Претражи Живе Речи Утехе

- Реците нам нешто о проблемима прелазног, адолесцентног узраста, проблемима савремене породице и утицају социјалног окружења на душу детета. - Прелазни или адолесцентни узраст; обично се мисли на узраст од 14. до 18. године. Подразумева се да је то некакав прелазни период између детињства, када је дете потпуно зависно од одраслих, и узраста када оно постаје способно за самостални живот. Не назива се случајно овај узраст „тешким“: то је време тражења себе, формирања карактера, итд. Прелазак из сигурног и заштићеног детињства у извесну аутономију разоткрива и истиче, између осталих, и слабе стране личности адолесцента. Оправдано је поставити и овакво питање: могу ли се игнорисати бурне неурохормонске промене у младом организму, чија вулканска сила преображава дечака у мишићавог мушкарца? И да ли, у ствари, управо ова биолошка метаморфоза повлачи за собом социјалне последице као што су суровост и агресивност, криминални поступци, покушају самоубиства, сексуални преступи? За православне људе, одговори на ова питања су очигледни. Биолошке промене, колико год се интензивно одвијале, саме по себи не могу учинити човека добрим или злим, светим или злочинцем, моралним или неморалним. Човек није толико тело колико душа и дух. Адолесцент може да крене путем греха или када не познаје истинитог Бога, или када се окреће од Њега. Много зависи и од оних примера (нажалост, често негативних) које адолесцент види код одраслих. Многи родитељи, који васпитавају сопствену децу, „исповедају“ данас готово свугде распрострањен такозвани „хуманизам без Бога“. Он се може упоредити са кулом на песку, зато што, у том случају, људи пренебрегавају духовни темељ на коме све стоји. Дуне ветар, и кула се распадне… Деца слушају забране и савете, али њима није до краја јасно зашто се не сме лагати или узимати туђе, зашто треба да слушају родитеље, и још много тога. Великом броју деце уопште се не говори о Богу и о греху. У основној и средњој школи, у војсци, на факултету, тај хуманизам се постепено смањује и од њега не остане скоро ништа. „Савест без Бога је ужас“, писао је Ф. М. Достојевски. Душа која није очишћена покајањем – лош је саветник. Опасно је веровати њој. Закључак је следећи: васпитање деце у духу истинске побожности немогуће је без вере, без Господа Исуса Христа. Једино се благодаћу Божијом човекова душа очишћује, просвећује и уразумљује. Многе савремене породице које живе по својим критеријумима и одбацују или не узимају у обзир Божију помоћ и благослов Господњи – имају много психолошких и моралних проблема, и нестабилне су. Такав несклад и несређеност доводе до скандала, развода, упропашћених дечијих судбина. Нескладна породица „фабрикује“ неурозе, болести, алкохолизам и наркоманију. У породицама у којима је ситуација боља, супружници често не знају ко треба да буде глава куће, како и у ком духу да васпитавају децу, и у ком правцу да се труде. Болно је видети како између супружника нараста међусобна раздражљивост, злоба, незадовољство животом. Супружничка верност, хришћански породични поредак и склад, примери побожног породичног живота за многе људе представљају само трагове прошлости, архаизам. О породичним неурозама написано је на десетине чланака, књига и дисертација. Чињенице су поражавајуће: свака трећа или четврта породица „пуца по шавовима“. Ситуација је алармантна и „звони на узбуну“! Без Божије помоћи породица не може изградити добре односе! Само идући ка Богу, у сусрет Богу, волећи једни друге кроз љубав према Творцу, породица налази истинску срећу и пуноћу живота. То се доказује животом, и то потврђује историја. Kроз веру, покајање, заједничке молитве, хришћанско васпитање деце и узајамну љубав, супружници иду ка главном циљу – Царству Божијем. Последњих година у нашем друштву догодило се мноштво промена. Наравно, ту има и много позитивних промена. Али, нажалост, морамо да констатујемо веома тешку и мучну реалност. Никога данас не изненађује чињеница да ученици на сваком кораку имају сексуалне односе. Сваки десети абортус изврши девојчица адолесцент. Наркоманија узима великог маха међу младима. Сваке године у Русији од наркотика умире 70.000 младих људи. Само у Москви код неколико десетина хиљада адолесцената до 14 година установљен је пивски алкохолизам. Због психичке патологије, 47% младића неспособно је за служење војног рока. Више од 70% деце има потребу за медицинско-психолошком помоћи. У земљи има два милиона деце и адолесцената бескућника. Полно преносива обољења код адолесцената и дечја проституција… Све су ово, авај, жалосна обележја нашег времена. Од укупног броја самоубистава, 20% извршавају деца и адолесценти. Појавили су се и адолесценти – серијске убице. Судска психијатрија раније практично није знала за такве случајеве, и већ по томе можемо да претпоставимо колико чудовишан степен агресије постоји у нашем друштву. Димитрије Авдејев http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8846

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и викарног Епископа новобрдског г. Илариона , председника Одбора за верску наставу АЕМ СПЦ, вероучитељ Предраг Ђукнић испред овог Одбора организује свечани добротворни концерт ученика средњих школа Косова и Метохије и Београда. Уз позив да се саберемо у свечаној сали Руског дома (улица Краљице Наталије 33) у петак 28. априла 2023. године у 19 часова, како бисмо заједно подржали ученике из Станишора и сакупили прилог за обнову дома породице Миловановић из Јасеновика код Новог Брда, г. Ђукнић говори и о важности организовања оваквих догађаја и чвршћем повезивању деце из јужне Покрајине са другим крајевима Србије. Разговор са Предрагом Ђукнићем: У Руском дому ће у петак 28. априла од 19 часова наступити ученици Музичке школе „Стеван Христић“ из места Станишор у општини Гњилане, затим Балетска школа „Лујо Давичо“ из Београда, као и ученици Економске школе „Нада Димић“ и других београдских школа. Гости вечери су историчар проф. др Милош Ковић и музички састав "Београдски синдикат", а цена улазнице за овај догађај је 450 динара. Сви су позвани да према својим могућностима оставе и већи прилог, како би породични дом Миловановића из Јасеновика код Новог Брда што пре добио обновљену столарију за наредну зиму. Извор: Радио "Слово љубве"

Како хоћете да људи чине вама, чините и ви њима (Лука 6:31). Другим речима, уради оно што би желео да други раде теби. Такав однос је, у ствари, први одлучујући корак који морамо предузети ако желимо да напредујемо у хришћанском животу. Такав став није само правило лепог понашања или нека формалност; то није само оквир који гарантује да ће наши међуљудски односи бити изграђени на основу реципроцитета и правде. Реципроцитет златног правила (ради како би волео да се према теби поступа) јасно предвиђа правду, али није ограничен само на то. Овде се поставља питање: како у овим Христовим речима заповест љубави, која се протеже до љубави према својим непријатељима, може постојати заједно са правдом? Интеракција између љубави и правде не превазилази сукоб између њих. Без правде, људски односи постају окрутни и бешћутни. Без љубави постају загушљиви и брутални. Љубав не уклања правду нити је замењује, већ је држи на правом путу и показује јој правац којим треба да иде. То је та трајна сила укорењена у Богу. Дакле, када тражимо доброту, разумевање и љубав од других, то значи да их видимо у дубини њиховог сопственог бића. Овде се види да је свако од нас жива слика Божија, и да колико год да смо укаљани и унакажени, ипак имамо највишу цену. На тај начин природно и нежно почињемо да волимо. За нас, верне, љубав је испуњење закона, суштина хришћанске вере и живота, срж хришћанског откривења. Љубав је плод Духа Светога, она је ризница и скровиште наше вере. Љубав је обухвата све људе без изузетка. Када волимо само оне који нас воле, када чинимо добро само онима који нам чине добро, када помажемо само онима који помажу нама, онда је наша љубав лажна и себична. Такво понашање је за осуду са становишта Христових речи, јер је мотивисано сопственим интересом. Други људи су или постају наши непријатељи: ми их одбацујемо, гледамо их са висине, избегавамо их, а понекад се окрећемо против њих и сукобљавамо се са њима са невероватном љутњом. Међутим, они који стоје пред нама нису наш пакао, они су наш рај. Они се претварају у наш пакао, када ми нећемо да постанемо њихов рај. Ако је егоизам уништавање лика Божијег у нама, онда је окретање другим људима оно што уништава егоизам и враћа нас у здраво духовно стање пред Богом. Што нам се други чине горим и презривијим, то више наше отварање срца за њих лечи нашу сопствену болест. Један мудри митрополит пише: „Ниједан облик љубави није слободнији и ниједна слобода није ближа љубави од оне коју имамо према својим непријатељима (...). Љубав која не очекује никакву накнаду (...) је права милост, то је слобода (...). Само када се љубав сједини са слободом, долази до исцељења“. Св. Јован Златоусти је прокоментарисао ово јеванђелско читање речима: „Јер није рекао: не мрзи, него љуби“. Када се лоше понашају према нама, не треба да узвратимо. Нити треба да мрзимо људе који су нас повредили; уместо тога треба да их волимо. И још више: треба им чинити добро и молити се Богу за њих. Потребно је много труда и велике борбе да се дође до тог духовног стања, али нам савест неће дати да се одморимо, док љубав не доживимо као дар и чудо од Бога. архимандрит Никанор Карајанис https://bigorski.org.mk/slova/pouchni/samo-koga-ljubovta-kje-se-soedini-so-slobodata-ima-duhovno-iscelenie/

“Ако смо ми Тијело Христово, а Он је Љубав и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало бесмислено и узалудно”, казао је Његово преосвештенство Епископ будмиљанско-никшићки господин Методије, јуче, 5. априла, у Цркви Светог Николаја Мирликијског у Никољцу у Бијелом Пољу, гдје је служио Литургију пређеосвећених дарова, уз сазлужење свештеномонаштва бјелопољског намјесништва. Када се хришћани сабирају на Литургији, бесједио је Владика Методије, они знају једну велику тајну и истину, за којом трагају и наслућује је, а то је да је све на овом свијету створено невидљивом руком Божјом. „И да овај свијет није по нужности настао нити створен зато што је то тако морало бити, него зато што је то тако Бог хтио и благоволио, и Његова љубав, да створи овај дивни видљиви и невидљиви свијет. И у том свијету као круну свога стварања да створи и човјека, свога сабесједника, по лику Своме створенога од праха земаљског и душе живе, у које га је дух и дах божански Господ дунуо“, бесједио је Владика Методије, додајући да сви ми треба да будемо свјесни тога цијелим својим бићем и у цјелокупном човјечанству, да је Господ и нас одабрао у предвјечном дану своме. Владика Методије је објаснио да само због тога што смо створени у овом свијету и што постојимо, довољан разлог да стално и бескрајно благодаримо Богу, који свима даје посебне дарове, чак и онима за које неки мисле да нису довољно развијени. „Треба да се сјетимо и да имамо душу, бесмртну, али само у мјери у којој је приљубљена Христу Богу нашем. Душа може да умре и прије него што тијело умре, а њен живот зависи од приљубљености за Бога. Ако се одвоји од Њега, душа умире и прије смрти овога тијела. Дакле, бесмртност наше душе је директно скопчана са нашим односом са живим Богом, без кога нема бесмртности наше душе, а по чијем обећању ће и наше тијело васкрснути у онај дан Страшнога и Другог доласка Христовог, Васрксењем Христовим. Оним васкрсењем којим је Христос Васкрсао и обећао сваком од нас који буде следовао Њему, Његовим ријечима, стопама и дјелима, и животу, да ће васкрснути и бити са Њим у посљедњи дан и живјети у вјечности. Ми се надамо у милост Божју да ће нас Бог спасити, не по правди и по заслузи, и ономе што смо ми нешто учинили у овом животу, него по милости Његовој, по ‘неправедној’ милости Његовој и по необјашњивом човјекољубљу. То је једина наша нада и узданица спасења нашег и оно за шта смо баш ми створени у овом свијету, и за шта смо се баш ми родили. Тај циљ нашег живота је велика тајна која надилази наше поимање, али која ће нам се у току нашега живота открити по мјери нашега смирења; Бог ће нам открити шта је сврха и циљ нашега рађања на земљи и то је дјело у које ваља утрошити цијели свој живот, снагу и енергију. Поред тога што смо ми свјесни и надамо се у милост Божју, ипак на неки начин морамо да будемо и ми ти који ће допринијети спасењу сваког од нас појединачно. Дакле, морамо да будемо на неки начин одоговорни, а одговорност произилази из тога што смо ми чланови Цркве Божје, односно дијелови Тијела Христовог, јер је Црква Божја Тијело Христово, ту је тајна Цркве Божје. Из тога произилази наша одговорност не само за наше спасење, него и за спасење свих људи на овом свијету“, бесједио је Владика Методије, истичући да ћемо ту одговорност, као чланови Тијела Христовог, испунити једино ако будемо имали љубави према свом ближњем. Ако смо ми Тијело Христово, а Он је, нагласио је Владика Методије, Љубав, дакле, и ми као чланови тога Тијела морамо бити Љубав без чега је све остало и друго бесмислено и узалудно. И ми ћемо бити одговорни, и допринијети спасењу нашем и ближњих наших у оној мјери у којој будемо истински конституитивни чланови Тијела Христовог, Цркве, дакле они који имају љубави. „Без тога нам, као што каже Апостол Павле ништа не вриједи, макар и ‘највећа чудеса чинили и мртве оживљавали’. Без љубави смо, по његовим ријечима и свједочењу, ништа и ништа нам не помаже. То нека нам буде наук, тврдо уздање и поуздање – милост Божја и то мало уздарје наше које треба да му принесемо, то једно зрно наше љубави коју узвраћамо за Његову преизобилну, несхатљиву, непојмљиву, бесконачну љубав“, бесједио је Владика будмиљанско-никшићки г. Методије. Извор: Епархија будмиљанско-никшићка

Пише: ђакон Павле Љешковић Након кишне вечери, у Будви је освануло ведро и свјеже суботње јутро. На аутобуском стајалишту, које се налази недалеко од маинске Цркве Св. Петке, стрпљиво очекујем свој превоз за Цетиње. Због проблема са трајектима, аутобуси у последње вријеме касне неријетко и по пола сата. Поред мене, на стајалишту је и дјевојка у раним тридесетим годинама. Свјеже нанесена шминка на њеним образима и подочњацима, као да само појачава утисак о њеном умору и хроничној неиспаваности. Најприје ме је упитала о разлозима кашњења аутобуса, да би ми након пар тренутака рекла како већ неко вријеме има потребу да разговара са, како се изразила, неким из Цркве. Каже ми да јој већ један дужи период све наопако иде у животу, љубави и послу. Прошле године је чак била више од мјесец дана у болници због вируса који јој је напао имуни систем и једва се извукла. То је само једна у низу лоших ствари које су јој се догодиле. Међутим, једно јутро, тражећи папучу коју је случајно гурнула испод кревета, примијетила је црвени кончић завезан на једном од ногара. Тада је, како тврди, схватила да је под утицајем црне магије. Другарица јој је препоручила врачару из Подгорице, код које се и овог суботњег јутра упутила. Када је код ње била први пут, потврдила јој је да је у питању магија. Особа која јој је наводно врачала је мајка од бившег момка, са којим се годинама забављала. “У први мах нисам повјеровала у ту причу, будући да је момкова мајка одувијек била пажљива и љубазна према мени, па сам стекла утисак да је задовољна нашом везом. Међутим, после одређеног времена сам схватила да је према мени све вријеме прикривено гајила лоша осјећања и намјере. Врачара ми је рекла да се у мом стану налази и прегашено олово, које што прије морам да пронађем и бацим у неку ријеку или поток, јер је то једини начин да се ријешим магијског утицаја.” Од тада креће њена агонија која се састоји из безуспјешног тражења олова у сваком кутку стана. Тражила га је испод свих кревета и столова, у собама, на балкону, баш као и испод шпорета и фрижидера. Покушавала је да га пронађе и у орманима са одјећом и обућом. У џеповима старих и изношених капута и хаљина, којих се још раније није ријешила само због тога што за њу имају сентименталну вриједност. Прегледала је и унутрашњост чизама и ципела са високим потпетицама, које одавно више не носи због бола у петама. Међутим, нигдје ни трага прегашеном олову! Резултат сулудог трагања је у мноштву непроспаваних ноћи, баш као и у немиру и страху који су се у души размножили и зачаурили. “Синоћ сам, пошто сам попила љекове за смирење, коначно заспала. Међутим, из сна ме је пробудила помисао да се олово налази испод каде у купатилу. Наравно да га ни тамо били није. Зато сам одлучила да јутрос пођем код оне жене у Подгорицу да ме посавјетује шта да радим.” Рекох јој да је Божија љубав толико велика да је никакви црвени кончићи не могу свезати, нити је било какво олово може испрљати и укаљати. Све што треба да уради је да честим молитвама Господу откључа своје срце, те тако допусти да се љубав према Богу и ближњима заувијек усели у њега. Није ми требало дуго да је убиједим да умјесто одласка код врачаре у Подгорицу, пође својој кући и суботњи дан проведе у сну и одмору, који су јој пријеко потребни. Такође сам јој дао број свештеника који служи у цркви која је најближа њеном стану и препоручио јој да му се још вечерас или сјутра јави, како би пошла код њега на исповијест. Убрзо након њеног одласка, стигао је и аутобус који сам овај пут чекао цијелих четрдесетак минута. У једном моменту сам је угледао кроз прозор аутобуса. Док сам посматрао њен уморни корак, размишљао сам о томе како су слобода и љубав превелико бреме за савременог човјека и како нам је свима лакше да за своје лоше изборе и погрешне процјене оптужимо судбину, лош усуд или магију, него да се за њих покајемо, те молитвом и смирењем прочистимо своје унутарње биће. Међутим, лишено присуства Божије љубави, човјеково срце постаје поробљено и немоћно чак и пред тако баналним стварима као што су кончићи и олово… https://mitropolija.com/2023/03/14/ljubav-koncici-i-olovo/

„Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.“ (Јован 1, 3) Ти који умеш просторе бесмисла Испунити Смислом највишег стварања Ти, кад проговориш – одјекују звона – Преливају боје сивим виделима И дрхтаји гласа – трепети су крила И његова лира – то је сунцу химна. Ти не читаш распоред звездa Јер умеш нова сазвежђа да ствараш – Теби су звезде тачке смејалице И мапа је света оквир твога лица У коју уцртавам простор бескраја. Где почињеш? Где се завршаваш? Ти ништа у Ништа Ничим претвараш Ти надама Надом просторe отвараш Тајну над тајнама Тајном откључаваш Благошћу благу Вест ми саопштаваш: У почетку беше – Реч, реч која је – Љубав. https://patmos.rs/2023/01/26/marija-jeftimijevic-mihajlovic-u-pocetku-bese-ljubav/

Христос је радост, светлост истинита, срећа. Христос је нада наша. Однос са Христом јесте љубав, ерос, одушевљење, чежња за Божанством. Христос је све и сва. Он је љубав наша. Љубав Христова, односно љубав према Христу, јесте љубав која се не може одузети. Из ње извире радост. Радост је сам Христос. То је радост која те чини другим човеком. То је духовна "лудост", али у Христу. Ово духовно вино опија те као право, непатворено вино. Ево шта о томе кажесвети цар и пророк Давид: "Штап Твој и палица Твоја, они ме утешише. Припремио си преда мном трпезу, насупрот тлачитеља мојих" (Пс.22,5 ). Духовно вино је чисто, непомешано са водом, непатворено, веома јако, тако да кад га пијеш, опијаш се њиме. То божанствено "пијанство" јесте реч Божја која се даје чистима срцем (Мат.5,8) Постите колико можете, вршите метаније колико можете, уживајте у свеноћним бдењима колико желите, али у свему будите радосни. Имајте у себи радост Христову. То је радост која траје вечно, која у себи садржи вечну радост. То је радост Господа нашега. Она пружа сигурно спокојство, спокојно задовољство и свесладосно блаженство. То је сверадосна радост која превазилази сваку радост. Христос жели да се људи радују. Штавише, ужива у томе да шири радост, да вернике своје обогаћује радошћу; жели "да радост наша буде потпуна" (1.Јов.1,4) То је наша религија, тим путем треба да идемо. Христос је рај, децо моја. Шта је то рај? То је Христос. Овде почиње рај. То је потпуно иста ствар: они који овде на земљи живе Христом, доживљавају рај. То је тако како вам кажем. То је исправно, истинито, верујте ми! Наш је задатак да се потрудимо, да нађемо начина да уђемо у светлост Христову. Није важно вршити формалне дужности. Суштина је у томе да будемо са Христом, да се наша душа пробуди и заволи Христа, да постане света. Да се препусти божанској љубави. Тако ће и Он заволети нас. Тада ћемо имати у себи радост коју нам нико и ништа не може одузети. Више од свега, Христос жели да нас испуњава радошћу, јер Он јесте Извор радости. Ова радост јесте дар Христов. У њој ћемо познати Христа. Не можемо Га познати, међутим, ако Он не позна нас. Ево шта о томе каже свети цар Давид: "Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају; ако Господ не сачува град, узалуд не спава чувар" (Пс.126,1) Све ово наша душа жели да стекне. Ако се на одговарајући начин припремимо, благодат Божја ће нам то дати. Није то тешко. Ако задобијемо благодат, све постаје лако, радосно; све постаје благослов Божји. Божанска благодат стално куца на врата наше душе и чека да отворимо, да уђе у наше ожеднело срце и да га сасвим испуни. Пуноћа је Христос, а са Њим Пресвета Богородица. Пуноћа је Света Тројица. Како је то све лепо! Кад волиш, можеш да живиш на бучном централном тргу у Атини, на тргу Омонија, а да и не знаш да се налазиш на Омонији; нити примећујеш аутомобиле, ни пролазнике, нити ишта друго. Сам си са личношћу коју волиш. Живиш њоме, радујеш се њој, она те надахњује. Зар све ово што вам говорим не одговара истини? Замислите, међутим, да та личност коју волите јесте Христос. Христос у уму твоме, Христос у срцу твоме, Христос у васцелом бићу твоме, Христос свуда. Христос је живот, Извор живота, Извор радости, Извор светлости истините, све и сва. Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт; јесте пакао, а није живот. Живот без љубави - то је пакао. Живот је Христос. Љубав је живот Христов. Или ћеш бити у животу или у смрти. Трећега нема. Избор зависи од тебе. Један треба да буде наш циљ - љубав према Христу, према Цркви, према ближњему. Љубав, служење Богу, чежња, сједињење са Христом и са Црквом јесте рај на земљи. Љубав према Христу и према ближњему, према свима, према непријатељима. Хришћанин воли и жали све и свакога, жели да се сви спасу и да сви окусе Царство Божје. То је хришћанство. Преко љубави према брату нашем, постићи ћемо да заволимо Бога. Ако то и желимо и хоћемо, ако смо достојни, божанска благодат долази преко брата нашега. Кад љубимо брата, љубимо Цркву, па према томе љубимо и Христа. У Цркви се налазимо и ми. Када, дакле, љубимо Цркву, љубимо и сами себе. Једно хоћу, једно желим, једно иштем, Христе мој - да сам са Тобом Љубимо Христа! Нека нам је Он једина нада и старање! Љубимо Христа само Њега ради! Никада нас ради. Нека нас постави тамо где Он хоће. Нека нам да оно што Он хоће да нам да. Немојмо да Га љубимо ради дарова Његових. Себично је рећи: Христос ће ме настанити у један леп стан Царства Небеског, који је за мене начинио. Христос га је припремио. То пише у Јеванђељу: "У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви" (Јов.14,2-3). правилно је када кажемо: Христе мој, нека буде оно што хоће љубав Твоја; мени је довољно да живим у љубави Твојој. Ја убоги - шта да вам кажем? - Веома сам слаб човек. Није ми пошло за руком да до те мере заволим Христа да душа моја чезне за Њим. Осећам да сам на томе путу далеко, далеко заостао. Ја тако осећам. Нисам стигао онамо куда желим, не живим овом љубављу. Али не губим храброст. Имам поверења у љубав Божју. Кажем Господу Христу: "Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда хоће љубав Твоја. То желим, то хоћу. У своме животу свагда сам Тебе обожавао и Теби служио." Када сам једном био тешко болестан, тако да је постојала могућност и да одем Богу на истину, нисам хтео да размишљам о својим гресима. Хтео сам да размишљам о љубави Господа свог Исуса Христа и о вечном животу. Нисам хтео да се плашим. Желео сам да одем ка Господу, те сам размишљао о Његовој доброти и љубави. Па и сада, када се ближи крај мога живота, нисам неспокојан, нема у мени никакве агоније, него размишљам овако: када се о Другом доласку Господњем појавим пред Њим и када ми Христос каже: "Пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха?" (Мат.22,12), сагнућу главу и одговорићу Му: "Нека буде оно што Ти хоћеш, Господе мој! Нека буде оно што хоће љубав Твоја! Знам, нисам достојан. Пошаљи ме онамо куда одреди љубав Твоја! Достојан сам пакла. И у пакао да ме бациш, довољно је да сам с Тобом. Једно хоћу, једно желим, једно иштем - да будем с Тобом. Где год и како год Ти хоћеш..." Улажем напор да се предам љубави Божјој и служењу Њему. Свестан сам своје грешности, али живим у нади. Рђаво је када губиш наду. Јер, онај ко је безнадежан, осећа горчину, губи вољу и снагу. За то време, онај ко се нада, иде напред. Баш зато што осећа да је сиромашан, труди се да се обогати. Погледајмо шта ради сиромашан човек: ако је паметан, труди се да нађе начина да се обогати. Иако се осећам тако немоћним и знам да нисам постигао оно за чим чезнем, ја ипак не губим наду. Тешим се, као што рекох, тиме што не престајем да се стално трудим. Па ипак, не чиним оно што желим. Молите се и за мене! Ствар је у томе да не могу на апсолутан начин да заволим Христа без благодати Његове. Христос не оставља простора да се испољи љубав Његова ако моја душа нема нешто што ће Га привући. Можда то нешто и јесте оно што мени недостаје. Стога се молим Богу на овај начин: "Веома сам слаб, Христе мој. Само Ти можеш постићи, благодаћу Твојом, да и мене удостојиш да - попут апостола Павла, који се радовао Теби - кажем: А живим - не више ја, него живи у мени Христос (Гал.2,20) Овим темама сам заокупљен. Трудим се да изнађем начина како да заволим Христа. Ова љубав је незасита. Што више љубиш Христа, то више мислиш да Га не љубиш, па још више чезнеш да Га заволиш. Иако то ни сам не схваташ, ипак идеш све више у висину, у висину! http://verujem.org/savremeni_podviznici/starac_porfirije_kavsokalivit.htm

У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна. Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог. Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу. Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу. Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао. Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави. https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-ljubav-je-strozha-i-visha-od-dobrote

СОФИЈА ПРЕМУДРА ГОСПОДА ПРОСЛАВИ, ТРИ ПРЕКРАСНЕ КЋЕРКЕ НА ЖРТВУ МУ СТАВИ. Живели и страдали у Риму у време цара Адријана. Софија мудра, како јој и име каже (софија - мудрост), беше остала удовом, и као хришћанка беше добро утврдила и себе и кћери своје у вери Христовој. У време када се мучитељска рука Адријанова пружи и на добродетељни дом Софијин, Вера имаше 12, Нада 10, а Љубав 9 година. Изведене пред цара оне све четири, држећи се за руке „као венац исплетени" смерно али одлучно исповедише веру у Христа Господа и одбише да приносе жртве идолској богињи Артемиди. Пред страдање мајка саветима својим крепљаше кћери своје, да би истрајале до краја. „Ваш небесни Љубитељ Исус Христос јесте здравље вечно, красота неисказана и живот бесмртни. И када тела ваша буду муком уморена, Он ће вас обући у нетрулежност, и ране на вашим телима ће засијати на небу као звезде." Све једну по једну мучитељ мучаше љутим мукама, најпре Веру, па Наду, па Љубав. Тукоше их, секоше, бацаше у огањ и у врелу смолу, и најзад једну за другом мачем посекоше. Мртва тела својих кћери узе Софија однесе ван града и тамо чесно сахрани. И оста на гробу њиховом три дана и три ноћи молећи се Богу, и у томе предаде дух свој Богу хитајући у рајска насеља, где је блажене душе њених славних кћери чекаху. Тропар (глас 4): Радује се Црква првородних и са весељем прима матер са чедима који се веселе, које је, истоимена Мудрости, као тројичним богословским врлинама подобно родила. Зато њих гледамо како су се са мудрим девојкама уневестиле Женику, Господу Христу. Са њима се и ми веселимо, прослављајући успомену њихову, и говоримо: Исповеднице Свете Тројице, Вера, Надо и Љубави, у вери, нади и љубави утврдите све нас. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/svete-mucenice-vera-nada-i-ljubav-i-majka-im-sofija-1

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије поручио је на инстаграму: "Бог је апсолутна љубав. То значи да Он ни на који начин не чини насиље над човеком. Он не намеће Себе човеку, то јест нама. Заправо, као Љубав даје нам слободу да ми одлучујемо о свом животу и да га креирамо. Бог је могао створити и другачији свет, али онда би нас лишио слободе, а то значи лишио би нас могућности да и ми будемо по његовој слици и прилици - бића љубави - јер не бисмо могли слободно да волимо. Сходно томе, љубав је нераскидиво повезана са слободом. Бог је дао нама људима слободу да се слободно опредељујемо да живимо или не живимо у заједници са Богом, да живимо или не живимо у љубави са Њим. Наша одлука да не живимо са Њим аутоматски производи непријатељства, производи немире, производи сукобе, производи несреће. Према томе, није Бог никад одговоран ни за најмање зло које постоји у свету, већ човеково самољубље. Ко воли себе више него Бога тај хоће све себи да подреди. Најчешће, наравно, тога није свестан. Тај хоће да прогласи све своје несреће као последице непријатељстава других, па и Бога против њега. Заправо, ако би се дубински упутио у анализу свога бића, свога срца и своје душе, видео би да тамо негде дубоко постоји једна клица, једно семе које га је определило да више воли себе него Бога и то опредељење подразумева све ово, како кад је реч о појединцу тако и кад је реч о људском роду уопште". Извор: porfirije_patrijarh

Извор: Епархија ЗХиП У навечерје празника Светог Василија, на дан Светих апостола Јасона и Сосипатра, Пaтријарх Порфирије служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Преображења Господњег у Требињу. Патријарху су саслуживали, уз домаћина Епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, архијереји Српске православне цркве: митрополит црногорско-приморски Јоаникије и епископи: жички Јустин, милешевски Атанасије, диселдорфски и њемачки Григорије, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије и ремезијански Стефан, свештеници, свештеномонаси и ђакони. За пјевницом Преображењског храма смјењивали су се требињски хорови ”Свети Василије Тврдошки и Острошки” и ”Света Анастасија Српска”. фото: Радио Требиње По Јеванђељу бесједом се обратио Патријарх Порфирије нагласивши да не постоји љепши усклик од Васкршњег поздрава, а нарочито када долази из срца, душе и уста дјеце, која славе Бога у Савиној хумској земљи, а која су жива истински Духом Светим. Циљ и повод постојања у свијету је слављење Бога, а човјек је као свештенослужитељ позван да његује свијет и да читаву творевину узноси Богу као уздарје. Човјек, створен по слици и прилици Божијој, примио је дарове који се показују као могућност усавршавања до мјере уподобљења Христу. Патријарх је напоменуо како је неопходно да сви дарови које човјек има буду утемељени на дару вјере, а сажети и обухваћени у сведару љубави. Будући да је створен по лику и подобију Божијем, сваки човјек осјећа потребу за растом до несавршивог савршенства, које у Богу нема крај. Глад за таквим савршенством свијет не може да утоли, јер дубински немир у човјеку превазилази се само у Христу, који је Хљеб живота. Христос је дошао у свијет како би побједио све што пријети човјеку и како би му даровао живот вјечни, а то је простор уподобљења Живоме Богу и простор смисла. Човјек на тај дар треба да одговори вјером, надом и љубављу, које нису вербалне, апстрактне и психолошке већ се огледају у реалном улагању напора у животу сваког човјека. Након Отпуста Владика Димитрије се захвалио Патријарху Порфирију на посјети која је благодат на благодат и радост на радост у моментима када се Црква припрема да прослави Светог Василија, предавши Патријарху икону коју су, у знак уздарја на благодат и радост коју је Његова Светост донијела у ове крајеве, осликале сестре из Манастира Петропавлово и Манастира Рођења Светог Василија, који се налази на темељима родне куће Светог Василија. Патријарх Порфирије се прво захвалио на вјери и љубави, појаснивши да љубав изгони страх, те да је боравком и молитвом на овом мјесту изгнана свака и најмања сјенка страха да наш народ и наша Црква могу бити изван Крста, јер се у тајни Крста пројављује и доминира тајна Васкрсења. Литургији су присуствовали: представник Католичке цркве дон Анте Лубурић, жупник Жупе Требиње и бискупски викар за требињско-мрканску Бискупију, др Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Владе Републике Србије, господин Дарио Дринић, начелник Одјељења за односе са Српском православном црквом у Републичком секретаријату за вјере Владе Републике Српске, делегација Општине Никшић са Градоначелником, представници Оружаних снага БиХ и представници Града Требиња и херцеговачких Општина. Након Литургије у порти Храма припремљено је послужење и уприличен културно-умјетнички програм. фото: спц.рс У наставку преносимо Патријархову беседу у целости: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ! Нема лепшег поздрава, нема лепшег и радоснијег кликтања од радосног поздрава и радосног усклика Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!, а нарочито онда када те речи излазе из душе, из срца, из уста деце која су, слава Богу, овде у Требињу, у Херцеговини, у хумској Савиној земљи, у Шантићевој Херцеговини, у Дучићевом Требињу итекако не само присутна него жива истински Духом Светим, Господом, до мере, како смо већ синоћ рекли, да је читава Херцеговина оно што и треба да буде и на шта је позвана свака земља – храм Божји, простор и место у којем је у сваком детаљу ове земље филигрански уобличена и уцртана мисао Божја и све скупа, све заједно, слави име Његово. То јесте смисао, повод и циљ постојања света и у свету нас људи као свештенослужитеља, као оних који су позвани да негују свет, да служе Богу служећи свету и обрнуто, да узносе читаву творевину као уздарје за све дарове које смо добили од Бога. Ми знамо, браћо и сестре, а тако нас учи Свето Писмо, да смо створени по слици и прилици Божјој. Шта то значи? То значи да, као што смо чули у одељку из Апостола, сви имамо дарове Божје. Шта су дарови Божји? То су потенцијали, могућности, силе и снаге које смо добили од Бога да можемо да растемо, да се усавршавамо до мере да можемо да будемо подобни Богу, да се уподобимо Христу, а то значи да будемо оспособљени да учествујемо у свему оном што јесте божанско и што нам је дато у Христу. Дар, као што и сама реч каже, не може се купити. Не може се Бог преварити, дар се не може отети. Дар је дар, добили смо га бесплатно од Бога. Само је важно и то је потребно да сви дарови које имамо буду утемељени на дару вере и буду резимирани, сажети, обухваћени у дару љубави. Када имамо вере и љубави према Богу и према другом човеку, према сваком човеку, почевши од оног најближег, онда сарађујући са благодаћу Божјом, или боље рећи усвајајући благодат Божју, пристајући да благодат Божија делује са нама и у нама, ми онда развијамо дарове које смо добили од Бога. Онда не закопавамо дарове, не присвајамо их, не мислимо да имамо било шта да нисмо добили као дар било директно од Бога, било кроз ближње, а опет од Бога. Увек и на крају, сви су нам дарови дати да бисмо пројавили и потврдили све-дар, један једини дар, дар љубави. Дакле, створени смо, браћо и сестре, по слици Божјој, а то значи да имамо могућност да учествујемо у свему што је божанско, да растемо. У нама постоји потреба за тим, постоји глад, да растемо до савршенства, несавршивог савршенства, јер савршенство у Христу и у љубави нема свој крај. Оно има само утврђење, једампут за свагда, у нашој одлуци да хоћемо да живимо у љубави, да хоћемо Бога и да живимо у Богу. Зато, да ли је могуће доживети савршенство и утолити глад и жеђ за савршенством у било чему што је од овога света? Требали да набрајамо? Довољно је да свако погледа у себе да ли је желео богатство, и ако га је добио и дошао до неког свог врхунца да ли је утолио глад и жеђ у себи за нечим што му је можда непознато или даље постоји немир у дубини душе. Колико често хоћемо аплаузе, хоћемо да нас људи хвале, да кажу како смо бољи, паметнији и успешнији од других? Сигурно је да је свако у своме животу бар понекад у својим оквирима то доживео. Што су већи оквири, што је већа сцена, утолико може бити већи успех на том плану, али да ли је неко задовољио своју неутољиву глад за савршенством, да ли се умирио или онда кад је дотакао и саме границе оног што је желео само се у њему отворио још грубљи кратер немира… И не треба набрајати даље. Има ли ишта што је од овог света, а што може да задовољи дубинску потребу за пуноћом, за радошћу која нема краја? Може ли то пронаћи или задовољити у било чему што је од овог света историја људске културе, цивилизације? Ми, свако од нас, гледајући у себе и око себе знамо да ма шта постигли, ма шта јесмо, увек остаје дубински немир, јер савршенство, пуноћа и глад која постоји у нама и која осмишљава сваку другу храну, сваку другу лепоту, па и ове које смо побројали, јесте живи Господ наш Христос. Зато нас Он подсећа, а ми у дубини свог бића знамо, јер јесмо иконе Божје: Ја сам хлеб живота. Зато када говоримо Оче наш, хлеб наш насушни дај нам данас потврђујемо да хоћемо Христа, да хоћемо да нам Он донесе радост, пуноћу, лепотуи савршенство, али и да нас реч Христова опомиње да не можемо не само ово што смо побројали, него и у оцу, и у мајци, и у брату и у сестри, наћи пуноћу и смисао ако нема Христа. Реч Христова је истинита: Ко воли оца или мајку или брата или сестру више него мене није мене достојан. То достојан значи да неће заситити своју глад, неће наћи дубински и унутрашњи немир, ако та љубав према оном ког волимо није утемељена на хлебу живота који је Христос, на непролазној љубави у односу на Њега. Што је наша љубав већа у односу на било ког, то је наш немир већи, то је наша глад већа, то је наш страх већи. На крају крајева, прети крај. Све има свој почетак и свој крај овде у историји. Зато, браћо и сестре, у ове дане када славимо Васкрсење Христово, Господ показује да је дошао да спаси човека, како сам каже, ништа да изгуби као што је изгубио први Адам. Изгубивши Бога изгубио је све. Господ је дошао да победи ради нас све оно што му прети као пролазност, као смрт, као грех, да на дарује живот вечни, а то јесте простор уподобљења Њему живоме Богу. То јесте простор смисла. Дошао је да нам донесе смисао у свему што је у нама и око нас. Нама је остала само вера, нада и љубав, али не вербално, не апстрактно, не психолошки, него реално у свом животу. Улажимо труд и напор, слаби јесмо, падамо… Знамо да смо грешни. То је довољан почетак – да знамо. У тој спознаји већ је Господ са нама. Вера као поверење претаче се и претвара у љубав, јер љубав је оно што доноси ултимативну радост. То је једини знак нашег исправног избора, наше истинске и праве слободе. У вери и поверењу може бити колебања као што је показао апостол Тома, али у љубави, као што су показале мироносице, нема страха, нема непоколебљивости. Зато Господ Васкрсли када се јавља апостолима вели: Не бојте се, јер може бити колебања у вери, али мироносицама каже: Радујте се, јер је у њима и код њих љубав. То је онда радост без краја. Нека би Господ дао браћо и сестре да се и ми радујући се Васкрсењу Христовом радујемо егзистенцијалном љубављу која нема дефиниције и нема објашњења, која је бескрајна, али која почиње овде и сада као почетак нашег живота у вечности, где се слави Један у Тројици Бог, овде Га предокушамо и са Њим општимо најпре у светој Лутургији. Он Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух нека је увек са нама, сада и увек и у векове векова. Амин!

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија

У четврту недјељу Часног поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару служена је Света литургија, којом је началствовао протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски. Саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереји Љубомир Јовановић и Младен Томовић, и ђакон Дејан Томовић. За пјевницом је одговарао Василије Ускоковић, уз пратњу хора „Свети Јован Владимир”. Тумачећи данашње Свето јеванђеље о исцјељењу демоном обузетог младића на молбу његовог оца, началствујући свештенослужитељ о. Дражен је подсјетио да се ово збило након Христовог Преображења на Гори, гдје је пројавио своју Божанску славу и открио Божанску свјетлост својим ученицима: Петру, Јакову и Јовану. По његовим ријечима суочавање Господа са невјерјем или недовољном вјером остатка апостолског збора, послије силаска са Горе преображења, неодољиво подсјећа на старозавјетну сцену из књиге Изласка, када је пророк Мојсије био на Синајској гори, разговарао са Богом и примао 40 дана закон Божији. За то вријеме остатак народа, предвођен његовим братом Ароном, салио је златно теле, коме су почели да се клањају. “Ово што смо данас чули, подсјећа на то. Господ силази са Горе, гдје је блистала Божанска свјетлост пред ученицима, и сусреће се са невјерјем људи. Зашто га ми не могосмо изгнати? Због невјерства вашег, каже Христос”, бесједио је отац Дражен. Истичући дивни и упечатљив и разговор Господа са оцем болесног младића, када он тражи од Христа да му исцијели сина, прота је подсјетио на Христове ријечи упућене оцу: „Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује”: “Онда долазе ријечи са којима се готово свако од нас може поистовијетити. Отац каже: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, вјерујем, али не знам да ли је то довољно, или желио бих да вјерујем, али не знам да ли стварно вјерујем. Пазите, када се присјетимо других изљечења записаних у Јеванђељу, често као епилог имамо Господње ријечи: Вјера твоја спасила те је, иди у миру. А ево овдје имамо вјеру која није сигурна да је баш вјера, али у исто вријеме имамо и молитву: Вјерујем Господе, помози моме невјерју. Дакле, ако шта недостаје тој вјери, ти придодај, ако та вјера није потпуна, ти је употпуни, ако моја вјера није права, нека твојом благодаћу постане права.” Након што је Господ исцјелио дијете, ученици Његови питају Га зашто то они нису могли, с обзиром да на другим мјестима они то чине. Овај пут то није било могуће због њиховог невјеровања, објаснио је парох требињски, наводећи да се то њихово невјеровање може тумачити и као недостатак молитве и поуздања у Бога приликом покушаја истјеривања демона. “Није ли то велика опомена за нас који смо као хришћани и хришћанке послани у овај свијет да свједочимо љубав Божију и тјерамо зло, све оно демонско око нас да се распрши снагом наше молитве и поуздања у Бога. Нисмо ли ми често сличним ученицима Господњим из данашње јеванђељске приповијести, као они који немају довољно вјере, као они који се не уздају довољно у Онога који нас може избавити, а који је то показао васкрсењем Сина свога.” На крају Господ нас учи: „Овај се род ничим не може истјерати до молитвом и постом”, упућујући нас на наше отварање за Бога, које је молитва, и пост, који се не треба схватити као неки скуп правила, као таблицу дозвољене и недозвољене хране, него као одрицање од себе зарад другога. “Те двије ствари тако схваћене, молитва као отварање Богу, пост као одрицање за Бога кроз другог човјека, јесу предуслови да зло побјегне, ишчезне, да буде истјерано из нашег окружења. То је учење којим данас треба да зазвоне наша срца и душе, оснажене додатно примјером Светог Јована Лествичника, кога данас, у ову четврту недељу поста, празнујемо, писца поука за монашки свијет и монашки живот. Али те поуке свакако умногоме могу да вриједе и за нас”, истакао је протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, и поручио: “Његова књига Лествица божанског усхођења јесте вјековни бисер духовне литературе у којој, на крају свих врлина и подвига, стоји љубав као пуноћа савршенства. Ка Богу љубави, ка атмосфери љубави, ка стварности љубави, приклонимо и ми своја срца, изгонећи молитвом и постом зло из свога срца, славећи најузвишеније име Оца и Сина и Светога Духа – Бога нашега. Христос Васкрсе!” Велики број вјерног народа на Светој служби Божијој причестио се Тијелом и Крвљу Христовом. Барани су претходног дана, у суботу 2. априла, били у прилици да чују поуке протојереја-ставрофора Дражена Тупањанина, пароха требињског, у оквиру предавања на тему “Однос Старог и Новог завјета у хришћанском предању”, које је одржао у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару. https://mitropolija.com/2022/04/04/o-drazen-tupanjanin-u-baru-na-kraju-svih-vrlina-i-podviga-stoji-ljubav-kao-punoca-savrsenstva-ka-bogu-ljubavi-video/

Од људи који су изгубили сваку наду понекад чујемо жалосне речи: Господ нас је напустио. Али да ли је то могуће? Окренимо се јеванђелским редовима – једином истинитом и чистом извору достојном нашег поверења. И већ од првих реченица урањамо у најлепши ток бескрајне љубави Божије према човеку. Свака реч је прожета Божанском љубављу и срдачна је порука сваком од нас. «У томе се показа љубав Божија према нама што је Бог Сина својега Јединороднога послао у свијет да живимо Њиме. У томе је љубав, не што ми завољесмо Бога, него што Он завоље нас, и посла Сина својега, као жртву помирења за гријехе наше» (1 Jн 4, 9–10). Божија љубав је неизмерна, безгранична, ван времена и граница. Не може да престане нити да се смањи. Она нема краја ни границе. Јер Господ је Љубав. А љубав долази само од Бога. «…љубав од Бога, и сваки који љуби од Бога је рођен, и познаје Бога. Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав» (1 Jн. 4, 7–8). Преподобни Нил Синаjски је рекао да љубав, у ствари, нема ништа у себи, осим Бога. Зато, ма колико то било jезиво на души, човек мора чврсто веровати да Господ не мења своју љубав и да сваког човека безусловно воли. Све се у нашем животу дешава по Његовом добром и милостивом Промислу за нас. И ако понизно прихватимо Његову свету вољу, онда ће све што се буде дешавало постати спасоносно за нас. Ништа нас не може одвојити од Бога, осим наше жеље да то учинимо. Љубав Господња простире се на целу васиону и на све који у њој живе. Она је Живот. «Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?.. Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност. Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35–39). Извор: Православнаjа жизањ

Много пута у молитви добијам информацију која ми каже: “Оно шта те спасава је само Љубав Божија, Његова милост. Никаква сопствена врлина, никаква борба или достигнуће, само Он, апсолутна љубав, наш Христос! Ти си мајка рањена у стомак. Има толико рана у твом телу и души, толико си уморан од трауматских искустава у свом животу да ти је незамисливо тешко спровести вољу Божију. Твоја сломљена воља делује . Шта можеш да урадиш? Ништа, апсолутно ништа ! Шта те онда спасава? Бескрајна милост и љубав Божија.!" То је оно за шта се морамо молити ноћу и дању, за милост Божију . А када она дође, тада ћете видети колико лакша и срећнија борба за врлине постаје. Без благодати, све је мучно. Без духа светога, пут ка Христу је затрпан, заглављени смо у блату страсти, ноге су нам тешке а душе дахћу. Разочарање, највећа претња човеку, осмехује се јер види да ћемо му се, задржавајући се у сопственим нарцисоидним напорима, пре или касније препустити. Без Благодати, без Христа, очајање ће нас прогутати, потопити. Али ми нећемо капитулирати, нећемо упасти у замку очајања. Можда смо слаби, али нисмо осуђени на пропаст. Смртни смо, али нисмо мртви. Ми смо рођени, али никада нећемо умрети. Молитва ће донети Божију милост. Молитва са болом и покајањем, унутрашњим сломом и аутентичношћу која отвара наше биће да би Светлост могла да уђе. Ако се не отворимо у молитви и невољама, светлост не може ући кроз зид наше филозофије. Ако желите да видите Христа морате да се сломите. Светлост Божија улази у сломљена срца. Зато, завапимо Христу: „Христе мој, волим те, молим те, жудим и желим сједињење с тобом. Не обраћај пажњу на то што не успевам. Није да те не волим или да те не тражим, али у мени постоји повређено ја, и док ја бирам светлост, оно ме увлачи у мрак. Не чиним грешке и грехове зато што те се одричем, већ зато што је моја издржљивост мала пред мојим великим страстима. То не значи да Те не волим, да Те не тражим свим ћелијама свога бића. Много пута сагрешим, али Христе мој , не чиним то да бих те се одрекао, већ зато што погрешно мислим да ћу се тако утешити. Бекство је мој грех, замена за Твоје одсуство. Знам да је то илузија и сујета, да жањем смрт и тугу, али не могу да одолим јер, као што Ти то најбоље знаш, ум каже другачије, срце жели другачије...А ако је велики апостол Павле рекао да не чини оно што жели, већ оно што мрзи, то чини, шта онда ја , безначајан и повређен човек , могу... Не, не желим да се правдам, Боже мој. Уосталом, ко може сакрити нешто од Тебе, ко Те може преварити..? Знам да знаш и разумеш да у овом тренутку када говорим истину, мој грех не поништава моју љубав према Теби. Зато што верујем само у Твоје милосрђе и Твоју бескрајну љубав, нећу престати да Ти кличем до последњег тренутка:”Исусе, сломио сам се, пусти Светлост Твоју да тече кроз моје пукотине и обасја моје крхотине. То је једино исцељење мога бића, та Светлост која заслађује моју таму...” о. Харалабос Пападопулос https://www.facebook.com/p.libyos

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 6. марта 2022. године вечерње праштања у храму Светог Саве на Врачару и том приликом беседио: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ево нас на самим вратима Великог Часног Васкршњег поста, поста који је једно дуго духовно и одговорно путовање свакога хришћанина, путовање које има свој јасан циљ и јасан смисао и које нас води Васкрсењу Сина Божјег оваплоћеног и међу нама рођеног, Сина Божјег који је узео на себе грех света и сјединио божанску и људску природу и носећи грех света, тј. грех нас људи, свакога од нас појединачно, пострадао, али и васкрсао, на небо се вазнео и сео са десне стране Оца, што није само показна вежба Његова, него и реалност у којој ми хришћани, по љубави Божјој према нама, у потпуности читавим својим бићем учествујемо. Дакле, циљ Великог поста јесте Васкрсење Христово, али у Њему и са Њим и васкрсење свакога од нас. Велики пост почиње уводом који се зове вечерње праштања. То је управо служба коју смо одслужили, а на дан Васкрса увече служимо и вечерње љубави. Те две речи, праштање и љубав, осликавају и прожимају саму суштину поста. Праштање и љубав имају за циљ да у потпуности измире нас људе са Богом, а тамо где постоји то измирење аутоматски по себи јавља се и измирење међу нама људима, а исто тако миримо се у себи са собом, а онда и са читавом творевином Божјом. И праштање и љубав своде и низводе мир Божји међу нас, управо оно без чега се не може и што је најважније. Зато и ми свако своје богослужење започињемо молитвом о миру и за мир: У миру Господу се помолимо; За мир свега света Господу се помолимо; Мир свима; Мир вам; У миру изиђимо... Безброј пута на сваком богослужењу ми призивамо мир Божји, јер живимо у свету у коме се много о миру говори, а највише говоре они који производе оруђа смрти. Мир је, дакле, браћо и сестре, оно што је неопходно. Молимо се за мир непрестано, али у ове дане посебно и нарочито као људи и као хришћани молимо се за мир у Украјини. Наша лична сећања, сећања свакога од нас, на трагичне ратове и сукобе на просторима бивше Југославије нису престала буду веома жива међу нама, а ево још један рат је букнуо у Европи и то међу нашом браћом хришћанима, Русима и Украјинцима. Тај рат открива подељеност. Тај рат производи страдања и поделе, али не само у овом тренутку између наше браће Руса и Украјинаца, него прети страдањима и поделама и у читавом свету и у Европи, где осећамо као да надолази трагедија. Због тога је букнула, као што је рат букнуо, и туга у нашим срцима, али и зебња у нашим душама; туга због страдања нама блиских народа по свему, али и зебња због опасности које тај рат носи и по целу Европу и по читав свет. То значи и опасност и по нас који живимо на просторима који су подељени и још увек недовољно измирени. Зато осећам потребу да подстакнем све нас вечерас овде сабране да тугу претворимо у саосећање, у солидарност са онима који страдају, са онима који сада остају без својих домова и који траже уточиште и сигурност изван њих. Подсећам и себе и вас и позивам и себе и вас да имамо саосећања са онима којима су неопходне елементарне потребе за преживљавање и, дакако, са онима који већ долазе у нашу земљу као избеглице. Дужни смо Христа Бога ради да посведочимо истинску и праву љубав, љубав јеванђељску и хришћанску, и да те људе који као избеглице долазе не примимо само у наше домове него да их сместимо и у наша срца, у нашу љубав. Ми смо, то већ знате, покренули као Црква сакупљање прилога за пострадале у Украјини и скупили смо већ извесну своту коју ћемо, на начин на који то буде могуће, доставити митрополиту Онуфрију, а он ће знати где да ту нашу скромност као израз саосећања и љубави додели тамо где је то потребно независно од тога ко је које вере и ко је које националности. Исто тако, браћо и сестре, позивам и све нас да зебњу претворимо у разборитост, у мудрост, јер нам је то итекако потребно у свету једностраних, па и неретко и не од јуче, медијских манипулација и кампања и у времену наших личних, емоционалних и искуствених искушења. Молимо се да нам Бог да мудрост да одлучујемо и поступамо најбоље могуће у интересу чувања једних других од себе, али чувања једних других за себе, да се молимо, браћо и сестре за мир, да делујемо одлучно, да чувамо и сведочимо мир где год да јесмо и где год да живимо, а нарочито да уложимо све своје духовне и све друге снаге да чувамо и очувамо мир на просторима где се прожимамо и где живимо са другим народима и, ако хоћете, на просторима донедавно једне заједничке земље. Са овог места данас посебно и нарочито упутимо молитве за што брже успостављање мира у Украјини. Упутимо молитве Богу да што пре дође до мировних разговора уместо рата, јер мир нема цену. Нека свако од нас постави себи питање - први међу вама ја, као и сваки други који предстоји Црквом или неком верском заједницом - да ли смо ми учинили довољно да не буде рата, да имамо мир? Наравно да ћемо одговорити, нажалост, ако стојимо пред Христом да нисмо, да нисмо учинили довољно, јер смо се удаљили од речи Божје, од Јеванђеља Његовог. Пореметили смо све у себи у односу на то како нас је Бог замислио и како нас Бог хоће. А онда пореметивши то у себи у концентричним круговима ту реалност и поремећено стање ширимо и око себе. Зато, браћо и сестре, Црква јесте установила пост, пост у чије темеље на самом почетку је поставила праштање; али праштања нема без погледа у себе и своју душу, тј. не можемо тражити опроштај од другога, а камоли бити спремни да опростимо, ако претходно нисмо преиспитали себе и препознали све оно у нама што квари лик Божји у нама, ако нисмо препознали где и на ком месту смо погазили заповест Божју, ако смо се више бавили осудама, суђењима, критикама и замеркама другима, ако смо више зло видели у другом него у себи, ако смо препознавали туђи грех, а нисмо га препознали у себи. Тражити опроштај и праштати јесте закон нашег живота. Колико пута у току дана, у току богослужења, а ево и вечерас смо изговорили и колико пута свакога дана, дакле, изговарамо молитву Оче наш. Јасно је и непотребно тумачење речи Господње: Опрости нам дугове наше као што опраштамо дужницима својим, и: Којим судом судите судиће вам се или: Не судите да вам се не суди. Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да наоружамо себе праштањем, али пре свега препознавајући пред лицем Божјим, у Његовој светлости, свој грех како бисмо онда имали пост не као дијету, да нам не буде једина брига, брига око врсте хране коју употребљавамо. Узалуд је уколико нема свести о томе да изнутра, по моделу Христовом, треба да се преображавамо, али је потребно да постимо и телом како би онда изнутра и споља постећи заиста се саображавали лику Христовом и припремали себе да попут Блудног сина можемо да се вратимо у Очев дом, где нас Он већ чека раширених руку, и ту је са нама и у нама, будући да смо окорелог срца не само да не видимо то, него нисмо ни спремни да љубав Његову и загрљај Његов примимо. Нека би Господ дао започињући овај Велики пост вечерњем праштања да заиста пођемо у духовној радости, грлећи једни друге, грлећи читав свет и по песми која се пева на дан Васкрсења рецимо браћо и онима који нас не воле. Дакле, грлећи читав свет и све људе можемо тада запевати песму Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и свима у гробовима живот дарова. Нека би Господ дао да заиста тако буде. Ја вас молим да, имајући још једампут спремност, чујемо рећи молитве коју смо прочитали на вечерњој служби и да их утиснемо у своје срце: Небески Царе, благоверни христољубиви православни род наш окрепи, веру утврди. Нема истинског ни праштања, ни подвига, ни молитве, а ни охристовљене љубави без православне вере, без вере. Веру, дакле, утврди, народе укроти, свет умири, свету Цркву добро сачувај. Имајући на уму ове речи, ја ћу вам прочитати молитву која је молитва пре почетка поста, пре почетка Четрдесетнице. Обичај је да се у клечећем ставу помолимо: Надо свих крајева земаљских, и оних далеких крај мора, Боже, Ти си ове свете дане поста унапред објавио преко закона, пророка и јеванђелиста, удостој све нас да у чистоти пређемо поприште поста, да веру сачувамо неокрњену и да заповести Твоје држимо у све дане живота свога. Заповеди анђелу мира да чува наше доласке и одласке на свако добро дело и да нам помогне и припреми нас за савршено причешће Пречистим Тајнама твојим. Прими, Господе, метаније и пост слугу Твојих, подајући духовни благослов њима и свима нама због Христа Исуса Господа нашег са којим си благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Господу се помолимо. Господе, помилуј. Благословсн си Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков и Јаковљев, Ти си створио небо и земљу и море, и све што је у њима; Ти си примио сузе слуге твога пророка Давида и дао му опроштај грехова чим се покајао; Ти си молитву примио и грехе отпустио Манасији, окованом у гвоздене окове, чим се покајао и исповедио Теби; Ти си спасао и с миром отпустио блудницу, која је пред уходама својим познала милост твоју; Ти сам и сада услиши мољење мене недостојног слуге твог и превиди сва сагрешења ових слугу твојих који Ти с покајањем прибегавају; и дај им скрушеност у срцу и тугу због грехова којима прогневише Тебе Творца свог, тугу која их може очистити од грехова њихових; подај им благодат твоју да би, побуђени и поткрепљени њоме, постали свесни свих рђавих дела својих, и сва их истински исповедили у страху твом духовном оцу свом, кога си Ти одредио за судију, и по твоме нелажном обећању удостој их да се истински осете криви у срцу свом скрушеном и смерном, и да се кају, и да оплакују себе због грехова својих, и да твојим милосрђем преко њиховог духовника и судије добију разрешење грехова својих; јер си Ти рекао: „Што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима. О, Владару Господе Исусе Христе Боже наш, прими слуге твоје који се кају за своје грехе, знане и незнане, вољне и невољне, и које по твоме наређењу исповедају. Примивши их милостиво твојом силом и благодаћу, укрепи их да се више не враћају својим гресима и рђавим и неприличним делима, у које много пута падоше, него их подигни и заштити од лукавстава ђавољих и од свих замки убитачних, да би Ти без сметње послужили у светости и правди у све дане живота свог. Јер си Ти Бог Наш, који си дошао у свет да зовеш, не праведнике него грешнике на покајање. И Ти си заповедио да седам пута седамдесет опраштамо сагрешења онима који падају у грех. Као што ниси осудио жену, коју фарисеји ухватише у прељуби и доведоше је к Теби кушајући Те, него си милостиво рекао: иди, и од сада више не греши, тако и ове не осуђуј, него их човекољубиво помилуј. И као што си се по милости својој смиловао и на другу блудницу која плакаше и сузама ноге твоје омиваше и косом својом отираше, тако и овим слугама твојим подај обилне и топле сузе у њиховом истинском покајању. Утврди њихов ум и срце, да знају Тебе, јединог истинитог Сина Божјег, који узима грехе света. Прими их као што си примио Петра, који се одрече Тебе, па се покајањем и горким сузама обрати. Пружи десницу своју и прими их као што си примио Петра када се он поче топити у мору; и укрепи их против ђавола који војује на њих; очисти им душу и тело од сваке прљавштине. Јер си сам рекао, благи Господе: Не требају здрави лекара него болесни. И дошао си, не да спасеш спасене него оне који гину: Стога, Господе Исусе Христе Боже наш, дај овим слугама твојим: да беспрекорно заврше овај отпочели Свети Пост; да у њему извршују заповести твоје; да у молитвама буду ревносни; и да помоћу свих врлина угађају Теби у све дане живота свог, да би се чисте савести и неосуђено причестили, твога Божанског Тела и твоје Животворне Крви, проливене за сав свет, и удостојили се отпуштења грехова, и да би победили и посрамили ђавола који војује против њих. Јер си Ти, Боже, Бог оних који се кају, и не желиш смрти грешника него да се обрати и жив буде. Јер Ти не желиш, Господе, да погубиш створење руку твојих, нити је Теби у вољи погибао човекова, него хоћеш да се сви спасу и дођу у познање истине. Стога и сада, Владару, не одврати лице своје од ових слугу твојих, него им подај истинско обраћање к Теби од грехова, и избављење од свих рђавих дела. И удостој све нас, у миру испуњене добрим делима, да се поклонимо спасоносним страдањима твојим и светом Васкрсењу, и да на крају живота нашег добијемо у Теби, Богу и Спаситељу нашем вечну радост, заједно са свима који су угодили Теби. Јер си Ти Бог милости, доброте и човекољубља, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем и с пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Нека је срећна и благословена Четрдесетница и нека је срећан и благословен пост. Благослов Господњи на вама Његовом благодаћу, добротом и човекољубљем свагда, сада и увек и у векове векова. Амин. Браћо и сестре, опростимо једни другима! Опростите и мени ако сам било кога на било који начин речју делом или мишљем повредио. Нека је свима Богом просто. Опростите. http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_posvedochimo_jevandjeljsku_hrishtshansku_ljubav_prema_stradalnoj_bratshi_u_ukraj

"Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи на литургијском сабрању у Светотројичном храму у београдском насељу Кумодраж. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, благоизволео је да у Недељу Месопусну, 14/27. фебруара посети Светотројични храм у београдском насељу Кумодраж и предстоји евхаристијским сабрањем. Владици Јустину је саслуживало свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће благочестивог народа Божјег настањеног у наведеном београдском насељу, које више деценија духовно украшава велелепни храм посвећен Светој Тројици - Оцу, Сину и Духу Светоме, Богу љубави. Након прочитаних светописамских чтенија, Епископ хвостански је беседио тумачећи јеванђелску перикопу о последњем суду и другом доласку Христовом. Владика Јустин је указао да је главна тема данашње јеванђелске приче љубав Божја, тј. она љубав која ће бити једини критеријум приликом нашег сусрета са Господом. "У нашем животу Христа сусрећемо кроз свакога човека, кроз безначајнога брата који има потребу за нашом помоћју. Када то кажем не мислим само да материјалну помоћ. Колико су данас присутни искрен осмех, топла реч? Све то можемо да пружимо једни другима, и то се од нас тражи. Ако не можемо материјално можемо на духован начин, можемо молитвом, утехом, људским ставом и односом према сваком човеку. Сви ми који се припремамо за Велики пост требамо да имамо на уму најважнију ствар, да постити значи чини Христа живо присустним овде и сада у нашем животу. Христос није нека измишљена прича и фантазмагорија, Он је реални и истинити Бог који је дошао овде на земљу и живео међу нама, а тамо где је Бог присутан тамо је присутна љубав и радост, тамо је присутно Царство небеско ка коме ми стремимо већ овде", рекао је Епископ Јустин у својој надахнутој беседи говорећи о љубави као критеријуму нашег живота. У наставку беседе Епископ хвостански је говорио о правилном поимању поста, наглашавајући да пост није индивидуални чин, већ дело заједнице и благословени чин отварања за другог човека. Епископ Јустин је подсетио да је у Цркви Христовој пост увек сагледан и као вид помоћи потребитима, као вид искрене и срачније бриге и старања о потребитима, а према речима викарног Епископа хвостанског, наш ближњи је сваки човек. Извор: Телевизија Храм

Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут, рекао је Епископ ремезијански г. Стефан у својој архипастирској поуци након литургијског отпуста у спомен-храму Светог Саве на Врачару. Евхаристијским сабрањем у другу припрему недељу Великог поста - о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, у заветном спомен-храму Светог Саве началствовао је Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Преосвећеном владици Стефану саслуживало је мноштво презвитерâ и ђаконâ, уз молитвено учешће народа Божјег који се сабрао под сводовима највећег храма у Српској Цркви, учествујућу у светој Евхаристији и хранећи се са Трпезе Царства небеског. Након литургијског отпуста, речима архипастирске поуке сабране је поучио Епископ ремезијански Стефан, између осталог рекавши: Потребно је да се пред светињом поклонимо, потребно је да верујемо да су ближњи бољи од нас, а када греше да им дајемо шансу како би се поправили, јер живот је такав - пун искушења. Молимо се да имамо ревност старијег сина, али и љубав, покајање и спремност да будемо бољи људи. Грешимо и падамо, али потребно је да поверујемо у безграничну љубав Божију, да поверујемо у благодат и призив Божји, те да се вратимо на прави пут. Млађи син је нама пример да је све у Богу могуће. Трудимо се и данас, да ако имамо искушења са ближњима, пријатељима и непријатељима, исправимо те грешке, како бисмо били бољи људи и спремније дочекали Велики пост. Извор: Телевизија Храм

Друга Божија заповест о поштовању родитеља нас васпитава, да бисмо кроз њу могли да разумемо љубав према Богу, јер је то слика божанске љубави. Потребно је да поштујемо и волимо своје родитеље бивајући стрпљиви са својим родитељима, као што и они нас трпе, поучио је сабране Епископ топлички г. Јеротеј беседећи на литургијском сабрању у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брдо. Недеља о блудном сину (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, свечано је прослављена у Светојовановском храму у београдском насељу Петлово Брду. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, евхаристијским сабрањем предстојао је Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског. У велепном храму посвећеном Рођењу Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег који је једино богослужбено место сабрања у београдском насељу Пелово Брдо, Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке уз молитвено учешће сабраног народа Божјег. У својој беседи на тему јеванђелске приче о Милостивом Оцу, Епископ Јеротеј је указао да велику љубав коју Отац небески има према целокупној творевини, а поврх свега према човеку као боголиком бићу. Према речима Епископа Јеротеја, централна личност ове приче је заправо отац, и он је слика Бога. Узалуд је жеља млађега сина да се врати оцу, узалуд је наша жеља да се вратимо Богу ако већ унапред не постоји предуслов, предиспозиција љубави Божје, љубави очеве. То је гаранција спасења. То је једина наша нада. Бог човека враћа у стару славу, а ми то у Цркви доживљавамо већ овде на земљи, облачи га у нове хаљине, што представља свето Крштење, и спрема за њега теле угојено, што је слика за причешће - тело и крв Христову, за духовну храну. Важно је да се што чешће причешћујемо, јер је то духовна храна која нас укрепљује, оснажује и која нам омогућава да дођемо до краја нашег земаљског пута. Слика оца из јеванђелске приче јесу и наши родитељи, јер Бог када је дао заповести Мојсеју, Он је после прве заповести о поштовању Бога, дао другу заповест о поштовању родитеља. Наши родитељи су слика Бога, њихова љубав је слика божанске љубави, истакао је Епископ топлички Јеротеј у својој надахнутој омилији. Извор: Телевизија Храм

Потребно је да будемо деца Божја која ће знати и умети да користе љубав Божију, а тек онда да испуњавамо правила која нам Црква одређује, али не у томе да видимо суштину, јер и то може да нам не дозволи да учествујемо у великој гозби, а то значи у Литургији Цркве Божије, рекао је Епископ хвостански г. Јустин беседећи на литургијском сабрању у земунском Светотројичном храму. У недељу о блудном сину (о љубави Очевој), у другу недељу наше духовне припреме за свету и велику Четредесетницу - Велики пост, 20. фебруара 2022. године, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, началствовао је на светој архијерејској Литургији у земунском Светотројичном храму, који се налази у Горњој вароши, првом предграђу Земуна које је засновано у последњој деценији XVIII века. Преосвећеном владици Јустину саслуживало је свештенство и ђаконство Архиепископије београдско-карловачке, уз молитвено учешће сабраног народа земуна и околине. Након прочитане јеванђелске перикопе о љубави Очевој, Епископ Јустин је беседио указујући да је љубав Божја према нама безгранична, те да наше искрено покајање и увек јесте израз прихватања великог човекољубља Божјег и притицање Оцу небеском који нас увек раширеним рукама чека радујући се нашем покајању. Једини закон Божији јесте љубав и по томе закону Он ће нам судити и по томе закону нам заповеда да живимо, љубећи Њега свим својим бићем и ближњега као себе самога. Дани свете Четрдесетнице - дани духовнога подвига који нам предстоје, служе да дођемо к себи, јер у свакоме од нас крије се и старији син и млађи син, али је најбитније да схватимо да смо деца Божија, да када сагрешимо и залутамо имамо коме да се вратимо, а то је Отац који нас воли и који нас неће ништа питати, него ће нас само загрлити и заволети и волети као своју децу. То треба да буде смисао и подвиг наш у току свете Четрдесетнице, а не да се, иако смо у храму који је дом Оца небеског, иако испуњавамо сва правила, никакав однос са Богом и својим ближњима немамо. Немојмо никога осуђивати и немојмо се много обазирати шта свет прича о нама, поучио је Епископ хвостански г. Јустин у својој надахнутој беседи са амвона Светотројичног храма у Земуну. Извор: Телевизија Храм

У недељу, 17/30. јануара 2022. године, када наша Црква прославља спомен преподобног Антонија Великог, Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин је началствовао на светој архијерејској Литургији у храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду. Преосвећеном епископу Дамаскину су саслуживали презвитери и ђакони Епархије бачке, као и презвитер Јован Бабић из Архиепископије београдско-карловачке. Пред почетак свете Литургије, Преосвећени владика Дамаскин је рукопроизвео у чин чтеца Филипа Поповића, Милована Добриловића и Луку Леђанца. У својој беседи Епископ мохачки Дамаскин је протумачио јеванђелско зачало о богатом младићу и указао да су се у историји Цркве, за разлику од богатог младића из јеванђелске приче, многи свети определили да оставе земаљска добра и иду за Христом. „Видимо да оно што се тражи од нас јесте управо оно што је речено у данашњем Апостолу, а то је да имамо стрпљење, доброту, кротост, уздржање, а као свезу свега да имамо љубав, која јесте – као што Апостол каже – свеза савршенства. Зато преподобни Антоније и каже, а остало је и записано: Сада се више не бојим Бога, сада га волим. Управо је то она разлика која постоји у нашем односу према Богу. Свети Василије Велики је то делио у три степена: један је робовски однос према Богу, када чинимо нешто јер се плашимо Бога; други је однос слуге или најамника који чини добро да би добио од Бога добро; трећи однос јесте однос љубави, када прихватимо Бога као свога Оца и када свако карање од свога Оца примамо као благослов. Управо такав однос треба и ми да имамо према Богу, јер Бог јесте наш истински Родитељ, јесте наш истински Отац, јесте истински Човекољубац и јесте једини Пријатељ наш, јер једини Он нам може дати живот вечни. Такав исти младић какав је био и преподобни Антоније Велики, био је и наш Свети Сава, који је исто био богат, али га то није спречавало да постане свети у нашој Цркви”, поручио је владика Дамаскин. Током свете Литургије извршена је света Тајна брака – чин венчања Михајла Илића и Ане Хавран из Новог Сада. После свете Литургије, Епископ мохачки је извршио чин освећења крстионице за одрасле особе, која се налази у склопу парохијског дома. По завршетку чина освећења крстионице, владика Дамаскин је похвалио труд свештеникâ при храму Светих Кирила и Методија, изразио благодарност Богу што је храм био испуњен верним народом, као и наду да ће храм засијати у пуној лепоти када буде фрескописан. Настојатељ светог храма, протонамесник Велимир Врућинић, изразио је благодарност епископу Дамаскину на посети храму и служењу свете Литургије и, у име братства храма, уручио му је на дар икону преподобног Јована Дамаскина. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Слово Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија прочитано 23. јануара 2022. године на Кеју жртава рације у Новом Саду поводом обележавања осамдесетогодишњице Погрома (Новосадске рације) Мада су ме здравствене околности спречиле да данас стојим између вас на новосадском кеју, још се снажније и усрдније придружујем вашим молитвама за оне који су те зиме, много хладније него што је овогодишња, нестали испод дунавског леда. При том веома добро знам да су молитве које узносимо потребније нама, него њима који су пострадали, јер су они уписани у Књигу вечности, Књигу бесмртног живота и седе са десне стране Оца Који је на небесима и непрестано му се моле за нас. Будући да сам одрастао у Чуругу, међу првим стварима које сам чуо, а да се није односило на ужу породицу, и што сигурно нисам тада у потпуности схватио, биле су приче о такозваној рацији. Причало се еуфемистички, са неком врстом насилног деминутива, на начин свесног испирања памети да би се планирани и спроведени погром над српским народом, заједно са нашом браћом Јеврејима и нашом браћом Ромима у Јужној Бачкој умањио, делимично сакрио, а на послетку и заборавио. Али начин на који сам у Чуругу стекао та прва сазнања о стравичном убијању, јер никада нико од мојих најближих или од комшија и других мештана, није говорио о било каквом реваншизму, у доброј мери су одредилa мој лични идентитет, мој начин живота, као и начин живота и размишљања многих мојих вршњака. Отуда су, из Чуруга потекли многи православни свештеници, па и неколико епископа Српске Православне Цркве. Због тога се, као и наши под лед бачени преци који седе са десне стране Оца, и ми, свештеници Чуружани, молимо за све, молимо се за наше сународнике, за наше претке, али се молимо и за све друге, наше суседе, без обзира на то које су вере и које су нације. Молимо се за мир, за међусобно праштање и љубав. Када дође јануар, одмах по празнику радости, празновању Рођења Христа Спаситеља, празнујемо и прву невину жртву, првомученика, архиђакона Стефана. Тако је то мудрост живота, тако је то мудрост Цркве Христове уредила. А тако се и у нашој Бачкој, уз радост Божића, сећамо и невино пострадалих жртава јануарског погрома. Сваког јануара, нама који смо расли са свешћу о погрому над нашим народом у Јужној Бачкој, речима Чуруг, Жабаљ, Мошорин, Шајкаш, Лок, Ђурђево, Вилово, Гардиновци, Госпођинци, Темерин, Тител, Нови Сад, Србобран, Стари Бечеј, додајемо и Јасеновац, Матхаузен, Аушвиц, Треблинку, Берген-Белзен, Дахау, Мајданек. Разлика је само у трајању и демонској продуктивности убица. Друге разлике нема. Али, као што је Свети архиђакон Стефан првомученик пред своје страдање видео небеса отворена и Господа Христа како седи са десне стране Оца, тако су га видели и наши преци. И као што је Свети архиђакон Стефан првомученик док су га каменовали молио Христа Бога: Господе, немој им ово урачунати у грех, тако чинимо и ми данас и увек ћемо чинити. Ми, значи, памтимо, не заборављамо, али праштамо. Тако нас учи и сам Господ наш када се са крста моли Богу Оцу: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ми, православни Срби никада нећемо мађарски народ препознавати у ликовима злочинаца Јаноша Тота, Гезе Баторија, Ђуле Зомборија, Миклоша Нађа, Шандора Кепира – него га препознајемо и волимо кроз бесмртне ликове јунака као што су Пал Телеки и Ендре Бајчи Жилински, Лајош Дунфалави и Андор Молнар, који су спасли Ковиљ, Маћаш Фазекаш и Иштван Вираг, који су спасли Надаљ, и свих оних који су спасли животе суседа у Будисави, Бачком Градишту и другим местима. Надамо се да ће ускоро о овом злочину над невиним цивилним становништвом Новог Сада и Јужне Бачке ђаци у школама моћи да уче из својих историјских уџбеника и да ће после осамдесет година од масакра над голоруким и незаштићеним становништвом Бачке пуна истина коначно бити доступна свима. Неговање културе сећања као кључне тачке нашег идентитета је наша обавеза и према пострадалим прецима и према будућим нараштајима. Нека је вечни покој свим невиним жртвама погрома у Новом Саду и Јужној Бачкој. Извор: Инфо-служба СПЦ

На празник Богојављења, 6/19. јануара 2022. године, повечерје са јутрењем у Саборном храму у Новом Саду служио је презвитер Александар Шарчански. У наставку јутрења, свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени епископ Дамаскин је у беседи објаснио у чему се састоји суштина празника Богојављења, те је, између осталог, рекао: „На реци Јордану десило се нешто што превазилази снагу нашега разума, а то је да се Бог јавио људима, јавио се човечанству, јавио се као Света Тројица – Отац, Син и Дух Свети. Отац се јавио као глас Родитељев са неба, који каже: Ово је Син мој љубљени Који је по мојој вољи, док се Дух Свети јавио у виду голуба. Света Тројица нам се јавила на реци Јордану као заједница љубави три Личности – Оца, Сина и Духа Светога – као сабор љубави, као огњиште љубави, као извориште љубави, а ми људи, који смо створени по лику Божјем, тојест по лику Свете Тројице, треба да будемо људи пуни љубави; да имамо исту такву љубав као што је и Бог имао, јер смо створени по Његовом лику и по Његовом обличју. Господ наш Исус Христос показао нам је каква је то истинска и права љубав према човеку, а то је смирена и послушна љубав, јер и Он долази смирено и кротко на реку Јордан да га Јован крсти пре Његове славне проповеди. И ми морамо да схватимо да је љубав свеза савршенства, а да је темељ љубави управо смирење и послушност Богу. Само таква љубав која се гради на смирењу и послушности јесте права, жртвена љубав коју нам је Господ приказао. Свака друга љубав јесте себична, самољубива, себељубива – љубав која тражи, а ништа не даје. А у Светом Писму стоји да је блаженије давати него примати. Љубав је једино оно што се даје, а када се даје, оно се не умањује него се повећава.” После свете Литургије, у порти Саборног храма, Преосвећени владика Дамаскин извршио је чин великог водоосвећења. Обраћајући се по извршеном водоосвећењу верном народу, владика Дамаскин је рекао да је освећена вода живи сведок вечне истине Вечнога Бога, те је пожелео да у ова тешка времена изазвана пандемијом она послужи на освећење душâ и телâ и излечење свих оних који су болесни, а у исто време да буде на освећење свега онога што нас окружује. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Божићни интервју са катихетом Браниславом Илићем емитован и објављен на интернет порталу Радија Глас, Епархије нишке. Разговор водила новинар Маријана Прокоповић. Звучни запис разговора *Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди Господ, који нас је у празничној радости сабрао на таласима Радија Глас, да благовестимо ту велику радост празника рождества Његовог, али и да поновимо у оквиру овог разговора ону ангелску песму: „Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра вољаˮ (Лк 2, 14) , и да вођени тим речима једним устима и једним срцем дамо свој допринос, будући да је Господ и подарио овај вид наше комуникације и овај вид мисије, да и ми дамо свој допринос у погледу данашњег празника, да се сви заједно једни са другима радујемо и да у љубави Христовој прославимо рођење Онога Који се нас ради и спасења нашега ради родио у пећини и сишао са неба да бисмо се ми обожили и узрасли у меру раста висине Његове. *Шта нам поручује празник Рождества Христовог који са љубављу и богослужбеним торжеством прослављамо? Божић је Празник када осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас приликом празновања Божића. Прaзнoвaњe Божића није просто само неки обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу. Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство. Зато је само Христос изговорио и могао да изговори речи: „Гле, све творим ново" (ср. Отк 21, 5). Он, као „Једино ново под сунцем", вечно обнавља све што постоји; Светлост Његова просвећује све и сва, обасјавајући сваког човека који долази на свет (ср. Јн 1, 9). Као такав, Христос је и „Пуноћа Закона и пророка" како Сâм за Себе каже: „Нисам дошао да укинем Закон и пророке него да испуним" (Мт 5, 17). Ова реч - „да испуним" - има двојако значење: да извршим Закон, с једне стране, и да свету подарим пуноћу, савршенство, с друге стране. Тиме се и ми људи „испуњујемо", извршујући заповести и Њиме, Христом се испуњујући и узрастајући, све док, по речима богомудрог Апостола Павла: „не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у мери раста пуноће Христове" (Еф 4, 13). На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања. Зато се ми увек враћамо Рођењу Богомладенца, Његовом богочовечанском делу, којим осветљујемо своја дела и своје односе једних према другима, према Богу и према творевини Божијој. У Њему као Сину Божијем и Сину Човечијем, савршеном Богу и савршеном човеку „ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама" (1. Јн 4,16). Од када нам се Бог јавио Својим Рођењем, и са нама поживео, ми знамо да је заиста „Бог љубав, и Који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Тиме се љубав показала савршеном у нама..." (1. Јн 4, 16-17). Уз то: „И ову заповест имамо од Њега: Ко љуби Бога, да љуби и брата свога" (1. Јн 4, 21). *У недељу пред празник Рождества Христова, коју називамо недељом светих Отаца, Црква пред нас износи Јеванђеље о родослову Господа нашег Исуса Христа. У чему је сагледан значај ове јеванђелске приче која нас уводи у радост прослављања Божића? Хвала Вам на овом питању и на овом важном подсећању. Блага и најрадоснија вест у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину. Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној - човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, конкретно речено Родослов Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, што значи Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и ђавола. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице. Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе. У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао и постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило. Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Толико је материнство свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”. Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину. Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави. *Када говоримо о Божићу често истичемо да је то празник породице, љубави, али и празник заједнице. У духу Божићног усхићења лепа је прилика да пажњу посветимо и овом аспекту? Песмом ангела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11). Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као приликом величања Богомладенца Христа. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као на празник рождества Христовог. Ангелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију Цркве Његове која није од овога света, али је делатно и свештено присутна у овом свету како би га преобразила. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска љубав према другом човеку и истинско заједништво. Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самог његовог стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило у нашем животу. Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост. Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезао са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења. *Како црквене песме прослављају празник у којем прослављамо рођење Спаситеља света? Свети Јован Златоуст каже да је „Мајка свих празника Божић као дан рођења Христова по телу. Од њега су добили свој почетак и основ Богојављење, и свето Васкрсење. Да се Христос није родио по телу, он се не би ни крстио, а крштење јесте Богојављење: не би ни распет био, а распеће и јесте васкрсење; не би послао ни Духа Светога, а силазак Светога Духа и јесте Педесетница. Тако су од рођења Христова као различни потоци са једног извора, потекли сви ови празници.“ Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Бог Логос оваплотио се да би обновио нашу од греха овешталу природу, јер није могао да подноси и гледа како ђаво мучи људски род, него је дошао и спасао на“. Зато Црква, славећи чудесно рођење Сина Божијег и пева Богородици: Чудо над чудима у теби гледајући твар се радује, јер си зачела без семена и родила си неизрециво онога кога вођство анђела видети не може. Њега моли за душе наше. У првим хришћанским вековима Црква је славила празник Богојављења, када се Друго Лице Свете Тројице објавило на Јордану. Касније је Богојављењу додато и богослужбено прослављање Христовог рођења. Тако се истог дана славило крштење и рођење, а заједнички празник називао се општим именом Богојављењâ. Службе Христовог рођења и Богојављења имају велику сличност са службама Велике и страсне седмице, Христове пасхе, смрти и васкрсења. Господње рођење и крштење у директној вези су са Његовом смрћу и васкрсењем, о чему сведоче речи које појемо: „Он је рођен с тим да умре. Он је крштен с тим да би васкрсао.“ Сличност се опажа не само у богослужбеним песмама већ и у црквеним гласовима којима се певају песме пред Божић и Васкрс, а што је сасвим природно када знамо да је почетак Христовог понижења и страдања у Витлејему, а свршетак на Голготи. На тај начин је божићна радост донекле помућена, а што се види и из једне црквене предбожићне песме: Приносећи Теби на дар прве жртве (мисли се на побијену витлејемску децу) Теби, рођеном у витлејемској пећини од Дјеве која није искусила мужа, цареви народа, мудраци, предсказали су смирном - смрт, златом - царску власт, а тамјаном - преимућство божанства. Сличност о којој говорим још је јасније наглашена у тропарима који се певају на деветом царском часу на Велики петак и на навечерје Божића - на Бадњи дан: „Данас виси на крсту... Клањамо се страдањима твојим Христе... Покажи нам и славно твоје Васкрсење!ˮ * * * „Данас се рађа од Дјеве... Клањамо се рођењу Твом, Христе... Покажи нам и Твоја божанска богојављења!ˮ Из прве стихире на вечерњу којом у навечерје Божића почиње Литургија светог Василија Великог, сазнајемо какав је одраз у свету имало Христово рођење. У другој стихири, чији је аутор Анатолије, говори се о ближим сведоцима Рождества. Трећа стихира говори о утицају празника на све нараштаје, а четврта изражава благодарност за сва добра примљена Христовим доласком у свет. На крају се пева стихира знамените византијске песникиње - монахиње Касије, која у божићним стихирама представља прави бисер. Касија у овој стихири, прожетој дубоким промишљањем и искреним осећањем, разматра догађај у Витлејему у историјској светлости. У божићном тропару помињу се два имена Месије: Сунце правде и Исток. О првом имену говори свети пророк Малахија и каже: „А вама, који се бојите имена мојега, грануће Сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовим, и излазићете и скакаћете као теоци од јасалаˮ (Малахија, 4, 1-3). У тексту ексапостилара Спаситељ се назива Исток истока, јер је Он превечно Сунце које је изашло пре обичног сунца (Прва Мојсијева, 1, 16). На Литургији навечерја Христовог рођења чита се Јеванђеље које говори о самом догађају у Витлејему, док се на божићној Литургији чита одељак који говори о поклоњењу мудраца и значају Рождества за цео свет. *Која би била Ваша божићна порука слушаоцима Радија Глас? Увек је незахвално давати поруке, сматрам да је целокупан наш разговор једна велика порука, пре свега нама самима, како Вама Маријана, тако и мени. У духу Вашег питања, и Вама и Вашим поштованим слушаоцима поручио бих оно што и себи поручујем поводом данашњег празника. Празник Божића је празник који нас увек сабира у заједницу, празник који нас увек сабира у бесмртни загрљај са Богом и једних с другима, са својим ближњима. Као Празник Божије љубави и промисла за човека и свет, Божић је атмосфера у којој је човек као икона Божија призван да постоји, да осмишљава и остварује свој живот. Својим рођењем Богомладенац Христос уноси светлост и топлоту у мрак и хладноћу људског срца, преображавајући га, уводећи нас, који смо седели у тами незнања да угледамо светлост велику (Мт. 4,16). Божић је прави тренутак да окренемо нови лист у својим животима и да на себе и на друге почнемо да глeдамо новим погледом, благословеним погледом који је лишен горчине и мржње. Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато би моја порука Вама и Вашим уваженим слушаоцима, драгој браћо и сестрама, била да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило. Тим речима љубави данашњег празника, Вама Маријана, целокупној редакцији Вашег радија, али и свим уваженим слушаоцима, нашој драгој браћи и сестрама, желим срећан Божић и да божићна радост буде радост васцелог Вашег бића, и да од Божића до Божића постојано корачамо ка радости Царства небеског, не заборављајући да заједница са Богом увек води преко другога човека. Данашњи празник нас подсећа да не смемо да окрећемо лица једни од других, да не смемо да окрећемо леђа једини другима, већ да заједно као истинска браћа и истинске сестре у Христу, у тој заједници, сагласју и синергији, учинимо свој живот лепшим, али и да осмислимо свој живот оним истинским смерницама које нас позивају да имамо љубав Христову. Са тим речима громогласно из васцелог свог бића, а превасходно из свога срца које је испуњено љубављу према свима Вама, понављам чудесни поздрав: Мир Божји-Христос се роди! *Заиста се роди Господ! Браниславе, хвала Вам што сте у овим минутима нашим слушаоцима и нама пренели суштину Божића, а то је љубав. Богу хвала и хвала Вама! Да се радујемо данашњем празнику! Разговор водила: Маријана Прокоповић (Радио-Глас, Епархије нишке) Извор: Ризница литургијског богословља и живота