Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'молитва'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. МОЛИТВА СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ ПРЕ ЧИТАЊА ПСАЛТИРА Пресвета Тројице, Боже наш и Створитељу свега света, похитај и управи срце моје, да почнем с разумом а довршим добрим делима читање ове надахнуте књиге, коју Свети Дух кроз уста Давидова прогласи, а коју ја недостојни хоћу сада да читам. Познајући своје незнање, припадам к Теби, и молим Ти се, и твоје помоћи просим: Господе, управи ум мој и укрепи срце моје, да ми не буде устима тешко читати, но да ми се разум весели речима ове књиге. Помози ми, Господе, да оно што научим применим на добра дела, како би ме моја добра дела ставила с десне стране на Страшном Суду Христовом, са изабраним твојим. А сада, благослови Господе, да с уздисајем, читам овако: - Приђите поклонимо се Цару нашем Богу! - Приђите поклонимо се Христу Цару нашему Богу! - Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашему!
  2. Српска православна црква и њени верници 8. септембра обележавају дан сећања на Свете мученике Адријана и Наталију. Адријан и Наталија, млади брачни пар племенитог рода из Никодимије, живели су у IV веку и страдали за Исуса. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Легенда каже да није било лепшег и складнијег пара у читавој Никомидији и да је њихова љубав била на далеко позната. Цар Максимилијан наредио је општи прогон хришћана из Никодимије при једној његовој посети. У том прогону учествовао је и Адријан, чији је посао био да пописује имена оних који су мучени и на крају убијани. Адријан је посматрао ове људе – измучене, мирне и кротке, како ћутке подносе своје патње. Под овим утицајем, почео је да са њима разговара о Богу и и сам поверовао у царство небеско и Исусово учење. Зато, када је ред дошао на нови попис, рекао је да и његово име ставе на списак. Након тога је одмах био окован и бачен у тамницу са осталим хришћанима. Чувши за ово, Наталија се обрадовала, и одмах отишла да Адријану открије да је и она све време била хришћанка. Наталија је остала уз свог мужа до последњег тренутка и када су Адријана шибали и мучили, она га је охрабривала да истраје до краја. Часно је издахнуо са осталим хришћанима, непоколебан у својој вери. Након тога, њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. Када је њена мисија била извршена, по легенди јој се у сну јавио Свети Адријан и позвао је да му се придружи, након чега је и она издахнула. Нераздвојни како у животу, тако и у смрти, Свети Адријан и Наталија данас се сматрају заштитницима како заљубљених, тако и брачне среће. Верује се да супружници данас треба да им запале свећу у цркви и помоле се овим речима: Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Кондак, глас 4. Жени Богомудрој Божанске речи у срце си положио, Адријане мучениче Христов: Ка мучењу си се усрдно упутио, и са супругом венац примио.
  3. Уопштено говорећи, Свети Пајсије је у духовном подвигу највише пажње посветио покајању и непрестаној молитви. Он је кроз покајање добијао откривења са неба. Говорио је да је живот монаха покајање и молитва. Монаси су бежични оператери Цркве и циљ њиховог живота је да дођу до Бога како би помогли људима, када се први пут очисте од страсти, које су попут атмосфере које ометају добру комуникацију са Господом. Зато је говорио да од Бога треба да тражимо само покајање, да бисмо се умили, јер је покајање божански сапун у молитви. Уздах покајања у молитви вреди више од две канте суза. Почетак молитвеног дела је испитивање самог себе и познање наших греха. Јер, ако немамо свест о својим гресима, како ћемо тражити од Бога милост Божју? Молитви помаже наш осећај грешности. Али ако желимо да се покајемо, морамо да упознамо себе и своје слабости. Морамо да размотримо шта нам је Бог дао и како смо одговорили на Његове дарове. Како се Бог понашао према мени, а како ја према Његовој љубави? Око овог питања стално се врте мисли монаха или монахиње. Они виде да је све дар од Бога и да су само греси њихови. То је разлог зашто треба да будемо истински скрушени. Пре него што почнемо да бројимо чворове на нашој бројаници, добра је идеја да пребројимо прво наше многе грехе и Божје благослове. Свест о Божјим благословима помаже нам да изговарамо Исусову молитву из срца, а не механички. Истинско покајање носи са собом понизност и одатле почиње молитва. Пре него што почнемо да се молимо, треба да кажемо: „Ја сам крив Христе. Незахвалан сам и растужио сам те. Опрости ми’. Молитва захтева одговарајућу припрему, као што то чини и Свето причешће. То је света комуникација, јер ми се причешћујемо Христом и разговарамо са Њим. Требало би да прочитамо нешто из Изрека пустињских отаца или других духовних књига. Умногоме помаже и проучавање Светог јеванђеља; чак и ако не разумемо значење речи, душа је посвећена и духовно нахрањена. Ако се монаси и монахиње не држе својих молитава, беспотребно ће патити. Требало би да избегавају претерано причање и да пронађу задовољство у молитви. Због тога се зову „усамљеници“, јер живе сами, са Богом. Да би нас подстакао да се више молимо, старац је говорио да је сваки тренутак нашег живота који прође непоправљив. Исусова молитва је оружје против ђавола јер је име Исусово свемоћно. Циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да се лишимо особе која смо некада били. Много је користио Псалтир у својим молитвама и рекао да је то муња против ђавола. Други аспект борбе је љубав према ближњем. Христос је задовољан када волиш своје ближње и чиниш их задовољним. Због тога је светитељ истицао достојанство нашег ближњег. Говорио је да када људи делују духовно, а занемарују све остало, онда су и духовна дела бескорисна. Пошто је толико волео Христа и Богородицу, волео је и друге људе. Колико год био уморан, жртвовао се за друге; био је потпуно равнодушан према својим потребама, свом одмору или свом здрављу. Рекао је да би, ако неко други пати, радо умро да им помогне. Ако имамо проблем и бринемо због њега, то је знак недостатка вере. Али ако бринемо за нашу браћу и сестре, то показује бол љубави. Бог нам даје велику утеху када осећамо бол других људи, иначе то не бисмо могли да поднесемо. Он је саветовао да се молимо за упокојене, јер они не могу ништа себи да помогну; па треба да се залажемо за њих. Непрестано се молио за славу и јединство Цркве и често је током молитве добијао просветљење о црквеним проблемима. Однос Светог Пајсија са Пресветом Богородицом, одликовао се најдубљом оданошћу и љубављу и он је ту љубав према њој надахњивао у свима који су му долазили. Чини се да је овај свети однос са Пресветом у њега усађен током детињства. Ово је завештање Светог Арсенија Кападокијског човека чије ће дело наставити. Свети Пајсије је од Богородице примио многе доказе и чудеса од којих је нека оставио у писаној форми. https://mitropolija.com/2022/07/19/pokajanje-i-molitva-po-svetom-pajsiju/
