Претражи Живе Речи Утехе

С благословом декана Православног богословског Факултета Универзитета у Београду, студенти овог училишта су 27. јануара 2023. године поделили Светосавске пакетиће и обрадовали малишане који се тренутно лече у педијатријској болници "Др Олга Поповић - Дедијер", известио је ПБФ на Инстаграму: "Велику благодарност дугујемо братству храма Светог апостола и јеванђелиста Марка на челу са старешином архимандритом Нектаријем Ђурићем. Молимо се Господу у Светом Сави да укрепи и исцели децу која овај велики праник прослављају ван својих кућа због болести. Жеља наших срца је да свима који су на било који начин учествовали у овој акцији врати стоструко и награди својим непролазним, небеским даровима", наводи се у објави. Извор: ПБФ, Инстаграм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 4. децембра 2022. године, на празник Ваведења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у манастиру Горњаку, древној задужбини Светог кнеза Лазара у Епархији браничевској, и том приликом беседио: – У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, благословени смо данас што смо сабрани у овој великој светињи наше Цркве, у манастиру Горњаку који је, као што знате, подигао Свети кнез Лазар, који је, баш у складу са Јеванђељем које смо чули данас, на други начин изрекао истину: Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека, хотећи тиме да каже да смо ми створени за небо. Свети кнез Лазар је тиме казао да небо није нека апстракција, нека бајка, нешто што нас чека тек у некој далекој будућности и то потпуно неодређено, него да је небо и овде међу нама, да је небо са нама и ми смо на небу онда када служимо свету Литургију, јер ту је Господ, ту су сви свети Његови, ту су анђели, ту смо и ми. То и јесте Црква, заједница верних у Христу, Црква као тело Христово, а Он њена глава. Благословени смо што смо данас овде у овој великој светињи у браничевском крају који је украшен многим сличним бисерима. На овом месту, у овом крају, поред многих подвижника и светитеља из нашег рода било је и оних који су дошли из далека, нарочито баш у време кнеза Лазара, светитеља Божјих који су дошли са Синаја, који су живот свој посветили Богу молећи се за спасење читавог света, али исто тако упражњавајући молитву као начин свог постојања, непрестану молитву, Исусову молитву. И тада се знало да српска земља и наша Црква без молитве не постоје. Међутим, често своје проблеме и искушења хоћемо да решимо својом памећу, својим способностима, својим вештинама, али показало се безброј пута да то није могуће и да је увек неопходна и благодат Божја. Ако нема молитве која извире управо из ове свете Литургије, онда заправо ми затварамо себе за дејство благодати Божје. Ми данас славимо Ваведење Пресвете Богородице. Пресвета Богородица, најсавршенија међу људима, већа и од анђела, како каже црквена песма, јесте оно што је људски род могао да принесе Богу. Бог као љубав створио нас је за радост, за пуноћу живота, за лепоту. Међутим, иако нас је створио из небића у биће и непрестано води бригу о нама, Он неће, „не може” могли би смо рећи, да нас уведе у тајну радости и тајну спасења без нас, без наше слободе. Бог је тако заволео свет да није само водио бригу о свету тако што је слао пророке, тако што је слао безбројна блага лепоте и доброте, него је тако заволео свет да је и Он сам послао Сина свог да се поистовети са нама људима у свему, да се у потпуности поистовети божанска природа у личности Сина Божјег са људском природом. Наше назначење, циљ и смисао нашег постојања јесте нераскидива заједница са Богом, а да би се та тајна могла збити одредио је Пресвету Богородицу. Њу је изнедрио као најчистију и најсветију да своју слободу и свој дар кроз Њу пројави у односу на Бога. Све што је везано за Њен живот јесте чудесно, јесте и тајна, почевши од Њенога рођења. Јоаким и Ана у дубокој страрости добијају је као дар Божји и ево, на данашњи дан, ми се сећамо Њеног увођења у храм, у старозаветни храм, и то не у било који део храма, не у онај део храма у који је могао да уђе сваки човек, него у део храма који се назива Светиња над светињама и у који је само једампут у години улазио првосвештеник. Пресвета Богородица је, дакле, уведена у део који је био одређен само за првосвештеника. Њено увођење у тај део скиније, у тај део храма, био је и праобраз, тј. тај догађај је указивао на то да је Она заправо Скинија пречиста, да је Она тај Храм у који ће се населити Син Божји, у коме ће се настанити Бог, Онај који је боравио, док Христос није дошао, у делу храма који се зове Светиња над светињама. Кроз Пресвету Богородицу људски род је показао да је спреман да слободно прихвати вољу Божју као закон свог живота. То је оно што је одредило да Њена утроба буде простор, буде место, у којем ће се настанити Син Божји ради нашег спасења и из љубави према нама. Послушање вољи Божјој не значи, браћо и сестре, ограничавање наше воље, не значи спутавање наше слободе. Напротив, послушање вољи Божјој, које је показала Пресвета Богородица и којим ми постојимо, јесте заправо поистовећење са апсолутном слободом која је у Богу и која је Бог. Ако смо изван заједнице са Богом, онда смо ограничени, онда нисмо слободни, онда смо робови пролазности, онда смо жртве смрти. Оног тренутка када своју слободу спојимо са слободом Божјом, када је поистоветимо са слободом Христовом, ми разарамо највећег непријатеља, оног који у потпуности држи нашу слободу у ропству. Ако смо изван Бога, онда постајемо робови смрти, робови нечастивог и робови пролазности. Отуда је Богородица, као символ и израз наше воље и нашег опредељења за Христа, Она која је родоначелница наше слободе. Она је истовремено једна од нас, како кажу свети оци. Она у потпуности разуме све оно што ми јесмо, разуме наше потребе, разуме и наше слабости, али као Она која је родила Сина Божјег, која је родила Бога љубави, и Она сама јесте читавим својим бићем љубав. Зато што воли читавим својом бићем Бога и Сина свог, Она воли исто тако и читав људски род и отуда нас заступа пред Богом. Отуда је и лик Пресвете Богородице нешто што је најдраже, најмилије, најблискије сваком човеку. То је личност у односу на коју имамо највећу слободу, зато што је Мајка и једна од нас. Отуда се и ми, браћо и сестре, где год су светиње Њој посвећене обраћамо скрушено и са молитвом, знајући да ће Она увек, будући да има слободу пред Сином својим и Богом нашим, и нас у тој слободи и љубави увек заступати. Нама, наравно, стоји и предстоји онај пут који је описан и у јеванђељској причи о милостивом Самарјанину. Ко хоће да добије Царство Небеско треба да воли ближњег као самог себе. Онај који је питао Господа како да добије Царство Небеско, кад је чуо Његов одговор, питао је ко је Његов ближњи и чуо је причу о томе да је ближњи онај који чини љубав у односу на друге. Ова приче у крајњој линији носи у себи поруку да ми треба да поставимо себи питање: Коме смо ми ближњи? Ближњи смо, наравно, онда када се распињемо за сваког најнепосреднијег свог ближњег, а онда и за сваког човека. Ту се показује да је тајна Царства небеског – тајна заједнице. Не постоји Царство небеско за појединца. И онда када испуњавамо све заповести и када смо савршенији и бољи у моралном смислу те речи, а ако смо сами и ако се преузносимо у односу на друге, ако смо сујетни због тога, ако осуђујемо друге, ако себе сматрамо да смо позвани да критикујемо све друге, узалуд је то што се држимо заповести Божјих. Царство Небеско увек се тиче нашег односа и наше заједнице са Богом, али у истовреме тиче се и наше заједнице са ближњим, јер је то двоје нераскидиво повезано. Не може неко рећи да има заједницу са Богом – дакле, и онда када чини спољашњу врлину – ако презире ближњег, а не може ни имати Царство небеско, тј. бити становник Царства небеског, ако је само хуманитарни активиста, ако чини у хоризонтали добро другима, а заправо заборавља на Бога, заборавља на то да је све од Њега и у Њему, да је Он почетак и крај, да је и то што може да чини подвиг и врлину и да чини добро другима опет дар Божји. Дакле, браћо и сестре, радујмо се данас у овој светињи. Нека молитве светитеља Божјих, који су се овде подвизавали кроз векове, буду са свима нама, а ми да угледајући се на њих, молећи се Пресветој Богородици, идемо Њеним путем, путем слободе, који је и пут послушања вољи Божјој. Нека буде по речи Божјој као што говоримо у молитви Оче наш: нека буде воља Твоја. Дакле, да идемо тим путем, јер тај пут јесте отворени пут којим Бог силази међу нас, али и ми се успињемо на Небо где се слави Он, Један у Тројци Бог, Отац и Син и Свети Дух, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: СПЦ

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на централној свечаности у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе поручио да је застава у начелу симбол јединства и знак суштинског и дубинског индентитета једног народа, пренела је РТРС. „Наша застава је видљиви знак нашег јединства и упућују на то ко смо и шта смо као један народ и којим путем смо се запутили и треба да идемо“, поручио је Патријарх Порфирије и додао да српско духовно јединство није у бројкама и математици, није засновано на крви и тлу и није у квантитету већ у квалитету. Навео је да значење наше заставе и свих наших претходних застава има свој корен у Констатиновој христоликој застави победе и слободе. „Зато треба да буде јасан знак да је наш културни и духовни идентитет изграђен и утврђен на истом оном на којем је грађена и Константинова застава – то је идентитет који се зове црква Христова и тај идентитет има своје темеље у православној вeри“, истакао је Патријарх Порфирије у Бијељини поводом обележавања Дана српског јединства, слободе и националне заставе. Извор: РТРС

У цетињском насељу Медовина, у близини Владиног дома, убијено је 11 особа, док је 6 повређених, међу којима је и припадник полиције, потврђено је данас Јавном сервису Црне Горе из Управе полиције. Овим трагичним поводом обратио се Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије: "Данашњи трагични догађај потреса и небо и земљу. Помисао да су страдали наши најближи не остављају никог равнодушним. Изражавамо најдубље саучешће породицама, широј родбини и свим нашим суграђанима на Цетињу, поводом незапамћене трагедије која се десила у домовима наших драгих и блиских комшија. Нека Господ упокоји душе свих пострадалих и да сачува животе рањених, а ожалошћенима да подари укрепљење у овим тешким моментима. Коленопреклоно стојимо пред ћивотом Светог Петра Цетињског Чудотворца са молитвом да се ова трагедија више никада и нигдје не понови и да се врати међу нама братска слога и мир", поручује Владика Јоаникије, а преноси Митрополија црногорско-приморска. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Прослављамо радостан догађај – рођење пророка и Претече и Крститеља Господњег Јована – свеца који је цео свој живот без остатка посветио томе да припреми људе за сусрет са Божанском Светлошћу, с Господом нашим Исусом Христом. За њега Јован Богослов каже да он није био Светлост, али да је био весник ове Светлости (в. Јн. 1, 8), да је припремао људе позивајући их на покајање: Покајте се, јер се приближило Царство Божије! (в. Мт. 3, 2). Покајање је обавезан услов за сусрет с Божанском Светлошћу и излажење из таме служења ђаволу и греху. Врло често ми, хришћани по имену, по свом духу и животу уопште не одговарамо призвању Христових ученика. Разговарајући с Јудејима у Јерусалиму Господ им говори о томе да, кад је дошао Јован Претеча и проповедао у пустињи о покајању (сећамо се да су код њега долазили и Јевреји и фарисеји, и јеврејски учитељи долазили код њега и питали ко је он, дакле, Спаситељ кад је Јован Претеча већ био убијен подсећа на то) он беше светиљка која гораше и светљаше; а ви хтедосте мало времена да се радујете светлости његовој (Јн. 5, 35). Ове речи звуче као разобличење Јудеја и фарисеја, али и нас. Често људи који су веома грешни и који служе ђавољим страстима воле да се налазе у присуству светих људи. Сетите се како је цар Ирод, убица Јована Претече такође слушао пророка и на свој начин га је волео. Слушао је његове савете, па је чак и поступао по њима. Тако често и ми веома волимо да се налазимо у близини неке светиње и светих људи, али сами живимо као Јудеји и фарисеји и у стању смо да учинимо поступке које је био у стању да учини и цар Ирод, који је на свој начин поштовао Претечу и прибојавао га се. А зашто се то дешава? Зато што ми, назвавши себе Христовим ученицима, не прихватамо закон Божанске љубави. Апостол Павле каже. Тако поступајте, јер знате време, да је већ час да устанемо од сна, јер нам је сада спасење ближе него кад поверовасмо. Ноћ поодмаче, а дан се приближи. Одбацимо, дакле, дела таме и обуцимо се у оружје светлости (Рим. 13, 11-12). Оружје светлости је за нас оружје љубави према ближњем. Мало пре тога апостол каже: Не будите никоме ништа дужни осим да љубите један другога; јер који љуби другог испунио је закон. Јер оно: не чини прељубу, не убиј, не уради, не сведочи лажно, не пожели, и било која друга заповест, испуњава се у овој речи: љуби ближњега својега као себе самога (Рим. 13, 8-9). Ако се називамо Христовим ученицима, ако се држимо празника, постова, јутарњег и вечерњег молитвеног правила и мноштва других правила и поука које чујемо у цркви, али немамо љубави према ближњем, ни по чему нисмо бољи од ових Јудеја и фарисеја који су се само радовали томе што се међу њима појавио тако божански пророк и свети човек. Међутим, проповед Јована Претече је за њих остала неплодна. То је страшно упозорење за све нас и још један позив да поново сагледамо свој живот по Јеванђељу и по Божанској љубави и да постанемо прави синови светлости, да постанемо светиљке које светле у тами, како би наши ближњи, обасјани овом Божанском љубављу, такође дошли до Божанске Светлости и спасења, до Истине до Господа нашег Исуса Христа. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) https://srpska.pravoslavie.ru/147105.html?fbclid=IwAR0yOgiKThmGvmiB-5HyiTF1b-qkp--9npt0FaX4OctwotOzDyNeHT14ytU

Благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у цркви Светих апостола Петра и Павла у Топчидеру предавање на тему ”Хришћанско и световно у нашем свакодневном животу – где су међе и конфликти?” одржао је теолог Његош Стикић, асистент Православног богословског факултета Универзитета у Београду. У препуној сали парохијског дома храма у Топчидеру теолог Стикић је покушао одговорити на питање шта заправо значи бити хришћанин у савременом свету узимајући за основу да речи апостола Павла да су хришћани сарадници на Божијем делу изградње Цркве. У том смислу Црква се изграђује у историји до краја века, то значи да је дело Цркве дело свих појединаца од почетака, од оснивања Цркве, па до краја века”, рекао је, између осталог, асистент Његош Стикић. Шта значи бити хришћанин данас? Како ми потврђујемо наш хришћански идентитет у нашем животу? Само су нека од питања на које је покушао да одговори теолог Стикић указујући, при томе, да: ”Сви исповедамо да смо хришћани, декларишемо се да смо хришћани, неко је редован у Цркви, неко с времена на време долази и учествује у богослужењима, али на који начин ми то проверавамо, па и сами себе испитујемо, у свакодневном животу? Да ли постоји неки период дана када ми заправо не морамо ни да размишљамо, да будемо свесни, да смо ми хришћани? Јер сматрамо да неки период дана исувише припада свету. И сада ми треба да одвојимо, рецимо, световно од црквеног живота”. Предавање г. Његоша Стикића, које је забележио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо на Цвети, у недељу 17. априла 2022. године од 13 часова и 30 минута (репризно од 22 часа и 30 минута) у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве Прилог забележио репортер Марко Весић

У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав која превазилази разум. Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас. (Рим 5, 6-8) Није ли то љубав која превазилази сваки разум? https://patmos.rs/2022/04/05/vladika-nikolaj-o-ljubavi-koja-prevazilazi-razum/

Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве

У оквиру великопосног циклуса предавања у крипти храма Светог Саве на Врачару, прво у низу одржао је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Првојерарх Српске Православне Цркве одржао је предавање на тему "Пост - врлина која преображава човека" у уторак 15. марта 2022. године. Крипта храма Светог Саве била је испуњена бројним верним народом, а предавању су присуствовали и Преосвећена господа викарни епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава, протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије, протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, многобројно свештенствомонаштво и свештенство. Телевизија Храм

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије одржаће предавање на тему Пост - врлина која преображава човека у уторак 15. марта 2022. године у 18,00 часова у Храму Светог Саве. http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=32528

Икона Пресвете Богородице која је била изложена крај олтара у базилици Светог Петра у Ватикану током богослужења 31. децембра и 1. јануара има занимљиву повест о којој пише L'Osservatore Romano. Избегавши насиље које је уништило Цариград 1453. године, икона је укрцана на трговачки брод који је пловио према Напуљу. Међутим, у близини Салерна брод је потонуо у олуји, па се о икони, као и о већем делу посаде и терета, више ништа није знало, све док, недуго после, један зидар у потрази за песком на морској обали није мотиком ударио у нешто необично. Била је то икона Цариградске Богородице, у Салерну познате као „Госпа која долази са мора“. Онај зидар је несвесно пронашао благо, Маријин дар и благослов граду Салерну. Зидар је „спасио“ Марију од таласа, а Она је узвратила својом заштитом над свим становницима града. Предање каже да је зидар, након што је мотиком ударио у икону, остао одузетих руку, па је почео да виче и тражи помоћ. Притекавши му у помоћ, људи су почели копати у песку и тако пронађена икона коју су препознали морнари преживели у бродолому, а који су је понели из Цариграда. Тај догађај је привукао пажњу августинаца, чија се заједница налазила у близини плаже. Док су људи викали да је то чудо, августинци су организирали литију и икону понели у своју цркву. Чак су и звона радосно звонила, а да их нико није дотакао. Икона је тако постављена у капели Светог Духа породице Маза, одакле је следећег дана нестала. Пронађена је у штали у којој је та породица држала коње. Вратили су је у цркву, али се поновно појавила у штали; као да је „Избеглица“ Марија желела да подели судбину бројних очајних људи који смештај не проналазе у раскошним зградама, него у импровизираним склоништима. Августинци су тада то место претворили у капелицу у којој је икона изложена на поклоњење вернима. Након што је изграђена црква Светог Августина, икона је постављена у једној споредној капели, а после на главном олтару. Икона „Госпе која долази са мора“ приказује Марију како седи на престолу одевена у плаву хаљину са црвеним порубом и златним украсима. Десном руком показује Богомладенца, одевеног у црвено рухо, који благосиља народ уздигнутом десном руком. У горњем делу, на рубовима иконе, насликана су два анђела. Икона је настала средином XIV века, а представља Мајку Божју Одигитрију - Путеводитељицу, која вернима показује Дете - пут који треба да следе. Извор: Инфо-служба СПЦ

Манастир Светог Луке у селу Бошњане код Варварина, према предању подигнут је у доба кнеза Лазара и настањен светогорским монасима синаитима. Два пута је обнављан, након што су га Турци до темеља спалили у 15. и 19. веку. Одувек поштујући ово свето место, мештани су цркву изнова сазидали 1996. године, да би шест година касније, доласком оца Алексеја, манастир доживео ренесансу. Као православни светионик, са места одакле звук његових 12 звона километрима сеже позивајући на молитву, уздигао се манастир Светог Луке. Чудесна светиња под чијим су окриљем четири цркве, три звоника и конак, привукла је вернике, па је главни храм морао бити надограђен. "Оно што је занимљиво јесте да се братство трудило, на челу са оцем Алексејем, да сачува стару цркву, тако да је нова црква обгрлила са два брода и надвисила стару цркву Светог Луке. Олтарски простор је триконхос, а на западу имамо спољну припрату која надвисује звоник, који је имала и стара црква, само што је сад знатно већи и монументалнији", рекла је Звездана Лазаревић, историчар уметности и аутор монографије о манастиру Свети Лука. Такав је и нови конак са радионицом у приземљу, у којој отац Лука справља сапуне и лековите мелеме, међу којима је ловоров најтраженији. "Он има три састојка. Вазелин, домаће уље маслиново и ловорово уље. И тај ловор се показао веома добар код људи који имају проблема са дисањем или неким плућним проблемима, поготово сад у ово задње време," напоменуо је монах Лука. Похрањене у главном храму, честице моштију и делови одежда светих, уз иконе мајке Божје и две мироточиве, Светог Луке и Светог царевића Алексеја, највеће су благо манастира у којем многи траже и проналазе утеху. "Сви смо заволели ову светињу од првога дана. И јесте чудесна. Остаје да сачекамо још једно пророчанство да се испуни. То је долазак царског звона из Русије. И верујемо да ће и то бити, како нам је најављено, април, мај ове године", напоменуо је архимандрит Алексеј Богићевић, игуман манастира Свети Лука. За јединствено звоно, тежине 15 тона, градиће се нов звоник, са црквом Светих царева, потврдом нераскидивих српско-руских веза и жеље за сусретом са свом духовном браћом. "Све док можемо да се видимо то је за нас радост, то нас води у Царство Божје. Ја ту поруку дајем за рођење Христово. Да ми гледамо у очи једни друге и да наш поглед загреје срце онога кога погледамо, радосним поздравом Христос се роди, ваистину се роди", рекао је архимандрит Богићевић. Припремила Весна Кезовић Миљковић

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приредио је 22. децембра 2021. године, у Спомен храму Светог Саве на Врачару свечани пријем за директоре основних и средњих школа на територији Архиепископије београдско-карловачке. Свечаном пријему под сводовимма заветног храма српског народа присуствовали су Епископ ремезијански г. Стефан, старешина храма Светог Саве; Епископ топлички г. Јеротеј, председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; Епископ марчански г. Сава, шеф кабинета Патријарха српског; г. Бранко Ружић, министар просвете, науке и технолошког развоја; др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама; г. Душан Стокановић, управник Информативно-издавачке установе Српске Православне Цркве; протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, продекан за науку Православног богословског факултета Универзитета у Београду; г. Радивоје Стојковић, председник Националног просветног савета; г. Златко Грушановић, директор Завода за унапређење образовања; г. Драган Филиповић, директор Школске управе Београда; г. Славко Гак, градски секретар за образовање и дечју заштиту; капетан бојног брода Мирослав Ћитић, начелник Војне гимназије; пуковник др Стеван Мушицки, начелник Средње стручне војне школе 1300 каплара. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије уручио је захвалнице директору Пете београдске гимназије гђи Борки Поповић за несебичну љубав и подршку коју је пружила верској настави, вероучитељима и ученицима у тој школи; директору Земунске гимназије г. Милошу Бјелановић за показану љуба према Православној Цркви и доприносу реализацији верске наставе; директору Основне школе Никола Тесла у Раковици г. Станиславу Ставуљевићу, који је својим учешћем у животу Цркве пружио пример и охрабрење за све ђаке и родитеље што је резултирало највећим одзивом ђака за верску наставу на територији Београда. Захвалнице из руке Његове Светости примили су и вероучитељ г. Вук Јовановић за допринос у унапређењу верске наставе; дипломирани теолог, мастер археолог, докторанд на Филозофском факултету у Београду, вероучитељ г. Велибор Мартиновић за изузетан допринос у верској настави; вероучитељ у Основној школи Дринка Павловић г. Немања Протић за показан труд у верској настави. Захвалницу за допринос у извештавању о положају и улози верске наставе у српском друштву и образовном систему добила је новинар Информативне агенције Спутњик гђа Сенка Милош. Беседу Његове Светости Патријарха преносимо у целини: Ваша Преосвештенства, уважени министре, господине директоре Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, драги директори основних и средњих школа, Осећам данас изузетну радост што смо се нашли под сводовима храма који је посвећен највећем и најважнијем просветитељу српског народа, могли бисмо рећи директору свих просветних установа у српском народу кроз историју, ако под директором подразумевамо онога који надзире, руководи, подстиче и води између Сциле и Харибде брод образовања и васпитавања младих нараштаја у нашем народу. Ми, као што смо већ чули, имамо изузетну радост због повода којим смо се данас сабрали, а то је дваедестогодишњица од повратка веронауке у основне и средње школе Републике Србије. Наравно, и овај јубилеј као и сваки јубилеј има и више праваца, али и задатака и могућности. Са једне стране дужни смо на првом месту да се захвалимо свима онима који су учествовали у повратку веронауке у школе, а сигурни смо да они то нису учинили из било каквих идеолошких или политикантских разлога, него да су у датом тренутку тј. у стицају датих околности разумели смисао и значај верске науке за младе нараштаје. Све оно што се у Закону о образовању наводи да су циљеви образовања могло би се у највећем делу наћи управо у верској настави. Тамо се наводи да су циљеви стицање знања из разних наука - и да не набрајам све по реду - али и истовремено и чување и развијање идентитета и, наравно као оквир свих тих задатака, развијање етоса, етике, моралног квалитета међу младим људима, у млађим нараштајима у школама. Дакле, готово сви циљеви који предвиђа Закон о образовању, а испуњавају се на разне начине кроз разне предмете, као да се сажимају, рекапитулирају у верској настави. Ту чињеницу они који су враћали веронауку у српске школе су разумели. Разумели су колико је верска настава важна за морално здравље и моралне перспективе, могућности да неко ко се укорењује не само у стицању информација из области вере, него и ко хоће принципима, вредностима тих знања да живи, он има перспективу да се развија у здраву, моралну, етички здраву личност, али у исто време самим тим и у једну избалансирану - психолошки говорећи - личност. Дакле, хвала свима онима који су учествовали у враћању веронауке у српске школе. Наравно, морамо се сетити и покојног премијера Зорана Ђинђића, који је заправо први разумео ово о чему говорим и имао снаге и одлучности да без много калкулисања и манипулисања том темом једним потезом - видевши да између Цркава и верских заједница не само да не постоји разлика по том питању него да постоји једнодушност, једногласност и консензус - омогућио да се отворе перспективе резултата присуства верске наставе у школама. О цифрама не бих говорио. Рекао бих само то да оно што има нешто бржи почетак носи у себи одређене мањкавости. Једна од тих мањкавости је статус вероучитеља у школама. Ми смо започели разговоре са министром и министарством на ту тему. Много је ово министарство до сада учинило уопште на плану црквеног образовања, али разговарали смо и о статусу вероучитеља. То је отворена тема. Сигуран сам да ви, који сте директори школа, то разумете и да осећате и сами потребу да статус вероучитеља - у најмању руку логично је - треба да буде исти као и статус свих других наставника и учитеља, тј. да они буду равноправни запосленици институција у којима раде. На неки начин, немојте замерити што ћу употребити ту реч, али то је од самог почетка до данас тако, вероучитељи су дискриминисани. Можда не постоји ниједна друга професија у нашем друштву која трпи ту врсту дискриминације. То видим и као своју личну моралну обавезу у односу на вероучитеље. Многи су били и моји студенти. Верујем да ћемо ускоро наћи одговарајући модел да ову нашу - можемо рећи - амбицију, али и истинску потребу реализујемо што пре, а да тиме ни на који начин угрозимо било кога и било шта. Морам да истакнем да Цркве и верске заједнице у Србији, као и на многим другим пољима, имају међусобно разумевање и подршку и сарађују и на овом плану. Желео бих овом приликом да се захвалим свима вама који сте овде присутни, посебно директорима школа, пре свега што сте одвојили време да дођете данас у окриље директора свих наших школа, то је Свети Сава, али исто тако јер знам да није нимало једноставно бити на челу било ког колектива и да је вероватно много једноставније и лакше бавити се неким практичним пословима него међуљудским односима. Молим се заједно са вама да вам Бог да снаге да на том пољу имате резултате, а подсећам и себе и вас да је то најважније поље. Ту треба да уложите највећу енергију колико год је могуће. Различити људи из различитих породица, а заправо у својој свакодевници оптерећени личним искушењима и проблемима, долазе на посао и нису увек онакви какви заправо јесу. Понекад некоме није ни до чега, ни до шале, ни до осмеха, ни до озбиљних разговора; може бити да смо дисторзирани и измештени из својих лежишта; нисмо онакви какви јесмо кад смо стабилни. Нека вам Бог да снаге да пре свега радите на изграђивању што је могуће бољег колектива зато што ће онда и резултати свакога од вас на плану рада са децом бити много, много бољи. Правим малу дигресију: то је као у браку; ми знамо да су деца највећи благослов за родитеље, али кад год говорим шта би требало да буде најважније у браку - а то је порука Христова, искуство Цркве - шта је највећа инвестиција и највећи дар који родитељи могу да поклоне својој деци, то је њихова међусобна љубав. Зато у Светом писму Старог завета Бог и каже, говорећи о браку: Оставиће човек оца и мајку своју и прилепиће се својој жени и двоје ће бити једно. Није рекао: Оставиће човек оца и мајку и ожениће се и добиће децу. То је ствар љубави и плана Божјег. Дакле, први и основни задатак и циљ јесте љубав, а прва тачка љубави мора бити између мужа и жене како би та љубав могла да се дарује онима којима Бог обрадује родитеље. И ви сте на челу породица, на челу колектива који треба љубављу да преноси одређена знања и зато је најважније, а сигуран сам и најкомпликованије, да се у колективима граде истински и прави колегијални односи, међусобно разумевање и подршка, а то су све епитети и одрази љубави. Ако је тако онда ће оно што треба да буде пренето као формално знање деци уродити много много већим плодовима. Онда ће то бити Богом благословено. Ми добро знамо да знање само по себи још увек ништа не значи. Када знање треба да оценимо и ставимо у неки аксиолошки контекст оно може бити као материјал, као оруђе употребљено и на добро - да служи врлини, да служи заједници - а може бити употребљено и на као извр деструкције. Толико примера имамо, а наравно најрадикалнији пример јесте - да поменемо нешто о чему се и данас говори у време енергетске кризе - атомска или нуклеарна енергија. Дакле, та енергија, која по себи може бити искориштена на добро, на корист поједнинца, заједнице и људског рода, а видели смо како може бити и злоупотребљена. Зато као још један додатни задатак за вас, а чини ми се да је то крајњи циљ школе - зато се она и назива васпитном установом - јесте да се трудимо да паралелно и једнако (а можда и преко тога и више од тога) са представљањем информација из појединих научних области развијамо врлину код деце као би та знања заиста могла да буду креативна за њих, да их изграђују, да буду добра по њих, а онда самим тим и за заједницу у којој живе. Наравно, све бива много једноставније и лакше када се трудимо да сами будемо пример и знања и врлине - и враћам се на почетак - а то не може ако једни друге гледамо мрким погледом, ако једни друге доживљавамо као сметњу у свом животу. Драга господо директори и даме директори или директорке - како год волите, није нам проблем да будемо коректни у сваком смислу те речи, а мислим да то није суштина; коректни смо кад истински поштујемо једни друге, а наравно и кад знамо за ред, јер та коректност на коју нас често позивају значи рушење свих могућих принципа и поретка, а без поретка нема света, без поретка нема школе, без поретка нема друштва - дакле, нека вам Бог да, браћо и сестре, снагу и љубав за посао којим се бавите како бисте онда из напора које улажете убирали само радост и осећање пуноће. Хвала још једампут драгом министру просвете, директору Управе, свима вама што сте дошли овде. Молим вас да колико год је до вас - и без пропаганде наравно и без идеје да било коме било шта намећемо или да ви намећете - да отворите врата за децу која долазе да похађају верску наставу и, немојте да замерите што ћу можда бити директан, да се не трудите и да, опростите још једампут што то кажем, свесно или несвесно спречавате било кога уколико родитељи деце и сама деца имају потребу за верском наставом, а било је и таквих случајева. Хвала Богу, то су изузеци који у овом случају нису правило. Нека вас све Господ благослови. Нека су срећни Божићни празници и нова 2022. година вама лично, вашим ближњима и вашим породицама. Благослов Господњи нека буде над свима нама. Извор: Инфо-служба СПЦ

"Када је Радио-телевизија Србије крајем априла ове године премијерно приказала моју књигу "Тесла: Духовни лик", тада сам уредници Мреже српске дијаспоре, госпођи Мирјани Раичевић -Тасић, обећао да ће Јавни сервис Србије добити још једну премијерну објаву, везану за друштвену иницијативу у коју ће бити усмерен сав приход (ауторски и издавачки) од продаје поменуте књиге", каже презвитер др Оливер Суботић за РТС. Неколико дана после емитовања те емисије процес регистрације Задужбине „Петар Мандић" био је завршен - 26. априла 2021. године организација посвећена неговању успомене на Теслине претке, кроз циљеве који се изводе у савременом контексту, званично је почела са радом. Задужбина „Петар Мандић" је, у идејном смислу, пројектована средином 2020. године, током финалних радова на књизи Тесла: Духовни лик. Сасвим случајно (или, боље рећи, дубоко промисаоно) формирање Задужбине се десило тачно стотину година од рођења човека чије је име одабрано за њен назив. У питању је Петар Мандић, доајен послератне културне сцене Нове Вароши, и први и дугогодишњи директор нововарошког Дома културе. Овај човек је био једна од изразито племенитих личности које су обележиле другу половину 20. века нововарошког краја, а у професионалном смислу, особа која је пружила озбиљан културни допринос маленом граду подно планине Златар. Задужбина „Петар Мандић" је, дакле, непрофитна организација која има добротворне циљеве духовног, културног, научног, привредног, националног и општедруштвеног карактера. Оно што је специфично за њу јесте да је у сржи њене делатности афирмација лика и дела предакâ Николе Тесле, на начин који их користи као парадигму. Назив Задужбине, премда је везан за личност из другог временско-просторног контекста, у посредном смислу је повезан са Николом Теслом јер је име Теслиног ујака-свештеника, који је одиграо важну улогу у његовој младости, пре монашења било Петар Мандић. Истовремено, идеја стварања Задужбине поклопила се и са јубилејом од 180 година рођења тог изузетног свештенослужитеља Српске Православне Цркве. У том смислу, може се рећи да Задужбина „Петар Мандић" носи име по једном заслужном културном делатнику, а своје циљеве усмерава на основу лика и дела истоименог свештенослужитеља СПЦ. С обзиром на то да је рад Задужбине „Петар Мандић" усмерен на неговање успомене на Теслине претке - конкретно: фамилије Тесла, Мандић, Калинић и Будисављевић - њен оперативни циљ је подизање специјалног етно-музејског комплекса у селу Радоиња поред Нове Вароши, у непосредној близини једне од највећих трафостаница на Балкану, која је ове године изграђена у Суботића пољу, недалеко од Природног резервата „Увац". Тај етно-музејски комплекс би се подигао у славу Божију (због чега ће једно од кључних обележја бити велики Часни Крст), а у част предакâ Николе Тесле, који су махом били православни свештеници и/или војници-граничари у Аустријској империји. Свакој од наведених фамилија од којих Тесла води порекло биће посвећена посебна архитектонска целина у оквиру поменутог комплекса. У стратешком смислу, Задужбина има неколико циљева, који су засновани на животу и делу Теслиних предака који су имали велики утицај на највећег српског проналазача свих времена. Пре свега, реч је о Теслиним родитељима - оцу, протопрезвитеру Милутину Тесли, изузетном свештенику Српске Православне Цркве; и мајци, Георгини, свештеничкој ћерки пореклом од лозе Мандића која је Српској Цркви дала на десетине свештеника. Посебан фокус Задужбине је на афирмацији лика и дела Теслиног ујака, напред поменутог протопрезвитера Петра Мандића, потоњег митрополита дабробосанског Николаја. Примера ради, као што је ујак Теслу стипендирао на студијама када је овај остао без оца, а после студија и материјално помагао када је то било неопходно, тако и Задужбина „Петар Мандић" за један од циљева има стипендирање младих студената техничких и других наука, и то првенствено оних који имају добре оцене, а који су остали без једног или оба родитеља. Исто тако, имајући у виду значај ујака-свештеника који је Николу Теслу директно увео у Декартову философију (која је, подсетимо, кроз теорију етра била од темељног значаја за Теслин каснији проналазачки приступ), и Задужбина „Петар Мандић" има за циљ популаризацију квалитетног дијалога између религије, философије и науке у нашем друштву. Родитељски дом је био основ од ког је Тесла кренуо даље. Оно што је понео из куће било је незаменљиво и дало му је подстицај за развој, узевши у обзир родитељску љубав и пажњу, као и жеђ за стицањем знања које је стекао још у детињству, кроз богату очеву библиотеку. Зато ће Задужбина „Петар Мандић" радити на развоју школâ родитељства у Србији и подстицати пројекте образовања који се тичу развоја емотивне интелигенције код деце. Опет, по узору на оно што је Тесла усвојио од најмлађег узраста по угледу на најближе породично окружење, доминантно обликовано православним хришћанством и његовом узвишеном етиком која на диван начин спаја правду и милосрђе, Задужбина „Петар Мандић" ће радити на подизању друштвене свести у погледу уравнотеженог образовања, које подразумева пре свега формирање моралног лика младих нараштаја, чему ће природно следовати и стимулација њихових интелектуалних способности, према моделу који је свештеник Милутин Тесла покaзао у раду са својим сином док је још био дете, о чему је сам Никола Тесла оставио јасно сведочанство у својој аутобиографији. Поред наведених циљева, глобална афирмација оног најбољег што српски народ има у својој историји и традицији, и развијање добросуседских односа између православних Срба и осталих балканских народа, су додатни циљеви чијем ће испуњавању Задужбина бити посвећена. И то ће чинити по угледу на два велика миротворца, Теслиног оца и ујака, који су градили мостове поштовања и разумевања када је реч о односу према римокатолицима и муслиманима. Мото Задужбине „Петар Мандић" је ЗНАЊЕ, ПРАВИЧНОСТ И НЕСЕБИЧНОСТ, што су три врлине које је Никола Тесла описао као веома ретке, а веома потребне у нашем времену. Тај мото је истовремено и вредносни систем који Задужбина жели да пренесе пре свега младим нараштајима, на којима остаје задатак даљег обликовања савременог српског друштва. Сви који су до сада укључени у рад Задужбине „Петар Мандић" су нешто своје даровали или се нечега свог одрекли у њену корист, било да су то материјални ресурси, рад или личне способности. У времену дивљачког капитализма (никада ми неће бити јасно зашто га зову „либерални" - прим. О. С.) идеја да се нешто даје друштву (уместо да се од њега брутално и безобзирно отима, као што је све чешћи случај) кроз Задужбину „Петар Мандић" треба да добије додатни подстрек. Притом, оно што дајемо, дајемо од срца, а оне у које улажемо обавезујемо искључиво чашћу и савешћу. Тако ће, примера ради, обавеза студената који буду добили стипендије бити искључиво морална: да и сами, у мери којој могу, помогну неком ученику када заврше своје студије и постану финансијски способни да и друге подрже. Пред Задужбином „Петар Мандић" је дуг пут, а први кораци су, као и увек у животу, најтежи. Но као што је у случају проходавања кључна упорност и подршка околине, тако и ми имамо веру да ћемо уз подршку племенитих људи, а пре свега уз помоћ Божију, у годинама које су пред нама испунити своју мисију. А све људе добре воље који желе да нам се придруже у ширењу идеје и духа задужбинарства, алтруизма и пожртвованости, духа који је дубоко у генима српског народа и који нас је одржао све ове векове, од свег срца позивам да нам се у овом пројекту придруже! Аутор текста је свештеник при храму Светог Александра Невског у Београду и један од оснивача Задужбине „Петар Мандић". Извор: РТС / Ризница литургијског богословља и живота

Последњих недеља и месеци многи људи су помрли од короне или са короном. Стога се у нашим новинама чешће него раније објављују смртовнице или посмртнице (вести о нечијој смрти, читуље), некролози, сећања на покојнике и други слични текстови. У њима се, међутим, по неписаном, али општеприхваћеном правилу, никад не каже: „Обавештавамо родбину и пријатеље да је наш драги отац, брат, деда… умро” него се увек користе изрази и обрти који потичу из хришћанске вере и црквене традиције: „Обавештавамо… да је наш драги отац, брат, деда… преминуо (или: упокојио се; или: уснуо у Господу; или преставио се)”. Слична пракса се дâ запазити и у одговарајућим исказима наших земљака муслиманске вере: ни они не јављају да је неко умро него да се „преселио на ахирет”. Текст у пдф формату У најновије време често наилазимо и на израз представио се уместо преставио се. Сусрећемо га чак и у црквеној штампи. Али да ли је он исправан и препоручљив? Пре него што изложимо свај одговор на то питање, хтели бисмо да најпре укратко објаснимо значење његових синонима или еквивалената који се употребљавају напоредо или наизменично са њим, уз претходну напомену да и он и они представљају речи преведене са грчког језика, у своје време такође христијанизованог или оцрквењеног, са семантичким спектром ширим од оног из класичног, претхришћанског периода. Почећемо са именицом покој (на грчком ἀνάπαυσις) која је и у корену глагола упокојити (ἀναπαύω) и упокојити се (ἀναπαύομαι), придева покојни или почивши, као и именицâ покојник, упокојење, покојиште и покојство. Из „Речника српскохрватскога књижевног језика” Матице српске (књ. 4, Нови Сад 1971, sub voce, даље s. v., односно под наведеном речју) сазнајемо да покој значи мир, тишину, одмор, починак, а отуд, у старинској употреби, и мировину или пензију, али и смрт као вечни мир. Следствено, глагол упокојити значи умирити, одморити, или подарити мир, подарити починак. „Са светима упокој, Христе, душу слуге Твога…”, појемо приликом сахране и на подушјима (помени, парастоси или панихиде). Повратни глагол упокојити се значи, дакле, смирити се, починути, одморити се. За покојника често и кажемо да је починуо у миру или да се одморио. Ваља напоменути и то да, као што грчка реч мир (εἰρήνη) у Светом Писму и у језику Цркве уопште има много шире значење него што је пуко одсуство рата или сукоба, тако и именица покој има шире значење него што је некретање или мировање, те дискретно указује на појам духовног испуњења. То је осетио и велики теолог, усто врстан зналац грчког језика, свети Јустин Ћелијски, па је прозбу „да Господ упокоји душу његову тамо где праведници почивају” превео слободно, али суштински верно, на следећи начин: „Да Господ упокоји душу његову тамо где праведници блаженствују”. Сада прелазимо на синтагму уснути у Господу (грчки κοιμῶμαι, ἐν Κυρίῳ или без тога) и на друге изведенице из овога корена – партицип уснули (грчки κοιμηθείς и κεκοιμημένος, црквенословенски и архаично српски усопши) и именицу уснуће (грчки ἡ κοίμησις, црквенословенски успеније). Библијски језик је веома реалистичан – понекад понеки израз зазвучи и натуралистички – и зато се Библија не либи да помиње смрт и умрле или мртваце. Тако, например, Сâм Христос Спаситељ младићу који жели да Га следи, али Га моли да му допусти да најпре оде и сахрани оца, упућује речи: „Хајде за мном, а остави нека мртви покопају своје мртваце” (Мат. 8, 22; ср. Лук. 9, 60). На исти начин, без околишења, Христос говори и о смрти која Њему предстоји: „…Син Човечји биће предан прво-свештеницима и књижницима и они ће га осудити на смрт”, али Он ће трећега дана васкрснути (Мат. 20, 18 – 19 и Марк. 10, 33 – 34). У Гетсиманији, пред страдање и распеће, каже: „Жалосна је душа моја до смрти” (Мат. 26, 38 и Марк. 14, 34), а више пута „говораше указујући каквом ће смрћу умрети” (Јов. 12, 33 и 18, 32). После Васкрсења указује и апостолу Петру на то „каквом ће смрћу прославити Бога” (Јов. 21, 19). На путу у Емаус Клеопа пита Васкрслога Господа, не препознајући га: „…Зар ниси сазнао (…) како га предадоше првосвештеници и старешине наше да буде осуђен на смрт и разапеше га?” (Лук. 24, 18 – 20). Могли бисмо навести још оваквих и сличних места, али и ово је сасвим довољно. Кад је, међутим, реч о вернима, особито хришћанима, махом се појам смрти замењује појмом сна јер смрт није прелазак у ништавило него својеврсно рађање за живот после живота, испуњен ишчекивањем свеопштег васкрсења мртвих и живота будућег века. Опет ћемо као пример навести речи Христове. Када Јаиру саопштавају: „Умрла је кћи твоја, не труди Учитеља” (Лук. 8, 49), Христос узвраћа речима: „Не плачите, није умрла него спава” (8, 52), а присутни му се подсмевају „знајући да је умрла” (8, 53). Читаву повест о томе како Христос васкрсава и враћа у живот Јаирову кћер бележе сва три синоптичка Јеванђеља (Мат. 9, 23 – 26; Марк. 5, 35 – 43 и Лук. 8, 49 – 56). Исто тако, пре но што ће васкрснути Лазара из Витаније, Христос каже присутнима: „Лазар, пријатељ наш, заспао је…” (Јов. 11, 11). У наставку читамо: „Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. А Исус им беше рекао за смрт његову; они пак мишљаху да говори о починку сна. Тада им Исус рече отворено: Лазар је умро” (Јов. 11, 12 – 14; читаво сведочење о васкрсењу Лазаревом: Јов. 11, 1 – 46). Тако се изражавају и писац Дела апостолских (7, 60: свети првомученик Стефан усну; 13, 36: цар Давид усну) и свети апостоли Петар (IIПетр. 3, 4: „Оци уснуше”) и Павле (IКор. 7, 39: усни, а у неким рукописима умре; 11, 30: „…Доста их усну”, у значењу умире; 15, 6: „…Неки уснуше”, а среће се и варијанта „неки помреше”; 15, 18: „Они који уснуше у Христу”; 15, 20: Христос је „Првина уснулих”, и тако даље). Не треба посебно истицати да Црква у својим богослужењима покојнике понајчешће означава као „уснуле слуге Божје” (усопшија раби Божија). Занимљиво је да већ цитирани Речник Матице српске (књ. 6, Нови Сад 1976, s. v.) не зна за значење глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули у својству хришћанске замене за речи умрети, смрт и умрли него региструје само обична значења утонути у сан, заспати и уснити. Од глагола уснути, именице уснуће и глаголског придева уснули, познатих, углавном, у богословски и литургијски култивисаним круговима, кудикамо су, у савременој језичкој пракси, учесталији изрази преминути и преминули. Сусрећемо их редовно, напоредо са изразима упокојити се, покојни, покојник и упокојење. Матичин Речник (књ. 4, Нови Сад 1971, s. v.) наводи разна значења глагола преминути (изгубити се, нестати, ишчезнути; минути, проћи, као у стиху „неко доба ноћи преминуло”; затим прећи, као у стиховима „иде војска крајем Таре хладне и Тару је воду преминула”, и нестати, узмањкати, као у стиховима „град градила пребијела вила…, ево јој је преминула грађа”), али као прво и главно значење наводи умрети. На исти начин радни глаголски придев преминуо, преминули, има прво и главно значење покојни, умрли, у именичкој служби покојник, а споредно, фигуративно значење минули, прошли, протекли (примера ради, „преминула лета” наместо „минулог лета”). Шта би могао бити грчки предложак терминâ преминути и преминули? То је, по нашем уверењу, глагол μεθίσταμαι , заједно са другим речима истога корена: ἡ μετάστασις (метáстасис, отуд и медицински термин метастаза) и μεταστάς. Исти глагол је, смели бисмо да тврдимо, и предложак глагола преставити се и других речи изведених од њега (престављени, новопрестављени, престављење). Преминути је, рекли бисмо, у поређењу са преставити се, само новији, разумљивији, „српскији” превод грчког изворника μεθίσταμαι. Али пре него што укратко проанализирамо грчки предложак, нека нам буде дозвољено да се опет позовемо на Речник Матице српске. У њему, у већ цитираној 4. књизи, s. v., стоји да преставити се значи умрети, а да гдекад гласи и представити се. Али како је могао настати овај старински израз? Ево како: грчко μεθίσταμαι је сложени глагол, verbum compositum, начињен од предлога μετά и основног глагола ἵσταμαι, који, опет, није ништа друго до медијално-пасивни облик активнога глагола ἵστημι, а извор му је прастари индоевропски корен ста- (ср. латинско stare и наше стати и стајати, као и многе друге примере, од санскрита до савремених европских језика). Глагол у активу значи поставити, а у пасиву бити постављен, стајати. Сложени пак глагол μεθίστημι/μεθίσταμαι у активу значи пре-ставити, што ће рећи ставити на друго место, преместити, пренети, преселити и слично, а у медију, односно пасиву, пре-ставити се или бити пре-стављен, тојест бити премештен, преместити се, преселити се, прећи и слично. Као што видимо, преставити се и преминути значи уствари исто – „преселити се на другу страну”, прећи из начина постојања овде на земљи у начин постојања од телесне смрти до свеопштег васкрсења мртвих. У широј, слободнијој интерпретацији или парафрази могло би се казати и да преставити се значи стати пред Господа или предстати Господу. Тиме се дâ објаснити, па, ако хоћете, и оправдати, и употреба израза представити се уместо израза преставити се, иначе крајње ретка (Матичин Речник, наведена књига, s. v., спомиње само један пример, пронађен код Иве Андрића: „Представила се Јевда!”). То је, по нама, изузетак који потврђује правило. У закључку, препоручили бисмо да се употребљавају речи преставити се, (ново)престављени и престављење, а да у овом контексту избегавамо речи представити се и (ново)представљени. Ту и тамо сусрећемо и глагол ἐκδημῶ (екдимô), који првобитно значи отићи, отпутовати, а у нашем контексту (са πρὸς Κύριον, Господу, или без тога) отићи Господу, преминути, и именицу ἐκδημία (екдимйа) у значењу одлазак Господу, упокојење. Основа се види из придева ἔκδημος (éкдимос), који значи онај ко је отишао из своје земље и свог народа, исељеник, путник, странац, (данас можемо додати и емигрант). Много ређе се употребљава и глагол ἀπαίρω (апéро) у значењу отићи. Данас је, додајмо, потиснута и мал᾽тене заборављена и именица кончина, што је старински пандан грчкој речи ἡ τελευτή у језицима православних Словена, укључујући српски, као што је код нас углавном ишчезао и глагол скончати (грчки τελευτῶ). Кончина значи крај или завршетак овоземаљског живота, дакле смрт или упокојење, односно престављење, а скончати значи завршити живот на земљи, доживети његов крај, дакле умрети или упокојити се, преставити се, преминути. Код старијих црквених аутора, отприлике до светога Владике Николаја и преподобног Јустина Ћелијског укључно, ове речи су у приличном оптицају и важе као стандардни црквени термини. У наше време, међутим, синтагме блажена кончина или мученички скончати постале су неуобичајене. Глагол скончати је, штавише, попримио и известан негативни призвук, те зато рећи да је неко „скончао” уместо да се каже да је преминуо или, просто, да је умро, доста пара уши и делује грубо. Има још аналогних термина, књижевних и народских, као што су предати душу Богу или променити светом, али нема потребе да их посебно објашњавамо. *Летопис Матице српске, год. 197, књ. 507, св. 5, мај 2021, стр. 779 – 783. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос, на Јовандан са свештенством Свету службу Божију у Цетињском манастиру. У току Литургије Свету тајну крштења примила је слушкиња Божја Тамара. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је рука Светог јована Крститеља, која се налази у Цетињском манастиру, велики дар Божији за све православне у Црној Гори, а посебно за оне који славе Светог Јована као крсну славу. „Удостојио вас је Господ, изабрао вас је између свих на свијету да ви цјеливате ону руку која је крстила Господа у Јордану на Богојављење. Јован Крститељ је ставио ту руку на Господа, и те руке данас ево овдје“; рекао је Митрополит Амфилохије. Додао је да се Христово крштење преко руке Светога Јована везује са свима који се данас крштавају у свијету. „Али посебно овдје на Цетињу. То је посебни Божји дар Цетињу, краљевскоме граду. Посебни је Божји дар њему, и свима нама, а нарочито онима који примају крштење“, нагласио је Владика Амфилохије. Казао је да је Свети Јован крштавао водом, крштењем покајања. „Призивао је Јевреје, изабрани Божји народ да се припреме за право крштење, Христово крштење“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Нагласио је да примањем печата дара Духа Светога човјек од смртног постаје вјечно и бесмртно биће. „Не само што има тај дух и душу коју му Бог даје рођењем од оца и мајке, него и прима у себе и на себе Духа Светога животворнога и тиме прима квасац вјечнога, бесмртнога живота. Од смртнога бића човјек постаје бесмртно биће, од пролазнога непролазно“, казао је Митрополит Амфилохије. Након Литургије благосиљани су славски колачи данашњих свечара, којима је Митрополит Амфилохије на крају сабрања честитао славу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику. - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије. - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“. Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду , 7. априла 2021. године, када наша света Црква прославља Благовести, у храму Светога великомученика Георгија у Сомбору Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојереја Александра Лазића, протонамесникâ Саве Николића, Срђана Нешића и Бранислава Шијачића, презвитера Младена Глушца и ђакона Александра Верића. Празник Благовести је слава Радио-Благовесника Епархије бачке, који делује у оквиру Српске православне Црквене општине сомборске. После свете Литургије је пререзан славски колач и освештано славско кољиво. Отац Бранислав, главни и одговорни уредник Радија, захвалио је присутнима и честитао им празник. Овогодишњи кум славе је ђакон Александар Верић са породицом, а за следећу годину кумства се прихватио г. Никола Ступар. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, пред тајном човека. За ово је, с наше стране, потребна непоколебива вера, она која је у стању да види тајну човека која није очигледна и која се не може видети очињим видом. Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају. Бог, током васколике историје, говори на разне начине, различитим путевима, кроз људе бистрог ума и чистог срца, кроз просвећене, просветљене људе; говори кроз ужас живота, говори кроз савест, говори кроз лепоту, говори кроз догађаје, позивајући човека да узрасте у пуну меру. Међутим, Он не само да говори. Он постаје саучесник у људском животу и у људској трагедији, Он постаје човек, Он се оваплоћује, Бог улази у историју, Бог носи њену тежину, Бог се погружава у наш свет, и овај свет са свом тежином, са свим својим ужасом, смртоносно пада на Његова плећа. У овоме је Божија максимална одговорност за Његову првобитну одлуку, за првобитни чин стварања. Он није гледалац, он не стоји по страни; он улази у епицентар, у трагедију живота, и учествује у њему са нама. Овог Бога човек може да прихвати, овог Бога човек може да поштује; Њему може да се препусти, Њему може да буде веран, може да види да овај Бог тако верује у човека, да је такву наду положио у Њега, да га је тако заволео до смрти, и то смрти на крсту, да се може за Њим ићи, ма куда да пође: на смрт, на живот. Украјински философ Григорије Сковорода је, у једном од својих дела, рекао да је у животу све изванредно уређено: потребне ствари нису компликоване, а компликоване ствари нису потребне. ми често не успевамо да живимо зато што прекомерно компликујемо живот. Трудимо се да учинимо немогуће, пролазећи поред могућег. Мислимо да нас је, наводно, достојно само оно што је тако велико и тако далеко да га никада нећемо достићи. А, ако се овај принцип примени на јеванђељске заповести, можемо да нађемо у Јеванђељу, у речима Спаситеља Христа, заповест чији је смисао наизглед изванредно једноставан, али од које можемо да почнемо сви ми. То је заповест о томе да треба да волимо ближњег као самог себе (Мк.12,31). Ово подразумева да сами себе треба да волимо. И, ево, на овоме бих желео да се задржим; зато што ако нисмо умели себе да волимо, нећемо умети да волимо ни било кога другог. Живот и искуство показују да можемо да дарујемо другима само оно поверење које смо у стању да дамо себи, ону љубав коју можемо да дамо себи, итд. Можемо да дамо само оно што имамо. Без поштовања себе, ми ни друге не поштујемо; без љубави према себи - исправно схваћене - не можемо да волимо ни друге. Kад некога волиш, желиш му добро; што га више волиш тим веће добро му желиш. Вољенима желимо најузвишеније, најсветлије и најрадосније. Желимо да узрасту у такву меру да њихова радост буде велика, да у њима постоји пуноћа живота. Ево, са овог становишта човек треба да уме да воли и себе. Човек се изграђује подвигом, надахнућем и упорним радом; и он треба себе тако да воли, тако да цени, тако да поштује своје људско достојанство, како би схватио: нема таквог напора који не би вредело уложити да човек постане достојан свог људског призвања. Апсолутан услов за љубав је отвореност. Ипак, дешава се да се плашимо отворености. Отворити се значи: постати рањив. Отворити се значи: зависити у својој радости и у свом болу од другог човека. А, ово можемо да учинимо само ако у нама има довољно вере у другог човека. Вера бива различита. Постоји проста, детиња, чиста, светла вера: поверење, оданост, непознавање зла, неустрашивост због тога што човек никада није искусио суровост, немилосрдност и бол, који се наноси злобно и намерно. Овакво поверење се не може назвати зрелом вером; оно је почетак вере, оно се открива у раним годинама; понекад се она чува у веома чистим и дечијим душама, међутим, у њој нешто недостаје. Да, она открива човека по цену великог страдања, али истовремено, не штити другог човека од грешака, зато што ми сносимо одговорност за људе којима се откривамо. С једне стране, они могу да нам нанесу бол и ране (да не говорим о радости коју нам доносе). Међутим, с друге стране, ако се неодговорно препуштамо њиховој власти, у њима може да се открије или не открије све рђаво, може да се не оправда оно светло и велико што постоји у човеку. Зато поверење није довољно; треба да постоји друга, зрелија вера. Kао прво, вера у човека, елементарна, дубока вера у то да у сваком човеку постоје светлост, истина и бесконачне стваралачке могућности за развој; ако му се помогне, ако се подржи, ако се надахне, онај хаос, који нас често плаши у човеку, може да изнедри звезду. Долазимо у додир са људима који се налазе у стадијуму формирања, односно са људима у којима се боре светлост и тама - и понекад се сурово боре. И, кад се откривамо у чину вере, морамо унапред да признамо своју рањивост и да пристанемо на њу. Рањивост није обавезно рђаво својство. Рањивост бива горка, тешка: рањено самољубље, осећање увреде и осећање понижености такође припадају области рањивости. Међутим, говори се о способности човека да буде рањен у срцу - а да не одговара ни горчином, ни мржњом; да опрости, да прихвати, зато што верује да су суровост, издаја, несхватање и неправда - ствари које пролазе, а човек остаје заувек. Веома је важно пристати на ову рањивост. Умеће да се ова спремност човека да верује до краја и да воли по цену свог живота пронесе до краја, како не би само ти, већ и други, узрастао у пуну меру својих могућности, то је подвиг. Одговорност се састоји и у способности да се одазовемо човеку, да му одговоримо - љубављу, разумевањем, вером и надом. У овом смислу, свака љубав у себи садржи одговорност, одговорност пред тајном човека, одговорност пред његовом будућношћу. И, ова одговорност у љубави се, такође, спаја са захтевношћу. Волети љубављу која раслабљује, волети љубављу која све допушта и омогућава човеку да постане све ситнији и ситнији, све суровији и све самољубивији, није љубав. То је издаја. Љубав мора бити захтевна. Не у грубом смислу, не онако као што ми често заиста захтевамо од других оно што не пристајемо сами да урадимо, што нам изгледа претерано тешко, оптерећујући их бременима која нисмо у стању или не желимо да носимо. Не, захтевност љубави се огледа, пре свега, у томе да вољеног човека надахњујемо, да га уверимо у то да је он бесконачно значајан и драгоцен, да у њему постоји све што је неопходно како би узрастао у већу меру човечности. За ово је, такође, с наше стране потребна непоколебива вера, зато што то није увек очигледно; има момената када пред нама бљесне светозарни лик могућег човека - и угаси се: живот је угушио најузвишенији порив. Дакле, тада наша вера треба да има вид, наша нада треба да буде огњена, а наша љубав непоколебива; тада морамо, са свом пажњом, са свим искуством, да помогнемо човеку да узраста. И, само ако тако верујемо, са спремношћу да будемо отворени до крајње рањивости и не захтевајући од другога да буде све што је у стању да буде, имамо право да говоримо о томе да га истински, озбиљно, стваралачки волимо: не себе ради - већ њега ради. https://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.com/search/label/Митрополит Антоније Блум

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска