Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'бога'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Душа, по дефиницији, стреми добру, правди, светости, па зато, када се на свом животном путу суочи са супротним појавама, постаје малодушна. И пре свега, зато што човек схвата своју немоћ пред бројним силама зла које владају около. За арогантног, модерног човека, васпитаног у атмосфери успеха, напредовања у каријери и признања, осећати се немоћно је страшно. Ово је колапс свих животних ставова и циљева. Али, хришћани имају другачије погледе. Побожне душе су увек свесне ограничења својих снага и могућности, као што псалмиста каже: „Када се разоре темељи, шта ће праведник учинити?“ (Пс. 10:3). У таквим случајевима верници се ослањају на вољу Господњу. На крају крајева, каже се да „што је људима немогуће, Богу је могуће“ (Лука 18:27). Ослонити се на Божју вољу значи потпуно веровати Господу. Као што је Аврам веровао Њему, који је, по речи Створитеља, био спреман да жртвује сопственог сина, знајући да Бог неће дозволити никакво зло и да ће све сам уредити. Али, авај, ми немамо веру Аврамову. Често морамо да приморавамо себе да верујемо Богу. Заиста, поново запалити пламен вере у себи је посао, и то често прилично тежак. С времена на време морате се отрести страхова, сумњи, малодушности из своје душе, устати и кренути даље. Треба се само искрено поверити Божијем Промислу, треба само схватити да је сва наша судбина у рукама Господњим, да све наше тешкоће бледе пред Божјом благодаћу, као и све сумње које ствара наш несавршени земаљски ум. Изреке Соломонове говоре: „Уздај се у Господа свим срцем својим, а не ослањај се на свој разум. На свим путевима својим признај Га, и Он ће управљати стазама твојим“ ( Посл. 3:5, 6 ). И ово је пут за све нас. митрополит Антоније Паканич приредила: Ј.Г. извор
  2. Објављујемо део беседе о. Алексеја Уминског за прву недељу Великог поста – Недељу Православља …Али постоји још једна икона коју понекад заборавимо да поштујемо. И не само да заборављамо, већ и поричемо поштовање овог лика Божијег. Ова слика Божија је човек, ово смо ми и ти. Слика Божија, икона Спаситеља. И ево га – поштовање ове иконе, поштовање самог човека као образа Божијег, нажалост, пречесто се налази на периферији наше вере, на некој граници наше свести. Штавише, не желимо да третирамо човека као човека. Спремни смо да уништимо људско у човеку, да одустанемо од људи, јер у њима не видимо лик Божији. Не желимо да у њима видимо лик Божији. А ово је страшно, јер док себе називамо верницима, хришћанима, целивамо иконе, стављамо свеће испред њих, наручујемо молитве, потпуно заборављамо на ближње. Сасвим лако и мирно пролазимо поред оних људи у којима не видимо, а најчешће не желимо да видимо, ову слику Божију. И тада нема празновања православља, нема поштовања икона. Један од свештеника (читао сам његов чланак) огорчено је рекао да наш православни црквени народ савршено зна којој икони Богородице у ком случају треба да се моли – када треба да се моли за исцељење, за успешан брак, за рођење деце, за посao, за све тако једноставне и веома важне, али људске ствари. Наши православни људи савршено разумеју својства свете воде, али су потпуно равнодушни према Јеванђељу. Све док у хришћанину нема жеђи за речима Јеванђеља, када је сам хришћанин равнодушан према Јеванђељу, када је равнодушан према Живом Христу, али поштује Његов дрвени лик, у овоме нема празновања Православљa, нема славља. Мора се рећи да jе током историје Цркве, само хришћанство постало средство освећења земаљских ствари, односно за нас је хришћанство постало света вода. Као што светом водицом благосиљамо неке обичне људске ствари, тако смо и хришћанством почели да благосиљамо све земаљско, дајући свему земаљском из неког разлога хришћански смисао. Тако, освештањем од стране хришћанства најједноставнијих ствари попут жетве или лепог времена, или помоћи у земаљским пословима, долази се до тога да смо спремни да осветимо чак и нуклеарно оружје. Ето докле смо стигли у свом неразумевању хришћанства и неспремности да видимо Бога Живога у Јеванђељу и Бога Живога у човеку! Хришћанин може да поштује све догмате, да познаје све црквене каноне а да ипак никога не воли. Одсуство љубави је најстрашнија и још неосуђена јерес, која изнутра убија човека који себе сматра верником. Зато на овај дан Празника Православља истински тријумфујмо, видећи једни друге у светлости Христовој, у светлости Лица Његовог, коме се данас клањамо. Амин. https://hristianstvo.bg
  3. Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru
  4. „Човек спознаје Бога кроз своје сузе. Није ли тако и са Црквом? Човек мора имати исту веру у Цркву као и у Бога. То значи да свој однос према Цркви морамо усмерити у исту над-рационалну, тајанствену и духовно поуздану област благодати у којој се остварује и наш однос према Богу. Уосталом, вера у Цркву је вера управо у Свету Цркву, у несхватљиво чудо њеног благодатног постојања. Веровати у Цркву значи веровати у њену благодат, веровати, заправо, не у људе који је воде, него у милост Божију, преко ових људи или мимо ових људи, несхватљиво је чувајући." „Дух Цркве је благодат Духа Светога, који делује невидљиво и тајанствено“. Света Црква је јединство и радост у Богу Њиме благословеног народа. То је универзално пријатељство Христових ученика. „Ви сте Моји пријатељи“, речено је оне ноћи када је Црква основана. Црква је основана ноћу, на прагу страдања, а дуга, светла ноћ је њен благословени историјски пут. Нема веће радости за човека у пустињи пута него да види да није сам, да свуда около, као после дванаестојеванђеља на Велики четвртак, иде са свећама. Ово је Црква – Црква је отворила пустињу пута.” „Црква је Христос у човечанству које спасава, не илузорно или алегоријски или само у учењу, већ у потпуној извесности једне несхватљиве и запањујуће чињенице. Зато је пут у Цркву, како је рекао један мислилац, „могућ само онима који имају јаку љубав према личности Исуса Христа. Без такве љубави... пут ка Цркви је немогућ, јер Црква је личност Христова... Суштина припадности Цркви Христовој је љубав према личности Христовој. Видљива Црква је Тело Христово. Дух Цркве је живот Христов у Цркви“ „Црква Христова није само Црква Педесетнице, већ и Црква велике људске невоље у пустињи историје." Сва непокајана грешност је удаљавање од Цркве, и што је непокајани грех тежи, то се више удаљавамо од њега. " „Света Црква је недељива: она је и невидљива и видљива. Њена невидљива светост се открива у њеном учењу, законима, јерархији и тајнама. Али ако се ова невидљива светост изгуби, онда остаје само да се са страхом сећамо речи Јеванђеља: „Ево, остављена вам је кућа празна. Празна кућа може задржати своју археолошку вредност, али више није Тело Христово.” https://psmb.ru
  5. Често разговарам са људима за које нико од вас не би посумњао или замишљао да су људи који сумњају у своју веру. А ипак, управо људи са најдубљим сумњама и упитима су људи са којима успевам да се разумем више од било кога другог. Они разумеју. Они разумеју јер су трагачи. Црквени људи су ретко трагаоци — осим у ретким приликама када су ушли кроз црквена врата као трагаоци.У већини случајева људи само желе једноставне ствари које су саме по себи разумљиве. Шта каже текст Јеванђеља? У Јерусалиму беше бања Витезда у којој лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса, јер који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао.Човек из параболе о раслабљеном који беше тридесет и осам година болестан пожали се Господу: Тридесет осам година лежања и нема човека да ме спусти у бању када се узбурка вода да оздравим. Имаш ли појма колико је страшно када нико не жели да ти помогне? Можеш ли на тренутак да замислиш каква је то страшна ствар? Обично се фокусирамо само на трагични аспект – када паралитичар каже: „Немам човека“. Али, да ли је могуће да је и сам овај човек, којег нико није хтео да гурне у воду, неизмерно мрзео све око себе? Није ли врло могуће да се он лично побринуо да никога нема у његовој близини? Другим речима, парабола може да описује особу која, упркос својој слабости, уопште није „омекшала“. Тридесет осам година на истом месту, а није стекао ниједног пријатеља? Седети на истом месту толике године а да са неким не поделиш своју патњу, не покажеш саосећање према свима онима који су били поред тебе и који су патили као и ти. Да си нашао пријатеља, зар те он не би гурнуо у воду, зар не би чекао сатима, данима да се вода узбурка? Другим речима, да ли је парализа – болест овог човека – могла бити и парализа душе, а не само парализа тела? Можда размишљам у овом правцу због своје личности и склоности да мало више посматрам ствари са друге стране због претходног искуства у психологији. Али поента је да агресија није једнострана. Знате, показивање равнодушности према другој особи је облик агресије. Његово