Претражи Живе Речи Утехе

Сујета...гордост и јако високо мишљење о себи нам апсолутно никада неће направити никакав проблем све док нам је живот добар...а судбина лака... Оног момента када ћурак окрене...а увек окрене...и када дођу муке и проблеми...људи који су сујетни и горди дупло пате...и због саме тежине животне ситуације...али и због оне дубоко искрене мисли "како овако дивном човеку овако тешка судбина да западне...па није фер...мени треба увек да буде лако...ја заслужујем само лепе дане"... А никад није лако... И никоме није стално лепо... И овде важи она стара "ко високо леди увек ниско пада"...можда и понајвише... Плус што за ових 15 година где слушам само тешке људске судбине...још нисам чуо ниједну која је јединствена...и која се још никада никоме на свету није десила... А за неке моје пацијенте и клијенте заиста важи она "ко их клео није дангубио"... Све је то део живота... Саставни део Игре... Ништа лично... И мала слова на задњој страни уговора...која смо нехотице потписали кад смо се родили... Зато је и решење двојако... Или да будемо Срећници...што не знам како се постиже...ми Ђурићи још нисмо успели...јавите ако знате...молим вас... Или да смањимо очекивања...да схватимо да смо сасвим обични Земљани...за које важе иста сурова правила...и да навежбамо Скромност у очекивањима спрам судбине...као врлину најважнију од свих... Можда нас не чека Црвени Тепих... Али ни Трње није лоше када човек зна где се запутио...шта му је важно...и да је бол у стопалима само саставни део Путовања... А да вам не кажем колико се дивим оним Сасвим Обичним Људима алијас Нормалцима...који знају да се радују малим стварима и ситницама...обично највећим...и највреднијим... Знате оно... Обична недеља... Сунце продире са терасе... Омањи стан... Препун сто преукусних ђаконија... Граја...смех...пуно добре енергије... Слога...подршка и љубав... Чаша домаћег вина... Лагана музика у позадини... Сви на броју... И нико болестан... Како само живот зна да буде леп... https://drvladimirdjuric.rs

Треба разумети да исповест није само разговор са свештеником, већ наше обраћање Богу. У скаладу с тим, исповест треба сматрати не као прилику да добијемо савет и утеху од мудрог и љубазног свештеника, већ као нешто много веће и узвишеније. Свети Оци кажу:“Бог спашава, али не и без нашег учешћа.“ Света тајна Покајања може бити изведена на различите начине,а у зависности од животних околности. Особа која се каје и исповеда своје грехе, то чини испред свештеника, који користи Епитрахиљ и Молитвеник. Такође, особа се може исповедити и изван цркве,без и једног од наведених обележја, као што је била пракса у време прогона хришћана. Једино неопходно да исповест ступи на снагу јесте жеља особе да се покаје и исповеди све своје учињене грехе. Међутим, може се догодити да особа не нађе у својој души олакшање чак и онда када су сви услови исповести задовољени, тј. чак и онда када се добио опроштај од свештеника који је користио Епитрахиљ, Молитвеник, Крст и Јеванђеље. Све молитве биле су изречене, грешникова глава била је покривена Епитрахиљем и отпуштање грехова било је загарантовано. Шта је онда разлог томе? Као што смо рекли, Покајање је једна од највећих тајни. Све у њој може бити окарактерисано као не исказано, необјашњиво, неописиво. Колико је изван нашег разума да опишемо како је Бог створио свет једном Речју, толико је немогуће објаснити како Бог изова „обнавља“ човека. Уобичајен начин исповести, на који се људи најлакше одлучују јесте исповест типа питање-одговор. Многи као додатно средство користе приручник „Како исповедити своје грехе“. Покајник долази код исповедника, наброји све своје грехе, и добије разрешење тј. опроштај својих грехова. Неопходно је да исповест постане једна устаљена, духовна потреба у животу сваког верника.Долази пост. Особа долази у цркву да своје грехе исповди и да прими Свето Прићешче...Пост пролази и особа наставља са својим устаљеним начином живота до следећег поста, исповести и прићешча. Нажалост, вечина људи схвата ову Свету Тајну као повремену верску радњу, којој приступају само онда када су у потреби. И уместо да то буде један дуг, непрекидан пут ка Богу, Света Тајна Покајања постаје једна непотпуна и узгредна верска радња. Ако не научимо да свој живот градимо у једном непрекидном покајању, наша исповест ће увек бити таква. Живот у покајању и Света тајна Покајања су једно, не могу бити одвојени. Када и како се ова тајна обавља? Када наша исповест постаје покретачка снага? За човека који живи у сталном покајању, свака исповест је нова и другачија од предходне. Свака исповест захтева нову, самосталну борбу особе која се каје. Не можемо се ослонити само на Божју помоћ.Потребна је и људска борба против греха. Ми знамо да је Бог свезнајући.Богу је знан живот сваког појединца, још пре но што се овај родио. Ништа није скривено од Бога. Он зна свачије срце. С друге стране, човек је обдарен од Бога слободном вољом, и Бог ту слободу никада не одузима човеку. Човек је одговоран за себе. Иста идеја дата нам је оваплоћењем Бога. Он је рођен као беба. Његова Мајка повијала је његове руке и ноге у повоје. Бог је дошао на овај свет ограничен у својим акцијама. Могао бих рећи“ није имао слободу.“ Међутим, то нису правилно употребљене речи, јер се супротстављају Његовој светој природи. Ипак, ове речи могао бих поново искористити када видимо Христа у Пилатовој тамници везаних ногу и руку. Био је зараробљен, без слободе. Знамо да Бог поседује апсолутну слободу. Када је Петар покушао да га заштити од војника у Гетсиманском врту, Господ му је рекао следеће: „...или мислиш да не могу сада умолити Оца свога да ми пошаље више од 12 легиона анђела?“(Матеј 26:53).Он је био слободан да се брани, али уместо тога он бира другачије да би људска слобода тријумфовала. После свега реченог, без обзира што је сваки човек предодређен за спасење, не значи да ће свако од нас бити спашен. Ми треба да испунимо оно што је Бог провибитно предодредо за нас, а то је да будемо усиновљени преко Господа нашег Исуса Христа. Ми треба да прихватимо Његово усиновљење. Али то може бити достигнуто само код оних који исправно користе своју слободну вољу, и који желе да буду усиновљени. Понашањем, које је супротно од наведеног, ми одбијамо сопствено спасење. Свештеник Алексеј Умински извор

Богојављење – 19. јануара по новом, a 6. јануара по старом календару, Православна црква слави велики хришћански празник Богојављење. Тог дана православни једни друге, а и сав народ Божји, поздрављају древним поздравом „Бог се јави – Заиста се Бог јави”. Свети Јован Златоуст је o данашњем празнику, поред осталог рекао: „Хоћу да празнујем, љубљени, и оран сам да светкујем. Јер је свето Богојављење печат празника и врата светковине…”. По повратку из Египта, Господ Исус Христос је до своје тридесете године живео у Назарету са мајком својом, Пресветом Богородицом Mаријом и Јосифом, који је међу људима сматран Његовим оцем. Скривајући силу свог Божанства, Исус је живео од рада својих руку. Када је Господ навршио тридесет година од свог телесног рођења, Он отпоче своју учитељску и спаситељску мисију. У то време, Јована, сина првосвештеника Захарије и Јелисавете, који је био шест месеци старији од Исуса, Бог упути у жарку пустињу у близини реке Јордана. У пустињи је Јован, одевен у хаљину од камиље длаке и опасан кожним појасом, живео испосничким животом. Хранио се дивљим медом и сувим, пустињским биљем. По заповести Господњој, проповедао је: „Покајте се!”. Громогласно је узвикивао, „Приближило се Царство небеско! Припремите пут Господњи! Поравните стазе Његове!” У гласу овог пророка Божјег многи људи препознаше глас Господњи. Покајаше се због кршења Божјих закона и дођоше Јовану да их крсти у Јордану. Тада је говорио: „Ја само припремам пут Ономе који долази за мном, и који је много већи од мене: ја нисам достојан ни да Му одрешим ремен на обући. Ја вас крштавам водом за покајање, а Он ће вас крстити Духом Светим. Он је Христос, помазаник Божји кога очекујемо.” И заиста, једнога дана дошао је Господ Христос из Галилеје на Јордан да га Јован крсти. Док је Исус прилазио Јован је објавио ученицима својим и окупљеном народу: „Гле, Јагње Божје које узима на себе грехе света!” Јован је био збуњен. Знао је да пред њим сам Син Божји. Стога му је рекао: “Ти треба мене да крстиш, а Ти долазиш к мени.” На то му Господ одговори: “Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду”. И Јован га крсти. Исус изађе из воде и, гле, отворише се небеса, и виде Духа Божијег где силази као голуб и долази на њега. И зачу се глас с небеса: „Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи.” Тада је свету и свим људским поколењима откривена тајна Свете Тројице. Бог Отац говорио је Сину с неба, Бог Син се крштавао у реци Јордану, а Бог Дух Свети сишао је на главу Бога Сина у виду голуба. Због тога се данашњи празник и назива Богојављење. О чудесном Богојављењу сведочио је и сам Јован Крститељ: Видео сам Духа где силази као голуб са неба и остаде на Њему. И ја га не знадох, али Онај који ме посла да крштавам водом он ми рече: На кога видиш да силази Дух и остаје на њему, то је Онај који крштава Духом Светим. И ја сам видео и засведочио да је он Син Божји. Понекад се овај празник назива и Просвећење јер је Господ Исус Христос својим крштењем у Јордану осветио, учинио светом не само воду у овој реци, него и сву воду уопште, па и сву материју, сву творевину Божју. На Богојављење се у свим светим храмовина после Свете литургије освећује вода. Суштину смисла и опис овог великог празника, Црква је сажела у Богојављенском тропару: У Јордану када си се крштавао Господе, показало се поклоњење Тројици, јер глас Родитеља сведочаше за Тебе, именујући Те Сином Љубљеним, а Дух у виду голуба, потврђиваше истинитост речи: Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби! Тајна празника: Богојављење – видео Извор: СПЦ

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот. Страх је, понављам, осећај, и човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. Одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу. Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно покрије, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да га запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над кукавицом. Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то ће захтевати значајан напор и одлучност, као и доследност и упорност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике ово упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, пратио нас је улични мешанац. Није показиво агресију, већ нас је тврдоглаво пратио, што је код мене, младог и плашљивог човека, изазвало приличну напетост. Пожалио сам се оцу, а он ме ухватио за руку и кренули смо ка псу. Пас се, заузврат, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који их гледају у очи“. Више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве. Међутим, о томе је лако писати и причати, али у стварности је све много теже. Одупрети му се много је теже него неком другом искушењу. Ни страст пожуде, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх. Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда страх и победи сваки страх. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Авраам. Божја заповест Аврааму је била да се са великом породицом, робовима, стадима и имовином пресели у земљу хананску. Било је веома опасно кренути на тако далек пут и ризиковати да налетиш на разбојнике, да постанеш жртва предатора, да умреш од инфекције... Авраам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Аврааму, и Авраам је, у апсолутном поверењу у Бога, прегазивши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника. Ко се узда у Бога, не мучи га страх, не подлеже страховима и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“ или „за шта“. Прихватите оно што се дешава са кротошћу, поступајте смирено и без самосажаљења тамо где ситуација захтева акцију од вас, и прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу мирном. И овај духовни мир не напушта човека ни у смиреном стању ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну. протојереј Владимир Пучков приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

