Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. „Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru
  2. Тежак је пут монаштва, као што је тежак и брак. Сваки пут има своје потешкоће, али и своје благодати. Много пута ме питају „како сте донели ту тешку одлуку да се замонашите?“ а ја им одговарам „како сте ви донели ту тешку одлуку да се ожените?“. Монаштво је животни избор који се не може извршити без позива одозго, односно без позива Бога човеку. Наравно, у човековом срцу може постојати склоност, привлачност, ентузијазам да иде монашким путем, али без благодати Божије не може да следи, нити да остане чврст у својој одлуци да обуче и поштује ризу. Мислим да ми се тако нешто десило. Било је и личних искустава која не могу да поделим, али сигурно није тешкоћа само у одлуци, већ у томе да се те одлуке држим. Исто је и са браком. Најтеже је остати чврст и веран у свом браку, али и кренути напред са овом својом одлуком. *** Пут је љубав и истина. Од тада, човек је слободан да бира, да сам одлучује. Црква, по мом мишљењу, не треба да ради ништа другачије од онога што је радила хиљадама година. Требало би да каже: "Дођи и види." Не треба да паднемо у замку покушаја да убедимо друге. Ако човек не жели да иде за Христом, чак и ако му се дешавају чуда, он ће остати неверник. Свакако да Црква може да користи технологију да њену реч чују млади, али то не би требало да буде реч која ће се модификовати само да би се „свиђало“ младима. Наша Црква је речима и текстовима својих светих отаца, али наравно и светим Јеванђељем, дала одговор на сва питања која се тичу човека и нашег друштва. Нажалост, ови одговори нису свима по вољи, јер су у супротности са самољубљем, плотским жељама, злобом, себичношћу, лењошћу, мањком вере и покајањем код људи. То не значи да је Црква конзервативна, већ да су људи духовно заостали. Црква веома напредује са стварима које говори, толико пута се то не може разумети. Мислим, понекад се ми људи у Цркви бринемо како да убедимо младе, невернике итд. за истину Јеванђеља, али се силом човек не може спасти. Помолимо се за све и нека наш сопствени начин живота буде живо сведочанство да вреди бити Христов. Јер колико год да причамо, ако не живимо истински хришћанским и православним животом, окаљаћемо Христа. Мислим да посебно млади не желе да слушају празне приче, већ истину. Истина која ће бити изражена с љубављу, нежношћу и тактом, а не фанатизмом и контролом. А с друге стране, наша љубав мора служити истини, јер ако љубав не постане средство кроз које ће истина заблистати, онда је то љубав која није Богу угодна, већ лажна, горка и болесна. *** Треба да пазимо током целог дана шта наше очи виде и шта чују уши. То су портали преко којих спољне информације улазе и пуне наш мозак. Дакле, када нам се ум напуни разним непотребним стварима, све оне долазе током молитве као подсетници и мењају нашу молитву, одвлаче нам пажњу. Ово је природан развој ствари. Стога, ако желим да имам чисту молитву и да не будем расејан нечим другим, морам да будем опрезан током целог дана. Разумем да је живећи у свету тешко не чути и видети непотребне и свакодневне ствари, али овде је потребан наш труд да схватимо опасности и спречимо ствари пре него што загаде наш унутрашњи свет. Треба приступити молитви као ономе што нам даје живот, кисеоник. Не треба да посматрамо молитву као радњу која је део нашег свакодневног живота. То би требало да постане наша свакодневица. Можемо то постићи ако желимо, довољно дуго и довољно труда. „Молите се без престанка“ није само побожна жеља, већ нешто што сваки човек може да оствари, све док је Бог центар његовог живота и зато Га назива својим Господом. Дакле, није разумно, с једне стране, називати Христа Господом наших живота, а с друге стране, оставити Га негде по страни. Није лако молити се непрекидно и без ометања, али смо за то одговорни, јер смо у свакодневном животу опуштени и постоји равнодушност. Треба да схватимо да молитва не може ући у наш живот и постати наша свакодневица, ако из нас не изађу неке ствари које нам штете. Није могуће да желим дуге сате у бесмисленим дружењима са групама и пријатељима и да имам чисту молитву. Не треба нам много речи у нашој молитви. Само да поновимо молитву „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног“. Међутим, ми треба и да ћутимо. Јер, и у молитви говоримо и не слушамо. Како ћемо чути Бога ако непрестано говоримо? Морамо да ћутимо, не уснама, већ умом и срцем. Имамо превише захтева. Ово није молитва. Молитва је чежња за односом са Богом, да отворимо своје срце ка небу. Молитва је тражење милости, помирење са Богом, тишина у којој нас Бог прима и води у вечност. Треба да се осврнемо на себе и да се запитамо: Зашто се молим? Да изградим однос са Христом? Или можда да добијем нешто од Христа? *** Савремени човек је навикао на лако и брзо. Не може да чека и не жели да отежава. И, наравно, долази до депресије. Егоиста не може да призна да није успео, да је нешто пошло наопако, да је неко сумњао у њега. Недостаје вере, али и понизности. Скроман човек лако се носи са искушењем. Уместо да каже "зашто ја, Господе?", он каже "зашто не ја?" Верујући и смерни човек на све гледа другачије, кроз призму вечности. Али да нагласим још једну ствар – недостаје дух захвалности. Научили смо да гунђамо, да се жалимо, али не и да будемо захвални. Фокусирамо се на потешкоће, а не на благослове које имамо у животу. Држимо се проблема и не тражимо решење. Знате, исто се дешава и у нашем духовном животу. Фокусирамо се на грех, несрећни смо, разочарани јер смо пали и не идемо напред. Покајање не значи да се држимо свог греха, да га схватимо и да паднемо у „туговање“, већ да га признамо и да гледамо напред. *** Потребно је поштовање, љубав и поверење, али и одређена „дистанца”у вези између духовника и човека. Покојни старац Емилијан Симонопетриски је говорио о „даљини која зближава“. Да задржимо одређену дистанцу у нашој вези, која ће, међутим, имати благотворан утицај. То значи поштовање, а не да смо хладни једни према другима. Јер заиста је веома опасно да се зближавање претвори у везивање и да се изгуби поштовање, развијајући тако извесну ароганцију. Свештеник није наш пријатељ, већ особа која нас повезује са Богом. Свака веза има своје карактеристике, у зависности од њене природе и особа које је чине. Међутим, сваки однос мора бити заснован на слободи, поштовању и љубави, иначе не може довести до духовног усавршавања. Такав је наш однос према свештенству, однос који за своју основу има слободу. Колико год да је важан наш однос са духовником, важно је и разумети да одређени „култ личности” према духовнику може довести до екстремних ситуација. Добар духовник је онај кроз кога се верник не фокусира на његов лик, већ кроз њега види лик Христов. Потражимо духовника који ће нам помоћи да духовно растемо, да се повежемо са Христом, а не само да нам ублажи бол. А од нас зависи хоћемо ли да се покајемо или не. Ово кажем зато што људи много пута желе да нађу духовника, не зато што се покају и желе духовно руководство, већ зато што траже некога ко ће им пружити менталну равнотежу или једноставно пружити утеху – некога ко ће их саслушати. Наравно, свештеник ће чути о нашим проблемима и болу, али у контексту Тајне зване исповест, његов задатак је другачији: да чује наш грех и посаветује нас. Задатак духовника је једно, а психолога друго, као што је тамјан једно, а мирис друго. *** Не треба да радимо ништа више него да живимо као светлост, као загрљај, као миловање, као разапети... Проблем није у другима , проблем је у нама . Ствар је да постајем пример Христов – то значи хришћанин. Свети Серафим Саровски је говорио: „Хоћеш да помогнеш свету? Стекни унутрашњи мир и помоћи ћеш хиљадама људи око себе." Трудимо се да друге убедимо речима, а не делима. Оно што се тражи није да се говори о љубави, већ да се воли. Када контролишемо друге, а са друге стране говоримо о праштању, кротости, понизности, на тај начин показујемо да болујемо од „менталне шизофреније“. Човек Божији помаже другима својим благим присуством, својим скромним духом, својим отвореним држањем, утешним речима, својом учтивошћу и тактом. Заиста има људи који се боре против наше вере, против Православне Цркве. Па шта с тим? Таквих је увек било и увек ће их бити. Међутим, нашу веру нико и ништа не угрожава, јер је вера лично стање сваког човека. У годинама прогона вера не само да није била угрожена, већ је и цветала. А доказ је број мученика и ширење хришћанства. Како се то догодило? Не ратом, већ жртвом. Погрешили смо неке ствари. Христос нас не позива да разапнемо невернике, већ ако морамо, да будемо распети због Његове љубави. Христос је победио губитком! Не знам да ли су хришћани то разумели. Христос се препознаје као Цар славе на свом крсту, а не када чини чуда и хода по води. Нажалост, ми покушавамо са светским ставом да заштитимо Његову Цркву. И то је поражавајуће. Није поента победити невернике или антихристе, већ их окружити, молити се за њих. Најлакше је почети од богохуљења, али оно што је Богу угодно је толерисати, праштати...Да заиста имамо Христову љубав у себи, постили бисмо и за оне који не посте, уместо да их критикујемо, и ишли у цркву за оне који не иду. Ако заиста верујемо у Христа Распетог и Васкрслог, онда погледајмо како је Он поступао са онима који су били против Њега и добићемо одговор. Све остало је жеља да оправдамо своју себичност и злобу, коју желимо да обучемо у одежду „цркве-исповедника“. *** Почнимо да живимо као православни хришћани који су са теорије прешли на праксу. Хајдемо путем покајања. Без покајања не можемо напредовати. Јер покајање је наша намера да се развијамо, да напредујемо, али је прво потребно смирење. Чак и ако знамо напамет свето Јеванђеље, чак и ако дођемо до највећих духовних пракси, ако немамо смирења, ништа нисмо успели. Ако су врлине драго камење, понизност је ланац који спаја све ово камење и претвара их у прелепу огрлицу. Ако ланац пукне, драгуљи ће се распршити и изгубити. Понизност можемо стећи у свакодневном животу, могућности има колико хоћемо! Онда када ће неко сумњати у нас, када ће нас клеветати, понижавати, издати, неправедно поступати...Могућности је много, али је питање да ли желимо да живимо овако. А овај пут смирења је пут Христов. „Учите се од мене, јер сам ја кротак и понизан у срцу“ (Матеј 11:29). Желим јединство, мир и слогу у целом свету, али и у нашој Цркви. Срећна Црквена Нова година! архимандрит Павлос Пападопулос https://hristianstvo.bg
  3. Ова прича се мора третирати као велика људска трагедија. Породица је умрла. Жена је умрла. Човек који је постао убица је умро. Ово је права породична трагедија. И није само трагедија за породицу, већ је трагедија за цело друштво. Умрла је хришћанска породица, породица свештеника, јер је и сам убица био свештеник. И ову трагедију је немогуће третирати другачије него као трагедију целе наше Цркве. Просто је немогуће игнорисати шта се догодило. Тешко нама свима. Тешко свима који су укључени. Тешко деци убијене мајке и свештеника убице. Тешко рођацима. Велика туга. Такав догађај свакако привлачи пажњу и изазива жељу да се анализира и разуме: како, зашто се то догодило, да ли је типично или не. Али за сада не можемо да доносимо закључке, макар само зато што не знамо све околности, а можда никада нећемо ни сазнати. Зато бих пазио да не извлачим закључке о томе шта се догодило и који су мотиви мотивисали особу. Не знамо скоро ништа. Али оно што је значајно за све нас је да се зна убица. Још је важније што је информација дошла и потврђена је у Патријаршији и не треба да сумњамо. Насиље у породици се не смањује, али немамо података да је веома честа појава у свештеничким породицама. Нико није проучавао овај проблем. Рећи да је у таквим породицама више насиља је неосновано. Једноставно немамо статистику. Рећи, као што неки већ покушавају, да међу православним хришћанима постоји извесна склоност насиљу, генерално је чудно. Па, наравно, нема такве склоности. Православни верници имају још једну склоност која може бити предмет проучавања и коментара – ово је супер-вредно значење брака. Брак за православца је изузетна вредност. Зато се православни супружници труде да по сваку цену сачувају свој брак. Како да коментаришем овај случај? Понављам, нико од нас не зна мотив злочина. Морамо се уздржати од коментара јер је то етички. А и хришћански. Изношење нагађања је непотребна ствар. Али могу да поделим своја лична запажања. Међу мени познатим свештеничким породицама (а познајем значајан број таквих не само у Москви и Санкт Петербургу, већ и у другим епархијама: Иркутској, Краснојарској, две Уралске, две Волге) никада нисам приметио никакво насиље. Међутим, спреман сам да сведочим као свештеник-психолог да у породицама свештеника постоји насиље. Ја водим консултације и обраћају ми се жене свештеника, њихова деца и сами свештеници. Случајеви насиља постоје, али не можемо да проценимо да ли има више или мање насиља у свештеничким породицама у односу на друге. – Ви признајете чињеницу, али имате ли разумевања зашто се то дешава? Да ли је то све због тешког живота свештеника, терета дужности које носе, или је ово изузетак, пример психопатије? – Насиље у породици увек има најмање три разлога. То не значи да сваки од њих увек утиче на ситуацију, али може утицати на исту. Први разлог је сама кризна ситуација у којој се налази човек или породица. Ако је особа у сналажљивом стању (када постоји унутрашња снага да се нађе адекватан излаз, прим. аут.) онда није склона насиљу. Други извор насиља је национална криза. Насиље је распрострањено у руском друштву. У свему имамо вишак насиља. Насиље се користи на послу, у друштвеним окружењима, на раскрсницама путева, у метроу, аутобусима, па и у цркви. Понекад свештеници морају да одвоје парохијане који нису нешто поделили: свећу, место, исправност догмата. Сетимо се ратова који се воде на нама блиским територијама. Сетимо се насиља у затворима, насиља полиције и Националне гарде над демонстрантима, насиља у биоскопу, на телевизији, на интернету. Великодушно се излива на нас одасвуд. Толико је насиља да су деца, жене и мушкарци заражени њиме. Друштвени извор насиља је један од узрока насиља у породици, али је много чешће узрок породичног насиља породична криза. А конкретан случај је највероватније пример такве кризе. У кризи породице нико није крив. Једне кривити, а друге оправдавати, нема смисла, јер је криза породице криза породичног система. Сви остали разлози су само узроци породичне кризе, а насиље је једна од последица. Посебност породичних злочина је у томе што су скривени. Њихови учесници – жртве и извршиоци – прикривају једни друге, не желе и плаше се публицитета, крију насиље од закона, од људи, од цркве. Зашто? Зато што се сви учесници воле колико могу. Они се воле и повређују у исто време. Али невоља је што, ако ћутимо о злочину, ми га охрабрујемо. Такође га подстичемо ако га не препознамо и затварамо очи пред ситуацијама које доводе до злочина. Насиље у породици, у свакој породици, не само у црквеној, велики је друштвени и лични проблем. А да би се помогло људима да избегну насиље у породици, потребан је рад, сами супружници треба да траже помоћ. Морамо учинити све да водимо рачуна о превенцији и стварамо систем помоћи људима који се нађу у кризној ситуацији. Сада има довољно теорија, специјалиста, књига. Можемо, знамо како, али важно је и да се то препозна. Што се тиче психопатских природа, оне постоје и постојаће. Бојим се да то није разлог трагедије овог свештеника Бо.јим се да је породична криза. – Али шта је са „жена нека се боји мужа“, шта је са „стрпи се – ово је твој крст“? – „Религиозне“ мотиве користе разни људи у меркантилне сврхе. Чињеница је да фанатици такође долазе у цркву, налазећи оправдање за своју суровост у редовима Светог писма. Људи долазе са агресијом и ту такође налазе изговор. Генерално, за многе људе, религија је згодна шљокица којом прикривају своје намере и страхове. Али ово није својство религије. Ово је њена незаштићена особина. Мушкарци се често обраћају православљу, траже невесте у Цркви како би у својој црквеној породици успоставили принципе „Домостроја“. Да, има их много, али, на срећу, ово није масовна појава. Црква се променила у последњих десет година. Нова генерација младих људи и девојака уопште не сања о „домостроју“, не занимају их дубоко осећања домостроја. Они су писмени, разумеју шта су насиље и агресија, шта су брак и породица. Они стварају нову црквену атмосферу. Али биће случајева верске манипулације зарад агресије. И зато, у нашем пастирском раду, морамо бити будни, откривајући чак и сумње на насиље у породици. Свештеник супружницима поставља непријатна питања: да ли је све у реду и да ли се поштујете? Психолог нема право да пита о овоме, али свештеник има такво право! Овакве трагедије нам указују да је један од пастирских задатака да спречимо такве случајеве, да видимо, приметимо и да се молимо за породице у којима настају ситуације насиља. Али за ово треба обучити свештеника. Семинари које моје колеге и ја водимо, на пример, са кризним психологом, кап су у мору. Проналажење кривца и кажњавање је покушај да се донесе лака одлука. Превенција и помоћ су суштински важне. Задатак свештеника није само проповедање, већ истицање вредности живота као највише вредности. За православца је породица вредност, али је људски живот несумњиво већа вредност од брака. И ако је за супружника избор живот или брак, онда је истински духовни, истински хришћански избор - живот. Авај, ова хришћанска вредност је данас пала у немилост. Када се суочимо са смрћу, убиством, самоубиством, схватамо да су људи, стицајем околности или услова, доведени у такво стање да им је живот престао да вреди. То је трагедија. Из неког разлога, смрт се данас види као излаз и решење ситуације. Али ово је катастрофа, катастрофа свести, катастрофа међуљудских односа. Ово никада не би требало да буде случај ни под којим околностима. Сваки проблем се решава у животу, а не смрћу. Када човек покуша да убије другог, или себе, тада у овом болесном стању, помућеног ума, сања о некаквом излазу. Али ово је страшна грешка. Смрт није решење. Решење сваког проблема је само живот. свештеник-психолог Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru
  4. Праведност о којој Господ говори у четвртом блаженству не тиче се ниједне посебне врлине, већ је свеобухватан појам који садржи сваку врлину. Пре него што пређемо на анализу овог блаженства, сагледајмо најдубље значење појма врлине кроз проницљиво виђење старца Емилијана Симонопетриског :„Врлина долази од Бога, то није наше достигнуће. То је улагање од Бога. У исто време, међутим, врлина изражава и мојe људскo саучесништво у борби да стекнем и одржим своју пуну заједницу са Њим. Врлина је моје непрестано окретање Богу. То ме чини способним да Га видим, да будем задовољан с Њим, да уживам у Њему, да Га апсорбујем. О врлини могу да говорим када живим онако како је мило Богу, када сам Богу угодан и Бог је мени угодан. Када је Он мој одмор и ја постајем Његов починак. Када неко постигне безбрижност и ћутање, када његова једина брига постане Бог, тада ће стећи способност да остане непристрасан. Он ће спознати пут светости, безгрешности, царства Божијег“ („Речи ходочасника. Тумачење о Авви Исаији“). Оно што се дешава са нама је парадокс - иако осећамо своју трагичну егзистенцијалну празнину и одсуство живота, немамо жељу да их пронађемо и уживамо у стварном животу. Немамо ту жељу, немамо ту чежњу. Патимо од губитка апетита. Суштински проблем греха лежи управо у овом недостатку апетита за животом, а не у кршењу неких заповести. Губитак апетита! Егзистенцијална празнина! Са овим блаженством Господ долази да манифестује и задовољи дубоку потребу чежње, очекивања и засићења. Он је наша храна. Он је наш живот – „И светлост светли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1,4). Св. Јован Златоусти се обраћа народу и своја учења не развија на високом философском нивоу, већ их прилагођава практичним потребама свакодневног живота људи, како би их приближио и надахнуо свакога. Он каже: „Када Господ говори о праведности, мисли на врлину супротну похлепи. Многи мисле да ће кроз среброљубље бити задовољни. Али Господ каже да ће на крају похлепни све изгубити; и материјално и духовно изгубиће онтолошку димензију живота“ (Говор 15 о Јеванђељу по Матеју). Када волимо и тежимо праведности, када избегавамо похлепу и експлоатацију, бићемо задовољни. „Пазите и чувајте се себичности, јер се живот човеков не састоји у умножавању имања“ (Лука 12:15). Све ствари, чак и новац, нису саме по себи добре или лоше. Од нашег односа према њима, од наше процене зависи да ли ће нам открити дубљу сврху, да ли ће нам дати живот, или неће имати апсолутно шта да нам кажу и биће за нас празне речи. Посебан изазов утилитаристичкој перцепцији ствари модерног човека представља јединствена реч Никоса Г. Пенџикиса: „Молим се да ми ствари дају живот!“ Оно што ме занима пре свега је истина ствари. А ствари морате одбацити да бисте их стекли“. Овај смерни човек је разумео тајанствени логос (односно онтолошки смисао) живота који се крије у свему, проучавао је учење о „логосу бића“ Светог Максима Исповедника и са страхопоштовањем се према њему односио. Схватио је да, ако се не ослободи опседнутости стицањем и поседовањем материјалних ствари, неће моћи да ужива у њима као даровима од Бога. Имамо јадну и рационалну перцепцију ствари која нам не дозвољава да се удубимо у њихов најдубљи логос. Гледамо на њих из веома површне перспективе, као на предмете који ће задовољити нашу жељу и среброљубље. Ако смо посебно паметни и надарени, користимо све своје способности да бисмо стекли све више добара искоришћавањем других. Ако смо преосетљиви, јако нас иритирају и најмање неправде које нам други наносе, а које нам ускраћују стицање жељених добара. Св. Јован Златоусти наставља своје тумачење и упоређује блаженство глади и жеђи за праведношћу са следећим блаженством милостиње. „Господ благосиља оне који показују ревност за правду. Подстиче их да се одрекну пљачке, експлоатације и среброљубља, јер их удаљују од милостиње, доброчинства и саосећања”. Само они који су гладни и жедни за врлином праведности биће испуњени изнутра, биће задовољни. Обистиниће се Христове речи: „А ви тражите Царство Божије, и све ће вам се ово додати“ (Лк. 12,31). Док доживљавамо пуноћу живота који нам Бог даје и трајно се обогаћујемо Његовом бескрајном милошћу, постајемо способни да покажемо милост према ближњему. Ко чезне да се труди у врлини праведности, нема смисла да то чини у име неке хуманистичке целисходности, већ у име царства Божијег, у име личности Христове. Хуманизам тече у уским границама и у једном тренутку ће се исцрпити. Хришћанин је позван да антропоцентризам претвори у теоцентризам, односно да Богочовека учини средиштем свог живота. „Иштите најпре Царство Божије“ значи: сваку врлину, сваку духовну делатност, да би била стварна, да би била здрава, била исцелитељска, није довољно чинити само ради врлине. Иза вршења врлине, током њеног упражњавања и након тога, увек мора да стоји упућивање на царство Божије и очекивање од њега. Св. Григорије Ниски обухвата више теоријски значење блаженства: „Гладан сам и жедан праведности значи да сам гладан и жедан сваке врлине; не само због врлине поштења и поштовања других, нити само због одбацивања похлепе и пљачке. Библијски концепт правде не значи једнаку расподелу добара и људских права. У концепт праведности укључена је универзална врлина. Када кажемо: „јер је праведан Господ, правду воли“ (Пс. 10, 7), мислимо да је Он сам Добар, Љубав, пуноћа свих врлина“ (Реч 4 о блаженствима). Гладан сам и жедан за праведношћу, значи гладан сам и жедан за милошћу Божијом, гладан сам и жедан самог Господа. Он ће ме напунити. Јер када будем гладан и жедан за милошћу Божијом, прихватићу је и моја животна потреба ће бити задовољена. „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се; јер сваки који иште добија, и сваки који тражи налази, и ономе који куца отвориће се“ (Мт. 7,7-8). Господ нас позива: „И последњег великог дана празника Исус стаде, подиже глас и рече: ко је жедан, нека дође к мени и пије“. Ко верује у Мене, кроз утробу његову, као што је речено у Писму, потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7,37-38). Живот је чежња и жеља за милошћу Божијом! Сваки човек има велику чежњу за Бескрајним, иако не зна где и како да се оријентише, где и како да Га тражи. Ова чежња постаје рана која му пробија срце и оставља га гладним. Докле год лаже самог себе и уноси неке опијате у свој живот, покушавајући да заборави ову чежњу, поништаваће сваку могућност да се духовно развије, да нађе Бога и да се спасе. Велика опасност за нашу душу је отказивање ове неутољиве чежње, јер кад немамо чежње, не можемо да тражимо Бога. Ово је наша велика болест, наш велики грех: пристајање на осредњост, прихватање конвенционалности. Глад и жеђ за Божјом правдом значи да сам упорна особа. Желим да покријем огромну и бесконачну празнину коју имам у себи. Желим да се бол и чежња савладају и преобразе у снагу за живот. Нека смрт постане васкрсење. „Усудио бих се да кажем“, наставља свети Григорије Ниски, „да Господ приноси Себе својим изгладнелим слушаоцима!“ Он сам постаје „хлеб који силази с неба“ и „вода жива“ (Јн. 6,58; 4,10). Благо ономе ко осети овај бол, ову празнину, зато што је фаворизованији од онога који живи у осредњости која је садржај његовог постојања. Измучени и сломљени човек, чак и када бол постане израз његовог повређеног егоизма, увек ће почети да тражи и задовољава своју најдубљу егзистенцијалну чежњу. Бог многе од нас хвата и привлачи чак и кроз нашу себичност. Подсећа нас кроз нашу трагедију да имамо потребу, али и право, да се лечимо, да се изнутра испунимо. Обично идемо у цркву, приближавамо се Христу да бисмо решили своје проблеме. Одбијамо да признамо да све почиње од наше себичности. А онда Христос долази и отвара пред нама нове могућности и хоризонте а ми идемо ка личном сусрету са Њим. Њему поверавамо све, чак и наше болесне жеље, да са њима чини оно што Он сматра да треба. Избегавање похлепе и практиковање праведности утиче на све аспекте нашег свакодневног живота и односа. Духовни живот се не тиче једног аспекта нашег духа, већ је свеобухватни егзистенцијални догађај. Он обухвата целу личност. Наша је одговорност да саберемо све расуте делове наших живота и посадимо их у Тело Христово да постанемо живи чланови Његове Цркве. Тада ћемо почети да схватамо праведност према нашој браћи као саосећање и милостињу, а не само као избегавање похлепе. Правда значи не искоришћавање другог. Да га поштујемо као слику Божију, јер има јединствену вредност. Када га не поштујем и искоришћавам, када га посматрам као ствар која емоционално задовољава мој нарцизам, онда грешим. Пошто смо ускогруди, схватамо концепт правде као равномерну расподелу наших добара, права и потреба, одбрану истине и одбрану од неправде и клевете сматрамо правдом, а за критеријум узимамо своју паушалну логику, а не однос према другом. Постоји једна фундаментална разлика између световног и духовног погледа на ствари. Секуларни приступ је индивидуалистички; не поштује личност и став, већ само личну корист. Духовни приступ је усредсређен на особу; занимају га пре свега личност и став. Праведност је плод става; није предуслов става. Јер праведност захтева знање, а знање се рађа у ставу. Као и врлина; није предуслов за спасење, већ је плод спасења и даје нам се кроз лични однос са Христом. Врлина се стиче и чува испуњавањем заповести, као испуњење воље нашег љубљеног Господа. Отац је прави васпитач ако са својом децом дели добра према њиховим могућностима, потребама и пријемчивости. Разлучивање и образовање о исцељивању рађају се кроз познање другог. Свештеник не чини добро ако епруветом мери грех, ако за критеријум има закон, а не посебне потребе и способности човека. Шеме и закони не могу постојати у Цркви јер немају лековито дејство. Добар лекар, да би изабрао праве лекове, не води рачуна само о болести, већ пре свега о пацијенту. Излечење зависи не само од дијагнозе болести, већ и од процене његовог психосоматског стања и могућности целог организма. Исто радимо и са духовним болестима. Да бисмо излечили грешника, потребно је да развијемо лични однос са њим, да се ставимо у његову кожу, разумемо његове снаге и слабости како бисмо му пружили одговарајући третман. Ако на прво место ставимо поштовање личности и однос према њој, развијаћемо концепт правде као саможртвовања, као жртве за другог. Супротно томе, порицање личности и односа са другима озбиљно нарушава правду. https://www.bogonosci.bg/правдата-като-всеобхватна-добродете/
  5. Велика заслуга швајцарског психијатра и психолога Карла Густава Јунга у настојању да се разуме духовни живот је истицање моралног садржаја већине личних угњетавања. Јунг је, на основу искуства свог свакодневног психотерапеутског и медицинског рада, више пута тврдио да је морални сукоб обично садржај ових репресија. У ствари, Јунг је у неким случајевима отишао и даље и учио да неуроза, која је данас пречеста дисхармонија личности, има религиозни карактер. Стога, како истиче, проблем неурозе је, каже, религиозни проблем. Ово Јунгово гледиште о основном садржају репресија савременог човека потврђују многа открића и други елементи психолошких и психотерапијских истраживања, као и филозофска промишљања. Из многих праваца, сликовито је истакнут егзистенцијални значај осећања кривице од којег пати савремени човек не схватајући улогу ових осећања. Несвесни део људске личности пати од притиска репресија, чији су садржај снажни морални сукоби, а да та особа није свесна конкретног начина на које делује кривица изазвана овим сукобима. Упркос овој чињеници, данас је у области психологије и психотерапије познато да је појам кривице или гриже савести психолошки фактор препознат чак и у психоанализи, иако се ова теорија увек кретала у примитивном психолошком пољу. Са становишта психологије и психотерапије, међутим, данас вреди прочитати књигу немачког психолога и теолога Хелмута Харша, који покушава да систематски представи проблем кривице у области теологије и дубинске психологије. Комбинација извора из ове две области духовног живота у проучавању проблема кривице данас је од посебног значаја, јер ова студија са беспрекорним научним кредибилитетом препознаје проблем кривице као егзистенцијални проблем пар екселанс нашег времена. Ова изјава није ни неоснована ни преувеличана, ако се узме у обзир само огроман утицај дела Франца Кафке - “Процес” на модерну интелектуалну, уметничку и филозофску рефлексију уопште. „“Процес” је интелектуални производ човека који је веома способан да проучава и посматра унутрашње менталне процесе потискивања кривице. И наравно, тумачења која су до сада дата овој књизи чешког аутора су безбројна, а неслагања у погледу дубоког смисла ове књиге су добро позната. Ипак, скоро сви Кафкини критичари се слажу да у “Процесу” Кафка поново разматра хипостатску природу кривице са неупоредивим увидом. Стога је веома карактеристично да под притиском интересовања изазваног егзистенцијализмом, ово Кафкино дело постаје мета и поље проучавања, који истиче кривицу, свест о кривици, као централни проблем савременог човека. С друге стране, несумњиво, оваква изјава није лако препозната као истинита, јер, као што се види из психотерапијске праксе, глупа особа брижљиво прикрива етиологију свог неуротичног понашања и увек пружа снажан психички отпор свим настојањима у циљу откривања спознаје ове етиологије, тј. његове кривице. У развоју различитих фаза психоаналитичког дијалога, које су осетљиве са становишта моралне свести, јасно се испољава однос пацијента према његовој личној одговорности за генерисање и одржавање свог моралног сукоба. Искусном психотерапеуту или психијатру је добро познато да неуротична особа, која има егзистенцијални морални проблем, никада не признаје да су симптоми његове менталне дисхармоније или поремећаја последица начина на који он доживљава овај морални сукоб. Увек инсистира да његово стање има патолошке и анатомске узроке, због чега не помишља на посету психијатру, већ инсистира на посети патологу, кардиологу, хирургу и уопште лекарима било које друге специјалности, осим психијатра. А како сведоче еминентни психијатри, често, пошто је неуротични симптом органски, чак и лекари разних специјалности неурозе погрешно сматрају органским болестима, на пример, срца, желуца, црева, периферних нерава, бешике и других органа људског тела. Дакле, неуротичну особу, која доживљава егзистенцијални морални проблем, можда неће увек препознати лекар, а још мање људи са којима је повезан. Немачки психијатар фон Векскул тврди да неуротична особа живи као и други људи без икаквих очигледних посебности. Можда има изузетне професионалне успехе и изгледа веома добро прилагођен друштвеном животу. Ово последње може објаснити зашто се обично не може одредити обим неуротичног феномена у друштвеном животу. Али, ово тако дебело прикривено искуство моралног проблема неуротичног човека показује да је неуроза, као искуство потиснутог осећања кривице, заиста болест карактера. Иако међу стручњацима постоји много неслагања око егзистенцијалног значаја неурозе, сви који се баве проблемом тумачења неурозе слажу се да је ова ментална дисхармонија болест карактера личности. Ова чињеница званично потврђује, могло би се рећи, морални карактер менталног сукоба који доживљава неуротична особа. Штавише, сведочи о несвесном начину на који се доживљава потискивање овог сукоба, тј. на крају потискујући моралну савест и кривицу. Ова реалност духовног стања савременог човека свакако није јединствена за савремено доба. Човек у свом основном положају у погледу живота и његових проблема је свакако увек исти. Епоха, колико год била критична, колико год реметила основне обрасце живота, не мења структуру људског односа према проблемима живота. Само што критично доба може да изазове да се одређене слабости или несрећни начини менталне реакције нагласе и уздигну. Дакле, подаци савремених психолошких истраживања и искуство психотерапијске праксе само су импресивна пројекција основног обрасца људског понашања, који се увек односи на покушај да се живи у складу са моралном свешћу. И ова чињеница је област препородитељског рада Цркве Христове. Јер је истина да је у спасоносном простору Цркве Христове главни проблем и главни циљ њених препородитељских напора увек доживљавање захтева моралне савести у светлу јеванђеоских императива. Заправо, по учењу Цркве, проблем постојања се јавља чим човек прекрши заповест Божију, тј. наруши своју моралну свест. Као преступник Божије воље, Адам је пре свега преступник своје моралне савести. Јер начин на који је Божија заповест дата, и начин на који је прекршена, показују да је Бог ставио човека од првог тренутка његовог стварања пред огледало његове моралне савести. Божја забрана заповести у Рају је изазов Адаму да уђе у дијалог са својом моралном савешћу у циљу свог моралног и духовног испуњења. Стога Адамов неуспех да доживи своје постојање као динамичан дијалог са својом савешћу представља неуспех његовог дијалога са његовом дубљом и аутентичнијом природом. Када прекорачи своју моралну свест, он се одваја од свог аутентичног ја, отуђује се од дубине своје личности. У овом случају он чини најшокантније одрицање од своје моралне савести. Стога је Адам од тог тренутка живео у друштву криве и истовремено потлачене моралне свести. Ова стварност, коју Црква представља као пролог и суштину људске драме, данас се открива дубинском психологијом и на упечатљив начин наглашава психотерапијом. Заправо, закључци психотерапеутског искуства, сажети у главну тезу Игора Каруза, представљају ово основно учење Цркве на модеран начин, тј. импресиван начин. Према Карузу, неуроза је болест лоше савести. Овај сусрет психотерапије са учењем Цркве је конструктиван суживот у сфери постојања и ову чињеницу нико не може порећи . https://www.bogonosci.bg/гузната-съвест-като-проблем-на-същест/
  6. „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/
  7. Пре хришћанства људи нису знали за доброчинство. Ако су богати помагали сиромашнима, то никако није било из човекољубља, већ из световних, политичких циљева, из амбиције и славољубља. Богати су, такорећи, исплаћивали сиромашне, само да им ови не би сметали. Дакле, ништа није толико задивило пагане као љубав међу првим хришћанима. Ову љубав нису могли да разумеју. Хришћанска заједница је била једна породица и сви су били деца једног Небеског Оца. Свако је служио другоме и свако се молио за другога. Чак су и сиромаси постили да би уштедели и донирали за заједничко добро. Сви су били дужни да раде, а сматрало се великим грехом ако хришћанин прима милостињу без посебне потребе. Реч „милосрђе“ је веома значајна и има широко значење. Милосрђе се не сме мешати са значењем речи „добро“, „корист“, „благонаклоност“; оно је баш као реч љубав. Христос је учио да милосрђе подразумева таква дела као што су - нахранити гладног, напојити жедног, оденути голог, утешити унесрећеног, посећивати болеснике или затворенике и поучавати грешне. У свему томе Господ захтева лични труд, као доказ наше љубави према ближњем. Да је милост човеку могућа врлина, Христос је сведочио заповешћу која нам је дата: Будите, дакле, милостиви као што је милостив Отац ваш (Лк. 6, 36). Велико добро чини онај ко даје свој вишак, али то није милосрђе. Морамо да делимо са ближњима не само вишак, већ и последњи комад хлеба; штавише, наша је дужност да се понекад лишимо онога што волимо, на шта смо навикли и дамо то брату или сестри. Свако од нас, гледајући огромне зграде за сироте, болнице или склоништа, има дубок осећај захвалности према ктиторима за добро које су учинили, али је друго питање да ли је могуће ставити потпис „дом милости” на сваку зграду. Јер, таква кућа може да се изгради од вишка капитала и да се о њој не брине. Људима често није потребан толико кров над главом, колико учешће и топлина срца. Ко чини добро на оба начина, заиста је милостив. Не само да је милостив онај ко чини дела милосрђа, него и онај ко жели да чини добро, а не може, хоће да помогне ономе ко тражи, али не може ништа да учини. Милосрђе је плод љубави својствене њој, као што је топлина неодвојива од ватре. Најзад, да ли нам људско милосрђе даје пример, када пред собом имамо лик распетог Христа Спаситеља, Бога нашег? Шта видимо када погледамо Христа? Божију бескрајну милост. Свака рана, свака кап крви, свака црта измученог Лица гласно сведочи да је добровољна жртва принета из љубави, из милосрђа, и сваки наш грех је опран невином крвљу Божијом. Шта осећамо? Да чак и сада, ова иста крв, милошћу Христовом, пере наше грехе, које нам ни један земаљски судија не би опростио, а сами бисмо себе праведно осудили на тешку казну. Али Христос узима на Себе наше грехе и ослобађа нас. Ако желите да схватите и осетите срцем шта је милост, погледајте на страдања и муке Спаситеља свога. Веће љубави од ове, веће милости, не само да никада нећете видети, већ нећете ни осетити... Свештеномученик митрополит Серафим (Чичагов) https://obitel-minsk.ru/lutschije/2023/07/o-miloserdii
  8. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 25. априла 2023. године у Културном центру "Бански двор" премијерно ће бити изведено јединствено музичко дело - партитура „Хилендар“ свечана поема за симфонијски оркестар Владе С. Милошевића коју је приредио проф. др Саша Павловић. Дело ће бити изведено у овој, 2023. години, поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, 50 година од настанка партитуре "Хилендар" и 25 година од оснивања Академије умјетности Универзитета у Бања Луци. Поред тога, на програму је и концерт за клавир и оркестар „Ноћ у Хиландару“, дело истакнутог композитора и академика Светислава Божића. Након Бања Луке, биће одржан још један концерт, 27. априла - у Коларчевој Задужбини у Београду. О подухвату који носи наслов "Хиландар као надахнуће", известила је Задужбинa Хиландара: ХИЛАНДАР КАО НАДАХНУЋЕ представља подухват јединственог карактера и садржаја како у Републици Српској тако и у Републици Србији. Непосредни повод за покретање првог пројекта је недавно објављена партитура „Хилендар“ свечана поема за симфонијски оркестар Владе С. Милошевића коју је приредио проф. др Саша Павловић. Идеја да се партитура која је „лежала у паучини“ и звучно обелодани потекла је од Високопреподобног архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. Додатни разлог да се ово музичко дело премијерно изведе у 2023. години је 825 година од оснивања манастира Хиландара, 50 година од настанка партитуре Хилендар и 25 година од оснивања Академије умјетности Универзитета у Бањој Луци. У част композитору који је компоновао симфонијску поему Хилендар, одлучено је да се први пројекат новог подухвата Хиландар као надахнуће изведу у оквиру манифестације Дани Владе С. Милошевића. Поред тога на програму је и концерт за клавир и оркестар „Ноћ у Хиландару“, дело истакнутог композитора и академика Светислава Божића. Након Бања Луке 25. априла, биће одржан још један концерт, 27. априла у Коларчевој Задужбини у Београду. Дугорочни подухват се одвија са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, концерт у Бања Луци се одржава са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког Г. Јефрема. Покровитељи пројекта су Председник Републике Србије и Председник Републике Српске. Организатори су: Свети манастир Хиландар, Академија умјетности Универзитета у Бањој Луци, Музиколошко друштво Републике Српске и Задужбина Светог манастира Хиландара. Партнери пројекта су Министарство просвјете Републике Српске и Град Бања Лука. Медијски партнери су РТРС, РТС и Музичка продукција РТС. Основни циљ и сврха подухвата ХИЛАНДАР КАО НАДАХНУЋЕ је шире представљање значаја и непроценљиве духовне и културне ризнице Хиландара. Остварење овог циља је осмишљено кроз свезу уметника и делатника у култури из Републике Српске и Републике Србије, у заједничким пројектима надахнутим Хиландаром. Подухват је осмишљен како би се код уметника, публике и друштва у целини, а посебно код млађих нараштаја, подстакло интересовање за уметничка дела из православне духовне и културне традиције, са надом да тако допринесе васпитању укуса али и новом стваралачком надахнућу. Извор: Задужбина Хиландара, ФБ
  9. JESSY

    Грех као застарели појам

    Ако верник није у стању да схвати због чега не треба чинити одређени грех, он га неће чинити зато да не би увредио Бога. Тако ће “грех” бити дефинисан на основу страног, спољашњег критеријума : Бог ће казнити / Бог ће се увредити. Ако оставимо могућност да се Бог не вређа / не гневи, онда ће и “грех ” за верника овог типа престати да буде грех, што потпуно дезоријентише нашу браћу. Јер, ко ће им онда рећи шта је грех, ако им не каже гнев Божији? За тај тип религијске свести ови страхови нису узалудни. Зато се опрезни ревнитељи побожности толико плаше преиспитивања амартологије (учења о греху); свеукупно разумевање или неразумевање живота зависи од тог: “Бог је рекао!” Значење речи “грех” у контексту савременог начина размишљања крајње је проблематично. Класично схватање овог појма своди се на кршење Божије воље, Данас је то схватање застарело; да бисмо наставили да га користимо морамо прихватити целокупан контекст у ком је оно настало и хармонично се развијало. Изворна употреба појма “грех” захтева светоназорске параметре са којим ми веома често нисмо спремни да се сложимо. Пре свега, смисаони континуум речи “грех” подразумева постојање одређеног закона чије кршење је грех. Када констатујемо грех, ми се слажемо са тим да нам је познато исправно стање ствари и да се оно може изразити речима. Наизглед, све је једноставно. Жена која је ухваћена у прељуби очигледно је учинила грех и треба да одговара. Међутим, Исус законским прописима не признаје право да недвосмислено констатују грех. Галилео Галилеј је својевремено написао дело које је изазвало велики скандал - Дијалог о два главна светска система, Птолемејевом и Коперниковом. Један од учесника дијалога, карикатурални аристотеловац Симплицио ( у његовом лику Галилео је представио папу Урбана VIII ), тврди да космос не мора нужно бити ограничен сфером објашњивог и да постоји могућност да га наш ум не може схватити. Галилеј је, пак, веровао да људски ум може спознати истину “са веродостојношћу која је својствена самој природи”. Историја науке у XX веку показала је да је у праву био папа Урбан VIII. Наш свет је такав да га не можемо до краја објаснити. Ако се слажемо са овом тезом, онда појам “грех” стиће важну субјектиивизујућу особину - “грех за мене”. Можемо да осетимо свој сопствени грех - тада оживљавају и испуњавају се бојама сви покајни канони и псалми, али “грех” постаје индивидуални, затворени појам. Који разликује дане Господу разликује, а који не разликује дане Господу не разликује. Који једе Господу једе, јер благодари Богу; и који не једе Господу не једе и благодари Богу ( Рим 14,6 ). Тако “придржавање” и “кршење” табуа постаје релативно. За некога је грех да једе јабуке пре Преображења, за некога није. Зашто да мојој слободи суди савест другога? Ако ја са благодарношћу једем, зашто да ме грде за оно за шта ја благодарим? Ако, дакле, једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све у славу Божију чините. (1 Кор 10,29-31 ). Хришћани не треба да осуђују једни друге, зато што појам “грех” није истоветан за различите људе. Јер један верује да сме све јести, а који је слаб једе зеље. Који једе нека не презире онога који не једе; и који не једе нека не осуђује онога који једе, јер га Бог прими. Ко си ти што осуђујеш туђега слугу? Својему Господу он стоји или пада ( Рим 14, 2-4 ). Запазимо: не треба осуђивати не зато што је то лоше, него зато што свако, да искористимо апостолов израз, има “свог Господа”, свој духовни пут, који другоме може бити сасвим неразумљив. Идеја греха је повезана са идејом одмазде, из чега проистичу наше најједноставније молитве: “Господе, помилуј”, “Господе, опрости”. У унутарњем простору свести ове фразе могу имати најразличитији смисао, али када желимо да их објаснимо онима споља морамо се сложити са свим логичким условима њиховог молитвеног изговарања, а управо са следећим: - Бог је толико ситничав и гневљив да нам неће опростити док га не замолимо да нам опрости; - Бог нам замера одређене ствари, али ми можемо да манипулишемо њиме путем молитве; - то манипулисање је побожно. На жалост или на срећу, многе од претпоставки појма “грех” као кршења воље Божије данас су неприхватљиве. То значи да је време да старо схватање овог феномена заменимо схватањем које је у складу са нашим виђењем Бога и молитвеног односа са њим. протојереј Вјачеслав Рубски одломак из књиге Православна духовност: рестарт
  10. JESSY

    Грех као неразумност

    Ако је Бог максимално паметан, онда појам “грех” треба да буде радикално преосмишљен. Чак иако је Бог од нас паметнији, рецимо, само 200 пута, он не може да вреднује греховно понашање онако како га вреднујемо ми. За њега је сваки грех последица грешниковог неразумевања. Притом у категорију неразумевања спада не само интелектуална грешка, него и свесна, па чак и несвесна тежња душе. Није ли потврда овоме дечија љубомора? Двогодишње дете гледа да уштине или удари млађег брата; оно му искрено, од све душе жели зло. Дете још увек не зна шта је то права љубав, за њега се она своди на освајање монопола на пажњу и бригу. Како паметан родитељ посматра то дечије понашање? Наравно, као привремену неразумност. Све је погрешно - и начин деловања (штипање), и циљеви, и емоционално усмерење које проистиче из примитивне слике света. Али, родитељ је сувише паметан да би његова реакција на дечију мржњу била на истом нивоу (тј. да би послао старије дете на вечне муке). Други пример: мала деца, када су гладна, често постају нервозна. Она нису способна да разумеју стварни разлог свог стања, мозак их уводи у заблуду и она се боре са лажним узроцима нервозе. Дете почиње да негодује. Али, родитељ разуме у чему је заправо ствар, он дететово агресивно понашање не доживљава као истину. Уместо казне дете добија храну. Неразвијеност дечије психе и погледа на свет је нешто сасвим нормално. Оно што није сасвим нормално, то је заснивати категорију “грех” на детињастом егоцентризму. Данас категорија “грех” има легитиман статус и функцију у “боогословљу” млађег детета које угрожава љубоморни старији брат. Ово је један од проблема теорије греховног поступка. Наравно, неопходно је користити појам “грех” у педагошке сврхе (тј. да би се грешник одвратио од лошег понашања). Али, педагошки схваћен, “грех” губи своју суштину, престаје да буде заиста грех. Онај ко је свестан тога свакако ће покушати да преосмисли овај појам. Сетимо се жене затечене у прељуби (Јн8,3-11). Блуд је грех, прељубницу треба казнити макар из педагошких разлога. Али, Исус је пушта. Он не одобрава њено понашање, али очигледно је да га схвата сасвим другачије од оних који, у складу са законом, полазе од појма “грех”. о. Вјачеслав Рубски (“Православна духовност: рестарт”)
  11. У оквиру циклуса "Хришћанство и филма" у Заводу за проучавање културног развитка - ЗАПРОКУЛ, биће одржана осма по реду трибина под насловом "Филм као јеванђеоска драма", у четвртак 23. марта 2023. године у 19 часова у Галерији ове институције културе (Риге од Фере 4). Гост ове трибине биће филмски и позоришни редитељ Иван Јовић, аутор чувених филмова „Исцељење“, „Завештање“ и „Сеновити Медитеран“, који је у припреми. Истакнути редитељ ће на основу својих филмова, филмова које воли и разумевања уметности и живота, говорити о могућностима филма да изрази човекову егзистенцијалну драму, духовну борбу, а пре свега борбу са самим собом, кроз коју пролази свако од нас који се усуди да трага за истином и смислом, каже се у саопштењу ЗАПРОКУЛ-а. Сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  12. Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). О различитим показатељима да је Србија колонија већ сам писао у серији чланака (овде). Сада ћу да изнесем још неке економске показатеље. Србија је у неоколонијални положај доспела након 5. октобра 2000. Тај дан слободно се може назвати колонијалном контрареволуцијом. Ако је 1804. била година антиколонијалне револуције и почетка стицања суверености, 2000. година је почетак пада српског друштва у колонијалну зависност. То се види, између осталог, и по томе да је, после 2000. године, највећи део производне имовине, кроз „приватизацију“, доспео у руке странаца. За време Милошевића свега 15% запослених радило је у приватном сектору (овде 77), да би до 2020. године приватни сектор нарастао на 74% запослених (овде 79). Од тога, највећи део припада странцима. Током српске приватизације укупан износ трансакција износио је око пет милијарди евра. О тога су странци купили предузећа за 4,1 милијарду, а домаћи капиталисти за 0,9 милијарди (овде 73). „Странцима је продато готово све што су желели да купе, по ценама по којима су то желели“ (овде 198). Па ако већ говоримо о пљачкашкој приватизацији, „највећа пљачка у приватизацији била је у корист странаца“ (овде 69; 73). Статистички завод, који је некада водио евиденцију о структури власништва (домаће – страно; овде 48), то више не ради. Ни у статистичким годишњацима више се не могу наћи подаци за БНП – вредност робе и услуга остварених средствима у власништву домаћег становништва. Ипак, несумњива је доминација страног капитала у српској привреди. Од 15 највећих извозничких компанија свих 15 припадају странцима (овде). Но, тек поређењем БНП с БДП могао би да се процени обим укупног вишка исисаног из Србије. Једна од процена је да у Србији „одлив капитала прикупљен по основу дивиденди, реинвестираних профита, камата итд. (у корист странаца – С. А.), у просеку годишње износи преко милијарду евра“ (овде 53) – при чему томе треба додати још и „­две милијарде евра годишње, колико се из Србије одлије кроз трансферне цене“ (исто 54-55). Трансферне цене представљају лажно приказивање цена по којима домаћа подружница неке транснационалне компаније купује или продаје производе централи. Најчешће, увозне цене се надувавају, а извозне багателишу – како би се смањио или сасвим избегао порез на профит. Тај механизам дренаже вредности из колоније се, рецимо, лепо види из податка да је 2011. извоз из Србије у Аустрију износио 267 милиона евра, док аустријски подаци о увозу из Србије приказују 385 милиона евра. То значи да је само у Аустрију, те године, овим путем трансферисано преко сто милиона евра (исто 54). На основу односа улагања страног капитала и профита процењено да је сразмера оплодње страног капитала у Србији 1:2,5 (на уложени евро добит од 2,5 евра. То сасвим одговара Манделовој рачуници сразмере од 1:2,5 оплодње америчког капитала у Латинској Америци 1957-1964. (овде). То је права слика српског (полу)колонијалног статуса, односно полупериферијског положаја данашње Србије у светском капиталистичком систему (овде). Србија, ако и свака колонија, води политику безусловног спољнотрговинског дефицита. Овај дефицит значи непрекидно задуживање, структуралну зависност економије од Запада и конторолу привредне политике од стране ММФ. Према званичним подацима, разлика између српског увоза и извоза, 2000-2020, износи 129 милијарди долара. Спољнотрговински дефицит Србије 2000-2020. година у мил. $ 2000. -1.772 2001. -2.540 2002. -3.539 2003. -4.718 2004. -7.230 2005. -5.979 2006. -6.744 2007. -9.729 2008. -11.902 2009. -7.462 2010. -6.675 2011. -8.081 2012. -7.700 2013. -5.939 2014. -5.351 2015. -4.499 2016. -4.016 2017. -4.923 2018. -6.644 2019. -7.098 2020. -6.732 Укупно -129.273 Извори: за 2000-2008: овде iii; за 2009-2013: овде 309; за 2014-2018: овде 299; за 2019-2020: овде 313. У питању је мањак од 6,5 милијарди долара годишње или 538,6 милиона долара месечно. Ради поређења, годишњи дефицит Србије у доба социјализма (1988) био је свега 80 милиона долара (овде iii). Тих 6,4 милијарди долара годишњег мањка и јесте разлика између привреде у релативно сувереној земљи (каква је била СФРЈ) и привреде у (полу)колонији. Дефицит од 129 милијарди долара покривен је: дознакама наших радника из иностранства, које су 2001-2020. изнеле 77 милијарди долара (процењено према WB); страним кредитима: укупно 38,3 милијарди долара (овде); приходом од приватизације: преко 7 милијарди долара (овде). Србија је, дакле, за двадесет година, сервисирајући модел привреде (полу)колоније, потрошила оно што је остало од претходних генерација (приватизација), оно што је зарадило милион сународника из иностранства (дознаке), и оно што ће тек зарадити наредне генерације њених житеља (кредити). Наравно, постоји још економских показатеља (полу)колонијалног положаја данашње Србије. На пример, банкарски сектор. Док је у Немачкој, Француској или Британији већина банака у власништву домаћег капитала, на екс-социјалистичком истоку Европе доминантан је страни банкарски капитал (овде). Али, у Србији све банке осим једне (Поштанска штедионица) у власништву су иностраних, првенствено евроамеричких структура. Само у једној години стране банке су из Србије извукле 1,5 милијарди евра (овде). Друго, у Србији страни капиталисти од српске владе добијају 14,5 пута више субвенција за новоотворене погоне него српски капиталисти (овде). Износ субвенција креће се и до 142.000 евра по новозапосленом раднику (овде). Тиме стране компаније у Србији практично обезбеђују бесплатну радну снагу за наредних неколико година. Оваква пракса се оправдава тврдњом да се субвенције враћају кроз порез који плаћа страна компанија. Али, подаци сведоче да је износ субвенција најчешће двоструко већи од плаћеног пореза (овде). На субвенције странцима је потрошено око пола милијарде евра (овде 68). Домаћи капиталисти се жале и да велике инфраструктурне послове од државе (тренутно вредни пет милијарди евра), обавезно добијају странци (овде), да највећи део профита странац може легално да изнесе из Србије а домаћи предузетник не може, и да је странац је ослобођен царине на увоз производне опреме, а домаћи капиталиста не (овде). Треће, положај домаће радне снаге. Закон о раду 2014. донет је тако што су српске власти „прихватиле 65% препорука Савета страних инвеститора у Србији“ везаних за измену дотичног закона – како се похвалила сама председница српског Foreign Investors Council-а (овде). Влада Србије је платила рекламу на CNN -у, у којој се позива страни капитал да дође у Србију, будући да у њој има, како је стајало у реклами, „високостручних, а јефтиних радника“ („high-skilled, low-cost workers“; овде 0:19). Некад и девет десетина запослених код странаца ради на одређено време, што значи – нема синдиката, нема плаћања прековремених сати, нема паузе за тоалет, нема одмора за викенд… Као што је сликовито примећено: „Страни инвеститори осећају се у Србији као британски туристи на Закинтосу: све норме, социјалне, правне и моралне, укинуте су, и – идемо!“ (овде). На крају, мало теорије. Објашњење начина експлоатације неформалних колонија почива на теорији скривеног цеђења или одливања вишка (capitalist surplus extraction, surplus drain). Економски вишак је „разлика између онога што друштво произведе и трошкова производње“ (овде 9). Савремено тржиште се састоји из ланаца различитих прикривених монопола, преко којих доминантни економски актери елиминишу компетитивно тржиште и систематски присвајају неплаћену вредност (oligopoly capitalism; овде). То омогућава извлачење економског вишка из практично свих чиниоца производње: земље, сировина, рада, енергије, знања, технологије или капитала (овде 197). Савремени светски капиталистички систем управо се састоји из пирамиде уланчаних монопола, на чијем врху су глобалне компаније, а на дну су локални произвођачи (подизвођачи). На свакој тачки те пирамиде, актери који су изнад (компаније или њихови делови), захваљујући монополском положају, присвајају део вредности коју су створили хијерархијски нижи актери. Класичан случај је компанија Apple и његов производни ланац. Реч је о компанији без сопствене фабрике (fabless company). Apple је на врху система који чине, редом надоле, фабрике за склапање компоненти, фабрике за производњу компоненти и снабдевачи сировинама. Apple контролише дизајн, коородинира цео производни систем и управља маркетингом и продајом. Apple увек ангажује више добављача, намећући им се као једини купац, али и постављајући их у међусобно конкурентски положај, како би им оборио цену производа. Добављачи морају да притискају своје добављаче, или да обарају цену рада, да руинирају ресурсе и околину, да траже субвенције од државе (општине) и слично. Наизглед, све почива на слободном тржишном уговарању. Али, системски монопол доминатних актера омогућава постојано цеђење (одлив) системске ренте (овде). Обезбеђење локалних делова система скривених мопола основна је улога компрадора (в. овде). Напослетку и питање у односу на коју је земљу (или блок земаља) Србија у колонијалном положају. Миодраг Ранковић Србију види као жртву првенствено америчког хегемонизма и империјализма (овде), док Јово Бакић износи оцену да је „Србија колонија не само САД и ЕУ, већ и Русије и Кине“ (овде). Међутим, од страног капитала који је у Србију ушао 2010-2020, 67,6% долази из ЕУ, 9,3% из Русије, 4,3% из Кине и 2,3% из САД (овде). Србија је у економском погледу под јасном доминацијом ЕУ, док у медијској сфери ЕУ дели утицај са САД. Само једна америчка агенција (USAID), у раздобљу 2001-2019, уложила је 140 милиона долара у „пројекте“ српских медија и НВО (овде). Наравно, САД војно контролишу и јужну српску покрајину, и имају снажан утицај на српску политику. Дакле, Србија је у економској и политичкој зависности од ЕУ и САД. Србија је њихова неформална колонија. Слободан Антонић
  13. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у Архиепископији београдско-карловачкој се током Сиропусне седмице, до 26. фебруара 2023. године, одржава нови циклус духовних трибина. У храму св. Марка на Ташмајдану ће презвитер Бранислав Јоцић, службеник Верског Добротворног Старатељства АЕМ беседити на тему "Пост као уздизање у меру раста висине Христове". Почетак предавања је у 18 часова, сви су добродошли! Извор: Радио "Слово љубве"
  14. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића) – Слободанка Грдинић Радостотворна туга или… воштаница духовном оцу Да човјек осјећа блиску душу близу своје душа и да та душа постаје душа његове душе, говорио је и свједочио човјек, отац, духовник, архимандрит Лука (Анић), који је знао да, само једном ријечју, молитвом и топлим погледом уђе у наше душе, наша срца, домове и постане рођени, најрођенији. А, ако се питате како му је успијевало да га, на први поглед, заволе дјеца, да се међусобно препознају и одговоре осмјехом на још топлији осмјех и како је успијевао да ,,припитоми” све нас који смо сачували дјецу у себи, одговор је: Па то је због љубави. Љубави коју је отац Лука носио у себи и, дијелећи је, умножавао са свима отвореног срца, говорећи често да је љубав светиња која се клечећи узима. Откривао нам је тајне живота и вјечности. Одједном је, у животној вреви, постајало све битније оно што до тада није било. Преносећи на нас свој монашки опит учио нас је да нама треба само мир, радост и љубав у Духу Светом и да познањем Бога, имамо све. Нестајале су наше муке након исповијести пред кивотом Светог Петра Цетињског, Светог Симеона Дајбабског, након духовних разговора, разумијевања, бриге, као да их је отац односио негдје са собом под скутовима своје монашке мантије, остављајући за собом радост, наду, вјеру, љубав и мир. Још одзвањају његове поуке: Помоли се за њега, тако ћеш најбоље помоћи; не осуђуј, не шири му гријех; као и ријечи да пост служи да бисмо боље видјели. Пост служи да бисмо се више вољели. Све оно што нисмо најбоље разумјели док је био са нама, касније смо платили у животу. Отац Лука никада није говорио о себи, никада нас није оптерећивао, а касније нас је свака непажња, небрига и неосјећајност бољела. Често се, драги оче, питамо и Богу благодаримо што нас је, недостојне, довео под Ваше духовно окриље, под окриље Ваше љубави и молитве која је лијечила. Године пролазе… већ девет Вас нема, а никад нисте били присутнији и бржи да притекнете у помоћ када Вас позовемо и да одговорите на наше молитве. Долазећи на Ваш гроб, као у огледалу назиремо шта значе оне ријечи о којима смо слушали од Вас – радостотворна туга. Кажу да вријеме лијечи све, али кажу и да се Светост и љубав не дају сакрити. Ми знамо и осјећамо једно да када дођемо у манастир Дајбабе, и када нас дочекате, не осјећамо више ни љутњу што сте нас напустили прерано и без поздрава, па ни тугу као раније, нема ни суза, али има захвалности, има љубави, и има много радостоворне туге. Видим осмјехе љубави на лицима своје дјеце када дођу и наслоне чело на Ваш гроб, као некада на Вашу топлу руку. Ту сте, оче, за све нас, али ми нисмо достојни да Вас видимо… По љубави и утјеси осјећамо и знамо да сте ту и да нас волите, да се Богу за нас грешне молите. И да завршимо како смо и почели, Вашом поуком: Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Радује свако сјећање на Вас, радује свака поука која нам и сада грије душу, радује љубав, радује онај дајбабски мир. Господе Исусе Христе Сине Божији упокој душу слуге Твога архимандрита Луке. Оче Лука молите Бога за нас. Да да Бог да се удостојимо и да се једном сретнемо. Вјера, нада и љубав су оно што остаје. Поводом десете годишњице од упокојења блаженог спомена архимандрита Луке (Анића), Слободанка Грдинић у емисији у ,,Десетој воштаници оцу Луки“, сабрала је разговоре из 2018. године са Преосвећеним Владиком пакрачко-славонским г. Јованом (Ћулибрком), архимандритом Бенедиктом (Јовановићем), протојерејем-ставрофором блаженог спомена оцем Момчилом Кривокапићем, као и текст сјећања монахиње Теодоре из манастира Ваведење у Београду, мјеста гдје је душа оца Луке крштена. У емисији је и слово његовог духовног оца Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија, блаженог спомена, које је изговорио на вечери посвећеној оцу Луки у Цетињском манастиру у септембру 2013. године. Ова Воштаница, уз десету годишњицу од упокојења оца Луке, проткана је његовим духовним поукама, којима је обогатио наше душе и срца као и програм Радио Светигоре, и писмима која нам шаљу драги пријатељи и слушаоци који су га вољели, слушали и познавали или упознавали уз програм нашег Радија. Емисију посвећену о. Луки можете послушати на овом линку +++ Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. у Дубровнику од оца Животе и мајке Драге. Седму београдску гимназију завршио је 1977. Студије историје умјетности на Философском факултету у Београду 1983. Већ 1984. изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју умјетности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја умјетности југословенских народа новог вијека – раздобље 18. и 19. вијек. Код професора Јовановића је магистрирао 1991. на тему “Живот и дјело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан, 7. јула 1993. године и дао му монашко име Лука. Владика Амфилохије је га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан, 27. септембра 1995. а у чин јеромонаха у цркви Светог Луке у Котору 22. октобра 1995. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намјесника Цетињског манастира на празник Светог Луке, 31. октобра 1995. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. У чин игумана Митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан, 12. јула 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан, 31. октобра 2008. Рјешењем од 13. јануара 2010. постављен је за оснивача и игумана манастира Светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намјесником о. Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. Рјешењем од 1. априла 2011. постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице. На празник Ксенофонта и Марије, 8. фебруара 2013. године у 54. години земног живота упокојио се у Господу архимандрит Лука (Анић), игуман манастира Дајбабе. Сахрањен је на манастирском гробљу у Дајбабама 10. фебруара 2013. љета Господњег. https://mitropolija.com/2023/02/08/deseta-vostanica-ocu-luki-deset-godina-kao-jedan-tren-i-jedan-tren-kao-deset-godina/
  15. Подсетимо се кратког, али веома важног јеванђелског зачала, које се чита у недељу: „Два човека уђоше у храм да се моле: један фарисеј, а други цариник. Фарисеј, устајући, молио се у себи овако: Боже! Благодарим Ти што нисам као други људи, разбојници, преступници, прељубници, или као овај цариник: постим два пута недељно, дајем десетину од свега што добијем. Цариник, стојећи издалека, није смео ни да подигне очи ка небу; али, ударивши се у прса, рече: Боже! Милостив буди мени грешном! Кажем вам да је овај оправдан отишао кући својој него онај: јер сваки који се узвисује биће понижен, а ко се понизује узвисиће се“ (Лк. 18, 10-14). Прошле недеље читали смо јеванђелско зачало о Закхеју. То је, такорећи, пролог припремних недеља пред Свету Четрдесетницу. Једна од централних мисли теме о Закхеју је да, да бисте видели Бога, потребно је да се одвојите од света и започнете своје лично узлазно кретање ка Господу, крећући се уз мердевине, а за то, наравно, постоји Црква. А већ у јеванђељском схватању о митару о фарисеју Господ нам говори о молитви као главном средству општења са Богом. И Он нам у овој параболи показује праву (јавну) и погрешну (фарисејску) молитву. То јест, заправо нам показује како да се молимо исправно. Али прво желим да поставим питање: где почиње молитва? Почиње од одређеног стања, расположења, од правилног уређења свог срца. Видимо у параболи да у Јеванђељу има занимљивих речи „Фарисеј, устајући, молио се у себи овако…“ Односно, сасвим је могуће да је чак ћутао или изговарао речи других молитава које су постојале у старозаветном богослужењу. Али структура његовог ума и срца у њему, у његовој личности, била је оштећена. А оштетила га је страст, која је ћерка гордости – самозадовољства. Фарисеј је био задовољан собом. Он је заправо био тип особе које у савременој психологији зову „нарцис“. Фарисеј се дивио себи, дивио се свом животу. И захвалио је Богу што је тако добар. И ту почиње његов пад. И ево сјајне лекције за нас: самозадовољство је први знак човековог погрешног духовног развоја. Јер, испада да је таква особа на крају роб својих страсти, у првом реду гордости и сујете. Такав се затвара у себе, престаје да има потребу за Богом. Тачније, чак би требало другачије рећи. Њему је потребан Господ све док говори оно што одговара његовом (фарисејевом) поимању духовног поретка. Али чим заповести Божије нису у складу са његовим плановима, он је спреман да устане против самог Бога. Оно што видимо у мукама Господњим, то су фарисеји и садукеји који разапињу Христа. Да не буде тако код нас! Ако се осећате самозадовољно, сетите се покајника цариника. Пазите на своје грехе и молите Господа, као у молитви светог Јефрема Сирина, виђење сопствених сагрешења, тако да имате горућу потребу за Богом као јединим Лекаром који може да вас излечи. Он и само Он вас може спасити од те гомиле смећа која се накупила у вама. Зато, концентриши све у срцу своме, болесном од греха, и избаци из њега овај митарски вапај, који ће разбити лед гордости твоје и пустити унутра небеско возило - Свету Тројицу Оца и Сина и Св. Духа: „Боже! Буди милостив мени грешном! Понизи се да би ти Бог помогао да достигнеш свету висину раја. Направи у себи место да Господ уђе у тебе и усели се у твоје срце. Не постоји ништа у твом животу чиме можеш да се поносиш, нема заслуга које можеш себи да припишеш. И да те Господ није држао у наручју, одавно би завршио у паклу. Али Он наставља да те држи тако да ти, тешко рањен грехом, не усуђујући се да подигнеш очи и уђеш под сводове храма, ипак се потпуно предаш у руке Божије и изговараш ову молитву, која је сестра близнакиња Исусове молитве: „Боже! Милостив буди мени грешном!” И потпуно се предај у руке Свевишњега, осећајући како почиње да се остварује велика тајна твога спасења-исцељења. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/content/zashto-je-toliko-vazhno-da-se-osetshamo-kao-mitar-ne-kao-farisej
  16. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, братство храма Светог Апостола и Јеванђелистe Марка организује у крипти цркве Светог Марка на Ташмајдану у четвртак, 2. фебруара 2023. године, у 18 часова, предавање на тему "Недеља о Митару и Фарисеју - Молитва као истинско покајање", које ће одржати проф. др Предраг Драгутиновић, редовни професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Извор: Радио "Слово љубве"
  17. Предавање неуропсихијатра, примаријус др Драгане Мраковић у оквиру циклуса предавања под називом Православље и медицина, која се са благословом Његовог Преосвештенства епископа крушевачког Господина Давида одржавају у парохијском дому Саборне цркве Светог Ђорђа у Крушевцу.
  18. После неуспешног риболова рибари су на обали прали мреже. Христос уђе у Симонову (Петрову) лађу и замоли га да се мало одмакну од обале како би могао да се обрати великој групи људи која се окупила на обали. Кад је завршио проповед позвао је рибаре да се врате на дубину и да поново забаце мреже. Симон Петар му се пожали да су безуспешно целу ноћ забацивали мреже, али да ће Њега, учитеља, ипак послушати. Мреже се препуне. Петар и дружина су морали да позову и другу лађу у помоћ, али обе се препуне рибама толико да само што нису потонуле. Препаднут очигледним чудом, Петар стаје пред Христа и моли га да остави јер је грешан и плаши се од учитељеве моћи која надилази природу. И Јован и Јаков су запрепашћени. У страху. И данас, скоро две хиљаде година после тог догађаја на Генисаретском језеру, можемо да чујемо само таласе и шуштаво комешање мноштва риба како испуњавају мук. А Христос проговори у одговор Петру: "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." И први апостоли, извукавши обје лађе на земљу, оставише све, и отидоше за Њим... О овоме слушамо у Јеванђељу на Литургији у осамнаестој недељи по Духовима. Враћамо се овој заједно причи из године у годину, а понеко од нас и много чешће. Христова чуда су поруке, не једнозначне и директне, већ дубоке, које траже наше учешће. Траже тумачења. И могу се тумачити на много начина. Како ћемо их тумачити зависи и од тога који детаљ ћемо у причи први уочити. А сваки је безмерно важан. Можда можемо да приметимо како је Христос прво проповедао, учио, припремио присутне за чудо и тек онда га учинио. И тај поредак поступака је сигурно важан. Припрема, па чудо, које никад није бесмислена атракција, засењивање, већ увек порука. Једино што је и снажнија од само речи... Можемо да приметимо то да Петар, иако на основу искуства зна да рибе ту нема, пристаје да одговори на учитељев позив. Пристаће на основу поверења, вере у Христа, а не на основу знања искусног рибара. Вера надилази искуство... Кад се чудо догодило рибари су се уплашили. Као што се свако нормалан уплаши кад се размакну границе чврстих оквира природе. Петар који је показао поверење у учитеља, Христа, сад га моли да оде. За њега, али и за остале, прихватање близине Онога који има власт над природом застрашујуће је. Петар каже за себе да је грешан, то јест обичан. Јер ко није у власти природе? Ко није смртан и самим тим склон страху? И шта му Христос каже у одговор? "Не бој се, од сада ћеш ловити људе." "Не бој се"... Сви волимо да чујемо те речи. Али није свеједно ко нам их изговори. Изговара их онај који је показао да има власт над природом. И опет - победа поверења, вере. Без много речи - рибари извуку лађе на обалу и "оставивши све" пођу за Христом. Да га прате до краја. До новог почетка. До Крста, Васкрсења, Вазнесења и Силаска Светог Духа на њих. А кад Дух Свети сиђе на њих коначно ће у потпуности разумети позив који су добили на почетку, у чудесном риболову и у последњој заповести коју им је пре Вазнесења Христос оставио "да иду по свету и проповедају јеванђеље сваком створењу". Сетимо се шта певамо у духовском тропару: "Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти!" Са апостолима и ми смо на Духове постали Христова Црква. Са апостолима и ми смо добили охрабрење и позив да треба да постанемо ловци људи. Али шта то значи - бити "ловац људи"? Зар нису разни секташи који вуку за рукав,неуморно обилазе кућне прагове, убеђују - бољи ловци људи од нас? А та њихова горљивост толико нас одбија. Како бити ловац људи по Христовом позиву? Можда у причи о чудесном риболову можемо да нађемо путоказ. Док су се трудили користећи све своје (рибо)ловачко знање - апостоли нису уловили ништа. Кад су се са поверењем препустили Христовом позиву - рибе су саме дошле из морских дубина и напуниле мреже. Можда није ствар толико у томе да ловимо, колико да будемо послушни Богу. Заиста. Без задршке. Ако ми као Црква привлачимо људе - испунили смо Христов позив. Ако не привлачимо, значи да превише тога комбинујемо искључиво на основу нашег искуства и да нисмо ни послушни Богу. И онда "улова" нема. Ако смо ловци, онда треба да будемо ловци не лукавством и агресивношћу, самозаљубљеном праведношћу, него лепотом, искреношћу и љубављу. Није страшно ако улова понекад има и мање. На крају историје Црква ће бити малобројна. Али то увек може бити и сигнал да можда још није крај историје, а да смо ми, у ствари, заборавили на Христов позив. Да немамо довољно поверења, вере. Ни у себе, ни у Бога. Утолико прича о чудесном риболову може бити само занимљива и лепа прича о чуду, или - подсећање на оно најважније. https://www.facebook.com/o.nenad.ilic
  19. Дана 25. августа 2022. године, на заседању Свештеног Синода Руске Православне Цркве, размотрено је саопштење Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила да је Српска Православна Црква даровала аутокефалију Македонској Православној Цркви ̵ Охридској Архиепископији. Синод је донео одлуку да заблагодари Господу Богу што је питање статуса Православне Цркве у Северној Македонији решено на основу канонских начела и да Македонску Православну Цркву ̵ Охридску Архиепископију призна као аутокефалну сестринску Цркву, а да име њеног предстојатеља, Архиепископа охридског и македонског Стефана, упише у свештене диптихе. Чланови Синода су изразили наду да ће Македонска Православна Црква ̵ Охридска Архиепископија, најмлађа у породици аутокефалних Православних Цркава, тврдо чувати свету православну веру чистом и неисквареном и верно се држати православне канонске традиције. Учесници заседања су такође одлучили да о донетој одлуци Свештеног Синода известе Његову Светост Патријарха српског Порфирија и Његово Блаженство Архиепископа охридског и македонског Стефана. Извор: Информативна служба СПЦ
  20. Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.
  21. Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби
  22. У храму св. великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево је, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, 10. априла 2022. године беседио теолог др Александар Милојков. Тема предавања које данас слушамо благодарећи о. Јовану Јефтенићу, старешини Светопантелејмоновске цркве, била је "Пост као педагог Христове нове заповести" (Јн. 13, 34-35). Звучни запис http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/15.04.22 ZBOR - Aleksandar Milojkov u crkvi sv. Pantelejmona.mp3
  23. У молитвеном присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у навечерје Суботе акатиста, 8. априла 2022. године, у Храму Светог Саве, свеноћно бдење (Друго Бденије), служили су преосвећена господа епископи марчански Сава, хвостански Јустин, топлички Јеротеј и умировљени канадски Георгије, уз саслужење архимандрита Нектарија (Самарђић) и протођакона Младена Ковачевића, Драгана Радића и Радомира Врућинића. Након свеноћног бдења патријарх Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијом уз саслужењеепископа умировљеног канадског г. Георгија, топличког г. Јеротеја и хвостанског г. Јустина, свештенства и свештеномонаха. ”Бденија у Цркви су установљена као позив на интензивнију молитву, на сабирање ума и срца, и бденија су нарочито заступљена у богослужбеном животу манастира, али бденија су предвиђена и, како то кажемо, у Цркви типиком. Тако да ево, хвала Богу, ово је друго бденије у току поста, завршавамо пету недељу поста и, ако Бог да, улазимо у шесту недељу, а онда после тога и у Велику недељу, недељу страдања Христових. Нека Господ дâ, да остатак поста у бодрости духовној проведемо и да у радости дочекамо празник Васкрсења Христовог, празник Пасхе Господње, празник који је истовремено и наша Пасха”, рекао је Патријарх на крају Литургије. Извор: Радио Слово љубве
  24. У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/
  25. “Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
×
×
  • Креирај ново...