Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'који'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Чак и међу религиозним људима који су одлучили да свој живот посвете молитви и служењу другима, постоје поремећаји повезани са опсесивно-компулзивним поремећајем. У овим случајевима, слично као и са другим људима, поремећај се подчињава истој логици, која се заснива на оном што сачињава искуставо особе. Зато код религиозних људи не треба умањивати квалитет њихове тежње за врлином и вером: патологија се, једноставно, налази у убеђењима. Психопатологија се, такође, у овом случају може ефикасно ставити под контролу и бити решена адекватним терапијским путем. Пример у овој области је парох из малог села у јужној Италији који је дошао у Центар за стратешку терапију због проблема са низом компулзивних умилостивљавајућих ритуала који су га натерали да компулзивно врти бројаницу током целог дана, што није било толико повезано са истинским чином вере и молитве, већ са страхом да би се могле десити непријатне ствари које би могле угрозити његов живот или животе њему блиских људи. У вези са његовим опсесивним страхом, откривеним током терапијског истраживања, постављено му је ово питање: „Када ујутро понављате молитве на бројаници, да ли ви радите нешто чиме одајете почаст свом Богу, коме служите, или тај чин заправо користите у своје патолошке сврхе?“ Ово питање је дубоко утицало на свштеника и створило је један нови сценарио, нудећи другачију перспективу из које се може сагледати његова ситуација. Свештеник је тада признао да то чини из својих патолошких разлога. Дијалог је настављен још једним питањем: „Да ли је покушај да умирите свој страх да ће се нешто лоше десити, молитва или егоистичан чин?“ Човек је још једном признао да је заправо његов чин постао егоистичан: овако понављање молитава служило му је да се смири због претећих мисли које су му долазиле у главу. Затим га је питао: „Дакле, када се молите, да ли присилно поштујете Бога или Га вређате?“ Човек није могао а да не призна да на тај начин ризикује да увреди Бога, и да такав његов став не изражава поштовање Бога. „Ако се молите Богу из своје рачунице, ви обешчашћујете своју улогу пастира и чините озбиљан грех… пошто сте ви позвани да надгледате да се молитва врши исправно… Имајте на уму да, када се будете молили на такав начин наредних дана, ви ћете вређати свог Бога, а не поштовати Га. Запамтите све ово, а када осетите неодољиву компулзивну жељу да поновите молитву или друге ритуале, помислите да су то лажне молитве засноване на жељи за личном добити… и ја не тражим од вас да добровољно контролишете своју принуду… ви сте већ покушали то да урадите, али безуспешно… само желим да размислите шта заиста радите када понављате те молитве изазване вашим страхом.“ Дакле, емоција страха је коришћена као корисна терапеутска полуга. Страх да не увреди Бога коме је свештеник одлучио да посвети свој живот постао је терапеутски страх у односу на његову патологију и опсесије, што га је довело до вршења ритуала који су постали праве компулзије. Ускоро, пацијент је престао да обавља патолошке ритуале и почео је да се моли на начин који је за њега био права духовна храна и омогућио му да живи живот, служећи свом позиву. Следећи, много озбиљнији случај тицао се младића исламске вероисповести који је допутовао из Дубаија само да би покушао да превазиђе онеспособљавајући облик ОКП. Због својих религиозних опсесија, био је принуђен да се дуго умива пре свакодневних молитвених обреда како би заиста био чист пред својим Богом, толико дуго да више није могао ништа друго да ради током дана. У оба случаја, код пацијената је постојала јака вера, религиозна или не, или јак морал. У овим случајевима, коришћена су морална уверења или референце у које се уграђује патолошки страх као погодна полуга за стварање терапеутског страха који одговара идеалима и вредностима саме особа. У закључку, позајмљујем стихове Алде Мерини: „Лепота није ништа друго до распад палог мрака, и светлост која је просијала. https://poznajsebe.wordpress.com
  2. Сви који познају личност и дело блаженог Августина знају за занимљиву епизоду његовог драматичног живота. Поводом његовог хиротонисања за епископа, високи гости су дошли на верско славље у Епархију Ипонску /Северноафричку/. У току прославе, када су сви почели да му честитају успехе које је пожњео у многобројним храмовима, манастирима, међу великим бројем парохијана који су присуствовали богослужењима, овај изузетни духовник је нешто необично одговорио: „Хвала, али имајте на уму да има много верника који су унутра, али су напољу, и других, који су напољу, али су унутра!“ Ова његова мисао долази као откровење свима онима који су се посветили служењу у Светој Цркви и умеју да сагледају особености црквеног живота у различитим парохијама. Занимљив је увод у вечну тему о достојанству хришћанства и недостојности хришћана. Шта је овај велики духовни човек хтео да каже и зашто је оно што је рекао тако проницљиво и истинито? Не само да је неопходно, већ је обавезно редовно присуствовати верским службама у било које доба дана и године. Нарочито недељне и празничне дане, у које Бог, по својој милости и човекољубљу, шаље још више благодати свим посетиоцима храмова. Православни хришћанин морају активно учествовати у парохијском животу, познавати Свете текстове, редовно читати и помагати црквеном одбору. Шта више – са свом духовном страшћу и пажњом да учествује у Светој Литургији и са одређеним ритмом да се причести Пречистим Телом и Крвљу Христовом. То не захтевају само Правила Васељенских Сабора, већ и конкретна упутства Светих Отаца, наши примери на путу у Царство Божије. Зато парохијски свештеници тако упорно инсистирају да се храмови посећују и да они који верују не буду немарни и лењи у понашању. Али, у којој мери су ти људи прави верници и пример другима и својим ближњима ? Тема личне побожности је увек била, и остаје, деликатна и дубоко вођена, јер се тиче личног односа између Христа и сваког од Његових следбеника. Горка пракса указује на неке ствари преко којих не треба олако и плитко прећи. Приличан је број хришћана који су редовно у храмовима, трудећи се у свим облицима парохијског живота, али њихово понашање је далеко од узора побожности. Систематски се упуштају у оговарање, интриге, злонамерне клевете на рачун своје браће и сестара и свих запослених. Њихов став карактерише нарочита хладноћа и вечита захтевност према свима и свему, себе доживљавају као „нарочито важне“, умеју да маестрално театрализирају и вешти су лицемерју. Пажљиво посматрају све што се дешава око њих, имају критички став и поправљају сваку грешку сабрата, свештеника и духовника, и никада не траже кривицу у себи. Они знају детаље из живота сваког парохијана и спремни су да их поделе са било ким без икаквих резерви. Њихово свеукупно држање је немирно и често постају предмет свађа, чак и скандала пре или чак током богослужења. Све се то преноси и на њихове односе са свештенством, према коме су често сервилни и услужни, а иза леђа шире гласине о њима и њиховим породицама. Врло често нису довољно искрени у односу са својим духовним менторима или их мењају да би прикрили своје праве преступе. И обрнуто, има хришћана који нису стални посетиоци храмова, већ дају прилоге не тражећи потврде, посећују православне сајтове, читају упутства Светих Отаца, воде белешке са омиљеним мислима подвижника и духовника. Штавише, помажу сиромашнима и страдалницима, и увек су спремни да помогну свима онима којима је помоћ потребна. Понашају се кротко и смерно и ни на који начин не желе да пажњу других усмере на себе, нити да било кога ангажују у било чему, крећу се готово непримећено по храмовима и моле се дуго и душевно, када је около тихо и мирно. Када се исповедају, имају посебан тих и сломљен поглед и труде се да буду искрени и темељни. Никада се не свађају нити захтевају било шта. Уопште се не упуштају у оговарање, не праве сплетке и на сваки начин избегавају сукобе са било ким. Цело њихово држање одаје посебно поштовање и стремљење ка побожности. Не чине ништа да провоцирају или чак интригирају, али тиме прећутно стичу поверење званичника и свештенства. Они су Божији, и Христови су, и то искрено носе као огњени печат у својим срцима! Целокупно учење Христово је дубоко скривено и усмерено ка унутрашњем свету човека. Поготово Свето Православље, које није систем норми, скуп правила или нека јасна методологија понашања у духовном животу. То је небеско откривење, исповедно надахнуће и лични однос са Спаситељем. Јединствена литургија која никад не престаје, која се не може ни исцрпети ни изразити речима. Већ у Старом Завету Творац се обраћа онима који желе да га следе дубоким и продорним позивом: „Сине мој, дај ми срце своје!“/Пр.23,26/. Он позива свој народ, не на спољашње обреде и разметљиву побожност, већ на сломљено срце и искрено исповедање Његових правила. У највишем степену то је изражено у лику Христа – Сина Божијег и Сина Човечијег. Током своје велике телесне службе током три и по године, Он је непрестано апеловао на верне да се најпре помире са Богом тако што ће доживети свој унутрашњи слом кроз усрдну проповед покајања! Његове речи су елоквентан израз овога: „Царство Божије је у вама!“/Лк 17,21/. Окреће се личности, души. Свуда, где год да дође, оштро осуђује фарисеје и књижевнике, који су носиоци спољашњих обреда, лажне службе и заразе лицемерја. Ни према коме он није тако неумољив и немилосрдан као према њима. Увек у својим сусретима и разговорима са другим људима указује на обичне и сиромашне људе као на примере истинске побожности. Зато Он бира особе које друштво потцењује и окружује их великом милошћу. Он признаје и цариника Закхеја, и некадашње блуднице и обмануте грешнике, који, међутим, схватају своју потпуну духовну слабост. У том смислу, посебно је дирљив разговор са Самарјанком, када, одговарајући на њено питање ко су прави следбеници, Он одговара: „Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."