Претражи Живе Речи Утехе

Псалам 106. Алилуја (=Хвалите Господа).(МТ: Псалам 107) 1. ИСПОВЕДАЈТЕ и хвалите Господа, јер је добар, јер је до века милост Његова. 2. Нека (то) кажу искупљени (=избављени) од Господа, које је избавио из руке непријатеља. 3. Из земаља сабра их, од истока и запада и севера и мора; 4. лутаху у пустињи, у (земљи) безводној, пут ка граду насељења не нађоше, 5. гладујући и жеђујући, душа њихова у њима ишчиле. 6. И повикаше ка Господу када се мучаху, и из невоља њихових избави их, 7. и одведе их путем правим да отиду у град насељења. 8. Нека исповедају Господу милости Његове и чудеса Његова синовима људским, 9. јер нахрани душу празну и душу гладујућу испуни добрима. 10. Оне који седе у тами и сенци смрти, оковане у сиромаштву и гвожђу. 11. Јер преогорчише речи Божије и савет Вишњега раздражише, 12. и понизи се у мукама срце њихово, онемоћаше, и не би кога да помогне. 13. И повикаше ка Господу када се мучаху, и из невоља њихових спасе их, 14. и изведе их из таме и сенке смрти, и окове њихове раскину. 15. Нека исповедају Господу милости Његове и чудеса Његова синовима људским, 16. јер скрши врата бакарна и полуге гвоздене поломи. 17. Прихвати их са пута безакоња њиховог, јер се због безакоња свога понизише. 18. Сваког јела узгнуша се душа њихова, и приближише се до врата смрти. 19. И повикаше ка Господу када се мучаху, и од свих невоља њихових спасе их. 20. Посла Реч Своју и исцели их, и избави их из трулежи њихових. 21. Нека исповедају Господу милости Његове и чудеса Његова синовима људским; 22. и нека принесу Њему жртву хвале и нека објављују дела Његова у весељу. 23. Који силазе у море лађама, (и) који чине послове у водама многим, 24. они видеше дела Господња и чудеса Његова у дубини (мора). 25. Рече, и стаде ветар бурни, и подигоше се таласи његови, 26. уздижу се до небеса и силазе до бездана; душа се њихова растапаше у залима; 27. смутише се, потресоше се као пијаница, и сва мудрост њихова потону. 28. И повикаше ка Господу када се мучаху, и од невоља њихових изведе их, 29. и заповеди бури и стаде као лахор, и ућуташе се таласи њени. 30. И обрадоваше се што се умирише, и одведе их у залив воље Своје. 31. Нека исповедају Господу милости Његове и чудеса Његова синовима људским; 32. нека Га узвишују у цркви (=сабору) народа, и на седишту презвитера нека Га хвале. 33. Постави реке у пустињи и изворе вода за жеђ (људску); 34. земљу плодоносну (окрену) у слану (бару) од злобе њених становника. 35. Постави пустињу у језера водна, и земљу безводну у изворе вода; 36. и настани тамо гладне (људе), и подиже градове становања; 37. и засејаше поља и засадише винограде и произведоше плод жита. 38. И благослови их и умножише се врло, и стоку њихову не умањи. 39. А (пре тога) умањише се и напатише од жалости зала и болова. 40. И (зато) изли понижење на кнезове (незнабошце), и заведе их у беспуће, а не на пут. 41. И убогог (Израиља) поможе од сиромаштва, и постави као овце родове (његове). 42. Видеће прави (срцем) и обрадоваће се, и свако ће безакоње затворити уста своја. 43. Ко је мудар да ово сачува, и схватиће милости Господње.

За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете? Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују. За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“. Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени. Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише. Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве. Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље. Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод. У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи. Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се. Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“. Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају. Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/ovaj-svet-je-pun-dobre-odrasle-dece-koja-ne-pricaju-sa-svojim-roditeljima-jer-drugacije-nisu-mogli-da-se-sacuvaju/

Поводом суочавања Покровског храма у Лозници са покушајима незаконитог отуђења црквене порте од стране Града, свештеник Горан Поповић, старешина лозничке богомоље, за Радио Слово љубве је изразио наду да ће тренутна ситуација као "резултат негативне кампање која се две и по године води против цркве", бити превазиђена. Он је подсетио да је сам Епископ шабачки г. Јеротеј, који осећа "дубоко разочарање, на неки начин и запрепашћење" свим овим што се дешава, "лично уложио велике напоре и труд да се ситуација превазиђе", те да постојећи "горући проблем исисава огромну количину енергије из свих актера, нарочито из Епископа којем је веома стало да ово питање решимо". Подсетимо, Одељење за планирање и изградњу Града Лознице унело је у Нацрт измена и допуна Плана предлоге којима се директно угрожава и скрнави сакрални простор црквене порте Покровског храма - на парцели која је законом заштићена као културно добро-споменик културе (Лознички град) на три позиције се Нацртом плана атакује на културно наслеђе, одузима се приватна имовина СПЦ и уништава простор шанца из Првог српског устанка и непосредно окружење Покровске цркве. Епархија шабачка је у најновијем саопштењу истакла захтев државним, као и градским властима Лознице, да из Нацрта уклоне поменуте предлоге којима се, како је наведено, припрема терен за будућу експропријацију тј. одузимање црквене имовине. Отац Горан поручује - "Не дамо светиње!" - те на крају разговора емитујемо познату песму истога имена у извођењу Хора Манастира Тројеручица. Отац Горан Поповић за Слово љубве: Епархија шабачка: Не дамо светиње! Снимци са јавне расправе - јутјуб канал Епархије шабачке Извор: Радио Слово љубве

Кућа се коначно утишала, деца су заспала, муж је заспао, све сам расклонила и одједном стојим насред дневне собе и гледам у књиге на столу. Дан је био и више него ужурбан, јурили смо по граду, тражили свеске и књиге за будућег ђака првака (иако је јул, желела је сада!), па је онда требало „намирити“ и млађе близанце неком слагалицом и играчком. Муж се баш досетио да му фали алат и материјал за радионицу, тако да смо направили добру путању крстарећи булеварима. Кренули смо у набавку за летовање, а завршили куповину за школу! Кад се десило да ми дете полази у први разред? Запитала сам се шетајући се кроз књижару и разгледајући полице. Као сваки штребер, не знајући ни сама зашто, понела сам списак књига иако нам није била намера да их купимо баш све данас. Међутим, од „мамице, само једну свеску и гумицу за брисање, молим те“ до комплетне опреме стигли смо за 15 минута. Близанци су заспали у колицима, па смо моја Оља и ја могле натенане да бирамо прибор за школу. Уџбеници и радни листови за први разред изгледају много лепше сада него кад сам ја ишла у школу. То сам прво помислила разгледајући буквар, уџбеник из математике и радне свеске разних издавача. Илустрације су занимљиве, објашњења кратка, прецизна и конкретна. Свака ми је страница деловала примамљиво. Листала сам књигу „Свет око нас“ и унапред се обрадовала свему што ће научити у школи. Тада ме је погодило: па зар ја већ имам дете које полази у први разред? Да ли није као јуче било када сам се стискала уз маму на дан прозивке 1. септембра и надала се да сам код учитељице, а не у одељењу код јединог учитеља? Код куће сам ухватила себе како прегледам Ољине прве књиге и времепловим. Можда сам мало и завидела овим „новим клинцима“ што не полазе у школу ’94. када немаш где свеску да купиш. Моји радни листови су у сваком смислу те речи били листови – ниси смео јаче гумицом да обришеш нетачан резултат задатка, јер лако можеш да пробијеш до следеће стране. Једна погрешна рачуница и ето рупе у књизи! Вероватно да је то била и прва лекција животна коју сам научила: ако погрешиш и притиснеш јаче, направићеш рупу и непоправљиву штету. Па сам се трудила да будем опрезна, да не грешим. Страх од грешке ме је пратио кроз цело школовање. Али ваљда кад си дете, не схваташ да се неке ствари могу и исправити, као и да урадити нешто погрешно не значи да си и ти погрешан. (Дуго ми није било јасно што сам се толико идентификовала са оним Рундековим стихом „Ја сам био погрешан, кад сам ти ставио руку на раме“). Али ево вечерас, док седим за столом и прегледам уџбенике свог детета спознаја долази сама. У школи смо као у неком великом експерименту чије коначне резултате живимо несвесно касније – на послу, у породици, међу пријатељима, као „одрасли“. Је л’ смо могли некако другачије проћи тај пут? Кренуло је да навире. Дигитални свет – ми нисмо имали дигитални свет, а мислим да смо веома мало разумели и овај аналогни. Није имао ко да нам објасни. Једноставно се нису бавили нама. Били смо деца и „наше је било само да учимо“. Идеш у школу, дођеш кући, опереш руке, пресвучеш се, ручаш, урадиш домаћи и можеш напоље. Ако се много заиграш, кад те позову на вечеру кажеш: још пет минута! Они на то оћуте, па онда кроз 5 минута викну поново с терасе. Тад већ молиш: је л’ могу још само пет минута?! Моји никад нису много марили за те „продужетке“. Знало се шта може, шта не може. Ако падне ноћ, а нисам у стану, готова сам, сутра ме неће пустити напоље. Распусти су били мало другачији, ту су толерисали мало дужу игру, а мајка је знала да изнесе испред зграде тањир палачинки са џемом од шипурака. У тренутку сам осетила мирис џема. Годинама га нисам јела. Клинци воле само еурокрем и нутелу. Не можеш да се не запиташ: идемо ли напред или у суноврат неки? Код уџбеника из математике ми се стегло грло. Мој је имао на корицама неке квадрате, ромбоиде, претеће велики број 1 преко танких корица као ознаку за први разред, а мени се чинило: ето, то је јединица! Сећам се да сам цело прво полугодиште стрепела – сад ће учитељ да ми упише јединицу. Што би неко ставио иначе број један тако, преко целе стране баш на уџбеник из математике?! Друге књиге су имале суптилније ознаке. Иако нисам добила јединицу никада до краја осмог разреда ни на једном математичком тесту, тај ме је страшан број један свуда следио. Можда сам, баш због тог страха увек одузимала себи од петице ту јединицу, а коначна оцена би била 4. Мојој мајци није било јасно. Сећам се да је сатима знала да ми зановета како сам опет добила четворку и како друга деца, ето на пример Ана из нашег улаза редовно добија петице. Кад бих се расплакала, прво би још јаче викала, а онда би села до мене и покушала да ми помогне да решим задатак и да заједно вежбамо математику. То је тек био фијаско! Мислила сам да сам глупа, чим не разумем њена објашњења, а тек сам касније схватила – ни њој те једначине нису биле јасне. На крају би дигла руке беспомоћно и рекла: ја не знам шта вас уче у тој школи?! Нека ти учитељ објасни! Уши су ми бриделе од тог сећања. Морала сам да устанем и одвојим се од свезака и књига. На вратима Ољине собе гледам како мирно спава. Не могу да замислим да вичем на њу јер не схвата просте рачунске операције. А свесна сам, то ће се вероватно десити. Можда не сваки пут, али да, једног дана ћу доћи уморна с посла, без снаге да објашњавам зашто мора више да се потруди и да вежба. Хоћу ли исто као и моја мајка да јој поцепам лист из свеске јер је домаћи задатак написала неуредно „као ногама“? Хоћу ли исто као тата претећи да прегледам састав на тему „Један јесењи дан“ и да се мрштим на неуспело написано слово „ђ“? Или ћу да раширим руке да зна да је следим у лету? Ако има још нека мајка што овако брине, молим да се јави! аутор: Србијанка Станковић https://zelenaucionica.com/hocu-li-i-ja-kao-moja-majka-cepati-list-iz-sveske-svom-detetu-jer-je-pisala-kao-nogama-meni-jesu-i-strah-od-greske-pratio-me-je-ceo-zivot/

