Претражи Живе Речи Утехе

Људи долазе на исповест и признају да је дошло до раскола у њиховим односима са другима. Они признају свој грех, признају своју страст, завист и антипатију коју осећају према другима, чак и мржњу која се рађа у њима. Они разумеју да је оно што осећају погрешно, они разумеју да је потребно лечење, али не покушавају да промене своје стање. Много пута се присећају и праве менталне сценарије и имагинарне разговоре са људима које им се не свиђају, са којима су се свађали, завиде им, па падају у бес, очај, тугу. Ви их саветујете како да промене своје јадно стање, али они вам одмах одговарају: „Не могу, оче, покушавам, али не могу!“. Грешка је, међутим, у томе што човек покушава да се ослободи симптома свог егоизма, а да не напусти сам егоизам, односно не жели да се понизи. Дакле, разлог свему томе је тај што човек не жели да се понизи. Нажалост, у животу ових људи не постоји „не могу“, већ постоји „нећу да будем понижен, нећу да изгубим, нећу да будем други, не могу да не будем у центру пажње, не желим да ме игноришу, желим да истакнем своју корист, желим да моје достојанство сија, желим да победим, желим да будем слављен…”. Све ово може звучати екстремно, али да ли је заиста тако? Доживимо себе... Ако желимо да се бавимо правим духовним радом, открићемо да сваки раздор са другима, свако осећање зависти и антипатије према другима има за свог оца нашу себичност, жељу да се осећамо снажним, одличним, супериорним, а за мајку – недостатак кајања. Не можемо превазићи своју злобу према другима осим ако нисмо вољни да се понизимо. Без понизности увек ћемо завидети, увек ћемо негодовати, увек ћемо (лако) осуђивати и гледати са висине на друге, увек ћемо негодовати. Страшно је то што узнемиравамо и повређујемо друге, али ми мучимо и себе. Као да желимо да живимо у тузи и угњетавању. Зато свети оци с правом кажу да и ако егоиста има све најбоље, осећаће недостатак и имати тугу у срцу. Насупрот томе, понизна особа се осећа испуњена радошћу, чак и ако нема много ствари у овом животу; широко јој је срце, зато свакога прима. Не постоји „Не могу да волим свакога“, постоји „Не желим да се понизим“, чија је последица да не могу да волим. Понизност је потребна. Да схватимо да нисмо толико важни и да нам нико ништа не дугује. Племенитост је потребна. Племенитост понизности. Не да вас други стављају на последње место и да то прихватите (наравно и то је нешто), него да сами себе стављате на последње место. То је понизност. Онда, ако вас на крају ставе мало испред, осећате се почашћеним и захвалним. Али ако себе стално стављате на прво место и инсистирате на томе да сте увек на првом месту, па понекад на другом месту, осећате се увређеним и повређеним. Да ли желите да стекнете љубав? Желите ли да се ослободите злобе, антипатије, зависти, туге? Одговор је: понизите се. Тада ће се ваше срце отворити за све. Тада ћете на све гледати као пријатеље, а не као непријатеље, као сараднике, а не као конкуренте. Учините себи услугу, молим вас! Оставите свој его по страни јер је штета трпети врелину мисли (а то је пакао), док вам се даје остатак благодати. Наш живот је ружичаст. Не пребивајте у трњу! Постаните мирисни цвет за друге! https://pravoslavenhram.com/смирението-–-да-поставиш-себе-си-на-последно-място/478

За свакога је данас примарни задатак да не изгуби себе, да не искриви саму суштину наше православне вере, а самим тим и спасења, да не збаци свој крст. Важно је сачувати корене, традицију, наслеђе, без којих је немогућ духовни раст, као што је немогуће да било која биљка живи без корена. Одрицањем од себе, престајемо да постоjимо. Сваки уступци и слабости непријатељи ће узети здраво за готово, сви ови уступци ће довести до још већих уступака, а као резултат — и до издаје самих себе. Речено је: „Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се Онога који је мене послао“ (Лк 10,16). Свети Оци су завештали јединство. Исповедници који су прошли кроз лонац прогона совјетског терора подстицали су вернике да носе свој крст до краја. Тако је Лука Кримски писао: „Нема тежег греха од раскола и поделе Цркве Христове. Тако су говорили сви велики светитељи... Могу само да вас молим, као што је молио свети апостол Павле, чувајте се ових грабљивица, чувајте се оних који изазивају расколе, никада не идите на њихове састанке – иначе ћете се отровати њиховим отровом". Светитељ је рекао да се речи Јеванђеља утисну у наше мисли, а Крст Христов у наша срца, ако су верни. Црква није земаљска служба, није предузеће, није фирма. Ово је метафизика. Земаљска Црква и Небеска Црква сачињавају један живи организам. Овде не важе земаљски закони и законици. Овде све функционише другачије. Морамо изнова и изнова објашњавати елементарне ствари. Манастир је породица оних који се одричу свега што је важно обичном земаљском човеку, оних, коме су потребни посебни услови да би се даноноћно молио. За време монашке хиротониjе, човек узима друго име, умире за свет и проба анђеоски лик. Зато су пустињаци избегавали људе. Ожењени свештеник не носи бурму, јер је верен за Христа. Људи који су далеко од Цркве покушавају да све уреде по сопственом схватању. Али Цркву се не може мерити својом мером. Шта и кога циљате? И онда се чудите да се свима нама дешавају страшне недаће: ратови, катаклизме. Уосталом, на крају ћете се сви ви, без изузетка, уверити да је то тако! „Сви ви, сви који верујете у Њега, позвани сте од Христа да идете за Њим, узимајући на себе Његово бреме, Његов јарам. Не бој се, иди, иди храбро. Не бој се оних страдања којима те ђаво плаши, спречавајући те да идеш овим путем. Пљуни на ђавола, одагни ђавола Крстом Христовим, именом Његовим“, поучавао је Свети Лука Кримски. митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru/content/mitr-antoniy-pakanich-otrekayas-ot-sebya-my-perestaem-byt

Потребно, пре свега, „спознати самог себе“. Да знате ко сте. Ко сте заправо, а не ко мислите да јесте. Са овим знањем постајете најмудрији људи. Са оваквом свешћу долазите до смирења и примате благодат од Господа. Иначе, ако не дођете до самоспознаје, већ рачунате само свој труд, знајте да ћете увек бити далеко од правог пута. Јер Пророк не каже: „Ево, Господе, труда мога“, него „Гле, вели, понижења и труда мог“. Труд је за тело, понижење за душу, и опет обоје заједно, труд и понижење, за целог човека. Ко је победио ђавола? Онај ко је упознао своју болест, страсти и мане које има. Онај ко се боји спознати себе, далеко је од знања; он не воли ништа осим да види мане у другима и да их осуђује. Он у другима не види врлине, већ само мане - не види мане у себи, већ врлине. Карактеристична мана људи нашег времена је да једни у другима не препознајемо дате нам дарове. Једном недостаје много, али многи имају све. Оно што један има, други нема. И, ако то препознамо, стекли смо понизност. Јер тако се и прослави Бог, који је многоструко украсио људе и учинио сву своју творевину неједнаком, односно различитом. Не као што безбожници покушавају да доведу до једнакости поткопавањем божанске креације. Бог је „све створио у мудрости“. Зато, чедо моје, побрини се да добро упознаш себе, како би поставио чврст темељ за понизност. Шта год добро мислите, говорите, чините, све је дар Божији. "Сваки савршени поклон силази одозго." Све је Божји дар, ми немамо ништа своје. Према томе, свако ко жели и тражи да добије благодат од Господа, мора најпре добро познавати своје постојање. Ако не почнеш добро, нећеш добро ни завршити. Потребно је знати да је све створено из ништавила. "Рекао је, и били су рођени и усхићени." Он рече, и постаде земља. И пошто је узео глину, створио је човека. Беживотни подижу глиненог човека. То је твоје постојање. То смо сви ми. Прљавштина и блато. Ово је прва поука за онога ко жели да прими, али и да има благодат увек у својој близини. Из овога долази свест и из овога се рађа понизност. Не само речима да се понизи, већ да на основу стварности говори истину: ја сам земља, ја сам глина, ја сам блато. То је наша прва мајка. Дакле, земља је утабана, а ви као тло морате бити угажени. Ти си прљавштина, немаш вредност. Бацају те ту и тамо, користе те као бескорисни материјал. И тако је Створитељ удахнуо у тебе и дао ти дух живота. И гле, одмах си постао разуман човек. Говориш, радиш, пишеш, поучаваш; постао си оруђе Божије. Али, не заборави да је твој корен земља. Зато „се сети својих последњих тренутака и не греши довека“. То је прва ствар, која не само да привлачи благодат, већ је умножава и задржава. Ван овог принципа стиче се нешто мало, али после неког времена се и то мало изгуби, јер није саздано на чврстом тлу. Грешни сте али изнутра верујете да сте праведни. Не можете избећи заблуду. Милост жели да остане, али пошто још нисте практично дошли до истине, она мора да оде. Јер ћете несумњиво веровати у своју логику да сте оно што нисте, и без даљњег ћете залутати. Зато благодат не остаје. Имамо противника, који је моћан изумитељ зла и творац сваког греха. Који од светлости постаде тама и све зна. Који је непријатељ Божији и тражи од свих да нас да и ми то постанемо. Коначно, то је лукав дух и лако се меша са духом који нам је Бог дао. Гледа шта наша душа жели и на који начин јој Бог помаже. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-iosif-o-isychastis-gnorise-ton-eayto-soy-mathe-poios-sta-alitheia-eisai/#