/Јован 4:24/. Престо Божији је дубоко у души сваке Његове творевине, и ту је станиште сваког доброг дела надахнутог одозго. Душа је најинтимније и најдрагоценије место човека и оно носи трагедију целог његовог бића и целокупног изгледа. Бог кога исповеда Свето Православље је тајанствен и недокучив и делује тихо и благо на своје верне! Рај и пакао су првенствено унутрашња стања, а не толико места и правци у времену и простору. Непосредни настављач Спаситељевог дела – Свети апостол Павле, који је учење Исуса Назарећанина увео у историју, обраћа се верницима овако: „Слово убија, а Дух оживљава!“/2 Кор.3:6/. Из Његових уста ово откривење је посебно снажно, с обзиром на специфичности Његове јединствене вишеслојне личности, дубоко повезане са Мојсијевим законом. Правила су важна - ограничавају, штите, ограђују, чувају, али не могу да буду носиоци, инспиратори и не носе набој који мења и ствара! Сами по себи, они у завршној фази могу само да обуставе и замрзну сваки истински духовни импулс! Зато је велики Павле рекао: „Будите усрдни духом! Служите Господу!“/Рим.12,11/. Истинска служба је унутрашња и исповедна, она се не може ограничити, јер трепери жељом за сједињењем са силама Неба и Светим Духом! Бити хришћанин је пре свега позив у свету који је вечно огрезнут у греху, болу и хладноћи. Свемогући и Свемилостиви Бог, и само Он може бити и јесте вечити Судија мисли и дела сваког човека, ма колико он био узвишен или пао, и као Отац свега може бити мерило нечије личне побожности! Нама, бедницима, али и нама који Га искрено тражимо, остаје труд да испунимо Његову Пресвету Вољу и измолимо Његову Свевишњу милост! Не можемо бити оно што нисмо. Не смемо да се понашамо као Оци кад смо синови... Кад год смо обукли маске самозваних судија, не само да смо изгубили благодат, него смо и залутали на уском и стрмом путу спасења сопствене душе! Позвани смо на „ново небо и нову земљу“, али прво се морамо помирити са небом, очистити своје душе од мрља греха, кроз истинску и преображавајућу „метаноју“, и предати се непрестаној и непрекидној служби - да никад не утихне, у Славу Васкрслог Бога и Његових Светих! Амин! отац Јасен Шинев https://www.bogonosci.bg
  3. Трибина "Косово и Метохија – погром који траје", коју ће у Руском дому у Београду, у понедељак 11. марта, у 18 часова, отворити, како је најављено, Eпископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије, намењена је пре свега српској омладини и има за циљ да обележи 20 година од страдања српског народа и светиња на Косову и Метохији. На трибини која је културно-едукативног карактера, говориће Оливера Радић, професор српског језика у Гимназији у Ораховцу, аутор књиге "Косовометохијски гласови", затим Јован Зафировић, сатиричар, студент социологије Универзитета у Приштини, и Никола Васић, председник Хуманитарне организације "Косовско поморавље". У склопу трибине коју организује хуманитарна организација "Српска омладина за Космет" уз подршку Руског дома, наступиће Андреј Михајловић, дечак анђеоског гласа из Грачанице. Извор: Руски дом
  4. Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе СПАСИТЕЉКА ОНИХ КОЈИ ПРОПАДАЈУ О, Пресвета и Преблагословена Дјево, Владичице Богородице! Погледај Својим Светим оком на нас, који стојимо пред Твојом иконом и са умиљењем Ти се молимо. Подигни нас из греховних дубина, просветли наш ум помрачен страстима и исцели душевне и телесне ране. Ми немамо друге помоћи и немамо друге наде осим Тебе, Владичице, Која знаш све наше слабости и сагрешења, и Теби притичемо и вапимо: не лишавај нас Своје небеске помоћи, него стани испред нас са Својом неисказаном милошћу и милосрђем. Спаси и помилуј нас који пропадамо и подари нам исправљање нашег греховног живота. Избави нас од недаћа, несрећа, болести и изненадне смрти, од пакла и вечних мука, јер си Ти, Царице и Владичице, брза Помоћница и Заступница свима који Ти притичу и сигурно уточиште покајаних грешника! Подари нам, свеблага и пренепорочна Дјево, хришћански крај нашег живота, миран и непостидан, и удостој нас да се Твојим посредовањем настанимо у небеским обитељима, где неућутни глас оних што празнују радосно прославља Пресвету Тројицу, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. Акатист Богородици Спаситељки се чита нарочито у време тешких невоља. Такође, пред овом иконом Мајке Божије моли се за брак, ослобађање од порока, за здравље и добробит деце, при лечењу очних болести и слепила, при лечењу главобоље, у борби против пијанства, за порвратак Цркви оних који су заблудели. https://www.facebook.com/profile.php?id=100057463839589
  5. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби све је познатији у православном свету пошто Литургију служи на ишчезлом арамејском језику, иначе језику којим је говорио Господ Исус Христос. Његов живот пре и после монашења могао би да послужи као подложак за филм. Грузијски схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је други свештеник у свету који служи Литургију на језику Исуса Христа. Као дете пао је у миксер за бетон и једва преживео. Руке су му биле готово одсечене, а пет лекара борило се да га спасу. Две године био је без осећаја у ногама, провео у инвалидским колицима, а после је ходао на штакама. Када је све то преживео, ударило га је ауто, а када је и то преживео попио је перхиндрол, па после тога имао великих проблема са цревима. Пре монашења имао је жену и троје деце. Жена се разболела у осмом месецу, а лекари су рекли да ће умрети и да морају гледати како спасити дете. Он одлази на гроб старца Гаврила Ургебадзе и моли се речима: „Ако је истина оно што кажу о теби, молим те, моли се пред Богом да моја жена и моје дете остану живи, а ја ћу напустити све и постати монах.“ У току ноћи, у пар сати женино стање се променило и оздравила је. Међутим, обећање које је дао заборавља и наставља са својим животом. Улази у спорт и постаје четвороструки првак Грузије у теквондоу, добија црни појас други дан у каратеу, а касније када је постао свештеник добија и трећи дан. Одлази често у Кијевску Тројицу Јонин манастир. Једном је тако седео испред, у фармеркама и са цигаром у руци, кад му прилази непозната жена и обраћа му се речима: „Оче Серафиме благословите“, на шта не реагује мислећи да је жена луда. Међутим, добија ударац штапом по глави и пада, а после кратке расправе жена (матушка Ксенија) му говори да је Бог њега изабрао да буде молитвеник за свој народ. 14.03.2006. године постаје монах. Након тога добија послушност да се ушуња и проповеда једној секти, после чега бива претучен и завршава у критичном стању, без свести. У болници је, али само уз Божију помоћ преживљава. 2010. године је добио велику схиму и требао је ићи на Свету Гору, али га патријарх Илија позива да остане у Грузији и да постане пастир Асираца у селу старог Канда. Прихвата патријархов благослов, па Литургије служи на арамејском језику и подиже цркву у име тринаест сиријских очева која постаје манастир. Од 2015. године је схиархимандрит. Компонује музику и наступа са својим хором, због чега је постао широко препознатљив. Овде можете послушати како отац Серафим Бит-Хариби поје на арамејском језику. https://putevimapravoslavlja.info/prica-o-monahu-koji-liturgiju-drzi-na-jeziku-kojim-je-govorio-isus-hrist/
  6. — Хришћанин увек покушава да пре свега погледа како би Бог поступио у датој ситуацији. Имамо дивну књигу у којој можете прочитати како је Он реаговао на различите људске околности. И из ове књиге сазнајемо нешто невероватно. Понекад доживљавамо страх, усамљеност, очај... Али ако погледамо Јеванђеље, видећемо да је и Господ искусио сва та осећања. Читамо како је Господ у Гетсиманији замолио ученике да остану са Њим и бдију са Њим. У том тренутку Он је био усамљен и тражио је некога ко би био са Њим. Можемо прчитати да је Богу понекад била потребна једноставна физичка помоћ друге особе. Цео овај низ јеванђеоских прича о Христу нам говори много о томе шта сада можемо да урадимо и како треба да сагледамо тренутну ситуацију. Када се у свету дешавају неке ствари које нас ужасавају, када смо заиста уплашени, усамљени, када желимо да заплачемо, испостави се да можемо наћи "дозволу" за такве емоције у самом Јеванђељу. Исус је искусио та иста осећања у критичним тренуцима свог живота. Да ли је ово стање за нас норма? Наравно да не. Морамо сагледати наше физичко стање. Многи људи са којима разговарам имају проблема са спавањем, имају нападе анксиозности и тешко им је да обављају своје уобичајене обавезе. После овога, наравно, врло је лако поделити свет около на црно и бело и проценити ко је добар, а ко лош. На пример, неко се веома брине, то значи да је добар. А неко је равнодушан - то значи да је лош. Ако човек има исти став као и ја, то значи да је добар, а ако има другачије мишљење, лош је. Данас многе ствари не диктирају норме, већ ванредне околности. Постали смо раздражљивији и осетљивији јер се све ово одражава на нама. Погледајте друге људе чија вам позиција изгледа погрешно или можда нехумано. Размислите да ли је можда бирају због стреса или очаја? Најважније је да не дехуманизујемо људе око себе. Видели смо колико смо и сами постали слаби и колико смо рањиви. Други људи су у потпуно истој позицији. Погледајмо скуп јеванђелских истина које су откривене, на пример, у Беседи на гори („Љубите непријатеље своје“, „Благосиљајте оне који вас проклињу“). Видећемо да се поље испољавања ових посебних заповести значајно повећало. Ко је наш непријатељ у свакодневном животу? Можда шеф који нас је искоса погледао? Или таксиста који је закаснио на наш позив? Неки људи нас само нервирају, неки су једноставно непријатни. Али не постоји нико кога бисмо могли назвати непријатељем. У ванредним околностима, напротив, ово поље се невероватно шири. Чини нам се: ови људи не мисле као ја. Значи, они могу бити наши непријатељи. Данас се ми хришћани налазимо пред највећим испитом. Уосталом, зашто идемо у цркву? Да се смиримо, олакшамо своју савест? Или тамо идемо да би научили нешто од Бога? Ако сматрамо да идемо да учимо, онда је време за испит. Сада можемо разумети ко смо заиста. Можемо ли да волимо или не, да ли желимо да волимо или мрзимо, да ли желимо да видимо свет црно-бело или желимо да разумемо оне који имају другачије мишљење? Када отворимо Нови завет, поред религиозне и теолошке компоненте, суочавамо се и са политичком сликом. Видимо малу државу која је окупирана од стране империје и претворена у њену провинцију. Али Христова проповед се не фокусира на време онога што се дешава. Он задивљујуће добро зна како да пронађе "своје" и међу Јеврејима и међу Римљанима. Међу Његовим ученицима има оних који носе грчка имена (апостол Филип) али и јеврејска (апостол Јован) . То јест, Бог може прозрети човека иза паравана његових политичких ставова. А осим тога, позвани смо да будемо као Он. https://www.pravmir.ru
