Претражи Живе Речи Утехе

Ову тврдњу много смо пута чули. Да је све ово што студенти раде променило народ. Да смо постали отворенији, да смо научили да волимо и праштамо, да смо почели да верујемо да и даље постоје људи, много људи који су спремни да дају, а да не очекују ништа за узврат. Њихове шетње кроз целу земљу измамиле су сузе, пробудиле поверење, отерале подозривост. Да је заиста тако, увериле ду ме две приче које сам чула последњих дана од мени блиских људи. Прву причу прича мој брат. Он има двоје деце, од којих једно има три, а друго није још напунило једну годину. Сви који смо прошли кроз тај период родитељства знамо колико је истовремено и лепо и напорно. Одлазак у набавку, ресторан, па и само у шетњу, активности су које би требало да буду крајње једноставне, а ли са малом децом знају да се претворе у немогућу мисију. Тако су он и моја снаја одлучили, само њима знано због чега, да седну са децом у ресторан да вечерају. Важно је веровати да нешто можеш, онда ћеш и моћи, кажу лајфкоучеви. Они који немају децу од три и једне године. У реалности, вечера је почела негодовањем, плакањем и врло брзо се претворила у оно у шта се иначе претвара кад су ту мала деца – а то је ручање на смену. Ти се бави децом док ја брзо поједем, а онда ћеш ти јести док их ја забављам. Наравно да постоји и опција да им понудите телефоне, али јасно вам је зашто то није и не треба да буде решење. Ја сам увек била од оних који радије први држе децу, јер онда после колико толико на миру могу да вечерам. Ипак, никад нисам доживела оно што су они пре месец дана. А кажу да им није први пут. Кад је храна стигла, за столом до њих биле су две жене које су пијуцкале своје вино. Једна од њих је видела у каквој су тешкој ситуацији млади родитељи и пришла им. ”Извините, могу ја да придржим бебу, док ви вечерате на миру.” ”Ох, па немојте, изашли сте да се опустите, само вам она фали.” ”Ма таман посла, имам ја мало већу децу од ваше, није ми то страно.” И наредних мало више од пола сата њих две су забављале децу, како би млади родитељи могли да вечерају. Није ли то нешто заиста посебно? Без икакве обавезе и само из жеље да помогне неком кога уопште и не познаје ова млада жена урадила је нешто што враћа веру у то да људи могу и те како да буду добри једни према другима. Тек тако и без очекивања да им се некако врати. Друга прича дешава се у тржном центру, где је мама са два дечака од 6, 7, можда 8 година, дошла да покуша да купи себи хаљину. Они су, како само дечаци то умеју, пуни енергије у продавници трчали, крили се, задиркивали. Мајка је покушавала да их смири, али је на крају одустала од куповине , грдила их, рекавши им да су јој све упропастили и да сад неће добити сладолед. ”Ето, јесте срећни сад? Нећу ништа пробати, нема везе, идемо. Ти, ти поготову, нема сладоледа. Он ће јести, а ти нећеш добити”, рекла је једном од дечака. Била је очигледно људа и разочарана. Посматрајући то, помислила сам: ”Боже, па то су деца, како је таква, зашто их грди, па наравно да не воле куповину.” Осудила сам је у себи, гледајући своја посла. Осудила сам је, а да не знам да ли је можда самохрана мајка. Можда је цео дан била под стресом. Можда су дечаци увек тако препуни енергије и она не успева баш сваки пут да се савлада. Али, на срећу, ту је била још једна млада жена. Она им је пришла и рекла дечацима: ”Децо, хајдете са мном на ову клупицу да вам нешто испричам, док мама проба хаљине.” И тако је и било, а мами је требало свега 10 минута. Захвалила се, купила хаљину и отишла. Надам се, ипак, на сладолед. Поступак ове жене која је била ту да помогне, док сам ја само игнорисала ситуацију, у мени је пробудио стид. Али сам јој била силно захвална на лекцији људскости коју ми је одржала. Било ми је жао што ја нисам реаговала као она, али знам да следећи пут хоћу. То нису ситуације које сам имала прилике да видим или доживим до недавно. Можда то нема баш никакве везе са свим оним што нам се дешава, а можда ипак има. Можда је та доброта чучала у нама, а сад је почела да се шири, попут вируса. И није више ни срамота ни чудно прићи неком и понудити помоћ. Бити ту за друге које видите први пут и вероватно их више никад нећете видети. Потребни смо једни другима, а онда кад немамо крај себе неког кога познајемо да нам помогне, зар није дивно ако то учине потпуни странци? И ту не мислим на придржавање врата и устајање у аутобусу. Мислим на оне ситуације где се и не очекује да помогнете, а та помоћ је тако потребна. Научити да верујемо, ако су нас деценијама учили да гледамо своја посла, један је од најтежих задатака. Али видим, јасно видим, да и те како можемо. https://zelenaucionica.com/dve-divne-price-o-ljudskosti-koje-dokazuju-kao-drustvo-se-jesmo-promenili/

Јеси ли уморан, Боже од неизвесности дела? Целина још траје, цела, Ал пукотине се множе. Јеси ли болестан, Боже, од стварања и ствари? Врућица чело ти жари док свуд се несреће множе. Знам да те додир мој вређа, увек ти напипам рану- а тражим у океану кап зноја са твојих веђа. Како да лежај ти прострем па да одболујеш мало? Хоћеш ли лишће ил кострет, до чега ли ти је стало? Но како да лог ти стерем Када се скриваш у тмуше? Виновник моје си душе, а тајиш ми твоје мере. Крвав сам испод коже, ко фитиљ име ми гори: Требам ли ти, сатвори још један завет, Боже. У залогај дајем ти блесак мог постојања по казни Ил младости, и ситни песак Клеписидре што ми се празни. Глосе о теби се гложе, разум је разјео чула, ми смо тумачи расула: Јеси ли болестан, Боже? ******

Прочитајте одличан осврт на једну жалосну чињеницу коју можда пренебрегнемо или се некако надамо да је нас заобишла. О чему се ради? Често наше душевне немоћи „пребојавају“ нашу веру у Бога и оно што ми називамо православном вером то заправо није. Ове наше лажне представе о Богу служе као извор не само за наше нездраво схватање вере, често и искривљену проповед Православља, већ и извор сујеверја (од „деда Мраза“ до ужасног „контролора“ који једва чека да учинимо неки грех да би нас казнио…) Управо о томе говори и свештеник Георгије Јофе, руководилац једног од мисионарских одељења РПЦ. * Свештеник Георгије Јофе (заменик руководиоца Мисионарског одељења Санкт Петербуршке епархије) Исправно је говорити не о „црквеним сујеверјима“, већ „около-црквеним сујеверјима“, јер Христова Црква сама по себи не може бити сујеверна. За озбиљан разговор о гресима и болестима наше црквености можемо бирати различите тонове. Желео бих да ноте самоироније, одређене гротеске и хумора који се неизбежно појављују при разговору о сујеверјима, не постану повод да нас неко оптужи за мањак страхопоштовања пред светињом. Наравно, следбеници строго-посног погледа на хришћанство могу да кажу да је Христос упозорио оне „који се смеју сада“ да ће „заплакати“. Али, сетимо се исто тако да је Сам Господ, изобличавајући фарисејска сујеверја, прибегавао хумору, када је говорио о цеђењу комарца и прождирању камиле (Мт. 23:24). Хришћани су одувек били у стању да се нашале на сопствени рачун, посебно при растанку са гресима. Потрудићу се да укратко формулишем те болести наше црквене заједнице које не представљају материјал за наше непријатеље, већ и нама самима сметају да живимо у истини Христовој, кривећи саму суштину хришћанства. Мноштво около-црквених сујеверја су настала потпуно лажним представама о Богу. Један од теолога нашег времена, Карл Ранер (1904-19984) приметио је следеће: „Слава Богу да речи 60 или 80% наших савременика о томе Ко је Бог не одговарају реалности“. То што ми знамо о Богу бесконачно је мање од онога што о Њему не знамо. Наше знање је увек непотпуно и фрагментирано. Али колико год блиско истини било наше знање о Богу, Бог ће га увек превазилазити и никада ово неће постати мање. Код највећих богослова је застајао дах, када су покушавали да говоре о неизрецивом Богу. По речи светог Василија Великог: „Нека неизречено буде поштовано ћутањем“. Постоје представе, слике или мишљења о Богу чији дијапазон се креће од недовољних и искривљених па до проблематичних и неприхватљивих. Ево која су најпознатија међу њима: Незлобиви седокоси старац, добри декица са дугом брадом, који све разуме, све прихвата и не пита ни за шта. Као прилично лагодна, ова представа је популарна код многих, јер вера у таквог „богића“ не обавезује ни на шта и не претпоставља никакву личну одговорност. У време данашње религиозне равнодушности, ова заблуда је најраспрострањенија. „Узвишено биће“, „Виша сила“. У питању је врх пирамиде коју прави наш разум, приликом размишљања о уређењу универзума. Бог је хладан, бестрасан, безличан, равнодушан, без икаквог односа са нама. Њему се није могуће обратити, као што није могуће ни очекивати нешто од њега. Такво Божанство уопште нема везе са нашим светом. Или је растворено у њему. Сва окултна и псеудо-мистична учења, од гностицизма до теософије, укључујући и савремено рерихијанство и покрет Њу Ејџа, базирају се на овој лажној представи. Па и код многих православних који су се пре свог обраћења заносили окултизмом, јогом, биоенергетиком, сличне идеје се повлаче врло полако. Најстрашнија слика Бога – шпијун, ухода, контролор и џелат. Он надзире наш живот, Њега интересују наше грешке, Он све време чека како да нас затекне на месту преступа. Овај бог-страшило за „непослушне“, њиме плаше дрске, њега се боје хришћани почетници, он одгурује од Цркве оне који се колебају када покушају да их приближе Православљу. А можда је неко сусрео и свештенике који исповедају сличне погледе? Управо се на овој представи формира лажно духовништво, у вези са овим се уочавају и апокалиптична расположења и јављају се псеудо-православне секте. „Бог из машине“ – „deus ex machina“. У древној грчкој традицији појава бога у финалу, доводило је до њеног расплета. Одатле је потекао израз „бог из машине“, који означава вештачко решење проблема. У питању је својеврсна „хитна помоћ“ у тешком тренутку. Ми га призивамо и тражимо његову помоћ само онда када нешто није у реду, а када је све како треба, онда заборављамо на њега. И многе народне пословице су врло карактеристичне у вези са тим, на пример: „Док гром не загрми, сељак се не прекрсти“, „Без невоље нема богомоље“, итд. Близак овоме је „бог гарант“. Ритуалним поступцима, обећањима и приносима могуће је обезбедити себи Божију заштиту. Он дели награде. „Разумни“, „пристојни“, „послушни“, могу да буду уверени да ће добити његове награде. На њега мисли и човек који у недоумици пита: „Шта сам лоше учинио када ме кажњава? Увек је све било у реду.“ Ове представе („гарант“ и „хитна помоћ“) хране магијске представе о духовном животу. Бог поретка и богатства. Пре свега, ово је бог оних на власти. Он је на страни успешних, важних и значајних људи. Он је покровитељ моћника овог света. Човек који жели да промени поредак ствари доспева под његову немилост. Посебно му прибегавају диктатори, деспоти и тирани. Карактеристичан пример коришћења оваквих представа је савремени нео-харизматски покрет (пентакосталци) са њиховом „теологијом благостања“. Слични ставови могу да проникну и у црквеној средини. Бог обреда – радосних или жалосних: венчања, крштења, сахрана, молебана; бог помпезних, јефтиних, празних и беживотних речи. Бог као животни украс. Сетимо се оних „свећњака“ који једва скривају своје зевање док стоје на службу за Васкрс или Божић. Бог се у овим и сличним случајевима показује као скројен према људским мерама. Он је врло мало налик на истинитог Бога хришћана. Истинити Бог је Бог љубави и живота, „Kоји је свуда и све испуњава“. Он је на страни оних који страдају, жртви, Бог свих без изузетка, није равнодушан ни према коме. Није у питању неко ужасан и неприступачан, ко живи далеко од нас. Он нам не жели ни смрти, нити несреће и трагедије. Он нас не оставља, у каквом год се ми паклу налазили. Бог се никоме не свети, никога не кажњава са циљем да погуби. Бог кажњава, то јест, поучава, уразумљује заблуделог човека. Да би ограничио злу делатност човека и упутио га на пут спасења, Бог може користити и казну, ако су све друге могућности уразумљења већ исцрпљене. Међутим, у свом поступку казне, Бог показује Своју љубав према човеку, као лекар који је принуђен да нанесе бол да би спасио живот болеснику. Из лажних представа о Богу, рађају се сва ова лажна мишљења која се у односу на нашу тему могу сместити у два појма: магијски приступ и вера у обреде. Магија представља стремљење човека да потчини себи духовних свет, да буде као Бог (1 Мој. 3:5). Ево шта је на ту тему писао протојереј Александар Мењ: „За мага је радост мистичког општења – празан звук. Он само жели да достигне моћ у свакодневном животу, у лову, земљорадњи, борби са непријатељима. Овај антагонизам је остао чак и када је магија почела да се преплиће са религијом. Магија од неба очекује само дарове, жели да пороби природу, зацарује насиље у људској заједници. Племе и власт се уздижу изнад духа. Човек, сливајући се са родом, потпада под хипнозу колективних представа“. Другим речима, у основи магизма лежи принцип: „ја теби, ти мени“. Људи одлазе у храм и постављају највеће свеће као да су оне Богу потребне, у пуном уверењу да сви њихови проблеми у животу потичу зато што их је неко „урекао“ или „проклео“. Са истим успехом се такви људи обраћају свемогућим „бабама“, врачарима, гатарама и екстрасенсима. Материјалистичка крајност магијског приступа – вера у обреде: онда када ритуал није религиозан, већ чисто психолошко или прагматично средство без дубоке духовне компоненте. Такви људи одлазе у храм „користећи“ благодат да тако кажем, не дајући ништа заузврат. На пример, распрострањено је мишљење да света Тајна Јелеосвећења без икаквог покајања „чисти“ од грехова, а свето Причешће „помаже“ када човек има низак хемоглобин у крви… Пре него што човек прими свету Тајну Крштења, он се одриче сатане. Самим тим ми се одричемо сваког идолопоклонства и незнабоштва. Међутим, да ли долази до истинске промене у човековом животу? Астролошке прогнозе, хороскопи, предсказања, пророштва у наше дане попримили су свеопшту распрострањеност. Они се облаче у различите привлачне форме: од привлачног текста у новинама до ударног телевизијског програма; од префињених гатања по древној кинеској „Књизи промена“, до псеудонаучне компјутерске прогнозе; од танке брошуре из које се може научити о целом свом прошлом и будућем животу, до кабалистичког отварања тарот карата за чије се изучавање предлажу године и године живота“. Задатак сличног информационог таласа састоји се у томе да се, као прво, човек навикне на мисао о предодређености слепе судбине, кармичке или генетске одређености целог живота; као друго, да се одвуче човек од мисли о Богу, молитви, жеље да спозна вољу Божију о себи, да се отргне од привезаности да не живи по својој исквареној вољи, већ по вољи Господа. Образ Христа Спаситеља који у себи сједињује истинску веру, истинити живот и спасење света, чувао се и чува се, присутан је и вечно делује у Цркви. Христос је глава Цркве, а Црква је Његов живи, богочовечански организам. Од Цркве отпадају они који криве истинску веру, који криве аутентични, светлоносни образ Христа Богочовека, криве Његово свето учење. Задатак православне мисије је да сведочи о истинитом Богу у Христу Исусу; суштина, срце Православља, његова непобедива сила, скривени су у том дивном и јединственом лику Христа, Сина Божијег, са Којим су се сусрели апостоли и мноштво других људи након њих. Главна брига Православља је била, јесте и биће да кроз целу историју рода људског пронесе и сачува овај неизрециво предиван Лик јеванђелског Христа и прослави Га у „духу и истини“ (Јн. 4:23). Савремена сујеверја: Не могу да се користе шибице при паљењу свеће или кандила. У шибици се налази сумпор, а сумпор је материја ђавола. Свећа не може да се пали левом руком. Могуће је молити се само наглас. Након сахране је неопходно заказати молитве током 40 дана у три манастира; заказати четрдесет 40-дневних молитви на четрдесет различитих места. Након Јелеосвећења донети кући остатке од свећа и запалити их у случају болести. Морате на исповест доћи са свећом. Ако си за време исповести случајно чуо неки туђи грех, овај грех ће прећи на