На уличном светлу, са десетинама дневних светиљки, у звуцима смеха и гласовима оних који славе, постоји чудна тишина коју мало ко може и жели да чује. То је тишина оних, који у ове празничне дане не налазе радост у празничним мелодијама, нити утеху у пуним банкама. То су људи који ходају међу нама, али њихов поглед као да гледа на неко друго место, у неку мрачну дубину коју само они познају. То су они који носе тежину одсуства, рану губитка, или терет самоће због које се осећају отуђеним чак и у гомили. За њих празници нису дани славља већ дани који буде успомене. Сећања на оно што немају, шта су изгубили или шта никада нису пронашли. Весели гласови и светлећи украси изгледа да увећавају њихову празнину. Као да сјај постаје огледало њихове унутрашње туге. Ипак, иза њихове туге крије се нешто дубоко људско и истинито. Њихова тиха снага да издрже, да дишу упркос болу. Њихова вера и нада у боље сутра које их много пута издаје. То су сви они борци у животу који устају сваки дан, чак и када их тежина њиховог ума и душе, вуче доле. Они су људи који нас подсећају да су празници, изван сјајних омота, празници о љубави, разумевању, солидарности и хуманости. Ако случајно налетите на неког од њих, немојте журити. Осмех, разговор, топао гест могу постати светлост која гаси сенку њихове самоће. Зар то није Христос? Осмех, сладак разговор, рука која те додирује, загрљај који те држи, пољубац који ти поново даје живот. Божић значи паљење свеће у тами света. о. Хараламбос Пападопулос приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, у сусрет Божићу, дао је интервју оснивачу нашег листа Милораду Вучелићу. Редовни божићни разговори део су дугогодишње традиције којом високоуважени саговорник Печату чини част и оснажује професионалну снагу нашег гласила. Разговори с владиком Буловићем никада нису били тек пригодни и празнични, већ су усмерени на многе од најважнијих тема времена које живимо. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? Владику питамо и шта је, према његовом виђењу, достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? С обзиром на ауторитет и утицај који имате, позивамо Вас, свесни тешког бремена које Вам таквим задужењем товаримо, да јавно, дакако и саветодавно, оцените садашње изузетно забрињавајуће друштвено-политичке и духовне прилике у Србији. Оне јесу последица унутрашњих деценијских ломова и тешког наслеђа, али и светских, небивало злих прилика. Где смо данас, колико су наше управљачке елите дорасле овом геополитичком хаосу у којем се америчко-центричне елите опиру слабљењу униполарног света, и истовременом јачању његове алтернативе, БРИКС-у? На коју се страну, као друштвена заједница, али и појединци, морамо окренути, коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Шта је достојно нашег поверења и – колективног и личног – вредносног избора и жртава које подносимо и које ћемо, нажалост, и убудуће подносити? Реч ауторитет има различита значења, а када јој се дода и реч утицај, онда ће онај кога описују као ауторитативну личност, лако разумети да то не заслужује. Пошто су епитети којима ме описујете некритична оцена доброг пријатеља не налазим себе у њима; поготову не желим да будем ауторитаран, односно да своја мишљења и ставове, па чак ни своју веру, веру у Христа Спаситеља, за коју држим да је једина права, непотрошива вредност мог живота, не намећем никоме, ни на који начин. Сматрам да и те како има смисла бавити се и питањима ко је ауторитет данас, на пример за младе нараштаје, и ко има утицај, како се он остварује и слично. Та питања су садржана, заправо, и у питању које сте ми поставили: где смо…, шта је достојно поверења и тако даље. Млади нараштаји, ка чијој будућности треба да буду усмерени сви наши одговори, за питања комплексна попут Вашег, кажу у шали: то је питање за милион долара. Ја не мислим тако. Не мислим ни да у одабиру вредносног избора треба да будемо превише оптерећени несумњивим геополитичким хаосом, ни ратовима, ни технолошким и биотехнолошким изазовима и недоумицама, ни НАТО-ом, ни БРИКС-ом, ни Истоком ни Западом, ничим ван нашег аутентичног, српског цивилизацијског хоризонта, толико пространог, историјски утемељеног, богатог духовним бесцен-благом. То је онај „бескрајни плави круг и у њему звезда“ који Вук Исаковић, јунак Сеобâ, види као несагледиво лично и народно обзорје у коме живимо и из кога вековима сагледавамо све спољашње појаве и искушења и на њих дајемо сопствене одговоре. Тај круг, коме нема краја, око нас је оцртао пре осам стотина и педесет година рођени Растко Немањић, Свети Сава. У средишту круга, као најсјаjнија звезда, блиста Лик Христов, чија светлост, огледајући се у личности Светога Саве, нашег путеводитеља, обасјава и све нас. Дакле, осам стотина и педесета годишњица од рођења Светог Саве, коју ћемо, ако Бог дâ, 2025. године прославити, прилика је да и ми, следећи вредносни избор који је пре осам столећа направио Свети Сава, одговоримо на питања која јесу пред нама, а која сте ви делимично побројали: коме веровати, шта уважавати, за шта се борити, а које снаге и вредности одбацити? Не видим битну разлику у историјским околностима у којима се опредељивао Свети Сава од оних у којима се ми опредељујемо. Ми, верујем и надам се, нећемо погрешити јер и нас, као и наше дедове и очеве, усмеравају учење и дело Светога Саве. Теме нашег националног и државног опстанка, историјских искушења и геополитичке судбине у овим разговорима се понављају, али на начин који уклања сваку могућност њихове „монотоније и истрошености“. Заоштравају се, наиме, и забрињавајуће продубљују проблеми и драма светског поретка – све док не стигосмо до садашњег, унеколико новог тренутка, у којем се, као разумљиво, чак одмерено и умерено, изговара/пише како смо савременици „борбе Православља и сатанизма“, борбе у којој Запад и декларативно тежи потпуном уништењу Православља као „највеће опасности“ по глобални поредак! Стратешке поставке које су се некада именовале – теорија завере и планови закулисе постају део јавног дискурса који се без устезања најављује, разматра и спроводи. Како живети и како се борити с околностима тако разгоропађеног и манифестованог злог (на)ума, какав новија историја не памти? У праву сте! Много више него наше умеће да кроз занимљив разговор промишљамо о феноменима и изазовима стварности, сама стварност брише сваку могућност да не само наши разговори него и свакодневни живот добије особине монотоније и истрошености. За брдовити Балкан често говоре да пати од вишка историје. Тобоже, свет иде ка крају историје, а ми, деструктивни Балканци, производимо је за извоз. Истина је потпуно другачија. Фукујамина, у основи марксистичка, теза о крају историје остаће само бледа, прозирна утопија, као и све оно на чему је измаштана. Пред нашим очима нестаје и у своју ауторитарну супротност, ако не у фашизам, претвара се такозвана либерално-демократска идеја, која, на пример, кроз cancel culture и сличне покрете дискредитује слободно мислеће научнике, уметнике, интелектуалце и ствараоце, излажући их јавној порузи, губитку намештења на универзитетима и слично. Запад пред јефтиним кинеским производима под ноге баца мантру о тржишту као једином регулатору економије, те се уводе драконске таксе и царине. Из сна о Европи без границâ Европљани се буде уз глас мујезина који езаном позива своје верне на молитву, а границе од миграната са југа и истока брани наоружана полиција. Дотле ми, народи Балкана, не само да самостално производимо историју него нам је и велике и не баш велике силе извозе захваљујући незрелим или корумпираним политичким елитама, у најтрагичнијем виду – братоубилачким ратовима. Али да бисмо стигли до садашњег тренутка, у коме Запад, како се констатује, и декларативно тежи ка слабљењу или чак уништењу Православља, морамо узети у обзир да и код нас постоје различити облици фанатизма. Они су плод психолошке преосетљивости, можда неизбежне у нашим условима, али и различитих масовних медијских и мрежних обмана. Зато морамо бити терминолошки јасни. Наиме, термин Запад или, сада, колективни Запад, у контексту борбе Православља и сатанизма, можемо користити само у односу на релативно узак круг политичких и социјалних елита. Ни на трен намеру за уништење Православља не можемо приписивати обичном народу, који је на различите начине, као и другде, и сâм жртва својих елита. Макар повремено, у јавном говору је нужно то напомињати, јер не желим, као ни Ви, да наш разговор, ни у најмањој мери, доприноси распиривању нетрпељивости и фанатизовању било кога. Морамо на то пазити кад говоримо било о Западу било о Истоку, било о хришћанству било о исламу. Сваки сусрет или контакт са хришћанима Запада или са духовним вођама ислама фанатизованим или инструисаним групама фанатикâ, даје, у нашој средини, повода да оптужују све редом (осим себе, наравно) за издају Православља и Српства. Са друге стране, јасно је да одређене политичке, економске, привредне, вероватно и окултистичке елите земаља Запада, неке отворено, а друге мање отворено, воде борбу против Православне Цркве. То јесте она иста борба добра и зла која се у свету води откако је Христос разапет, а свети архиђакон Стефан каменован. Ми данас, будући да се таква борба води и против наше Цркве, нашег православног народа, снажно осећамо њен интензитет. Мислим на последње три деценије. Али, ништа друго него борба Православља и сатанизма није био ни терор над народом и Црквом од стране усташâ, немачких нациста, балиста и других у Другом светском рату, а ништа друго није био ни послератни терор Комунистичке партије. То је иста борба непрестана! Али и у мирнијим периодима слободнијег живота Православне Цркве, без видљивих прогона, када чак постоји одређени комфор, дешавају се падови, кроз превелики утицај световних чинилаца на црквену структуру. Сведоци смо тога данас. Сведоци смо својеврсне трагедије када јерархија једне помесне Цркве, уз садејство или извршавајући налоге световних, тачније светских, фактора и сила, ради против друге помесне Цркве и њеног верног народа. То је тужна и трагична чињеница. А та јерархија не жели да примети да због тога гину људи, гину православни хришћани, њихова браћа, горе и уништавају се храмови. И напослетку, пошто се ради о процесу који је тек отпочео, а не зна му се коначни исход, још две-три напомене. Сведоци смо променâ, макар посматрајући политичко опредељивање народâ Запада последњих година. Или падају или убрзано губе примат псеудолибералне политичке снаге, експоненти и заговорници глобализма. У суседној Мађарској, на пример, суверено владају људи који не крију да су хришћани. И у другим европским земљама надвладавају покрети који заговарају традиционалне, хришћанске вредности. Изјаве новоизабраног председника САД Трампа и његових сарадника о важности Библије и о њиховом снажном противљењу накарадној, реално сатанистичкој, џендер-идеологији и пракси, уз најаве миротворног залагања, буде наду. Свему, наравно, морамо приступати са опрезом, али ако постоји ма и трачак светла који ће, макар привремено, на неким обострано корисним основама, ублажити нетрпељивост Запада према Православној Цркви, то ваља прихватати са одобравањем. Дошло је доба мишљења о немисливом – човечанство као да хода ка бездану апокалиптичне пропасти. Ви сте увек упозоравали да за православне апокалипса није пука прича о уништењу и самоуништењу, колико потоње Откровење пуноте божанске победе и преображаја света у есхатолошку пуноту. Да ли се заувек мрачи или коначно свиће? То што је наш народ окренут Истоку, са кога „засија Сунце правде, Христос Бог наш“, како појемо у једноj богослужбеној химни, значи да за нас увек свиће. То смо ми – народ који надвладава тешкоће и искушења. Последњих деценија, упркос свему, певамо пуним плућима, пуним срцем: са Косова зора свиће! Грачаница, сва у сјају, дочекује Видовдан! Са смирењем, са поверењем у Бога, у годинама када неком изгледа да се заувек мрачи, да са развијеним барјацима стижу сва четири јахача Апокалипсе, окренути смо Грачаници, Пећкој Патријаршији, Дечанима, јер знамо да тамо где је страдање највеће, тамо где је крст распећа, долази и спасење, долази и васкрсење. Стога, радујемо се сваком дану који нам дарује Господ, у сваком дану доживљавамо мало Откровење, откривамо лепоту Божјега стварања и искупљења у Христу. Али знамо да ћемо једампут осванути у незалазном, невечерњем и нестарећем „дану осмом“, у нашој небеској Отаџбини, за којом заправо непрестано чезнемо, у дану у коме нећемо нестати у ништавилу него ће се, у преображеној „новој земљи“ и на „новом небу“, остварити све наше молитве, сва наша надања, све наше чежње, сва наша глад и жеђ за Оцем небеским и за нашом вечном браћом и сестрама по Богу и у Богу. Ви сте се, владико, у пуном црквеном животу нашли у тренутку када је дошло до великог неопатристичког буђења и када су писали и деловали многи, од оца Јустина, преко Георгија Флоровског, до прерано отишавшег Панајотиса Неласа. И сами сте се бавили круцијалним темама, попут теологије светог Марка Ефеског, новозаветне теологије, али и питања српске заветности у кључу Еванђеља. У каквом стању је савремена православна теологија? Може ли она да испрати све изазове живота у доба „постистине“? Пре него што одговорим на ово питање, треба, чини ми се, да укратко објасним појам великог неопатристичког буђења, како га Ви умесно и прецизно називате, или подухвата неопатристичке синтезе, како се најчешће каже у теолошким круговима. Придев патристички и именица патристика потичу из грчког и латинског језика. Придев значи отачки, светоотачки или који се односи на свете Оце Цркве, што ће рећи на оне њене светитеље који су уједно њени највећи теолози, а именицом се назива свеукупност њихових богословских учења или њихов духовни свет и духовно наслеђе у целини. Следствено, придев неопатристички који користите – иначе код нас практично непознат ван уског круга најобавештенијих теолога – означава духовни и културни феномен из прошлости који није мртав, али је, силом историјских прилика, односно неприликâ, „обамро“ или „замро“, те га ваља оживети, пробудити и обновити. Конкретно, по теоретичару неопатристичке синтезе, Георгију Флоровском, после вишевековног „вавилонског ропства“ новије православне теологије, која се за време његовог трајања није развијала природно, органски, него под већим или мањим утицајима час римокатолицизма час протестантизма, њу треба из тога стања духовног робовања ослободити – треба је, другим речима, са стрампутице вратити на њен исконски пут, вратити је њеним изворима, богословској методологији и учењима Отаца Цркве, а не неких схоластичких („школских“, „учених“, „научних“…) ауторитета. Наш свети Јустин Ћелијски, савременик и поштовалац Флоровског (а важи и обрнуто), није формално и теоретски разрађивао идеју неопатристичког буђења, али ју је свом душом заступао и свом снагом спроводио као њен авангардни представник, чак, по моме скромноме мњењу, као њен протагониста, првоборац, челник, витез духа без мане и страха, нипошто не као „витез професије“ коме тапшу здружени домаћи атеисти или, у бољем случају, верници „бога-неБога“. Размишљајући, колико видим, унутар ових или овима сличних координата, Ви ме питате у каквом је стању савремена православна теологија. Мој скромни одговор гласи: у истом стању у којем је била и пре стотинак година. То значи: с једне стране, по мени са православне или црквене стране, и даље је актуелан повратак Оцима, Предању Цркве, изворима вере и богословља као њеног црквеног тумачења, што чини „патристичку обнову“ или „неопатристичку синтезу“, а са друге стране и даље постоји изазов схоластике и неосхоластике у ширем смислу, „учене“ или „научне“ теологије, потпуно или делимично „еманциповане“ од Цркве. Вук длаку мења, мудро вели народ, али ћуд никада: некад једина поуздана, у Цркви рођена и Црквом зајемчена, ортодоксна или православна (читај: аутентична, непатворена) теологија данас се у одређеним, добро познатим, идеолошким и парацрквено-секташким срединама подругљиво квалификује као анахрона, „демодé“, „ретроградна“ теологија, ако уопште и јесте теологија, а као једина прâва и вредна пажње – о како то гордо звучи! – признаје се „научна теологија“, која, по мени, уопште није теологија него крајње слободоумна религијска философија или, у бољем случају, мање или више коректна религиологија. У међувремену је створена, спонтано или, што је вероватније, на основу извесних програмских смерница, позната „новоправославна“ теолошка интернационала, чију експозитуру представља реформистичка „богословска трилатерала“ на линији Fordham (САД) – Волос (Грчка) – Берлин, Београд и Требиње (географско одређење излишно). Укратко казано, историја се (као и увек, уосталом) понавља: на једној страни смо у доба позне Византије у богословском свету имали томисте и антитомисте, филоунионисте и антиунионисте, „прогресисте“ оличене у лику Висариона Никејског, потоњег кардинала, и „традиционалисте“ оличене у лику светог Марка Ефеског, флорентинску унију између Старог и Новог Рима и њено укидање у Цариграду у раној османлијској епохи, и тако даље, а данас имамо исто то или нешто веома налик томе, само са другим именима, титулама и иконографијом. У „јавној сфери“ наступа „постистина“, али не одступа ни истина, односно Истина. У Цркву покушава да се, под плаштом науке, увуче богословска (!) постистина, звана „постпатристичка теологија“, али – no pasaran! Излагања учесникâ недавног богословско-научног скупа у Београду, посвећеног светом Јустину Ћелијском, нарочито наших младих теолога, утешила су ме и уверила да ће завршну реч имати Црква, Стуб и Тврђава истине (IТим. 3, 15), а не „Синагога сатанина“ (Откр. 2, 9 и 3, 9); пуноћа истине, а не „постистина“, то јест лаж и обмана; светоотачки надахнуто православно богословље, а не „постпатристичко“ секуларизовано квазибогословље, то јест пуко „мудровање по човеку“, и то – по палом, огреховљеном, опатуљеном, не ретко и ођавољеном човеку. Биоетичка питања, од вештачке оплодње и сурогатног материнства, преко хируршко-хормонске промене пола до еутаназије, опседају савременог човека. Својевремено је издавачка кућа Епархије бачке објавила документ Руске Православне Цркве, Основе социјалне концепције, који се, између осталог, подробно бави и овим проблемима. Шта Српска Црква може да поручи савременом човеку – куда нас воде путеви „постхуманизма“ у области биоетике? Куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Путеви биоетичког „постхуманизма“ које сажето, али обухватно описујете (вештачка оплодња, промена пола, еутаназија…) нису друго до беспућа антихуманизма. Она воде људски род и планету Земљу у пропаст, у смрт, а то и јесте програм и циљ нове, самопроглашене „светске елите“ која га, без зазора, свакодневно прокламује. Она тврди да је на свету превише људских бића и да ће човечанство просто-напросто „потрошити“ све ресурсе уколико не буде сведено на „златну милијарду“ коју ће предводити управо она, „елита“ (а ко би други?). Ко јој даје право на ове чудовишне мисли и демонске планове, без преседана у досадашњој светској историји, то, дабоме, мудро прећуткује. Ми хришћани, међутим, непогрешиво знамо ко је то – то је ђаво, „човекоубица од искони“ (Јов. 8, 44). Питање куда нас воде путеви „постхуманизма“ или „трансхуманизма“ Ви даље маестрално допуњујете следећим питањем: куда нас води слепо повиновање идеји Прогреса? Оно на први, површни поглед делује чудно и изазива противпитање: какве везе има опасна, застрашујућа, крајње перверзна идеологија или, боље рећи, историјска химера метаисторијске стварности, – у којој постоје, додуше, ствари, али не постоји више човек, – са дубоко хуманом и, рекло би се, чисто хришћанском, па и општемонотеистичком, идејом прогреса, напретка ка Есхатону, ка Крају као Циљу и испуњењу смисла историје, схваћене као смислено, логосно и провиденцијално кретање од почетне тачке Алфа до завршне тачке Омега? Одговор, по мени, гласи: има, и те како има! Јер, уколико прогрес, уздигнут на пиједестал Прогреса, доживљавамо и схватамо „начелно“, „уопштено“, „секуларно“, идејно и религијски „неутрално“, ван органске онтолошке везе са Христом и са Црквом Христовом, онда он није више ни прогрес ни Прогрес већ, само и једино, „прогрес у воденици смрти“, како га је пре скоро сто година окарактерисао свети Јустин Ћелијски, Јустин Поповић, у свом изузетном теолошко-философском огледу истог наслова и пламеног пророчког духа. Тај дивни и потресни текст као да је писан овога тренутка, на страшној – не дај Боже, можда и кобној – прекретници светске историје, те Вас молим за дозволу да, ради читалаца Печата, наведем неколико важних увида и прозрења из њега. Свети старац Јустин полази од сетног размишљања о Земљи као јединој „планети смрти“ и о човеку као трагичном бићу, сужњу смрти. „Трагично је бити човек, – пише он, – несравњено трагичније него бити комарац или пуж, птица или змија, јагње или тигар“, зато што човек „стално остаје затвореник у неотворљивој тамници смрти, тамници која нема ни вратâ ни прозорâ“. И наставља, у све жешћој градацији: „Рађајући се на свет, човек је од првог момента кандидат за смрт… Утроба која нас рађа није друго до рођена сестра гроба… Смрт је први поклон којим мајка дарује своје новорођенче. У сваком људском телу таји се и скрива најстрашнија и најнеизлечивија болест: смрт.“ У овом контексту цитира праведног, многострадалног Јова: „Гробу вичем: Ти си отац мој; а црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја“ (Јов 17, 14). После овакве дијагнозе он поставља неумољиво питање: „Је ли могућан прогрес, је ли логичан, је ли оправдан, је ли потребан прогрес у свету у коме је смрт – најнеодољивија неопходност? А то питање значи: има ли смисла овакав свет, овакав живот, овакав човек?” И одмах одговара: „Ако је у воденици смрти могућан смисао живота, могућан је и прогрес“. Затим, показавши апсолутну немоћ човекове науке, философије и културе, па и религије у њеним различитим историјским облицима, пред ненаситом, свепрождирућом немани која се зове смрт, са горчином пита, заправо констатује: „Прогрес? О, сваки људски прогрес шта је друго ако не прогрес ка смрти, прогрес ка гробу?“ На сопствено реторско питање одговара кратко и јасно: „Где смрти има, ту стварног прогреса нема.“ Стварни прогрес, следи из тога, постоји само онде где – смрти нема. Васкрсли из мртвих Богочовек, Господ и Спаситељ света Исус Христос, Победник је смрти у Догађају Свога Васкрсења и, самим тим, Осмислитељ живота и Дародавац јединог истинског прогреса – напретка ка животу, вечном и неуништивом животу (ср. Јевр. 7, 16) у заједници са Живим Богом, напредовања „из славе у славу“ Царства Божјег (IIКор. 3, 18). Отуда свети Ава изводи разлику између хуманистички (гдегде каже хоминистички) формираног „европског“, „западног“, „савременог“ човека и човека Христовог, човека „у Христу“, а тиме, следствено и последично, између лажног, хуманистичког прогреса и истинског, теохуманистичког или богочовечанског прогреса, напретка ка Христу, па у Христу и, коначно, „у меру раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13). Своју оцену и процену хуманистичког прогреса илуструје дијалогом Алквиста и Јелене у Чапековој трагедији Rossum’s Universal Robots: „Алквист: Има ли Нана какав молитвеник? Јелена: Има један врло велики. Алквист: И у њему се, сигурно, налазе молитве за разне случајеве у животу? против непогоде? против болести? Јелена: Да, против искушењâ, против поплаве… Алквист: А против прогреса, нема ли? Јелена: Држим да нема. Алквист: Е, то је штета.“ Насупрот овом „прогресу“ стоји, пише Свети даље, „богочовечански прогрес од човека до Богочовека, од смрти до бесмртности“. По њему, насупрот „научном еволуционизму“ (о како и то гордо звучи!), према којем човек, на крају свих крајева, ипак није ништа друго до „пролазна животиња међу животињама“, стоји хришћански еволуционизам – „рођење у Христу, преображење у Христу, васкрсење у Христу“. У антрополошко-сотириолошкој визији ћелијског мистагога, напослетку, за нашу свету помесну Цркву и за наш српски народ највећи учитељ пута који води у живот и кроз живот, од рођења у Христу до васкрсења са Христом, био је – и занавек остао – Свети Сава, „највећи неимар богочовечанског прогреса у историји нашег народа“ Свети Јустин закључује: „За Светог Саву прогрес је ово: стећи Господа Христа, живети у Њему, Њиме и ради Њега…“ Усуђујем се да додам: иза Светога Саве сагледавамо многобројну плејаду светих Отаца и Учитеља Цркве Православне и Његове свете Апостоле, а у њиховом средишту – Онога Који је, Једини у историји, за Себе изјавио да је Пут, Истина и Живот (види Јов. 14, 6), Богочовека Исуса Христа. Трагедија украјинског раскола није била могућа без неканонског мешања Цариградске Патријаршије на канонској територији Украјинске Православне Цркве, аутономне у оквиру Московске Патријаршије. Као архијереј који се деценијама бавио међуцрквеним односима у Православљу, шта мислите – куда ова трагична подела води? Шта се дешава у Цркви од Истока? Има ли наде за решавање спорних питања и за мир, пошто, по апостолу Павлу, Сâм Христос јесте Мир наш? Ваша констатација о трагедији украјинског црквеног раскола – и, додајем, страдања канонске Православне Цркве и народа у Украјини – потпуно је тачна. Камо среће да није! Тамошња трагична подела је, нажалост, веома брзо постала подела у васељенском Православљу, и то двострука: с једне стране, подела између оних помесних Цркава које украјинским расколницима, предвођеним од стране лажног митрополита, грађанина Думенка, не признају никакав канонски легитимитет и неких других, малобројних, помесних Цркава, које им га признају, махом невољно или под притиском, само одлуком предстојатеља, без одлуке архијерејског сабора, а са друге стране, подела унутар њих, негде у заоштренијем, а негде у блажем облику, при том подела која, за разлику од даље и ближе прошлости, није мимоишла ни вековну тврђаву Православља, Свету Гору Атонску. Виновници поделе, они који, презревши Саборе и каноне, упадоше, незвани, у канонски простор друге аутокефалне Цркве и „раздераше ризу Христову“, као да не знају – а пре ће бити да знају, али не хају – за изјаву светог Јована Златоуста и других великих исповедника Православља да се грех раскола не може опрати и искупити ни мученичком крвљу коју би виновник раскола пролио за Христа. Наде за решавање овог проблема, највећег у историји Цркве од великог раскола између Цркава Истока и Запада у 11. веку до данас, и за васпостављање мира и јединства међу помесним Православним Црквама увек има, баш зато што је Сâм Христос, а не неко други или нешто друго, Кнез мира и Мир наш, Онај „Који и једне и друге састави уједно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, (…) да оба сазда у самоме себи у једнога новога човека, стварајући мир, и да помири са Богом и једне и друге у једном Телу крстом, убивши непријатељство на њему“ (Еф. 2, 14 – 16). Дозволите ми да и овом приликом поновим став који сам својевремено формулисао у једном од наших ранијих божићних разговора на страницама Печата: сматрам да би изјава Његове Светости Васељенског Патријарха у име Велике Христове Цркве у Цариграду да су га украјински вођи раскола и највиши представници украјинске власти довели у заблуду, тачније грубо обманули, тврдећи да у Украјини сви или малтене сви – од канонског митрополита Онуфрија до грађана Денисенка (самозваног „патријарха кијевског Филарета“), Думенка (самозваног „митрополита Епифанија“) и Малетича (самозваног „митрополита Макарија“) – једва чекају „сабор уједињења“ у Кијеву и стварање „Православне Цркве Украјине“ („ПЦУ“), тог еклисиоморфног „кентаура“ или „трагелафоса“ (митолошке наказе која је полујарац – полујелен), а онда поништавање те силом скрпљене творевине, враћање црквенога status-a quo ante и решавање проблема дијалогом украјинских расколника, досад непокајаних, и њихових „патрона“, са Руском Православном Црквом, односно са канонском Црквом у Украјини, као и дијалогом на свеправославном нивоу, не само спречила нови раскол, гори од већ постојећег између Римокатоличке и Православне Цркве, него би уједно вратила Цариградској Патријаршији пређашњи углед и поверење, а самог патријарха Вартоломеја би испратила у историју као великог и мудрог патријарха. Даље инсистирање на постојећем канонском беспоретку имало би, сигуран сам, несагледиву катастрофалну последицу – дуготрајан раскол, можда и ново хиљадугодиште раскола, овог пута не између хришћанског Истока и хришћанског Запада већ унутар православног Истока, раскол који би непоправљиво урушио мисију и сведочење Православља у свету и из којег би се родила не мала еклисиолошка јерес. Не дао Бог! Морамо се много и усрдно молити и свом снагом се трудити да до тога не дође. Много је урађено од онда када је пре шездесетак година наша Црква кренула у Западну Европу за српским народом који се тамо одселио. То је време када је владика Лаврентије Трифуновић, савлађујући велике препреке, у западноевропској и аустралијској туђини почео да заводи црквени поредак, оснивајући парохије и освећујући храмове. Шта нам можете рећи о тим временима, колико су она допринела данашњем стању наше Цркве у Европи? То су била заиста тешка времена, „вунена времена“ у сваком смислу, времена која наш млади нараштај не може ни замислити. Наша Црква се одједном, такорећи преко ноћи, нашла у ситуацији да су стотине хиљада њених верника, њених синова и кћери, освануле на далеким меридијанима широм земаљскога шара, а да она сама нема ни довољно духовно дораслих људи ни материјалних средстава да организује какав-такав црквени живот у том планетарном расејању. Наша тадашња држава, Југославија, – у горком хумору названа Титославија, – не само да је игнорисала Цркву, било нашу било Римокатоличку или неку другу, не помажући јој ни у чему, а одмажући јој у свему, него је и свим средствима ометала њене покушаје да сабере расејани народ, са врхунцем у сталном надзирању и пребројавању оних који улазе у тада постојеће малобројне „емигрантске“ цркве од стране „југоконзулатâ“, уз претње да ће бити одузет пасош онима који иду у храмове чији су дотадашњи парохијани били бивши четници, љотићевци и други наводни народни непријатељи. Под таквим условима блаженопочивши владика Лаврентије је практиковао да допутује у неки велики западноевропски или чак аустралијски град и да, у скромној мантији и камилавци, са скромним кофером крај себе, сатима седи на аеродрому или на железничкој станици, у нади да ће међу путницима који пролазе бити и понеки Србин или Српкиња и да ће му бар неко од њих прићи. То се, с времена на време, и дешавало: кад му неко приђе, препознавши у њему православно свештено лице, он би се представио као нови владика за Србе у тој земљи или на том континенту и молио новог познаника да га упозна и са другим земљацима. Чим би дошло до сусрета и разговора са већом или мањом групом српских „гастарбајтера“, покретао би разговор о могућности организовања црквене општине, доласка свештеника и обезбеђивања богослужбеног места. Мало-помало, уз велики труд и стрпљење, српски верници су се све више окупљали око неуморног младог владике и свештеникâ које је он доводио, па је током деценијâ створена озбиљна мрежа парохијâ, а основана су и три скромна српска манастира, један у Европи и два у Аустралији. Поред свих других искушења, нову епархију, територијално огромну, мучили су и расколи, највећим делом изазвани роварењем разних „југослужби“, од видљиве „Верске комисије“ до једва видљиве фамозне Удбе. Ипак, и поред свих мука и невоља, успона и падова, епопеја чији је символ био и остао лик владике Лаврентија имала је благополучан крај – данас на простору негдашње Епархије западноевропске и аустралијске имамо шест добро организованих епархија. Пет њих су у Европи, а једна у Аустралији. Ако овом броју додамо и пет епархијâ на тлу Северне и Јужне Америке, лако ћемо закључити да се, приближно, свака четврта епархија Српске Православне Цркве и, аналогно томе, четвртина српског народа налази у расејању на свим насељеним континентима. То је наш највећи „данак у крви“ у току васколике наше историје. У поређењу са њим, „данак у крви“ из времена робовања под Турцима је – најобичнија шала. За разлику пак од векова под Османлијама, за савремени „данак у крви“ највећу одговорност сносимо ми сами, сви ми, а не ови или они странци, чије „пријатељство“ или, политички коректније, „партнерство“ већ вековима из искуства познајемо. Камо лепе среће да у ближој и даљој туђини – помињући туђину, сасвим свесно изузимам Русију и Грчку – немамо никакву „дијаспору“, а да сви Срби или већина њих живе или у Србији или било где на тлу своје вековне постојбине, у миру и добросуседству са другим народима и другачијим културама. Може ли се рећи да „круну“ тог упорног дугогодишњег рада на Њиви Господњој у расејању представља устоличење господина Нектарија, епископа новоосноване Епархије лондонске и великобританско-ирске? Учинио је то недавно у Лондону патријарх Порфирије, уз саслужење више архијереја. Нова епархија је изникла из стопа светог Николаја Велимировића који је у Великој Британији деловао пре сто година. Тај, за Српску Цркву значајан догађај увеличали су челници британске духовне и световне власти. Шта то значи за Српску Православну Цркву? Не бих могао рећи да представља „круну“, али мислим да представља важан догађај. Наиме, ми у Великој Британији немамо много верникâ ни много парохијâ, али смо досад били ваљда једина помесна Православна Црква која није имала засебну епархију на тлу Велике Британије. Ми притом нисмо имали на уму ништа осим реалног стања „на терену“, али тешко да „горди Албион“ није запазио горе поменуту чињеницу и да је није протумачио у сагласју са сопственим вековним „склопом ума“. Ако ништа друго, од сада ће у низу представникâ православних аутокефалних Цркава бити и српски епископ у Лондону. Али хајде да се зачас вратимо у дане када је свети Владика Николај, тада јунак британског јавног мњења, држао своје пламене беседе у англиканској катедрали Светога Павла! Мислим да је званична британска политика онога времена била у истој мери равнодушна према Србима колико је и данас, али да је британско друштво, тада још увек хришћанско, било – искрено, а не привидно – на страни Срба као хришћанског народа који се бори и страда за слободу, правду и истину. Ако бисмо ми Срби икада заборавили све оне добровољне болничарке и добротворе из Велике Британије током Великог рата, – леди Пеџет, затим Хелен Лозанић-Фротингем и толике друге, – тешко да бисмо били цивилизован, па још и хришћански, народ. У периоду између два светска рата неговани су и пријатељски односи између Англиканске и наше Цркве. Они су у међувремену изгубили на интензитету, што услед све дубље кризе црквеног идентитета англиканске заједнице у самој Британији и у свету, а што услед тешкоћâ и кризâ у животу наше Цркве. Наша Црква ипак није одустала од тих контаката. Са своје стране, Црква Енглеске, на челу са архиепископом кентерберијским, а у новије доба и светска англиканска заједница, нарочито од половине седамдесетих година прошлог века, изнова тражи и успоставља дијалог са Православним Црквама, првенствено дијалог о поимању, афирмацији и промовисању основних истина хришћанства, као и темељних хришћанских вредности и различитих црквених пракси, формираних и нормираних током историје. Уједно нуди сарадњу у разним видовима, а у њеним оквирима пружа и нашој Цркви не малу подршку. Овде није згорег подсетити и на новоуспостављену сарадњу Теолошког факултета у Оксфорду и Православног богословског факултета у Београду, чији је плод богословски симпосион, одржан у Оксфорду 2018. године. Као што се дâ видети, наша Црква и данас доследно и одговорно учествује у теолошком дијалогу са Црквом Енглеске и са англиканском заједницом као целином, свесна тога да у њој, напоредо са гласном ултралибералном секуларистичком струјом, постоји и тиха, али духовно стабилна конзервативно--традиционалистичка струја, вероватно већинска. Све у свему, постојање српске епархије и присуство српског епископа у Лондону, уз све набројано, помоћи ће и српском народу као историјском колективном субјекту, традиционално изложеном предрасудама, стереотипима и неправдама англосаксонског света.

Упита један брат: – Шта је то што помаже у сваком човековом труду? А старац вели: – Бог је тај који помаже; јер је писано: „Бог је уточиште моје и сила моја, и помоћник мој у великим невољама које нас сналазе“. Упита брат: – А шта је са постовима и бдењима које човек чини? Старац му вели: – Они душу чине смиреном; јер, писано је: „Виде моје смирење и мој труд, и остави сва моја сагрешења“. Ако душа производи све те плодове, Бог је због њих милостив према њој. Упита брат старца: – Шта да чини човек са сваким искушењем које му долази или са сваком помисли ненависника? Старац му вели: – Дужан је да плаче пред добротом Божијом, како би му ова помогла; и лакнуће му одмах ако зна како да се моли; јер, писано је: „Господ је помоћник мој, и нећу се бојати шта ће ми човек учинити“. Упита га брат: – Ево, човек туче свога слугу за грехе које је овај починио. Шта ће рећи слуга? Старац одговори: – Ако је добар слуга, рећи ће: „Помилуј ме, сагрешио сам“. Рече му брат: – Ништа друго да не каже? Старац вели: – Не. Јер када себи натовари прекор и каже: „Сагрешио сам“, одмах Бог бива милостив према њему. А врхунац свега је у томе када неко неосуђује свога ближњег. Заиста, када је рука Господња побила све првенце у земљи Египатској, није било дома у коме неко не беше убијен. Упита га брат: – Шта значе те речи? Старац му одговори: – Ако пазимо да сагледамо своја сагрешења, нећемо видети сагрешења свога ближњега. Јер лудост је да човек, који има свога покојника, остави њега и пође да оплакује покојника свога ближњега. А да умреш за свога ближњега значи да носиш своја сагрешења и да не бринеш за сваког човека, да ли је овај добар или да ли је онај лош. Да не чиниш зло ниједноме човеку, нити да у своме срцу смишљаш лукавост на некога, нити да понизиш некога ко лоше поступа, нити да слушаш онога ко злоставља свога ближњега, нити да се радујеш са оним који чини зло своме ближњему; никога немој оговарати, већ реци: „Бог зна свакога“; не веруј ономе што прича оговарач, нити се радуј његовим причама, нити мрзи онога који оговара свога ближњега. Ето, то значи да не осуђујеш. Немој бити непријатељ ни са једним човеком и немој задржавати непријатељство у своме срцу; немој мрзети онога који је непријатељ свом ближњему. А то је мир. Тиме теши себе; ускоро ће, благодаћу Бога Логоса, доћи камата и вечни спокој. Амин. Преподобни Мојсеј Мурин Преузето из књиге Старечник, Беседа 2000.

Усамљеност... Многи људи се плаше и од саме помисли на њу. А у касну јесен и облачну зиму сама природа доприноси овим мислима. Усамљеност може неприметно да се провуче. Њен осећај може да сазрева у души постепено и спонтано да прерасте у тупо болно осећање несхватљивости и бескорисности. Или може да наступи нагло свом својом снагом и непоправљивошћу, ако они са којима сте делили исти дом, исти живот – родитељи, деца, супружници – умру или оду у далеку земљу... Па шта онда радити? Како не очајавати и наставити даље? Како изаћи на крај са зјапећом, туробном празнином у себи и око себе? Али, чекај! У стварности, свака особа на земљи је сама! Усамљеност је својствена сваком од нас много дубље него што смо мислили. Како то? Погледајте „Аксиоме религиозног искуства“ познатог филозофа и мислиоца Ивана Иљина: „...Свако од нас, упркос сталној, свакодневној – свесној и несвесној – комуникацији, живи свој живот и свој овоземаљски пут од рођења до смрти остварује у дубокој и неизбежној самоћи. Добро је не мислити на ову усамљеност, али се она мора имати виду. Ова усамљеност, подједнако својствена свима, ментално се изражава у томе што индивидуални душевни живот сваког од нас тече у некој врсти изолације, затворен и недоступан другима: „друга душа је тама“. Нико не доживљава „моја стања“ (на пример, моју неуралгију, моју депресију, моје одушевљење) као своја и она су доступна једино нама. Нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме; а у време међусобног неповерења или велике туге, људи много пате због тога... Дуготрајни суживот у заједничком простору, заједништво у животним активностима, дуга и стална комуникација и национална или породична сличност не могу нарушити овај закон постојања: човек остаје субјективан, индивидуалан и усамљен, и то ће акутно осетити у часу болести, љутитог раскида, несрећне љубави, љубоморе, злочина, покајања, менталне депресије, очајања и смрти.” Штавише, било која реч ће бити немоћна да тачно пренесе све што живим у дубини душе. Данас су психолози и фармацеути спремни да понуде мноштво техника и лекова који су осмишљени да нас спасу од малодушја, депресије, апатије или фрустрације... Али, постоји један посебан лек који је доступан само вернику, оном који верује и моли се. Описаћу то речима које су узвишено поетске, али, чини ми се, врло тачне – ПОДАЈ ДУШУ СВОЈУ БОГУ. На крају крајева, само Онај који нас је створио може да сагледа дубину људске природе у потпуности: „Јер си ти створио нутрину моју и спојио ме у утроби мајке моје“ (Пс. 139,13) . „Господе, погледај ме и помилуј ме, јер сам сам“, узвикнуо је цар Давид у својој молитви пре неколико хиљада година. Веровао је да га Бог слуша, веровао је да Свезнајући није равнодушан према његовој патњи. И стога није био сам. Вера и молитва могу да спасу душу од таме безнађа. Вера заиста може дати човеку наду и снагу да живи, упркос тежини усамљености, која има толико лица... Дешава се да имаш и породицу, и посао, и много људи у близини, али сви су странци, туђи духом: другачије мисле, занимају се за нешто друго, вреднују нешто друго...А нема никога са ким можеш да поделиш своје мисли, осећања, тежње.. Прилепи се својом душом за Бога. И Свемогући, који боље и тачније од тебе самог зна све што је скривено у души сваког од Његових чеда, управљаће, уредити и просветлити. Неки људи виде брак и породицу као једини начин да се отарасе усамљености. Али када прва осећања отупе, проблеми на духовном плану постају светли и истакнути, а, да будем искрен, чак и супружници могу бити странци, живећи под истим кровом, никада се не зближујући. Ова тема је стара колико и свет. Љубав је као рај - пуна блаженства. Она је, као и небо, непроцењив и потпуно незаслужен дар човеку. Али, попут Рајског врта, који је Господ заповедио човеку да чува и обрађује, и љубав се мора чувати и непрестано одржавати. У супротном... губимо је. Па шта да радите када се љубав изгуби, а вама се не живи због осећаја усамљености, очаја, кривице, љутње због онога што није успело иако сте веровали да ће вечно трајати? Огорченост, љутња, туга, осуда, жеља за осветом трују, уништавају душу, лишавају снаге... Како издржати ове заиста паклене муке? Треба се прилепити душом уз Бога – додуше са сузама, са болом, али и са надом, са молбом за подршку и исцељење духовних рана. И доћи ће утеха. Јер „Онај Који је засадио ухо, зар неће чути, или Створитељ ока зар неће видети?" (Пс. 93:9). Неки су сами у својој породици, док су други без ње. И мора се нагласити да жене све акутније доживљавају бездетност. Колико је само суза проливено овом приликом... И што даље идете у животу, стварност постаје све суровија. Страх од усамљености је посебно јак на заласку сунца. Многи људи се плаше јесени свог живота. Физичка снага бледи, деца одлазе у своје породице, смрт одузима најмилије. Иако у зрелим годинама још постоји нада да се нешто почне изнова, у старости је то готово немогуће. То плаши, изазива панику, бес, малодушност... Али ако нам врева и интензитет протеклих година нису дозволили да размишљамо о најважнијем, онда је бар сада вредно то учинити. У самоћи је лакше очистити своје срце и изградити лични однос са Богом – прилепити се душом уз Бога. Још је теже говорити о усамљености након смрти оних за које смо се толико везали да су постали део наше душе, урасли у њу, стопили се са њом и били нам блиски већи део живота. Понекад су протест, бол због губитка и меланхолија тако велики, толико значајни и кобни да не дозвољавају души да се прилепи за Бога. Мало људи се може носити са овим... Па, зашто нас је Бог створио на такав начин да „нико не може никога „пустити“ у своју душу или је „испоставити“ другоме“? Зашто у било ком добу – од детињства до старости – наша душа није заштићена од муке усамљености? Зашто нам је дата прилика да искусимо угњетавајући осећај да смо бескорисни и да нас други не разумеју? Знам неколико одговора на ово који буквално одушевљавају својом парадоксалном природом. И у сатима горких, болних искустава покушавам да се утешим њима. И још – да се удубим, схватим, прихватим... Цео узрок патње није вам мене, већ унутар мене. Нису страшни догађаји, већ мој однос према њима. На свет можете гледати с љубављу, а можете га гледати са раздраженошћу... Али у сваком случају, свака ствар, догађај, људи око нас су онакви каквим их сада видимо и осећамо. Све што је битно је у нама... Многа снажна емоционална искуства нам нису дата да би угњетавала наш дух или нас усмерила малодушју. Она су пре позив на акцију. „Бог нам не шаље очај да нас убије, он нам га шаље да пробуди нови живот у нама” (Херман Хесе, „Игра стаклених перли”). А ево још једне изненађујуће мисли светог Августина, која противречи целокупном нашем људском схватању среће, среће у којој нема самоће: „Ти си нас створио за Себе, и наше срце нема покоја док не почива у Теби.” И на крају, можда најупечатљивија мисао прочитана од архиепископа Јована (Шаховског): „Усамљеност је праг вишег јединства. У усамљеној ћелији има више врата за љубав.” Аутор: Елена Наследисхева приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Органи донорa из Кентакија, који је био проглашен мртвим, били су спремни за вађење, али су лекари направили шокантно откриће: још је био жив. Кретao се — као да се бацао. Као, кретао се, бацао се по кревету“, рекла је Наташа Милер, конзерватор органа која је била у операционој сали током алармантног инцидента у октобру 2021. године, за NPR. „А када смо отишли тамо, могли смо да видимо да му теку сузе. Видљиво је плакао.“ Одбијање хирурга Милер, која ради у Kentucky Organ Donor Affiliates (KODA), рекла је медијима да су двојица лекара одбила да изврше вађење органа након што су схватили да је донор погрешно проглашен мртвим. „Хирург који је требало да узме органе рекао је: ‘Ја одустајем. Не желим да имам ништа с тим,’“ рекла је Милер. „Било је веома хаотично. Сви су били веома узнемирени.“ Породична забринутост Пацијент је био 36-годишњи Ентони Томас „Ти Џеј“ Хувер II, који је тог дана примљен у болницу „Baptist Health“ у Ричмонду, Кентаки, након предозирања дрогом, рекла је његова сестра Дона Рорер. Донор органа из Кентакија проглашен мртвим, а био је жив у току вађења Рорер се сетила тренутка забринутости када су њеног брата пребацивали из јединице интензивне неге у операциону салу. Сетила се да га је видела како отвара очи, које су затим почеле да се крећу по соби.„Било је то као његов начин да нам каже: ‘Хеј, још сам овде,’“ рекла је Рорер за NPR. Алармантни знаци живота У операционој сали, Милер се сетила како је координатор случаја позвао њеног надређеног у KODA за помоћ када су приметили знаке живота. Надређени је инсистирао да координатор случаја треба да „нађе другог лекара да то уради“, присетила се Милер. На крају, вађење органа је отказано. Хувер сада живи са Рорер, његовом законском старатељицом. Последице инцидента Хувер је безбедан, али шокантан тренутак остао је у сећању радницима KODA, од којих су неки дали отказ након тог инцидента.„Посветила сам цео свој живот донацији и трансплантацији органа. Веома ме плаши то што се овакве ствари допуштају и што нема више заштите за доноре,“ рекла је конзерваторка органа Николета Мартин за NPR. Иако није била у тој операционој сали, рекла је медију да је прегледала досије случаја јер постоји могућност да би могла бити додељена за рад на том поступку. Процедуралне грешке Тог дана раније, донор је прошао кроз кардио катетеризацију, која се користи за процену здравља срца пре или после трансплантације.„Донор се пробудио током свог поступка те јутро за кардио катетеризацију. И бацао се по столу,“ рекла је Мартин. Али тада су лекари умирили пацијента и наставили са планом да узму његове органе, додала је.„То је најгора ноћна мора свих нас, зар не? Бити жив током операције и знати да ће неко отворити твоје тело и узети ти органе?“ рекла је Мартин за NPR. „То је застрашујуће.“ Писмо Конгресу Била је толико ужаснута да је Мартин написала писмо Конгресу у којем детаљно описује инцидент. Подкомитет за надзор и истраге Комитета за енергетику и трговину одржао је саслушање 11. септембра о надзору над трансплантацијама органа. Комитет се осврнуо на Хуверов случај, а један сведок поделио је да је Хувер, док је био у операционој сали, наводно изговорио речи: „Помозите ми.“„Неколико нас који смо радили тамо морало је на терапију. То је оставило последице на многе људе, посебно на мене,“ рекла je Мартин за NPR. Реакција болнице Болница Baptist Health Richmond послала је изјаву The Independent-u: „Безбедност наших пацијената увек нам је најважнија. Блиско радимо са нашим пацијентима и њиховим породицама како бисмо осигурали да се испоштују жеље наших пацијената за донацију органа.“ Одговори KODE У међувремену, KODA тврди да су оптужбе које су изашле на видело из овог случаја нетачне. Портпарол је рекао медију: „Нико у KODI никада није био под притиском да прикупи органе од било ког живог пацијента.“ Портпарол je додао: „KODA не узима органе од живих пацијената. KODA никада није вршила притисак на своје чланове тима да то ураде.“ Мрежа наде Мрежа наде, којој KODA сада припада, изјавила je за The Independent: „Иако не можемо разговарати о специфичним детаљима случаја, забринути смо због начина на који су ови случајеви погрешно представљени. Редовно прегледамо наше интерне праксе и остајемо посвећени испуњавању наше мисије спашавања живота кроз донацију док поштујемо и бринемо о донорасима и њиховим породицама, као и приоритетизујемо безбедност пацијената.“ Шири контекст Организација додаје да организације за прикупљање органа нису укључене у бригу о пацијентима и не проглашавају смрт. „У било ком тренутку, ако се стање пацијента побољша или не дође до проглашења смрти, породица бива обавештена да донација не може бити извршена и тим OPO-а не наставља са вађењем органа. “Овај наводни инцидент близу промашаја није једини.На конгресном саслушању у септембру, један сведок, др Роберт Кенон, хируршки директор програма трансплантације јетре на Универзитету Алабама у Бирмингему, рекао je комитету: „Нажалост, и ја сам то доживео.“ Овај инцидент није укључивао KOD-U и није се догодио у Кентакију, рекаo je. Други слични инциденти Донор који je проглашен мозгално мртвим током операције рекаo je анестезиологу да мисли да пацијент дише, „што би суштински негирало проглашење мозглане смрти“, рекаo je др Кannon. Особље тада позива свог администратора који то објашњава као „рефлекс можданог стабла“ и препоручује им да наставе са поступком, „што би наравно било убиство ако бисмо то урадили“, рекаo je.„Свакa хирургија трансплантације вероватно има причу о себи или колеги који су имали нешто слично,“ рекаo je др Кannon комитету. На трансплантацију органа у САД чека 103.000 људи На листи чекања за трансплантацију има више од 103.000 људи. Бајденова администрација најавила je планове за реформу система прикупљања органа, укључујући „повећање транспарентности и одговорности“, изјавила je Администрација ресурса и услуга здравства (HRSA) у марту 2023. HRSA истражује ове оптужбе али није могла додатно коментарисати, рекаo je портпарол за лист The Independent у изјави. Истраживање државног тужиоца Канцеларија државног тужиоца Кентакија такође истражује случај. Државни тужилац Russell Coleman рекаo je за The Independent у изјави: „Наша канцеларија била je у контакту са адвокатима и члановима савезне делегације Кентакија поводом ове страшне оптужбе. У сарадњи са нашим законодавним партнерима из Кентакија наставићемо прегледати чињенице како бисмо идентификовали одговарајући одговор.“ Последице по Хувера Откако je напустио болницу, Хувера има проблема са памћењем, ходањем и говором, rekla je Рорер за NPR. Инцидент јој још увек смета.„Осећам се издато због тога што су нам људи говорили да je био мождано мртав а он се пробудио,“ rekla je Рорер. „Покушавају да се играју Бога. Готово узимају ову особу како би спасили те људе. И мало по мало, ви губите веру у човечанство.“ https://kompasinfo.rs/donor-organa-iz-kentakija-koji-je-bio-proglasen-mrtvim-se-probudio-u-trenutku-vadjenja/

Већ неко време (које укључује више година) филозофија је један од највећих проблема у оквиру средњих стручних школа. Проблеми нису, дакле, застарели стручни програми, недостатак добре праксе, све неозбиљнији рад ученика и пука форма коју треба испоштовати већ – филозофија. Изгледа да ће, када се коначно филозофија из стручних школа изостави из програма, ученици знање усвајати боље те ће се и стручно знање прилично побољшати. Укратко – филозофија као вишак мора да отпадне и тако остави простор за рад струке. Све би ово било у реду да је заиста тако. Међутим, није. Најпре, филозофија као вештина аргументованог мишљења и основ (мајка) свих наука ни на који начин, уколико се спроводи како треба, не може да смета већ од ње ученици могу имати искључиво бенефите. Наравно, уколико хоћемо да заиста извршимо реформу програма филозофије – то би без сумње требало хитно урадити и то на следећи начин: већина смерова средњих стручних школа би требало да задржи оно што већ има а предмет би требало преименовати у „Историја филозофије“ и два часа недељно током последње године у школи изучавати историју људске мисли и напретка мишљења кроз епохе. Почевши од Талеса па до наших дана показати, дакле, шта је и на који начин мучило људски ум и како су се ти проблеми решавали. На тај начин, ученици ће бити упућени у основ филозофије што је и део опште културе сваког образованог човека (на исти начин као што је то историја уопште, затим историја уметности и сл.) Поред тога, као отворену опцију за избор би требало оставити логику. Ово се односи на готово све смерове осим нпр. „правног техничара и економског техничара“ јер би ови и слични смерови филозофију требало да имају знатно више и то због саме природе њиховог будућег посла (замислите само судију или адвоката који никада није имао филозофију те који је, у оквиру својих школских дана, био ускраћен вештине мишљења). Исто важи за уметничке школе и гимназије. Филозофију би ту требало реформисати на следећи начин: Логику и Историју филозофије по два часа недељно имати у трећој години док би филозофију требало слушати у четвртој, завршној години и то три часа недељно. Тај програм би, сходно томе, хитно требало урадити и на тај начин бисмо заиста имали истинску реформу филозофије у школама. Трик који се сада спроводи јесте у томе да се изборним предметом „Логика са етиком“ (који би требало да послужи као адекватна замена) решава проблем. Међутим, тај предмет не само да је изборни већ је и врло невешто конципиран те ни на који начин не може да буде замена изучавању филозофије. Као што сам поменуо, тај предмет може да евентуално остане у оквиру избора али статус филозофије као обавезног предмета (односно у средњим стручним школама „Историје филозофије“) се не сме доводити у питање. Филозофија је данас више него потребна јер без ње није могуће разумети на који смо начин дошли до овога што данас имамо и знамо јер не знамо одакле смо и на који начин уопште кренули „ка нама самима“. Такође, проблеми људских права и слобода, дужности, проблеми добра и зла, лепог и ружног као и проблеми савремене медицине (део биоетике) не можемо разумети уколико се у образовању нисмо дотакли филозофије. И најзад, разумевање вештачке интелигенције и њене евентуалне користи. Не смемо дозволити да млади који долазе остану без свести о томе шта значи мислити. Заблуде и предрасуде управо из тога долазе. Замислите да сте у детињству пропустили игру и љубопитљивост те да сте одмах бачени у некакву канцеларију са хрпом папира. Тако отприлике изгледа образовање у коме се никада нисмо дотакли филозофије. Аутор: Иван Вучковић, филозоф https://zelenaucionica.com/filozof-ivan-vuckovic-ne-smemo-dozvoliti-da-mladi-koji-dolaze-ostanu-bez-svesti-o-tome-sta-znaci-misliti/

„Казнене собе”, концепт познат у образовном систему Сједињених Држава, званично се уводе у румунске школе. Како се наводи у саопштењу Министарства просвете, свака школа ће организовати простор и процедуре надзора за ученике који ометају наставу. Промена долази са новим Статутом ученика и Правилником о организацији и функционисању јединица за предуниверзитетско образовање. Оба документа ће ступити на снагу почев од школске 2024-2025. године „Наставници могу, у току часа, да одлуче да пошаљу ученике који ометају наставу у другу просторију која се налази у оквиру школе. У таквим случајевима је обавезно следеће: ученик мора бити под надзором другог наставника или помоћног особља, а родитељ мора бити обавештен. Наставник може донети ову одлуку само за свој час. Свака школа ће у своје правилнике укључити тачан начин спровођења ове одредбе, на основу расположивих ресурса”, наводи се у званичном саопштењу Министарства просвете које цитира „Едупеду”. Ученичка удружења су раније протестовала због увођења „просторија за казне”, тврдећи да се тиме крши право ученика на образовање. Такође су рекли да у већини школа недостаје довољно учионица за спровођење нове мере, преноси румунски сајт „romania-insider.com“. Аутор: Политика

Херој вере и отац сирочади озлеђен у новој несрећи, али и поред свих невоља овај „живи светац“ одбија да напусти усвојену децу и братију Банченског манастира у Черниговској области у Украјини, настављајући да носи свој крст с непоколебљивом вером и љубављу према Богу и ближњима. Јуче је у сумрак, у далекој Украјини, владику Лонгина задесила нова несрећа. У тешкој саобраћајној незгоди, чувар светог Банченског манастира, духовни отац и законски старатељ више од 400 напуштене и болесне деце доживео је повреде које су потресле његову верну братију и све оне којима је овај човек са бескрајном љубављу показивао пут ка спасењу, преноси спзх.ливе.. Митрополит банченски Лонгин, рођен као Михаило Жар, већ годинама пролази кроз искушења која би сломила многе. Прогањан због своје непоколебљиве вере и става према неканонској Православној цркви Украјине, доживео је насиље, претње, па чак и пребијање. У јануару ове године, на светој земљи манастира, био је нападнут у свом дому. Непознати нападачи су, у мртвој ноћи 22. јануара, покуцали на врата његовог скромног конака, а када је владика отворио, дочекан је ударцима који су га оборили. Владика је касније говорио о томе са хришћанском смерношћу, истичући да је све што се десило под вољом Божијом. Ова страшна рана коју носи није једина. У мају прошле године, услед трагичних догађаја у Украјини, владика Лонгин се нашао на мети украјинских власти. Овај "живи светац", како га верници називају, добитник титуле Хероја Украјине из 2008. године за свој неуморни хуманитарни рад, изненада је постао непријатељ државе. Драматично је тада звучао апел деце коју је владика Лонгин годинама усвајао и подизао: “Ми, деца великог човека, митрополита банченског Лонгина, обраћамо се вама са молбом – спасите нашег тату. Не осуђујте га! Наш тата чини много доброг за нас. Храни нас, даје нам да попијемо и поједемо све што нам је потребно. И што је најважније, он нам пружа љубав. Он нас учи да волимо Бога, људе и своју отаџбину Украјину,” писала су деца у апелу који су закључили речима: “Клањамо вам се и молимо, молимо – не дирајте нашег тату. Ми га волимо. За нас је он заштита, подршка и љубав. Он је нешто најдрагоценије што имамо у овом животу.” У исто време, у Букурешту је одржан протест подршке владики Лонгину, који је припадник румунске мањине у Украјини. Протести верника и апел више од 400 малишана које владика подиже уродили су плодом; владика је ослобођен, али је низ драматичних догађаја оставио последице на његово здравље. Због озбиљних срчаних проблема, доживео је инфаркт. Уз молитве, чврсту веру и смиреност која га одликује, преживео је и овај здравствени проблем, али је морао да буде под честим лекарским надзором. Дан уочи јучерашње саобраћајне несреће, владика је био у регионалном медицинском центру због својих срчаних проблема. Али, и поред свега, владика Лонгин остаје непопустљив у својој решености да не напусти братију Банченског манастира Вазнесења Господњег, нити децу коју је одгајао са љубављу већом од очеве. Иако му лична безбедност можда налаже да се склони, он и даље стоји чврсто на светој земљи, молећи се за оне који му наносе зло, и тражећи опроштај за све. Иако се физички налази на тлу које подрхтава под њим, његова душа лебди у висинама, у непрестаном дијалогу са Богом, који га је позвао да носи крст тежак као живот. Да ли је ово последње искушење или само ново поглавље у његовом светом мартиријуму, остаје да видимо. Али једно је сигурно: владика Лонгин је својим делима, љубављу и вером показао да је истински "живи светац", за чије здравље и мир се моли верни народ широм васељене. https://religija.republika.rs/duhovna-riznica/vesti/23704/vladika-login-tragedija-ukrajina-rusija

У нестабилним временима, када данас не знате шта вас чека сутра, људи су све више изложени разним страховима. Али, у Светом писму страх се доживљава углавном као осећање које није нимало корисно, понекад грешно, или чак означено као знак зла. Псалам 13. говори о онима који прогоне Божји народ: „Зар неће доћи к себи сви који чине безакоње, који једу мој народ као што једу хлеб, и који не призивају Господа? Тамо ће се бојати страха, где страха нема, јер је Бог међу нараштајима праведних“ (Пс. 13,4-5). Тумачећи речи „плашиће се страха тамо где страха нема“, св. Јован Златоусти каже: „...Људи се боје човека, а Бога се не боје; плаше се „оних који убијају тело, а душу не могу“, али се не боје „онога који може и душу и тело погубити у паклу“ (Матеј 10:28); плаше се губитка привременог живота, али се не боје губитка вечног живота; боје се губитка богатства, славе, части и радости, али се не плаше губитка вечног благослова, части, славе и утехе небеске; боје се окова, затвора и привременог изгнанства, али се не боје вечног затвора, окова и изгнанства; Они се боје привремене срамоте, али се не боје вечне срамоте.” Као што видимо, са зликовцима који чине безакоње, о којима се говори у псалму, св.Јован повезује осећања као што су страх од губитка земаљских добара, страх од губитка земаљског живота итд. Али, ако погледате у себе, можете се згрозити, јер све што Златоуст приписује безаконицима, често доживљавамо и сами. Зар сада нема доста људи који се плаше губитка живота, богатства, каријере итд? Зар се и ми сами не плашимо, у једној или другој мери, губитка земаљског благостања? Зар се не плашимо још већег прогона наше вере, губитка слободе и права? И овде Свети Јован не прави разлику између оних који се боје губитка богатства и оних који се боје затвора и изгнанства. Св. Јовану Златоусту би се можда могао замерити ригоризам и крутост, али он је самим својим животом оправдао сопствене речи, кротко подносећи издају, прогонство и изгнанство. И ово је пример свима нама. Да, сада је изузетно тешко време и за Цркву и за свет. Али, да ли треба да очајавамо? Једини страх који нам приличи јесте страх да ћемо изгубити милост Божију, да се отуђимо од Господа због својих грехова, кукавичлука и недостатка вере. Ово је оно чега би заиста требало да се плашимо. митрополит Антоније (Паканич) приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор

Увек најнижа, последња у врсти. Неизбежна реченица у продавници: извините, је л‘ можете то да ми дохватите. Наочаре и то оне са дебелим стаклима. Коса на врату расте ниже него било коме другоме, па штрчи када покупим реп, то ме је увек нервирало. Чудна ушна шкољка, она лева у коју слушалица никако не може да уђе. Сви причају о тој менструацији, а ја сам се баш начекала да стигне. Да, зезали су ме у школи, а ја сам се све време питала, шта је и зашто је код мене све тако другачије? Тако изгледа живот девојчице и још горе тинејџерке са Тарнеровим синдромом и урођеним мањком X хромозома. Само два посто беба са овом генетском лутријом на крају буде извучено као срећни добитник и роди се, само два посто девојчица са Тарнером преживи 24 недељу трудноће. Па ви реците да то није победа која заслужује живот свом снагом, живот којег смо се силном борбом докопале. Тата лекар, чувао ме је и никад није желео да се осећам као пацијент. Дошло је време када сам сама схватила своју другачијост и у његовим књигама са факултета пронашла своју дијагнозу. Била сам љута на њега, свађала се, као свака тинејџерка. Тада ми није било јасно зашто ми он то није рекао, данас знам и хвала му на томе што ме је сачувао колико год и докле год је могао. Дуго сам избегавала да јасно и гласно причам о Тарнеру – верном пратиоцу од рођења, као да сам га се стидела и бежала од свих могућих запиткивања и погрешних малограђанских тумачења. Ваљда је потребно да се довољно порасте, (не мислим на висину, то ми је што ми је) па да се коначно цео прихватиш, загрлиш и кажеш себи – да, то сам ја и нисам тако лоше испала. И данас се сећам једне медицинске сестре која ми је када сам се уплашила од сазнања да сам, уз све „чари“ Тарнера, рођена и са једним бубрегом објаснила: Не секирај се, ћале ти је само искористио мало мање материјала него што је требало. Мањак материјала, али не и живота и снаге, тога ми не фали. Веровали или не, има неких лекара који ће маму која открије да чека ћерку са Тарнеровим синдромом, почети да убеђују да она није вредна живота и да би требало да је абортира. Ово пишем у инат њима, а на знање тим уплашеним будућим мамама – са Тарнером се живи и те како и не дозволите да вам било ко каже другачије! Биће борбе, биће одласка код лекара, биће нервирања, биће лоших оцена из математике, јер, из неког разлога, то је један од симптома Тарнера – бројеви нам нису пријатељи. Када сам то открила као бољку, лакнуло ми је, нисам ја крива – Тарнер је. Одмах сам позвала маму да јој објасним: Еј, сада сам провалила зашто си морала да ми плаћаш приватне часове из математике! Оно што је ретко и непознато буди страх и када сазнате да ћете ви и ваше дете морати да живите са тиме, нормално је и да се ухватитет за главу, заплачете, да се запитате – шта сада? Да то одагнамо, да понудимо подршку и одговоре на нека питања свим уплашеним и збуњеним родитељима и њиховим девојчицама, коначно је основано Удружење за подизање свести о Тарнеровом синдрому – Monox. Ми који покушавамо да са метар и по дохватимо највеће висине, ту смо да једна другој будемо мердевине и славимо то што смо опстале, то што смо баш ми у та два посто. Аутор: Бојана Миловановић https://nova.rs/vesti/drustvo/jedna-od-2-odsto-opstalih-ona-koja-se-dokopala-zivota/

… Многи кажу да смо ми православни Срби можда једини народ на земљи који – празнујући Видовдан, празнујући Косово и држећи се Светокосовског завјета – празнује пораз, док сви други народи празнују своје побједе. На први поглед су у праву, међутим оно што је пред земаљским мудрацима пораз то је пред Богом, пред истином Божијом, пред Царством небеским, било и остало побједа. Није Христос Господ на Голготи поражен, па ми славимо пораз Његов славећи Његову голготу. Својом голготом, својом жртвом, Он не само што није поражен него је побједио овај свијет, принио себе за живот свијета, Своју крв и Своје тијело и отуда је с правом рекао да је Он Онај који побиједи свијет. И као што Голгота није пораз него је побједа над сатаном, побједа добра над злом, побједа љубави саможртвене над мржњом, побједа човјечности над нечовјечношћу, побједа истине над лажју, тако су и сви они који су кроз вјекове за Њим ходили, Њему служили, за Њега и правду Његову се жртвовали, побједници у овом свијету. Не треба изгубити из вида да Црква Божија само три рођендана слави (тек у новије вријеме су измислили да сами себе прослављају, па смо на жалост почели и ми то да усвајамо и да празнујемо своје рођендане): рођендан Христов, рођендан Мајке Божије и рођендан највећега од жене рођенога, Јована Крститеља. Зашто та три рођендана? Зато што је тим рођењима – Христовим, Оне која Га је родила и онога који је припремао путеве за Његов долазак – дошло до истинског правог рођења, препорода и задобијања вјечног и непролазног живота и смисла за свако људско биће, за сву творевину. Када било ког другог светитеља прослављамо, ниједнога рођендан не прослављамо. Прослављајући великомученика Димитрија ми његову смрт прослављамо, прослављајући Светог Василија Острошког ми његово упокојење прослављамо… Тако исто и Светог Петра Цетињскога и Светога Саву архиепископа и просветитеља српскога, тако и Сергија Радоњешкога и Светог Димитрија Ростовскога, тако и Светога Јована Владимира и Светога Владимира Равноапостолнога, руског великог просветитеља. Дакле, у очима људи земаљских и овога свијета и за њихову кратку памет, прослављамо њихове поразе… Али, не: онај који побиједи у смрти, тај је побједник за вјечни и непролазни живот и у том се дану последњем огледа сва људска судбина. У њему се огледају и снага и немоћ људска, и појединаца и народа земаљских. Срећни су они народи који имају такве људе, који су жртвовали себе за живот свијета; који су жртвовали себе за добро, за правду, за Бога, за Божији закон, за истину, за светињу Божију, који су том жртвом задобили побједу. Побједили су мрак, мржњу, зло; побједили су сатанску силу, оца лажи и све носиоце лажи. Отуда је њихов крај свједочанство не њиховог пораза, него њихове побједе. Зато и славимо Видовдан славећи Амоса, пророка Божијег побједитеља, славећи Вита мученика побједитеља, славећи великомученика косовског Лазара и оне који су својом жртвом побједили таму и мрак, зло и тиране овога свијета и који су се сврстали у онај број Христових сљедбеника који приносе себе за живот свијет. Од тада, а и прије тога, и до данас, постоје двије врсте људи, а посебно у нашем народу после Косова: они који се сврставају са великомучеником косовским Лазаром и они други, који су се и до Косова и послије Косова до данас сврставали са тиранином, са Муратом, муратовску философију исповједајући и његовим безбожничким, тиранским и нечовјечним путем ходећи… Наше је опредјељење опредјељење за великомученика косовског Лазара, јер знамо и признајемо да је то једини пут, пут Богочовјека, којим смо призвани да ходимо и којим су ходили сви најсветији наши преци. Прослављајући Видовдан, ми побједу прослављамо – побједу добра, побједу Божију, побједу љубави Божје, побједу истине Божје над лажју, побједу оних који су задобили Побједиоца и који су себе уписали у књигу вјечнога живота. Зато нека би нас Господ утврдио у тој вјерности. Да путем великомученика косовског Лазара, пророка Амоса и Вита мученика ходимо; путем Богочовјека, јер ми други пут не знамо, ми смо тим путем кренули, тим путем ходимо и ходићемо у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Срећан и благословен празник Видовдана свима, свему роду нашем на земаљском шару у вјекове вјекова. Амин. Митрополит Амфилохије https://mitropolija.com/2024/06/27/danas-je-vidovdan-pobjeda-onih-koji-su-zadobili-pobjedioca/

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је на Инстаграму известило да је на ЉУБАВ журци на Белом двору сакупљено за ВДС - 720.200 динара. У објави је изражена захвалност свима који су послали смс «200» на број 2844! Радио Слово љубве подсећа да хуманитарне журке под именом "Љубав" организује удружење Бит ("Beat.bgd"), о чијем раду можете да чујете из разговора са једним од организатора, Стеваном Радуловићем, инжењером информатике, музичаром и хуманитарцем, на линку: Разговор са Стеваном Радуловићем Како се може помоћи корисницима ВДС-а Извор: ВДС - Инстаграм Извор: ВДС - Инстаграм; Радио Слово љубве

Говорићу врло сликовито и практично. Можда сурово. Из учионице. Јер сви ви ми знамо шта је најбоље. У теорији. Али нас некако пракса стално демантује. Замислите ситуацију. Одете у тоалет. Уђете у кабину. Очекујете да је тај простор приватан. И онда се појави ваш снимак из истог тог тоалета који кружи по школи. Како ће се то дете осећати када види тај снимак? Како ће се осећати сваки пут када крене у тоалет? Па и у старијем добу на неком јавном простору! Како ће се осећати сваки пут када види онога ко је то урадио. И све оне који су снимак делили. И све оне који су имали реакцију на тај снимак. И мислите ли да је адекватна мера јединица из владања која ће се рачунати са претходном петицом и неће значити суштински ништа са последицама које је тај чин направио. И та порука стиже до деце. А порука је – Десиће се САМО то. И ово све искључиво онда када се зна ко је извршио то дело. А сви знамо да је у већини случајева онај који врши дигитално насиље – анониман. Замислите следећи случај. Неко је окачио слику своје другарице на сајт за одрасле са њеним бројем телефона и личним подацима. Месец дана њен телефон не престаје да звони. Дуг, период, наравно. Прво је мислила да може сама да реши, било је срамота да каже и објашњава откуд њена слика на том месту. Касније су случај преузели родитељи који су све пријавили полицији. Школа је пријавила НН лице. Позиви јесу престали. Слика је уклоњена. Епилог никада нисмо сазнали. И навешћу још само један случај. Треба истаћи да дигитално насиље у школи не постоји само на релацији ученик-ученик, већ и на релацији ученик-наставник и то све чешће. Наставница у сред ноћи добија анонимну претњу да ће њена деца од три и седам година бити силована и убијена. После првог шока добија следећу поруку, такође претњу смрћу њеној деци, али и додатак – деца ће бити убијена и силована ако не буде знала одговор на питање из градива које је предавала. И знате шта осети у први мах? Олакшање – Добро је, то су деца, није неки манијак. Знате шта осети у следећем тренутку? Ужас! То су деца! Деца су то урадила! Деца прете деци! Истој оној коју доводимо на њихове приредбе и прославе Дана школе и Светог Саве! Поруке су се настављале данима. Чак и док је наставница у школи. Чак и док седи у полицијској станици и даје изјаву. Стиже јој порука на очи инспектора да неко нишани главу њеног детета кроз ограду школског дворишта. Инспектор на то каже да је то заиста страшно. Добила је и поруку да је у школи бомба, па је морала да долази и полиција да је прегледа. А врхунац свега је то што су све поруке биле скриншотоване, и дистрибуиране у све дечије вибер групе. Сви ученици су знали ко је то урадио. Велики део родитеља је знао шта се десило и ко је то урадио. И сви су ћутали уз реченицу – Нећемо ми да офирамо нашу децу! Један родитељ је отишао и корак даље. Дошао је на отворена врата наставнице и рекао – Не брините, неће они стварно убити Вашу децу. То је био само изазов! Аха, у реду, то је само изазов. Дете добија поруку да је то САМО. Дете добија поруку да је то у реду. Дете добија поруку да је родитељ заштитник јер да је нешто страшно, он би реаговао. Дете добија поруку да то сутра може било коме да уради. Знате кад је то било? Пре пет месеци. И да ли је решено. Није. Да ли су икакву последицу сносили у школи. Не. Обавештене су све службе. Случај је стигао до високотехнолошког криминала. Замислите само колико оваквих случајева до њих стигне! На хиљаде. А колико не стигне? На стотине хиљада. Школа нема доказ да се ишта десило. Самим тим не може да покрене поступак. Самим тим се шаље порука – Радите шта хоћете, последице не постоје. А они који су спремни на овакве ствари, помераће границе докле год могу. И замислите наставника који сваки дан улази у учионицу оних који су упутили такве претње његовој деци, толико страшне да је инспектор који је узимао изјаву, молио да их јавно не изговара. И замислите тог истог наставника који треба тој и било којој другој деци на том или часу одељењскњ заједнице да прича о дигиталном насиљу и да охрабри жртве да га пријаве, да не трпе, да им каже да ће се то решити. Да се не плаше! А цела школа зна, док то изговара, да он не говори истину. Мало после овог случаја дошли су инспектори из Одељења за малолетничку делинквенцију и држали предавање о дигиталном насиљу. Пуни су дивних порука охрабрења да се исти случајеви пријаве уз речи да о њима брину старији који ће те проблеме решити. Седим у последњој клупи. Слушам предавање заједно са ученицима. А један ђак се окреће према мени – Да, да, разредна, решиће се. Додаћу и случај из Рибникара уз одобрење родитеља чије је дете преживело и тај кабинет историје и страшно дигитално насиље након велике трагедије, јер је његово име било на списку. Никада нису сазнали ко је месецима претио њиховом детету смрћу, правио најстрашније монтаже, нити докле је тај процес стигао. Једини податак који су добили, јер је, просто, догађај био у фокусу, јесте да је један од оних ко је претио из иностранства и да му је улаз у нашу земљу забрањен. То је све. Значи, деци нису потребне приче, деци су потребна решења и разрешења кад дође до дате ситуације. Јер шта да помисле дечак и девојчица који у овом тренутку пролазе кроз исто – Како ће се њихов случај решити, кад не може једној одраслој особи?! И то наставнику у том великом, одраслом свету?! Или некоме ко је преживео велику трагедију?! И није довољно направити само неке платформе као опипљив доказ да се нешто ради и дати додатно ангажовање свим људима и службама који су већ у сваком смислу претрпани редовним послом. Потребно је ангажовати и циљано усмерити људе који ће се овом озбиљном проблематиком бавити и довести процесе до краја. И мора се послати јасна и недвосмислена порука – То не сме да се радити! То носи озбиљне санкције. И да закључим. Када се деси дигитално насиље и свако друго насиље, а оно је у огромном порасту од прошле године, децу и родитеље интересују само две ствари. Прво – да насиље престане. Друго – да се види адекватна санкција за оног ко је насиље учинио. Не интересују их ни правилници, ни протоколи, ни извештаји друштвено-корисног рада, ни састанци тимова, ни све остало што чини предуге и компликоване процедуре и озбиљан посао за сваког у ланцу спровођења истих. Уколико нешто од ова два изостане, са правом ће рећи – Школа није учинила ништа. С правом ће рећи – Друштво није учинило ништа. С правом ће рећи – Ми нисмо учинили ништа. Ауторка је професор српског језика и књижевности из Београда. https://zelenaucionica.com/zamislite-situaciju-odete-u-skolski-toalet-i-onda-se-pojavi-vas-snimak-iz-istog-tog-toaleta-koji-kruzi-po-skoli-kako-biste-se-osecali/

Српска Православна Црква позива све оне који желе да 13. јуна 2024. године, на празник Вазнесења Господњег, узму учешће у Спасовданској литији да се од 18 часова окупе у улици Краља Милана, на потезу код Скупштине Града Београда, као и да на лицу места послушају упутства организатора. Програмом је предвиђено да литија крене од цркве Вазнесења Господњег у 19 часова улицом Краља Милана до Трга Славија, где ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије прочитати свето Јеванђеље и освештати престоничке улице. Славска литија ће затим, предвођена кивотом са моштима Преподобног Јустина Ћелијског и чудотворном иконом Мајке Божје Знамење, преко Булевара ослобођења доћи до Спомен-храма Светог Саве, где ће после беседе Његове Светости Патријарха бити служен акатист Преподобном Јустину Ћелијском, а светиње бити изложене верном народу на поклоњење и целивање. Извор: Информативна служба СПЦ

За мене, особу са медицинским образовањем, ова тема је веома интересантна. Људски мозак је веома сложен уређај са којим се ниједан рачунар не може упоредити. То је цео универзум који је наука тек почела да проучава. Теологија такође тврди да смо сви сложена бића. Сваки човек има три компоненте - тело, душу и дух. Било би превише једноставно помислити да се живот, као круна стварања, завршава у тренутку срчаног застоја. Из Светог Писма знамо да је пред нама грандиозна перспектива васкрсења свих људи, Страшног суда и Царства славе које ће доћи после овога. Доћи ће до промене у универзуму и преображаја свега видљивог и невидљивог – нове земље и новог Неба. Знајући ово, схватамо да смрт тела није крај живота. Шта се дешава са особом у стању клиничке смрти? Шта је смрт живог организма? Срчани застој, престанак циркулације крви, мождана смрт у року од пет до десет минута - у зависности од средине (хладно или топло). Мере реанимације - вештачка вентилација и компресије грудног коша - могу се спровести након пет минута застоја срца, након чега почињу неповратни процеси у мозгу, који први реагује на промене концентрације кисеоника у крви. Постоје бројни докази да су људи у стању клиничке смрти нешто видели: себе споља или шта се дешавало у другој просторији. Најпознатија студија ових утисака и даље је књига Рејмонда Мудија - Живот после живота. Православном читаоцу можда је позната и књига јеромонаха Серафима (Роуз) „Душа после смрти“, која такође садржи сведочења људи који су доживели клиничку смрт. Како третирати ову врсту доказа? Главни ауторитет православног човека је Христос. О загробној судбини душе нам говори у параболама. На пример, парабола о богаташу и Лазару: који се закључци о загробном животу могу извући из ње? Богаташ се сећа свог овоземаљског живота, препознаје Аврама и Лазара, брине за своје рођаке, односно у адекватној је свести, разуме шта се и где дешава. Такође сазнајемо да је могуће да се човек спасе - свако има средства за спасење: Црква, Свето Писмо, Свете Тајне. Морате живети у чедности, послушности и простоти, тежити светости. Наш говор је слаб да изрази оно што се дешава изван Божје љубави. Шта чека оне који покушавају да живе са Богом? Сетимо се апостола Павла. У свом писму Коринћанима, он себе у трећем лицу понизно назива као човека који је „Би однесен у рај и чу неисказане ријечи које човјеку није допуштено говорити.“ (2. Кор. 12:4). Како је невероватно да чак ни један од највећих проповедника хришћанства није могао да изрази оно што је чуо и видео на небу! Тако видимо да је светима, подвижницима и апостолима откривен загробни живот. Предање Цркве има много таквих сведочанстава. Можемо се присетити блаженог Андреја, Христа ради светог јуродива. Смрзнуо се на великој хладноћи зими, и у стању близу смрти, одведен је у небеско пребивалиште, где је видео свете Божије. Таква сведочанства нас отрезњују, помажу нам да мобилишемо нашу духовну снагу и радимо на спасењу. Да ли и несвети види нешто духовно или само халуцинира? Не знамо где човек завршава у овом стању. Могу да претпоставим да све зависи од тога како и са чиме та особа живи. Морамо запамтити да наш Бог није бог ужаса и смрти, није нека врста громовника. Бог наш је Љубав, он је благ и милостив, толико се сажалио на нас да је и сам дошао и оваплотио се ради нашег спасења. Он је постао део овог света да би нас спасио. Пре две хиљаде година догодиле су се невероватне ствари. Схватајући ово, можемо са сигурношћу претпоставити да човек умирући пада у духовни свет, у руке Творца и Створитеља – најсигурније место у целом универзуму. Друга је ствар када човек живи као демон: искључује саму могућност да буде у заједници са Богом, све му је свето одвратно. Свакако је потребно разликовати утиске које особа има током клиничке смрти. Мислим да се по овом питању можемо руководити духовним и моралним стањем човека након тог искуства. Ако почне да иде у цркву, приступи цркви, покаје се, моли се, воли све, прашта, води побожан начин живота – све што се догодило и видело, јасно је да било од Бога. То је случај када је Господ позвао и дотакао се душе и срца. Штавише, оно што видите не мора нужно бити добро. Један мој познаник, у стању тешке пијане омамљености, заспао је и доживео неко чудно стање у коме му се нешто показало. После тога је престао да пије, пуши и псује, почео је да ради у храму – и на крају отишао у манастир. Дошло је до његовог потпуног препорода. Никада није рекао шта је тачно видео, само је почео да плаче при сећању тог догађаја. Када човек почне да прича свакакве хорор приче, да тврди да се за истину мора отићи у неку секту или читати јеванђеље сатане, то очигледно није од Бога; ако је очајан, депресиван или самоубилачки настројен, онда је највероватније дошао у контакт са демонима, а овај сусрет је оставио тако тежак печат. Људима који су нешто видели и доживели током клиничке смрти саветовао бих да се руководе мишљењем светих отаца. Са својим питањима можете се обратити савременим пастирима – на срећу, сада их је много који о себи имају скромно мишљење. Они могу дати добар савет у таквој ситуацији и проценити духовно стање особе. Шта ће свештеник одговорити оном који се вратио из онога света? Све зависи од тога шта је тачно човек доживео. Ја приликом одговарања користим правило: одговор треба да буде дупло краћи од питања. Ограничавам се на обим питања, јер ако човека не боли, то значи да га не занима оно што говорим. Ако боли, питаће. Пре него што одговорите, морате се помолити Господу да би знали шта и како да одговорите човеку. Веома су ми блиске речи свештеника Александра Јелчанинова о граници између нашег живота и света упокојених: „Смрт вољених је експериментална потврда наше вере у бесконачност. Љубав према преминулима је потврда постојања другог света. Заједно са умирућим долазимо до границе два света – сабласног и стварног: смрт нам доказује реалност онога што смо сматрали сабласним и сабласност онога што смо сматрали стварним." Веома дубока мисао. Шта нам изгледа фундаментално, бесконачно, вечно? Наш живот. У ствари, то је сабласност. Искуство смрти, укључујући и клиничку смрт, је веома добра помоћ за човека, јер омогућава да се нађе упориште у духовном животу. Може да сазре до идеје да би његов мали породични рај сваког тренутка могао да се заврши – и да ће почети нека друга, претећа стварност. Захваљујући таквом искуству, духовни човек може потпуно да промени свој живот, има случајева када су људи одлазили у манастире да се посвете Богу. Један од светаца је, након што је доживео клиничку смрт, рекао: „Кад бисте само знали, децо моја, како је страшно осуђивати своје ближње!" Све је стварно индивидуално, и стога је немогуће рећи нешто конкретно о таквим ситуацијама. Можемо судити само по плодовима – односно погледати са чиме човек излази након таквог искуства и на основу тога му помоћи и подржати га. протојереј Константин Лисњак приредила: Ј.Г. (Поуке.орг) извор

Ово је последња недеља, да тако кажем, упада у васкршњи период и на неки начин заокружује васкршњи циклус. Предстојe jош велики празници Вазнесења Господњег и Дана Свете Тројице, али се завршава посебно празновање Светлог Васкрсења Христовог. Пролази период од четрдесет дана после Васкрса. Шеста недеља Васкрса се назива „недеља Слепога“. Зашто? Јер се на Литургији се увек чита Јеванђеље о чудесном исцелењу слепорођеног (в. Јн. 9,1-38). Овај одломак се може грубо поделити на два дела. Први део је краћи (стихови 1–12). Само исцељење. Други, дужи (стихови 13–38), који се грубо може назвати „испитивање од стране фарисеја“. Хајде да их објаснимо. Исцељење Зашто је библијска прича о овом слепом човеку укључена, не само у литургијско читање недељног јеванђеља, већ и у седмично литургијско читање на крају Ускршњег периода? Зато јер се дешава невероватно, најјачеа, најмоћније и, усуђујем се да кажем, глобалне (поготово у оквирима прилично затворене јеврејске заједнице) дело. Може се ставити у исту раван са исцељењем узетог, који је парализован лежао 38 година (прича о томе је укључена и у недељно јеванђелско читање Васкршњег периода), и васкрсењем светог праведног Лазара Четвородневног. Јер овај слепи од рођења није имао очи. И Господ му ствара ове очи. Отуда и прилично задивљујући обред који Спаситељ врши: „Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: Иди умиј се у бањи Силоамској, што преведено значи: послан. Он оде, дакле, и уми се, и дође гледајући“ (Јован 9:6, 7). Овде је, наравно, пљување на земљу, стварање глине, односно влажне земље помешане са пљувачком, чин стварања очију. Као да се понавља чин Божијег стварања човека: „И створи Господ Бог човека од праха земаљског, и удахну му у ноздрве дах живота, и постаде човек душа жива“ (Постање 2,7). Христово пљување на земљу није симбол презира. То је симбол Божје љубави према човечанству. Стварање глине је пољубац Божији, надахнуће живота човеку. А у овом случају – стварање очију. Овај догађај је имао огроман одјек у јеврејском друштву: човек није имао очи, а Исус ствара очи за њега. Наравно, само Бог је то могао учинити. Само Он. Унутра, у дубини душе, сви су то знали. Испитивање Оно што ме погађа у овом испитивању је тврдоглаво одбацивање очигледног чуда које се догодило. Неки људи са великим бесом и мржњом покушавају да га згазе, униште, не само физички, већ, што је још страшније и духовно, да избришу успомене на њега у народу и омаловаже га што је више могуће. Наравно, исцељење слепог рођеног била је велика ствар у историји човечанства. Зато се окупља овај Синедрион фарисеја и књижевника. Слава је већ почела, подигао се талас поштовања. Формално, судије се окупљају да прегледају исцељење, а у ствари, да покушају да униште, изопаче само исцељење и да убију Онога који га је извршио – самог Месију-Богочовека. Веома детаљно је описан процес суђења слепом човеку. Чини ми се да је он неко време провео међу Христовим ученицима и успео да им све потанко исприча. Јеванђеље на то посредно указује. Након суђења, исцељени слепац поново сусреће Спаситеља, између њих се одвија дијалог и исповедање вере у Христа од стране поменутог човека: „Чу Исус да га истјераше напоље, па нашавши га рече му: Вјерујеш ли ти у Сина Божијега? Он одговори и рече: А ко је он, Господе, да у њега вјерујем? А Исус му рече: И видио си га и онај који говори с тобом, тај је.А он рече: Вјерујем, Господе! И поклони му се.“ (Јован 9:35–38). Књижевници и фарисеји позивају исцељеног слепца и траже детаље о чуду које се догодило. Он им прича. Тада судије недвосмислено изричу своју пресуду, покушавајући да убеде исцељеног да је Тај Човек грешник: „Овај Човек није од Бога, јер не светкује суботу“ (Јн. 9,16). Треба рећи да се међу њима по овом питању распламсала неслога. Било је и оних који су мислили другачије. Они га поново испитују, али слепац је већ био додирнут Божијом благодаћу. Он је прогледао не само физички, већ и духовно. Његово срце осећа да је Христос Бог. И он одговара: „Ово је пророк“ (Јован 9:17). То јест, Човек Божији, јер само Свемогући Господ може чинити таква чуда: стварати очи. Међутим, како пише у Јеванђељу, „...Тада Јудејци не вјероваше за њега да је био слијеп и прогледао“ (Јован 9:18). Наравно да нису веровали! Хтели су да верују у нешто сасвим друго! Али у исто време схватили су да "бившег слепца" не могу сломити или завести. Зато своје прљаво дело покушавају да спроведу на другачији начин. Позивају његове родитеље. И кроз њих почињу да делују. Родитељи су веома уплашени. Јер, јеврејско друштво било веома затворено и хијерархијско и могли би бити избачени из заједнице и подвргнути јавној осуди. А ово је заправо значило губитак новца, социјалног статуса, имовине, глад, сиромаштво и, врло могуће, смрт. Зато су родитељи веома опрезни у расуђивању. Признају да је ово њихов син. А кад их питају како је дошло до исцељења, кажу: „...А како сада види не знамо, или ко му отвори очи ми не знамо: сам је већ одрастао, питајте њега, нека сам каже за себе.“ (Јн. 9:21). То јест, они истовремено покушавају да заштите свог сина и да заштите себе. У светом јеванђељу читамо: „Ово рекоше родитељи његови јер се бојаху Јудејаца; јер се Јудејци већ бијаху договорили да буде одлучен од синагоге ко год њега призна за Христа.Зато рекоше родитељи његови: Одрастао је, њега питајте.“ (Јован 9:22, 23). И опет Јевреји не успевају да фалсификују чудо. Онда одлучују да предузму последњи корак. Они покушавају да „сломе излеченог својим ауторитетом“. У императивном облику, говоре му: „...Дај славу Богу; знамо да је овај човек грешник“ (Јован 9:24). То, у ствари, значи следеће - мораш рећи да је та особа грешник и да није било исцељења. Али некадашњи слепац је већ прогледао и постао храм Духа Светога. Он објављује истину: „...Је ли грјешан, не знам; једно знам - да ја бијах слијеп, и сада видим.“ (Јован 9:25). Долази до свађе између судија и оптуженог: „Тада му опет рекоше: (шта ти учини? Како отвори очи твоје? Одговори им: Већ вам казах и не слушасте. (шта опет хоћете да чујете? Да нећете и ви да постанете ученици његови? Они га изгрдише и рекоше: Ти си ученик његов, а ми смо ученици Мојсејеви. Знамо да је Мојсеју говорио Бог; а овога не знамо откуда је. Одговори човјек и рече им: У томе и јесте чудо што ви не знате откуда је, а он отвори очи моје. А знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша. Откако је вијека није се чуло да ико отвори очи рођеноме слијепцу. Кад он не би био од Бога, не би могао ништа чинити. Одговорише и рекоше му: Ти си се родио сав у гријесима, па ти нас да учиш? И истјераше га напоље.“ (Јован 9:26–34). Наравно, излечени побеђује у овој свађи. Јер истина је очигледна: „Од давнина није се чуло да је ико отворио очи слепом рођеном. Да није од Бога, не би могао ништа да створи.” Јевреји нису у стању да униште или искриве Божју истину. Стога изгоне некадашњег слепог рођеног. С једне стране, то је знак њихове немоћи, а с друге, страшна законска казна - да буде искључен из јеврејске заједнице. Али Господ га не оставља. Исцељени слеп рођен постаје један од Христових ученика, члан, не старозаветне заједнице, већ новозаветне Цркве – личност коју је Христос спасао. Ако у јеванђељском одломку о Самарјанки доминира тема воде, онда у овој причи о слепом човеку доминира тема светлости. Невероватна ствар! Слепац је прогледао. А они, који су му судили, добровољно ослепеше. Ослепели су, „ископали“, „изгорели“ своје „духовне очи“ усијаним гвожђем поноса. О томе и сами сведоче: „Кажу да си ти, слеп рођен, грешник, рођен у гресима, а ми смо велики праведници, јер су „Мојсијеви ученици“ рођени у „исправним“ јеврејским нараштајима“ (в. Јован 9:28–34). О, најстрашнија прелест, скривање иза Бога, а у ствари само уздизање себе на олтар свог срца! Такав човек, зарад сопствене илузије, зарад њеног очувања, спреман је на све, па чак и да убије самог Бога, покушавајући да уништи Његову Цркву. Како је писао свети Теофан затворник: „Идите, докажите истинитост вере онима чији је ум покварен упорношћу у неверовању. Неверници свих времена су људи исте расе.” Да нам се ово не деси! Да не постанемо „савремени фарисеји и садукеји“. На неки начин, пут православног хришћанина је веома једноставан. „Чувај заповести Божије и не греши“. У суштини, на томе је заснована цела књига светог Јована Лествичника, „Лествица“. Уз Божију помоћ, свака врста греха се побеђује својом супротном врлином. Прождрљивост – уздржавањем и постом. Лењост – трудом. Гордост – смерношћу. Шкртост - милостињом. Блуд – чедношћу. Пијанство – трезвеношћу. Вербализам – ћутањем. Врло је једноставно. Само треба да следите овај пут. Али у стварности, врло често човек размишља на следећи начин: На пример, „Понизност се побеђује поносом“. „Да, то је истина“, каже човек. - Апсолутно тако. Али…” И иза овог „али” он, попут древних фарисеја, смишља свој подзаконски акт, у коме лукаво покушава да истовремено успава своју савест и укине врлину како би наставио да греши. И такав човек чини суптилну издају Бога. Док споља изјављује веру у Бога, он жели да остане слеп. А када му се Бог открије, да Га не би видео, он „зашије“ очи и изгони „исцељеног слепог рођеног“ из себе, најрадије би да остане у тами, у свом паклу. О таквима је Господ наш Исус Христос рекао: „...Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене.Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским .“ (Матеј 15:8, 9). Ови људи су створили мрачну и прљаву мочвару у својим срцима. „Да, ја сам хришћанин, али...“, каже такав човек себи. Прекинимо ово „али“ у себи! Православље није скуп апстрактних философских клишеа. Оно је начин, пут до промена себе. И имајмо храбрости да кренемо овим путем. И отворимо своје духовне очи ка Сунцу Истине – Господу нашем Исусу Христу. Пустимо Његову светлост у наше најскривеније и најмрачније дубине, и бићемо просветљени и исцељени од Њега. И ходаћемо у светлости ка Царством Небеским. Ово је суштина васкрсења сваког од нас у Светлом Васкрсењу Христовом. Када је у сваком од нас та блистава Божанска светлост, она сагорева наше грехе, сагорева ђавоље махинације из срца и тиме укида смрт, водећи нас путем спасоносног и блаженога пасхалног вечног живота. Христос свима сија. Само треба да желите да видите светлост, отворите очи и пустите светлост у себе. Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј.Г. (администрација Поуке.орг) извор

Господ Исус каже: "А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што вам рекох." ..."А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће свједочити за мене." (Јн. 14,26; 15,26). Као што Црква није скуп само истомишљеника, већ организам који живи Духом Светим, тако и вера сваког хришћанина није само скуп веровања, већ пројава – и дар – живљења Духа у њему. Као што каже апостол, "И нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим." (1 Кор 12,3). Дух Свети се у великим подвижницима пројављује јасније него у обичним верницима, јер му светитељи дају више могућности да делује, али Он пребива у сваком хришћанину, и нико не може имати истинску веру у Христа без Духа Светога. Можемо обратити пажњу на три аспекта наше вере – интелектуално поверење у одређене чињенице; преокретање воље да се потчини Христу као Господу и да Му се верује као Спаситељу; и коначно, искрено поверење у Христа и поверење у нови однос са Богом. Долазимо до поверења у одређене чињенице на основу одређених доказа – на пример, астрофизичари прихватају теорију „великог праска” на основу података које је прикупила наука о Универзуму. Бог нам даје довољно разлога да верујемо у Њега – и у стварању и (нарочито) у сведочењу апостола о васкрсењу Христовом. Зашто многи људи нису убеђени овим доказима? И сам сам пола живота био атеиста – и неко време ме нису убедили. Једном сам разговарао са неверујућим историчарем и рекао му: „Да је било који други догађај у историји тако добро сведочан као Христово васкрсење, не бисте сумњали ни на тренутак. Он је врло искрено одговорио: „Наравно. Али ниједан други догађај не захтева од мене да променим цео свој живот.” Проблем неверовања је проблем воље, а не интелекта. Људи често не верују у оно што им не одговара; довољно је само посматрати било какву расправу о историји да би се видело како спорне стране одбијају да прихвате податке који би могли да угрозе њихове политичке или националне склоности. Јеванђеље захтева више од промене неких наших преференција, захтева од нас да потпуно преиспитамо читав свој живот. Ирод је желео да убије бебу Исуса јер је он, Ирод, сам желео да буде краљ и веровао је да је Исус, као претендент на царство, њему претња. Наша невоља је у томе што ми желимо да будемо краљеви у свом животу, а када дође прави Краљ, ми се томе нимало не радујемо. Грех није само лоше дело, већ насилна, горка побуна, увек спремна да експлодира у мржњу према Богу и ближњима. "Не желимо да он царује над нама". (Лука 19:14). Дух Свети на тајанствен начин исцељује наша срца и оспособљава нас да прихватимо истину. Грех нас чини бунтовним и неповерљивим; Дух Свети ствара у нама способност потчињавања и поверења у Христа. Наша воља, поробљена грехом, добија слободу да се обратимо Богу. Под утицајем греха, не верујемо у милост Божију, Његову жељу и способност да нас спасе; Дух Свети улива у нас искрено поверење у љубав Божију: "Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“ "Овај Дух свједочи нашему духу да смо дјеца Божија." (Рим. 8:15, 16). Сергеј Кудиев приредила: Ј.Г. извор

Као што знате, страх је природно осећање. Сви се плаше, а често страх спречава човека од непромишљених поступака и чак чува здравље и живот. Страх је осећај. Човек га доживљава без обзира на сопствено деловање и вољу. Међутим, када доживи страх, човек сам одлучује шта ће учинити: следити траг страха или не, слушати га или занемарити, обуздати страх или му дати слободу. А ако у природном осећању нема греха, онда је у погрешном избору он несумњиво присутан. Наравно, многи фактори, укључујући и објективне, могу утицати на избор. Међутим, одлука коју човек донесе је увек субјективна и особа је у потпуности одговорна за њу. Закључак је једноставан: ако човек показује страх, онда је дозволио себи да се плаши. Чак и ако вас страх тренутно и потпуно преплави, ипак, у некој фази, особа је дозволила себи да подлегне страху, да дозволи да је он запоседне. А онда је страх постао навика и сада лако полаже своја права над страшљивцем. Страх се, наравно, може превазићи. Међутим, то захтева значајан напор и одлучност, као и доследност и истрајност. Страх се истерује конфронтацијом. „Ако се плашиш да одеш на нека места дању, иди тамо са молитвом ноћу“ – отприлике овакво упутство налази се код Светог Јована Климака. Другим речима, урадите оно што је страшно и постаћете храбри. Сећам се једног инцидента: мени, који сам се у детињству плашио паса, пси луталице су увек стварали приличну нелагоду. Једног дана, када смо отац и ја шетали, не сећам се одакле нас је, кући, пратио улични мешанац. Није показивао никакву агресију, али нас је тврдоглаво пратио, што је мени, младом и плашљивом, изазвало велики стрес. Пожалио сам се оцу, а он се, ухвативши ме за руку, окренуо - и кренули смо ка псу. Пас се, међутим, такође окренуо и побегао. „Запамти“, рекао ми је тада мој отац, „страх прати оне који показују леђа, а бежи од оних који га гледају у очи“. И више пута сам се уверио у истинитост ове изјаве. Међутим, о томе је лако писати и причати. Али у стварности је све много теже. Страх није жеља да се једе или каже превише, а одупрети му се много је теже него искушењу да се лаже. У сваком случају, ни пожудна страст, па чак ни бес немају способност да паралишу вољу и искључе ум тако брзо као страх. Овде се вреди присетити наизглед суптилне разлике између уобичајеног светског приступа борби против страха и начина на који православна аскеза предлаже да то чинимо. У суштини, оба приступа предлажу да се ради супротно од страха као средства за борбу против њега. Само аскетско предање предлаже да се то чини уз молитву. Односно, главна компонента ове борбе је нада у Бога. Страх се побеђује чврстином људске воље, али човек је чврст не сам по себи, већ силом Божијом. Захваљујући свом поверењу у Бога, човек је у стању да обузда сваки страх и победи га. Заправо, веће су шансе човека да победи плашљивост, што је јаче његово поверење у Бога. Најупечатљивији пример поверења у Бога је Аврам. Шта је, у суштини, била Божја заповест Авраму да се пресели из Ура Халдејског у земљу хананску? У 19. веку пре нове ере идете на дуго путовање, са великом породицом, робовима, стадима и имовином. Ризикујући да налетите на разбојнике, да постанете жртва предатора, да умрете од инфекције... Аврам је имао мале шансе да се извуче жив са таквог пута. Али то је управо она заповест коју је Бог дао Авраму, и Аврам је, са апсолутним поверењем у Бога, прешавши страхове који су у овом случају били логични, неустрашиво испунио ову заповест, и не само да се спасао, већ и на крају постао родоначелник читавог једног народа и отац свих верника. Ко се узда у Бога, не муче га страхови, не подлеже им и није малодушан. Чврст је у својој нади и стога храбар. Поверење у Бога чини веру спасоносном и наду делотворном. Човек само треба да запамти да је све што је послано из руке Божије увек на његову корист. Оно што се човеку дешава је или пројава воље Божије, или Његово допуштење, на овај или онај начин усмерено на спасење човека. Треба да запамтите ово, не дозволите себи да гунђате и не бавите се тако бесмисленим задатком као што је тражење разлога и откривање „зашто“. Прихватите оно што се дешава са понизношћу, поступајте смирено и без самосажаљења; прихватите ситуације у којима се ништа не може променити. Поверење у Бога чини душу смиреном. И овај духовни мир не оставља човека ни у смиреном стању, ни када се плаши. Развијајући се у мирном току живота, поверење у Бога може подржати човека у свакој ситуацији, укључујући и екстремну. јереј Владимир Пучков приредила: Ј.Г. извор

Ако сте истински хришћани, већ увиђате бесмисленост питања. Да ли сам ђацима скренуо пажњу да се ове године поклапају први мај и Велика среда? Да, свакако, и истакао да би као православни хришћани требало да знају приоритете, па макар и не постили, некако због карактера празника не приличи да у данима у које се сећамо Христовог страдања слушамо Шемсу на ливади, пржимо месо и пијемо пиво. Да ли ћу им замерити или их мање волети ако ипак оду на првомајско камповање? Ни најмање, јер не сумњам да ће на Васкрс бити у цркви и пре тога - да ће мимо исхране сведочити љубав на коју нас Христос призива. Поникао сам из нецрквене породице и средине, те врло добро знам колико умеју да буду збуњујућа правила и стил на који ниси навикао, уз који се ниси још увек саживео. Последње што је тој деци и младим људима потребно јесте једнострана осуда. Смернице - свакако, некада и добронамерна критика, но никада осуда. Полако, људи. Једне године сам то причао, без осуде, а ове сада, ето, једно добро дете, потрефило се, осамнаести јој рођендан на Велику Суботу. Реко, па померите прославу који дан, жао и њој, све договорено, решено али - биће и посне хране. Следећи час, вели, ми ћемо из разреда сви отићи на службу у цркву, на поноћ. Ако, слава Богу, тако се живот прославља, а кад ћеш боље него на Васкрс. Не сумњам да има оних који ће у овоме видети превелико подилажење, но ја лично тако не сматрам. Мало идеализујемо, а мало и формализујемо. Кад знаш шта је човеку у срцу и колико ту вере има и колико може тек да је буде, онда си пажљив. Нарочито кад волиш човека. Па макар та вера била малена, уплашена, збуњена, мораш је нежно држати и неговати, као слабашно птиче, храниш је на пипету. Нећеш веру клети јер није одмах камена и стамена. Данас је био сајам цвећа у Сомбору. Купио сам пар биљчица. Па не можеш ти с њима као са јабуком коју орезујеш, но нежно, травке су то малене, пазиш да ни вода не буде ледена, ни сунце прејако. Нећеш новорођенче прекорити што плаче чим му нешто није по вољи или детенце што нема стрпљења и дисциплине за озбиљне напоре. Тако је и за оне који стасавају у вери. Могу бити деца којој ја предајем, а могу бити и људи који су тек почели да живе црквено. Полако, немојмо их све одбацити. Мале су то биљчице, но као што Христос рече, вера је као зрно горушично, најмање као зрно но нарасте до неслућених висина. Јасно, они који одбијају да расту, упорно и упорно, себи на суд то чине - но то Бог зна. А ми волимо и за њих се молимо. Волимо и оне које посте и оне који не посте. Биће ове Велике среде много оних који прже роштиљ и певају песме - знатан део њих неће бити православни, па ни верујући. Знатан део ће бити. Но кад би бар пети део свих православних кампера долазио у предстојећим данима у цркву, ето, и тиме бих био радосан. Не због бројке, но због људу који препознају љубав Божију и на њу одговарају. Па макар и пекли прасе у среду. Како оно, беше, иде беседа Светог Златоустог на Васкрс? Нека приђу сви, тако некако? Ово нипошто не брише одговорност оних који знају и који су утврђени у томе како се дочекује Васкрс. Али у склопу те одговорности стоји добро, старо - не суди. Саветуј, усмеравај, брини, но не заповедај, не прети, не омаловажавај. Воли, изнад свега. Марко Радаковић http://avdenagom.blogspot.com/2024/04/blog-post_45.html