С нама Бог Не може се приступити празнику Божића, а да се не промијени ум, да престане да сагледава ствари из уске и сиромашне перспективе себичног човека, како би их сагледао у бесконачној Божијој перспективи. Али оно што се дешава у Витлејему није романтична прича симболичног садржаја, способна да нахрани машту мале дјеце, већ стварни и историјски догађај. Витлејемско дијете је Човјек патње, према изразу Пророка. По први пут у историјском току човека, у пећини се открива тајна Оваплоћеног Бога, као тајна очинске љубави која је добровољно приноси човеку. «Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог» (Мт. 1, 23) Спасење свијета Празник Божића, који је земљотресни догађај, по карактеристичном изразу Светог Григорија Богослова, средишња је тајна целокупне Божанствене економије. Ово објашњава зашто се Божић слави и прославља као „спасење свијета, рођендан човечанства, заједнички празник цијеле творевине“. Бог постаје савршен и истинит човјек, не престајући да буде савршен и истинит Бог, да би човека учинио потпуним и савршеним сином Божијим и богом по благодати. Христос и човјек У наше дане многи се боре за аутономију и слободу човјека независно од Богочовјека Христа. Међутим, човјек без Христа суштински пориче самога себе и чини пустом своје постојање од своје аутентичне човјечности, озбиљно шкоди и штети себи, пати и трагично робује греху, пропадању и смрти, безизлазним ситуацијама и нихилизму. Прослављајући највећи догађај свих времена и свих векова, оваплоћено Рођење Христа нашег, Сина и Логоса Божијег, и повинујући се Његовој речи и примеру, – помиримо се са Богом, – ослободимо свој ум од ропства учењу које игнорише Спаситеља Исуса Христа Сина Божијег као савршеног Бога и савршеног човјека, – научимо да Бога познајемо неговањем односа, а не разумијевањем значења, – оживимо приоритет живота а не опстанак, – хајде да прекинемо узицу своје себичности, – откријмо у сопственом мраку лице ближњег и осјетимо га са разумијевањем и саосјећањем. И у тренуцима наше слабости не заборавимо да са собом понесемо Христа, извор живота, сам наш Живот, Радост и Наду. Митроплит Фанариу г. Агатангел (Харамантидис) https://mitropolija.com/2022/12/29/covjek-bez-hrista-sustinski-porice-samoga-sebe/

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, 21. новембра 2022. године, на празник св. Архангела Михаила, служио свету Литургију у Саборном храму посвећеном овом небеском Архистратигу у Београду, извештила је Бојана Јовановић новинар-водитељ радија "Слово љубве". Његовој Светости саслуживали су Преосвећена господа викарни Епископи хвостански г. Алексеј и марчански г. Сава, затим изабрани епископ јегарски архимандрит Нектарије, архимандрит Данило директор Патријаршијске управне канцеларије и старешина Саборног храма, архимандрит Нектарије - главни секретар Светог Архијерејског Синода, протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић, протојереј проф. др Зоран Ранковић декан ПБФ у Београду, братство Саборног храма и други свештенослужитељи, уз бројни благочестиви народ и појање хора Првог Београдског Певачког друштва. Његова Светост је у беседи истакао да је у сваком животном контексту неопходан поредак и поучио да треба да будемо слични анђелима - да имамо веру која је поверење у Бога. Завршни део беседе Патријарха Порфирија: Додела грамате г. Белићу: Патријарх Порфирије је са домаћином славе ове године, г. Предрагом Белићем и свима сабранима, преломио славски колач и на крају посебно поздравио многобројну дечицу која су се сабрала данас. Извор: Радио "Слово љубве"

Браћо, не бојте се греха људског, волите човека и у греху његовом, јер та слика божанске љубави и јесте врхунац љубави на земљи. Волите све што је Бог створио, и целиу и свако зрнце песка. Сваки листак и сваку зраку Божију волите. Волите животиње, волите биљке, волите сваку ствар. Ако будеш волео сваку ствар, схватићеш и тајну Божију у стварима. Схватићеш једном и почећеш је неуморно сазнавати све даље и више, сваки дан. И најзад ћеш заволети свет апсолутном, васионском љубављу. Животиње волите: њима је Бог дао клицу мисли и радост непомућену. Немојте им је мутити, не мучите их, не отимајте им радост, не противите се мисли Божијој. Човече, не горди се над животињама: оне су безгрешне, а ти, са својом величином, прљаш земљу својом појавом на њој и за собом остављаш свој прљави траг – авај, скоро сваки од нас! Волите нарочито децу, јер она су такође безгрешна, као анђели, и живе ради усхићења нашег, ради очишћења срца наших и као извесни путоказ наш. Тешко оном ко увреди дете! А мене је отац Анфим учио да волим децу: он, драги и ћутљиви сапутник на путовањима нашим, куповао им је за испрошене грошеве медењаке и бомбоне и делио им: није могао проћи поред деце без душевног потреса – такав је човек. Пред неком мишљу станеш у недоумици, oсобито гледајући грех људски, и упиташ себе: ,,Треба ли освајати силом или смиреном љубављу?“ Увек одлучи: ,,Освојићу смиреном љубављу.“ Ако се одлучиш тако једном заувек, моћи ћеш цео свет покорити. Кротка љубав је страшна снага, најмоћнија, којој нема ништа слично на свету. Сваки дан и час, сваког тренутка контролиши себе и пази на себе, да би лик твој био диван. Ето, прошао си поред малог детета, прошао си љут, са ружном речју, са гневном душом; ниси, можда, ни приметио дете, а оно је тебе видело и твој лик, ружан и безбожан, можда је остао у његовом незаштићеном срцу. Ти и ниси за то знао, а можда си тиме већ у њега бацио рђаво семе, и оно ће, вероватно, нићи, а све зато што се ниси уздржао пред дететом, зато што ниси изградио у себи брижљиву и активну љубав. Браћо, љубав је учитељица, али је треба умети стећи, јер се она тешко стиче, скупо се плаћа, дугим радом и на дуги рок, јер треба волети не у једном случајном тренутку, већ целог живота. А случајно свако може заволети, и злочинац може заволети. Мој млађи брат је птице молио за опроштај: изгледа бесмислено, а истина је, јер све је као океан, све тече и спаја се, на једном месту дотакнеш – а одрази се на другом крају света. Нека је безумно молити птице за опроштај, али и птичицама би било лакше и детету, и свакој животињи око тебе, кад би ти био лепши и племенитији него што си сада, макар за једну кап, али било би лакше. Све је као океан, кажем вам. Тада би се и птицама почео молити, мучен апсолутном љубављу, као у неком одушевљењу, и молити и њих да ти грех твој опросте. Цените воема то одушевљење, ма како изгледало људима бесмислено. Пријатељи моји, молите и тражите од Бога весеље. Будите весели као деца, као птице небеске. И нека вас не збуњује у вашем раду грех људски; не бојте се да ће он избрисати ваше дело и неЋе му дати да се оствари, немојте говорити: ,,Моћан је грех, силна безбожнст, силна покварена средина, а ми смо сами и немоћни, смрвиће нас гадна средина и неће дати да се оствари добро дело.“ Клоните се, децо, ове малодушности! У томе је једини спас: савладај се и учини себе одговорним за сав грех људски. Јер то је, пријатељу, заиста тако – чим себе искрено учиниш одговорним за све и сваког, одмах ћеш увидети да у суштини тако и јесте и да си крив за све људе и сва зла. А пребацујући своју лењост и своју немоћ на људе, завршићеш тако што ћеш се надахнути сатанском гордошћу и почеће роптати на Бога. А о гордости сатанској мислим овако: нама на земљи је тешко да је схватимо, зато је лако пасти у грешку и задахнути се њоме, и то још мислећи да нешто велико и лепо чинимо. И много шта од најјачих осећања и побуда наше природе ми на земљи засад не можемо схватити, али не саблажњавај се тиме и не мисли да ти то може послужити као оправдање, јер ћеш пред вечним судијом одговарати за оно што си могао схватити, а не за то што ниси могао, у то ћеш се и сам уверити, јер тада ћеш све правилно видети и нећеш више полемисати. Ми на земљи заиста као да лутамо, и кад не би било драгоценог Христовог лика пред нама, ми бисмо сасвим залутали и пропали као род људски пре потопа. Много шта је на земљи од нас скривено, али у замену за то даровано нам је тајанствено, интимно осећање наше живе везе са другим светом, са светом вишим и узвишеним, а и корени наших мисли и осећања нису овде него у другим световима. Ето зашто философи говоре да се суштина ствари не може схватити на Земљи. Бог је узео семена из других светова и посејао по земљи, и узгајао врт свој, и никло је све што је могло нићи, али оно што је одрасло, живи и живо је само осећањем своје везе са тајанственим другим световима. Ако слаби или изумире у теби то осећање, онда умире и оно што је одгајено у теби. Из романа Фјодора Достојевског ,,Браћа Карамазови“ https://mentalnihigijenicar.com/2022/01/08/покорити-свет-савладавањем-себе-и-сми/

Читање из Светог Јеванђеља по Матеју. (6:22-33) Како смо благословени што имамо привилегију и радост да слушамо речи нашег Господа Исуса Христа сваке недеље, или ако желимо, сваког дана нашег живота. Да ли је ишта лепше, смисленије или моћније од речи нашег Господа? Осећам да нам сваке недеље Црква даје нови угао, нови увид у Божји ум. Свака мисао из Божјег ума нас води, лечи и има моћ да нам да обновљену сврху и фокус у нашим животима. У ствари, данашње читање јеванђеља се заиста фокусира на нашу пажњу. Наш Господ каже: „Око је светиљка телу. Дакле, ако је ваше око здраво, цело тело ће вам бити пуно светлости; али ако је око твоје зло, цело тело ће твоје бити у тами. Ако је, дакле, светлост која је у вама тама, колика је тама!” Често чујемо или слушамо ове речи и веома отворено мислимо да се ради о ономе што гледамо својим физичким очима. Сада у овоме сигурно има истине, без сумње. Али Господ иде даље и помаже нам да разјасни учење. Он каже „Нико не може служити два господара; јер или ће једног мрзети, а другог волети, или ће једном бити одан, а другог презирати.” Наш Господ нам каже да је око светиљка тела, али док читамо схватамо да није све у ономе што гледамо својим физичким очима. Другим речима, ако је човек слеп, да ли је његово тело пуно светлости или таме? Одговор је “зависи од његовог срца.” Наш Господ бира очи као симбол нашег фокуса у животу. Шта желимо? За шта живимо? Где је наше срце? Чему посвећујемо своју енергију, свој ум, своја срца и своје животе? Само ово и ово одређује да ли је ваше тело пуно таме или светлости. “Не можете служити Богу и мамону.” Ово је већ следећа реч нашег Господа након што подсећа људе да не могу служити два господара. Зашто Он ово каже? Јер Он нас добро познаје. Наш Господ Исус Христос зна да ће Његов народ бринути о детаљима живота. Он зна да ће бринути како ће преживети, како ће живети, како ће се хранити. Господ зна да нас страх и жеља да преживимо могу оставити духовно угроженим. Уместо да се фокусирамо на једну потребну ствар, на ствари Божје. Полако и постепено се крећемо ка пажњи и циљу у животу. Шта је мамон? Мамон се често схвата као „новац“, али су у ствари многи оци Цркве имали боље тумачење. Свети Јован Златоусти је видео мамона као демона. Када размишљамо на овај начин, онда то даје ново значење ономе на шта усмеравамо своје животе. Где се фокусирамо и чему дајемо приоритет најважнији су знаци коме или чему заиста служимо. Дакле, коме служимо својим временом, пажњом и енергијом? Где усмеравамо своје таленте и ресурсе које стичемо коришћењем талената које нам је Бог дао? Одговорити на ова питања значи знати да ли смо пуни светлости или таме. Наш Господ познаје свој народ и као реч охрабрења покушава да нас утеши. Он каже: „Зато вам кажем, не брините за живот свој, шта ћете јести и шта ћете пити; нити о свом телу шта ћеш обући. Није ли душа више од хране, а тело више од одеће?” Анксиозност краде нашу радост. Наш страх од свих „шта ако“ живота заправо ради на уништавању нашег односа са Богом. Како то ради? Наводи нас да сумњамо у Бога и усмерава нашу енергију на лажне богове и привремена решења. Ако човек мисли да му је највећи проблем у животу сиромаштво, зар се неће фокусирати на рад како би зарадио што више новца? Зар се неће улити у оно за шта верује да је решење за све његове проблеме? Јеванђеље нас изазива. Не престаје да нас изазива! Када откријете да вас јеванђеље више не изазива, то значи да не обраћате пажњу на њега. Јеванђеље нас данас изазива и подсећа да наши највећи проблеми нису недостатак хране, недостатак новца, недостатак одеће, недостатак лепоте, недостатак среће или чак недостатак правде. Наш проблем је недостатак праведности и светости. Ово је једини прави проблем човека. Ово је твој једини прави проблем. Свети Андреј Критски у свом канону пише: „Са бригом сам се бринуо само о спољашњем украсу, а занемарио сам унутрашњи храм направљен по лику Божијем.“ Остале ствари које нам недостају могу бити важне у нашем краткорочном разумевању, али само један проблем има трајни ефекат и значај. Проблем је наша стална потрага за утехом, припадањем, идентитетом и опстанком без Бога, нашег створитеља. И по Господу, када усредсредимо свој поглед на ове ствари, ми заправо почињемо да служимо другом господару мимо Христа! Како је то жалосно за хришћане, за децу Оца нашег небеског! Наш Господ каже: „Не брините се!” Много пута у Светом писму читамо фразу „не бој се! Страх је јака негативна емоција и покретач у духовном животу. То нас мења и дубоко утиче на нас. У ствари, подсећамо се да је само страх Божји заиста прикладан. Овај здрави страх може бити семе нашег покајања и обновљеног живота где тражимо Бога, Његово царство и Његову праведност пре свега. Бог вас воли, сваког од вас, више него што можете замислити. Неће те напустити нити оставити сиромашним. Он жели да вам да сво своје богатство. Он хоће да те обуче у прелепу одећу чисте душе. Он жели да вам пожели добродошлицу у свој небески дворац тако да будете заштићени. Он жели да вас нахрани Својом сопственом крвљу и телом. Све за шта мислимо да треба да се боримо и бринемо већ нам је сређено. Верујте Му и усмерите своје животе да само Њему служите. Усредсредите се на Њега јер се Он већ фокусира на вас. На крају желим да вам оставим овај диван цитат од Светог Исака Сирина. Он пише: „Док живимо неприкладно, плашимо се свих врста ствари. Када препознамо Бога, јавља се страх од Његовог суда. Али када почнемо да волимо Бога, сви страхови нестају.” Нека сви наши страхови такође нестану док трчимо ка Христу и усредсредимо све своје напоре на Њега јер је само Он достојан наше пажње и обожавања. https://mitropolija.com/2022/07/12/o-jakov-guirguis-usmeravanje-na-boga-umesto-na-sebe/

Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Недић, протојереји Григориј Сапсај, Александар Бајић и Војислав Костић, јереји Марко Којић, Стеван Васиљевић, Иван Фаранов и Зоран Недић, архиђакон Марко (Момчиловић), протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Николај Сапсај. У наставку преносимо Патријархову беседу у целини: У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, данас је Велика субота и, ево нас, ми смо очевици, ми смо учесници завршетка драме и пута који је Господ наш преузео, узео на себе из љубави према људском роду, из љубави према сваком од нас, како бисмо ми дошли до спасења, до смисла свог постојања, али и до смисла постојања читаве творевине и сваког човека проистеклог из љубави Божје као икона Божја. Ево нас на крају драме и на почетку нашег учествовања и живота у вечности. Јуче је био Велики петак и ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе. То наше распеће може имати два правца. То наше распеће по љубави Божјој, по дару Његовом, може бити распеће оног разбојника који је распет због греха својих, праведно и оправдано био са леве стране распетог Господа нашег и који се ругао Господу. То његово распеће пут је у тоталну пропаст, у тотални мрак, у потпуну самоћу и отуђеност. То његово распеће јесте распеће коначно за бесмисао, за пакао. Међутим, наше распеће може бити и сараспеће са оним разбојником који је био са десне стране распетог Господа. То распеће јесте распеће на коме је Црква. Распеће разбојника, који је такође оправдано био осуђен и распет, јесте распеће које има свест о свом промашају, о свом недостатку. Оно има дубоку спознају да је Бог потребан човеку, да је све оно за чим чезне и што у себи осећа јесте глад за вечношћу, за пуноћом, за радошћу и за љубављу која постоји у Господу. То распеће јесте спознаја која се развија у вапају и у крику људске природе и сваког од нас: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме! Црква Христова јесте заједница верних. Господ је глава Цркве и Црква непрестано молитвено славећи Бога истовремено и моли Господа: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Међутим, све то што је Црква изговорила и што изговара, већ је у Господу дато и реализовано или постоји у Цркви. Господ у Цркви својој не само да нас се сећа, него више од тога, нераскидиво је сједињен са нама. Нераскидиво је сједињен са нама и то управо овде, на светој Литургији, окушамо и живимо. Зато је Царство Божје са нама и међу нама и у нама већ овде и сада у историји и, наравно, у пуноћи очекује све нас у есхатону, у будућем веку. Дакле, ми, браћо и сестре, знамо и свесно смо се определили за то да иако смо разбојник, иако распињемо Христа и помислима и речима и делима, јесмо онај разбојник са десне стране који не само да није без наде, него је испуњен и храброшћу и радошћу. Знамо да иако смо и ми разбојник, који је са десне стране, да онда када мрзимо једни друге, када завидимо једни другима, када осуђујемо једни друге и када чинимо много тога што је супротно Јеванђељу Христовом, распели смо Га. Баш због тога што знамо да Га распињемо, Њему се обраћамо речима: Сети ме се, Господе, у Царству Твоме. Данас је субота и данас бисмо требали да ћутимо молитвено, како каже црквена песма, јер се збива велика тајна. Господ је сишао у Ад и васкрсао ту нашу смртну пролазну људску природу. Победио смрт! Сишао је у чељусти нашег непријатеља да би њега ту где он царује победио. Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост. За разлику, на пример, од представљања тајне Васкрсења у западној иконографији где је Христос представљен као младић, као Аполон који носи знакове победе, а прате Га људи који примају дар Његове победе, наша иконографија представља Господа који из дубине Ада за руке води Адама и Еву и многе светитеље са ореолом управо да бисмо ми разумели да Господ не долази са небеса, да не чини ту победу споља, него изнутра, из нас, из срца нашег непријатеља. Данас, на Велику суботу, већ учествујемо у радости Васкрсења Христовог, а то значи да и ми заједно славимо своје васкрсење у Њему. Већ сада, на Велику суботу, Господ нам поручује поручујући мироносицама: : Не бојте се! и: Радујте се! Зато, браћо и сестре, иако данас треба да ћутимо молитвено, ми се радујемо и не бојимо се и овде и сада и у векове векова. Амин! http://www.spc.rs/sr/patrijarh_porfirije_raspeli_smo_hrista_time_smo_raspeli_sebe

Друге недеље Великог поста, када прослављамо Светог Григорија Паламу, 20. марта 2022. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију браничевску и да у катедралном храму началствује на светој архијерејској Литургији. Патријарху Порфирију саслуживали су Њихова Преосвештенства Епископи пожаревачко-браничевски г. Игнатије и хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског, високопреподобни архимандрит др Прокопије Тајар, клирик Антиохијске Патријаршије и свештенство Архиепископије београдско-карловачке, Епархије браничевске и других епархија Српске Цркве. Говорећи на тему јеванђељске перикопе о исцељењу у Капернауму патријарх Порфирије је подсетио да: "Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда би се и читавим бићем трудили да вера не буде само због нас, већ због свих људи. Када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". "Човек је један и јединствен и никада не болује само једна старана његовог бића, увек је болестан читав човек, јер је човек једна и јединствена личност, а овде из речи Христових "узми одар свој и ходи, опраштају ти се греси твоји", видимо да Господ препознаје да је овај човек био, пре свега, духовно болестан. Та духовна болест рефлектује се и на спољашњу и телесну страну", рекао је Патријарх српски Порфирије говорећи о јединствености и непоновљивости бића човечијег, истакавши да: "Вера није индивидуалистичка ствар, није ствар појединачна и не тиче се само једног човека, јер је вера увек вера заједнице, вера Цркве. Ако је вера појединачна и самостална (индивидуална), онда је она јеретичка, јер онај који хоће да буде самац он се одваја од других, а то и значи јеретик. Вера заједнице јесте вера која има снагу, јер није само за себе већ за спасење читавог света. И када бисмо ми спознали ту истину онда и читавим бићем трудили се да вера не буде само због нас, већ због свих људи, када бисмо учинили све да то буде вера Цркве као заједнице, може бити да би било много мање промашаја". Након литургијског отпуста речима благодарности Његову Светост поздравио је домаћин - Његово Преосвештенство Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, истакавши да је саборност једно од својстава Цркве Божије, те да је увек велика духовна радост када се архијереји, свештенство и верни народ сабирају око свога предстојатеља. Извор: Радио Слово љубве

На дан када се наша Света Српска Православна Црква молитвено сјећа Светог Игњатија Богоносца и Светог Данила другог, Архиепископа Српског, а уједно почиње и претпразништво Рождества са сјећањем на Оце и Праоце, богослужио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије у храму Светог Великомученика Пантелејмона у Бијељини. Част да дочека епископа припала је госту, јереју Браниславу Кличковићу који је парох при храму Светог Саве на Врачару. Велики број вјерника се окупио да узме благослов од свог Архијереја и да заједно са њим молитве узноси Господу у овом велелепном храму. Сви смо се данас причестили Телом и Крвљу Христовом и то је пуноћа наше вере, браћо и сестре, рекао је Епископ Фотије у својој бесједи и додао, Бог нам је дао из љубави самога себе да се причешћујемо Њиме. И ту нема разлике између нас који се причешћујемо у олтару и народа који се причешћује у наосу храм, данас овде са три путира. У наставку Преосвећени владика је говорио о данашњем празнику рекавши да је љубав једна и јединствена и Бог нам дарује управо себе да би ми били оци. Да би били слични оцима Старог Завета који су праслика Христа. Да би били слични оцима у Новом Завету који су проповедали Јеванђеље Христово по читавом свету, крштавали и приводили народ Цркви. Зато је данашњи празник велики јер нас подсећа да и ми треба да будемо оци у породици, они који живе у браку. Отац да буде глава породице и да иконизује Христа у својој породици. Да води бригу о породици, да се бори и страда за њу. Да је пример љубави и жртве. Никако да буде тиранин у кући, јер тиранство нема везе са хришћанством. Хришћанство је закон љубави и стоји у супротности са тиранијом. Бесједећи о страдању светог Игњатија Богоносца кога данас прослављаму Владика Фотије је казао да његов пример треба да нас данас храбри, који смо можда мало малаксали духом. Да нам Бог да снаге да ако треба да страдамо, страдаћемо. Али Бог ће нам дати снаге ако идемо правим путем као што је ишао свети Игњатије. На свом путу страдања он је тешио друге хришћане, као добри пастир како би и они могли да исповеде своју веру по мери која се од њих тражи. На нама јерархији је данас велика одговорност да свој народ упућујемо путем Божјим, наставио је Преосвећени своју бесједу, да будемо бодрог и јуначког духа. Ми Срби смо такви били кроз историју. Народ јуначког духа. Народ Косова и Метохије. Народ који има светолазаревски завет. Светосаваски завет. И у ово наше време нећемо да се покоримо онима који нам ропство као слободу нуде. Светом Литургијом началствовао је Епископ Фотије, а саслуживали су му, протојереј - ставрофор Драган Илић, старјешина светопантелејмоновског храма, затим протојереји Радиша Јокић, Григорије Врачевић и Синиша Шаренац, пароси при овом храму, горе поменути гост, јереј Бранислав Кличковић те ђакони Немања Спасојевић, Лазар Илић и Бранислав Недић. Одмах по почетку Свете Литургије рукопроизвео је, Епископ Фотије, у чтеца богољубивог вјероучитеља Славишу Тубина. Данас смо, на празник Отаца, добили два нова оца наше свете цркве да буду заједно са братством овога светог храма. Да служе и Богу се моле, и да носе бремена и своја и нашега народа као свештеници и пастири. У наставку Свете Литургије, Епископ Фотије је рукоположио ђакона Бранислава у свештени чин јереја, а затим и чтеца Славишу у чин ђакона. За најмлађе су обезбијеђени пакетићи, које је по завршетку Литургије дјечици подијели Преосвећени Владика Фотије уз нафору. Касније је, као наставак Литургије, за све присутне уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У четвртак, 25. новембра, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Милостивог, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Господин Стефан началствовао је Евхаристијским сабрањем у цркви посвећеној Светом Јовану Милостивом, на београдском гробљу Лешће, где је прослављена храмовна слава. На крају свете архијерејске Литургије освештани су славски дарови и преломљен славски колач. У својој архипастирској беседи Епископ Стефан је говорио о Светом Јовану Милостивом, о искушењима са којима се сусреће данашњи човек и између осталог рекао: "Свети Јован Милостиви је био Божији угодник, неко ко је живео животом као и сваки други човек и имао породицу, жену, децу и када је остао без својих најмилијих, онда је сав свој живот посветио чинећи добра дела. То нас и данас учи Црква, да и данас имамо шансу да и ми будемо свети Божији људи. Пре свега смо Свети, ако примамо у себе светињу, тело и крв Христову, ако се причешћујемо, али немогуће је да нам је тело храм Духа Светога и да живимо у Духу Светоме, а да не чинимо добра дела". Извор: Телевизија Храм

Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

"Бог нас неће питати шта су нама други урадили него ће Бог нас питати шта смо ми другима урадили", поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на Инстаграму и додао: "Према томе свако од нас ће дати одговор Богу за себе, а мера квалитета наше душе, нашега бића биће управо љубав коју смо показивали у односу на Бога, а која се видела и види у нашем животу који подразумева односе са другим људима". Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија

У недељу 17. октобра 2021. године Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископу су саслуживали протонамесник Зоран Голубовић, јереји Новак Бојанић и Марко Радосављевић и ђакон Вук Јовановић. Сабраним верницима отац Марко је тумачио прочитани јеванђелски одељак. Говорећи о истрајности у вери и молитви жене Хананејке, отац Марко је истакао важност молитве у свакодневном животу сваког хришћанина који тежи врлинском животу и задобијању Царства небеског. Након Литургије, владика Иларион је подсетио верни народ да је важно молити се и за друге, јер молећи се за друге ми се молимо и за себе саме. Такође, владика је напоменуо да треба да будемо свесни да нисмо ништа бољи од оних који су још увек ван Цркве већ да треба да се помолимо да и они чују призив Господњи. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 17. октобра 2021. године, на празник Светог Стефана и Јелене – Јелисавете Штиљановић, светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Сарајеву. Саслуживали су Високопреосвећена господа Митрополити дабробосански Хризостом и црногорско-приморски Јоаникије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, аустријско-швајцарски Андреј, бихаћко-петровачки Сергије, захумско-херцеговачки Димитрије и будимљанско-никшићки Методије са свештенством из више епархија Српске Православне Цркве. -Вера није само пуко уверење, вера је поверење у Бога и препуштање себе Његовом суду. Када живимо Јеванђеље Христово онда идемо путем сигурности и не постоји то што нас може помутити. Не постоји дилема да ли се Црква модернизује, Црква је увек савремена, често је покретач развоја, али оно што нас чини јединственим је вера у Бога. Без Христа и без Његовог система вредности сваким даном смо ближи дезинтеграцији, а са Христом сваким новим даном постајемо нови, постајемо млађи у Христу и Господу. Понекад, као што је у јеванђељској причи речено, чврстом вером можемо мењати свет у себи и свет око себе, рекао је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања. Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин. Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”. Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу. У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све. Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом. Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима. Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца. Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви. Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици. Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи. Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот. Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин. Приредила: Слободанка Грдинић

Епископ бачки Иринеј: „Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на бојишту.” На празник Видовдан, у понедељак, 15/28. јуна 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење свештеног братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи указао на суштину молитвеног прослављања празника Видовдана. „Данас прослављамо велики празник који се посебно свечано слави у нашој помесној Цркви – Српској Цркви – јер је повод за његов настанак био један пресудни, јединствени догађај у историји нашега народа. То је бој на Косову и данас управо зато прослављамо светога кнеза Лазара, мученика косовскога, и све оне који су заједно са њим дали свој живот не само за слободу или само за територију, за неке овоземаљске циљеве него, пре свега и изнад свега, за очување православне хришћанске вере. У предугачком низу светих мученика – сведокâ верности Христу и љубави према Христу – један од највећих у нашој историји је свети кнез Лазар. Жртвовати себе ради ближњих својих – велико је пред Богом и пред људима и то каже и Сâм Спаситељ Господ Христос речима да нема веће љубави од ове да неко положи живот свој за ближње своје. То су управо учинили свети кнез Лазар и сви они који дадоше живот на том бојишту. Нажалост, кроз сву нашу историју до данас тај бој траје. По људској, пролазној логици, његов исход је неизвестан; многи чак мисле да је трагичан по нас, да губимо све, да смо поражена страна у том многовековном Косовском боју. Али, то је врло кратковидо тумачење смисла ових догађаја које прослављамо и ових светих личности које прослављамо зато што је, поред страдања и жртве и делимичног падања у ропство под немилосрдним туђинима, настао и такозвани Косовски Завет или косовско опредељење у нашем народу. То значи да када дође до тренутка у којем треба изабрати или пошто-пото биолошки опстанак и неки друштвени прихватљиви статус или пак – ради непролазних, вечних вредности, а првенствено ради ближњих својих, ради других људи – страдати, ако треба и до краја, онда је избор онај који је учинио свети кнез Лазар. Зато је он, како народни песник каже, изабрао Царство небеско које је вечно, а запоставио, занемарио и заборавио царство земаљско, јер је, каже исти народни песник, царство земаљско кратковеко, замалена, пролазно. Тим заветом, који није ништа друго него примена Христовог Новог Завета на биће и на историју нашег народа, ми смо се и одржали кроз векове, поред свих огромних страдања. Та идеја мучеништва није идеја величања смрти: да је боље погинути него не погинути. Напротив. Али ако треба жртвовати себе ради других – као што је Господ Христос жртвовао Себе ради свих, ради спасења свега света, свих људи, свеколике творевине – то, када околности захтевају, треба да буду спремни да учине и хришћани. Зато данас, слушајући Јеванђеље по Јовану, чујемо речи Христове да као што је Он био прогоњен и страдао, тако ће бити и онима који верују у Њега. Али је додао: Не бојте се, јер сам Ја надвладао свет и смрт. Стога и ми, браћо и сестре, данас, када је наш Патријарх на Газиместану, на месту Косовске битке, и када сви наши храмови свечано прослављају – негде уз велике тешкоће и ограничења, почевши од самога Косова Поља, а негде без тих тешкоћа – увек имамо исто искуство: и страдања и мучеништва, и победе добра над злом; и Крста и Васкрсења у којем учествујемо”, нагласио је Епископ бачки г. Иринеј. После заамвоне молитве, Преосвећени владика Иринеј је служио парастос свим нашим војводама и војницима који су свој живот положили за веру и отаџбину, од Косовског боја до данас. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Кажу, нико не узиђе на Небеса осим Онога који сиђе са Неба, тј. Господа нашег Исуса Христа. Нико од људи није кадар досегнути до Оца Небеског и победити смрт и ући у заједницу са Господом и упознати Бога Оца осим кроз Његовог јединородног Сина, који је дошао међу нас и постао човек, оставши Бог, постао нама причастан, постао нама пријемчив, страдао за нас, васкрсао, и свеколику људску природу у себи објединио и дао могућност вечнога живота у Царству Небеском. Господ нам даје поуку о томе какво ће то бити Царство Небеско кроз многе приче. Једна од тих је прича о Свадби царевога сина. Цар је заправо Бог Отац а син је Исус Христос, Син Његов љубљени и јединородни. А невеста – то је Црква. Црква, не као грађевина него Црква као заједница нас, хришћана, са Господом. Дакле, нас који верујемо у Свету Тројицу, који смо крштени у Светој Тројици, који учествујемо у Светим тајнама Цркве, који се причешћујемо, који имамо заједницу са Господом. То је тајна Цркве и она се многим симболима објашњава. Управо један од њих је и свадба. Као што неки Свети оци кажу, да је Господ глава тела, а ми смо то тело, удови тог тела, које јесте Црква. Господ је глава Цркве а ми смо сви сједињени са Њим, и само кроз Њега ми можемо да задобијемо спасење, само учествујући у Тајнама Његовим. То је управо позив на Свету литургију јер литургија је управо изображење тог Царства будућег, којем се ми надамо. Дакле, ми се заиста причешћујемо и сједињујемо у Светој Литургији са Исусом Христом, Господом нашим. Постајемо најтешње сједињени са Њим. Међутим, то ми само окушавамо сада вером, јер је то тренутно скривено од нас. Ми не можемо то другачије доказати осим вером: да верујемо да се сједињујемо са Њим и да нам је то на спасење, да нам је то на Живот вечни. Литургија на којој смо се и сада окупили и на којој се стално окупљамо, она ће се наставити и у Царству Божијем. У Царству Небеском, када дође крај историје и када наступи Васкрсење. Тада ће у ствари наступити та Литургија где ћемо окушати Бога, не као сада - у огледалу, него ћемо бити лицем к лицу пред Господом, и тада ће нам се открити неизрециве тајне Божије, и тада ћемо учествовати у тајнама и Слави Божијој – бити удеоници Његове славе и бити синови и деца Божија и бити богови по благодати, где неће бити смрти, већ само радост обитавања у заједници са Господом. То је пут наш. Али то не значи да се сада ми не прићешћујемо реалним Господом. И сада, када примамо Свете Тајне, када се прићешћујемо, ми примамо заиста Господа у себе, само на један тајанствен начин. И управо поука ове приче јесте у томе колико је заиста важно да ми у овоме веку, док траје ова историја, пре свега док траје наш живот и наша могућност за покајање, да долазимо на Свете службе и да учествујемо у Светим тајнама. Јер видимо да нас Господ зове и да је то најпресудније за наше спасење, јер ми желимо заједницу са Њим и да остварујемо ту заједницу са Њим. Наравно, морамо претходно да будемо, што ми и јесмо, крштени. Да будемо чланови Свете Цркве и да не будемо лицемерни него да творимо заповести Божије и у ономе што грешимо - утолико и да се кајемо; да не будемо као тај слуга, тај гост који није имао свадбено рухо и којег је Господ избацио. Ако смо заједничари у Небеским Тајнама, ако смо сви на један мистичан начин сједињени у заједници са Христом, силом Духа Светога, онда треба и у овом, обичном животу да пројавимо заједништво и да пројавимо тако љубав. Иначе ћемо бити лицемерни. Иначе је наша вера лажна. Требали би да живимо једним животом хришћанским, да сведочимо то, јер и на тај начин све приносимо Господу, на тај начин чинимо Богу службу и задобијамо спасење. А то се своди управо на то да имамо љубави једни према другима. Праве, искрене љубави, да живимо једном небеском логиком јер земаљска логика овога века јесте себичлук, јесте егоцентризам. Можемо ми да помогнемо некоме и учинимо неком само ако нас то исувише не кошта или ако имамо неку корист од тога. Логика овога света је самосебичлук и самољубље и гледање своје користи. А логика Царства Небеског јесте љубав која се даје, љубав која се жртвује, љубав која прашта, која трпи увек, љубав која је спремна да помогне. То је оно што ми треба да сведочимо међусобно, да бисмо се познали као истински ученици Господњи и да бисмо достојно примали Светиње на опроштај грехова и на Живот вечни. Извор: Сајт ЧУДО

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 3. маја 2021. године, на Васкршњи понедељак и дан молитвеног спомена Светог владике Николаја Охридског и Жичког, свету архијерејску Литургију у цркви посвећеној том Божјем угоднику у Реснику. - Шта је друго историја људскога рода кроз све своје аспекте деловања, и кроз науку, и кроз уметност, филозофију, кроз све оно што човек мисли, што говори, што јесте, него покушај да човек покида окове смрти, да победи смрт, да заправо дотакне живот вечни. Без обзира на све људске домете, свако ко се родио и дошао на овај свет, он је из овога света отишао. Ми, православни Срби, знамо добро да је вера у Бога, православна вера, у прошлости обликовала и градила наш народ, отварала путеве и давала смисао постојању свакога човека, смисао и онда када није било једноставно и није било лако. Вера православна је заправо темељ, извор нашега идентитета, без ње, готово сам сигуран, да наш народ у најмању руку у овом облику, у овој форми – не би данас постојао и не би оставио све оне лепоте стваралаштва свога које су многе од њих украсиле и светску културу и постале део светске баштине, беседио је патријарх Порфирије. - Та вера не треба да буде само спољашње исказивање наше припадности Православној Цркви, не треба да буде формална. Она треба да буде буквално преведена у наш живот, треба да постане наш живот, треба да буде извор наде, спознаја да смо створени као иконе Божје за вечност и спознаја да сами ту вечност досегнути не можемо, али да нам је дата као на длану, љубављу и промислом Божјим. Љубављу која иде дотле и да саму себе распиње и жртвује за нас, а ми треба да васкрсавамо у сваком добру и врлини али пре свега у јединству, у изграђивању међусобног разумевања. Неспоразум доноси немир и буру, зато је важно да негујемо међусобну љубав, разумевање, прихватамо једни друге и градимо јединство, јер је то заповест Божја –да сви једно буду. А то је могуће, то је реалност само ако је Крст Христов али и Васкрсење Његово – извор нашега живота, нагласио је патријарх Порфирије који је подсетио на подвиг Светог владике Николаја "апостола који је баш Васкрслога Христа проповедао и сведочио својим животом и позивао на непрестано исправљање свакога од нас“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 33. по Педесетници, 24. јануара 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма. Евхаристијском сабрању молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. „Хришћани се ни по чему другом нису разликовали нити се данас разликују од остатка света – ни по одећи, ни по понашању, ни по свакодневним обавезама и службама – осим својом вером у Господа Исуса Христа, коју су не само речима исповедали него својим животом и својим делима посведочавали. Тек кад се човек покаје може примити у себе и предокусити у себи плодове и дарове Царства небескога. Још је у Старом Завету записано да милостиви Господ Бог стоји на вратима нашег срца и куца, и чека да ли ћемо Му отворити да се Он усели у наше срце и да се тако ми сјединимо са Њим. Предукус свега тога осећамо и доживљавамо већ у Цркви Христовој, јер кроз сваки празник, кроз свако свето богослужење, кроз сваку свету Евхаристију ми већ у себе примамо предукус Царства Божјега, предукус спасења и живота”, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи. Прота Миливој је поделио са присутнима у Саборном храму и један важан догађај из личног живота. Наиме, на основу испуњених услова за пензионисање, на дан празновања Светога Саве, 27. јануара ове године, после више од 38 година плодотворног мисионарења и ширења јеванђелске речи међу верним народом широм Епархије бачке, протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов ће отићи у мировину. „Дозволите ми да, најпре, заблагодарим и узнесем хвалу Господу Богу што ме је уопште позвао и прихватио овако недостојнога да будем служитељ светога Олтара, да будем свештеник и пастир Цркве Христове; да Га замолим да и дане који су предамном, а чији број једино Он зна, исто тако буду на моје лично добро и на спасење, да ми дарује здраву памет, духовну и телесну снагу, и да богослужим докле год сам жив на овој земљи. Наискренију благодарност узносим Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју за његово очинско и архипастирско старање током протеклих година. Пуних 30 година моја недостојност службује под окриљем освештане деснице Његовог Преосвештенства, слушајући и наслађујући се богомудрим речима које из његових архипастирских уста излазе. Свака реч коју Господин Епископ изговори заиста је – за онога ко има уши да чује и жели да чује – спасоносна и душекорисна. Била ми је велика част и привилегија да у Новом Саду будем и један од сарадника Епископа, да му и на томе захвалим, на свим послушањима која је ставио пред мене, а ја сам се, у својој слабости и немоћи, трудио да на његово поверење одговорим својим радом и својом ревношћу. Ако сам у томе успео ма и колико зрно горушичино, сматраћу да сам у свему одговорио и показао се достојан његовог поверења. Ако нисам, молим да ми опрости, јер сам то чинио не по незрелости, него искључиво по људским немоћима. Једнаку захвалност дугујем и браћи свештеницима. Неизмерну захвалност дугујем свима вама што сте пажљиво, током протеклих година, слушали моје речи током проповеди. Нека вас Господ поживи да свагда долазите у храм Божји, да из храма Божјег увек излазите бољи него што сте у њега ушли. Тиме ћемо показати да смо заиста достојни да се назовемо хришћанима”, истакао је прота Миливој у свом опроштајном слову. У име братства Саборног храма у Новом Саду, дирљивим и братским речима, архијерејског намесника новосадског првог поздравио је протопрезвитер-ставрофор Ђорђе Ђурђев, настојатељ светиње. „Наш драги прота Миливој, од дана када се родио, на Светога Саву, у свештеничкој породици, узео је – као дете, у она давна времена – крст свој животни и полако почео да га носи. Проту сам упознао пре богословије, јер је, са његовим оцем, дошао код нас да ми објасни какав је живот у богословији. То што он одлази у мировину не значи да и даље није са нама, то не значи да његова пастирска служба престаје. Живео на многа и блага љета”, навео је прота Ђорђе, уручивши протопрезвитеру-ставрофору Миливоју Мијатову напрсни крст, у име братства Саборног храма, као лепу успомену на служење у Саборном храму и проведене заједничке дане. „Ово је знак наше љубави према њему и наше захвалности”, казао је настојатељ новосадског Катедралног храма. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

У среду 20. јануара 2021. године, на дан када Света Православна Црква слави успомену на Сабор Светог Јована Крститеља – Јовањдан, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију у храму Васкрсења Христовог у Новом Прибоју. Саслуживали су архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић и протојереј Немања Вранић. Звучни запис беседе – Свети Јован се удостојио да буде Божији сарадник и ми данас слушамо његов глас који позива и данас, као и онда, да учествујемо у радости Богојављења. Он је позивао да сусретнемо Господа, он који је Господа крстио у Јордану и скренуо пажњу целога света на Њега говорећи: Гле Јагње Божије које узима на себе грех света. Он жели да и ми видимо то Јагње Божије и да се радујемо у догађају Богојављења, да се Господ јави у срцима нашим. – И ми можемо бити учесници Богојављења ако послушамо Светога Јована и сперемо са себе, из душе своје, све недостатке, све грехе. Свако ко успе да очисти себе од греха може постати учесник Богојављења. Зато и славимо Светога Јована у наставку великога празника Богојављења да њега чујемо, да чујемо његов глас, његов позив и да поступамо по његовом примеру. – Посебно сада, када страдамо од овога вируса, јесу значајне речи Светога Јована Крститеља, да се ослободимо од много опаснијег вируса. Свети Јован је позивао у оно време да се заштитимо од много кобнијег вируса, који је много успешнији и мења људску природу. Грех много јаче и кобније утиче на људску природу, много јаче је мења, стварајући зле навике живота. Свети Јован је позивао да се ослободимо тога вируса. – Претпоставимо да наука и успе да нађе неку вакцину која може заштитити од тог спољашњег вируса, али и даље остаје онај кобни вирус који ће правити нове проблеме и нова зла. А тај вирус који и даље остаје и који ће и даље наставити да зла доноси јесте грех, грехољубивост. Зато је много значајнији Свети Јован Крститељ са својим позивом: Покајте се јер се приближило Царство Небеско, упозорио је и нагласио Епископ Атанасије. Након свете службе, Епископ Атанасије је био гост на крсној слави код проте Марка Папића, у чијем је дому освештао славско жито и са којим је преломио славски колач у славу Божију и част Светог Јована Крститеља. Извор: Епархија милешевска

Његово Преосвештенство Епископ аустријско – швајцарски г. Андреј началствовао је светим архијерејским Литургијама на Крстовдан и Богојављење у Саборном храму Св. Саве у Бечу. У складу са тренутним епидемиолошким мерама у Аустрији, богослужењима нису физички у храму присуствовали верници, него је био организован пренос службе мултимедијалним путем. На Крстовдан, 18. јануара 2021. године, Архијереју су саслуживали јереји Филип Милуновић, Миљан Антић и ђакон Миладин Вујковић. Сутрадан 19. јануара када наша Црква прославља Богојављење, Епископу су саслуживали протојереј Ђорђе Пантелић, јереј Јован Говедарица и ђакон Миладин Вујковић. Оба дана је Владика Андреј извршио чин Великог водоосвећења, а народ је и на Крстовдан, али нарочито на Богојављење, дошао у великом броју да понесе Богојављенску водицу у свој дом, као благослов Празника када се јавио Бог у виду Св. Тројице и када се Господ Исус Христос, по човекољубивом снисхођењу крстио у реци Јордану, руком Часног и Славног Пророка, Претече и Крститеља Јована. Епископ Андреј је свима честитао Празнике, похваливши ревност и стрпљење драгих верника у овим временима пуних искушења и изазова за душу и тело. Треба да сачувамо и себе и друге, а Господ јасно показује да је овај период у ствари време покајања, тако да ће свако на крају извући из свега овога оно што је најважније, то јесте све што је спасоносно за душе наше. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

На Нову годину и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, у четвртак 14. јануара 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио Божанску Литургију у Богојављењском храму манастира Давидовице код Бродарева. Звучни запис беседе (1) Звучни запис беседе (2) Саслуживали су парох бродаревски протојереј-ставрофор Бране Буквић, архијерејски намесник прибојски протојереј-ставрофор Марко Папић, архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и протојереј Никола Перковић. Говорећи о великим и значајним празницима које у данашњи дан прослављамо Епископ Атанасије је рекао: – Апостол Павле у посланици Тимотеју препоручује: Бори се добрим подвигом вере, хватај се за Небо. Јер, само тако може се пловити кроз ово време и опстати. Ово време и простор на коме живимо испуњени су искушењима, препрекама, које се могу савладати само јаком вером. – Држећи се тога начела да је Господ наш Исус Христос Учитељ и да је Његова наука истинита наука о животу, и то о Животу Вечноме, имамо поуздање и неће нас страх пред животом, пред непознаницама обузимати, јер ћемо се поуздати у Господа свога који је Пут, Истина и Живот. – Ми нећемо заборавити да данас поново заблагодаримо Богу нашем за сва добра која нам је дао у претходним временима, и у прошлој години и у годинама пре тога. Благодаримо му за здравље, благодаримо му што је дао светлост дана, што нам је дао очи да ту светлост можемо гледати и да се можемо кретати овим простором, да можемо сагледавати лепоту Његове творевине. За све то ми му благодаримо. Благодаримо му и за здравље и молимо му се да га можемо осмислити. То су Његови дарови дати нама да са њима нешто постигнемо. За све то ми благодаримо Њему и молимо му се да не престане чинити нам добро и давати нам своје дарове. И нећемо престати да га славимо јер Он то заслужује, и да се дивимо Његовој доброти и Његовој премудрости, нагласио је Епископ Атанасије. Након Литургије у храму је служено и опело новопрестављеној игуманији давидовичкој мати Дарији. Саслужитељи Епископу Атанасију у чину опела били су и настојатељ манастира Бања код Прибоја архимандрит Теофило, протојереј-ставрофор Бране Буквић, протојереј Игор Ерић, протојереј Никола Перковић и свештеномонах Павле, сабрат манастира Тумане. У опроштајној беседи Преосвећени је рекао: – Монахиња Дарија припада оној групи хришћана која се сматра за најодважније, најхрабрије. Припада монашкој групи хришћана. Монаси су они који се директно угледају на Свете апостоле и Свете мученике, на најдоследније следбенике Христове. – Два су основна момента у животу монаха, два најсвечанија. Први је када монах, монахиња, даје своје завете. Завет даје Христу да ће увек бити са Њиме, Његов верни следбеник у свему, чак и до смрти, ако би било неопходно за Њега и пострадати. То је најсвечанији моменат. А други свечани моменат је када се сагледава колико су завети које је монах дао испуњени. – Као што се обнављају наши храмови тако се монаси труде да обнове, да усаврше, свој духовни храм то јест себе као личност. Да себе украсе врлинама, и такви украшени врлинама онда да иду пред Господа Христа. Прича о мати Дарији није испричана само зато што она заслужује да се о њој прича сваки дан, да се прича о њој сваки дан допричава. Помолимо се сада за тај тренутак који је најсудбоноснији за сваког хришћанина, а посебно за монаха, да Господ Христос дочека мати Дарију речима задовољства и похвале, да је представи Оцу Своме Небескоме као вернога слугу свога и да је награди Животом Вечним, додао је на крају Епископ Атанасије. Новопрестављена слушкиња Божија игуманија Дарија сахрањена је на манастирском монашком гробљу. Извор: Епархија милешевска

У уторак, 12. јануара 2021. године, када наша Црква прославља свету мученицу Анисију и преподобну Теодору, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Димитрија у Крагујевцу. Саслуживали су протонамесник Александар Сенић, јереј Марко Вуксановић, јерођакон Василије (Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Урош Костић. Чтецирали су Владан Степовић и Василије Тешић, а за певницом су појали Александра Радовановић, Марко Стевановић и Страхиња Савковић. Звучни запис беседе Владика Јован је присутне вернике поучио о најрадоснијем хришћанском празнику Божићу истакавши да се Рођење Господа Исуса Христа непрестано догађа у срцима свих нас и да је то заправо смисао наших живота: “Христос се роди. Браћо и сестре, Црква Христова нас подсећа ових дана да се сећамо празника Божића и смисла Божића за наш живот како овде на земљи, тако и у Царству Небеском. Црква нас учи да се Христос родио у Витлејему пре две хиљаде и нешто година, али нас Црква учи да се Христос непрестано рађа и у нашим срцима. Ако се Божића сећамо само када га календарски празнујемо, брзо ћемо заборавити смисао Божића; али, ако се Христос рађа у нама, онда се такав човек непрестано обнавља. Божић је дан када је Бог постао човек, узео људску природу и постао Богочовек. Зато је Господ узео људску природу на себе јер је она пала, и уздигао је до престола небескога. Другим речима, Господ је осветио палу људску природу и човек је освећен Божићем јер је на Божић Бог постао Богочовек да би огреховљеног човека вратио тамо одакле је дошао, а то је у рај. Адам је био у рају све док је слушао Бога и док га није обузела гордост. Адам је живео у благодати раја јер је живео са Богом. Зато је Божић радостан дан, дан који је створио Господ да се радујемо у њему, баш онако како нам је и апостол Павле рекао: "Радујте се, и опет велим радујте се". Нема те туге коју радост Божија не може да отера из човека. Што се више радујемо у Господу, све више осећамо Бога у себи. Човек док осећа Бога он је испуњен, али кад човек нема Бога у себи он посеже за другим стварима мислећи да може да постигне радост без Бога. Човек је незајажљив, незасит, јер све му је мало, богати се али не у Богу, богати се оним чиме је заменио Бога. Одузмеш ли човеку такво богатство, обузеће га туга и празнина. Зато не смемо бити без Бога ниједног тренутка, јер чим смо без Бога нечастиви нам предлаже чиме да заменимо Бога. Човек без оног што је Божије је као љуштура, духовни мртвац, јер тражи живот од оног што је мртво. А живот рађа живот, како каже она латинска пословица. Човек зна да када рађа је радостан јер испуњава заповест Божију. Божић је благ дан и са разлогом наш народ именује благим данима све празнике које ми славимо у Цркви Божијој. Божић је родитељ свим осталим празницима, јер да није било Божића не би било ни других празника. Кад схватиш да је Божић родитељ сваког празника, онда ћеш се радовати сваком празнику. Празник значи да испразниш себе од себе самог, да би се Бог уселио у тебе. Божић је светлошћу својом осветлио децу Адама, не оног палог Адама, него новог Адама - Христа. Бог је могао да бира не знам какве палате, али се родио у пећини јер зна да оно чега се дотакне је освећено. Бог је унео радост у душе деце Адамове. Божић је благ дан због благога Цара, због живота који се јавио кроз Исуса Христа, јер је тада настао живот. Божић је благ дан и због љубави јављене управо кроз Христа. Зато човек треба да учини и припреми себе да тај Цар мира, радости и љубави буде у њему. Зато је Божић дан љубави Божије која је Бога свела на земљу. Човек уместо да узврати Богу за ту љубав, он је распео Бога јер му је срце испуњено мржњом. Мира нема без цара мира, а Христос је цар мира. Апостол Павле нам поручује да је радост у Господу. Човек треба стално да тражи Бога. Нема праве радости без Бога јер нас не може нико обрадовати као Господ, јер нам је Он све дао, дао нам је Себе да би нас спасао од смрти. Зато је само потребно да ми будемо са Њим и да осећамо присуство Бога. Свако види Бога онолико колико Га у себи осећа. Вером се Бог усељава у нас. Зато ако нам је вера слаба џабе нам све. Зато је потребно да будемо на путу Божијем, јер ван тог пута човека лута и тумара по тами небића. А Бог је дошао да би нас из небића вратио у биће. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска

У недељу прву по Божићу, када света Црква празнује спомен Светих и праведних Богоотаца, најближих Христових сродника по телу – Светог Јосифа Заручника, Светог цара и пророка Давида и Светог Јакова брата Господњег, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету Литургију у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандит Козма, протосинђел Симеон и јерођакон Марко а за певницом су појали јеромонах Енох и архиђакон Илија. Звучни запис беседе Беседећи сабраном народу Преосвећени владика је рекао да у времену у ком живимо сведочимо све већем величању и награђивању погрешних вредности али да не треба да заборавимо да критеријуми овога света који нису по Христовом јеванђељу не вреде ништа. Такође, Eпископ Иларион је говорио о вакцинама и њиховој упитној добробити за човечанство. Наводећи бројне примере из блиске историје када је више милиона људи невино страдало у кратким временским периодима, владика нас је позвао да се запитамо да ли су болести највећи узрочници смрти човечанства. Грех је, према речима тимочког Епископа, најсмртоноснији вирус и најтежа болест за човека, а лек против тога је свето Причешће. Господ нам дарује за исцељење самога себе као најбољу и најсавршенију вакцину, која нема никакве негативне последице, која лечи и душу и тело, која сасеца и болест и грех и смрт и ђавола у корену, истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка