Претражи Живе Речи Утехе

Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу. Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу! Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу. Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи. Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља? Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим. Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“). Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“. Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут? Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?! Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу. Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки? Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке. Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4. Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне. На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни! Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“? Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету? Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави! аутор: Србијанка Станковић https://zelenaucionica.com/hocu-li-i-ja-kao-moja-majka-cepati-list-iz-sveske-svom-detetu-jer-je-pisala-kao-nogama-meni-jesu-i-strah-od-greske-pratio-me-je-ceo-zivot/

—Оче Фјодоре, какав је био ваш први, дечији доживљај мора. —Не сећам се. Како сам научио да пливам, исто се не сећам. Одрастао сам на Азовском мору. Чак сам се родио на обали. Мајка се сећа: „Кренула сам ујутру ракове да скупљам. Тамо сам и родила.“ У нашем родослову, сви су свештеници и морепловци. Од осме године сам већ знао да ћу бити путник, као Геогриј Јаковљевич Седов. Мој дека је учествовао у његовој првој експедицији на Нову Земљу. Дека је говорио да пре него што би постао морепловац, морам да се обучим за кормилара. Уписао сам Поморску школу града Одесе. После сам завршио и Лењинградску арктичку школу. —У совјетско време се о вашим рођацима-путницима, вероватно, говорило. Да ли се отворено говорило и о вашим рођацима-свештеницима? —Мог рођака, протојереја Николаја Коњухова, су убили 29.децембра 1918.године. Поливали су га водом на мразу. Када је изгубио свест, стрељали. При совјетској власти родитељи су се трудили да о томе нигде не помињу, бојали су се. Чак, када сам отишао у Духовну семинарију 1969.г., отац је рекао: „Мање тамо говори да си у породици имао свештенике“. Сада се, наравно, поносим својим прецима. Молим им се и тражим опроштај што смо се стидели и бојали да о њима говоримо. —Како је дошло до тога да сте отишли у семинарију? —Било је врло просто. Уписао се, и то је то. Како сам од детињства знао да ћу путовати, тако сам знао и да ћу бити свештеник. Мислио сам да ћу негде у 50-им престати да путујем и да ћу служити у парохији. Ето, у 58. сам рукоположен. —Када сте били мали, Ваша мајка је говорила да ћете бити врло усамљен човек. Зашто? —Мајка зна своје дете. Због мојих навика. — То јест, у детињству сте били усамљени? —Не сасвим да сам био усамљен. Увек сам се нечим бавио. Оним што ми се свиђало. Волим да цртам, имам таленат. Лош, и мало га је, али имам. То је моје. Зато сам изучавао сликарство. Исто је и са путовањима. Нико ме није терао на пловидбу. Једноставном ми се свиђа, тамо је мој свет. И свештеник сам постао не да бих градио каријеру у Цркви. Свештеник сам јер ми је у крви. —Били сте „бела врана“? Разликовали сте се од остале деце? — Не-не-не!Нисам „бела врана“. Две сестре и три брата. Ја сам средњи, али сам увек био лидер. Имао сам главну реч. Остали су слушали. Када су одрасли и отишли на своје стране, ако је требало доносити неке породичне одлуке, родитељи би говорили: „Ево Фједка ће доћи. Како он каже, нека тако и буде.“ —Сматра се да је у совјетско време било врло сурово васпитавање. Деца нису била размажена. —Зашто нису била размажена? Колико је деце при совјетској власти пушило, опијало се, седело по затворима! —Шта вас је сачувало од штетног пута? —Сачувао ме је циљ. Од детињства сам знао да морам да дођем до Северног пола, и наставим дело Георгија Јаковљевича Седова. Дека је причао: „треба да оправдаш азовске рибаре“. Много сам волео Седова, много су ми о њему причали. Увек сам жалио што нисам био са њима на последњој експедицији. Дека је умро када сам имао осам година. Све време, како се сећам, лежао је парализован на кревету. Чувам његов крст. (Вади испод мантије.) Излизао се. Сребрни је. У школи су говорили: „А, Федјка Коњухов, он ће бити путник.“ Тако да су ми за многе предмете гледали кроз прсте. Када је математика слабо ишла, бубао сам је, јер сам знао да се нећу уписати у поморску школу. Имао сам циљ. Када живиш са циљем, онда све имаш. И код деце треба васпитавати стремљење циљу. Романтика треба да буде присутна, и патриотизам. Тада човек неће мислити ни на пушење, ни на игранке, ни на новац. —Шта мислите, чиме прво треба да се баве деца? Спортом? — Ја сам совјетски човек. Ја сам мајстор у многим спортским дисциплинама. Али када говоре, како сви треба да се баве спортом, слушам и мислим: „Погрешно говорите! Погрешно!“ Колико се врхунских спортиста пропило, завршило у затвору. Посебно 90-их година. Због чега? Зато што је за спорт потребно имати духовност. Учимо вештине, а шта је спортиста без духовности? Само њушке да бије и ништа више. Није довољно само учити, треба проникнути у дете. Имам школу за извиђаче у Миасси и Тотми. Уписују се деца након посебне селекције. Дајемо им све да пробају: и да управљају једрима, да се пењу по стенама, да иду у походе...Господ Бог је на свакога показао прстом, свакоме је дао таленат. Али не гради свако таленат. Тако и ми у извиђачкој школи дајемо од свега по мало. И да се фотографише. И да се црта. Није обавезно да ће дете постати фотограф или уметник, али основе је неопходно знати. Деца пишу дневнике, стихове, свирају гитару. Моја ћерка је завршила уметничку и музичку школу. Сада ради као медицинска сестра. Са њом се може ићи и на најразличитије изложбе, и на концерте. Слуша и класику и рок. —Очинство-је или срећа или бреме? —Деца су срећа. Исто као и унуци. Знате, колико сам светских рекорда поставио, књига написао, слика насликао. Данас рекорд-сутра су га већ побили. Данас се одушевљавају књигама, а сутра их већ заборављају. Деца, унуци су вечност, ни са чим неупоредива. —Да ли сте путовали са својом децом? —Наравно. Претерао сам брод преко Атлантског океана са старијим сином. Путовао сам са њим око Рта Хорн, пловио преко Тихог и Индијског океана. Преко Атлантског смо пловили неколико пута. Али, не бих желео да моја деца буду путници. — А они? — Њима свака част. Кажу: „Схватамо да никада нећемо бити као тата“. Они имају своју судбину. — Они исто имају циљ, као што је био и код Вас? —Имају. Не као мој. Млађи син жели да постане војник. Планира да се упише на Суворовску академију. Старији је као менаџер. Жели да организује експедиције. Био је предстедник Федерације спортског једрења. — Шта су вам донела заједничка путовања? —Почели су боље да ме разумеју, постали су сигурнији. Када сам са женом и сином путовао преко Атлантског океана, кренула је бура. Схватам да је ситуација озбиљна, а они су смирени. Кажу: „Па ти си ишао око света“. Овако размишљају: „Ако је тата стао за кормило, значи, све ће бити добро.“ А ја знам шта све може да се догоди, и у мом присуству. — Ако би неког од деце оштетили у вртићу, школи, да ли сте их штитили? — Трудио сам се да не идем. Тиме се супруга бавила. Ако бих долазио, обично су ме доживљавали као Коњухова, као путника, а не као оца. Уз такав однос, тешко је решавати одређена лична питања. Синовима сам увек говорио да морају да знају како да се одбране. —Да ли ваша деца живе теже него што сте Ви живели у њиховим годинама? —Не. Мислим да ни мени није било тешко, а ни њима. Треба увек прихватати оно што је дато. Ми смо имали једно детињство, а они друго. Ми смо имали једне тешкоће, а они друге. Знате, никада на земљиној кугли неће бити раја. Нашим дедовима је било лако да живе? Не. Нашим родитељима-исто не. Никада неће бити лако живети! Све време је рат. Све време. Деда је ратовао у Првом светском рату, а отац у Другом. Теча у Кореји, 1953.г., а брат у Авганистану. Ја сам служио у Вијетнаму. Истина, нисам ратова, на броду сам служио као механичар. У мом роду су сви пролазили кроз рат. — Ваша омиљена дечија игра? У детињству сам волео да се играм игре „Робинзон Крусо“. — Како сте се играли? — Имао сам острво у блату. — То јест, опет сами? — Не. Ја сам био своја екипа. Био сам капитен. Свештеник Фјодор Коњухов извор