Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'молитва'.
-
1 Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Амин!
-
Ако хоћемо мир у роду људском онда треба прво да се усрдно молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге. Да се усрдно моле Богу представници власти за представнике опозиције и обрнуто, као и представници завађених народа и сами народи једни за друге. Господ наш Исус Христос заповеда: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“ (Мт. 5,44) Значи није довољно молити се само за оне који нас воле него и за оне који нас мрзе! А то је неопходно пре свега да би имали мир како у својој души тако и једни са другима, јер ако нешто изједа душу ко рђа челик то је онда мржња, која је демонско стање у човеку. А демони и њихов вођа Сатана жели само немир, свађе и ратове међу људима. Ако желимо мир у свету међу народима прво треба да се молимо Господу нашем Исусу Христу једни за друге и онда Цар мира ће се уселити у душе наше и подарити мир међу људима. А то је више него неопходно у наше доба кад устадоше народи на народе и када широм света страдају многи због мржње које ђаво посеја међу народима. А мир, који је највећи дар свакој људској души понаособ и генерално свом роду људском, дар је од Бога. А они који се труде, како молитвом, тако и добрим делима, да изграде мир међу људима, назваће се не само „миротворцима“ него и „синовима Божијима“ сходно блаженству Господа нашег Исуса. ( Мт. 5,9) Стога драга браћо и сестре потрудимо се барем молитвом, ако већ немамо никакву другу моћ у нашим рукама, да се молимо Господу нашем Исусу Христу да подари мир Свој међу људима, да престану ратови и крвопролића и да људи гледају једни друге као вечну браћу и сестре. Архимандрит Евсевије Меанџија https://mitropolija.com/2024/10/29/molitva-glavni-preduslov-mira/
-
Служити сиромашне је као највећа молитва коју осетиш
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Сваког дана у Верско добротворно старатељство СПЦ дође стотине гладних људи којима храну спремају и служе их волонтери. Светски дан хране многи људи у свету дочекују и ове године гладни, најчешће због сиромаштва. Међутим, постоје они који се труде да помогну како бисмо сви имали оброк и били сити. Неки од њих су волонтери у Верском добротворном старатељству Српске православне цркве. У Француској 31, у Београду, затичемо једну групу волонтера како журно поставља столове за стотинак људи у дворишту организације. Салата је спремна, хлеб је распорођен, ту је и чоколадно млеко да се засладе а док причамо са њима стиже и главно јело - пасуљ. Ускоро улазе и корисници и седају. Пре ручка заједничка молитва и онда сви седају за сто, а оброк почиње. Има ту разних људи, разних животних прича, а чини се да је већина њих имала мање среће или су им се десиле неке тешке ствари које су их приморале да овде дођу по свој дневни оброк. Ипак, атмосфера није туробна како би неко очекивао. Напротив. Чује се граја, неки од њих прилазе волонтерима ВДС-а и поздрављају се, неки ћаскају једни с другима. Некако, барем за тренутак, на овом месту у центру Београда сви постају породица. Можда не породица по крви, већ породица у Христу. Волонтирање као продужетак литургије Ивана Драганић Лекић је волонтерка у кухињи Верског добротворног старатељства (ВДС) скоро годину дана и каже за 24седам да је на идеју да почне да волонтира дошла тако што живи у близини ове хуманитарне установе. - Знала сам да је ту црквена кухиња али нисам имала свест о томе на колико поља ВДС функционише. Прошле године сам са кумом разговарала шта бисмо ми то могле да допринесемо заједници и она је рекла зашто не бисмо дошле до ВДС-а... заједно смо дошле са идејом да нешто допринесемо, али већ после другог-трећег доласка и онога што смо доживеле схватиле смо да је нама ово потребније него корисницима. И да је тај ручак који ми овде послужујемо само можда повод за много већу размену и много веће дарове тиме што волонтирамо - прича наша саговорница. Ивана се присетила и свог првог доласка у ВДС и да обично волонтери долазе са предрасудама и предубеђењима о људима које служе. Гладнима хране тела, а себи душу! Чудесне приче волонтера из црквене кухиње ВДС: Служити сиромашне је као највећа молитва коју осетиш. - Али после другог-трећег доласка сам ово лично доживела као неки продужетак литургије. Као нека најсавршенија и највећа молитва коју ја могу да осетим, доживим... ја долазим средом и имам утисак када изађете одавде као да сте потпуно "ресетовани"... ма то човек просто мора да доживи. Ја то не могу да вам вербализујем. Мислите да од овога не може боље и више да се добије. То је сада већ потреба и не можете без ВДС-а и без доласка. Сада већ сваке недеље имате барем једну размену и један разговор са неким од корисника који вам отварају сасвим нове хоризонте - прича наша саговорница. - Ја ово осећам као свој дом и када долазим, као да долазим кући. Мислим да сви, корисници и волонтери, просто са тим осећајем заједништва овде бораве. То мора да се доживи! Могу ја то вама да причам, али ви то морате да осетите! - објашњава она. Ивана је стекла и многе пријатеље у старатељству а описала је и шта прича са корисницима. - Њима је стварно важније од тог ручка лепа реч. То су људи од којих су не само сви дигли руке, него сви окрећу главу. Када се ви било ком човек обратите људски, наиђете на повратну реакцију. Мислим да је то оно што корисницима, између осталог, најдрагоценије - каже она. Ивана има и поруку за све оне који би хтели да помогну овим људима у невољи. - Просто би требало да дају шансу себи да квалитативно промене свој живот, без обзира да ли су верујући или неверујући, јер ово је поље љубави. Овде се чуда на дневном нивоу дешавају тако да волонтери су увек добродошли и увек нам требају. Нека дају шансу себи једним доласком од сат времена, не мора више. А онда ће се све већ отварати... - поручила је Ивана. Енергија којој се враћају Милан Милићевић је за ВДС чуо у окружењу, из цркве, као за место где људима може да се помогне и то му се учинило као добра идеја. - Поред тога погледао сам неке прилоге који потврђују искуства корисника и одлучио сам се да пробам и видим како је то. Када сам отишао први пут, било ми је одлично искуство. Има понекад доста да се ради, али та једна енергија у коме смо ми као једна група, један тим који помаже људима којима је помоћ најпотребнија, то пружа једно велико задовољство. То је нека енергија којој се ми враћамо јер знамо да радимо нешто изузетно корисно поред наших свакодневних обавеза - каже наш саговорник. Објашњава да му се корисници најчешће жале на разне ствари које их муче. - Људи као људи имају своје проблеме... то су питања материјална, социјалне ствари... Ту и ВДС има начина да помогне као што је правна помоћ, здравствена... али генерално то су људи који су доста добри. А људи имају предрасуде да су они насилни, да су непријатни... генерално ако их ми третирамо добро, ако се трудимо да их чујемо и разумемо, они ће бити слични другима - прича Милан. Кроз ВДС прође неколико стотина људи дневно, а наш саговорник сведочи да се разне ствари дешавају па тако и неке специфичне. - Био је један човек који нема обе руке, није у стању да једе. Помоћи таквим људима је један леп осећај. Тако да те неке приче које се чују на дневном нивоу су јако несвакидашње па и филмске - додаје Милан. Наш саговорник сматра да је овим људима, које често можемо срести и на улици, најбоље помоћи кроз институције као што је ВДС. - Директно прићи људима некада они нису спремни да пристану да им се помогне, због поноса и свега... али треба се придружити некој оваквог институцији. Некада то не мора да буде само временски, може да буде донирањем одеће, неких средстава или нешто друго. Али ако неко има времена, помоћ у кухињи је увек потребна - рекао је он. https://24sedam.rs/drustvo/vesti/338528/ispovesti-volontera-verskog-dobrotvornog-starateljstva/vest -
ПРИДРУЖИТЕ СЕ: Саборно читање Псалтира за добробит народа и мир у Цркви
тема је објавио/ла Владан у Молитвеник
МОЛИТВА СВЕТОЈ ТРОЈИЦИ ПРЕ ЧИТАЊА ПСАЛТИРА Пресвета Тројице, Боже наш и Створитељу свега света, похитај и управи срце моје, да почнем с разумом а довршим добрим делима читање ове надахнуте књиге, коју Свети Дух кроз уста Давидова прогласи, а коју ја недостојни хоћу сада да читам. Познајући своје незнање, припадам к Теби, и молим Ти се, и твоје помоћи просим: Господе, управи ум мој и укрепи срце моје, да ми не буде устима тешко читати, но да ми се разум весели речима ове књиге. Помози ми, Господе, да оно што научим применим на добра дела, како би ме моја добра дела ставила с десне стране на Страшном Суду Христовом, са изабраним твојим. А сада, благослови Господе, да с уздисајем, читам овако: - Приђите поклонимо се Цару нашем Богу! - Приђите поклонимо се Христу Цару нашему Богу! - Приђите поклонимо се самоме Христу, Цару Богу нашему! -
„Посао ми одузима све време и сву снагу. Кад да се молим? По читав дан сам у трци и јурњави. Једино недељом могу да се наспавам.“ Чуо сам такве приче. Вероватно сте и ви. И морамо се сложити с тим да је мноштво наших људи притиснуто испразношћу и зарадом. Наизглед, стварно немају кад да се моле. Свето дело – учествовање у службама и служење Богу – нужно се занемарује и закржљава. Затим цео живот креће укриво, не иде право, већ постранце. Очигледно је да треба тражити излаз и он је могућ у виду спајања рада и молитве. Наравно, ништа не може да замени недељну Литургију. Али свакодневни послови се свакако могу мешати и растварити молитвом. Сам рад може постати аналог молитве и свето дело. Видели сте (у филмовима, а можда и у животу), како људи пљуну у шаке приступајући послу. Ово пљување има ритуални карактер. Раније су сви хришћани прали руке пре него што кроче у цркву. Некада су сви подизали руке у молитви и требало је да оне буду чисте. Код католика и дан-данас у свакој цркви на улазу постоје специјалне посуде с водом у којима богомолници поквасе прсте кад улазе у храм. Код нас сад само свештеници перу руке пре службе. У православљу само они данас узносе руке пред Богом. Али традиционално пљување у шаке пре него што се човек прихвати лопате или секире означава прање руку пре светог дела. Зато што је рад аналог молитве. Узгред речено, наши преци су пре него што се прекрсте дували или симболично пљували у прсте што такође симболично представља прање. Подједнако је свето радити и разговарати с Богом. Можемо учити да сједињујемо ове две ствари. Има послова уз које човек може да се моли. То су сви механички послови попут косидбе, љушћења кромпира, окопавања леја или други монотони послови који се обављају аутоматски и поред којих је ум релативно слободан. Свака кратка молитва: „Исусе, Сине Божији, помилуј ме,“ „Богородице Дјево“, „Боже, очисти мене грешног,“ или друге умесне су и не ометају рад. Руке раде, а ум се моли. Управо да би човек који се моли био ослобођен нужности да отвара молитвеник, да чита речи из књиге, текстове многих молитава треба да научи напамет. Одломци из Јеванђеља и Давидови псалми треба да постану наша својина, треба да припадају нашем сећању, а не само да буду садржај књига које читамо. Тада ћемо моћи да насладимо или да ојачамо душу молитвом и док чекамо у реду, и док се возимо превозом, и кад идемо у спортску салу. Многи из праксе знају ову тајну молитвеног стајања пред Богом док се баве најразличитијим пословима који наизглед не погодују молитви. Желео бих да улазим возило градског превоза за чијим воланом се тајно моли возач. Његов ум ће се бавити корисним стварима и неће морати да укључује „Шансон“ или „Радио Дачу“, и да малтретира уши путника. Притом ће возити пажљивије, пошто име Божије човека у чијем се уму налази чини одговорнијим и сабранијим. Желео бих да механичар у сервису мењајући точак на мојим колима или поправљајући њихов мотор, не псује, и не звиждуће себи под нос, већ да повремено у уму призове име Божије упомоћ. Кад улазим у кафић или ресторан хтео бих да се надам да кувар који ми спрема јело не намигује келнерици и не прича јој виц, већ се сећа Бога док ради и моли Му се. Можете мислити да је то сан и фантазија, али ћу вам рећи да није ни једно, ни друго. То је сасвим могућа реалност. Њено одсуство у нашем животу или (рећи ћемо) врло ретко присуство зависи само од малог броја богомолника који теже томе да служе Богу на свом малом месту. Ово дело зависи само од наше воље, пошто нико нема власт да нам нареди о чему ћемо размишљати док обављамо свој посао. Немаш времена или снаге да одеш на бденије. Слажем се. Али увек имаш и времена и снаге да усред свакодневног посла изговориш напамет „Помилуј ме, Боже“. Ради се само о жељи. И ову жељу треба да подстичемо у људским душама, подсећући их и учећи да призивање Бога у молитви и словесном служење Њему, у суштини не омета ништа осим расејаности и маловерја. Посебно треба нешто рећи о људима који се баве умним радом. Ако радник који нешто малтерише може да се моли док ради, учитељ који проверава свеске не може. Његов ум је заузет. Исто тако је заузет ум диспечера на аеродрому или системског администратора у фирми. Сви они чији ум је на послу врло заузет треба да се моле пре почетка посла. Управо они треба да дуну у прсте, прекрсте се или да пљунувши у шаке, седну за тастатуру. Оваквих послова има све више и више. Посао постаје механички и аутоматски, а човек се претвара у додатак сложеним механизмима. Он и сам ризикује да се временом претвори у робота или у компјутер на радост футуролога и холивудских режисера. И да би остао човек треба да се моли. Машина престиже човека по продуктивности, машина се неће уморити и неће заспати. Али се никад неће обратити Богу са захвалношћу или молбом за помоћ, а човек то треба да чини. То је главна ствар по којој се он разликује, како од машине, тако и од бесловесне животиње. Напокон, има и оних који не раде с циглом, или с глином, или с фајловима и гигабајтима, него с људима. Чиновник, администратор, шеф, лекар, судија, менаџер. Ови људи разговарају, убеђују, грде, моле, инсистирају, пишу записнике и резолуције. Они држе састанке, испитују (иследници), објашњавају (учитељи) и тако даље. Ову вишемилионску војску одговорних радника можемо подсетити на пример атонског старца Силуана. Он је, свакодневно општећи с десетинама радника у манастиру, одредио себи за правило да никад не започне разговор са човеком пре него што се кратко помоли за њега. Формално то није тешко, али од човека захтева праву веру и љубав према људима. Рецимо, директор школе позива родитеље ученика-мангупа који је намучио читаво одељење. Ако су већ стигли пред његов кабинет право је време да се помоли Богу говорећи: „Господе, помози ми да кажем правилна речи. Научи ме како да поступим. Дај ми чврстину ако је потребна чврстина. Дај ми самилост, дај ми разум.“ Очигледно је да речи могу бити најразличитије. Међутим, потребна је сама молитва. Исто тако доктор на пријему говорећи следећем пацијенту: „Уђите!“ може да се помоли за њега у себи. Ни начелника нико не спречава да чини исто то на дан пријема. Ни шефа кад су радници у питању. Ни командира за војнике. Даље можемо наставити у истом правцу. Узгред речено, Суворов је пре свих нас рекао војницима да „без молитве не пуне пушке. Чим човек погледа какве су особености живота дизаличара, возача камиона на дугим маршрутама, таксиста и продаваца, види да свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу. И тада ће човека који се моли у току посла обавезно нешто почети да вуче у храм. Мала молитва коју твори у свету, повући ће човека у Дом Молитве, у свети храм на Литургију. Човек ће осетивши силу молитве и њену сласт пожелети да оде на место где је све саздано за молитву и све одише молитвом. Јер, како ко живи, тако се и моли. И ако живимо без молитве, душа нас не зове у храм у свету недељу. Нема жудње. Крила су поткресана. На души је кисело и досадно. Сви треба да се моле. То је заједнички труд свих верних душа. Свуда треба да се молимо, односно, на послу и на одмору. Уколико је могуће, увек треба да се молимо. То није лак посао, али плодови које од њега очекујемо јесу преображај свакодневног живота из тешке и монотоне службе у служење Богу. И то је, наравно, човекова унутрашња промена. Његов срчани прелаз из стања сина овога века у стање сина Царства. Син Царства никад неће рећи: „Кад да се молим? Све време радим.“ Код њега молитву и посао не дели провалија, већ он и једно и друго обавља пред лицем Божијим, у славу Божију и силом Божијом. Протојереј Андреј Ткачов https://mitropolija.com/2023/12/26/rad-i-molitva/
-
Боже Свемогући, обећала сам мами да више нећу бити безобразна, обећала сам да ћу је слушати. Обећати је лако, али како одржати реч. Плашим се. Трудићу се – веома ћу се трудити. Али зар увек успева оно што желиш? Толико пута сам давала себи реч: од сутра ће све да буде другачије. Можда ће овог пута тако и да буде. Одржат ћу реч – веома желим да је одржим. А Ти Боже Свемогући помози ми. Ти си створио земљу која се врти око своје оси и око сунца. Ти си створио паралеле, меридијане, полове, полуострва, копна, заливе, брда, равнице и низине. Мноштво животиња, биљака, граните и кварц. По Твојој наредби шуме су се испуниле животињама. Треба само да климнеш главом – и реке потеку, краљеви сакупљају данак или остављају оружје. Ништа се не дешава без Тебе, на све је Твоја воља. Знам, тешко је обухватити Бога, мали је ум људски као кап у мору. Али за Тебе не постоји ништа немогуће. Сви се Теби обраћају, а Ти се слажеш или не. Срцем ја верујем у Твој ум и доброту и ако све не разумем, то је зато што сам још мала и глупа. Опрости ми Боже за моје сумње, али желим да будем с Тобом отворена пошто нема тајни од Бога и Ти свеједно знаш моје мисли. Ето тако. Боже Свемогући, ако Ти желиш да људи буду добри и праведни зашто не би стварао само добре и праведне? Зашто им дозвољаваш да греше? Боље је да даш људима јачу вољу да би они реч одржали. Ја се ево трудим, веома се трудим и не успевам. И мама има непријатности због тога и ја. Понекад је та ствар безначајна, а ја не попуштам. Можда зато што кући и у школи нису сви добри и праведни. Много сам видела зла и није моја у томе кривица, видела сам лажи и сплетки којих је пун свет. Да, ја за себе само одговарам, али те преваре, сплетке, неискреност чине живот страшним. Боже Свемогући, не желим да будем безобразна, желим да слушам – помози ми, дај ми вољу да издржим, дај ми бар капљицу Твоје снаге. За један дан Ти си створио свет! Заповеди: нека деца буду послушна. И да буде тако.
-
Четвртак на Ташмајдану: Молитва - дисање Цркве
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
У крипти храма св. Марка на Ташмајдану ће сутра, у четвртак 9. новембра 2023. године, после Акатиста Пресветој Богородици који почиње у 17 часова, бити одржана нова духовна трибина. Овога пута, на тему "Молитва - дисање Цркве" говориће јереј Александар Лучић, саопштило је братство овога храма. Предавање почиње у 18 часова, сви сте добродошли. Извор: Црква св. Марка, Инстаграм-
- молитва
- ташмајдану:
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Његово краљевско височанство принц – наследник Филип Карађорђевић од Србије и Југославије посетио је манастир Хиландар. Принца Филипа је у царској српској лаври дочекао Високопреподобни игуман Методије. Повод његове прве посете Хиландару и Светој Гори, био је празник Пресвете Богородице Тројеручице, игуманије манастира, који је прослављен троженственом службом свенећног бдења у саборној цркви и архијерејском Литургијом, којом је начелствовао викарни Епископ хвостански Алексеј. Принц Филип је своју посету искористио да се помоли за породицу, цели Краљевски дом и за српски народ, али и да се детаљније упозна са историјом манастира Хиландара и његовом архитектуром. Он је изразио захвалност на части која му је указана током боравка на Светој Гори и на незаборавним тренуцима које је провео у Хиландару. “Ово је моја прва посета Хиландару и хвала Пресветој Богородици што сам имао прилике да се боље упознам са историјом манастира и његовом околином и да прославим овај велики празник у нашој највећој светињи. Дошао сам да се помолимо за нашу Србију, за наш народ на Косову и Метохији и за јединство Краљевског дома. Хвала вам што се непрестано молите за нас, и молим вас да у вашим молитвама и убудуће имате наш, Краљевски дом и наш народ”, поручио је принц Филип током славског ручка у манастирској трпезарији. Његово краљевско височанство и игуман Методије размијенили су пригодне поклоне. Игуман Методије је принцу Филипу даривао икону Пресвете Богородице Тројеручице и Плакету поводом 825 година од оснивања манастира Хиландара, док је принц – наследник игуману поклонио заставу Цара Душана, чији се оригинал чува у манастирској ризници и која је била ношена на крунисању његовог чукундеде краља Петра Првог. Принц Филип је током тродневног боравка у Хиландару био у пратњи својих пријатеља и сарадника Николе Станковића и Ананија Јовановића, а том приликом је обишао и манастирску ризницу, Стари манастир (Црква Светог Василија Великог – Хрусија), манастирску библиотеку и винарију. https://mitropolija.com/2023/07/26/princ-filip-prvi-put-u-hilandaru-molitva-za-srpski-narod-kim-i-jedinstvo-kraljevskog-doma/
-
Наша свест није хомогена; то се показује и у молитви. Из нас често говори усамљеност , она као да узвикује речи молитве, наше “Ја” износи молбу као само себе. Суштина такве молитве је узвик: “Ево ме, Господе!”, то је најсветије и најистинитије представљање себе Господу. Али, у нама живи и Адам који се крије од Бога у шипражју. Православни хришћани су најчешће склони таквом типу молитве. Ми као да се кријемо иза њеног текста, па зато он мора бити изразито не-мој (не мог”Ја”). Не сасвим јасан, не на мом језику и обавезно потписан светим именима: светитеља Јована Златоуста, преподобног Симеона Метафраста, светитеља Василија Великог, итд. Православни хришћанин стоји на молитви као свештеник на литургији: нити је он њен творац, нити је идеја његова, нити је активан, већ је само присутан - греје се, такорећи, покрај божанске топлине. Индивидуалност се своди на понављање канонизованих ремек-дела, губи се у пијетету према њима. Ово се најбоље види у најархаичнијем облику молитве - богослужењу: свештенослужитељи су обавезно одевени другачије, храм је другачији, све у њему је другачије; свештеник је подређен чину богослужења у тој мери да ни речи “опет и опет” не смеју да замене места. Нема простора за непоновљиво”Ја”, презентовање себе је неумесно. Најличноснији тренутак богослужења је проповед, али и ту се свештеници крију, ако не иза читања светих отаца и синаксара, онда иза измаглице цитата, словенизама и специфичног (другачијег) тона проповеди. Задатак је да се сакрије проповедниково и молитвениково “Ја” успешно је остварен. У томе нема кукавичлука, то је само стид иза којег се крије свештена радост Сусрета. одломак из књиге "Православна духовност: Рестарт" pouke.org
-
У Храму на Чукарици молитва уз део одежде Светог Јована Руса
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Архиепископије
У храму Свете Петке на Чукаричкој падини, у којем се налази делић одежде са моштију Светог Јована Руса добијен од стране Игумана из манастира у месту Прокопи на острву Евија, поводом празника Божјег угодника Светог Јована Руса, у петак 9. јуна биће служена Света Литургија са почетком у 8 часова. Добро дошли на Литургијско сабрање! Повест о Светом Јовану Русу: СВЕТИ ЈОВАН РУС – СИЛАН У КРОТОСТИ Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте свети Јован Рус, чије су нетљене мошти понос острва Евија. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе Светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали. Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским увјерењима, Турци су мучили робове хришћане, не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових Јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског Аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића, који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру. Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио Своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца Аге и његове жене, који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали, где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало, многео сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд Свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима. Једном је Ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за Агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану, који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је Агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божију свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. Нетљене мошти Светог Јована Руса Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будмо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу, и док је умољавао Господа, као одговор на његову чврсту молбу, тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се Ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам Ага када се вратио из џамије, нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби, где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали, као и на свим посудама у његовој кући. „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божије и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је Ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести Светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе Свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њега Свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога, Кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом, по наредби Аге, који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост, коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божија да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размена становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона био смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евија, где свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. Нека од чуда Светог Јована Свети Јован је учинио многа чудеса и после своје блажене кончнине. Агин потомак је многима испричао следеће чудо: „Моја деца су живела веома кратко, умирала би још као мала. Њихова несретна мајка, након што је изгубила сву наду у мудрост медицине, потрчала је без мог знања моштима роба Јована, молећи да јој дарује дете које не би умрло тако младо, да би се могли радовати видећи га као младића или девојку... И заиста, праведни Јован је чуо је преклињање моје жене. Бог нам је даровао младог дечака кога зовемо, као што знате, Коле Гуван Оглу, (тј. Син роба Јована), и који још и данас живи Божијом силом и молитвама Јовановим." Неколико пута се свети Јован јављао у сновима и виђењима упозоравајући на блиске опасности. Једном је упозорио неке ђаке у Грчкој да ће кров пасти; имали су довољно времена да се ничице баце испод клупа, и када се кров срушио, греде су пале на клупе не повредивши ниједно дете. Недавно смо чули о чудноватом исцељењу два тежа случаја менингитиса - 19-годишњег пастира на југу Грчке и 3-годишњег дечака у Лондону. Данас се део десне руке светог Јована, која је смештена у посебан сребрни кивот, налази у Светопреображењском манастиру у Бостону, где долази много света да јој се поклони и тражи молитве од овог простог исповедника хришћанске вере, знајући да Господ - Који се противи гордима - брзо услишава молитве кротких. СВЕТИ ЈОВАН РУСКИ КАО СРПСКИ ВОЈНИК У манастиру посвећеном Светом Пантелејмону посебно место заузима необична икона. Икону урадило сестринство цркве поводом чуда које се догодило током НАТО бомбардовања. У селу Лепчињцу, надомак Врања, на пропланку окруженом нетакнутом природом, смештен је женски манастир посвећен Светом Панте-лејмону, заштитнику болесних. Многобројни верници, мештани и становници Пчињског округа радо долазе у манастир по душевни мир или да уживају у лепоти која никог не оставља равнодушним. Ипак, овај манастир у цркви која је део комплекса чува једну специфичност која код многих који долазе први пут у манастир изазове изненађење. На зиду цркве посебно место заузима икона војника у униформу. Овакви призори права су реткост у православним храмовима, а претпоставља се да је реч о јединој икони оваквог типа у српским храмовима. Икона представља Светог Јована Руског у стојећем ставу, обученог у униформу српске војске. Икону су насликале сестре манастира Светог Пантелејмона поводом чуда које се догодило 1999. године, о коме смо сазнали из дописа свештеника у цркви где се чувају мошти Светог Јована Руског у селу Прокопион, на острву Евији - појашњава свештеник Синиша Пиљановић. Допис који је дошао из поменутог храма у Грчкој стигао је на адресу Епархије врањске. И он је, према речима Пиљановића, својеврсно сведочанство о помоћи коју је светитељ указао нашем народу у време страдања. У допису је описано како су у цркву на Евији те године у време НАТО бомбардовања дошла два човека из различитих крајева Грчке. Иако се нису познавали, они су свештеницима овог светог храма испричали готово истоветну причу. Монахиње се присећају да је мир који је значио и престанак бомбардовања на Србију потписан у Куманову, на дан када се прославља Свети Јован Руски, 9. јуна. Својеврсна симболика и мир који је уследио разлог су што се светитељ у војној униформи српске војске нашао у цркви. Оне кажу и да је светих војника из свих времена много у православним црквама по целом православном свету. Икона Светог Јована Руског у манастиру у Лепчињцу је јединствена по томе што је то ретки пример светитеља обученог у униформу савремене српске војске. САН Сањали су, независно један од другог, Светог Јована како скида свету одежду у коју је био одевен и облачи војничку униформу. Тада је рекао: "Идем у Србију, да помогнем нашој браћи Србима, јер се тамо прогони православље" - причају монахиње манастира Свети Пантелејмонa разлог доласка двојице Грка у цркву на Евији. Извор: Радио Слово љубве -
Епископ Иринеј - молитва за жртве и порука: Окренимо се од насиља
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епархија источноамеричка је објавила позив Владике Иринеја (Добријевића) на молитву за жртве: Изузетно тешка срца Вам пишем поводом трагичног догађаја који се догодио у Основној школи "Владислав Рибникар" у Београду, Србија, у среду, 3. маја 2023. године, када је ученик седмог разреда наоружан пиштољима и молотовљевим коктелима убио осморо деце и чувара. Као и наш Патријарх и отац Порфирије, такође упућујемо изразе најдубљег саучешћа породицама погинулих у пуцњави у школи у Основној школи "Владислав Рибникар", али и изражавамо дубоку веру да ће Господ настанити оне чији су овоземаљски животи угашени у овом трагичном догађају, у становима праведника, и утешити оне који жале за својим губитком. Због тога вас молимо да се у својим парохијама и манастирима молитвено сећате оних који су трагично изгубили животе у Основној школи "Владислав Рибникар" 3. маја 2023. године и да се молите за утеху и утеху њихових породица, другова из разреда, наставника и особља такође. Штавише, такође вас молимо да их држите у својим свакодневним молитвама. Нека Васкрсли Господ просветли наша срца и умове, како би свако насиље у свету било укинуто. Нека нам помогне да преобразимо своја срца, да се окренемо од насиља и да тражимо мирне начине за решавање разлика. Извор: Епархија источноамеричка -
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије позива православне житеље Београда да се данас, 4. маја 2023. године, после Вечерњег богослужења које почиње у 17 часова, на помену који ће бити служен у свим престоничким храмовима помоле Господу нашем, Христу васкрслом из мртвих и Пресветој Мајци Његовој за невино пострадалe основце и њиховог школског чувара Драгана. Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве
-
- основце
- пострадале
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота – Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин. Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног”. Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник” за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу. Основна болест је „празност” (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?” и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену. Резултат такве лењости – „празности” је „униније” – туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније” је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели. „Љубоначалије” – пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност” и „униније” испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност” и „униније” присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине. Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима”. Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност” и „униније” уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством. Најзад, „празнословије”. Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат” слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна”. Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха. Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири. Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности”. Тачан и потпун превод грчког „софросини” и црквенословенског „целомудрије” требало би да буде „чистота умовања”. Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност – скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди – отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу. Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима. Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни” или „пали” човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ” већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина. Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав – она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе. Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата”. Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост. Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке” и „не осуђујемо своју браћу”, када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост. Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву Св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви Св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности – животиње, нерационалног и пожуде у нама – над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек”. Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек – душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски” знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence. https://mitropolija.com/2023/03/09/velikoposna-molitva-svetog-jefrema-sirina/
-
-
- психотерапеутски
- као
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Молитва мора без политике, али није добра политика без вјерујућих људи
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Свештеник Гојко Перовић је у изјави за Радио Светигору говорио о односу Цркве према предстојећим изборима и учешћу вјерујућих људи у њима. На дилеме вјерника везне за потребу њиховог учешћа у овом политичком процесу, отац Гојко је изнио став Цркве да спасење душе није условљено политичким животом и да не зависи од њега, те да се духовни живот хришћана може одвијати и мимо политичких процеса који их окружују. Црква у овом свијету постоји како би људе усмјерила на важност духовног живота и потврдила постојање “ствари невидљивих” по ријечима апостола Павла. И по црквеном и по државном устројству, задатак Цркве у овом свијету није њено укључивање у страначки, парламентарни живот, нити њено учешће у некој од грана земаљске власти. Све то сугерише једну дистанцу Цркве и људи у њој, у односу на политику. Међутим, на другој страни, иако их не мотивише у том правцу Црква не забрањује вјерницима да се активно укључе у политички живот, на начин који им прописује државни Устав, а то је – да бирају и да буду бирани. То би био један од начина да се испуни она Господња заповјест да човјек да “Богу Божије, а цару царево”. Учешће вјерника у изборима и у конституисању власти која ће да управља њиховим земаљским животима, не само да није гријех и није унижење духовности него се напротив, препоручује свима онима који хоће да преузму одговорности пред Богом и људима, за сопствене животе и својих ближњих. Историја Цркве је препуна примјера побожних владара, примјера молитве, подвига и поста у токовима земаљског и политичког живота. Хришћани не треба да се везују за било коју од појединачних странака а још мање за неког лидера, и да их обоготворавају, у смислу неке безусловне оданости, очарања и разочарења. Нити треба од политичара очекивати безгрешност или свемоћ, јер из таквих очекивања често излази нереалан однос људи према политици. Напротив, грађански и политички еманциповано хришћани пред сваке изборе треба да сагледају која од политика/листа и политичких личности које се нуде задовољавају њихове људске, духовне, грађанске, економске назоре и потребе. Свештеник Гојко Перовић је рекао како сматра да грађани не могу издати или изневјерити странке, јер су те странке настале и декларисале су се као оне које ће служити интересима грађама. Али, странке могу итакако издати грађане уколико не испуне своја предизборна обећања на основу којих су добили повјерење да врше власт и уживају бенефите у вези тога. По његовом мишљењу зрела грађанска друштва, нарочито она секуларна, траже од грађана, па међу њима и од вјерника, да се, колико је год то могуће, укључе у изградњу институција, да гласају, да се кандидују, преиспитујући сваки наредни пут свој претходни став, како би, на тај начин, повећали степен одговорности самих политичара и странака. Дакле, молитва може и мора без политике, али није добро да политички и друштвени живот буде без вјерујућих људи – јер би то одузело снагу и квалитет политичким процесима. https://mitropolija.com/2022/10/17/molitva-mora-bez-politike-ali-nije-dobra-politika-bez-vjerujucih-ljudi/ -
Пишеш ми да си у последње време анксиозан и имаш нападе панике. Питаш ме да ли молитвом можеш наћи мир и тишину, да се ослободиш свог овог стреса који те уништава. Ако тражиш нешто конкретно од молитве, поставиш захтев и циљ. Да ли је могуће? Нећу рећи да није могуће, све може ако Бог да, али обрати пажњу на неке суптилне ствари и тајне духовног живота. Када се молиш у паници, паника расте. Апостол Петар је тонуо у таласима док је викао. Да ли сте икада видели спасеног утопљеника јер је узнемирено викао "давим се?" Не. Само тоне брже због панике. Ако се смири, можда ће бити спасен. Зато је боље, у време панике, дубоко удахнути, усмерити своје мисли и пажњу негде другде, мало регулисати дисање, не плашити се надолазећег таласа већ проћи кроз њега, па се молити. Посебно у тренуцима стреса, мораш поставити циљеве. Знаш ли шта ће се иначе догодити? Започећеш мучну молитву у којој ћеш сваки час анализирати да ли је успела, да ли ти је донела очекивани резултат. Држаћеш мерну траку и мерићеш делотворност своје молитве и чудесну силу Божију. У суштини, то је као испитивање Бога и његове моћи. Упражњавај своју молитву, воли Христа, повежи се са Њим, чинећи смеран подвиг љубави и праштања, примај Његово Тело и Крв у Божанској Литургији, смерно сe питај шта осећаш да је корисно за тебе и твој живот и опусти се, предај све у Његове руке. Он ће ти, ако је то у интересу твог постојања, дати оно што тражш, ако не, једноставно ће прећутати, иако се то нашем егоизму много пута не допада. На крају крајева, чудо се дешава када престанете упорно да га "чекате". Када ти заборавиш, Бог памти. Али не заборавимо велику истину, да радост и мир твоје душе, то што тражиш и желиш, долази од Христа, а не од твоје молитве. Молитва није психотехничка метода којом можете узети било шта без Христа. Христос ће ти донети мир и радост. Не можеш да желиш очеву имовину, а да не желиш и оца. Ово открива твоју себичност. Дакле, не сећајмо се молитве и Бога само у тешким тренуцима већ целог свог живота. Нека нам Христос буде све. Нека молитва постане кисеоник наших живота, а не кутија са поклонима у коју стављамо руку и добијемо оно што желимо без захвалности. Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос http://plibyos.blogspot.com
-
Српска православна црква и њени верници 8. септембра обележавају дан сећања на Свете мученике Адријана и Наталију. Адријан и Наталија, млади брачни пар племенитог рода из Никодимије, живели су у IV веку и страдали за Исуса. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Легенда каже да није било лепшег и складнијег пара у читавој Никомидији и да је њихова љубав била на далеко позната. Цар Максимилијан наредио је општи прогон хришћана из Никодимије при једној његовој посети. У том прогону учествовао је и Адријан, чији је посао био да пописује имена оних који су мучени и на крају убијани. Адријан је посматрао ове људе – измучене, мирне и кротке, како ћутке подносе своје патње. Под овим утицајем, почео је да са њима разговара о Богу и и сам поверовао у царство небеско и Исусово учење. Зато, када је ред дошао на нови попис, рекао је да и његово име ставе на списак. Након тога је одмах био окован и бачен у тамницу са осталим хришћанима. Чувши за ово, Наталија се обрадовала, и одмах отишла да Адријану открије да је и она све време била хришћанка. Наталија је остала уз свог мужа до последњег тренутка и када су Адријана шибали и мучили, она га је охрабривала да истраје до краја. Часно је издахнуо са осталим хришћанима, непоколебан у својој вери. Након тога, њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. Када је њена мисија била извршена, по легенди јој се у сну јавио Свети Адријан и позвао је да му се придружи, након чега је и она издахнула. Нераздвојни како у животу, тако и у смрти, Свети Адријан и Наталија данас се сматрају заштитницима како заљубљених, тако и брачне среће. Верује се да супружници данас треба да им запале свећу у цркви и помоле се овим речима: Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Кондак, глас 4. Жени Богомудрој Божанске речи у срце си положио, Адријане мучениче Христов: Ка мучењу си се усрдно упутио, и са супругом венац примио.
-
МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ ИЗ ХИЛАНДАРА.
тема је објавио/ла Slobodan Milošević у Духовни живот наше Свете Цркве
МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ ИЗ ХИЛАНДАРА-
- bogorodica
- молитва
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Уопштено говорећи, Свети Пајсије је у духовном подвигу највише пажње посветио покајању и непрестаној молитви. Он је кроз покајање добијао откривења са неба. Говорио је да је живот монаха покајање и молитва. Монаси су бежични оператери Цркве и циљ њиховог живота је да дођу до Бога како би помогли људима, када се први пут очисте од страсти, које су попут атмосфере које ометају добру комуникацију са Господом. Зато је говорио да од Бога треба да тражимо само покајање, да бисмо се умили, јер је покајање божански сапун у молитви. Уздах покајања у молитви вреди више од две канте суза. Почетак молитвеног дела је испитивање самог себе и познање наших греха. Јер, ако немамо свест о својим гресима, како ћемо тражити од Бога милост Божју? Молитви помаже наш осећај грешности. Али ако желимо да се покајемо, морамо да упознамо себе и своје слабости. Морамо да размотримо шта нам је Бог дао и како смо одговорили на Његове дарове. Како се Бог понашао према мени, а како ја према Његовој љубави? Око овог питања стално се врте мисли монаха или монахиње. Они виде да је све дар од Бога и да су само греси њихови. То је разлог зашто треба да будемо истински скрушени. Пре него што почнемо да бројимо чворове на нашој бројаници, добра је идеја да пребројимо прво наше многе грехе и Божје благослове. Свест о Божјим благословима помаже нам да изговарамо Исусову молитву из срца, а не механички. Истинско покајање носи са собом понизност и одатле почиње молитва. Пре него што почнемо да се молимо, треба да кажемо: „Ја сам крив Христе. Незахвалан сам и растужио сам те. Опрости ми’. Молитва захтева одговарајућу припрему, као што то чини и Свето причешће. То је света комуникација, јер ми се причешћујемо Христом и разговарамо са Њим. Требало би да прочитамо нешто из Изрека пустињских отаца или других духовних књига. Умногоме помаже и проучавање Светог јеванђеља; чак и ако не разумемо значење речи, душа је посвећена и духовно нахрањена. Ако се монаси и монахиње не држе својих молитава, беспотребно ће патити. Требало би да избегавају претерано причање и да пронађу задовољство у молитви. Због тога се зову „усамљеници“, јер живе сами, са Богом. Да би нас подстакао да се више молимо, старац је говорио да је сваки тренутак нашег живота који прође непоправљив. Исусова молитва је оружје против ђавола јер је име Исусово свемоћно. Циљ није да стекнемо непрестану молитву, већ да се лишимо особе која смо некада били. Много је користио Псалтир у својим молитвама и рекао да је то муња против ђавола. Други аспект борбе је љубав према ближњем. Христос је задовољан када волиш своје ближње и чиниш их задовољним. Због тога је светитељ истицао достојанство нашег ближњег. Говорио је да када људи делују духовно, а занемарују све остало, онда су и духовна дела бескорисна. Пошто је толико волео Христа и Богородицу, волео је и друге људе. Колико год био уморан, жртвовао се за друге; био је потпуно равнодушан према својим потребама, свом одмору или свом здрављу. Рекао је да би, ако неко други пати, радо умро да им помогне. Ако имамо проблем и бринемо због њега, то је знак недостатка вере. Али ако бринемо за нашу браћу и сестре, то показује бол љубави. Бог нам даје велику утеху када осећамо бол других људи, иначе то не бисмо могли да поднесемо. Он је саветовао да се молимо за упокојене, јер они не могу ништа себи да помогну; па треба да се залажемо за њих. Непрестано се молио за славу и јединство Цркве и често је током молитве добијао просветљење о црквеним проблемима. Однос Светог Пајсија са Пресветом Богородицом, одликовао се најдубљом оданошћу и љубављу и он је ту љубав према њој надахњивао у свима који су му долазили. Чини се да је овај свети однос са Пресветом у њега усађен током детињства. Ово је завештање Светог Арсенија Кападокијског човека чије ће дело наставити. Свети Пајсије је од Богородице примио многе доказе и чудеса од којих је нека оставио у писаној форми. https://mitropolija.com/2022/07/19/pokajanje-i-molitva-po-svetom-pajsiju/
-
Молитвени сабор Пресветој Богородици у част Њене иконе МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
У данашњи дан се врши молитвени сабор у част чудотворне иконе Пресвете Богородице "Млекопитатељнице" Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе МЛЕКОПИТАТЕЉНИЦЕ Прими, Госпођо Богородице, сузна мољења Твојих слугу, који Ти прибегавају. Видимо Те на светој икони како на рукама носиш и млеком храниш Сина Твог и Бога нашег, Господа Исуса Христа. Јер иако си безболно родила Њега, све мајчинске туге знаш и немоћи синова и кћери видиш. Зато топло припадајући исцелитељном образу Твоме, скрушено га целивајући, молимо Те свемилостива Владичице, нас грешне, који смо осуђени да се у мукама рађамо и у бригама васпитавамо, милостиво помилуј и сажаљиво заступи. Децу нашу, као и родитеље њихове, од тешких болести и горких невоља избави. Даруј им здравље и благовремену помоћ, да све више и више узрастају, радошћу и утехом испуњујући родитеље своје, тако да се и сада посредовањем Твојим из уста мале деце и која сисају начини хвала Теби. О, Мајко Сина Божијег, сажали се на све мајке синова људских и на немоћне људе Твоје; болести које су нас снашле брзо исцели, надолазеће на нас муке и жалости утишај, и не презри сузе и уздахе слугу Твојих. Услиши у дан невоље оне који прибегавају икони Твојој, а у дан радости и избављења прими песму хвале из наших благодарних срца. Узнеси молбе наше ка престолу Сина Твога и Бога нашег, да милостив буде гресима и слабостима нашим, и да распростре милост Своју на оне који знају Име Његово, тако да и ми и деца наша прослављамо Тебе, милосрдну заступницу и несумњиву наду рода нашег у векове векова. Амин. https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589 -
Преносим молбу митрополита Јеротеја Влахоса, да се помолите за православног хришћанина Антонија који чека смртну казну у наредних пар дана. Френк Атвуд који је осуђен за киднаповање и убиство осмогодишње девојчице Вики Лин Хоскинсон у септембру 1984. је одувек тврдио да није крив за злочин. Док се налазио у затвору са максималним обезбеђењем, он се обратио у Православље и крштен је са именом Антоније преко манастира светог Антонија у Аризони. Он је изучавао веру, молио се и био у преписци са истакнутим православним личностима из Грчке, као што је митрополит Атанасије лимасолски који га је посетио у затвору пре пар година, али му није дозвољено да га види. Исто тако, он је у контакту и са митрополитом Јеротејем Влахосом који је написао овај текст у наставку. Френк је скоро објавио изјаву која се тиче егзекуције смртоносном ињекцијом која му предстоји. Молимо се сви за њега, на његову молбу и молбу двојице православних митрополита. „Зовем се Френк Атвуд и моја егзекуција је одређена за 8. јун 2022. године од стране државе Аризона. Осуђен сам на смрт због злочина који нисам учинио, али ћу пустити да докази, подржани стручњацима и аргументи које су изнели моји адвокати говоре у моју невиност. Ја ћу коначно осетити слободу од земаљских окова који су осакатили моје тело и узроковали неописив бол. И нећу више живети у свету у коме други осећају бол само због мог постојања. Породици Вики Лин Хоскинсон искрено могу да кажем да иако знам да никада нећете поверовати да је нисам отео… заиста нисам! То, ипак, не мења чињеницу да је ваш бол огроман као што и моја дубока молитва је да ће вам моја смрти пружити одређени облик олакшања и завршетка непрекидне патње и мучења. Молитва за човека који чека смртну казну – Митрополит Јеротеј Влахос Пре пар година сам започео преписку са човеком који чека смртну казну у Аризони, Антонијем. Он је оптужен за врло озбиљан злочин и он пориче да га је учинио и изгледа да је у праву. Осуђен је на смрт. Он се сам неколико пута жалио правном систему САД и остао је у затвору са максималним обезбеђењем много година, све до коначна пресуда није донесена. Повод за нашу преписку је било изучавање моје књиге „Православна психотерапија“ и других књига које су објављене на енглеском језику, а које су оставиле утисак на њега. Послао ми је прво писмо и ја сам му одговорио на то, али и на друга писма која сам сада сакупио и која су укупне дужине од око 100 страница откуцаних крупнијим фонтом. Пошто је чекао коначну пресуду за дефинисање дана за његову егзекуцију, био је преокупиран различитим духовним дилемама. Крштен је у Православље у затвору, живи у покајању, молитви, служио је мирјанским чином, молио се на бројанице, али је највише био заинтересован како да стекне умно-срдачну молитву да би, када буде убијен, могао да прође митарства, како ми је писао, и да сусретне Христа у Рају. Са одговорима које сам му послао, покушао сам да га руководим у духовном животу у овом тешком периоду, да га оснажим да смело сусретне смрт. Изненадило и на неки начин дирнуло да сам у преписци са човек који чека смртну казну и да га припремам за смрт! Овакав догађај се никада није догодио у мом животу, иако духовно руководим већ 50 година, да припремам некога за смртну казну, за толико дуго времена моје службе. Као што је познато, у Грчкој је смртна казна укинута и зато немамо слична искуства. Једног дана ће ова преписка бити објављена и читалац ће моћи да види како је овај благословени човек размишљао и како је прихватио моје руковођење. Пре пар дана ми је послао писмо и обавестио ме да је његова смртна казна дефинитивно одређена за почетак јуна, то јест, за пар дана. Он ми је написао да су сада мере обезбеђења још строжије. У свом писму он има три молбе. У првој ме моли да се моли да нешто буде учињено да не мора да пије из „чаше егзекуције“. Друга молба гласи: „Ако Бог у Својој неограниченој љубави и мудрост, зна да је најбоље за мене да будем убијен да бих прошао кроз митарства и уђем у рај, преклињем вас да се молите да имам снаге на крају, да будем храбар и да имам поверења у Бога!“ Трећа молба је тражила „коначну поуку“. Написао је: „Јако бих волео да чујем од вас коначну поуку коју ми можете дати. Молим вас! Времена је мало, тако да вас молим да ми пошаљете мејл што пре. Наставићу да се молим за вас и Нафпактоса у свакоднедним молитвама!“ Прекрстио сам се и одговорио му. Разлог за објављивање ове чињенице је да снажно молим све оне који читају овај текст, да се моле за мог пријатеља Антонија или да му укину смртну казну ако је то могуће, или да настави са смелошћу и поверењем у Бога и да, наравно, сусретне Христа Кога је волео у затвору са најстрожим обезбеђењем.“ Помолимо се: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј слугу Твог Антонија“. https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2022/06/04/molitva-za-coveka-koji-ceka-smrtnu-kaznu-mitropolit-jerotej-vlahos/
- 1 коментар
-
- јеротеј
- митрополит
- (и још 7 )
-
Молитва у бисеру Призрена - Цркви Богородице Љевишке
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Призренски богослови су известили о молитви у јединственој Цркви Богородице Љевишке, призренској лепотици посвећеној Успењу Пресвете Мајке Божје, задужбини Светог краља Милутина, грађеној с почетка 14. века, чија је вредност, али и угроженост, препозната од читавог света, те се од 2006. године налази на Унесковој листи светске културне баштине. Богословија је објавила: На празник Благовести и у суботу пете недеље Васкршњег поста служили смо у древној светињи и украсу царског Призрена - храму Богородице Љевишке. Молили смо се Мајци Божијој Елеуси да чува, штити и да ка Христу води све верне. У граду Твоме Призрену, Војвоткињо Богородице, узносимо Ти песме победне, Бранитељко наша, и песме захвалне, Избавитељко од свих невоља. Но, пошто имаш моћ непобедиву, од свих опасности избави нас, да Ти кличемо: Радуј се, Невесто неневесна! Извор: Призренска богословија ФБ; Радио Слово љубве-
- богородице
- цркви
- (и још 4 )
-
Овде постављајте своја молитвена правила. ПС. На том сајту имате молитве да копирате.
-
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, четвртe недељe Великог поста, 3. априла. 2022. године, началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић. Патријарху Порфирију саслуживали су: протојереј - ставрофор Ристо Перић, јереј Зоран Деврња, протонамесници Милан Марић и Игор Лукић, јереј Ђорђе Љубинковић и ђакони Драган Радић, Радомир Врућинић, Милојко Топаловић и Мирослав Митровић. Патријарх Порфирије је беседио о значају вере и духовног усхођења уз лествицу врлине и јеванђелских вредности на које смо сви призвани и том приликом је указао да је Господ чудо из данашње јеванђелске перикопе, учинио непосредно након свог чудесног преображења на гори Тавор. Након свог преображења Господ силази са Горе у реалност овога света и времена, а из потребе да човека спасе и помилује, рекао је Патријарх истакавши да су: "Пост и молитва потребни да бисмо отворили своје духовне очи, да бисмо могли да будемо сарадници благодати Божјој, сарадници и сапутници у свему ономе што Господ чини за нас и за људски род. Пост има за циљ скромност, смирење и љубав у односу на Бога и односу на друге. Зато сам Господ каже да се постом и молитвом изгони свака демонска сила и нечистота, изгони се из нас и наших живота, а онда и око нас. Отуда сви они који минимизирају и релативизују пост, у најмању руку не знају шта говоре и наносе штету себи и другима". Извор: Радио Слово љубве
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.