Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'љубав'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је на инстаграму: "Бог је апсолутна љубав. То значи да Он ни на који начин не чини насиље над човеком. Он не намеће Себе човеку, то јест нама. Заправо, као Љубав даје нам слободу да ми одлучујемо о свом животу и да га креирамо. Бог је могао створити и другачији свет, али онда би нас лишио слободе, а то значи лишио би нас могућности да и ми будемо по његовој слици и прилици - бића љубави - јер не бисмо могли слободно да волимо. Сходно томе, љубав је нераскидиво повезана са слободом. Бог је дао нама људима слободу да се слободно опредељујемо да живимо или не живимо у заједници са Богом, да живимо или не живимо у љубави са Њим. Наша одлука да не живимо са Њим аутоматски производи непријатељства, производи немире, производи сукобе, производи несреће. Према томе, није Бог никад одговоран ни за најмање зло које постоји у свету, већ човеково самољубље. Ко воли себе више него Бога тај хоће све себи да подреди. Најчешће, наравно, тога није свестан. Тај хоће да прогласи све своје несреће као последице непријатељстава других, па и Бога против њега. Заправо, ако би се дубински упутио у анализу свога бића, свога срца и своје душе, видео би да тамо негде дубоко постоји једна клица, једно семе које га је определило да више воли себе него Бога и то опредељење подразумева све ово, како кад је реч о појединцу тако и кад је реч о људском роду уопште". Извор: porfirije_patrijarh
  2. Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!
  3. Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин! View full Странице
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  5. У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/
  6. Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ
  7. Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!" То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити. Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак. Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића. Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу... Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...” о. Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos
  8. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас. Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти. Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности. Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо. Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце: Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај. Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо: Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Господу се помолимо. Господе, помилуј. Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj
  9. "Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм
  10. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут, рекао је Епископ ремезијански г. Стефан у својој архипастирској поуци након литургијског отпуста у спомен-храму Светог Саве на Врачару. Евхаристијским сабрањем у другу припрему недељу Великог поста - о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, у заветном спомен-храму Светог Саве началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Преосвећеном владици Стефану саслуживало је мноштво презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће народа Божјег који се сабрао под сводовима највећег храма у Српској Цркви, учествујућу у светој Евхаристији и хранећи се са Трпезе Царства небеског. Након литургијског отпуста, речима архипастирске поуке сабране је поучио Епископ ремезијански Стефан, између осталог рекавши: Потребно је да се пред светињом поклонимо, потребно је да верујемо да су ближњи бољи од нас, а када греше да им дајемо шансу како би се поправили, јер живот је такав - пун искушења. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут. Млађи син је нама пример да је све у Богу могуће. Трудимо се и данас, да ако имамо искушења са ближњима, пријатељима и непријатељима, исправимо те грешке, како бисмо били бољи људи и спремније дочекали Велики пост. Извор: Телевизија Храм
  11. Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм
  12. Потребно је да будемо деца Божја која ће знати и умети да користе љубав Божију, а тек онда да испуњавамо правила која нам Црква одређује, али не у томе да видимо суштину, јер и то може да нам не дозволи да учествујемо у великој гозби, а то значи у Литургији Цркве Божије, рекао је Епископ хвостански г. Јустин беседећи на литургијском сабрању у земунском Светотројичном храму. У недељу о блудном сину (о љубави Очевој), у другу недељу наше духовне припреме за свету и велику Четредесетницу - Велики пост, 20. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у земунском Светотројичном храму, који се налази у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће сабраног народа земуна и околине. Након прочитане јеванђелске перикопе о љубави Очевој, Епископ Јустин је беседио указујући да је љубав Божја према нама безгранична, те да наше искрено покајање и увек јесте израз прихватања великог човекољубља Божјег и притицање Оцу небеском који нас увек раширеним рукама чека радујући се нашем покајању. Једини закон Божији јесте љубав и по томе закону Он ће нам судити и по томе закону нам заповеда да живимо, љубећи Њега свим својим бићем и ближњега као себе самога. Дани свете Четрдесетнице - дани духовнога подвига који нам предстоје, служе да дођемо к себи, јер у свакоме од нас крије се и старији син и млађи син, али је најбитније да схватимо да смо деца Божија, да када сагрешимо и залутамо имамо коме да се вратимо, а то је Отац који нас воли и који нас неће ништа питати, него ће нас само загрлити и заволети и волети као своју децу. То треба да буде смисао и подвиг наш у току свете Четрдесетнице, а не да се, иако смо у храму који је дом Оца небеског, иако испуњавамо сва правила, никакав однос са Богом и својим ближњима немамо. Немојмо никога осуђивати и немојмо се много обазирати шта свет прича о нама, поучио је Епископ хвостански г. Јустин у својој надахнутој беседи са амвона Светотројичног храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм
  13. У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас. Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као и наши под лед бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав. Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити. Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима. Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима. Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој. Извор: Инфо-служба СПЦ
  15. На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. У уторак, 4. јануара 2022. године засијала је дечија радост у храму Светог Саве на Врачару. У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, на свечаној Божићној академији анђелским гласовима појао је дечији хор ,,Славујчићи“ под руководством сестара Марије и Марине Гобовић. Поред многобројног народа свечаној академији присуствовао је Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије, Преосвећена господа викарни Епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Дарија Кисић Тепавчевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Зоран Милачић и добротворка Кети Фенслоу, председница организације „Наши Срби“ из Чикага, која је са својом организацијом обезбедила пакетиће. Овом приликом Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије благословио је дечицу и речима љубави поздравио присутне. Након академије, Патријарх Порфирије је са викарним епископима поделио преко 1000 божићних пакетића деци, међу којима су и деца без родитељског старања и малишани из вишедетних породица. Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке у сарадњи са Храмом Светог Саве и Одбором за Верску наставу већ пету годину за редом организује Божићно даривање малишанима. Као председник Верског добротворног старатељства Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин обратио се речима благодарности. Извор: Телевизија Храм
  18. У недељу пред празник Рождества Христова - светих отаца, 2. јануара 2022. године, у дан молитвеног спомена на Светог свештеномученика Игнатија Богоносца Антиохијског и Светог Данила II, архиепископа српског, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је на светој архијерејској Литургији у храму Светог великомученика Пантелејмона у београдском насељу Миријево. Првојерарху Српске Цркве саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз појање храмовног хора и молитвено учешће мноштва народа Божјег. Светејши Патријарх је речима архипастирске беседе поучио сабрану Цркву Божју, чинећи осврт на јеванђелску перикопу која се чита у недељу пред Рождество Христово, а у којој Јеванђелист Матеј предочава родослов Господа нашег Исуса Христа. У тајни рођења Христовог нама се открива ко је Бог, ко је Онај у кога верујемо, али истовремено се открива ко је и какав треба да буде човек, зато што је Исус Христос Господ наш Син Божји, али истовремено и Онај који је у потпуности човек, Онај који је у својој личности објединио пуну људску природу изузев греха, рекао је Патријарх Порфирије поучавајући народ Божји на евхаристијском сабрању у наведеној београдској светињи. Настављајући своје надахнуто јеванђелско слово, првојерарх Српске Цркве је указао да смо позвани и призвани да проникнемо у дубине празника Рождества Христова који са радошћу исчекујемо, а који нам је у овом недељном дану наговештен кроз свештено богослужење. У тајни рођења Бог нам се открива као апсолутна Љубав, као Онај који је увек на страни човека, као Емануил - Бог који је са нама, али истовремено у тајни рођења Сина Божјег и Његовог доласка у свет, откива се пуна људска мера, закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Телевизија Храм
  19. Његово Преосвештенство Епископ марчански г. Сава, викар Патријарха српског, началствовао је 30. децембра 2021. године на светој архијерејској Литургији поводом престоног празника јединог храма у Архииепископији београдско-карловачкој који је посвећен Светим мученицима ђакону Авакуму и игуману Пајсију у земунском насељу Алтини. -На празник мученика који се нису одрекли своје вере, који нису изабрали овоземаљски живот, него су претпоставили њему вечни живот, Црква одређује да у Јеванђељу чујемо речи да ко жели да сачува живот свој - изгубиће га. Онај који се одриче вечног живота и Царства небеског да би му било добро овде на земљи има препреку да наследи Царство небеско, закључио је епископ Сава. Извор: Инфо-служба СПЦ
  20. У септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са младом уметницом Даницом Крстић, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила. *Драга Данице, потичете из честите и побожне породице, а често истичете да сте се правим вредностима и врлинама научили у својој породици која је домаћа црква. Поделите са нашим читаоцима те важне детаље о породици као темељу свега доброг и честитог? – Сматрам да је дете у већини случајева слика породице. Породично васпитање (култура), љубав и традиција је нешто што свако дете понесе са собом када стаса и одметне се у авантуру која се зове „живот“. Ја сам имала предивно детињство, одрастала сам окружена породицом која је увек била брижна, пуна љубави, а онда када сам кренула да се бавим певањем, породица ми је била и остала највећа подршка. То су ствари које су мене обликовале као особу каква сам данас, наравно када се одвојите од породице посао је тај који вас даље формира, васпитава и учи, али праве моралне вредности које вам породица усади никада се не изгубе колико год да је невреме јако или вас је олуја однела на другу страну, човек увек осећа шта је исправно и у целом том мраку успе да нађе своју звезду водиљу (што би била породица, вера, снага, љубав) и да се врати на прави пут. *Прва школа побожности био Вам је родитељски дом, а затим и часови верске наставе. Каква су Ваша сећања на то узрастање уз породицу и верску наставу? – Верска настава у основној школи је по мом мишљењу право време да се код деце поставе основна знања о нашој вери, иако деца не разумеју већину ствари која им се пласира. Добро је да млади имају са киме да причају о недоумицама, јер се дешава да код куће деца гледају слављење славе, Божића или било ког хришћанског празника, али да никада не причају са породицом зашто се то ради или и ако деца питају, породица не зна да дâ адекватно објашњење. Тако да би заједништво породице и образовног система требало да буде нераскидиво при подизању деце. Моје искуство је такво, да сам се интересовала, поштовала, али нисам разумела, требало ми је времена да сазрим и да водим дугачке разговоре са разним особама да бих схватила суштину. *Да ли бисте поделили неку анегдоту или лепо сећања са неког од часова верске наставе? – Није било неких посебних анегдота, али у средњој школи је веронаука попримила потпуно другачији облик, тако да је сваки час веронауке у средњој школи био наш простор за ширење видика, размишљање о озбиљним темама, па чак и размишљање на глас! Наш професор је имао потпуно другачији приступ, јер је био свестан да ради са децом која су музичари, што би значило да су у питању адолесценти који су додатно раздражљиви, обично се младе особе први пут сусрећу са неразумевањем или неодобравањем неких личних ставова од стране средине у којој живе, тако да је био свестан да је он тај који нам може помоћи да схватимо сами себе и како да се носимо са свим стварима које нас тек чекају у животу. Час смо почињали и завршавали молитвом, али градиво никада није bило сувопарно. Организовао нам је певање Литургије у главној цркви, излете, хуманитарне акције и кроз то нас је едуковао како да постанемо добри и поштени људи. Реченица коју ћу памтити до краја живота, која уједно савршено описује и његов приступ нама је: „Децо, ако постите, постите због себе! Немојте да идете по улици и да причате како постите да би вам се људи дивили, него у сред поста залепите себи јаје на чело па се шетајте по улици, јер прави хришћанин је СКРОМАН!“ *Када се и како појавила Ваша љубав према певању? – Када сам први пут наступила, нико није ни знао да знам да певам, иако сам стално нешто певушила по кући. Тата и мама су то повезивали са КУД-ом у коме сам играла и проводила доста времена слушајући и гледајући и њихове пробе. Онда се десио тренутак када смо сви схватили да знам да певам захваљујући захваљујући Биљани Крстић, коју сам упознала са шест година на њеном концерту у Крагујевцу. Родитељи су ме одвели пре концерта да ми дâ аутограм и Биља ме је питала да ли знам нешто да певам од њених песама. Рекла сам јој да знам све, тако да сам јој отпевала цео њен албум... Жена је била у шоку и онда је кренула да се убеђује са мојим родитељима да ја знам да певам и питала их је да ли би ми допустили да отпевам једну песму те вечери на њеном концерту. Родитељи су чврсто тврдили да ја не знам да певам, али свакако не би забранили детету да доживи такво искуство, и сад доста година касније ево мене на музичкој сцени са разним титулама и наградама иза себе, а искрено да вам кажем што се тиче певања била је то љубав на први поглед. *Ни један почетак није лак, али у Вашем случају љубав је та покретачка снага која Вас увек и изнова чини да будете на висини задатка. Вођени личним примером реците нам колико је важно да препознамо дар којим нас је Бог благословио? Хришћански етос нас учи да нема веће радости за човека, него када умножава дарове и тако прославља Бога. Уверен сам да и Ви личним примером сведочите о томе? – У претходном одговору сте имали прилику да прочитате о томе како сам почела да се бавим певањем, тако да сам сигурна да је то била воља Свевишњег. У том тренутку се могло учинити као случајност, али после толико година на сцени ја то могу да схватим као пут који ми је Он подарио. Није било лако, нити је, али Бог нам даје онолико колико можемо да изнесемо на плећима, из искушења учимо, излазимо још јачи и као бољи људи. *Да ли је наш народ свестан уметничког и културног богатства које имамо? – Чини ми се да многи јесу свесни, али да у тој већини нема довољно учених људи на битним позицијама који би могли да донесу осетну промену у земљи. Доста се потенцира на поистовећивању са Западом, али не у добром смислу, чини се као да се трудимо да идемо у корак са временом, али да се уједно јако ради и на губљењу српског културног идентитета. *Често учествујете на духовно-културним сабрањима која се одржавају у окриљу наше Свете Цркве. Једном приликом сте изјавили да Вас окриље Цркве надахњује и побуђује да још усрдније делате на пољу уметности и културе, знајући да права и истинска култура увек проистиче из култа, тј. богослужења. – Заправо су светиње места у којима ја налазим смирење и ума и душе, јер уметници знају доста да лете у мислима, да стижу до других планета и универзума. Понекад то постане контрапродуктивно, па у тим ситуацијама како бих се сабрала и дошла к себи одем у цркву, манастир, прочитам молитву и нађем свој мир, тако да након тога могу нормално да функционишем. *Шта бисте поручили младим људима? – Да истрају пре свега, да се не предају, јер сваки предан рад и труд на крају резултира позитивно. Живот је пун искушења, тако да би требало паметно да бирају, ко стоји уз њих јер када падну ти које су изабрали ко ће им пружити руку да устану и наставе даље? То је живот, пут пун успона и падова, али као што сам поменула, не предајте се лако и следите своје снове. *Која би била Ваша порука читаоцима Православног мисионара? – Да буду срећни, да уживају у радостима живота које нам Бог свакодневно пружа, да не забораве да се добро добрим враћа. *У име наше Редакције, као и у своје лично име, благодарим Вам на овом разговору и желим Вам свако добро од Господа и пуно успеха у даљем раду. *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју "Православног мисионара" (стр. 48-51) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. У 25. недјељу по Духовима, 12. децембра 2021. света Литургија служена је, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење протојереја Данила Зиројевића и ђакона Косте Дојића. Сабранима се ријечју пастирске бесједе обратио началствујући о. Слободан Јокић, тумачећи данашње свето Јеванђеље, које говори о неком човјеку, кога су разбојници на путу напали, изубијали и оставили га полумртвог. „У овом човјеку можемо видјети себе, рањене, полумртве и остављене поред пута кад нас живот и оно што живот доноси, а још ми кад додамо својим гријехом и нечињењем, обори, па паднемо и не можемо да устанемо. Ови разбојници су гријеси које чинимо, који нас рањавају, изобличавају, обарају да не можемо да устанемо. Онда наилази човјек и прође поред нас, наилази други човјек, па и он прође поред нас, али онда долази богочовјек Христос, Он стане, подигне нас, обрише наше ране, наше муке, однесе нас у гостионицу и каже: Побрините се за њега, а ја ћу то надомјестити“, бесједио је отац Слободан. Та гостионица је, по његовим ријечима, слика Цркве у коју нас Христос води. „Води нас овдје, у Цркву, гдје су, већ, они које је Христос исцијелио, и доводи нам човјека, доводи нас да се побринемо, јер се Он, већ, побринуо за нас. С друге стране, у овој причи можемо бити и они који пролазе поред човјека, који је као и ми некад, био рањен и који је пао, па прођемо и не станемо као што, нажалост, пролазимо једни поред других и не препознајемо се, не станемо. Пролази човјек поред човјека и не види у њему брата и сестру своју“. „То није бити хришћанин, него је бити хришћанин стати и помоћи. Иди и чини тако! Господ каже да је вјера без дјела мртва вјера. Нема ту вјечног живота, нема ни овог живота, нећемо бити људи, нећемо бити онакви какве нас је Господ створио и призвао да будемо. Морамо да станемо, да помогнемо, јер само тада можемо рећи да љубимо брата свога и Бога свога. Ако не љубимо брата свога лажа смо, каже апостол, ако не љубимо брата свога то није истина и није испуњење“, указао је свештеник Јокић, поручивши да је зато Христос постао богочовјек, Бог и човјек. Позвао је вјерни народ да се учимо да чистији уђемо у радост рођења Христовог, те тајне над тајнама када је Бог постао човјек, да би нас уздигао да и ми будемо једно са Богом, једна душа, једно тијело, тијело Његово - Црква Божја. „Ми смо једно, не само кад се овдје окупимо недјељом, него сваки дан и сваки трен. Морамо да будемо једно са другима да би били једно са Господом и онда ћемо испунити закон Божји, бићемо истинске, праве слуге Божје и кад изађемо одавде рећи ће они, који се још нијесу исцијелили: Ово је хришћанин, ово је човјек Божји, њега ћу да послушам, он ће ми дати исцјељење. Довешћемо га у Цркву Божју, гдје је вјечно исцјељење, вјечни живот, вјечна заједница са Господом нашим“. „Љубав и вјечност то је наше назначење, то треба да нас руководи да би испунили закон Божји. Да завршимо ову причу као што је завршава Јеванђеље: Иди, па и ти чини тако. Да идемо, браћо и сестре, и да чинимо тако сваком човјеку, да не гледамо ко је ко, за кога и од кога је, да ли је бијел или црн, да ли ради ово или оно, је ли богат или сиромашан, образован или необразован, то није битно. Битно је да је човјек и да треба нашу помоћ. Као што смо ми лежали беспомоћни, па нас је Христос подигао. Идимо и чинимо тако у све дане живота нашег“, поручио је протојереј-ставрофор Слободан Јокић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  22. У недељу 22. по Педесетници, 21. новембра 2021. године, у дан када богослужбено савршавамо свештени спомен на Сабор Светог Архангела Михаила, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у београдском Саборном Светоархангелском храму. У духу празничног торжества поводом прослављања престоног празника овог знаменитог београдског храма, Његовој Светости саслуживао је велики број презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће верног народа Божјег. Подржавајући ангелско служење које собом носи непрестано славословље и величање Имена Тројединог Бога, на патријарашкој Литургији једним устима и једним срцем на литургијске прозбе одговарало је Прво београдско певачко друштво, које је основано давне 1853. године. Након прочитане јеванђелске перикопе о богаташу и убогом Лазару, као и након празничног јеванђеља које се према богослужбеном поретку произноси на празник Сабора Светог Архангела Михаила, Патријарх српски Порфирије је поучио сабрану литургијску заједницу двоједином омилијом обједињујући поуке недељног и празничног зачала. Господ подсећа да требамо да слушамо Његове апостоле, јер ко слуша Његове апостоле, слуша сâму реч Господњу. Другим речима, ко слуша јеванђеље Христово које проповеда Црква, тај је послушан Богу и тај нема потребе за неким спољашњим доказима, за чудима која понекад насилно производе површну веру код људи, истакао је Патријарх Порфирије у својој надахнутој омилији. Говорећи о значају вере у хришћанском животу Предстојатељ Српске Цркве је указао на једине истинске и праве основе на којима би требала да почива наш вера која је према учењу Апостола Павла "основа свега чему се надамо и потврда ствари невидљивих". Бог хоће дубљу веру, Бог хоће срце човеково, јер Бог је по својој природи Љубав, и Он је позвао нас људе да се у љубави са Њим загрлимо, а то значи у слободи која је веће чудо од свакога чуда, поучио је Његова Светост. Након заамвоне молитве освештани су славски приноси - колач и кољиво, поводом престоног празника ове древне београдске светиње под чијим свештеним сводовима се више од 175. година приноси бескрвна жртва за живот света и спасење. Подсећамо, у навечерје престоног празника Саборног Светоархангелског храма свечано празнично бденије служио је Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, о чему смо известили у вести под насловом: Епископ хвостански Јустин служио свечано празнично бденије уочи славе Саборног Светоархангелског храма. * * * Светоархангелски Саборни храм у Београду грађен је од 1837. до 1840. на месту старог храма из 1728. године, по плановима панчевачког градитеља А. Ф. Кверфелда. Архитектонски је обликован у стилу класицизма, са елементима барока, као једнобродна грађевина са високим звоником на западу. Опремање и декорисање унутрашњости изведено је између 1841. и 1845. Нацрте за резбарске радове израдио је познати вајар и медаљар Димитрије Петровић, док је сликарске радове извео Димитрије Аврамовић, један од најзначајнијих српских сликара XIX века, формиран под утицајем бечке уметничке Академије и назаренских схватања у црквеном сликарству. Светоархангелски Саборни храм у Београду спада међу највеће црквене грађевине подигнуте у Кнежевини Србији. Везује се за преломну етапу у развоју српске уметности XIX века и њено приближавање западноевропским токовима. Значајан је и као катедрални храм града за који су везани многи историјски догађаји из прошлости Београда и Србије. У храму се налазе мошти цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, гробнице кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића као и неких поглавара српске православне цркве. Испред улаза у храм сахрањени су земни остаци Доситеја Обрадовића и Вука Караџића. Извор: Телевизија Храм
  23. Господ је у последњој беседи ученицима заповедио да љубе један другога, а то пребивање у љубави истовремено јесте и пребивање у Богу. Љубљени ученик Христов, Свети апостол и еванђелист Јован Богослов, на крају свог земног живота понављао је речи: „Децо, љубите један другога – у томе је све.“ Не бисмо смели да изгубимо из вида, да је критеријум наше вере управо љубав. Истинска вера пројављује себе кроз љубав и праштање. Љубав да буде нелицемерна (Рим 12, 9). Та љубав потребује и подразумева велики и дуготрајан подвиг. У суштини, та и таква љубав је велики и драгоцени – спасоносни, дар Божији. Као хришћани потребно је да се за овај Дар над даровима постојано и усрдно молимо, да нам Господ дометне вере и љубави, да том љубављу која је Божији дар волимо свакога човека, да срцем својим грлимо свакога без изузетка. Када будемо имали такву љубав бићемо спремни да све и свима праштамо, да будемо људи љубави и праштања, а самим тим, људи који ходе ка правди Божијој. Не заборавимо да се ми свакодневно молимо на вечерњем богослужењу да нам Господ подари „љубав нелицемерну“ (молитве које свештеник тајно чита за време предначинатељног псалма). Ми се и причешћујемо светим и животворним Тајнама Христовим, да нам оне буду „на љубав нелицемерну“ (благодарствене молитве после Светог причешћа, молитва прва). У Петој библијској књизи, поновљених закона, и скоро непосредно пошто је издао наредбу о љубави према Богу, Бог је утврдио своју вољу преко пророка: Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ. Зато љуби Господа Бога својега из свега срца својега и из све душе своје и из све снаге своје. И нека ове ријечи које ти ја заповједим буду у срцу твоме (5 Мојс 5, 6). Бог је обнављао своју наредбу о љубави и урезивао је у људска срца, јер она истискују из себе љубав брзо и лако. На једном месту, у Светом Писму, каже се, да они који љубе Господа треба да буду као сунце кад излази у сили својој (Суд 5, 31). Такви би требало да будемо и према људима, јер, који не љуби брата својега, којега види, како може љубити Бога, којега није видео? (1Јн 4, 20). Љубав не тражи своје (1Кор 13, 5). Ако волимо некога да бисмо били вољени – то и није љубав већ најобичније самољубље. Љубав није окренута себи; она је усмерена на другог, па макар тај други на љубав и не одговорио. То је хришћанска – жртвена и христолика љубав. Заповест о овој искреној и христоликој љубави од нас подразумева делање: Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 13). Господ нам није оставио да ми бирамо хоћемо ли или нећемо има ти љубави међусобне: Ово вам заповиједам: да љубите једни друге (Јн 15, 17). Дакле, хришћанска љубав се поима као саставни део нашег постојања и заједничарења са Господом нашим који је сушта Љубав, са Господом нашим који нам заповеда да љубимо једни друге, како бисмо у тој љубав и кроз ту жртвену љубав Њему угодили. Један од наших познатих беседника је дивно закључио рекавши: „Потребно је удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити сме бити. Јер љубав не зна за границе, ни за ‘довољне’ количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за ‘доста’ или ‘довољно’, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према деци, и деце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности“. Од вршења двеју заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима зависи сав религиозно – морални живот човеков и сврхатог живота — прослављање Бога и заједнице и сједињење наше с Богом, вечно блаженство наше у вечном животу нашем с Богом и у Богу. И ако ове заповести о љубави не извршимо, ништа нам друго неће помоћи да постигнемо свој циљ и своје назначење, чак ни онда ако бисмо говорили ангелским језиком и предали тело своје да се сажеже (I Кор гл. 13). Љубав је највиша и најдрагоценија врлина међу свим хришћанским врлинама. Ваистину, живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја. Циљ праведности је правда Христова Спасење у Христу сваком хришћанину као припаднику Цркве доноси праведност преко светотајинског (благодатног) живота. Бити праведан, тј. бити на путу праведности значи бити члан заједнице — Цркве, и живети по Духу Светом, јер је једино тако могуће бити у органском јединству са Христом. Апостол Павле истиче да се служба помирења у Христу наставља преко апостола, то јест да припада Цркви. Зато, Апостол смело говори: Умјесто Христа, дакле, молимо, као да Бог позива кроз нас: Молимо у име Христово — помирите се са Богом (2 Кор 5, 20). Виђење Божије правде и праведности у Старом Завету Апостол Павле употпуњује Христовом жртвом и Његовим спасењем: Јер је Христос завршетак Закона за оправдање свакоме који вјерује (Рим 10, 4). О томе богомудро поучава Свети Никола Кавасила: „Бог није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је Апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: Јер се у њему откри правда Божија (Рим 1, 17). Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству“. Према речима Апостола Павла човек се обнавља по Богу у праведности (Еф 4, 24) кроз искупљење које је у Христу (уп. Рим 3, 24), јер Христова праведност спасава старог човека од греха и смрти и дар је Божије благодати. Циљ праведности је правда Христова у људским срцима која рађа нови живот. Свети Климент римски иде један корак даље и продубљује ову важну истину: „Јер су то врата правде отворена за живот, као што је написано: Отворите ми врата правде; ушавши кроз њих исповедићу се Господу. То су врата Господња, праведници ће ући кроз њих. Многа су врата отворена, (али) врата правде ова су у Христу, и блажени су сви који су кроз њих ушли и који управљају пут свој у преподобности (светости) и правди, чинећи све без нереда“. Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу. Катихета Бранислав Илић *Објављено у септембарско-октобарском 381. броју Православног мисионара (стр. 13-15) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. -Миланка Тешовић и катихета Бранислав Илић: Христолика љубав је пут ка правди Божјој- Гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" задужен за односе са медијима. У оквиру емисије "Живоносни источник", у среду 13. октобра 2021. лета Господњег, катихета Бранислав представио је садржај новог, септембарско-октобарског 381. броја "Православног мисионара". Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. "Садржај овог броја "Православног мисионара" усмерен је на приближавање јеванђелског идеала правде, и позив свима нама да пригрлимо ту јеванђелску правду, на коју нас и једно блаженство позива, те да вођени светитељским примером Светог Александра Невског све меримо истинском правдом у Христу, која је можда у овом свету парадоксална и несхватљива, али када је наш поглед усмерен ка небеским начелима, онда ће нам та и таква правда бити не само разумљива, него и веома потребна", истакао је катихета Бранислав Илић у првом делу разговора. Настављајући разговор о значају правилног сагледавања правде у Христу, гост Миланке Тешовић је нагласио да христолика љубав и спремност на праштање воде ка истинској спознаји правде Божје. "Све је мање смирења и послушања, све је мање спремности да саслушамо другог човека, али саслушати другог човека значи прихватити га као личност, показати му љубав, ону љубав која води ка заједници са Господом, на то нас позивају и чудесне светоотачке речи "Видео си брата свога, видео си Бога свога", то је наш пут и наша радост у хришћанском животу, поучио је новосадски катихета Бранислав Илић. На крају разговора, гост је упутио поруку гледаоцима Телевизије Храм: Потребно је да хришћани читају и тако оплемењују свој живот, да се богате и у духовном и у интелектуалном смислу, зато, пригрлимо књигу, јер она је била, јесте и биће највећи човеков пријатељ. Извор: Телевизија Храм
  25. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...