окружење показује агресију према њему тако што га не ставља у воду. Та врста агресивности ретко је једнострана. Обично су потребна два пола да би постојала као таква. И на први поглед, сасвим је могуће да је други пол постојао у овом случају – и да је у ствари био опаснији од та два пола, односно да је парализован човек настојао да остане потпуно изолован, а исто тако није имао љубав према другима. Наша усамљеност није само због зла у другима. Наша усамљеност је често последица чињенице да ми сами немамо жељу да се зближимо са другима. Рећи да друга особа није мој ближњи и да не жели да ми помогне је полуистина. Друга половина истине је да ја не желим да помогнем, учиним је својим ближњим, да је утешим. А ово је још трагичније. Овај човек сам себи наноси казну – казну сопствене усамљености. Он сам себе кажњава због сопствене суровости. Тридесет осам година, и није био у стању да створи ниједног пријатеља који би осетио емпатију за његову тугу... То је застрашујућа неспособност — она која се граничи са духовном немоћи. Зашто? Јер кад сам срећан, лако ми је и не требају ми пријатељи. Када сам несрећан, требају ми пријатељи. А шта ради Христос? Појави се и не гура у воду, већ му каже: „Устани, узми одар свој и ходи“. Као да му каже: „Прошла ти је казна, иди и размисли о овим стварима код куће“. Парализовани човек Га није молио ни на који начин, зато што није научио да тражи јер ни он сам није давао. Он није познавао ову врсту емотивности и међуодноса. Један подвижник је замолио свог анђела чувара да му објасни шта су „рај“ и „пакао“. Био је веома радознао да сазна ово. Тако га је анђео „пренео” у веома велику дворану. Сада само замислите ову салу са огромним столом у њој – толико масивном да је скоро величине сале. На средини стола је посуђе, а свака особа која је седела за столом имала је огромну кашику која је достизала рецимо петнаест, или можда двадесет метара. Сваки од њих је посегнуо за храном на средини стола и сви су били узнемирени, посвађани једни са другима и на крају су умрли од глади. Сви су успели да зграбе нешто од хране, али када су покушали да повуку пуну кашику према себи, храна је била разбацана по зиду и нико није могао да једе. Замислите храну на столу која испарава од своје топлоте, изврсни мирише, и сви посежу за њом, али им кашике остају празне, и на крају сви почну да се свађају, псују и вичу једни на друге. Зато је анђео рекао подвижнику: „Ово је пакао. Дозволите ми да вам сада покажем рај." Ушли су у другу просторију, идентичну првој, са истим столом, а људи око њега држе исте дугачке кашике. На средини стола је било исто јело, а ипак су сви били савршено срећни - сви су певали и смејали се. „Шта се овде дешава?“ упита подвижник анђела. - Ово овде је рај, он је одговорио. „А како се разликује од пакла? - Овде су научили да се хране. о. Николај Лудовикос https://zadrugata.com
  6. Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим. Молитва новомученицима српским – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас. – да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради; – да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена; – да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин. https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/
  7. Једна од последица пада човека је његова немоћ и рањивост пред бескрајним физичким проблемима и болестима које утичу не само на његово физичко већ и на психичко здравље. Душевна болест је најразорнији крст од свих. Али у очима нашег Створитеља и небеског Оца, ментално поремећена особа је исто тако посебна, или — због своје тешке патње — чак и дража од нас осталих. О овим људима, ресурсима који су им на располагању у Цркви, као и о менталном и духовном здрављу, разговараћемо са др Василијем Глебовичем Каледом, доктором клиничке психијатрије, професором Катедре за практичну теологију Православног универзитета хуманистичких наука Светог Тихона. —Одрасли сте у побожној православној породици; Ваш деда је прослављен у мноштву светих свештеномученика и исповедника руских, твој отац и браћа су постали свештеници, а сестра игуманија, док је и твоја мајка у старости примила монашки постриг. Како се догодило да сте отишли на медицину, а касније одабрали специјализацију из психијатрије? Шта је одредило ваш избор? — Истина је, одрастао сам у породици са дубоким православним и црквеним убеђењима. Иначе, мој деда, свештеномученик Владимир Амбарцумов, стрељан на Бутовском стрелишту, рођен је у Саратову; Историја наше породице је уско и духовно повезана са вашим градом и велико ми је задовољство одговарати на питања која поставља часопис Саратовске митрополије. Пре него што је мој отац постао свештеник, провео је много година радећи као геолог; моја мајка је сањала да буде доктор, али је постала биолог; два моја брата, свештеника, били су геолози по првим факултетским дипломама, док су моје сестре стекле медицинско образовање. У породици смо имали и друге лекаре међу ранијим генерацијама. Могуће је да то има везе и са мојим именом: Имали смо четири предака по имену Василиј у породици Каледа, и сви су били лекари. Дакле, са сигурношћу се може рећи да сам, када сам изабрао да студирам медицину, наставио породичну традицију. Што се тиче избора психијатрије, то је имало везе са утицајем мог оца на мене. Држао је медицинску професију високо, а посебно је истицао психијатрију међу осталим медицинским наукама. Осећао је да се могућности психијатра некако граниче са могућношћу свештеника. Говорио ми је колико је важно да међу психијатрима буде више црквених и литургијски активних хришћана, јер би онда, ако би неко имао потребу да оде код психијатра, имао прилику да посети православног лекара. Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, један од патријарха руске психијатрије, био је пријатељ мог деде, Светог свештеномученика Владимира Амбарцумова. Убрзо после његове смрти (умро је 1979. године), објављен је његов рад „Психијатрија и проблеми духовног живота”, а мој отац је написао предговор за то издање. Касније је књига тек добила дозволу да буде легално објављена. Дмитриј Јевгенијевич нас је посећивао у нашој кући и његове посете су увек биле догађаји од огромног значаја за мене, тада адолесцента. Када сам студирао на медицинском институту, коначно сам схватио да је психијатрија мој прави позив. У наредним годинама живота никада нисам пожалио због одлуке. — Шта значи ментално здравље? Можете ли са сигурношћу рећи да је једна одређена особа, упркос томе што има одређене проблеме, ментално здрава, док друга није? —Проблем здравог разума је изузетно релативан у психијатрији и све је само не једноставан. С једне стране, сваки човек је по природи индивидуа, са својим специфичним јединственим и карактеристичним квалитетима. Свако има право на свој начин размишљања. Ми смо инхерентно различити. Али, с друге стране, сви смо слични. У суштини, живот нам представља исти скуп проблема. Ментално здравље је комбинација афирмација, карактеристика и функционалних способности које омогућавају појединцу да се прилагоди околини. Човек може да се носи са околностима живота све време држећи емоционалну реакцију и одговарајуће понашање у равнотежи. Ментално здрава особа може и мора бити способна да се носи са свим животним изазовима. У сваком случају, изазови могу бити веома различити. Неки су наизглед неподношљиви за човека. Али сетимо се наших новомученика и исповедника који су све то видели – методе испитивања које су се користиле у то време, затворе и гладовање у логорима – ипак су остали духовно и психички здрави људи. Подсетимо се и Виктора Франкла, истакнутог психијатра и психотерапеута двадесетог века, зачетника логотерапије проистекле из психотерапије и посебно засноване на потрази за смислом живота. Франкл је поставио темеље ове нове гране науке док је још био затвореник у нацистичким концентрационим логорима. Таква је способност здравог појединца да се носи са свим искушењима и невољама, или, другим речима, искушењима које му је Бог послао. — Оно што можемо да закључимо из вашег одговора јесте да је вера у суштини и најважнији услов и, да тако кажем, неугасиви извор духовног здравља. Хвала Богу, свако међу нама верницима то може потврдити на основу наших личних искустава. Своје тешкоће, тугу, проблеме и губитке бисмо третирали на потпуно другачији начин да нисмо имали вере. Наша вера подиже нашу способност да превазиђемо патње на сасвим други ниво недостижан за невернике. — Могу само да се сложим са Вама! Способност човека да превазиђе потешкоће зависи од његовог начина размишљања и погледа на свет. Размислимо поново о причи Виктора Франкла: он је говорио о вери, њеној најмоћнијој заштитној способности; и да се у овом контексту ниједан други систем веровања не може поредити са њим. Верник је знатно стабилнији од некога без вере. То је управо зато што он тешкоће