Јуче док сам чекала воз у подземној железници седела сам на клупи поред једне мајке и њеног шестогодишњег синa. Мајка је уморно и монотоно презирала дете. „Мама, боли ме стомак…“ „Ко је ти крив? Рекла сам ти да не једеш толико. Немаш мере, погледајте како ти се стомак надуо! Погледај панталоне. Па прљав си као прасе! Јуче сам их прала и сад морам поново. Устани, воз је стигао.“ Дечак се окренуо, узео своје ствари и полако кренуо до вагона. Све у мени се стегло. Из два разлога. Прво, са мном су разговарали на исти начин у детињству. Друго, кад сам јако уморна или депресивна, на тај начин се односим према свом сину. Имала сам жељу да седнем поред тог детета, да га помазим по стомаку, стиснем га уз себе и кажем му нешто попут: „Не слушај је, добро си, само си дете. Нормално је да не знаш колико хране је много, твој мозак није зрео за такву контролу, то би требало да уради твоја мајка. Нормално је испрљати одећу. Па ти си дете…“ Али сместила сам се на другу страну вагона, затворила очи и осетила да ћу заплакати. У мојој глави је мамин глас одзвањао као да га сада чујем. До бола познате фразе: „са те две леве руке …“, „на кога ли си да ми је знати“, „Боже, шта ће од тебе испасти“… Одрасла сам и научила да се браним. Више не допуштам ником да тако прича са мном. Требале су ми године психотерапије да се навикнем. Да вратим границе које су у потпуности уништене. Да обновим своје самопоштовање из рушевина. Да будем таква каква јесам. Али гласови у мојој глави су још увек ту. И сама сам већ мајка која живи на другом крају света, скоро осам хиљада километара удаљеном од моје мајке. Не виђамо се често и ретко разговарамо телефоном. Када разговара са мном, научила је да задржава за себе своје мишљење о мојим женским, људским и професионалним квалитетама. Јер, кад је моја мајка била дете, према њој су се понашали много горе. Дала ми је само два посто онога што је њој дала мајка, моја безобзирна бака. Кроз детињство, стално сам понављала себи „Никад нећу разговарати са својом децом на тај начин“, али кад сам љута, исцрпљена и са слабом контролом, чујем себе како изговарам врло сличне фразе свом детету, чак и истим тоном! Не кривим своју мајку за оно што ми је говорила пре тридесет година и за то што ми никада није рекла – „драго моје дете“, „мила моја девојчица“, „моја лепотица“. Знам да јој није било лако променити оне обрасце понашања којима је деценијама била изложена. А такође и њена мајка, којој је то у детињству сигурно било још теже. А ако погледамо даље у породичну историју, хаос је све већи. Болести, глад, рат, било је битно само преживети. Не преостаје ми ништа друго него да волим свог сина свим срцем и да покушам да прекинем тај низ. Покажем му своју безусловну љубав 10 пута дневно. Загрлим га 50 пута дневно. Шаљем му позитивне поруке. Чиним све како би он чуо унутрашње гласове како му говоре да има право на свој живот. Има право на љубав, само зато што је рођен. Да је згодан, паметан и талентован по рођењу (све је то тачно), да има велико срце и постаће прави мушкарац. Чак се и сада понаша као прави мушкарац: увек ми отвара врата, узима моје тешке торбе – а нисам то од њега тражила. И што се више трудим да радим ове ствари, слабији су гласови у мојој глави. Да, они су још увек ту и можда ће их увек бити. Али више их не чујем све време, као што не чујем буку аутомобила који пролазе. На све се навикне. Све мање покушавам да заслужим љубав и своје право на постојање, а све више се навикавам да будем само ја, довољно добра таква каква јесам. У мом координатном систему, свако почиње од себе. Покушава да воли своју децу и родитеље онакве какви јесу – нису идеални, то је јасно. Кад научимо да безусловно волимо своје ближње, почињемо да прихватамо и друге људе – комшије, колеге, пролазнике. Када водимо рачуна о себи, кад прихватамо себе, жеља за мењањем других опада. И ту је кључ среће и задовољства. Аутор: Олга Карчевска https://zelenaucionica.com/jer-kad-je-moja-majka-bila-dete-prema-njoj-su-se-ponasali-mnogo-gore-dala-mi-je-samo-dva-posto-onoga-sto-je-njoj-dala-majka-moja-bezobzirna-baka/