тебе. Када се поставља свећа у цркви, не смеш да принесеш дно свеће на пламен, јер се покојнику тако ноге потпаљују. Не смеш да палиш свећу од друге свеће, јер ће све болести и несреће човека који је запалио ту свећу прећи на тебе. При Крштењу не смеш да узимаш имена Мученика, јер ћеш се онда цео живот мучити. Након Крштења потребно је да се крстиш још једном, да би добио друго име и то име било тајно, тако да нико не може да те урекне. Ко први стане на пешкир на свадби, биће главни у кући. За време свађе, свету воду треба склонити у ормар, јер ће она у супротном упити негативну енергију и да се поквари. извор

Овај живот је, у суштини, мост ка другој обали, тамо где нас чека Бог, где ћемо Га коначно видети лицем у лице. После краткотрајне борбе и таквих истих страдања овог живота, одједном ће ти се открити сва његова истинска ширина и снага, сви твоји најскривенији снови ће се остварити у изобиљу… Међутим, још увек треба проћи мост (пут) живота. Један од начина је аскеза, потпуно уздржање и укроћавање тела. Такво добровољно стешњавање тела и одрицање од телесних задовољстава уопште карактеристично је пре свега за монахе. Други начин, примерен свим људима, јесу болести. Болести могу бити и благослов, тј. порука од Бога, и резултат наших сопствених грешака, наше безумности. Седиш, на пример, на промаји и назебеш; или не водиш рачуна о исхрани, и због тога се разбољеваш. Али ако се на све то погледа са становишта више користи, онда било која таква ствар може бити узрок окретања човека од телесног мишљења ка Богу. Једном се неки војник, који је морао многе да убија у рату, нашао пред црквеним вратима. Иконе и тишина која је тамо владала потресли су га. Пожелео је да нешто принесе Богу. Али шта? Пошто није имао ничега другог, дао је своје оружје и бодеж које је управо користио у рату. То је и послужило као почетак његовог новог живота. Постао је монах. Нешто слично може се догодити и поводом болести, и уопште било каквих наших проблема или грешака. Ипак, наша жеља да савладамо и победимо бол, пропадање и смрт – једно је од наших најтрагичнијих подухвата. Боље је умрети, него се борити за то да не умремо. Боље је сусрести и загрлити бол, него желети да не болујемо. Боље је трулити у гробу, него покушавати да избегнемо сломљености срца и тела. Упркос томе, због наше људске слабости, Црква је увек снисходљиво приступала болестима, што се огледа у многим њеним канонским одредбама. У њима је одређено када, на пример, монасима треба да се обрате лекару, или да посете болесне родитеље и сл. Оци Цркве су се обраћали овој теми да би усмерили нашу људску слабост и непостојаност у правом смеру, у нади да ће нас одједном посетити свети трепет, да ће наше срце одједном осетити да је створено за нешто више, а не за пропадање и смрт. Говорили су тако да би наш дух некако могао да осети да је он у нама дах енергије самог Духа Светога, са којим, дакле, лично имамо нешто заједничко, и што нам омогућава да тежимо к Њему, себи сличном, и да оставимо везаност за материју, за прах, за све оно чему је суђено да нестане без трага. Све што доживљавамо овде, чему се радујемо, што oкушамо, не изузимајући чак ни наша најдуховнија уживања и висока стања – све то ће нестати тамо, горе. Само једно не може да се укине – љубав према Богу. Наша најснажнија доживљавања, најузвишенија виђења и откровења слична су нацртаном сунцу на папиру, у поређењу са срећом личног сусрета са Богом лицем у лице. Када се небеса савију као свитак и нестану, и када се отворе нова небеса – шта ћемо са свом том нашом биографијом, нашим духовним достигнућима и радошћу? Једино што ће остати од нашег бића јесте наше даноноћно пресељавање срца у вечни живот. Та наша свакодневна пресељавања, исељавања (ума) у вечни живот самим тиме чине тај вечни живот нашим, тако постајемо његови власници, и немамо страх и бригу да га изгубимо. Небо се, на неки начин, по праву даје подвижнику, а заједно с њим и све остало: сунце које сија на небу, и свети који пребивају на небесима. Све што постоји – наше је, створено је ради нас. Васиона, цео свет – створени су за нас. Колико различитих елемената постоји у мору, високо у планинама, у безданима земље, и на другим планетама, о којима не знамо ништа! Можда никад нисмо ни чули за то, никад се са тим нисмо сусрели, о томе не зна ни наука, која стално открива нешто ново. А колико још и непознатих светова постоји! И све то је Бог створио за нас, и учинио то још пре стварања нас самих, и све зато да бисмо ушли у живот и господарили над тим, да би све то било у нашим рукама. Све је ради нас, али посебно оно што је на небу. А ради чега су нам претходили различити свети? Зашто је Бог тако уредио да се појаве прво свети пророк Захарија, свети Игњатије Богоносац, свети мученик Теодор Стратилат, Велики Антоније и Велики Атанасије, свети Максим Исповедник и други? – Такође ради нас. Нама припадају и земља, и небо. Тако Господ непрестано усавршава своје тело, чији чланови сви постајемо. Сваког дана захваљујемо Господу на божанственој Литургији за Његова велика доброчинства према нама, за то што нам је даровао праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, јеванђелисте, мученике, пустињаке и подвижнике. Сви они су ради нас, таквих безумних, нечистих, грешних, телесних људи, да бисмо гледајући на њих на исти начин уподобили се Богу. Треба научити да било који догађај нашег живота, укључујући и болест, сагледамо са те тачке гледишта. Чак и у најужаснијем, наизглед – угледати поруку Божју. Данас смо славили спомен пророка Захарије. Као што његово име значи памћење Божје, тако и за нас нека све постане подсетник на царство небеско. Ако се тако не наштимамо, онда ће, иако нас је Бог и помиловао, наш живот бити пун преврата. Али ако се ипак тако наштимамо, онда ћемо осетити шта се заиста дешава – не само око нас, већ и изнад нас. старац Емилијан Симонопетритски https://manastirpodmaine.org/starac-emilijan-simonopetritski-bolest-kao-sredstvo-kretanja-ka-vecnosti/

Протојереј др Оливер Суботић, управник Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у петак 25. јула 2025. године, одржаће у манастиру Михољска Превлака предавање на тему „Никола Тесла као љубитељ гусала и српских епских пјесама“, са почетком у 20 часова. Предавање којим ће отац Оливер освијетлити духовне и културне слојеве личности нашег великог научника, откривајући његову везу са српским предањем и поезијом, биће уприличено у оквиру 31. Сабора Братства православне омладине Црне Горе, који ће се одржати 25. и 26. јула 2025. године у манастиру Михољска Превлака. Позивамо све заинтересоване да својим присуством увеличају овај духовни и културни догађај. https://mitropolija.com/2025/07/23/predavanje-o-olivera-subotica-nikola-tesla-kao-ljubitelj-gusala-i-srpskih-epskih-pesama/

Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу. Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу! Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу. Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи. Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља? Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим. Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“). Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“. Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут? Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?! Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу. Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки? Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке. Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4. Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне. На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни! Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“? Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету? Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави! аутор: Србијанка Станковић https://zelenaucionica.com/hocu-li-i-ja-kao-moja-majka-cepati-list-iz-sveske-svom-detetu-jer-je-pisala-kao-nogama-meni-jesu-i-strah-od-greske-pratio-me-je-ceo-zivot/