Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'јер'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У овом стиху се налази још један камен спотицања за многе људе, чак и православне хришћане који се труде да живе црквеним животом. Нама често није до краја јасно када човек треба да буде кротак, када да се гневи, да ли уопште сме да се гневи, у којим условима и слично. Прочитаћу вам објашњење ове врлине од стране светог Јустина Ћелијског који пише: „Шта је кротост? Кротост је: све што нас сналази примати с молитвеним расположењем као нешто што тако треба да буде по свемудром Божјем промислу о нама. Јер Свебрижни, који је рекао: „А у вас је и коса на глави избројана“ (Лк. 12, 7), непрестано промишља о свему нашем: и о најкрупнијем и о нај­ситнијем“. Ава Јустин одмах наставља објашњавајући и пут стицања ове врлине: „Блажену кротост човек може стећи само ако све учини да кротки Господ Исус овлада његовом душом. А пре свега, ако испуни своју душу смерношћу. Овлада ли душом смерност, ето за њом и кротост, духовна сестра њена. Њих две стварају у човеку осећање и сазнање: да је за све грехе своје и невоље своје крив сам он, и само он, и нико други. Зато, када се гневи, гневи се на себе, а према другима је испуњен кротошћу“. Блажени Теофилакт Охридски даје са своје стране врло значајно објашњење на питање које нас збуњује данас – да ли кротост аутоматски значи и одсуство гнева у било којој ситуацији? Блажени Теофилакт пише: „А кротки, то нису они који се никада не гневе, јер су такви људи они што су лишени разума, већ они који имају гнева, али се уздржавају, гневећи се онда када је потребно“. Дакле, кротки хришћанин не представља безвољно и слабо створење које може свако да користи и малтретира. Гнев нам је дат као сила којом треба да се користимо правилно. На који начин то радити, Свети Оци објашњавају. Свети Јустин Ћелијски пише: „Разуме се, у срцу кроткога увек има гнева на грех и зло, али не на грешнике. Он воли грешнике, али осуђује њихове грехе. Врхунац гнева еванђелска кротост показује према онима који себе свесно и намерно изједначе са својим гресима. Тада и Бог кротости бичем истерује трговце из храма. И када се гневи, еванђелска кротост има своју богочовечанску меру. То је она реч најревноснијег христоносца: „Гневите се и не грешите! Сунце да не зађе у гневу вашем!“ (Еф. 4:26).“ Навео бих размишљање и великог старца наших дана, оца Рафаила Карелина на ову тему: „Дакле, ако се правилно употребљава, гнев је човеку дат као оружје, као мач против непријатеља. Овај мач ми, нажалост, погрешно употребљавамо против себе самих и наших ближњих. Међутим, и гнев може бити користан, тј. праведан гнев уколико научимо да се гневимо на демона и грех, који се рађа у нашем срцу. Гнев има моћ да уништава. Ако га усмеримо на свог брата у извесном смислу постајемо убице. Уколико се, пак, гневимо на грех, гнев га уништава и очишћује нашу душу.“ https://tvrdjavaistine.wordpress.com/2021/06/09/da-li-smemo-da-se-gnevimo-kada-i-kako-da-se-gnevimo/
  2. ТЕОЛОШКИ РАЗГОВОРИ проф. др Зорица Кубурић, проф. др Данијел Стојановић, доц. др Вања Степановић, мр Слободан Мартиновић, МА Жељко Степановић
  3. I Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу - како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих. Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју - шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека. Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара: Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле. Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом. Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу - ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице. Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде. Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.
  4. Када људи уђу у Цркву и почну да живе „духовније“, они почињу да негују молитву на свој начин. Почињу да говоре да живе „мирније“, узимајући спокој који осећају као доказ свог духовног напретка. Међутим, много пута је тај мир који осећају само површан (и стога опасан). Много пута видимо да се ови људи с гневом опиру када их нека особа или неки догађај протресе из њихове лажне понизности. Када мисле да су други људи одговорни за њихове проблеме, онда се дистанцирају од њих, показујући на тај начин погрешан начин размишљања. Свој "спокој" стављају изнад других, своју „не-анксиозност” стављају изнад комуникације са другима. Рекло би се да то чине и монаси, посебно пустињаци који се удаљавају од људи да би се, кроз ћутање, посветили „лакшем“ општењу са Богом. Али морамо приметити да се ово ћутање коме теже пустињаци не ставља изнад љубави према другима, а ако се то и догоди, није исправно. Видимо преподобног старца Пајсија како напушта молитву, тишину своје ћелије и како се спремно одазива на позив људи да их саслуша, да чује њихов бол, њихове жалбе, њихове грехе. Чувши све ово, вероватно би се преподобни старац „узнемирио“, али то није утицало на мир и тишину његовог срца. Била је то смирена стрепња, смирени немир, јер је његов мир био дубок и непоколебљив од спољашњих фактора. Ако се, у потрази за тишином, молимо и осећамо смирење с једне стране, а с друге стране се љутимо и узнемиравамо за најмању ствар, морамо схватити да је наш мир лажан и површан, да, на крају крајева, тишина којој тежимо и мир који постижемо нису ништа друго до емоционална" дрога“ нашег аутономног подвига. Када престанемо да се штитимо, такмичимо, правдамо, тада ћемо постати слободни. Тешко је, веома је тешко престати се претварати, тешко се отрести мисли о сопственом достојанству. Међутим, неопходно је. Јер без тога ћемо увек бити робови свог ега и никада нећемо наћи Бога. Пред нама ће увек бити наша достигнућа, православље, пост, бдење, доброта, богослужење, незлобност, тишина, врлина. Обожаваћемо сами себе. Непрестано ћемо стварати споља, а изнутра ћемо смрдети. Наставићемо наше духовне подвиге пред људима, али изнутра ћемо бити празни. Ми ћемо се споља трудити да докажемо да смо духовни, да смо исцељени, а изнутра ћемо остати слепи, парализовани, болесни, губави, мртви. Осећаћемо лажни мир у нашој духовној аутономији, што ће изазвати узнемиреност и раздор. Бог ће увек бити прекршилац наших права, нашег мишљења. Тражићемо оправдање супротстављајући се другима. Покушаћемо да се осећамо важним суочавајући се са другима. Не можемо знати шта значи „живот у Христу“,„милост“, „љубав“, „мир“, „радост“ када херметички затварамо очи пред смрћу, када нам је једино стало до нашег реномеа, када се наше доброчинство претворио у циљ сам себи, када је опсесија нашег живота покровитељство самог себе. Све процењујемо на основу нашег земаљског живота. Али неизбежно долази неслога, долази подела. Зато што бисмо радије да будемо „у праву“ сада него да будемо заједно заувек. Више волимо монолог него дијалог. Више волимо самоћу него живот у заједници. Више волимо да будемо пријатељи него да волимо. Више волимо затвор него слободу. Више волимо религију него Цркву. Не би требало да више волимо, већ само жудимо за... Непристрасно. Колико год да сте наоружани у свету, увек ћете се плашити сваке претње. Ако не успете, бићете заборављени, нико вас се неће сећати. Међутим, пун мира је човек који живи љубављу Оног који заувек воли свакога и све, па макар био и лишен признања, афирмације, похвале, снаге, јавности, славе. Ово је сажето у поздраву Светог Серафима Саровског: „Радости моја, Христос воскресе!“ Јер, једину радост може осетити онај у чијем је срцу радост света, мир, љубав. Радост може да осети онај ко, иако не успе у свету, живи у сигурности Његовог присуства. Скоро сви светитељи су напустили овај свет без “успеха”. Сироти, одрпани, изоловани, безначајни, дивљи, заклани. Њихова једина брига је била однос са Христом. Њихови проблеми су били бројни, али су их они надмашили. Не зато што су се правили да их не виде, већ зато што њихов поглед није остао у садашњости. Гледали су невечерњи дан. Истина је да нам светост изгледа као нешто далеко, нешто непознато. И заиста, оправдано је, јер је Христос велика непознаница у нашем животу. Светост није услов за неколико изабраних, за неке митске хероје који живе у пустињама и пећинама. Зашто? Јер, Христос је за свакога. Један старац врло тачно каже: „У православном предању нема подела на материјално и духовно, на деловање и теорију, на људе у свету и монахе. Или имаш благодат Божију и имаш све, или је немаш, и потпуно си у тами“. Нису само монаси или свештеници ти који имају „одговорност“ да приме благодат. То је „право“ свакога ко жели да доживи Истину. Нажалост, научени смо да је Црква узак простор. Али, у Цркви постоји невероватан простор за све који желе да уђу и постану нови. Има места за свакога ко жели да избаци отров из свог ега и постане сабрат ближњем. И тако, као велика заједница, идемо напред. Идемо од страсти до врлине. Али ту не треба стати. Не желимо да нас смрт нађе „врлинским“. Желимо нешто друго, нешто дубље, веће. Највећа ствар је постићи понизност која је мајка милости, која чини да се човек уздигне изнад смрти, док се још креће у телу и костима. А онда схвати да је све безначајно, без мириса, боје и укуса, пред Божанском уметношћу за коју је сазрео. архимандрит Павле Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2020/11/30/светостта-не-е-състояние-за-малцина-за/
  5. Данас нас Господ поново чини заједничарима Његовог Рождества. Непроцењив поклон! Радује се цела земља, а ми се радујемо, као што су се радовали Анђели небески пре две хиљаде година, када је Вечни Бог сишао на земљу са Неба у људском телу. Зачуђено су гледали Богочовека – нису могли ни да помисле на то! Орасположимо се и схватимо да се ничега не бојимо, јер је сам Бог дошао у свет. А ако је Он са нама, ко онда може бити против нас? Нисмо сами, чак ни са привидном напуштеношћу и усамљеношћу. Рођен је Онај који ће нас извући из било каквог ћорсокака, Онај који нас неће напустити, већ свакога од нас увек чека, Онај који неће издати ни преварити, Онај који ће заувек остати. Славимо и радујмо се! „Дакле, да прославимо не величанствено, него божански, не светски, већ најмирније, не наш празник, него празник Онога Који је постао наш, тачније, празник Владике нашег, не празник немоћи, него празник исцељења; не празник стварања, него празник поновног стварања“, пише св. Григорије Богослов. Донесемо, после мудраца, своје дарове Богу који је рођен ради нашег спасења. Покушајмо да смиримо свој дух, победимо зло у нашим срцима, опростимо непријатељима. Заблагодаримо Господу за протеклу годину – за добре људе, праве пријатеље, вредне тренутке тишине и размишљања, зоре и сјајне звезде, пролеће и јесен, сунце и ветар, поуке и опомене. Нека радост и светлост која избија из рођеног Богомладенца испуни наша срца. И нека Тројични Бог долази на свет изнова и изнова за будуће генерације! Христос се роди! Ваистину се роди! митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-mi-se-ne-plashimo-nichega-jer-je-sam-bog-doshao-u-svet
  6. Епархија жичка је за петак, 30. децембра, најавила сабрање под насловом "Славите Господа јер је добар", у парохијском дому храма светог Марка, са почетком у 19 часова. Детаљи су на плакату поред. Извор: Епархија жичка
  7. JESSY

    Не бој се, јер Бог је близу

    Понекад нам се деси да наступи најцрња ноћ у души, када нам се чини да је Бог далеко од нас. Али то је само обмана, зато што нам је Бог ближи него само наше дисање. Овакви тренуци су по Божијем допуштењу, како би смо се што више приљубили уз Њега, слично као када мајка, пуна љубави, постави дете на своје ноге, и удаљи се од њега, па испружених руку чека да дете начини прве кораке. Ова мајка је увек спремна да дете прихвати и узме га у наручје чим види да оно посрће. Међутим, она зна да је потребно да се удаљи на кратко, да би њено дете научило да само стоји на своје две ноге. Тако је и са нама. Када видите да вам је тешко да се молите, упалите кандило испред икона и седите у тишини. Реците Богу: „Тужан сам и болан, и не умем да Ти се обратим, а тако ми је потребно да у свом срцу чујем Твој глас. Понекад се највећи духовни раст постиже управо у тренуцима потпуне сломљености, зато што у тим тренуцима увиђамо колико нам је Бог потребан и колико од Њега зависимо. Не бојте се, драги моји, јер је Бог близу и неће вас напустити. Господ допушта тренутке духовне суше, када се човек уплаши да га је Он напустио, како бисмо Му завапили. Када смо у борби или када патимо, тада постајемо духовно јачи у вери. Молитва ће се вратити ако искористимо тренутак тишине, дозволимо Богу да делује у тој тишини, и када ослушнемо Његов глас. Родитељ који домаћи задатак свога детета стално ради уместо њега, не чини му никакву услугу, зато што то дете никада неће научити да се брине о себи и увек ће бити зависно од свог родитеља. Господ жели да ојачамо у вери, и да у исто време наш однос Њим буде све зрелији. Ако не научимо да се бринемо о себи, заувек ћемо бити као зависно дете које никада неће умети да досегне висине, него ће заувек остати слабашно и плашљиво. С љубављу у Христу, игуман Трифун http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/p/blog-page_4203.html
  8. јул 14, 2022 Јевгениј Ковалков, руски православни парохијанин који је радио у велетрговини пилећег меса у Купар Ангусу у Шкотској, отпуштен је након што је одбио да скине ланац са крстом на свом радном месту, пише “Christian Today”. Случај је добио епилог пред судом у Дандију, који је пресудио да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. Суд је упознат да је непосредни руководилац Е. Ковалкову наредио да уклони крст, јер украшавање верским симболима „може бити опасно“. Ковалков је то одбио, рекавши да му крст много значи, јер је главни симбол његове вере. Након тога, мушкарац је отпуштен због одбијања да послуша упутства управе. У јуну ове године, преноси “Christian Today”, суд је Ковалкову досудио 22.074 фунти, признајући радње администрације предузећа као „дискриминаторне“. Према речима судије Луиз Кауен, од самог почетка је било јасно да је господин Ковалков „изгубио посао као жртва дискриминације“. „Религијска уверења и ношење крста су од велике, фундаменталне важности за Ковалкова“, рекла је она. Ковалков није први хришћанин у Великој Британији који је добио право да носи крст на радном месту путем суда, а да је раније због тога био дискриминисан. Британка Надиа Евејда, бивша службеница «British Airways», 2013. године добила је спор против те авиокомпаније након што је Европски суд за људска права утврдио да је прекршила њену верску слободу. Извор: christiantoday.com / Православие.ру
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  10. Слобода је дар од Бога. А пошто смо створени по слици Божијој, не можемо бити лишени тога. Њена употреба, наравно, може пратити два главна пута. Један пут води ка Богу и другим људима, односно да се повезујемо у љубави и постајемо сапутници на путу ка царству Божијем. Други је живот са нама самима у средишту, као нашим сопственим Богом, где се наше размишљање, наше расуђивање, наше границе, наша очекивања и наши критеријуми обликују искључиво на основу наше воље, наших жеља, нашег приступа и убеђења. Тада нам постаје лако да користимо друге људе. Али чак и у овом случају, не можемо стати на пут љубави коју нам је Бог дао. Као људи, створени смо да будемо слободни и да волимо. Библијско предање Цркве описује овај пут кроз слику и приповедање о Рају. По божанском надахнућу, писац Петокњижја ову историју света ставља у књигу Постања. Он описује велику башту у којој су људи створени директном Божјом вољом, а не само по његовој речи (што је важило за остатак створења), да би могао да ради са нама и да нас чува. Били смо позвани да живимо у заједници са Богом и другим људима, да разговарамо са њим сваке вечери, као показатељ љубави и као деца са својим родитељима. Цео дан ми смо са другим људима и са светом. Само у сумрак Бог нам даје знак свог живог присуства, кроз своју реч. Не постоји ништа што нас спречава да идемо даље како желимо. Имамо могућност да се хранимо дрвећем у Рају, осим једног, знања о добру и злу. Не зато што је сам плод смртоносан, већ зато што имамо избор да будемо са Богом или да правимо богове од себе. Друга опција води у духовну смрт, јер се тада намећемо свету силом. Нећемо бити у уравнотеженом односу са другим људима, заједно, као деца Божја и Његова слика, него ћемо бити увучени у искушење да се изједначимо са Богом, не у погледу његове љубави, већ његове моћи. То резултира сукобима, ратовима и поделама. Мир тада неће бити норма. Наш избор је јасан. Можда нам Бог није потребан као приоритет љубави. У том случају, бићемо везани оковима неуспеха да се одрекнемо пута његове љубави – а то је слобода – и да изаберемо да се наметнемо другима и свету, кроз своју непослушност Божјој вољи и самом Богу. Наша Пресвета Мајка, Богородица, је пут којим наш преступ престаје да има моћ ропства над нама. Нисмо у обавези да грешимо. Духовна смрт није наш избор; можемо оживети наш однос са Богом, који је постао једно са нама када је узео нашу природу у њеној утроби. Уместо да буде извор нашег отпора, свет може поново постати Рај, јер се лепота овога света чува нашим односом са Богом. А лепота не мора да има везе само са приметном лепотом. То је препознавање Божје љубави у сваком аспекту овог света, чак и у болу живота који је телесна смрт. Јер нада није изгубљена, чак ни тамо. Пре оваплоћења Бог је био невидљив, и у овом животу и у вечности, јер како су створена бића могла да се повежу са нествореним? Али сада је нестворено узело нашу природу, постао је сличан нама у свему, осим у греху. Син Божији нам је поново дао предност љубави која нас ослобађа и својом добровољном смрћу показао потпуну послушност Божијој вољи, отварајући нам пут у вечни живот. Можемо да учествујемо у Богу јер је Христ постао човек. Можемо да учествујемо у њему у овом и следећем животу, јер је он један од нас. Историја овог света, чији смо ми део, иде ка коначном елиминисању зла, окова греха, и духовне и телесне смрти. Богородица је наша представница, преко које је ново стварање имало свој почетак, оваплоћењем Сина и Речи Божије. Треба нам нешто њене вере, нешто њене љубави према Богу, неке њене врлине, било да је то њена послушност Божјој вољи, оданост или стрпљење. То укључује и наш улазак у Цркву, да бисмо и ми постали чланови ове нове творевине. Ланци наших окова су се ослободили. Немојмо их поново закључавати кроз нашу егоцентричну вољу, поделе и рат. Не можемо променити свет. Али можемо да променимо себе, заступништвом Мајке Божије. Протојереј Темистокле Мурцанос Извор: pemptousia.com https://mitropolija.com/2022/03/31/raduj-se-jer-se-tobom-otpusta-nas-greh-raduj-se-jer-se-tobom-raj-otvara/
  11. Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/
  12. Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве
  13. У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм
  14. Оптужница каже да је 27-годишњи Муад Хиб из Зарзира прошлог месеца сакрио леш 46-годишње Раше Муклаше у близини реке Јордан. 27-годишњи мушкарац из северног Израела оптужен је у понедељак за убиство своје мајке и скривање њеног тела прошлог месеца, након што је она прешла из ислама у православље. Према оптужници, Раша Муклаша (46) је напустила мужа и прекинула везе са своје петоро деце - укључујући осумњиченог, Муад Хиб-а - 2006 године. Затим се преселила из града Зарзир у Ноф ХаГалил и прешла у хришћанство. Недавно је обновила контакт са својом децом након смрти бившег мужа. Тужиоци тврде да је њено преобраћење, које је јако наљутило Хиба, био мотив убиства. Према оптужници, убиство је с предумишљајем, а Хиб је 5. августа у близини Назарета заказао састанак са својом мајком с намером да је убије и избаци њене остатке. Након што је покупио Муклашу својим аутомобилом, "задавио је покојницу конопцем или рукама, сам или са још неким, с намером да изазове њену смрт", наводи се у судским документима. Док је тражио место за сакривање тела, Хиб је уочио полицијску блокаду на путу и пробио је, успешно побегавши са места догађаја, наводи се у оптужници. Затим се одвезао ка реци Јордан. Ту је ископао јаму и закопао тело, наводи се у оптужници. Покрио је место камењем и сувим лишћем, „све како би замаскирао локацију тела и отежао његово налажење“. Касније тог дана, осумњичени је пробио и другу блокаду пута која је постављена у оквиру истраге, а ухапшен је након кратке потере у близини Нахалала, саопштила је полиција. Два брата осумњиченог , старости 23 и 20 година, ухапшени су посебно. Није се одмах знало да ли ће бити оптужени. Посмртни остаци пронађени су 26 сати након друге блокаде пута, близу једног дела реке Јордан на северу Израела , саопштила је тада полиција. Тело је пронађено након интензивне претраге, која је укључивала употребу хеликоптера, паса, коњице и јединица за праћење, саопштила је полиција. Брзи рад истражитеља на лоцирању осумњиченог и сумња на случај убиства довели су до покретања свих снага Северног округа за брзу и опсежну операцију лоцирања тела жртве", рекао је тада начелник Северног округа Шимон Лави . Лави је рекао да је случај доказао "пуну посвећеност полиције решавању злочина у арапској заједници, користећи сва средства која су била на располагању". Полиција је оптужена за занемаривање израелског арапског друштва, јер су насиље и криминал и даље у порасту. Злочин насиља је достигао рекордан степен у арапским заједницама последњих година, а 78 арапских израелских држављана убијено је у очигледним убиствима од почетка 2021. године, према подацима непрофитне организације Абрахам Иницијативес. Још 15 Палестинаца убијено је на израелској територији. Тринаест погинулих у насилним инцидентима ове године биле су жене, саопштила је непрофитна организација. Прошле године је 96 арапских Израелаца убијено током насиља у заједници. Власти су обећале да ће издвојити више средстава за борбу против криминала у арапским крајевима, након што је низ недавних пуцњава покренуо онлајн кампању #Араб_Лаивс_Метр у знак протеста због наводног недостатка полицијских акција. У јулу, премијер Нафтали Бенет рекао је да су насиље и злочини у арапским израелским заједницама "национална пропаст", док се састао са високим владиним и полицијским званичницима како би формулисао национални план за решавање овог питања. https://www.timesofisrael.com/man-charged-with-murdering-mother-because-she-converted-to-christianity/?fbclid=IwAR34W8Iqq0C3wjxMwNt6rnEFV4mFIuhJsqj6HPAoVoRlCFY0f7lGqyYJwSk
  15. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије опростио се поруком на свом Инстаграм налогу од Црне Горе, коју је напустио после свечаности у Подгорици након устоличења Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија, захваливши свима, али и изразивши жаљење због оних који су на било који начин повређени. Патријархову поруку преносимо у целини: „Растајем се, надам се не за дуго, са овом благословеном земљом и народом, са двоструким осећањима. Срећан сам веома јер смо извршили дело Цркве, устоличили митрополита по вољи Цркве и народа ове епископије, народа који дубински воли Светосавску Цркву. Али сам и више него тужан, чак ужаснут чињеницом да су у видокругу били неки људи који су тај чин љубави према свима намеравали да спрече снајперском пушком. Захваљујем свима, жалим све који су на било који начин повређени и молим их за опроштај. Молим се Господу за ову земљу, за овај народ и за све људе, и молим њих да се моле за мене, јер су они ближи Богу“, написао је Патријарх Порфирије. Извор: Инстаграм porfirije_patrijarh
  16. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. https://teologija.net/oce-oprosti-im-jer-ne-znaju-sta-cine/
  17. Имакуле има педесет година, али изгледа као да има двадесетпет. Широког осмјеха, дуге косе у ситним плетеницама и савршених ногу у краткој шареној хаљини, заправо је прва Африканка коју сам имала прилике да упознам. Нaравно, ништа од овога је не чини изузетном. Чак ни чињеница да је преживјела геноцид у Руанди, па ни начин на који јој је то пошло од руке (будући да је скровиште дјелила са још седам жена), нису оно у чему је једниствена. Ако се почнемо бавити мучним сценама које описује у својој првој књизи (до сада их је написала девет), која је трудом гђе Стеле Павловић и удружења Нефеш Хаја, нашла пут и до нашег говорног подручја, остаћемо само посматрачи са закасњелом реакцијом, на оно што се десило прилично далеко, гдје већина од нас никада неће бити ни у прилици да се задеси, што је један сасвим уобичајен (не кажем и оправдан) људски фактор који раслабљује саосјећање. Неки, склонији филозофији, правдољубивости и истинољубивости, ће се опет и опет запитати како и зашто су такве ствари уопште могуће, а они наклоњенији историји (каквих је међу нашим мислећим сународницима увијек највећи број), поредиће то са сопственим или страдањем својих предака прије двадесет, седамдесет, сто… година. Међутим, сви ови начини читања (посебно посљедњи, покушаћу објаснити зашто), могу само да нас удаље од онога што је Имакуле намјеравала да свијету остави у аманет. Вео ћутања, неправде и пасивности који је заклањао Руанду у вријеме језивог геноцида (у Руанди је 1994, у року од четири мјесеца, убијено око милион људи), подигнут је, и данас се можемо посветити анализама и свједочанствима о томе шта се тамо десило и на које све специфично језиве начине. Ако је тако посматрамо, „Остављена да свједочи“, само je још једна књига, написана нешто сентименталнијим језиком, са повјешћу о страдању какве су прошли милиони људи у различитим угловима кугле земаљске. И ако одмах заузмемо тај угао из кога у туђем страдању покушавамо да видимо своје, посебно нећемо бити у стању да се удубимо у специфичност њене ситуације. Јер за саосјећање је увијек неопходно драстично одступање од себе. Самозаборав и предавање Другоме. Имакуле је геноцид у својој отаџбини, над народом коме припада (Тутси), преживјела боравећи три мјесеца у купатилу дужине и ширине један метар, са још седам жена. Нису се помјерале, разговарале, нити су тјешиле једна другу. Једино оруђе које је имала код себе била јој је круница (Руанда је већински католичка земља), коју јој је поклонио отац. И Имакуле је, у немогућности да тражи помоћ, вришти и изложи се убицама не би ли на тај начин окончала агонију (јер то би значило и смрт осталих састрадалница у купатилу), са свјешћу да је њена бројна породица тешко могла да пронађе још једно такво склониште, пронашла Бога. И о томе се, заправо, ради у књизи. О специфичном, личном сусрету са Богом у минијатурном тоалету окруженом убицама. О окретању свијести од овога гдје смо (језивог, малог купатила у конкретном случају) ка вјечности, и о смрти као јединој извјесности са којом је, како свједочи Имакуле, могућ суживот. Књига почиње цитатом Виктора Франкла, а и без тога, многи ће се, читајући, сјетити чувеног психијатра и његовог сусрета са смислом у сред пакла. Али Имакулино искуство је једноставније и интензивније. Њу размишљање не води никуда (преживљавање у земљи којом ће владати противничко племе не нуди никакав смисао), нема куда, зна за Бога, али Га не пита зашто, само Га моли што јој отвара Наручје у које она успјева да се сакрије. Преживјела је и остала сама. Бог са којим се зближила у скровишту постао јој је једина блиска личност. Након рата Имакуле је тражила сусрет са убицом своје породице и на очиглед и ужас стражара који јој је довео убицу, опростила му. Предратни предсједник Руанде прогласио је дужношћу свих грађана да убијају, а послијератни да опросте свим убицама које се кају. Можемо да се замишљамо над тим колико је тешко и језиво одговорити и на једну и на другу „дужност“, али историја нам свакодневно свједочи да су обе реалност. О првој се много говори без уздржања у описима, али када је ова друга (опрост), у питању, свједочења су драстично оскуднија. И то је оно што Имакулину причу чини посебно драгоцјеном. Свако коме се аутентичност Руанђанкиног сусрета са Богом учини проблематичном, нека проба да опрости било какву и најглупљу увреду која му је нанесена, а свако ко је пробао и зна да не може, може увијек да проба да се моли. И можда му (нам) пође од руке. О чему, упечатљиво, потресно, невјероватно, али убједљиво, у својој књизи, свједочи Имакуле Илибагиза. Стојана Валан
  18. Свету архијерејску Литургију на празник Рођења светог Јована Крститеља у храму посвећеном овом светитељу у Зворнику служио је Преосвећени Владика Фотије, Епископ зворничко-тузлански. Празник Рођење Светог Јована Крститеља Зворничани прослављају као славу Старог зворничког храма. У празничном расположењу, уз поздравне ријечи добродошлице, свештенство и вијерни народ Зворника дочекао је свог духовног оца, доброг пастира и Епископа зворничко-тузланског Господина Фотија. На литургијском сабрању, Његовом Преосвештенству саслуживали су: игуман манастира Озрен, архимандрит Гаврило (Стевановић); протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо,парох београдски; архијерејски намјесник зворнички, протојереј-ставрофор Видоје Лукић; монаси из манастира Тумане, протосинђел Петар (Богдановић) и јеромонах Павле; игуман манастира Блишкова, јеромонах Владислав; протојереј-ставрофор Милан Пантелић, парох шабачки; протојереј Милош Тришић, парох тузлански; протојереј Радиша Јокић, парох бијељински; протонамјесник Жељко Сарић, парох у Српцу; протођакон Богдан Стјепановић и ђакон Ђорђе Грујић. На светој архијерејској Литургији појао је црквени хор „Свети Владика Николај“ из Зворника. Кум овогодишње славе био је хаџи Јован Спасојевић са супругом хаџи Љиљом и кћерком Анђелом Спасојевић. Кум Јован је нашој светињи, поводом славе, даровао прелијеп трон у дуборезу, икону Мајке Божије Тројеручице и копију Појаса Мајке Божије из манастира Ватопеда са Свете Горе. Други вриједан трон у дуборезу, у који је данас трајно положена честица моштију Преподобног Сисоја Великог, приложили су добротвори наше светиње: Данијел, Смиљана, Матео, Андреј, Филип и Аника Драгичевић из Зворника. Икону у трону Светог Сисоја приложили су Станислав, Бојана и Вељко Драгутиновић из Зворника. Бесједећи од данашњем празнику Епископ Фотије је, између осталог, поучио вјерни народ ријечима: ''Данас предокушамо пустињу јер прослављамо сина пустиње – Светог Јована Крститеља. И нама меторолози најављују пустињске топлоте. Морамо се припремати, браћо и сестре да помоћу вере, молитве и трпљења победимо сва искушења на која ћемо наилазити. А да истовремно, колико је то могуће, добра дела чинимо.'' У току свете Литургије Преосвећени владика Фотије рукоположио је досадашњег ђакона Старог зворничког храма, Ђорђа Грујића, у чин свештеника. У односу на претходну пандемијску годину, у Литургији је учествовао велики број вјерујућег народа који је дошао да заједно са својим Архијерејем доживи радост празника и да се причести Светим Тајнама Господњим. За указану помоћ приликом реновирања порте храма и за све раније помоћи нашој светињи, Преосвећени Владика Фотије, одликовао је Епископском граматом признања хаџи Петра и Душана Ерића, синове великих добротвора Ерић Саве и Јоке. Знајући за труд и љубав према својој светој цркви Преосвећени Владика Фотије, одликовао је и кума данашње славе хаџи Јована Спасојевића Епархијском похвалницом. Послије опхода око Светог храма освећени су тронови и обављено ломљење славског колача. Кумство за сљедећу годину преузео је свештеник Перица Параклис из Уроваца, поријеклом из Вилчевића код Зворника. Кум славе, хаџи Јован Спасојевић, припремио је трпезу љубави за све званице у хотелу ''Новак'', а послужење за све присутне у порти храма. У току ручка, Преосвећеном Владики Фотију уручена је икона Светог Василија Острошког, дар кума славе и поклон од домаћина. Ручак је протекао у веселом расположењу захваљујући благослову уваженог госта и програму који су уприличили чланови хора ''Изворник''. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Празник Рођења часнога, славнога Пророка и Претече Господњег светога Јована Крститеља престони је празник храма на Детелинари. Прослава храмовне славе отпочела је уочи Ивањдана, бденијем које је служио протопрезвитер Миодраг Шипка, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење надлежних пароха, свештеника из Новог Сада, Равног Села и Титела, као и новосадских ђакона. На дан празника, 24. јуна/7. јула 2021. године, светом Литургијом је началствовао прота Миодраг, а саслуживали су свештеници и ђакони Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског одељка, архијерејски намесник новосадски први је казао: „Имајући данашњи празник пред собом и великог угодника Божјег, морамо да знамо да је свети Јован био човек исти као и ми и да знамо да и ми такође можемо својим трудом, покајањем, вером, љубављу, чињењем добра, да испуњавамо заповести Божје и да се заиста трудимо да живимо онако како нам је Господ и задао и предао. Увек имајмо на уму речи светога Пророка Јована, који каже: Покајте се, јер се приближило Царство небеско“. Протопрезвитер Синиша Панић захвалио је проти Миодрагу на началствовању на светој Литургији, као и свештеницима саслужитељима, а потом је изразе благодарности упутио г. Николи Первазу, председнику Црквене општине новосадске, и благоверном народу који се одазвао позиву и својим присуством увеличао свечарску радост. Кум славе био је господин Александар Степанић. На бденију и светој Литургији су појали учитељи и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, при Црквеној општини новосадској. Изградња храма на Детелинари почела је 2004. године, а прва света Литургија у наведеном храму служена је 2015. године. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион
  21. Ј О В А Н МИЛОШЋУ БОЖИЈОМ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ СВЕТОСАВСКОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА И ДА МОЛИТВЕ СВЕТОГ САВЕ БУДУ СА СВИМА ВАМА Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. Свети Сава је једна од најутицајнијих и најзначајнијих личности српског народа, не само у Средњем веку, или данас, већ ће то бити и у будућности. Стефан Немања и Свети Сава су српска племена на Балкану учврстили у словесној христоцентричној заједници и објединили у српски народ. Стефан Немања је створио српску државу као тело коме је Свети Сава удахнуо душу. Као син владара, Растко је на двору оца, у Расу на Ибру, добио одлично, како световно, тако и духовно образовање. Будући да су тада богослужбене и уопште црквене књиге биле основна и најзаступљенија литература за стицање образовања, отуда је и васпитавање племићких синова било утемељено на Јеванђељу и хришћанским вредностима. Хиландарски монах Теодосије у Житију, подвизима и чудесима светога оца нашега Саве, бележи: “Бејаше он детенце благоразумно и веселе душе; у учењу напредоваше, а разумом у дечијим годинама задивљаваше”. Растко је врло добро познавао све чиме су се племићи бавили, витешку борбу, јахање, руковање оружјем, лов, витешке игре... Такође, Растко је већ са петнаестак година добио на управу Хум и тада се по први пут сусрео са утицајем историје на јединство хришћана. Међутим, моћ и земаљска богатства нису много привлачили овог младог племића. Сачекавши погодан тренутак, напустио је дворску раскош како би се подвизавао у манастирској тишини. Та одлука није значила напуштање света из себичних мотива, неке немоћи или разочарења, већ је то била незасита глад боготражитељске душе. Тако је Растко искористио посету хиландарских монаха српском двору да би са њима побегао на Свету Гору и замонашио се. Оставивши своје световно име у знак одрицања од пређашњег начина живота, Растко добија ново име – Сава, по Светом Сави Освећеном – Јерусалимском, којега је изузетно волео и ценио. Опредељујући се за монаштво, Свети Сава је већ у раној младости показао велику духовну снагу и зрелост. Желео је да у животу више даје другима, него што би узимао за себе. Делима је сведочио да је његова побожност истинска, а не декларативна. Добро је разумео Христову поруку да је човек успешан у животу онолико колико је спреман на ношење крста и ходање уским путем, а не онолико колико може да прими незаслужених привилегија. Ми Срби, и не само ми, славимо Светог Саву првенствено као нашег светитеља, учитеља, просветитеља и онога који нам је показао пут који води у вечни живот. Када га славимо као светитеља потребно је да подражавамо његов подвиг вере. Угледајући се на њега као што се он угледао на Христа, показујемо да се бескомпромисно опредељујемо за пут Богочовека. Свети Сава је основао и даровао нам у наслеђе самосталну Цркву у Србији и српским земљама. Тако, ако ли почнемо говорити о Цркви, немогуће је то чинити а не говорити о Светом Сави; ако ли говоримо о српској држави – исто тако. Свети Сава је наш духовни отац који је читав српски народ привео Христу – Богу Живоме и Истинитоме, по оним речима апостола Павла: Јер ако имате и хиљаде учитеља у Христу, али немате много отаца. Јер вас у Христу Исусу ја родих јеванђељем (Прва Коринћанима 4, 15). Није Свети Сава заменио Христа собом, како неки неупућени и злонамерни говоре, већ напротив, он је сав наш народ увео у Цркву и охристовио његово биће. Зато оно што можемо именовати најстрашнијим огрешењем о Светог Саву јесте његово одвајање од Христа, што је у своје време осудио новојављени светитељ рода нашега, Ава Јустин Ћелијски. Свети Сава је довршио покрштавање Срба које је почело у време словенских апостола Ћирила и Методија, крстивши и наш језик, наше писмо – ћирилицу и целокупну српску културу и просвету. Као што је освештао лозу Немањића, освештао је и просветио сав род српски натопивши га Православљем, одстранивши од њега све паганско и прожимајући га Јеванђељем. Ово је доказ да не говоре истину они који Цркву карактеришу као конзервативну установу која враћа српски народ у мрачњаштво. Духовно и просветитељско дело Светог Саве, као и многих других светитеља из рода нашега, сведоче управо супротно. Сви они су својим делањем просвећивали српски народ нетварном, истинском, таворском светлошћу која је обасјала свет. Срби светитељи, на челу са Светим Савом, су ту таворску светлост својом вером и учењем излили у срца и душе нашег народа, и ево, Богу хвала, она и данас светли у нама. Све што је Свети Сава учинио за српски народ на пољу духовности, просвете, културе, законодавства, црквеног устројства... речима се не може описати. Мисли не могу у потпуности да докуче, а речи у целости да искажу значај који је Свети Сава имао за нашу прошлост и коју има за нашу будућност. Истичу се многа дела Светог Саве: његово оснивање Српске Цркве, почетак српске просвете и културе, његова дипломатија у утврђивању српске државе, многобројна чуда која је чинио за живота и након смрти и много, много штошта друго се говори у част Светог Саве. Све то стоји, све то треба рећи и нагласити, али постоји и нешто још важније. То је оно што о сваком светитељу истиче кратка богослужбена химна, његов тропар. Главне мисли о једном светитељу и најбитније његове врлине садржане су у тропару испеваном њему у част. Отуда када говоримо о Светом Сави, прво морамо почети од онога што о њему говори овај химнографски састав. Шта нам овај тропар истиче и на шта посебно усмерава нашу пажњу? У њему се каже: Био си вођа, наставник, првопрестолник и учитељ пута који води у живот. То је оно што нас мотивише да се определимо за Светог Саву, оно што нас покреће да идемо за њим. Он је наш путовођа, он зна где нас води. Као што је старозаветни пророк и боговидац Мојсије био од Бога одређен да изведе јеврејски народ из египатског ропства, да иде пред својим народом и да се стара о њему четрдесет година, тако је и Свети Сава био и остао путеводитељ српског народа у живот вечни. Он је свој народ утврдио, засадио га као маслине у духовном рају, односно у Цркви Православној. Отуда ће Православна вера постати темељни и неодвојиви чинилац самог идентитета српског народа, а “Србин без Православља ће бити као овца без паше”, како је говорио Свети владика Николај. Поставши први српски архиепископ, Свети Сава је у манастиру Жичи изговорио своју прву архипастирску Беседу о правој вери. Том приликом је истакао пут који води у живот и указао нам да ништа није спасоносније од праве вере. Управо такву веру, веру коју је Господ преко апостола предао Цркви својој, веру коју су свети Оци прихватили и проповедали, Свети Сава је засадио у српском народу и том правом вером нас је привео Христу и Цркви. Преносећи нам искуство праве вере, Свети Сава нас је научио да у вери нема ништа одмах и одједном. Потребно је постепено и непрекидно узрастати док се не достигне пуноћа вере. То је мера човека савршеног у вери, мера раста величине Христове. Да бисмо дошли до вере, праве и недвосмислене, потребно је да се растеретимо свих сумњи и недоумица. Потребно је да уђемо у процес непрестане духовне борбе и духовног сазревања. У Карејском типику Свети Сава, подучавајући верне, између осталог поручује: “Станите против зла чврсто, имајући велику и неразориву помоћ Божију”. Овај мали сегмент светосавске поуке јасно указује на важност јеванђељске науке. Против ког зла дакле треба да станемо и на шта нас то позива Свети Сава? Треба да се боримо против зла око нас, али првенствено против зла сопственог, против зла које свако од нас има у себи. Војујући ту најтежу битку, битку са самим собом, увидећемо да човек нема већег непријатеља до себе самога. На овај подвиг нас позива Јеванђеље када говори о вери и Царству небеском. А пут Светог Саве је пут који управо води у Царство небеско. И заиста, ако иштемо најпре Царство Божије, тада за нас никаква жалост више није катастрофална, знамо да ће она проћи, да је краткотрајна, а да је испред нас вечита радост. Свети Сава нам поручује да се уздамо у Господа јер Он ће нас из безизлаза извести. Никада није остао посрамљен онај ко се у Господа уздао. Неко ће рећи како су се и хришћанима догађале и догађају невоље, као што су сиромаштво, болест, или пандемије попут ове која је захватила читав свет. Међутим, ми, као хришћани, треба да знамо да нам невоље понекад долазе и по промислу Божијем како бисмо у овим кризама осмислили, појачали и утврдили веру у Бога. Зато се обратимо Богу живом и истинитом и замолимо нашег Светог Саву да се моли за нас, децу своју, да нас Господ сачува од сваке болести и немоћи. Помолимо се да Господ и молитве Светог Саве дају снаге нашим лекарима и осталом медицинском особљу да издрже на овом подвижничком, одговорном и човекољубивом делу. Помолимо се да Господ оздрави оне који болују, а ожалошћенима за изгубљеним члановима породица нека подари утеху у њиховом болу. Помолимо се и Светом Сави да по његовим молитвама буде мира и слоге у вашим породицама, у нашем народу, у држави нашој и Цркви нашој. Молећи Господа и благодарећи што нам је даривао оваквог угодника какав је Свети Сава, честитамо вам српску славу Светог Саву и позивамо вас и молимо, децо Наша духовна, да без обзира на све тешкоће и на сва искушења, останете и истрајете на путу Светог Саве, путу који нас води у вечни живот. Епископ шумадијски Јован Извор: Епархија шумадијска
  22. Дана, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. Звучни запис беседе Прота је подсјетио да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Радио Светигора
  23. У понедељак, 21. децембра када наша света Црква слави свете апостоле Состена, Аполоса, Тихика, Епафродита, Онисифора, Кифу и Кесара, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светог Саве у крагујевачком насељу Аеродром. Преосвећеном су саслуживали: протонамесник Бранислав Матић, јереј Иван Антонијевић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су: ипођакон Милош Коцић, богослови Димитрије Николић и Василије Тешић. Звучни запис беседе По прочитаном апостолу и Јеванђељу које нам доноси Христову причу да је Бог Аврама, Исака и Јакова Бог живих а не Бог мртвих, јер су у Њему сви живи, Преосвећени је протумачи одабрани одељак верницима: “Браћо и сестре ко год чита Свето Писмо, вероватно му је остало у сећању једна дивна реченица апостола Павла: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Можда ће неко помислити да је то сујетно и гордо што апостол Павле позива да се угледају на њега, али није браћо и сестре. Са правом то каже апостол Павле. На првом месту зато што је апостол Павле био безбожник, није био хришћанин. Прогонио је хришћане, али када се срео са Господ он је одбацио стари живот, када се срео са Господом и када га је светлост Христова обасјала, он је тада видео да је све време свога живота живео у мраку, и да је он управо одбацивши ту таму животну, пригрлио је светлост Христову, ону светлост за коју Христос каже: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде добра дела ваша и прославе Оца вашега који је на небесима”. Преосвећени је истакао да човек сија светлошћу Божијом или сија тамом своје сујете и гордости: “Апостол Павле се угледао на Христа и почео је да живи Христом, тако да је он живећи Христом и имајући Христа у себи он и рекао: “Не живим ја више, него живи Христос у мени”. Е то може да каже, само онај човек који се заиста одрекао себе, своје гордости, саможивости, неког свог знања које не приводи Богу. Када се човек тога одрекне, самога себе, себе грешнога, као што се одрекао Апостол Павле, и када почне да живи Христом, он све више осећа жељу да се приближи Христу, и да Христа смести у себе. Када Христа сместимо у себе, ми смо заиста сместили све оно што је најдрагоценије. Када сместимо Христа у себе, ми смештамо све оно што је Божије, а оно што је Божије, то привлачи Бога. А када сместимо све оно што је Божије у нама, треба да избацимо из себе оно што смета нама, да се ослободимо себе! Поновићу речи владике Николаја који је говорио: Господе спаси мене од самога себе. То су могли да кажу само они који контролишу своје унутрашње биће: како верује, како се моли, да ли има храбрости Христове, и да ли има снаге у себи. Али снаге Христове. Ко је моћан као Бог? Нико браћо и сестре. И заиста ове речи светог Апостола Павла којег рекох: угледајте се на мене као ја на Христа, просто нас наводе да размишљамо и да схватимо да није Богочовека Христа у нашем богочовечанском свету, ми заиста људи не би заиста знали шта је то човек. Не бисмо знали ради чега постоји човек. Не бисмо значи и шта је свет, и зашто постоји овај свет? А он постоји браћо и сестре, да се преобрази. Да овај свет се претвори у Рај, или боље речено да се врати у оно првобитно стање какав је био када га је Бог створио. То је смисао човека и света, да се проправља и исправља, и да схвати да је заиста овај човек дат да кроз њега и у њему и још сада овде започне да доживљава Рај, Царство Небеско, када ће то у потпуности имати ако је овај живот претворио у Христа Господа. Да Богочовек није дошао у овај свет, ми би знали за једну бесконачну таму, знали би само за мрак ужас и очајање. Дошао је Бог да нам каже: “Да ниси пропао, ниси изгубљен, ниси изгубљен за Рај ако само верујеш да сам ја дошао ради тебе. Ради тебе сам страдао да би тебе исправио”. Преосвећени је истакао борбу против греха и очајања: “И заиста ми хришћани никако не би требали да падамо у оваква стања очајања. Зашто да очајавам ако имам Бога? Не смемо се сећати Бога повремено, него Бога морамо носити у себи... Сила Божија нас храбри: устани ако си пао, пробуди се ако спаваш. Бог је ту и ако си пао у не знам какво искушење и грех, ако ниси се одрекао Бога и живиш Богом па Бог је милостив, Бог је љубав, опростиће нам браћо и сестре. Где постоји Бог ту нема места очајању. Зато што верујемо у Онога Који ме је створио да ће да ме спасе. Све се мења јер је Он савршени Узор и Углед и Пример, и Образац свега што је људском бићу потребно за вечност и овај привремени живот. Ако је до добра? Он је Узор савршеног божанског и човечанског добра. Ако је до истине Он је Узор савршене Божанске истине, јер је рекао: Ја сам пут, истина и живот. Бог нам је Узор те човечанске истине. Ако нам је стало до правде има ли веће правде од правде Божије? То осећа сваки човек који има веру и смирење. А који тако осећа он се и не труди да његова правда буде једино мерило у животу. Такви људи не само што стављају правду и мерило, хоће и друге да поробе не у смислу правде Божије него правде његове. Зато се човек нервира, “зашто се не прихвата моје”? Не прихвата се зато што је из гордости, не прихвата други богобојажљиви човек који се моли јер тај човек који све хоће своје да протне, то говори да тај човек нема праву молитву, нема праву веру. Дакле, Бог је узор правде савршене и љубави и милосрђа, и зато апостол Павле каже: “Угледајте се на мене као ја на Христа”. Нема милијег бића од Господа Христа, јер је Он из бескрајног човекољубља постао човек и изједначио себе са нама. У свему осим у греху. То што ми клецамо у нашем животу, то је зато што се не предајемо Христу, не скидамо са себе грехове, а Господ је узео са себе грехове наше. Браћо и сестре ми смо хришћани у Христу, ако прихватимо Христа у себи и живимо Христом, тј. вером у њега, љубављу према њему и надом у њега да нас Господ неће оставити. Неће, осим ако ми не оставимо Бога. Шта је то хришћанин? То је човек који доживљава Христа као свој живот, који доживљава своју душу као Христову душу, који доживљава своју свест као свест Божију. Ако идемо по нашој свести она нас опомиње, али ми хоћемо и своју свест да затрпамо, нећу да ме опомиње на оно што сам учинио лоше. А шта си урадио? Тиме си затрпао своју савест... Пакао није ништа друго него то што ће нас савест пећи, што смо проћердали живот а нисмо га искористили да би њиме почели да задобијамо живот вечни. А сваки човек доживљава Христа ако се угледа на Христа. Како? У свим својим мислима, речима, делима, понашањем. Зато свети Апостол Павле каже: угледајте се на Бога као љубљена деца. Док не дођемо деце, не узраста, него у стање безазлености дечије. То дете ће да воли оца и мају, и када га истуку. И када га истуче он зна да неће да убије, отац и мајка оно што је родио. И тако и Бог нас воли, и зато нам апостол Павле каже да се угледамо на Бога као љубљена деца Христова. Како да се угледамо на Бога? Да га волимо и љубимо као што је Он љуби нас. Он је заволео пре нас него што смо ми заволели Бога. То је важно. Када си у Божанској љубави Христовој ти си прави човек и више од тога. Ти си Бог по благодати. Нека нам Господ помогне да ми стално размишљамо на кога се угледамо? Шта је узор у мом и твом животу? Који је идеал мога и твога живота? Када то размишљамо па ћемо видети да немамо бољег узора него што је то Господ наш Исус Христос. И онда ћемо наћи решење за наш живот. Нека нам Господ помогне да се стално уподобљавамо како кажу свети оци Богу, јер се Бог уподобио нама, и зато треба да му узвратимо на Његову љубав, нашом људском малом љубављу али за Бога великом ако је искрена. Амин”. Извор: Епархија шумадијска
×
×
  • Креирај ново...