  7. У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас прочитано Јеванђеље сви знају скоро напамет: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.” Све овде изгледа тако јасно и једноставно да се нема о чему проповедати. Али иза привидне једноставности и јасноће јеванђелског текста крију се веома дубоке теолошке мисли које су за многе тешке до непремостивости. Тако, на пример, можемо са сигурношћу рећи да су за Јевреје који су окруживали Исуса Христа, Његове речи деловале богохулно. А за нас су спасоносне. Обично се на сентименталан начин схватају Спаситељеве речи о миру душа оних који преузимају на себе Његово лако бреме и добар јарам. Али, колико год чудно изгледало, у речима Спаситељевим нећемо наћи ништа што потврђује ову слатку слику. Потребно је само да се потрудимо да о њима дубоко размишљамо, а не површно, као обично. А овај задатак се састоји у пажљивом раду ума и срца на јеванђелском тексту. Пре свега, запитајмо се, којој гомили се Исус Христ обраћао? И на ком језику је Он говорио овој гомили? Он је са тадашњим Јеврејима говорио на њиховом језику, односно на арамејском. И овај језик је био веома близак библијском хебрејском језику, посебно у верској сфери. А ако се потрудимо да преведемо Спаситељев говор на језик на коме га је изговорио, открићемо невероватне ствари. Обраћајући се људима говором, Господ је, а то се мора стално увиђати, увек говорио о најозбиљнијим, најважнијим стварима. Наиме: о спасењу човека, о Царству Божијем и о уласку у њега. То се може видети у Јеванђељима. У њима нећемо наћи разговоре на световне теме, чак ни морално узвишене. Говоримо само о дубоко религиозним темама. Људи који су се окупљали око Њега очекивали су управо одговор на главно питање: како постићи спасење? Сви су они, без изузетка, били религиозни људи и спас су тражили у строгом придржавању заповести Закона Божијег, датог им преко Мојсија. На језику тог времена, то се називало различито: „радити на закону“, „преузимати терет закона“, „носити јарам закона“. Људи око Христа били су управо они који су били оптерећени законом, који су целог живота покушавали да носе његово тешко бреме. Дакле, када Спаситељ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени“, Он уопште не мисли на људе који уморни долазе са поља и фабрика, већ на оне који желе да задовоље своје верске потребе. Његов говор је говор великог пророка и вероучитеља. Сви су отишли по спасење Мојсију, који се сматрао првим спасиоцем Израела. Али Исус им каже: „Не. Дођите до мене". Радили су на закону, били су оптерећени заповестима које је било тако тешко испунити. Исус им каже: „Не узимајте бреме закона, не јарам закона, него мене као бреме и као јарам." Спаситељ приноси Себе људима и уместо Мојсија и његовог закона, истовремено им обећава мир. На хебрејском, одмор је Шабат, субота. Сви Јевреји су тежили божанској суботи, односно блаженом стању вечног живота са Богом и у Богу. Мислили су да ће им пажљиво испуњавање закона суботе дати мир. Тражили су мир у закону. Господ им каже да их стари закон неће довести до мира, до вечног живота и блаженства које траже. Не закону, ходите Мени, Он позива. Али како је Господ, као бреме, лакши од закона? И ту долазимо до централне тачке у говору Исуса Христа, која заслужује посебну пажњу. Чињеница је да се у оригиналном јеванђелском тексту користи реч која се преводи као „добар јарам“, али чије је главно значење нешто другачије - „погодан за употребу“, „погодан“. „Јарам мој је благ“ није као закон, који је исти за све. За неке је преширок. За друге је преузак. Али за све је исто, непроменљиво – мртво слово на папиру. А ја, вели Спаситељ, нисам камен, мртво слово закона, него Личност жива. И свакоме, апсолутно свакој особи, ја ћу имати свој посебан приступ. Неће нас спасти мртав закон Старог Завета, него жива Богочовечанска Личност Исуса Христа. Прихватити Га као лаки терет и удобан јарам, упијати Га у себе, дати Му место у себи – то је спасоносни пут Новог Завета. Живите тако да о себи можете рећи као и апостол Павле: „Не живим више ја, него живи у мени Христос. Ово је истинско блаженство, мир и срећа. Амин. архимандрит Јануарије (Ивлијев) http://iannuary.ru
  8. Сваки живот је тежак и болан – макар само зато што се сваки живот завршава смрћу . Потрага за превазилажењем смртности живота на путевима вере је најинспиративнији осећај који човек који воли живот може да доживи. Ова потрага није самоуверена или самозадовољна. Апостол учи: „Ако ли неко мисли да нешто зна, још ништа није сазнао као што треба знати. “ ( 1. Кор. 8,2 ). Ово није самоуверено знање богослова, него туга, уздисање и чежња срца. Не ради се о томе да се поносно изолујете као неко ко већ зна, већ о похлепном саслушању свакога како бисте пронашли неочекивану радост и пријатеља. Заједничка ноћ живота је заједничка туга, а за верујуће срце утолико је већа што примећује да други не виде светлости Васкрсења. У чијој души успомене на васкршње ноћи не леже као драгоцено бреме, још не зна шта је хришћанство . Хришћанство је ускршња ноћ човечанства које стоји на „вратима Царства“. У овој ноћи је цела суштина вере, сав довршетак хришћанства, које је у њој дошло после Голготе, у њој је одлучна афирмација Вечности. Али овде почиње да стаје. Да ли смо изгубили осећај Вечности? Треба ли нам Ускршња ноћ? Понекад се чини да нам није потребна, понекад се чини да не желимо да чујемо ништа осим исцрпљујућег напредовања нашег пропадања. Исак Сирин има молитву за сталну употребу: „Испуни, Господе, срце моје животом вечним.” Често желимо да будемо непромишљени мољци, који два дана лепршају по трави, и, штавише, ову непромишљеност мољца чинимо нашим уверењем, нешто попут религије. „Овако је лакше живети“, кажемо. Због тога је очигледно патња у животу промисаоно послата човеку. Када стигне, почиње озбиљност. „Спасавајте друге страхом“ ( Јуда 1:23 ). Без њих, човек је склон да потпуно изгуби духовни вид. Апостол Петар је врло једноставно рекао: „Ко страда у телу, престаје да греши“ ( 1. Петр. 4:1 ). Од отаца смо добили велику светињу вере у вечни живот човека, највећу афирмацију човека у вечној непропадљивости – не платонског човека, већ правог човека, телом и душом. И ми ову веру стално губимо. „И рече Господ: Симоне, Симоне, ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. А ја се молих за тебе да вјера твоја не престане; и ти, када се обратиш, утврди браћу своју.“ ( Лука 22:31–32 ). Увек читам овај одломак са узбуђењем, осећајући да се ради о свима нама. Постоји легенда да је апостол Петар после Вазнесења увек имао црвене очи од суза, пошто је свако вече устајао да се моли и плаче, сећајући се свог одрицања. Да ли ми, који себе сматрамо верницима, схватамо своје осиромашење вере? Идемо у Цркву и знамо Символ вере, али имамо ли вере? А знамо ли шта је вера? Апостол је рекао -„А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ ( Јевр. 11:1 ), то јест, духовни свет. Цео предмет вере лежи у духовној области која нам је још увек невидљива, у Царству Божијем, у стању других димензија и других закона. Зато ако нема духовности, онда, суштински, нема ни вере. Како је то тешко! Заиста „блажени они који не видеше, а вероваше“ (Јован 20:29 ). И не само да мало верујемо у духовни свет и не тражимо га, већ нас плаши и сам израз „духовно“. „Па ово је за монахе“, рећи ћемо, „а ипак ћемо живети“. „Благодат Божија свакога позива на такав (духовни) живот“, каже епископ Теофан затворник , „и за свакога је то не само могуће, већ и обавезно, јер садржи суштину хришћанства“. Нећемо моћи ни да одговоримо шта, у ствари, подразумевамо под појмом „духовно“ – под тим појмом који нас или плаши или збуњује: побожна досада при читању неких, у прошлости бројних, издања „духовне литературе“ или нешто друго? Сергеј Фудељ https://azbyka.ru
  9. У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org
  10. Високопреподобни Архимандрит Нектарије (Серфес), председник Дечанског хуманитарног фонда, у интервјуу за Радио Слово љубве је, између осталог, истакао да се „Косово - још увек разапиње“ и поручио Србима да „никада не би смели да издају свој народ“. Отац Нектарије, који је парох храма Светог Константина и Јелене у Бојсију, Ајдаху, а иначе носилац Ордена Светог Саве, указао је да би без народних кухиња опстанак Срба на Косову и Метохији био неизвестан. Срби и даље пате, рекао је, али је и додао да они нису изгубили своју веру, те да им је Исусова молитва на уснама - „Бог је са људима на КиМ“. Говорећи о многим посетама јужној српској покрајини када је доносио хуманитарну помоћ, отац Нектарије је открио: „Сада више плачем него што сам пре, због онога што видим на Косову и Метохији...“. У интервјуу који можете да чујете у целини на линку испод, архимандрит Нектарије је говорио и о познанству са Патријархом Павлом, Патријархом Иринејем, као и са Патријархом српским г. Порфиријем за кога је, између осталог, истакао да је – невероватан човек, великог угледа у свету. Преносимо вам део интервјуа: Новинар сарадник Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: ...