Претражи Живе Речи Утехе

Јн. 1:1-17 1. У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. 2. Он беше у почетку у Бога. 3. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. 4. У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. 5. И светлост светли у тами, и тама је не обузе. 6. Би човек послан од Бога, по имену Јован. 7. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости, да сви верују кроз њега. 8. Он не беше светлост, него да сведочи о свјетлости. 9. Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет. 10. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. 11. Својима дође, и своји га не примише. 12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; 13. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога. 14. И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. 15. Јован сведочи о њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене бјеше. 16. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. 17. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. „Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет„. „Свакога човека„, без изузетка, био хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека. Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки је еванђелист, сваки – богослов, сваки – Христослов, сваки – христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки – богојавитељ. Стога, у основи нико од људи нема изговор за свој нехришћански живот свету, нико, поготову хришћанин, јер они бар „по природи“ својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светлост – логосна Светлост разливена по свим тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса“. Свети Јустин Ћелијски извор

За већину људи реч мама је прва асоцијација на шне нокле и супу с кнедлама, топлину и ушушканост родитељског дома. Али шта радити када није? Шта радити када је “mama calling“ на дисплеју мобилног телефона у стању да нас натера да изнова преживљавамо све трауме које смо гурнули под тепих са десет, двадесет, четрдесет година? Шта када ни чињеница да сте одрасла особа која већ има сопствену породицу, не може да вас заштити од токсичног окружења из којег потичете? Наравно да је тешко, пре свега, прихватити да они с којима сте одрасли и који су ту откад знате за себе – могу бити лоши. Или барем лоши по вас. Нико вас не познаје дуже од њих. Они чувају читав арсенал ваших лоших оцена, промашаја, пријатеља који су вас изневерили, школа које нисте успели да упишете, пропалих веза, послова који су вам измицали за длаку. И уместо да вас подрже – они критикују. За њих никада нисте довољно добро научили лекцију, нити били “фини и пристојни“ попут друге деце, никада им се није допадала одећа коју носите, музика коју слушате, друштво у ком се крећете. И не, овде не говоримо о типичном генерацијском јазу, који се свако мало сусреће код родитеља и деце. Овде говоримо о оним истински токсичним родитељима којима дете не жели да се врати ни када постане “сам свој човек“. Такви родитељи се не мењају. То што сада имате тридесет или четрдесет година неће их спречити да вас за вечером прекоре и кажу како би могли “мало више да се угледате на брата“. Такви родитељи неће пропустити прилику да наздраве “батином успеху на послу“ иако знају да сте ви управо завршили на бироу. Неће одолети да вам испричају шта је тетка-та-и-та рекла о вама. И да, наравно да је рекла нешто ружно и нешто што ће вас само додатно повредити. Јер уместо да зближавају, они су ту да вас супротставе осталим члановима породице, натерају да одмерите снаге и из ринга изађете поражени. Додуше, не морају увек причати да би вас повредили. Постоје родитељи који вређају и када ћуте. Колико пута вам се десило да увређени очекују да се први јавите и да вам се свете својим ћутањем? Колико пута су се ишчуђавали и правили како немају појма да се нешто дешава или да су вас повредили? Колико пута су рекли да су се “само шалили“? Превише. Токсични родитељи познају мали милион начина да вас казне или емотивно контролишу. Јер знају да је у људској природи да воли онога који га је створио, чак и када тај неко не заслужује ни Љ од љубави. И управо их је због тога понекад толико тешко препознати и прихватити као такве. Породицу не бирамо. Али бирамо да не дозволимо себи да се, пола живота касније, и сами нађемо у истој причи. Да и сами не створимо једну исту такву несрећну породицу и децу која ће желети само да побегну од нас – што даље. Како препознати људе који су расли у не тако добром окружењу? Једноставно. Они ће увек гледати да угоде свакоме, тешко ће контролисати бес и у каснијим везама, бити они с резервом, они које је страх да се потпуно отворе чак и најближима. Већина никада неће скупити довољно храбрости да се обрачуна с родитељима. Већина ће цео живот покушавати да балансира између жеље да купи карту у једном правцу за крај света и оног чувеног “али, то ти је мајка“, или отац, или штагод. У реду, уколико нисте спремни да станете у крај нечијем лошем понашању према вама, или сматрате да то понашање у крајњем случају “није толико страшно“ – онда барем будите спремни на последице. У једној таквој токсичној причи – никада нећете доживети да вас неко разуме, нити ће вам ико икада рећи извини. Одбијаће сваку помисао да своју родитељску улогу нису одиграли како треба. И ма колико се ви, у потаји, надали, они неће доживети тренутак просветљења нити признати да су се огрешили о вас. Никада. Чак ни на самртној постељи. Шта онда чинити и како наставити иоле нормалан живот када знате да не можете да контролишете или, боље речено, утичете на нечије понашање? Мењајте себе. Мењајте сопствене реакције. Поставите границе. Заштитите се. Отац и мајка нису другари из основне школе које можете, а и не морате да виђате. Ту и тамо свакако ћете морати да их сретнете, ма колико далеко живели и ма колико обавеза имали (или се правили да их имате). Када до сусрета дође – не очајавајте. Не покушавајте да их убедите у причу како су вас јако повредили, како вас и даље повређују. Уместо тога – не дозволите да вас и даље повређују. Не учествујте у “тровању“. Своју енергију уложите у неког “здравијег“ члана породице, у неку баку или деку који су одувек били на вашој страни (и које по правилу ваши родитељи никада нису озбиљно схватали). Оградити се од родитеља није ни мало лако, и не пролази без осуде, али временом ћете научити. У међувремену, можда и они мало “попусте“. Уколико до попуштања не дође, и уколико осетите да заиста јесте угрожени (не успевате да се изборите са сопственим страховима, депресивни сте, немате контролу над осећањима, у преводу “нисте баш своји“) – прекините сваки контакт. То јесте крајњи корак, али овај свет је пун добре деце која не причају са својим родитељима, јер другачије нису могли да се сачувају. Наравно да није лако, нити је једноставно, али је напросто неопходно уколико желите да наставите са својим животом. Са аспекта неког ко потиче из нормалне породице, то свакако није најбољи начин, али је, уколико желите да заштитите своју децу и оне који вам у овом тренутку јесу породица – нажалост једини могући. Јер, ваша деца заслужују прилику да једнога дана буду – деца из добре породице и добре куће. Аутор: Даниела Бакић https://zelenaucionica.com/ovaj-svet-je-pun-dobre-odrasle-dece-koja-ne-pricaju-sa-svojim-roditeljima-jer-drugacije-nisu-mogli-da-se-sacuvaju/

„Доста.“ Да ли је ико икада размишљао о овој речи – о једноставној елоквенцији ове речи? Тако једноставна, а опет тако моћна, тако дубока реч. Рећи „доста“ може звучати као неуспех, као одбијање, као „не могу“. Али да ли јесте? Да, вероватно јесте, ако живимо у „духу новог доба“, у добу „више“, у коме се мера успеха мери количином материјалних добара коју стичемо. Жеља за „више“ је у корену анксиозности, зависти, стреса, огорчености, друштвеног поређења, захтева за „све више и више и више“. Али „довољно“ не значи премало. „Доста“ није конзервативизам који игнорише наш потенцијал, већ напротив – „довољно“ значи остварити управо супротно. То значи не везати се за наше успехе и достигнућа, за нашу успостављену репутацију способних стручњака, јер често можемо видети људе који су исцрпљени не неуспехом, већ својим успехом. Историја познаје много таквих људи који су постигли све — успешну каријеру, признање, утицај, али су изгубили унутрашњи мир, а затим их је сустигао неуспех. Недавно сам наишао на цитат Била Гејтса: „Успех је лош учитељ. Заводи паметне људе да мисле да не могу да изгубе.“ То је такозвана илузија контроле — осећај да када једном постигнемо неки велики успех, можемо га задржати заувек. Морамо бити веома опрезни да не дозволимо да тај успех постане наш „бог“ — идол, да му се не клањамо, да се не вежемо за њега, да не размишљамо само о њему, јер је то илузија која ће нас довести до духовног уништења. Врло често, у својој жељи да стекну више — славу, новац, моћ, људи не схватају да ризикују нешто што им је важно како би постигли нешто што им је неважно, нешто што им није потребно, јер „шта вреди човеку ако добије сав свет, а души својој науди?“ (Матеј 16:26). Размишљајући о овим речима, морамо да изаберемо — да имамо или да будемо, да направимо избор између бескрајног напора и благодатне потпуности. Да ли имати материјална добра и земаљски успех или стећи вечна добра и вечни живот? Данас свету све више нису потребни људи који могу све, већ људи који знају да разликују шта је важно. Рећи „Доста“ није знак слабости, већ зрелости. Мудрост да знамо када да станемо, храброст да се одрекнемо сујете, вера да ствари имају вредност само ако у њима постоји Божје присуство. Схватимо и верујмо да свако добро, сваки успех, свака сила „долази одозго, силази од Оца светлости…“ (Јаков 1:17) и захвалимо им на томе, јер Свети Павле сведочи: „Доста вам је моја благодат“ (2. Кор 12:9). Христос нас није позвао да се такмичимо — ни у побожности ни у служењу. Он нас је позвао да пребивамо у Њему, као што нам је рекао: „Ко пребива у мени, и ја у њему“ (Јован 15:5). Тек када Га ставимо у центар свог живота, схватићемо да прави успех није у ономе што радимо, већ у ономе ко живи у нама. Наша вредност, наш успех, наша достигнућа долазе од тога колико смо дозволили Христу да нас преобрази. Он је наш успех. Јер када примимо Тело и Крв Христову, све у нама постаје Христос – наше руке, наше ноге, сваки део нашег тела, наш ум, али само од нас зависи да ли ћемо га пустити у наше срце и да ли ће и оно постати Христос. Јер у Њему је пуноћа – не само знања, већ и самог живота – „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6). Проналажење довољности не значи одустајање од наших снова, наших циљева или наших тежњи, већ њихово стављање у правилну перспективу – кроз призму вечности, потчињавање њих Христу. Прихватање живота са захвалношћу, уживање у свакој доброј ствари као дару, а не као поседу. А када схватимо да „довољно“ није ограничење, већ ослобођење, тада ћемо моћи да живимо у миру – са Богом, са самим собом и са другима. Дух времена ће нас све више подстицати да се поредимо и меримо своје животе земаљским стандардима: да будемо успешни као..., да имамо више моћи и утицаја од..., да имамо већу духовност од... Али Христос нас не позива на такмичење, већ на пребивање (Јован 15:5). Са Христом нисмо вољени због нашег успеха, већ смо успешни зато што смо вољени. Тај тихи, мали глас у нама је довољан, који нам шапуће: „Господ је Пастир мој, ништа ми неће недостајати“ (Пс. 22:1), то јест, Бог ми је довољан. Аутор: Петја Цурева приредила: Ј. Г.(Поуке.орг) извор