  4. У данашњи дан се врши молитвени сабор у част чудотворне иконе Пресвете Богородице "Млекопитатељнице" Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ Прими, Госпођо Богородице, сузна мољења Твојих слугу, који Ти прибегавају. Видимо Те на светој икони како на рукама носиш и млеком храниш Сина Твог и Бога нашег, Господа Исуса Христа. Јер иако си безболно родила Њега, све мајчинске туге знаш и немоћи синова и кћери видиш. Зато топло припадајући исцелитељном образу Твоме, скрушено га целивајући, молимо Те свемилостива Владичице, нас грешне, који смо осуђени да се у мукама рађамо и у бригама васпитавамо, милостиво помилуј и сажаљиво заступи. Децу нашу, као и родитеље њихове, од тешких болести и горких невоља избави. Даруј им здравље и благовремену помоћ, да све више и више узрастају, радошћу и утехом испуњујући родитеље своје, тако да се и сада посредовањем Твојим из уста мале деце и која сисају начини хвала Теби. О, Мајко Сина Божијег, сажали се на све мајке синова људских и на немоћне људе Твоје; болести које су нас снашле брзо исцели, надолазеће на нас муке и жалости утишај, и не презри сузе и уздахе слугу Твојих. Услиши у дан невоље оне који прибегавају икони Твојој, а у дан радости и избављења прими песму хвале из наших благодарних срца. Узнеси молбе наше ка престолу Сина Твога и Бога нашег, да милостив буде гресима и слабостима нашим, и да распростре милост Своју на оне који знају Име Његово, тако да и ми и деца наша прослављамо Тебе, милосрдну заступницу и несумњиву наду рода нашег у векове векова. Амин. https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589
  5. Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/
  6. Призренски богослови су известили о молитви у јединственој Цркви Богородице Љевишке, призренској лепотици посвећеној Успењу Пресвете Мајке Божје, задужбини Светог краља Милутина, грађеној с почетка 14. века, чија је вредност, али и угроженост, препозната од читавог света, те се од 2006. године налази на Унесковој листи светске културне баштине. Богословија је објавила: На празник Благовести и у суботу пете недеље Васкршњег поста служили смо у древној светињи и украсу царског Призрена - храму Богородице Љевишке. Молили смо се Мајци Божијој Елеуси да чува, штити и да ка Христу води све верне. У граду Твоме Призрену, Војвоткињо Богородице, узносимо Ти песме победне, Бранитељко наша, и песме захвалне, Избавитељко од свих невоља. Но, пошто имаш моћ непобедиву, од свих опасности избави нас, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто неневесна! Извор: Призренска богословија ФБ; Радио Слово љубве
  7. Овде постављајте своја молитвена правила. ПС. На том сајту имате молитве да копирате.
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржаће у уторак 29. марта 2022. године, са почетком у 18.00 часова, у крипти Храма Светог Саве, предавање на тему ”Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина”. Извор: Радио Слово љубве
  10. Његовa Светост Патријарх српски г. Порфиријe служио је 13. марта 2022. године недељно великопосно вечерње у Храму Светог Саве, a саслуживало је свештенство храма у молитвеном присуству преосвећене господе епископа ремезијанског Стефана, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Беседу Патријарха Порфирија преносимо у целини, као и аудио запис који је забележила ТВ Храм: "Браћо и сестре, нека је на здравље и спасење молитва коју смо упутили Господу и светитељима Божјим да они заступају нас пред Творцем неба и земље и свега што се види и невиди, како кажемо у Символу вере. Молитва је за нас људе насушна потреба. Као што наше телесно биће не може без ваздуха, тако наше свеукупно духовно биће не може без молитве. То је језик којим живимо, мислимо и говоримо. То је наш однос према Богу, а из тог нашег молитвеног односа према Богу или, боље рећи, од природе наше молитве, њеног квалитета и дубине зависиће наш однос према свему ономе што је око нас, а пре свега наш однос према другим људима. Свети апостол Павле подстичући хришћане свога времена, али и хришћане свих времена, рекао је: „Молите се непрестано“. Молитва је дисање нашег бића, али молитва се не састоји пре свега у томе да ми тражимо од Бога да нам испуни неке наше жеље, да одговори неким нашим потребама. Молитву не чинимо ни због тога да би нам Господ пре свега помогао у невољама, иако молитва, наравно, у себи све то садржи. Молитва је неупоредиво вишезначајније од тога. Када станемо на молитву, треба и молитвом, али и спознајом својом помогнути, да одбацимо од себе сваку врсту злопамћења пре свега. Ако се молимо Господу да Он буде са нама и да нам помогне, како можемо очекивати одговор на ту молитву уколико, пре свега, ако ми имамо злопамћење на било кога?! Зато Господ и каже: „Када стојите на молитви праштајте ако имате шта против кога, да и Отац вама, који је на небесима, опрости сагрешења ваша. Ако ли пак не опростите, ни Отац вама, који је на небесима, неће опростити сагрешења ваша“. Одбацити злопамћење, али одбацити и сваку врсту бриге, забринутости за себе, за оно што је наше. Молитва јесте израз наше вере у Бога, тј. нашег поверења у Њега да Он ослушкује наше срце, наше мисли, наше биће, да Он зна шта је то што је нама потребно да будемо здрави, да будемо исправни, да будемо стабилни, да имамо мир у души и љубав у срцу. Такође, молитва треба да буде скрушена, да буде кротка, јер како каже псалмопојац: „Жртва је Богу дух скрушен“. Можемо чинити разне духовне подвигде, разне напоре, можемо и дуго стајати на молитви, али у молитви, баш као што је цариник када је ушао у храм сагледавао своје биће и био свестан својих немоћи, својих слабости, свога греха, био скрушен пред лицем Божјим, и Господ је одговорио на ту његову скрушеност, и ми треба да се потрудимо колико год је то могуће да дакле, без обзира на напоре које чинимо, без обзира и на сате и на време које проводимо на молитви, уколико је оно дуго - не помислимо да смо учинили нешто велико. Све ово имајући у виду, као и чињеницу коју смо навели да молитва није пре свега искање од Бога нечега за себе или за неког свог ближњег, молитва треба на темељима вере, на темељима скрушености, праштања и свих других богоподобних, богосличних Христу врлина, да буде благодарење Богу. Када непрестано, по речима апостола Павла, стојећи на молитви будемо благодарили Богу, онда је сигурно да ћемо имати мир у души, да ћемо имати мир са свима, да ћемо имати радост неописиву, радост која се често неће видети споља, која је унутра у нама, али која има потребу да грли све, да грли људе, да се дели. Отуда молитва и није ништа друго него стајање пред лицем Божјим у тишини, гледање Његовог лица, где Он гледа нас, где гледа наше лице и срцем, тајно општење, тајни разговор, како се то каже, са Богом у Његовој љубави и у снисхођењу које је безброј пута према нама показао на равној нози. Свети Оци, подижници, који су били делатници молитве пре свега, удаљени од света, борећи се са својим страстима, претворили су свој живот у молитву. Не само да су се молили кад стоје на богослужењу, као и ми вечерас, него и онда када раде било шта, када се баве било чим, ако имају неко рукодеље, ако разговарају са неким, чак и онда када су у сну, непрестано као дисање у њиховом срцу тече молитва. Најбоља формула, ако можемо да употребимо ту реч када говоримо о молитви, јесте управо она молитва коју су упражњавали светитељи Божји, коју упражњавају многи повижници, монахиње и монаси, али и сви ми овде сабрани и сви хришћани трудимо се да упражњавамо ту молитву, јесте молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. У тој молитви сажета је најкраће могуће наша вера у Свету Тројицу, у Христа као Богочовека, али и у достојанство нас људи да можемо стајати пред лицем Божјим отвореног срца, отворене душе и да благодат Његова не само да може у нама становати, него кроз молитву и у молитви може заједно са нама дејствовати у сваком тренутку нашег живота. Зато потрудимо се и овога поста да обогатимо своју свакодневницу интензивније молитвом, да молитвом буде прожета и наша мисао и наше срце и наше тело, да у потпуности наш живот постане молитва до мере да сам Господ у нама може да се моли не само са нама него и за нас. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“ нека буде кључ којим хоћемо да отворимо свака врата, али како сам Господ каже: „Све што хоћете добићете или биће вам“. Заиста без молитве то није могуће, али молитвом итекако јесте. Нека би Господ дао да и наше вечерашње сабрање, као сабрање свих заједно у једно, буде молитва упућена Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу коме нека је слава у векове векова", рекао је Патријарх Порфирије. Извор: Инфо СПЦ Фото: Инфо СПЦ Патријарх Порфирије - поука о молитви, 13. март 2022:
  11. На Теодорову суботу, 12. марта 2022. у Цетињском манастиру је Епископ пакрачко-славонски Јован служио Свету архијерејску литургију из саслужење братије овог манастира и свештенства намјесништва цетињског, у молитвеном присуству Митрополита црногорско-приморског Јоаникија. Након заамвоне молитве, Владика Јован је благосиљао кољиво у част Светог теодора Тирона, чији спомен прослављамо, а након Свете службе, архипастирском бесједом се обратио вјерном народу. Владика је рекао да данашње Јеванђеље доноси једну од најважнијих поука у току године и да морамо да се присјетимо свега што се догађало у Јеванђељу, шта је оно прво што се збива у Јеванђељу, а то је да у један старозавјетни народ, први народ који је познао истинског Бога, а који је своје познање Бога уоквирио у законе, долази неко0 нови. ”Долази нови човјек, који, како сам каже долази и све ново чини, а да би се разумјело шта он чини, морамо разумјети шта је Он то, како сам каже, дошао да испуни, а не да укине”, рекао је и појаснио да се јеврејски народ у том тренутку већ стотинама година понашао према томе што је добио на Синају, али је обоготворио то и сматрао да се пуким испуњавањем ријечи, једноставно прима Господ. ”Негдје је замрло срце тих људи, замрло је оно богопознање које је имао Мојсије сретавши се са Богом на Синају и народ се навикао на оно што ми данас зовемо обичај, а онда је међу њих дошао неко ко је донио нешто ново”, рекао је и додао да је један од Јевреја који је у новије вријеме познао Христа, причао како је њему Владика данило Крстић открио како је то могуће да постоји нешто и после Старог завјета, тако што је Бог говорио једно прије Мојсија, па са Мојсијем нешто друго, а са Христом је тек дошла пуноћа откривења, говори нешто треће што је Јеврејима било несхватљиво, као што је Египћанима било несхватљиво оно што су им говорили Јевреји. ”Христос долази да нам покаже шта је то било и шта има бити. Шта Он то испуњава? Он долази и говори како су Његови ученици у данашњи дан брали жито, а у Шабат је било забрањено било шта радити рукама, возити се, радити, до те мјере да је јеврејска породица морала имати нејеврејина који би запалио огњиште у тај дан да би могла храна да се спреми, толико је крут био тај закон”, рекао је Владика Јован и нагласио како је Христос у том контексту рекао нешто што данас и Израиљци говоре, а то је да је једино због чега се смије Шабат нарушити, јесте да би се спасио живот, то је велика поука данашњег Јеванђеља. ”Господ показује милост, то је оно на шта се на крају све своди”, нагласио је Владика и додао да апостол каже: ”Љубите једни друге, дјецо, то ће бити довољно.” Владика Јован је рекао да тако имамо и Светога Теодора који у своје вријеме одбија да прими храну која је била принос идолима, као што имамо примјере у Старом завјету код Светих Макавеја, пророка и свих старозавјетних праведника који иду на страдање јер неће да принесу жртву лажним боговима, већ само једноме Богу. Такође је актуализовао житије овог светитеља, рекавши: ”Данас смо, драга браћо и сестре, у војни. Стварност нашега свијета јесте стварност Светог Теодора Тирона, Теодора војника који је одбио да послуша и свога надређенога и његовог господара, цара римскога одбио је само да не изда истинитог Бога.” Рекао је да смо тако и ми данас у једној страшној војни, војни која није започела данас и није започела у Украјини, која је нажалост започела распадом онога свијета који је постојао до 1990/91. године. ”У рату који је започео можда чак овдје, а данас се пренио на Украјину. Највећа трагедија тог рата, поред тога да човек убија човјека као брата свога, јесте да се у Украјини нажалост убијају међусобно многи они који за себе, с једне и с друге стране, говоре да су православни”, рекао је и нагласио да то нама треба да је прва порука и оно прво што нас занима у овом рату, да не смијемо као хришћани, као православни хришћани, да заузимамо страну. ”Не смијемо да ми истерујемо правду овога свијета, оно што нас треба да боли је дубоко поцијепано срце наше, поцијепано срце међусобним страдањима, међусобним убијањем”, рекао је и додао да то треба да буде прва наша молитва и оно што је прво и основно о чему треба да мислимо. ”Никакве овоземаљске правде, никакве овоземаљске претензије, никакве овоземаљске настројености, него прво да се молимо дубоко Богу да ово страдање прекине, да престане да убија брат брата и да се молимо Господу да Он то све, као и све што у историји окреће на добро, окрене, и ту трагедију и ту муку и ту невољу, на добро”, рекао је и додао да тамо нема Звезде и Партизана па да се навија за једно од њих, нема ни партизана ни четника, ни бјелаша ни зеленаша, ни једних ни других, ни усташа ни партизана, тамо се нажалост брат коље са братом. ”Да би нам Бог драги дао да што прије то престане, да се измире срца људска и да се измире у неком већем добру него што је то било прије овога свега. Да праштамо једни другима и да видимо можемо ли на било који начин да помогнемо, да прихватимо те избјеглице, као што је и Господ сам био избјеглица када је отишао у Египат, а колико је страшно у избјеглиштву Његовом било, то треба знати зато што је најмрзнија земља у Старом завјету и старозавјетном народу Египат. Он је онај којим се све проклиње, са којим се свако зло упоређује, и у тај Египат одлази Господ као дијете, води Га Јосиф, који је, каже, у сну имао виђења анђела који му рече да оде у Египат”, подсјетио је Владика и нагласио да, када је он могао да савије своју јеврејску душу, која је изнад душе мрзела тај Египат и био учен да мрзи Египат, да га проклиње, па је отишао у Египат, тако и ми треба да да схватимо, да примимо сваку људску душу, да свакоме пружимо руку, да помогнемо ономе који страда, а поготово што тамо страдају православни. ”И као Његош што каже, да пожали, ка да би помога, да пожалимо да прође то страдање што прије, да Господ све окрене на добро и да се ми остали обрадујемо у радости и миру који имамо као браћа међу собом, као што понављам, рекао је апостол: Љубите једни друге, то ће бити довољно”, закључио је Владика Јован поуку како треба да се поставимо у овој тешкој ситуацији у којој се цио свијет налази. Епископ Јован је захвалио Митрополиту Јоаникију на позиву да служи Свету Литургију у цетињском манастиру: ”Хвала на позиву да служимо у мјесту које је наша заједничка кућа и на позиву да се одазовемо поводом 30 година наше Светигоре.” ”Светигора је у своје вријеме била труба јеванђељска не само наша овдје, у Црној Гори, тада је у Црној Гори шака људи долазила у овај храм, па их све памтимо данас по имену и по лику, него је била труба јеванђељска васколикој нашој Пећкој патријаршији, помјесној Цркви, нашем древном имену којим се поносимо више од било кога другога, Цркви српској”, рекао је и додао да је била је у том тренутку и свјетило свима онима који су из мрака комунизма долазили на свјетлост Христову. ”Стога ми обиљежавамо 30 година великољепне ријечи Божије. Хвала ти што си ме позвао да овдје служимо, поготово у недјељу праштања, недјељу када грлимо једни друге. Тако и мучену Украјину да згрлимо, да згрлимо једни друге, као што кажемо пред почетак и на крају Часног поста: да праштам све васкрсењем”, закључио је Владика пакрачко-славонски Јован. https://mitropolija.com/2022/03/12/vladika-pakracko-slavonski-jovan-prva-nasa-molitva-treba-da-bude-da-prestane-brat-da-ubija-brata/
