је успијевало да га, на први поглед, заволе дјеца, да се међусобно препознају и одговоре осмјехом на још топлији осмјех и како је успијевао да ,,припитоми” све нас који смо сачували дјецу у себи, одговор је: Па то је због љубави. Љубави коју је отац Лука носио у себи и, дијелећи је, умножавао са свима отвореног срца, говорећи често да је љубав светиња која се клечећи узима. Откривао нам је тајне живота и вјечности. Одједном је, у животној вреви, постајало све битније оно што до тада није било. Преносећи на нас свој монашки опит учио нас је да нама треба само мир, радост и љубав у Духу Светом и да познањем Бога, имамо све. Нестајале су наше муке након исповијести пред кивотом Светог Петра Цетињског, Светог Симеона Дајбабског, након духовних разговора, разумијевања, бриге, као да их је отац односио негдје са собом под скутовима своје монашке мантије, остављајући за собом радост, наду, вјеру, љубав и мир. Још одзвањају његове поуке: Помоли се за њега, тако ћеш најбоље помоћи; не осуђуј, не шири му гријех; као и ријечи да пост служи да бисмо боље видјели. Пост служи да бисмо се више вољели. Све оно што нисмо најбоље разумјели док је био са нама, касније смо платили у животу. Отац Лука никада није говорио о себи, никада нас није оптерећивао, а касније нас је свака непажња, небрига и неосјећајност бољела. Често се, драги оче, питамо и Богу благодаримо што нас је, недостојне, довео под Ваше духовно окриље, под окриље Ваше љубави и молитве која је лијечила. Године пролазе… већ девет Вас нема, а никад нисте били присутнији и бржи да притекнете у помоћ када Вас позовемо и да одговорите на наше молитве. Долазећи на Ваш гроб, као у огледалу назиремо шта значе оне ријечи о којима смо слушали од Вас – радостотворна туга. Кажу да вријеме лијечи све, али кажу и да се Светост и љубав не дају сакрити. Ми знамо и осјећамо једно да када дођемо у манастир Дајбабе, и када нас дочекате, не осјећамо више ни љутњу што сте нас напустили прерано и без поздрава, па ни тугу као раније, нема ни суза, али има захвалности, има љубави, и има много радостоворне туге. Видим осмјехе љубави на лицима своје дјеце када дођу и наслоне чело на Ваш гроб, као некада на Вашу топлу руку. Ту сте, оче, за све нас, али ми нисмо достојни да Вас видимо… По љубави и утјеси осјећамо и знамо да сте ту и да нас волите, да се Богу за нас грешне молите. И да завршимо како смо и почели, Вашом поуком: Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Радује свако сјећање на Вас, радује свака поука која нам и сада грије душу, радује љубав, радује онај дајбабски мир. Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душу слуге Твога архимандрита Луке. Оче Лука молите Бога за нас. Да да Бог да се удостојимо и да се једном сретнемо. Вјера, нада и љубав су оно што остаје. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), Слободанка Грдинић у емисији у ,,Десетој воштаници оцу Луки“, сабрала је разговоре из 2018. године са Преосвећеним Владиком пакрачко-славонским г. Јованом (Ћулибрком), архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), протојерејем-ставрофором блаженог спомена оцем Момчилом Кривокапићем, као и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. У емисији је и слово његовог духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, блаженог спомена, које је изговорио на вечери посвећеној оцу Луки у Цетињском манастиру у септембру 2013. године. Ова Воштаница, уз десету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм Радио Светигоре, и писмима која нам шаљу драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Емисију посвећену о. Луки можете послушати на овом линку +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2023/02/08/deseta-vostanica-ocu-luki-deset-godina-kao-jedan-tren-i-jedan-tren-kao-deset-godina/ -
Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej-
- 1
-
-
- „митар“
- „фарисеј“?
- (и још 6 )
-
Најава предавања "Молитва као истинско покајање"
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелистe Марка организује у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 2. фебруара 2023. године, у 18 часова, предавање на тему "Недеља о Митару и Фарисеју - Молитва као истинско покајање", које ће одржати проф. др Предраг Драгутиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио "Слово љубве" -
Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.-
- 1
-
-
- психотерапеутски
- као
- (и још 4 )
-
После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic -
Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ-
- 1
-
-
- архиепископију
- охридску
- (и још 10 )
-
Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског. -
Схи архимандрит Серафим Бит-Хариби: У Србији се осећам као у свом дому
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби -
Др Александар Милојков: "Пост као педагог Христове нове заповести"
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У храму св. великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 10. априла 2022. године беседио теолог др Александар Милојков. Тема предавања које данас слушамо благодарећи о. Јовану Јефтенићу, старешини Светопантелејмоновске цркве, била је "Пост као педагог Христове нове заповести" (Јн. 13, 34-35). Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/15.04.22 ZBOR - Aleksandar Milojkov u crkvi sv. Pantelejmona.mp3 -
У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве-
- 1
-
-
- интензивнију
- позив
- (и још 10 )
-
У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/-
- 1
-
-
- савршенства
- пуноћа
- (и још 11 )
-
“Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
-
Патријарх Порфирије: Ми имамо Христа као меру и као огледало
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је, у петак 25. марта 2021. године, присуствовао светој Литургији Пређеосвећених дарова у Светосавској цркви на Врачару, коју је служио викарни Епископ ремезијански г. Стефан, а после које је обављена Света Тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдског првог, бележе колеге из ТВ Храм. У поучном слову које је произнео, Патријарх је напоменуо да „пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића“. Треба "интензивније да посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем. А онда, после дијагностиковања, како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији и духовном лечењу", рекао је Његова Светост. Црква је управо у том контексту самопосматрања "као једно од помоћних средстава устројила и исповест, коју треба да практикујемо током свеукупног живота и свакога дана" рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да "исповест није својесврсни судски процес, није истрага", већ је то "само пројава, потврда онога што се у Цркви зове покајање". У исто време је то и призивање благодати Божије, која треба "да буде путоводитељ, лек, терапија, која нас враћа на прави пут и нормално, здраво духовно стање" нагласио је Свјатјејши Владика. "Бог у Христу откривени је наша мера и критеријум" рекао је Патријарх српски и нагласио да "ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање". "Свештеници, заједно са верницима и пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани, јер они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божијим" рекао је Патријарх српски. "Да би то могли, морамо заиста и ми свештеници трудити се, уздајући се увек у Бога, да будемо истински и прави пример тј. да будемо сведоци, речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота", рекао је између осталог Патријарх Порфирије говорећи о исповести једног дела свештенства АЕМ. У наставку, можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести: Редакција Радија "слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/25.03.22 Patrijarh Porfirije crkva sv. Save.mp3 -
Српски Атос – Фрушка гора као стециште српске културе средњег века
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/ -
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска -
Ако је неко мјесто у Црној Гори познато по свенародним саборима и сабрањима, онда је то Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, одакле се увијек слала порука братског мирења и праштања. Зато са гнушањем одбацујемо тврдње изречене данас у Скупштини Црне Горе, да се у крипти Саборног храма оснива некаква партија, као и да било ко од свештеника у томе учествује. Крипта заиста јесте мјесто које су посјетили и посјећују многи знаменити људи, као и мјесто гдје се одржавају бројне духовне и културне манифестације, а од сахране блаженопочившег Митрополита Амфилохија крипта Саборног храма Христовог Васкрсења је и мјесто непрестаног поклоњења, кроз које ријеке људи свакодневно долазе да се поклоне гробу онога који је својом службом удахнуо дах слободе у живот Црне Горе. Зато крипта никада није била, нити ће бити мјесто било каквих партијских и страначких састанака. Забрињавају и све чешће клевете и лажи на поједине свештенике, чинећи на тај начин штету цијелој једној црквеној заједници. Сво свештенство, монаштво и вјерујући народ са својим Митрополитом и Патријархом и свом пуноћом Цркве Христове су једно и заједно, одани Богу и роду. То јединство је нарочито потврђено и посвједочено кроз величанствене литије. Остајући потпуно сагласни са недавним саопштењем и Патријарха српског Порфирија и наших епископа да Црква неће дијелити људи по било којој националној и партијској основи, још једном одбацујемо изречене неистине које доживљавамо као наставак удбашких, злонамјерних подметачина које су биле досадашња пракса пораженог режима у обрачуну са Српском Православном Црквом. Свештенство Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици -
У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм -
У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм -
Мало ко се усуди да прати своје снове… OTACPREDRAG.COM Пише ми се… Уххх…...
-
Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм -
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ -
Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.