Хтела бих само кратко да поменем нашим слушаоцима, да се заправо мало упознају са Фондом, а затим бих Вас након тога замолила да нам кажете више о утицају који сте имали, али само да слушаоци добију ширу слику. Дечански хуманитарни фонд је организација која је смештена у Сједињеним Америчким Државама, основана 2001. године на Вашу иницијативу. И са благословом и учешћем Његовог Преосвештенства Епископа господина Теодосија рашко-призренског, који је тада био игуман Дечана. Обојица сте чланови Управног одбора Фонда. Радили сте са манастиром и на другим акцијама. Можете ли ми рећи који су највећи успеси које сте постигли са Фондом које су Вам остали у сећању? Поменули сте децу. Постоје ли неки тренуци које памтите? Архимандрит Нектарије: Па, Дечански хуманитарни фонд, како се мало више организовао, сада помаже и у донацијама фрижидера, рерна и шпорета. А такође желимо да се побринемо да људи имају краву ако им је потребна, или ако имају неку врсту потребе. Бринем се и желим да видим да у Грачаници имамо место попут пекаре где људи могу добити хлеб. И такође, сарађујем са Међународним православним хришћанским хуманитарним организацијама. Покушавамо да отворимо продавницу попут пекаре тако да људи могу да купе хлеб и добити га тамо. Мислим, кад сам први пут дошао овде, најважнија ствар коју су желели, једино што су заиста јели, био је хлеб. И веома сам срећан јер сада, за разлику од кад сам први пут дошао овде, постојале су само три народне кухиње. Сада их има седам. ... А. Нектарије: Знам кроз шта људи пролазе услед овог рата, и што се мене тиче, рат још увек није готов. Људи и даље трпе. Људи и даље гладују. Људи ће и даље бити хладно и смрзаваће се током зиме. Како ћемо доставити гориво и дрва људима за зиму, поготово када сада постоји проблем на граници, да ће се гориво и дрва тешко доносити на Косово, а онда морате да бринете и о храни. А шта је са храном која покушава да доспе у регион? То ће да постане проблем током зиме. А шта је са апотекама и болницама? Постоје само две болнице на Косову. Зашто само две болнице? Зато што људи, Срби, не могу да иду у обичну болницу, па морају да возе све до Београда. И хвала Богу, Дечански хуманитарни фонд ми је помогао пре неколико година да набавим ново возило хитне помоћи. Веома смо срећни због тог једног возила хитне помоћи и то је веома добро. Можда ће им требати још једно. Али проблем с тим је што су нам прво потребни приоритети, храна, гориво и лекови. Зато се бринемо. Зато када питате да ли је било духовно надахњујуће - да, јер сам био веома срећан што сам се молио у манастиру Високи Дечани, са оцем Савом, игуманом, и био на слави. Радосно је бити у цркви. Али чим напустите цркву, и даље морате поново улазити у све те борбе кроз које Српски народ пролази. Они су патили и борили се све ове године. И зато долазим овде. ... Новинар: Да ли је са годинама све теже посетити Косово? А. Нектарије: Рекао бих да се надам да ћу овде видети неку наду и нека побољшања, али то не видим. Једино што видим је да сам чуо да је можда пет до десет цркава и манастира обновљено. Али сећам се када сам упознао патријарха Павла. Упознао сам га и молио се с њим, и мислим да сам се молио с светитељем. Тај човек је био невероватан. Срео сам га у манастиру Светих Архангела код Призрена, и рекао је да је Косово на крсту. Косово се разапиње и још увек се разапиње. Новинар: Да, тако је. А. Нектарије: Али мислим да су људи његовим молитвама утешени. Шта је то што одржава људе? Приметио сам на Вашој руци да имате бројаницу. Мислим да је Исусова молитва много утешила ове људе. Бројаница и духовност, били су велика утеха. Чак их и деца носе. Да, да, носе их. Срећан сам због тога, и срећан сам што нису изгубили своју веру. Новинар: Има ли црква посебно важну улогу у том делу Србије? Да ли их вера одржава снажнима? А. Нектарије: Ох, апсолутно. Једино што им је преостало је молитва. И када идете у цркву сада у Дечанима, не можете ни ући. Толико је препуно. То је добро. Када патите, молите се. Чини се да се више молите. Разумете патњу. Дакле, долазите у цркву и тражите више наде и радости у цркви. Јер литургија је радост нашег живота. То је највећа радост. Новинар: Реците ми, што се тиче Дечанског хуманитарног фонда, како је било када сте представили овај Фонд и ову идеју америчком народу, свом народу, и како су реаговали? Да ли су уопште знали за овај мали део Европе? А. Нектарије: То је проблем. Када сам први пут поменуо, рекао сам, идем на Косово. Где је Косово? Па, рекао сам, јужно од Београда. Јужно од Београда. И то је прелепо, требало би да видите како је у православној земљи. Радост је доћи у православну земљу и путовати и видети све цркве и манастире и поздравити људе који кажу, Помаже Бог и Бог нам помогао. Волим то. Бог је с нама. И мислим да је Бог с људима на Косову. Људи, када чују за децу, шта ћу донети, као шалове, капе и рукавице, шаљу ми их поштом. Добијам толико тога, да морам да носим још један кофер. ... Новинар: Дакле, да ли људи желе да напусте Косово? Зашто бисте желели да напустите своју кућу? Зашто бисте желели да напустите своју цркву, родбину и пријатеље? Једноставно желе да живе као људска бића било где другде. Дакле, врло је тужно. А кад сте рекли, зар не мислите да би било добро побећи? Па, то је став и у Америци. Зашто не бисте једноставно отишли? Где да иду и куда? Мислите ли да Американци разумеју или имају дубоко разумевање како је људима на Косову? Не, апсолутно не. Новинар: Зашто мислите да је то тако? А. Нектарије: Јер мислим да се превише баве политиком. И не можете да се играте политике када имате људе који пате. Једном је дошао један председник на Косово. Нисам разумео зашто није видео оно што је било око њега. Можда није видео праве ствари, како људи живе и како се људи боре. Зар није видео кроз прозор све куће где живе Срби? Запуштену кућу и с друге стране улице лепу кућу која није припадала Србима. Зар то није видео? Зар није чуо како пате, смрзавају се и гладују? Зар то није видео? То ме мучи. Мислим да није разумео, и мислим да не можете да се играте политике када имате људе који пате на овај начин. Наравно, то ми ствара главобољу. И никада не бисмо смели издати свој народ, чак и овде, када нисте на Косову. Морате их гледати, и рећи, што могу да учиним да вам помогнем? Треба ли вам помоћ? Чуо сам неке добре извештаје о томе да људи у Београду сада подржавају народне кухиње. Јер имамо једну централну кухињу која има центар где се храна дели свим људима. И чуо сам да Београд сада више обраћа пажњу на ову ситуацију с храном, Срби у Београду. Разумем, на пример, Богословија у Призрену има пилетину недељом због народне кухиње. Да нису имали народне кухиње не знам шта би било. А онда епископ Теодосије сада води фарму, јели су пилетину пре него што сам отишао. Новинар: Ох, дивно, па, то је побољшање. То је једино побољшање које сам видео на Косову. Још увек има пуно посла. Мислим, ако одете до кућа српских људи, видите метке на њиховим вратима и по целој кући. Шта то значи? А сада постоје и полицијске снаге. Полицијске снаге, ако се нешто догоди у селу, треба један до два дана да полиција реагује. Где су полицајци? Не долазе баш брзо. И тако се догоди шта год да је ситуација, знам за једног човека, био је полицајац, и пуцали су на њега. ... Новинар: Поменули сте патријарха Павла. Какав Вам је био однос са патријархом Иринејем и какав је сада са патријархом српским господином Порфиријем? А. Нектарије: Упознао сам се и молио сам се са патријархом Иринејем, и био је изузетно љубазан човек. Дао ми је орден Светог Саве. Био сам веома изненађен. Веома љубазан човек. Сваки пут када би ме видео, рекао би, "Американац је овде, Американац је овде." Али садашњи патријарх, какав је он невероватан човек! Било ми је задовољство да га видим и да се молим са њим последњи пут када сам био овде на хиротонији епископа Илариона, и сео сам с њим и био је диван према мени. Такође ми је патријарх управо упутио писмо честитке за 25. годишњицу Дечанског фонда! Требало је можда да га видим данас, али чуо сам да нема времена... Нисам му унапред рекао. Рекао сам му у последњем моменту да бих желео да дођем и да га видим. Али очигледно мученик има друге обавезе. Новинар: Заиста, увек је са верним народом. А. Нектарије: Да му Бог подари снаге! Стекао је добар углед. И не само овде у Србији, него и у Америци. ** Архимандрит Нектарије је говорио и о свом личном односу са великим Преподобним Старцем Јефремом Аризонским, поделио са нама и многе сусрете са теолозима и професорима попут Александра Шмемана, Томаса Хопка и Џона Мајендорфа. Пренео нам своје двадесетпетогодишње искуство рада у Дечанском хуманитарном фонду. Кроз разговор је такође направио паралелу између црквеног живота, Богословија и православне заједнице Сједињених Америчких Држава и Србије. Разговор је водила сарадница Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: Цео разговор са Архимандритом Нектаријем (Серфесом) Инстаграм (Instagram Radio Slovo ljubve) Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве
  11. Осећам потребу да ово напишем, упркос томе што ових дана свет није у „божићном духу“. Бојим се да ово може бити тужно, или помало болно, и искрено не желим ништа осим најсрећније гозбе за све нас. Али, туга и бол су стварност наших живота, и постоји нешто насилно у начину на који их одбацујемо у тренуцима радости, јер одагнавши бол чинимо насиље над онима који су њиме осакаћени. Терамо их на ћутање и осуђујемо их на дубоку усамљеност њихове патње. Постоји нешто суштински нехришћанско, чак и антихришћанско, у дистанци коју намећемо између наше радости и бола других. Пишем ово размишљање о врло конкретним (и, нажалост, многим) људима које познајем и који сами и у тишини носе тешке крстове на раменима. Пишем ово мислећи на вас, који сте сами на болничким креветима; вама, који сте заробљени у својим домовима и бринете о својим старијим родитељима; вама, који сте изгубили вољену особу и осећате бол како вас полако гуши како се ближи Божић ; вама, који гледате како ваше вољене краду исцрпљујуће болести, деменција или Алцхајмерова болест; вама, који сте напуштени по затворима; вама, који сте напуштени од свих јер сте изгубили превише битака са алкохолом или дрогом; вама, који се никада нисте моглио опоравити од злостављања, и за које нико није марио довољно, да вас заиста саслуша и помогне вам да устанете и почнете изнова. Божић припада вама, а не свету – не сумњајте у то у свом срцу. Божић није весеље уз вино и поклоне, подизање ногу и опуштање. Божић није „слободно време“, већ онострана радост Спаситеља који долази управо због вас који патите, за вас који сте сами. Ви сте разлог за Празник. Ваш бол је разлог Христовог оваплоћења. Христос не долази да подигне ноге и одмори се недељу дана – Он долази управо да започне Своје Дело Спасења, Своју службу у свету. Он не долази због оних веселих (мада Његова љубав увек укључује и никада не искључује), већ због оних који се труде и оптерећени су – тешким грехом, болом, тугом, усамљеношћу, напуштеношћу, јер њихов бол квари пенушаву празну радост, јер је оно што могу да изразе 'претужно' за божићни период. Колико смо далеко пали од Христове љубави када се изражавање бола људског срца сматра неосетљивим понашањем јер утиче на лењо прослављање светског „Божића“? Колико смо далеко пали када сматрамо да је „неосетљиво“ изражавање бола и посезање за људском интеракцијом која би нашем ближњем могла понудити тренутак слободе од усамљености крста који носе у тишини из дана у дан, из сата у сат? Али не брините и не сумњајте. Христос није од овога света, и Он долази управо да преобрази (тј. да промени) овај свет. Христос чује. Христос види. Христу не треба чак ни да пружите руку и молите за помоћ, јер Он први пружа руку и моли вас да му предате свој бол. Христос нас моли да сву своју прљавштину, све своје грехе, сву нашу патњу пребацимо на Његова Божанска плећа. Христос не долази у свет на Божић очекујући да се одмори, већ да делује. Да би започео Свој пут на Крст. Дарови које Он жели од нас су управо наши греси, наша усамљеност и наш бол. Он жели све то да нам одузме, јер само Он је Љубав. — Не желим више да пишем, иако ми је срце тренутно преплављено. Почео сам да пишем овај пост извињавајући се, у случају да неко буде увређен. Сада схватам да је сама потреба за извињењем резултат истог притиска који се врши на све нас да сакријемо бол којем сведочимо и који доживљавамо, и да прихватимо, као нормалне, зидове равнодушности које друштво гради на било чему што није 'Божић' . Не треба да се извињавамо, јер Божић је наш, а не њихов. Не треба да се извињавамо, јер је Долазак нашег Спаситеља прави смисао Божића. Само желим да ви, оптерећени болом, знате да нисте сами за Божић. У тишини своје самоће, у празнини својих домова, у напуштености од свих људи, у причама које не смете да причате и сликама бола које не смете да делите – у свему томе имате Христа у вама. За Божић, свет ће имати божићне јелке, богате вечере и поклоне, али ви ћете имати Христа као Божанског госта свог срца. Имаћете Извор Живота у пећини свог бића. Дивим се вама, благосиљам вас и молим се за вас те чудесне ноћи. монах Серафим https://blog.mullmonastery.com
  12. аутор: проф. др Јоанис Фундулис питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности. С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника. Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу. И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу. Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања. Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу. Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење. Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима. Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту. На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици. Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос. https://grigorijepalama.wordpress.com
  13. Ако си за време поста престао да пијеш, пушиш и псујеш, све је то погрешно... А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андреја Критског?... Па зашто онда скачеш час овамо, час онамо? Живи макар неко време АУТЕНТИЧНО, ТО ЈЕСТ ОНАКАВ КАКАВ ЈЕСИ, ОСЛУШНИ ОНО ШТО ЈЕСИ, И ТО ЋЕ БИТИ ВЕЛИКО ОТКРОВЕЊЕ. Други приступ о ком говори Христос гласи: „КАДА ПОСТИТЕ, НЕ БУДИТЕ КАО ПРАВОСЛАВНИ“ (само што је у преводу измењено, да не би звучало тако оштро). Тамо пише: „Не објављујте на фејсбуку вашу црну одећу, не облачите посебну одећу“. Знате, ми попови имамо посебне одежде да би сви схватили да постимо. А Христос каже: „Не треба вам све то, не треба да изгледате пред људима као они који посте“. Знате оно када каже: „Јер, помрачују лица своја…“, итд. Па, онда, све оне озбиљне фотографије, сви су тако озбиљни, читају Канон Андрије Критског, па се сликају, па избаце на фејсбук, а ми лајкујемо, лајкујемо, лајкујемо… Браво! Браво, баш као што пише у Јеванђељу по Матеју!... кад постимо нећемо се смејати, нећемо ходати у купаћем костиму. Изгледаћемо веома скромно, обући ћемо нешто посебно за пост… Ја, на пример, имам посебне одежде за пост, имам чак и посебан крст, да би сви схватили да постим. И чини нам се да је то исправније. Ми кажемо: „Господе, не разумеш се ти у духовни живот“. Постоје људи за које, једноставно, није могуће само унутарње делање, оно: „Затвори се у собу, помоли се Богу који је у тајности…“ За нас уопште не постоји Бог који је у тајности. Наш Бог је у црквама које се виде отприлике са неколико километра удаљености, ми правимо велике цркве. Какав је то Бог који је у тајности? Бог који је у тајности, то је нешто друго. Али, Христос силази међу нас и, иако то не пише у Јеванђељу, каже нам: „Може и другачије…“ А апостол Павле каже да „ко је слаб једе поврће“, као што смо малочас читали. Дакле, ко није слаб једе месо, а ко је слаб једе поврће. Али, то је онако, шала. Ми поступамо супротно, шта нас брига за апостола Павла… Ја мислим да је Божије становиште у томе да будемо искрени у ономе што чинимо. Ако смо се заиста „укаљали греховима“, као што се каже, онда се и кајемо. Ако се нисмо много укаљали, онда, онако – кајемо се, али не баш много. Најважније је да то буде искрено. Ако се напињемо да из себе исцедимо покајање за чисту десетку, онда је то напињање сувишно, и то је оно чега се треба одрећи у посту, та нека прекомерна тежња да достигнеш нешто другачије од онога што заправо јеси, то што покушаваш да достигнеш зацртану линију. Тада се човек претвара у нешто вештачко за самог себе, отуђује се од самог себе. Чак и ако иде ка бољем, ако је за време поста престао да пије, пуши и псује, све је то погрешно. Због чега? Зато што човек ствара вештачки објекат, алтернативно „ја“, алтер-его, и почиње да верује у њега, да верује да је то заиста он. А истински он стоји иза тог шаблона и убрзо не увиђа да је створио идеју самог себе и да се клања тој идеји, а сам себи остаје непознат. Има лошу икону себе – кајем се, грешник сам, пијем, пушим, псујем, и има добру икону – не пијем, не пушим, не псујем, клањам се Пресветој Богородици и молим се арханђелу Гаврилу. А где си ти заиста? Ниси онакав као у Канону Андрије Критског? Да, искрено, нисам. Ниси ни светац? Да, искрено, нисам. Па зашто онда скачеш, час овамо, час онамо? Живи макар неко време аутентично, то јест онакав какав јеси, ослушни оно што јеси, и то ће бити велико откровење. Јер, Бог нас воли онакве какви јесмо, а не онакве какви се трудимо да будемо. И то је, вероватно, нешто највеће и најлепше што нам Бог открива. Извор: Јутјуб-канал протојереја Вјачеслава Рубског, 26.2.2023. Превод: Иван С. Недић и Јелена В. Недић
  14. Нека веста лепог ЖРУ Дневника члановâ форума Изволите @АДМИНИСТРАТОР @атеиста @ГЛОБАЛНИ МОДЕРАТОР @Упознавање @Члан @Свештеник
  15. Данас се навршава шест месеци од страшне трагедије која се догодила у ОШ “Владислав Рибникар”, када је тринаестогодишњи дечак из пиштоља усмртио деветоро својих другара и чувара школе. Тачно у 12 сати данас, ученици “Рибникара” и њихови родитељи кренуће од школе до Малог Таша, где ће посадити јапанске трешње у знак сећања на убијене другаре и чувара. – Требало је тог дана Србија да стане и уради један рестарт што се тиче општег дискурса који у овом друштву постоји већ дуже од 30 година. Требало је да видимо шта је насиље, како настаје, који су мотиви за то. Имали смо разна упозорења на која нисмо обратили пажњу. Ако се сећате госпође која је убила предузимача пре више година, то је био први аларм. Не аларм што је она убила већ реакције људи тада, који су масовно подржавали њен чин. А то само показује да институције не раде свој посао, па зато људи узимају правду у своје руке.- рекао је др Горан Вилотијевић, професор педагошких наука гостујући на ТВ Нова. Он додаје да злочин у Рибникару ипак одудара од свега што смо до сада видели, те је то нешто што је непојмљиво и што нормалан ум не може да схвати. – Али и ове друге ствари које се понављају показују да ми као нација имамо ПТС (пост трауматски синдром). Прошли смо пет ратова, ми и сада нон-стоп слушамо о ратовима где се код људи ствара страх. А једна од природних реакција на страх је и насиље. – истиче Вилотијевић. Саша Јанковић, бивши заштитник грађана, казао је да све што се дешава није последица само онога што ради држава, већ много фактора утиче на тренд насиља које је постало свакодневица. Он објашњава да, све и да смо урадили све како треба, нема никакве гаранције да би тренд насиља који постоји већ десетинама година стао. Али је питање, каже он, да ли ми данас, после свега, имамо мање шансе да се тако нешто понови, или су шансе веће. – Нажалост, имамо веће шансе. Не постоји једна магична ствар коју је институције требало да ураде. Насиље је једна општа ствар коју ми сваког дана гледамо са највиших и највидљивијих места. Ми то насиље гледамо у ријалитијима, без обзира на то да ли је оно стварно или није, та култура насиља се промовише. Насиље је такође последица некажњавања за нека озбиљна кривична дела, па тако можемо да видимо људе који су озбиљни криминалци у школама како праве рекламу за себе. Много је тога требало урадити да би се поставиле границе насиљу, без обзира на то од кога оно долази. – казао је Јанковић. Професор Вилотијевић каже да је Рибникар један специфичан злочин за који се не може са сигурношћу рећи да има везе са свим што нам се дешава у друштву. – Ја не бих смео да улазим у анализу детета и родитеља, али мислим да је ту један од проблема. Проблем је и то што у школама развијамо такмичарски дух. А кад се такмичарски дух негује то значи да један побеђује а сви остали губе. Ми треба да учимо да се такмичимо сами са собом, да будемо бољи наредног дана него што смо били претходног.” – објаснио је проф. Вилотијевић и додао да му се чини као да је у овој школи дечак одлучио да елиминише своју конкуренцију. Kао проблем он наводи амбиције родитеља које они преносе на децу, као резултат својих неостварених жеља. С друге стране, наводи он, истраживања оваквих злочина у Америци показала су да је 70% деце која су починила нешто слично овоме, заправо претрпело насиље. – Зато, систем мора да прати и предвиђа овакве ствари. Да уочава овакву децу и да с