  12. О МОЛИТВИ И О МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА - Свети Филарет Московски Заиста је пријатно поменути у молитви душе оних за које знаш да су им очи свагда упрте ка Господу и да се у Њему зближавају са нама. Само Свезнајући Бог зна ко чини веће добро другоме: онај који се моли или онај којије тражио молитву. Молитва нас приближава Богу и наспрам тог средишта бића и светова, не види се оно што видимо у овом променљивоме свету. Душа која стално тражи Господа и која Му се моли, она припада Господу, без обзира на то што њен нижи, чулни део, понекад и против њене воље, бива узменирен због близине и делања сила које нису сродне души човека. Како нас света Црква премудро учи: у миру се помолимо Господу и за једнога и за све. Душа онога који се моли у смирењу, ако се и разгори, гори тихим и чистим пламеном. Гори, али не сагорева. Кипи, али не искипи. Излива се, али се никада не испразни. Зар душа која се усрдно моли, зар она не ступа у заједницу са оним за кога се моли? Зар у том јединству она не даје снажан подстицај снаге души којој је потребна помоћ? Најбољи начин дружења и заједнице међу људима јесте да се молимо једни за друге. Ако молитва није савршена, њене недостатке према могућностима треба исправљати, а никако очајавати због њих. Треба разликовати активну молитву од стања када се неко наслађује молитвом. Активну молитву човек треба да чини свагда и неуморно, наравно према прописаном молитвеном правилу, а утеху дарује Господ по благодати Својој, онда када је то потребно да би привукао и укрепио човека, и онда када човек може да је прихвати. Исто тако, ако осетите да у вама нема снаге, немојте да вас због тога обузме немоћ и очајање, него се прво престаните да уздате у себе и молите се, уздајући се у Господа. Ако од човека тражите да вас научи како да се молите, добићете одговор: Не знамо како да се помолимо. Ако кажете: Господе, научи нас да се молимо - добићете одговор који су небројени људи добили пре вас. Треба да се трудимо да стекнемо трајно страхопоштовање према светињи. Ако страхопоштовање према светињи дође и прођe, оно би ипак у души требало да остави смирену и топлу жељу за заједницом са Господом. Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани и да не допустимо неким тренутним ситуацијама да нас поколебају. Исто тако у молитви треба да будемо и тихи и смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта. Онај ко од усхићења прелази у хладноћу срца, и ко није довољно учврстио мир у души својој, том је патребно још много труда да уложи. Ако је човек читаве године служио Богу и остаје и даље у тој жељи, тај труд му неће пропасти без обзира ако су се околности промениле. И у породичном животу свако може да нађе време за молитву и тиховање. Онда када нема могућности да се оде у храм на богослужење, Господ ће и домаћу молитву примити ако је она искрена и дубока. Нико ад вас не тражи да служите двојици господара. За Господа се може служити и у самоћи исто као и у породици. Ако видите да ће вас породични живот ипак аметати у служењу Богу, тада се одлучите за самоћу. То што нисте у могућности да идете у храм, немојте примати сама са тугом, него и са смиреном послушношћу вољи Божијој. Нека у вашем срцу постојано обитава Име Божије и нека се из ваше душе ка Господу уздиже миомирис молитве, и тада ћете бити као да сте у храму Божијем. Ако вам се дају сузе, будите захвални Богу за то и користите их да би њима чистили душу своју. Али, као што ни у чему не треба да претерујемо, тако понекад и сузама треба поставити границу, тако шта ћемо ум свој усредсредити ка неком другом корисном делу. "Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала". Где је научила тако да воли? Она је уместо јелеја имала сузе покајања. Божија љубав према онима који се кају, попут небеског огња, пала је и на њу и успламтило је њено кандило.
  13. Дочекасмо још једну зиму, па руку под руку са светим Димитријем, Параскевом, Матејем, Михаилом, Алимпијем, Варваром, Јованом, Савом, Николајем и осталим небеским заступницима задуженим да уместо сунца огреју срца и домове током хладних месеци, кренусмо у сусрет радосној ноћи. У њој су, пре више од 2000 година и звезде и људи посведочили чудесно рођење Богомладенца. У њој су испуњена пророчанства старозаветних пророка и отворен свитак Новог завета. У тој ноћи је историјско време добило нови почетак, а људски род нови (духовни) путоказ, једном за свагда обележен силаском неба на земљу и Божијим очовечењем. Пре више од два миленијума ударени су темељи хришћанске цивилизације чија је грађевина крунисана неколико деценија касније, добровољним страдањем на крсту, а затим Васкрсењем Исуса Христа и установљењем цркве. Овим су у монотони ток историје уграђени и есхатолошки и антрополошки оптимизам. Пред лицем човека (чело-вјека) отворена су врата вечности и могућност да управо он буде покретач љубавног преображаја читаве твари, па и сопствене пале природе. У складу са значајем ових догађаја је и хришћански календар у којем та два празника – Божић и Васкрс, вековима држе какав-такав баласт у односу на, најпре постепену, а затим све агресивнију и свеобухватнију секуларизацију хришћанске културе, подсећајући њене припаднике на вредности на којима почива хришћански свет. Ипак, с обзиром на бројна издајства која су, како пише Берђајев, хришћани починили (и чине) у односу на хришћанство, оправдано је поставити питање да ли још увек постоји хришћанска култура или је реч о потпуно испражњеном појму? Да ли хришћанство има било каквог стварног утицаја на живот оних који се називају хришћанима? Да ли су хришћани још увек хришћани? Недавна препорука европске комесарке за равноправност да из речника (бриселске администрације) избаци реч Божић, као и друге термине који би асоцирањем на хришћанство могли да буду увредљиви за иноверне становнике мултикултурне Европе, оправдава ова питања. Њих оправдава и чињеница да је у данашњој хришћанској цивилизацији, а посебно у њеном евро-америчком делу, етика један од најрелативизованијих појмова, те да су категорије као што су Бог, добро, вера... проглашене највећом препреком једнакости и демократије. Осим тога, дистопијска реалност којој присуствујемо, микро и макро нетрпељивости, владање страхом, јачање држава на уштрб грађанских права, диктатура и терор различитих квази човекољубивих агенди и неолибералних идеологија, откривају сву изопаченост концепта слободе засноване на идеји света без Бога. Марчело Пера, италијански сенатор и политичар либералног опредељења написао је да је „актуелни морални суноврат Европе повезан са њеним отпадништвом од хришћанства“. Владавина конзумеризма и комформизма, те духовни еклектицизам учинили су нас неспремним за било какав подвиг који подразумева скромност, аскезу и одрицање. Цивилизација која почива на добровољној жртви данас на њу гледа са презиром. Не чуди стога то што се комесарка није бринула да би планирана интервенција могла да увреди хришћане. Оно што, међутим чуди, јесте (непостављено) питање, зашто би спомињање било чијег бога било увредљиво за било кога?! Но, споменута препорука европских душебрижника ипак је изазвала негодовања, па је убрзо повучена. Бар за неко време. „Пулс“ је испипан, а правац будућих стратегија идентитетског инжењеринга више него предвидив. Није тешко замислити сценарио у којем ће опасним речима (тероризам, експлозив, напад, бомба), већ данас „препознатљивим“ уз помоћ напредних комуникационих технологија, бити придодате и речи Бог, Божић, Богородица, Крст... Настојање да се слика и устројство света промене путем промена у језику није нова појава. Сетимо се само репортаже из 2012. године када је у неким предшколским установама у Шведској почео да се спроводи пројекат коришћења родно неутралног обраћања деци. Уместо он и она, уведен је „трећи“ род, а називи за родитеље су измешани (мама и тата су постали мата и тама) како би се „очистили“ од претходног полног/родног одређења. Циљ оваквог подухвата био је да обезбеди што слободнији избор сопственог идентитета најмлађих чланова друштва, растерећен и културних и биолошких уписа. Језик на првом месту ствара, а тек онда описује свет око нас. Због тога се интервенције у овом пољу тичу најдубљих креативних механизама културе. О стваралачкој моћи језика сведоче не само етимолошка истраживања, него и искуство наше традиционалне културе. Наиме, у нашем народу се веровало да се самим изговарањем нечијег имена призива присуство његовог носиоца. Због тога се избегавало спомињање лоших и опасних појава (ђаво, демон, мечка,смрт, вук и сл.), док је изговарање имена светитеља или самога Бога обезбеђивало и њихово оваплоћење кроз брзу помоћ у невољи или савладавању страха. У језику је похрањено архетипско и метаисторијско искуство човечанства, истина о стварима и појавама, која се преноси, са генерације на генерацију. Тако се исто, да се вратимо на почетак овог текста, кроз празновање Божића, преноси и сећање на јединствени догађај који је обележио „нову еру“ и који, без обзира на све, и дан данас буди радост и топлину у срцима хришћана. „У почетку беше реч“, пише јеванђелист Јован, а да ли ће на крају наступити дубоки мук, да ли ће хришћани бити прогнани у тишину о тој Речи, показаће време. Но, пре него што овај богоборни, безверни и безнадни век коначно заћути о Богу, пре него што наши празници буду обезимењени и неутрализовани помолимо се за Европу и за читав (не само хришћански) свет, имајући у уму и срцу стихове псалмопојца који позивају на незаборав (макар и у ћутању): „Господе, помињаћу име Твоје у свакоме нараштају и нараштају.“ Културни додатак Политике (8.1.2022)
  14. Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ
  15. Телевизија Храм Архиепископије београдско-карловачке молитвено је прославила 4. децембра 2021. године своју крсну славу, Ваведење Пресвете Богородице. Тим поводом, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је славске дарове и преломио славски колач. Патријарху су саслуживали протојереј проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ђакон др Драган Радић, у молитвеном приусуству преосвећене господе епископа источноамеричког Иринеја, ремезијанског Стефана и хвостанског Јустина; директора Патријаршијске управне канцеларије протосинђела Данила; јеромонаха студеничког Виталија; ђакона Радомира Врућинића, ректора Богословије Светог Саве у Београду; братства Светосавског храма; в.д. главног и одговорног уредника Мире Лолић Мочевић и радника ТВ Храм. Патријарх Порфирије се овим поводом обратио свим присутним и између осталог рекао: -Телевизија, као и радио и књига нису ништа друго него одсјај, рефлексија Књиге над Књигама, а то је Свето Писмо, Јеванђеље, Реч Божја. Сам наслов Телевизије у којој радимо, назив Храм, повезује шта је мотив и циљ, шта је почетак, а шта крај онога чиме се бави Телевизија Храм. Читав свет је позван да буде храм и сваки човек је храм Духа Светога. Слика и реч Телевизије Храм увек ће бити молитва за читав свет". Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  17. IGUMANIJA TEODORA, STAREŠINA MANASTIRA VOLJAVČA KOD KRALJEVA Molitva, pa organska proizvodnja 2, jul 2021. Dimitrije Gašić Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom površinom obradivog zemljišta. Proizvodimo uglavnom za sopstvene potrebe i potrebe onih koji nam pomažu. Sve što pretekne, mi prodajemo. Imamo krave, koze, koke, magarice. To je budućnost - u proizvodnji mleka i proizvoda od magarećeg mleka“, kaže za Novu ekonomiju Igumanija Teodora, starešina manastira Voljavča kod Kraljeva. Kako kaže, svakodnevno pripremaju hranu, to je jedno od poslušanja u manastiru. „Skoncentrisani smo na molitve i bogosluženja koja su u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Nakon molitve, svako ide na svoje poslušanje. Neko kuva, neko radi u šivari, neko oko stoke, neko u bašti, neko je gostoprimac, neko radi na održavanju. Kada je neki veći posao u pitanju, onda smo svi zajedno na poslušanju.“ Mir i tišina vas prvo dočekaju još na ulasku u manastir. Dok ulazimo u portu, monahinja koja stoji pored stabla višnje savija granu i nudi nas da probamo, kako kaže, neobično slatku višnju. Ekskurzije i posetioci non-stop pristižu, a dan ranije bilo je i venčanja i krštenja. Nakon molitve, gosti sedaju za sto ispred manastira i služe se manastirskim proizvodima. Manastir Voljavča u Bresnici kod Kraljeva osnovan je za vreme seobe Srba pod vođstvom patrijarha Arsenija II Čarnojevića. Vekovima je bio muški, a od 1955. postaje ženski. Na posedu se nalaze dve crkve – stara i nova posvećene sv. Prokopiju i sv. Petki. Danas, sestrinstvo čini pet monahinja i igumanija Teodora koje na imanju od dva hektara proizvode organsko voće i povrće, a od kozijeg i magarećeg mleka prave sireve i kačkavalje. Ceo kraj bogat je dunjama, pa se u manastiru proizvodi i prodaje organsko slatko i rakija. Danas ste zvanično pustili u prodaju manastirske proizvode. Šta sve proizvodite? Imamo krave i koze, od njih dobijamo određenu količinu mleka. Prvenstveno smo se skoncentrisali na proizvodnju kozjeg sira i kačkavalja, s obzirom na to da proizvoda od kravljeg mleka ima mnogo na tržištu. Odlučili smo da tržištu ponudimo i dimljeni kozji kačkavalj, takođe. Ko pravi kačkavalj? Svi mi. I vi? Da, ovde pravimo, u manastiru. Nas šest monahinja podjednako učestvujemo u proizvodnji. Imamo i sušaru, opremljenu mašinom, koja odradi najveći deo posla. Svakako, posla tu ima i za nas, s obzirom na to da je tu peć potrebno i ložiti. Dakle, oslanjate se na modernu tehnologiju. Naravno, iako smo manastir, vrlo rado koristimo modernu tehnologiju, ono što je neophodno. Tehnologija te vrste nam veoma štedi vreme. Recimo, nekada smo morali da organizujemo mobe i pozivamo ljude, dvadesetak minimum, iz okolnih sela da nam pomognu da plastimo. Danas, dva čoveka brzo i lako, zahvaljujući traktorima i mašinama za baliranje, mogu da završe posao. Ovaj kraj je bogat dunjama, ima li ih i na manastirskom posedu? Dunja imamo u izobilju. Odlučili smo da napravimo slatko i plasiramo ga na tržište. Naše slatko od dunja nema nikakvih konzervansa, dodataka. Povezali smo se sa ljudima iz Beograda koji će nam pomoći da naše slatko ponudimo tržištu. Kako vi gledate na potrebu sve većeg broja ljudi, ne samo u Srbiji, za organskom hranom? Vraćamo se sebi. Čovečanstvo je malo preteralo u svemu. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu, da se to ne zloupotrebi. Mi smo to zloupotrebili na svoju štetu. I mi u manastiru Voljavča koristimo tehnologiju, ali kao što rekoh, umereno i ne na svoju štetu. Извор: Molitva, pa organska proizvodnja NOVAEKONOMIJA.RS Organska hrana je vraćanje sebi. Tehnološki napredak je neophodan, ali treba imati meru u svemu „Mi smo skroman manastir, s malim sestrinstvom, malom ekonomijom i malom...
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је 13. јуна 2021. године у манастиру Светог Прохора Пчињског, поводом 950 година од оснивања тог манастира и 700 година од упокојења краља Милутина који га је обновио, да је молитва Христова његовом Оцу позив на јединство и то не на било какво јединство, не на јединство у идеологијама овога света, не на јединства која нас деле од других, него на јединство управо у Христу. Током свете Литургије прочитан је одломак из Јеванђела по Јовану, а у последњој реченици је молитва Христова: Молим те, Оче, да сви једно буду. Патријарх каже да му је један човек рекао да је народ уморан од подела – на ми и они, на наше и њихово. - Јединство разбијамо пре свега ми сами различитим фанатизмима, осуђивањем једни других, оговарањем, завишћу на успеху онога другога, делимо себе различитим врстама искључивост. Јединство се разбија осећањем некога да је бољи од других, да је позван да буде судија другоме, да види мане другога, да види грешке другога, а да не види себе, своју таму, мрак који носи у себи. Не види потребу за тим да пронађе Христа у себи, не види потребу за тим да се мења, да прашта и тражи опроштај, а то значи да расте у Христу и тако расте у сваком јединству са сваким који је његов ближњи, а позван је сваки да буде ближњи, јер други је оно како га ми дефинишемо, други је онакав каквог га ми видимо, други је непријатељ само ако смо га ми тако дефинисали, навео је Патријарх. - Делимо се и онда када бирамо да будемо екстремно либерални, модерни, да нас похвали свет, да му се допаднемо, да нам аплаудира... Некада је било много више непријатеља Цркве Христове који су били отворени и транспарентни, знали смо ко је ко, није нас могла завести лажна, а наизглед истинита реч, а сада је много вукова у јагњећој кожи. Ми ћемо се молити и молимо се и за њих, да и вукови постану јагњад по свом расположењу, али ћемо знати да су вукови - вукови, и знаћемо где је наше срце и где је наш извор, знаћемо да је то Црква, каже патријарх Порфирије. - Црква није институција, већ да је сабор. Сви су позвани да буду Црква, све институције, свака страна у нашем народу је позвана да буде једно у Христу, једно у Цркви, истакао је Патријарх и указао на то да, када се погледа свет који се хвали својим достигнућима, споља све је златни дворац, а изнутра у највећем броју појединаца руина, рушевине и гробови. - И зато реч Христова изречена да сви једно буду не значи укидање слобода, не значи да сви будемо копије једни других. Та реч значи слобода, али у Христу. Да сви једно будемо у вери, онда ћемо бити једно у себи, бићемо целовити, бићемо једно у својој породици. У јединству породице биће нам здраво и село и град и држава, каже Патријарх. Подсећајући да је апостол Павле рекао да нема Грка и Јеврејина, Патријарх је појаснио да то значи да постајући једно нећемо се одвајати од других народа и истицати себе важнијим од других. - Сваки народ јесте створен да буде Црква и сваки човек икона Божја и сваки је позван да буде наш брат. Знамо да смо православни Срби, али знамо и да многи људи припадајући другим народима, и православне вере и неправославне вере, овде у манастир када долазе скрушено наилазе пре свега на љубав монаха и монахиња који овде живе, али осећају и Божју љубав и од Њега добијају помоћ, закључио је патријарх Порфирије. Извор: РТС
  19. Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија изговрена на Спасовдан, 10. јуна 2021. године, у храму Светог Саве на Врачару, на крају највеће литије у историји српског народа и његове престонице. Повезане вести: Више десетина хиљада Београђана у Спасовданској литији Патријарх српски Порфиријe: Господ нас је на Спасовдан узнео на Небо и наша ограничења покидао У име Оца и Сина и Светога Духа, Драга у Христу преосвећена браћа архијереји, уважени Градоначелниче, домаћине овога града и први међу слављеницима данашњег празника, као и сви они који су са Вама у Вашој пратњи у чину и реду, Преузвишени Надбискупе, браћо и сестре, Небо се данас отворило! Данас је оно што су пророци проповедали и оно што су биле наше најдубље жеље и потребе постало реалност. Бог, који је дошао међу нас, који је постао човек, који је пострадао, распет и умро на крсту, али и васкрсао, данас је нашу природу узнео тамо где су одувек били уперени наши погледи, на оно место за које је непрестано наше срце куцало. Данас је Бог, Син Божји, узневши се на небо заједно са собом узнео и нашу људску природу, узнео своју Цркву. Ми смо испуњени тим сазнањем данас, испуњени смо слављењем Бога, радошћу, безобалном неисцрпном, несагледивом и неразумљивом за пролазно око овог света; радошћу неразумљивом за онога који у центар читаве васељене ставља себе, свој его, своје самољубље, који у центар васељене ставља као основну потребу своју да све своје покори, да му све своје служи, за онога који у центар васељене ставља поглед на свет и философију која се зове антропоцентризам, а то је идеологија која хоће да живот човеков осмисли без смисла, која хоће да осмисли своје постојање без Христа, без Бога. На данашњи дан нама постају јасне речи Светог оца Јустина Поповића који наш поглед на свет назива богочовечанским погледом на свет. То је поглед не само на стварну природу и токове у њој, већ је то поглед на постојање, на смисао постојања ближњег, на смисао наших међусобних односа, свега онога што нас чини радоснима, што нас испуњава, али исто тако и на смисао у свим беспућима и урвинама овога света и онда када се налазимо на крсту, кад пролазимо искушења. Ми смо се, браћо и сестре, вечерас сабрали у једно, у овој Спасовданској литији, у крсном ходу кроз улице првопрестоног нашег града Београда. Сабрали смо се под куполом овог предивног храма који је посвећен нашем родоначелнику, првом Архиепископу и архипастиру нашем, светитељу Сави. Тим ходом, том литијом кроз улице града, и сабирањем у ову жижу, у овај центар нашег града и нашега народа, ми смо показали да знамо ко смо, да знамо одакле смо, али исто тако да знамо и куда идемо. Није нама потребно да нам било ко објашњава ко смо и шта смо. Знамо ми своје име и своје презиме, знамо ко су нам отац и мајка, знамо ко су наши преци, знамо ко су наши светитељи! Знамо уосталом, браћо и сестре, ко је онај под чијим сводовима храма смо се нашли, храма подигнутом у његову славу. Знамо добро да је наше име и презиме Растко Немањић и да је то име и презиме преображено Христом постало наше име и презиме које се зове Свети Сава. То име, браћо и сестре, јесте наш заступник, али то име нас обавезује, то име нам налаже на наша бремена и плећа крст и јарам који нису тешки, крст, јарам и бреме који су благи, јер је то крст Христов. Светитељ Сава не би био нама оно што јесте и ми њим и у њему не бисмо били оно што јесмо да светитељ Сава није био Христов. Христос је његов почетак и крај, он је уобличио светитеља Саву, а он је Христом нас породио и уобличио подаривши нам пре свега савршену и чисту веру хришћанску, веру Христову. И гле чуда, баш на данашњи дан пре 800 година, у светој Жичи, у Дому Спасовом, Свети Сава је изговорио своју чувену беседу. Тада се се баш као и вечерас овде у Београду, у Жичи сабрало небројено мноштво православних Срба, предвођених својим епископима и свештеницима да чују шта је аманет православном Србину; да чују Беседу о правој вери. Та Беседа јесте, браћо и сестре, аманет који је оставио светитељ Сава. Суштина и срж речи Савиних, упућених тада сабраном роду своме, и нама сабраним данас и овде, као и свима који ће се после нас сабирати, износе суштину нашега постојања, износе суштину Јеванђеља, износе шта је то што је нама насушни хлеб да бисмо разумели поруку данашњег празника; таквог празника који кида границе између Бога и човека, али кида и све границе које ми неретко вештачки успостављамо међу собом. Свети Сава је тада у Жичи изрекао истине праве вере, вере православне, и рекао да без истинске и праве вере није могуће достићи у потпуности истински прави и аутентични живот. Али, сa друге стране и да погрешан живот, живот у злу, живот који је промашен и који је промашај, не може одражавати и не може сведочити праву веру која дарује Христа. Примера ради, Јеванђеље каже: Љуби ближњега свога као самога себе, штавише вели: Љуби и непријатеља свога - не можеш употребити лоше методе да би постигао здрав и исправан циљ. А филозофија овог света вели: Опскрби се вештинама и немој да водиш рачуна о средствима ако хоћеш да постигнеш неки циљ. Сваки циљ оправдава средства макар та средства била, једном речју, антихумана и античовечна. Такав поглед на свет никада не може да обликује хришћанина. А заповест Божја, заповест јеванђељска, она на које је Свети Сава подсетио сабране у Жичи, вели: Љуби ближњега као самога себе, али пре тога и: Љуби Господа читавим својим бићем. То је двоједина заповест. Није могуће волети Бога ако не волиш човека, ако не волиш икону Његову. Ко вели и тврди да воли Бога а не воли човека, тај лаже себе, а другима је јасан. Ми, браћо и сестре, волимо Бога слаби, немоћни и грешни. Нема тог међу нама, који кад је најсавршенији и у највећем подвигу, неће рећи као што је рекао апостол Павле: Само сам недостојни слуга Божји. Али, баш због тога што знамо да смо недостојне слуге Божје и због тога знамо да је на Спасовдан Господ нас узнео на небо и наша ограничења покидао, која су резултат самољубља, егоизма, лицемерја, осуђивања, оговарања, искључивости и ограничења која не дозвољавају да у нашој близини буде било ко - Господ је нас обезграничио! Ми смо, браћо и сестре, у Њему постали без почетка и краја. Постали смо неограничени. Зато у нашем срцу, у нашој души, у нашем наручју, на нашим грудима, има места за свакога, јер се ми налазимо на грудима Савиним, а он је нас заједно са собом спустио на груди Христове. Отуда, браћо и сестре, Христом проширеним не пристајемо на то да прихватимо оно, што неки злонамерно, па нека буде и непознавајући нас, кажу да смо најгори и да нисмо човекољубиви. Не пристајемо на то! Не зато што мислимо да смо бољи од других, него зато што знамо да нас је Господ обезграничио и зато што у Њега верујемо вером јеванђељском говорећи увек: Верујем Господе, помози моме неверју, али и: Уздамо се у Тебе, слаби и немоћни, уздамо се у Твоју љубав! Зато, браћо и сестре, Савина порука јесте порука спасовданска. Ништа није случајно у нашем животу, па није ни случајно што је Свети Сава беседу о правој вери изрекао на Спасовдан, јер на тај дан ми смо разумели Христову реч и поручили да хоћемо да будемо једно са Христом. А то значи да хоћемо да будемо једно са собом и да сви будемо једно. Уморни смо, браћо и сестре, од подела. Уморни смо од ружних и лоших вести. Песникиња је рекла: Дајте нам једампут лепу вест. А има их, хвала Богу, милијарду пута више него лоших. Па, немојте онда од нас правити будале! Опростите ми на овој јеткој речи. Ми знамо чији смо и знамо да смо Христови. Стога имамо право да ово кажемо. Морамо да будемо једно, браћо и сестре, да границе, које носимо у себи унутра, покидамо. Пре свега, у Христу да превазиђемо схизофрена своја лична стања. Родитељи, да бринете о својој деци. Волите их, али немојте само да им испуњавате жеље, како вас не би заболела глава од њихових несташлука, да бисте ви имали свој комфор. Волите их љубављу Христовом, распињући се за њих. Децо, да слушате своје родитеље. Волите своје родитеље и да их служите нарочито кад постану стари. Немојте заборавити на сузу мајчину, на зној очев. Немојте зато што су вас снашли ваши проблеми заборавити на потребу ваше мајке и оца да вам само чују глас. Немојте говорити: Има времена за то. Има времена за све друго, али за то је увек мало времена. И немојмо непрестано тражити оправдања за своје незадовољство изван себе: криви су родитељи, крива су деца, крива је школа, криво је друштво, крива је држава, криви су други народи итд. Наравно све може бити боље, али немојмо тражити разлоге за мир, за радост, за хармонију, за љубав изван себе. Немојмо се правдати што све то немамо разлозима изван себе. Није нико други крив и нема кривца, само треба примити испружену руку Христову и хтети постати бољи и постати брат и сестра свима. Неверујемо ми - рекла је недавно једна наша православна Српкиња и лекарка светског формата овде у овом храму - да је човек човеку вук. Ми знамо да је човек човеку лек! И зато је нама свако оно како смо га ми дефинисали, а не обрнуто. Јер ми Христом знамо - и хоћемо због тога да чинимо добро - да нас Бог неће питати шта су нама други чинили, него шта смо ми њима чинили. Неће нас ни питати да ли су други постали бољи, него да ли смо ми постали бољи. Хтели бисмо често да сви око нас буду савршени, али само ми да не останемо преображени и останемо у овој летаргији. Браћо и сестре, нека је благословен и нека је радостан данашњи дан! Ја сам благодаран што су овде моја у епископству браћа Давид, Пахомије, Арсеније, Херувим, Георгије и Стефан, свештеници и монаси, али сам посебно данас радостан, а верујем да ћете и ви бити овог тренутка када кажем да су у овој молитвеној литији са нама узели учешће и игуман манастира Хиландара отац Методије, као и игуман манастира Студенице отац Тихон. Молим све њих да се моле за све нас. Молим посебно оце игумане да се са својом братијом моле за овај град и људе који живе у њему, за читав свет и да нам Бог подари што више молитвеника. Јер духовно здравље једног народа се мери по броју монаха у том народу. Молим их да се моле да овај град увек, као што на свом грбу има отворену капију, има не само отворене капије, него и отворена срца и душе и да се сви који дођу у овај град осете се као домаћи, као и да се сви људи, независно како се моле и ком народу припадају, осете не само да су добродошли, него да су наша браћа. Исто тако, нека сваки сукоб и свака невоља, сваки неспоразум између појединаца, заједница, народа и држава, крене путем умањења, како би нас онда Господ, који нас је узнео на небо и поставио с десне стране Оцу, учинио сапрестолнима Њему и тако наша срца учинио простором обитавања благодати Духа Светога, простором мира, љубави, истине и правде, како бисмо ми онда истим путем којим је Господ најпре сишао међу нас, а онда отишао ка Оцу своме, заједно са Њим, свакога дана се узносили у добру, у врлини, у лепоти, у радости. У радости, јер је то наше назначење и зато што смо у радости створени! Ако нисмо у радости, то знак је да ову тајну још увек добро не разумемо и да нам треба додати вере. Додај нам Господе вере, како бисмо Те славили овде на Земљи, свакога дана и свакога трена свога постојања и онда том вером препознали у Теби нашега Спаситеља, коме нека је слава заједно са Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин. Срећна слава и Господ нека све благослови! Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служиће 10. јуна 2021. године, на празник Вазенесења Господњег - Спасовдан, свету архијерејску Литургију са чином освећења славских дарова у београдској Вазенесењској цркви. Домаћин овогодишње градске славе је градоначелник Београда проф. др Зоран Радојичић. Повезане вести: Саопштење за јавност поводом прославе славе Града Београда Позив патријарха Порфирија на Спасовданску литију Најава: Слава Града Београда - Спасовданска литија Свечана славска литија коју ће предводити Свјатјејши Патријарх г. Порфирије, са више стотина свештеника, члановима свих београдских црквених хорова и представницима различитих градских служби, кренуће у 19 часова од Вазнесењског храма улицама Кнеза Милоша и Краља Милана, преко Трга Славија и Булевара Ослобођења до храма Светог Саве на Врачару, где ће Светејши служити молебан за Београд и његове житеље. Позивамо благочестиви народ српске престонице да узме молитвеног учешћа у прослави славе Града Београда. Извор: Инфо-служба СПЦ
  21. Епископ Доситеј: Владика Милутин је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу! Трећег дана заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, након завршетка радног дела, шест архијереја дошло је у Ваљево да принесе молитве за покој душе блаженопочившег Владике Милутина, првог епископа обновљене Ваљевске епархије са којим су се увек радо сусретали у братској љубави. По благослову администратора Епархије ваљевске Епископа шабачког Г. Лаврентија, епископима је са браћом свештеницима у Храму Васкрсења Христовог добродошлицу пожелео архијерејски заменик Епископа ваљевског протонамесник Филип Јаковљевић. Парастосом је началствовао Преосвећени Епископ бањалучки Г. Јефрем, уз саслуживање Епископа банатског Г. Никанора, британско – скандинавског Г. Доситеја, аустралијско – новозеландског Г. Силуана, осечкопољског и барањског Г. Херувима, умировљеног Владике Георгија и више свештенослужитеља Епархије ваљевске, као и појање хора свештеника и богослова, под управом протонамесника Бранка Чолића. За све владике овај чин био је испуњен снажним осећањима, будући да су за блаженопочившег у Христу брата сви били веома везани. „ Владика Милутин је много волео своје свештенике, свој народ, понајвише Бога, а сви смо ми смо њега волели. Нека му је вечан спомен“, прозборио је кратко Владика Јефрем. Познанство Владике британско – скандинавског Г. Доситеја и Владике Милутина датира од октобра 1967. године, уписа и раних ђачких дана у Монашкој школи манастира Острог. Од тада до земаљске кончине Владике Милутина остали су у братској љубави. У време његовог службовања у манастиру Каона са блаженопочившим архимандритом Арсенијем, Владика Доситеј био је духовник манастира Тавна. У посете су једни другима долазили сваког месеца. Задивљујућа је била његова неизмерна љубав према сваком Божјем створењу, посебно птичицама, сећа се Владика Доситеј. Када је отворена припремна школа за богословију у Каони, долазио је и са својим ђацима у Тавну. Сви знамо какво је то било време, али је било много радости и љубави. Та љубав је остала до дана данашњег. Владика Милутин остаће у успомени као неко ко је повезивао све људе са којима се сретао. Када сам пре две године био овде, рекао сам:“Благо вама који живите у Ваљеву, јер живите у великој благодати коју је Бог дао овде. Под окриљем сте Светог Владике Николаја, Аве Јустина Ћелијског и Владике Милутина, који је имао срце за свако живо створење на овом свету“ – сетне су речи Владике Доситеја. Епархија британско – скандинавска, на чијем је он челу, је чврсто повезана са Ваљевском епархијом и преко архимандрита Доротеја, оснивача и игумана манастира Свете Тројице у Бредареду (Шведска), који је духовно стасао у манастиру Каона у време док је њиме управљао Владика Милутин. Отац Доротеј је провео седам година у манастиру Каона. Он јесте Швеђанин, али се осећа више Србином управо захваљујући боравку у Каони, а потом и у Лелићу. Ту љубав пренео је и у манастир у Бредареду. То је такође заслуга Владике Милутина, јер тешко је пренети љубав и домаћински однос према манастиру као кући љубави Божје. Владика Милутин је то пренео на оца Доротеја, а он то преноси на своју братију. У монашкој школи имали смо изврсне учитеље, оца Зосима и Десимира, који су нас учили домаћинском односу. Од тих младих људи у школи створени су прави домаћини, представници једног монаштва какво је у то време очекивано – успомене су Владике Доситеја, проткане жељом да и данас такав однос према манастиру цвета. О Владики Милутину би могло много тога да се каже. То је из дубине душе најбоље рекао Владика Силуан, који је као млад човек сазревао уз Владику Милутина. Он јако недостаје свима у Сабору и нашој Цркви уопште. Јер, закључује Владика Доситеј, он је био човек смирења, искреног и правог пута према Богу, према човеку и сваком створењу Божјем. Посету Ваљеву епископи су заокружили поклоњењем Храму Светог Нектарија Егинског, у који је Владика Милутин себе уградио и као молитвеник и као неимар. Извор: Епархија ваљевска
  22. После молитве разговараћемо на тему хришћанског погледа на болест и здравље.
×
×
  • Креирај ново...