Претражи Живе Речи Утехе

Просветна занимања све теже налазе своје место међу жељама и плановима младих. Факултети педагошке оријентације годинама уназад бележе пад уписаних студената, док се на конкурсима за наставничке позиције у школама не појављују стручни, квалификовани кандидати – нарочито за предмете попут математике, физике, хемије, информатике, а понекад, мада све чешће, и српског језика, географије, биологије… Ситуација је упозоравајућа, а узрок се не може тражити у апстрактним анализама. Главни разлог је јасан, опипљив и поразан – понижавајуће ниске плате. У структури јавног сектора, просветне зараде су при дну лествице. Када се упореде са примањима у привредном сектору, у местима попут Бора, где су плате готово достигле европски праг, плата професора делује гротескно скромно. Треба имати у виду да су у таквим местима и цене становања, некретнина и свакодневних потрепштина веће него у другим. И да су, дакле, просветари у таквим градовима сиромашнији чак и од својих колега у другим срединама. Чести коментари из публике – „има и оних који зарађују мање“, „не ради се због новца“, „љубав према послу је најважнија“ – заправо скривају јефтину демагогију и дубоко непоштовање према интелектуалном раду. Ту спада и оно: „ко год неће да ради, има замену“ или још екстремније: „Нећеш да радиш – има ко хоће!“. Наравно, кажу на то наставници, али каква је та замена? Је ли стручна, а ако и јесте – је ли довољно квалитетна? Или је важно само попунити број и убацити „свог човека“? Често се намерно и тенденциозно заборавља да наставник није монах и верски мисионар, већ професионалац који живи од свога рада. Наравно, има и међу наставницима оних који оваквим флоскулама прикривају своје незнање и нерад. Или се смишљено удварају „структурама“ ван школе, притом добро финансијски заштићени платама супружника. Као, „није важно знање, није важна плата, важно је да стварамо добре људе“. При чему, дефиниције за то – шта је добар човек – нема. Одговорни родитељи не наседају на ову демагогију. Али, колико има одговорних родитеља, оних који нису пристрасни? Родитељи, а посебно ученици, нису добра варијанта за кадровску селекцију наставника у школи. Нема ничег лакшег него „радовати се дражесним несташлуцима“ и поделити високе оцене за незнање, а после рећи да су ученици на проверама били „збуњени“. Често се, такође, чује: „Можете ви да тражите колико хоћете, пара у буџету нема!“ Онда, након тога, обично следи реченица: „Да би се вама дало, од некога мора да се узме. Шта хоћете, да се узме од здравства, војске, полиције да бисте ви имали?“ Наравно, ове речи никако не звуче као демагогија, и немају за циљ да међусобно супротставе наставнике са осталим буџетским корисницима. Али, мора се приметити, основна намена пара прикупљених од пореских обвезника су улагања у здравство, војску, полицију, субвенције пољопривреди, државну администрацију и – просвету. То су приоритети. Остала издвајања ипак то не могу бити. Да ли се из буџета, осим за ове намене, понекад приоритетно, издваја новац и за друге потребе? Да ли постоје пројекти и манифестације од којих највише користи имају рецимо приватне компаније па би, онда, логично било да оне те пројекте и финансирају? А не да то чине сви порески обвезници? Поштен човек рекао би сушту истину – да ово не постоји и да су оваква питања злонамерна. У неким далеким земљама постоји чудан обичај да појединци и њихове компаније, баш у пословању са буџетским средствима, и без јавног надметања, за кратко време остваре огромне профите. Шта је онда са парама за остале буџетске кориснике? Они су, кажу тамо, на тим далеким дестинацијама, само просветни радници. Навикли да трпе, да се жртвују, а тако дивне навике и традиције не треба мењати. Такви обичаји, на срећу, код нас не постоје, нити је то могуће. У тим истим далеким земљама постоје предања по којима онај ко дође на руководеће место у некој школи то не чини зато што жели да крунише своје професионалне успехе, нити да истражи своје организационе способности, него да за кратко време, „уграђујући“ се у разне пројекте „за добробит школе“, заради што већи новац. Далеке земље, чудни обичаји, и боље је да остану што даље. Да се вратимо нашим просторима. Ако се већ признаје да државне агенције и канцеларије, рецимо, не могу без добро плаћених стручњака јер „стручност кошта“, зашто се онда наставници третирају као јефтина радна снага? Шта је репер за вредновање једног професора – број часова, број ученика, број папира које мора да попуни, или резултати које постиже у раду са ученицима? Ако желимо образовање по европским стандардима, онда и наставничке плате ваљда треба да буду у складу са тим стандардима. У већини развијених земаља, просветне плате су изнад државног просека (негде, као у Луксембургу, Швајцарској, па и деловима Немачке, значајно изнад просека) што показује да тамо образовање није трошак, већ инвестиција. Овоме треба додати и старосну структуру наставничког кадра у јавном сектору, много наставника има више од 50 година, што значи да просвети за неколико година прети кадровска криза. У приватном школству су плате веће, самим тим и посао је, поготову за младе, амбициозне људе, привлачнији, али је приватни сектор још увек, нарочито када је реч о основним школама, занемарљиво мали у односу на државне школе. Наши грађани су, генерално, сиромашни, оправдано се поставља питање – ко би уопште могао да плати школовање детета у приватној школи? Уз то, чињеница је да је јавни образовни сектор код нас и по квалитету, са свим својим проблемима и беспарицом, још увек знатно „јачи“ од приватног. У развијеним земљама није тако, али треба знати да тамо појам „приватно“, када је реч о школству, не значи оно што ми обично подразумевамо. Тамо су реномиране школе и врхунски универзитети углавном приватне, али непрофитне установе. У Србији се за наставнике и даље користи појам „просветни радник“, термин који је у социјализму имао јасно значење и тежину. Подразумевао је и известан понос и достојанство у држави радничке класе. Данас, тај израз више звучи као реликт прошлости који можда није случајан када је реч о образовању. Нико не користи термине попут „правни радник“, „менаџерски радник“, „политички радник“ или „економски радник“, јер би деловали анахроно, чак комично. Ипак, за људе који образују читаве генерације, друштво није нашло ни нови назив ни ново поштовање. Посебан проблем јесте и начин на који просветари исказују своје незадовољство. Штрајк, као најчешћи облик отпора, не производи жељени ефекат. Заправо је контраефекат много већи. У условима безбедносне несигурности, слабих синдиката или „синдиката“ и минималне заштите, штрајком се постиже само једно – додатно урушавање ауторитета и срозавање већ руинираних критеријума вредновања и оцењивања ученичког рада. Одбијање од плате, осуде из медија, политичка манипулација, презир дела родитеља, ненадокнадиви губици у настави, додатно оптерећење послу лојалних колега – све то постаје последица, док конкретних резултата нема. Уместо борбе за системске промене, штрајк се претвара у симболичан чин самопонижења. Просвета дефинитивно мора да нађе другачије методе борбе које неће угрозити саму бит професије. Можда би медијска и кампања путем друштвених мрежа, али добро осмишљена, одговорна, аргументована, широј публици занимљива – дала боље резултате? Наставницима, као интелектуалцима, креативност не би требало да је страна. А онда, крајње је време да се постави кључно питање: колико кошта знање? Не демагошки, декларативно, у фразама, већ у реалним категоријама, у односу према професији која гради будућност. Јер наставник који не може достојанствено, и са пуно самопоуздања (што новац неминовно пружа), да живи од свог рада, постаје симбол нестабилног друштва. И док се свуда траже иновације, дигитализација, вештачка интелигенција и модернизација, темељ сваког система остаје исти – симболично је то још увек човек пред таблом, са књигом у руци и вером да знање мења свет. Ако њега не платимо како треба, не треба се чудити што нам будућност наговештава стрепњу и неизвесност. Нажалост, не ону слатку… Аутор: Милан Станковић, проф. српског језика и књижевности из Бора https://zelenaucionica.com/neces-da-radis-ima-ko-hoce-narativ-koji-obrazovanju-nanosi-nemerljivu-stetu/

Јн. 1:1-17 1. У почетку беше Логос (Реч), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог. 2. Он беше у почетку у Бога. 3. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало. 4. У Њему беше живот, и живот беше светлост људима. 5. И светлост светли у тами, и тама је не обузе. 6. Би човек послан од Бога, по имену Јован. 7. Овај дође за сведочанство, да сведочи о светлости, да сви верују кроз њега. 8. Он не беше светлост, него да сведочи о свјетлости. 9. Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет. 10. У свету беше, и свет кроз њега постаде, и свет га не позна. 11. Својима дође, и своји га не примише. 12. А онима који га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који верују у име његово; 13. Који се не родише од крви, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога. 14. И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине. 15. Јован сведочи о њему и виче говорећи: Ово је Онај за кога рекох: који за мном долази испред мене је, јер пре мене бјеше. 16. И од пуноће његове ми сви примисмо, и благодат на благодат. 17. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа. „Беше светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет„. „Свакога човека„, без изузетка, био хришћанин или нехришћанин. Јер та светлост и чини човека човеком, и људско биће људским бићем. То значи: сваки је човек по души логосан, по души хришћанин; сваки је човек по природи својој христоносац, светлоносац. У томе је вечна вредност сваког човека. У томе је божанско величанство сваког човека. Долазећи на свет, сваки човек већ доноси у души својој мало Христово Еванђеље; сваки је еванђелист, сваки – богослов, сваки – Христослов, сваки – христообјавитељ, сваки христопроповедник, сваки – богојавитељ. Стога, у основи нико од људи нема изговор за свој нехришћански живот свету, нико, поготову хришћанин, јер они бар „по природи“ својој треба да чине срж Христова Еванђеља. Утолико пре што је та логосна светлост – логосна Светлост разливена по свим тварима и бићима. Све гласи, све громогласи Христа Бога Логоса“. Свети Јустин Ћелијски извор

Јн. 20:19-31 19. А кад би увече онога првога дана седмице, и док су врата била затворена, где се бијаху ученици његови сакупили због страха од Јудејаца, дође Исус, и стаде на средину и рече им: Мир вам! 20. И ово рекавши, показа им руке и ребра своја. Тада се ученици обрадоваше видевши Господа. 21. А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и Ја шаљем вас. 22. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети! 23. Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су. 24. А Тома, звани Близанац, један од Дванаесторице, не беше са њима када дође Исус. 25. А други му ученици говораху: Видјели смо Господа. А он им рече: Ако не видим на рукама Његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра Његова, нећу веровати. 26. И после осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијаху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! 27. Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди неверан него вјеран. 28. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој! 29. Рече му Исус: Зато што си ме видио, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше. 30. А и многа друга знамења учини Исус пред ученицима својим, која нису записана у књизи овој. 31. А ова су записана да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово. „Повратив и утврдив веру у Томи Господ га благо укорева: Исус му рече: пошто ме виде веровао си; благо онима који не видеше а вероваше. Господ хоће да каже; ти си, Томо, поверовао чулима више него духу. Хтео си чулима да се увериш, и ево ја сам ти зато дао прилику, и ти си се так сад уверио пошто си ме видео и додирнуо. Но благо онима који не видеше а вероваше, то јест, који не видеше очима него само прозреше духом и примише веру срцем. Благо онима који повероваше у Христа и Његово Јеванђеље а Христа не видеше телесним очима нити Га додирнуше рукама. Благо детету, које поверује свему ономе што мајка говори, а не ходи са сумњом да све испита својим очима и рукама. Нека буде ваша реч: да, да; не, не (Мат. 5, 37). Господ је толико пута већ рекао, да ће васкрснути, и требало Му је веровати. Но, да би неверне уверио и поколебане утврдио Господ није остао само при пророчанству Свога васкрсења, него се много пута јавио после васкрсења. Њему је било изнад свега стало до тада, да апостоли, а кроз ове и сви верни, непоколебљиво поверују у Његово васкрсење из мртвих. То је темељ вере и круна радости за једнога хришћанина. Зато је премудри Господ учинио све, да задовољи и дух и чула Својих апостола, те да се никад нико не би поколебао у вери, да је Он, Господ, жив и прослављен. Мада је дух оно што оживљава, тело не помаже ништа (Јов. 6, 63), и мада чула могу људе обманути брже него дух, ипак снисходљиви Господ снисходио је немоћи људској и учинио је све, да задовољи и чулни разум људи, и њихову чулну логику. Отуда је васкрсење Господа уистини остало, и данас стоји, као најдоказанији факт у историји људској. Јер који други факт из далеке прошлости стоји тако свестрано и пажљиво доказан као овај?“ Свети Николај Охридски извор

Ако желимо помоћи ожалошћеним људима, тада посебно из ума, без учествовања срцем, не треба ништа говорити. Прочитао човек негде добар савет и решио да га искористи - рекао "Радуј се!" некоме коме кости пуцају од болова. То је окрутно. Све се мора узети у обзир и пропустити кроз себе. Зато се пре свега треба обратити свом срцу, да не исфалшира, да не наприча човеку који лежи и мучи се много лепих и исправних речи, које ће му причинити још већи бол. Погледати са састрадавањем, са љубављу, или просто узети човека за руку и рећи: “Господ да Вам помогне”. Ништа више не треба. Кад човек страда, кад лежи на свом одру, цело му тело гори, треба себе ставити на његово место. Наравоученија “то је Промисао Божији”, “све је то на спасење”, нису потребна. Можда човек жели да тихо поседимо уз њега, поћутимо и поделимо његов бол без речи. Ако човек очекује речи утехе, оне ће се наћи, Бог ће нам их дати. А то што ми кажемо од свог болесног, гордог ума, никога неће утешити. Сам Бог треба да говори кроз уста човека. Био је овакав тренутак у мом животу. Служио сам први дан после рукоположења, а увече је требало да идем на опело у кућу у којој је умрло једино дете у породици. Стижем – крици, онесвешћивања, хитна помоћ. Нисам имао пастирског искуства. Плашио сам се, хтео сам да помогнем, али нисам знао како. Шта могу људима у таквом стању рећи? Молио сам од Бога. И Бог је дао реч, и она им је помогла. Затим су дошли у храм, венчали се. У другим околностима такву реч не бих нашао: овде је била потребна Божија реч, која је проникла у срце и дала им снагу да живе. Људима је потребна помоћ, и она долази – од Бога преко човека. Бог нас приводи ка страдајућима, и ми постајемо сведоци Божијег дејства. Неопходно је да Бог делује у нама увек. Ми примамо Причешће – и ми живимо, јер је у нама Христос. Али то бива веома ретко, мало, на пар секунди, а потом опет живи наше болесно “Ја”. Ако се ожалошћени човек налази у стању неверја, огорчен је, сумња, нећемо наћи речи. Шта чинити? Треба се помолити за њега, јер човек у том случају ништа неће чути, неће желети да слуша. Колико таквих људи одлази у вечност без покајања! Али то су судови Божији. Спасење душе је тајна. Зашто један човек прима Божију помоћ, а други не? Свако има слободу воље, и ту слободу не нарушава чак ни Бог. Протојереј Андреј Лемешонок извор

Има један извор у Миокусу. Вода из њега тече још од тридесетих година прошлог века. Скоро сто година. Отворио га је један локални задужбинар уз покровитељство Хигијенског завода Краљевине Југославије. Требао би да има и споменички карактер….када би живео у некој срећној земљи. Код нас је само реновиран после поплава. Е, тај извор, где воду точи цео крај, парадигма је наше стварности. Одувек се сматрало благодарним подићи чесму, извести воду. Нарочито у безводном крају где су бунари дубоки и по сто метара. И ова вода тече у густом и дебелом млазу, отиче незнано где, губи се и нестаје, као што нам се и свака друга благородна идеја неког појединца изгуби у немару и забораву. Извор је подигнут на лепом месту. Мала удолина на крају села, около високе липе, шум воде из старог камена. Мала парцела се као природни амфитеатар спушта према извору. Неко је мислио на све откидајући делић раја, дајући му неку духовну ноту. Међутим, овај дашак романтичног ограђен је ружним металним крилима, негде кривим, са ољуснутом фарбом. То је ограда типска, штанцована на метар, јефтина и једноставна. Јер, неко је, у неком моменту добио задатак да двориште огради. И урадио је то. Али само технички. Да се посао заврши и штиклира. Без удубљивања у суштину. Када имате бисер, драгоцен и редак, не стављате га у гвоздени рам, већ промишљате који би драгоцени метал истакао његову лепоту, правите чипку и преплет, окружујете га новом лепотом и складом. На тај начин се продужава племенита идеја коју драгоценост носи у себи. А ми нисмо народ који је учен и спреман да поштује наслеђено. Одричемо га се радо и спремно, презриво га одбацујемо и препуштамо се садашњости. Притиснути дневним, кидамо сваку везу која нас је створила. Свој дуг према прецима отаљавамо како морамо, често по наредби, често пагански. Историју смо потрпали у фолдере које отварамо само када нама тако одговара, када је подесно извадити неки податак из мутне прошлости да бисмо оправдали садашњост. И тако све почињемо испочетка. Око извора је најчешће висока трава, после кише блато и наноси камена са пута. Решетка сливника запушена, камен обрастао наслагама лишаја. Неко је сигурно задужен да ово место одржава, али та брига је готово невидљива, а некад делује готово увредљиво јер се, после обављеног посла, види да је урађен преко воље, на силу. Остане висока стрњика са откосима који труну на сунцу. Камен се разгрне или пребаци поред стазе, а блато се претвори у прашину. Нико на овакав начин не одржава своје двориште. Свуда су травњаци лепи, а стазе чисте. Између камених плоча вади се и најмањи коров. Али, извор је свачији и ничији. Као и гробље, као и школско двориште. И тај свако ће приметити како је неуредно, жалиће се, али никада неће себе препознати као оног који треба нешто да учини. Рећи ће: зашто баш ја. Јер код нас се ЈА не уклапа у МИ, ни МОЈЕ у НАШЕ. За НАШЕ се плашимо колико ћемо дати. Пажљиво меримо доприносе свих. Не подносимо да будемо ни најмање оштећени. Доживљавамо то као превару. Свађамо се у свим заједничким акцијама и, на крају, одустајемо. Зато нам децу уједају змије по школским двориштима, а преци почивају међу откосима бахато побацаног корова. Млаз миокушког извора је снажан. Када точите воду, она се расипа, па су вам мокре ноге, а флаша празна. Већ неколико пута један човек на цев ставља наставак који цев сужава, али тај пластични део сваки пут неко однесе. Зашто то ради? Бахатост или потреба? Жеља да нешто упропасти или му је баш такав део лично користан? Свеједно који је одговор. Јер он, какав год био, поништава свест о заједништву, о поштовању заједничког добра, циља, идеје да ниси сам на свету, да не можеш лично ставити испред општег. И тако, један извор, као и мноштво других грађевина и споменика по овој нашој земљи, прича причу о менталитету њеног народа који има проблем са разумевањем ко је, где живи, од чега траје и куда је кренуо. Народ који се чупа из историјских истина, а куне се у традицију, па и њу схвата само онако како му у том тренутку одговара. Народ који није хомогена маса окупљена око неке идеје, него скуп појединаца који би главу дали за своје двориште, али их суседска брига не дотиче, а општи циљ не обавезује. Народ који се куне у висине, а хода по блату, који уздиже закон, али су му у нужди драже рупе. Народ који се меша у глобално, а локално му се распада. Народ апсурда коме није јасно како је у тај апсурд упао, али не сме да тражи узрок. Јер, ако га нађе и разуме, мора много радити да свој пут исправи. https://zelenaucionica.com/mi-nismo-narod-koji-je-ucen-i-spreman-da-postuje-nasledjeno-odricemo-ga-se-spremno-prezrivo-odbacujemo-i-prepustamo-se-sadasnjosti/

… Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се Светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет. И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету. Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо. Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе… Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе. Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи… Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци. Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин. Митрополит Амфилохије https://mitropolija.com/2025/06/28/danas-je-vidovdan-pobjeda-onih-koji-su-zadobili-pobjedioca-2/

Стрес наравно јесте свуда око нас. Сви живимо у низу неизвестности : породични односи су све турбулентнији, животна егзистенција све упитнија, бринемо о клими, пренасељености, вирусу, геополитичкој ситуацији… Наши стресови су све видљивији кроз наше здравствено стање. Људи чија је свакидашњица стрес постају све мање здрави.Дуготрајни конфликти су јаки стресори и не завешавају се само на нивоу породице. Они имају и своју економску цену, како за појединца тако и за државу. Број парница око имовинских питања у Србији из године у годину расте. Оно што се некада мирно, разложно, решавало унутар породице, сада је предмет дуготрајног стреса и једнако дугих парница које воде трошковима и, наравно, новим бригама. Ово је само један од релативно нових феномена који је раније био знатно ређи.Присуство стреса видите у друштвеној клими (чувена „негативна енергија“) и чини се да то није случај само код нас. Свет је глобално постао стреснији. Али свет никада није ни био безбедно место за живот. Ако размислите о животима својих родитеља и бабе и деде – чућете страшне приче које ми, срећом, нисмо морали на својој кожи да осетимо. Они су прошли голготу рата, тешке беде, неретко имају логорско искуство, тешке породичне губитке. Па ипак, они се нису жалили на стрес. Неки од наших старијих су прерано отишли на онај свет али многи, укључујући напаћене Голооточане или децу одраслу у логорима, у готово немогућим условима – прославили су дуговечност и достигли свима видљиву мудрост. Често сам их сретала, радећи као психолог. Обично су они били чланови породица оних са којима сам радила. Тим поводом нисам пропуштала прилику да питам своје клијенте: Ко се у Вашој породици најбоље носи са стресом? КАРАКТЕРИСТИКЕ „ОДАБРАНИХ“ Одговоре тих људи сам систематично пратила, проналазила им заједничке карактеристике и та сазнања редовно користим у свом раду. За читаоце Православног психолога навешћу неке од њих. Њихово очекивање од живота пре је личило на очекивање борбе него на очекивање лагодности Нико од оних који су се успешно борили са стресом није ми рекао да је имао детињство током кога је био припреман за живоот без стреса. Често су и њихови родитељи током живота имали велика искушења и они су могли видети да се то током живота уобичајено и дешава. Они су расли очекујући живот са изазовима и препрекама. Многи од њих су читали животописе знаменитих људи и врло рано су спознали да се и најбољи међу људима редовно сусрећу са искушењима те да смисао живота јесте у преброђивању изазова. Способност трпљења и наде Толеранција ових људи била је упадљиво већа. Они су могли да „трпе и ћуте“ месецима а да при томе, не говорећи никоме ништа, лагано развијају свој план спасења захваљујући нади која их није напуштала. Они су успевали да наду одрже чак и ако су се њихови циљеви морали мењати. Учесник рата у Српској преживео је велике страхоте и видео велике неправде, надајући се да опет загрли свог малолетног јединца.Када му је син страдао у ратном Сарајеву, он се и даље борио настојећи да доживи да направи споменик на гробу свога сина. Након рата је изнова основао породицу и био велики помагач свом новом, слабовидом детету. Мањак самозаваравања и заблуда Премда су људи који имају већу способност превладавања стреса објективно психолошки јачи од оних који то не могу – они су далеко реалнији у односу на процену себе самих. Људи који теже превладавају стрес склонији су да себе опазе као јаке „само у другачијим околностима“ – док људи који добро превазилазр стрес ретко узимају „околности“ као фактор или га напросто само констатују као ометајући фактор, не задржавајући се на томе предуго. Уздржанији су и када предвиђају своје способности или будућност и генерално нису склони усхићењима као ни великим „потонућима“. Ово представља само неке од стратегија оних који су добри у превладавању стреса. Они ретко имају проблем да се обрате за психолошко саветовање, како за себе тако и за члана породице. Будући да су реални и способни да сагледају све околности, рад са њима је инспиративан и резултује великим помацима. Оно што може један човек могу наравно и многи други. Саветодавни рад оснаживања људи са проблемима превазилажења стреса не само да је прикладан, он је неопходан. Заправо ми не можемо много утицати на догађаје. Оно на шта можемо у великој мери утицати јесте како ти догађаји утичу на нас. Стресови некога „ломе“ док неко други ојача у сусрету са њима. У временима која долазе чини се да је потребно да припремимо себе да се нађемо међу овима последњима, ојачанима. Спомена Милачић клинички психолог извор