њима превентивно ради како се неке ствари не би десиле. – тврди професор педагогије. Саша Јанковић објашњава да систем као такав мора да обезбеди извесност казне за злочине и да ту управо лежи проблем. – Ми деценијама живимо у систему који се разграђује и не можемо да рачунамо ни на један елемент тог система у потпуности. Проблем не можемо решити тако што ћемо подићи казне, то је популистичка мера. Наука је показала да одлука о извршењу неког кривичног дела не зависи од тога колика је казна, већ извесност да ће се та казна и догодити. А ми годинама гледамо како неки људи пролазе некажњено за ствари које раде. – подсетио је Јанковић и додао да је Рибникар био моменат да се анализирају недостаци. Уместо тога, каже он, ми смо рекли да систем није заказао и тиме послали поруку да ово може поново да се деси. Професор Вилотијевић каже да Министарство просвете неке ствари јесте урадило, али је питање колико су те ствари ефикасне. – Сад свака школа у свој годишњи план мора да унесе и Протокол о борби против насиља, организује семинаре, креирају платформе. Направљене су смернице које нису лоше, али се види да су урађене на брзину. И проблем је што ће вам сваки наставник рећи да то он ради. Неки песимисти из области педагогије рећи ће вам да грешка која је направљена може да се исправи тек за 20 година, кад стигне нова генерација деце коју треба васпитавати. А ми сад имамо такав проблем да данашњу децу васпитавају они који су одрастали у време ратова, инфлације и несташица и преносе деци поруке које поспешују насиље. ‘Немој да се тучеш, али ако те удари, удари и ти њега.’ А у свакој реченици после али иде оно главно што хоћемо да кажемо. Тако родитељи практично саветују децу да се туку. – каже Вилотијевић. С друге стране, Јанковић тврди да је природна потреба и право човека да се брани и да не треба да учимо децу да очекују од државе и институција да их од свега одбрани. Проф. Горан Вилотијевић сматра и да наш утисак да је насиља сада много више него пре није сасвим реалан. – Насиља је било и пре, само што није било друштвених мрежа да га учине овако видљивим. И нисмо знали шта је све насиље. Kада сам, две хиљаде и неке године био директор школе и када нам је стигао Протокол о насиљу, ми смо децу упознали с тим шта је све насиље. Након тога драстично је порастао број пријава насиља јер су се пре тога неке ствари сматрале само несташлуком. – казао је овај педагог који је радио и као учитељ и као директор основне школе дуже од деценије. Kао први корак на путу ка решавању проблема, он наводи да морамо постати свесни да имамо проблем, а да је наш проблем свеприсутно насиље и страх и да добрим законима и поштовањем закона можемо да доведемо ствари у ред. – Требало би да променимо много тога, укључујући и програме у школама. Рекао сам да страх рађа насиље, али има неких ствари које су и у традицији. Kод нас се насиље негује традиционално. Ми кроз историју славимо оне који су били насилни. Чак и старе песме смо поделили на епске јуначке и на лирске женске. И своје студенте сам једном питао, сви су знали за буздован Kраљевића Марка, али врло је мало оних који су знали ко је написа Слово љубве. Али наша култура је и Слово љубве, не само Kраљевић Марко него и Бановић Страхиња. Ми морамо да радимо васпитно с децом и да им дајемо и неке друге примере.” – истакао је др Вилотијевић. Он као проблем наводи и то да су промене у друштву тако велике и брзе да нам је веома тешко да се томе прилагодимо, па самим тим теже разумемо и децу која расту у таквом свету који нам није близак. https://zelenaucionica.com/pedagog-dr-vilotijevic-mi-imamo-problem-da-danas-decu-odgajaju-oni-koji-su-odrasli-u-vreme-ratova-inflacije-nemastine/
  16. -Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао... -Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету. Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати. Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце. -Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве? -Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти. -До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву? Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу. -Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу? Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима. -Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане? -Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи. Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини. -Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо? -Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме. Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде. -По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена? -Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке. Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи. -Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа. -Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке. Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође. Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима. -Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима. -Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса. Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе. Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама. Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе. -Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати. -Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих. Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org
  17. -Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса. -Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих. -Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година? Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву. Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују. -Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност? -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога. Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви. -Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало? -Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету. -Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради? Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо. Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој. На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради. Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију. -Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу. -Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи. -Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога? Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене. Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин. Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org
  18. У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве. Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу. Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите. Бог не сређује Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност? Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост! Важнији је онај ко воли више Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе? Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто. Одговорите на Божју љубав Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете! Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу. Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу. протојереј Владимир Шутов https://gorlovka-eparhia.com.ua
  19. Крв - лек који се не може направити и који здрави дају пуна срца. Сарадња Института за трансфузију крви Србије и Српске Православне Цркве је одлична и континуирана, деценијска - са многим храмовима у Београду, као и светињама у Србији, попут манастира Каона и Тумане, а као давалац посебно је истакнут - Православни Богословски факултет у Београду - добитник првог признања за најуспешнији у давалаштву крви. Овогодишња потреба Србије била је 250.000 јединица крви, недељно је потребно преко 4000 јединица. Институт у Београду снабдева највеће здравствене центре у нашој земљи и неопходно му је - око 2000 јединица недељно. Несташице крви су најчешће у летњим месецима и у периоду годишњих одмора. Сад крећемо акцију едукације средњошколаца, каже Ивана Родић, начелник Одељења за мотивацију добровољних давалаца Института за трансфузију крви Србије. Питања постављају Нешка, Наталија, Катарина, младе сараднице Радија Слово љубве. Разговор са Иваном Родић из ИТКС: Актуелне акције - где се може дати крв, поред Института. Извор: Радио Слово љубве
  20. Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења. Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС. У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи. “Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић. Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће. Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу. “Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић. Реакције због капуљача Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу. “Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије. Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени. “Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма. Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака. “Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма. Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи. “Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС. Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја… “Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма. https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/
  21. Taegukgi hwinalrimyeo (2004) http://www.imdb.com/title/tt0386064/ Невероватна сага о 2 брата који су се нашли у вртлогу братоубилачког корејско-корејског рата( јужне и северне Кореје). Филм не да је набијен емоцијама, него су оне `компресоване` у истоме. Неке сцене из филма чини ми се да нећу заборавити до краја живота. Нпр. ону када се у борби прса у прса налазе 2 брата јер је један у међувремену променио страну, или ону у којој једноме од њих војници `исте стране` убијају супругу коју он не успева да спасе те му она у наручју, умирући, каже да га никад није преварила...Свакако један од најбољих филмова које сам икада гледао.
  22. Један од важних аспеката модерног друштва је живот, изложен да друге виде. Управо овај принцип највише удаљава човечанство од хришћанства. Донедавно је бич друштва био култ потрошње, затим је брзо почео да деградира ка потрошњи за приказивање, а сада је потпуно склизнуо на демонстрацију тобожње потрошње. Отуда луксузни аутомобили или скупи телефони, одећа која имитира познате брендове, обрађене фотографије итд. Многи популарни блогери на Инстаграму и другим друштвеним мрежама воде илузоран живот који уопште не одражава њиһов стварни живот. Другим речима, похлепа и сујета су уступили место жељи да се човек прави да jе неко, а не да буде, односно, ради лажи. И овај проблем је својствен не само редовним корисницима друштвених мрежа. Показивање је постало норма у свим областима друштва. Ово се не односи само на демонстративно поседовање имагинарног луксуза, већ и на демонстративно доброчинство. Треба ли да вас подсећам да је тако нешто недвосмислено осуђено од Бога? «Пазите да милостињу своју не чините пред људима да вас они виде; иначе плате немате од Оца својега који је на небесима. Када, дакле, дајеш милостињу, не труби пред собом, као што чине лицемјери по синагогама и по улицама да их људи хвале. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти кад чиниш милостињу, да не зна љевица твоја шта чини десница твоја, Да би милостиња твоја била у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно» (Мт 6,1–6). И ово се односи на све: на сва подручjа људског деловања, укључујући испољавање емоција. У старим данима, племенито обуздавање осећања сматрало се аристократском врлином. А и ово је произашло из хришћанства, јер се сва православна аскеза заснива на уздржаности, на томе колико је опасно веровати се осећањима, на томе да се не мешају искреност и духовност, не да живе за приказ, већ напротив – чак и да сакрију своја добра дела од људи. Подсетимо се житија светих подвижника, који су се посебно повлачили у пустињу да не би били искушани људском пажњом, и ако су били принуђени да остану у свету, свим силама су прикривали пројаве своје светости. Али у савременом свету, драматична емоционалност, као у шоу, постала је норма. Сада су све јавне личности – било да су естрадне звезде, оне на власти и политичари, чак и верске личности – једноставно дужне да покажу широк спектар емоција које су тренутно у моди у јавности како би остале на таласу популарности. "Угоди јавности, покажи шоу, буди онакав какав желе да те виде!" је мото нашег времена. Али хришћанство живи ван времена. И дубоко се варају они представници свештенства или верујућиһ лаика који се надају да ће својим привременим угађањем порочном свету успети да остваре узвишене циљеве. Ово је пут за нигдину, пут у понор. Ни ПР менаџери, ни тренери, ни имиџмејкери неће моћи да представе нашу душу пред Господом у њеном „најбољем облику“, јер Господ, који види срце, види све. Он нас упозорава на ово: «Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст…» (Мт 7,13). митр.Антоније(Паканич) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-duboko-se-varaju-oni-koji-se-nadaju-da-tshe-postitshi-visoke
  23. Нема греха који је већи од љубави Божје Игуман НИКОН Атонски Ми не идемо у Рај не зато што грешимо. Знајте да је једини безгрешан био Христос и нико други. Не идемо у Рај не зато што чинимо грехе. Док смо живи и док су нам очи отворене, грешимо. Отићи ћемо у Рај, јер се свим силама трудимо да постанемо оно што Христос жели да будемо, и овај напор ће нас спасити. Да ли можемо победити искушење греха или не, не зависи од нас, него од Божје благодати. Морамо молити Господа да нам пошаље Своју благодат. Ако нам Он пошаље Своју благодат, нећемо се љутити, чинити прељубу, красти и тако даље. Ако Бог не пошаље Своју благодат, нећемо моћи сами да савладамо своје грехе. То не значи да нисмо оно што Христос жели да будемо. Ратујемо, боримо се против својих грехова. Видимо своје грехе и мислимо да ако престанемо да их чинимо, нећемо грешити ни умом, ни очима, ни ушима… Не смемо пасти у очај и рећи: „Увек упадам у замку истог греха. Значи, не могу ништа да постигнем: не радим ништа!“ Много чинимо: исповедамо се, смирујемо се, кајемо се… То је оно што ће нас спасити, а не врлина у којој смо успели. И ђаво има врлине. Једном сам, учинивши нешто добро, отишао да то кажем свом старцу. Тада сам био искушеник. Чим ме је угледао, одмах је схватио о чему се ради. И, пре него што сам успео било шта да изговорим, рекао је: „Чедо моје, зашто да се хвалимо и гордимо? Тиме што постимо? Никада не можемо постити више од ђавола, јер он никада ништа не једе. Он је највећи посник. Или зато што смо будни и мало спавамо? Не можемо остати будни више од лукавог, јер он никад не спава. Да ли се уздржавамо, остајемо целомудрени из љубави према Христу? Имамо ли ту врлину? Али, никада нећемо постати целомудренији од ђавола, јер он не жели телесна задовољства: не требају му, јер нема тело.“ Био сам запањен! Колико год врлина имали, никада не можемо стећи оне које ђаво има. Али, да ли ће ове врлине спасити ђавола? Не. Неће спасити ни нас. Шта хоћу да кажем? Да не треба да будемо добродетељни? Не. Борићемо се за стицање добродетељи. Хришћанин је увек добродетељан, али није сваки добродетељни човек обавезно хришћанин. Међу будистима, хиндусима, Јеврејима, протестантима постоје добродетељни људи. Али, врлине саме по себи не спасавају. Спасићемо се покајањем и смирењем. Смирењем нашег ума. Али, смирење није само изговарање неколико празних речи, као што су: „Ко сама ја? Ја нисам ништа!“ и претварање да си јадан, само да би ти људи рекли: „Не, не, ти си добродетељан, имаш такву и такву врлину…“ Претварајући се да смо смирени, терамо друге да нас хвале. Право смирење није само говорити смирене речи, већ бити смиреномудар, имати смирен дух и не мислити да си бољи од других, јер се свако зло рађа, пре свега, у нашим умовима. Ако духовно падамо поново и поново, не треба очајавати. Постоји свештеник, ту је његов епитрахиљ, постоји покајање… То ће нас спасити – и ништа друго. Покајање и смирење ће нас спасити. Ђаво се овога плаши. Он има много врлина, али недостаје му једна – смирење, и то је створило ад и донело духовну пустош. Управо да би показао силу смирења, како каже Свето Писмо, Христос је сишао с неба на земљу, смирио се и био послушан до Своје смрти (Фил 2, 8). Смирио се до те мере да је пристао да буде разапет. Овакво смирење нам је потребно да бисмо се спасили. Ми се трудимо да не паднемо у грех, али Бог нам намерно дозвољава да паднемо како бисмо стекли смирење. И док плачемо због греха који смо починили, Бог нам даје венац смирења због наше борбе са грехом. Стога никада не смемо очајавати. И поставите себи правило: не понављати своје грехе. Реците себи: „Нећу се више љутити, нећу радити ово или оно… “ А онда реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ И приклоните главу под епитрахиљ свештеника. Шта смо заиста стекли, схватићемо када дође време да станемо пред Бога. Човек мери ствари на један начин, а Бог – на други. Никада не треба очајавати. Ако нешто нисте постигли, то не значи да нисте успели. Нема греха који је већи од љубави Божје; нема греха који се Божјом љубављу не може надвладати. Исповедајте се, причешћујте се и не удаљавајте се од Цркве. Боље је бити грешник у Цркви, него добродетељни човек ван ње. Боље је бити хулиган, и бити са Христом, него бити добар момак, и бити са ђаволом. Наша доброта нас неће спасити, али спасиће нас љубав коју имамо према Христу и духовна борба коју водимо ради Њега. Једном је неки монах заспао током богослужења. Монашки живот је суров, душа може тежити висинама, али тело понекад нема снаге да је следи. Служба се завршила и изашли смо из храма. Док смо чекали да нас позову у трпезарију, други монах, како би задиркивао свог брата, у шали му је рекао: „Оче, видео сам да си заспао у храму.“ А он му одговори: „Боље је спавати у Нојевој барци, него бити будан ван ње!“ Боље је да вас Христос спаси, чак и ако заспите у цркви, него да останете будни на улици за време потопа. Покајање ће нас спасити, и ништо друго. Зато се морамо стално кајати. Зашто? Зато што стално грешимо. И не треба да се везујемо за грехе које чинимо. Авва Доротеј каже да некога можете и погледом повредити и тако починити грех. Па, шта онда да радимо? Да се сакријемо у неку рупу и непомично чекамо док не умремо? Чим ујутро отворите очи, реците: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и „Слава Богу!“. Тако ћете, без сумње, отићи у Рај. Јер када човек каже: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“, тиме показује да жели да буде са Христом, да неће грешити својом вољом, а ако сагреши, то је против његове воље. Као што каже Свети апостол Павле: Али видим други закон у удима својима, који се супроти закону ума мојега, и заробљава ме законом грјеховнијем који је у удима мојима. Ја несрећни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим 7, 23-24)? И ако видимо да ни Свети апостол Павле – онај који је могао васкрсавати мртве – није могао победити грех, хоћемо ли га ми победити? Не. Како ћемо се онда спасити? Спасићемо се молећи се речима: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ и смирењем. Често, када тражимо нешто од Бога, Он нам то не даје само да бисмо наставили да се молимо, а кад коначно примимо оно што смо тражили, испостави се да смо имали више користи од молитви које смо упућивали Богу него од онога што нам је дао. Зато Господ понекад одлаже да нам да оно за шта Га стално молимо. Често нас доводи у тешке ситуације или нам шаље страдање, на пример болест, како би нас спречио да грешимо. Да смо тада били у другачијем положају, били бисмо задовољни и можда бисмо згрешили. Како кажу, „нико није срећан тамо где је…“. Превод са енглеског за svetosavlje.org Бојана Милидраговић Извор: Orthodox Christian
  24. У навечерје празника Светог Василија Острошког, 11. маја, у манастиру Острог служена је Вечерња служба којом је началствовао Његово преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј у присуству Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија и преосвећене господе епископа бихаћко-петровачког Сергија и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, свештенства и свештеномонаштва из више епархије Српске православне цркве. Молитвеном сабрању присустовало је више хиљада вјерника који су упркос лошем времену дошли из разних крајева на поклоњење Острошком чудотворцу. Празник је сабраном вјерном народу честитао Митрополит Јоаникије, који је бесједећи по отпусту исказао дубоку дирнутост због љубави коју су сви, поготово дјеца и омладина, показали када су и по овом великом невремену дошли у Острог: “Свима срећан празник Светог Василија Острошкога, нека би дао Бог да Свети Василије награди ваш труд! Не памтим да је било некада баш овако невријеме, али и то је дар од Бога. Тиме се показује права, истинска вјера и љубав, када било каква непогода није могла да спријечи ову дјецу и омладину, има доста и одраслих, хвала Богу, да приступе данас Светом Василију. Ту видимо какав је карактер нашега народа, јер тешко да је неко могао ову дјецу у школама научити да подносе такву жртву. Ово је нешто што су наслиједили и од својих давних и ближих предака. Наш народ је вјеран највећим вриједностима и својим светињама.” Високопреосвећени Митрополит Јоаникије је казао да Свети Василије из Острога чудотвори вјековима и да је примио много тешкоћа и суза, уздаха, надања и молитава од свога народа те да је Бог тако устројио и показао своју милост и старање о српском роду: “И послије спаљивања моштију Светога Саве послао је Светога Василија Острошкога да буде други Свети Сава и да се преко његових моштију изливају чудеса у манастиру Острог, као што су се раније вјековима изливала чудеса и исцјељења, благослов и укријепљење духовно преко моштију Светог Саве у Милешеви. Благодаримо Богу који нам је дао таквога светитеља, утјешитеља и чудотворца.” Подсјетивши да се код Светог Василија од његових светих моштију безброј људи утјешило, исцјелило, Митрополит црногорско-приморски Јоаникије је нагласио да Свети Василије притиче свима у помоћ који му се обраћају на разне начине и да се често догађа да многи од оних које су љекари отписали, дођу и исцијеле се код његових моштију: “Није мање чудо када дође човјек потпуно равнодушан према вјери или без икакве вјере, или има нешто против вјере и Цркве, па се потпуно обрати Богу код моштију Светога Василија. И постане добар хришћанин, кајући се за своје претходне гријехе, гледајући да у своме животу касније што више угоди Богу, да би тиме показао да се поправио и да је нашао прави пут спасења.” На крају свог обраћања Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије позвао је сабране да заблагодаре Богу и Светоме Василију Острошкоме: “Надам се у Бога да ће овај ваш труд који сте принијели Светоме Василију, и ви који сте дошли из ближих и ви из даљих крајева, и они који су се добро сквасили и претрпјели, и они који су дошли боси, да ће сви од Бога и Светог Василија бити награђени. Амин, Боже, нека тако и буде! Свима на здравље и на срећу и радост! Да благослов Божји понесете од моштију Светог Василија у својим душама својим домовима и својим породицама. Христос Васкрсе!” Молитвена прослава празника Светог Василија наставиће се у поноћ, када ће поред његових светих моштију бити прочитан Акатист. Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служиће сјутра, на празник Светог Василија Острошког Чудотворца, са више архијереја Цркве Божије Свету службу Божију у манастиру Острог, са почетком у 8 часова, а послијеподне у 18 часова, предводиће Световасилијевску литију кроз град Никшић. https://mitropolija.com/2023/05/11/navecerje-praznika-svetog-vasilija-ostroskog-blagodarimo-bogu-koji-nam-je-dao-takvoga-svetitelja/
  25. Извињавам се унапред на емотивној и сировој изјави, али не могу да се суздржим. Ово пишем првенствено из улоге забринутог родитеља двоје деце, на страну моја професија психијатра. Знате онај осећај када вам је напросто доста? Е па ја данас имам такав осећај и заиста после ове трагедије која се одиграла у школи ми је доста толерисања разноразних деструктивних будалаштина друштва у коме живим. Доста ми је лажи коју смо преименовали у политичку коректност. Доста ми је систематичног подривања ауторитета родитеља од разноразних “стручњака” који сами немају децу или су душебрижници планете па због пренасељености ни неће да их имају а нама држе предавања. Доста ми је деградације институције наставника, професора и школа које стоје на пуком ентузијазму неколицине којима је истински стало. Доста ми је самопрокламованих “високо етичних” бораца за дечја права без одговорности и обавеза. Доста ми је упумпавања материјализма, конзумеризма и примитивизма у вредносни систем деце. Доста ми је сексуализације и еротизације малолетника на све могуће начине укључујући и затрпавање садржајима о различитим новоизмишљеним оријентацијама, причама о Онлy фанс успешним бизнисима, о промискуитету као врлини а телу као алату за постизање статуса и зараду новца. Доста ми је моралног релативизма и утапања у примордијални бућкуриш. Доста ми је промовисања нарцизма, егоизма и антисоцијалног понашања. Доста ми је нарушавања идеје о породици као нечему важном и светом а промовисању каријере као највишем успеху зивота. Мислим да свако ко чита ово зна тачно о чему причам. Све је заказало - и друштво и систем и ми и ја јер нисам жустрије и раније напао ову тему. Доста ми је, стварно доста! Мора да се зна разлика између доброг и лошег, није све да се слепо прихвати и да буде ок само зато што тако звучи. Све се нешто разуме, све је то неко “широко схватање”, без осуде, слобода изражавања бла бла... Постоји та идиотска идеја о томе да се детету не постављају границе јер се тобоже тако нарушава његова креативност и потенцијал, е па чисто да се зна, границе су те које детету омогућавају да сутра испољи своју креативност и потенцијал а не обрнуто. Мора да се знају обавезе и одговорности па тек са испуњавањем њих се заслужују права. Наставници и професори морају да се поштују, а не да буду машине за добре оцене, који не сме да се замере детету и његовој незрелој представи о животу јер ће имати проблем са родитељима. Родитељима мора да се врати ауторитет да васпитавају своју децу, да постављају границе да кажњавају лоше понашање и благосиљају добро, а не да се они плаше своје деце или институција јер су “сачувај Боже” дигли глас који децибел више. Све живо је данас крштено као “траума” опет од разних “стручњака” страних и домаћих који првенствено своје менталне проблеме нису разрешили, а налазе за сходно да осталима држе предавања са висине и ауторитетом који нису заслужили ни на који начин! А шта је ово данас? Е ово је права траума. Траума за цео живот и за живот породица који су изгубили децу и децу који су видели другаре како умиру! А бојим се да није крај! Нема овде ни утехе ни тешења, не могу ни да замислим кроз шта ове породице и деца пролазе и свако од нас треба да се запита шта да урадимо почевши од себе па и у друштву у коме живимо да се овако нешто никада више не понови! Моје искрено саучешће породицама и деци. Психијатар Петар Војводић https://zena.blic.rs/kolumna/e-ovo-je-prava-trauma-trauma-za-ceo-zivot-i-za-zivot-porodica-koji-su-izgubili-decu-i/1ymgydm View full Странице
×
×
  • Креирај ново...