Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби
  2. У храму св. великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 10. априла 2022. године беседио теолог др Александар Милојков. Тема предавања које данас слушамо благодарећи о. Јовану Јефтенићу, старешини Светопантелејмоновске цркве, била је "Пост као педагог Христове нове заповести" (Јн. 13, 34-35). Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/15.04.22 ZBOR - Aleksandar Milojkov u crkvi sv. Pantelejmona.mp3
  3. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве
  4. У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/
  5. “Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије молитвено је, у петак 25. марта 2021. године, присуствовао светој Литургији Пређеосвећених дарова у Светосавској цркви на Врачару, коју је служио викарни Епископ ремезијански г. Стефан, а после које је обављена Света Тајна исповести свештенства архијерејског намесништва београдског првог, бележе колеге из ТВ Храм. У поучном слову које је произнео, Патријарх је напоменуо да „пост између осталог постоји да би нас позвао и подсетио да интензивније уложимо духовне напоре како бисмо васпостављали целовитост и здравље свога бића“. Треба "интензивније да посматрамо себе и колико год је могуће дијагностикујемо своје промашаје, тј. оно што би се могло назвати болесним духовним стањем. А онда, после дијагностиковања, како бисмо могли прибећи истинској и правој терапији и духовном лечењу", рекао је Његова Светост. Црква је управо у том контексту самопосматрања "као једно од помоћних средстава устројила и исповест, коју треба да практикујемо током свеукупног живота и свакога дана" рекао је Патријарх Порфирије, напомињући да "исповест није својесврсни судски процес, није истрага", већ је то "само пројава, потврда онога што се у Цркви зове покајање". У исто време је то и призивање благодати Божије, која треба "да буде путоводитељ, лек, терапија, која нас враћа на прави пут и нормално, здраво духовно стање" нагласио је Свјатјејши Владика. "Бог у Христу откривени је наша мера и критеријум" рекао је Патријарх српски и нагласио да "ми имамо Христа као меру и као огледало и у том огледалу увек ћемо и најбоље препознати себе и своје право стање". "Свештеници, заједно са верницима и пре њих и после њих, још су више позвани на све оно на шта су позвани верници, хришћани, јер они су Црквом постављени да буду учитељи, да духовно брину о народу, да снаже и подржавају свако добро, сваку врлину, све оно што је честито и да лече оно што је супротно у животу хришћана, заповестима Божијим" рекао је Патријарх српски. "Да би то могли, морамо заиста и ми свештеници трудити се, уздајући се увек у Бога, да будемо истински и прави пример тј. да будемо сведоци, речи Христове, љубави Његове, Њега као садржаја нашег живота", рекао је између осталог Патријарх Порфирије говорећи о исповести једног дела свештенства АЕМ. У наставку, можете чути ову беседу Његове Светости у целини. Обрада вести: Редакција Радија "слово љубве" http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/25.03.22 Patrijarh Porfirije crkva sv. Save.mp3
  7. Некада острво које је извиривало изнад непрегледне површине Панонског мора, Фрушка гора је данас планина која се простире на око 260 квадратних километара и чине је прелепи пејзажи, шумски комплекси, као и споменици од непроцењивог значаја за нашу историју и културу. Због своје лепоте и богате природе, Фрушка гора је одувек привлачила љубитеље шетње и свежег планинског ваздуха, а у последње време постао је популаран и културно-верски туризам и организација тура у оквиру којих се обилазе манастири ове сремске планине. Изнајмљивање аутобуса или минибуса и организација туре у сопственој режији, са групом пријатеља, такође је доживело „бум“ последњих година, јер на тај начин не постоје ограничења у смислу времена проведеног на одређеном месту и локација које обилазите. На подручју Фрушке горе некада се налазило чак 35 православних манастира, те је ова планина с разлогом прозвана српским Атосом. Данас је на планинском простору дугом око 80 километара сачувано 17 манастира који сведоче о једној епохи борбе за очувањем идентитета и културног буђења током ког су створена нека од најпознатијих дела српског књижевног и ликовног стваралаштва. Током обиласка Фрушке горе, ово су неке од светиња које морате да обиђете: Крушедол Манастир Крушедол смештен је на југоосточним обронцима Фрушке горе, у атару села Крушедол и задужбина је породице последњих српских деспота у Срему – Бранковића. Један од најзначајнијих фрушкогорских манастира грађен је између 1509. и 1521. године и данас се састоји из два дела – мушког и женског манастира. У манастирској цркви леже и посмртни остаци многих знаменитих Срба међу којима су патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић, митрополит Исаија Ђаковић, патријарх Арсеније ИВ Јовановић Шакабента, митрополит Викентије Поповић, гроф Ђорђе Бранковић, пуковник Атанасије Рашковић, војвода Стеван Шупљикац, кнегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић. Велика Ремета Међу најстаријим фрушкогорским манастирима истиче се манастир Велика Ремета који је изграђен у источном делу Фрушке горе у 14. веку. Манастир је посвећен Светом Димитрију, а према предању основао га је краљ Драгутин, када је пао с коња и остао тром. Светиња је преживела велика оштећења 1716. године приликом повлачења Турака када је изгорео део библиотеке и манастирски архив, а обнова је започета четири године касније. Друго велико страдање манастир је претрпео током Другог светског рата, када је територија Срема пала под управу НДХ. Манастир је темељно опљачкан, а потом и разрушен. Део реликвија данас се налази у Хрватском повијесном музеју у Загребу. Ново Хопово Манастир Ново Хопово подигнут је у 15. веку и задужбина је српског архиепископа Максима Бранковића. Овај манастир најпознатији је по томе што се у њему замонашио Димитрије Обрадовић, који је добио монашко име Доситеј. Наш велики просветитељ боравио је у овом манастиру три године. У Новом Хопову налази се велики број реликвија од непроцењиве вредности, а међу њима се издвајају две: фреска Покољ Витлејемске деце и мошти римског војсковође, Светог великомученика Теодора Тирона, које се чувају у кивоту у цркви. Мошти Теодора Тирона су уједно и најстарија реликвија која се чува на територији Србије. Гргетег Према предању, манастир Гргетег основао је деспот Змај Огњени Вук 1471. године и назвао га по свом оцу Гргуру. На припрати је накнадно дописано: Вук деспот основатељ сеје св. обитељи Гргетега љета 1471. Манастир је више пута спаљен у својој историји, а специфичан је по томе што током последње обнове аустроугарске власти нису дозволиле да буде фрескоосликан. Треба напоменути да се у манастиру Гргетег чува једна од највернијих копија иконе Мајке Божје Тројеручице са Хиландара. Гргетег је данас женски манастир. Шишатовац У близини извора поточића Ремета и села Шишатовац у 13. веку подигнут је манастир, задужбина краља Драгутина, који је био посвећен Светом Николи. Првобитно име манастира било је Реметица или Реметски манастир. Како је записано у „Свитку завешталном“, монаси манастира Жиша Иларион и Висарион, предвођени игуманом Теофаном бежећи од турског зулума стигли су у Срем и ту пронашли малу, стару црквицу посвећену Светом Николи, коју су порушили и око 1520. године подигли нову. Нова светиња од 16. века носи назив Шишатовац. Шишатовачка библиотека била је чувена по својим старим рукописним и штампаним књигама, међу којима се налазио Шишатовачки апостол из 1324. године. На овом месту је од 1812. до 1824. године боравио архимандрит Лукијан Мушицки, који је исто претворио у стециште најзначајнијих представника српске интелектуалне елите тог доба. Манастир Шишатовац је и данас активан и мушки је. Током обиласка Фрушке горе не пропустите да обиђете и манастире Привина Глава, Дивша, Кувеждин, Петјовица, Светих Архангела, Врањаш, Бешеново, Беочин, Мала Ремета, Јазак, Раковац, Врдник и Старо Хопово. https://hronograf.net/2022/03/14/srpski-atos-fruska-gora-kao-steciste-srpske-kulture-srednjeg-veka/
  8. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је на празник Света Три Јерарха свету архијерејску Литургију у Балатуну код Бијељине. Говорећи о јединству српског народа Преосвећни владика је нагласио да су ''Света Три јерарха заиста учитељи пута који води у вечни живот као што певамо у тропару Светом Сави. Свети Сава је учио нас Србе да идемо путем који води ка Богу и истини и ка свему оном што је благословено. Зато ако хоћемо да идемо правим путем тај пут знамо - то је пут православља и светосавља – то је пут истине.'' Извор: Епархија зворничко-тузланска
  9. Ако је неко мјесто у Црној Гори познато по свенародним саборима и сабрањима, онда је то Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, одакле се увијек слала порука братског мирења и праштања. Зато са гнушањем одбацујемо тврдње изречене данас у Скупштини Црне Горе, да се у крипти Саборног храма оснива некаква партија, као и да било ко од свештеника у томе учествује. Крипта заиста јесте мјесто које су посјетили и посјећују многи знаменити људи, као и мјесто гдје се одржавају бројне духовне и културне манифестације, а од сахране блаженопочившег Митрополита Амфилохија крипта Саборног храма Христовог Васкрсења је и мјесто непрестаног поклоњења, кроз које ријеке људи свакодневно долазе да се поклоне гробу онога који је својом службом удахнуо дах слободе у живот Црне Горе. Зато крипта никада није била, нити ће бити мјесто било каквих партијских и страначких састанака. Забрињавају и све чешће клевете и лажи на поједине свештенике, чинећи на тај начин штету цијелој једној црквеној заједници. Сво свештенство, монаштво и вјерујући народ са својим Митрополитом и Патријархом и свом пуноћом Цркве Христове су једно и заједно, одани Богу и роду. То јединство је нарочито потврђено и посвједочено кроз величанствене литије. Остајући потпуно сагласни са недавним саопштењем и Патријарха српског Порфирија и наших епископа да Црква неће дијелити људи по било којој националној и партијској основи, још једном одбацујемо изречене неистине које доживљавамо као наставак удбашких, злонамјерних подметачина које су биле досадашња пракса пораженог режима у обрачуну са Српском Православном Црквом. Свештенство Саборног храма Васкрсења Христова у Подгорици
  10. У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Доносимо фото вест са данашњег дирљивог сусрета Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија са дечицом која су се сабрала на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Повезана вест: Патријарх Порфирије богослужио у храму Светог Пантелејмона: У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско" (Мт. 13, 3), реч је Господња која је актуализована како данaшњом празничном радошћу поводом недеље светих Отаца и празника Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског (кога је по предању Господ узео у своје окриље када је изговорио ове чудесне речи), тако и овим дирљивим сусретом дечице са својим духовним оцем и првојерархом Српске Православне Цркве. Извор: Телевизија Храм
  12. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  13. Мало ко се усуди да прати своје снове… OTACPREDRAG.COM Пише ми се… Уххх…...
  14. Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у препуном храму Свете Тројице у Гроцкој 17. октобра 2021. године одржана је свечана академија посвећена једном од највећих умова из рода српског, Николи Тесли. Цео пројекат је изведен уз помоћ и суфинансирање Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Академија је започела наступом дечјег хора „Деца неба” при храму Свете Тројице у Гроцкој, затим је наступио хор Основне музичке школе „Невена Поповић” из Гроцке. Централни део академије било је предавање свештеника Оливера Суботића на тему Тесла као спона између Србије и Америке. Наступи хора манастира Богородице Тројеручице под Авалом и мешовитог хора при храму Свете Тројице у Гроцкој су увеличали несвакидашње сабрање. Деца која похађају веронауку у Гроцкој на панелима су изложила своје ликовне радове на тему „Иконе светитеља – наша крсна слава”, док су деца која похађају верско-кулинарску секцију при Основној школи у Бегаљици изложили своје радове (славске колаче, просфоре, разне ђаконије). У Спомен соби, у порти храма, Музеј Николе Тесле из Београда је изложио неколико експоната, тако да су присутни могли чути по којим принципима делују Теслина плазма кугла, Теслин трансформатор... На крају је старешина храма свештеник Александар Митровић поздравио све присутне и захваллио свим учесницима и онима који су помогли да се реализује академија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
  19. „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  20. Близанци службене истине или - зашто „Инцков закон“ мора бити опозван! | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска WWW.NSPM.RS Расправа о слободи мишљења и изражавања, о њеној појединачној важности – за потпуни развој личности, и комунитарној – за демократски политички систем, може...
  21. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  22. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
  23. За откриће ове биљке можемо захвалити једном етиопијском пастиру који је приметио да су његове козе живахније када брсте зимзелени жбун ове биљке. Иако њен латински назив, Coffea arabica указује на то да је кафа арапског порекла, заправо није. Кафа расте у Етиопији, у oбласти Кафа, по којој је и добила назив. Етиопљани имају обичај да кажу за кафу да је она њихов хлеб. Кафа се сматра арапском јер се од њих сазнало за ову биљку. Арапи су од Етиопљана преузели начин узгајања кафе и производњу и дуго су чували ту тајну, забрањујући извоз. Двојица Сиријаца су 1555. године кафу донели у Цариград и од тад почиње и отварање првих кафеџиница. Прву продавницу кафе у Бечу отворио је управо Србин 1683. године. Београд је своју прву кафану добио пре свих метропола, од којих је и најпознатија и једна од најстаријих, кафана „?“. Због једне врсте гљивица која је нападала Coffeu arabicu, почело се са узгајањем других, отпорнијих врста као што су Coffea canephora, Coffea liberica али ипак је arabica дала најквалитетнија зрна кафе. Кафа биљка расте као жбун или као ниско дрвеће. Обично расте од 2 до 5 метара. Има кожасте листове и беле цветове. Бере се кад црвени плод потпуно сазри и тај плод садржи два семена. Семе је зеленкасто – смеђе боје са сребрнастом опном. Овално је, са једне стране пљоснато са уздужном браздом. Када се семе издвоји у неком од поступака, суши се и тако се добија сирова кафа. Сирова кафа је скоро без мириса и горког укуса. Пржењем се добија кафа за употребу. Пржи се на температури између 200°С и 250°С. Дугим пржењем добија се угаљ који се користи код тровања као антидот и код дијареје.
  24. У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка
  25. У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...