доживљава као са неба послане. Верник тражи и налази смисао у свакој несрећи која му се нађе на путу. У Русији је историјски било уобичајено говорити о несрећи: „Господ нас је посетио“. То је зато што туга наводи људе да размишљају о свом духовном животу. Ако говоримо о менталној болести, за разлику од здравог разума, морамо схватити да свако може развити разорну генетску менталну болест без обзира на његов систем вјеровања. Друга ствар је када се гранични ментални поремећаји дешавају код човјека са специфичним карактерним особинама и, опет, одређеним погледом на свет. Управо је то онда када је поглед на свет пацијента од највеће важности. Ако је одгајан у религиозној породици и мајчино млеком пио у уверењу да живот има крајњу сврху и да и патња има смисла као и крст који је послао Спаситељ, онда ће прихватити све што му се дешава на основу ове специфичне тачке гледишта. Ако не посматра живот са ове тачке гледишта, онда ће свако искушење и сваку потешкоћу у животу прихватити као потпуни колапс. Ево где могу са сигурношћу да кажем да су гранични поремећаји личности и неурозе много ређе међу људима који воде квалитетан духовни живот него међу неверницима. —Ви предајете курс пастирске психијатрије. О чему се ради? Зашто је потребно да је проучавају будући пастири? —Пастирска психијатрија је део пастирске теологије који се бави посебним аспектима духовне бриге за оне који пате од менталних поремећаја. То захтева координацију напора и заједничко саветовање пастира и психијатра. У овом случају, свештеник треба да буде у стању да разуме границе менталног здравља, о чему смо управо говорили, или способност да благовремено препозна психопатологију и донесе адекватну одлуку. Ментални поремећаји, и тешки и гранични, су прилично чести. Према медицинској статистици, петнаест одсто становништва пати од једне или друге болести ове врсте, а ствар је само степена њене тежине. Ментално неуравнотежени људи имају тенденцију да се обраћају Цркви и траже помоћ од свештеника. Зато такве људе са оваквим проблемима можемо посматрати релативно чешће у цркви него генерално међу народом. И то је сасвим је у реду! Она само служи као доказ да је Црква болница и за душу и за дух. Сваки свештеник је имао искуство разговора са људима који су показивали симптоме једног или другог поремећаја; Поновићу и рећи да се степен његове манифестације веома разликује. Дешава се да је свештеник, а не терапеут, тај који често уме да препозна оне случајеве када некога треба послати на процену код психијатра. Једног дана сам наишао на неку америчку статистику: 40 посто оних који посећују психијатре било је тамо као резултат савета које су добијали од свештеника разних вероисповести. Вреди напоменути да је архимандрит Кипријан (Керн), професор патристике на Богословском институту Светог Сергија у Паризу, био тај који је унео идеју да се развије курс пастирске психијатрије који се тренутно користи у многим богословским установама за учење. У својој књизи о пастирском богословљу посветио је посебно поглавље које се посебно односи на ову тему. Писао је о специфичним проблемима који се не могу описати критеријумима моралне теологије јер немају ништа заједничко са значењем греха. Ови проблеми су манифестације психопатологије. Што се тиче првог специјализованог приручника о пастирској психијатрији, његов аутор је био Дмитриј Јевгенијевич Мелехов, син свештеника и политичког затвореника о коме смо раније говорили. Ових дана постаје потпуно јасно да студијски курс психијатрије треба да постане део академског стандарда (ако не бежимо од употребе овог термина) у пастирском образовању. —Наравно, ради се више о теолошком него медицинском питању, али ипак, шта мислите: да ли постоји икаква веза између менталног поремећаја и греха? Зашто су основне врсте обмане на неки начин у суштини „маске“ великих грешних страсти? На пример, узмите мегаломанију и њену сенку, или негативну страну синдрома прогона. Да ли би то могле бити „маске“ поноса? Што се депресије тиче, није ли то „маска“ малодушности? Зашто је ово? — Мегаломанија, као и свака друга врста обмане, нема много везе са грехом гордости. Делузија је манифестација озбиљне психијатријске болести. Не може се пратити назад до греха. Али у неким другим случајевима можемо пратити везу између греха и појаве менталног поремећаја. Морам да нагласим да је то поремећај, али нема никакве везе са генетски одређеном ендопатијом. На пример, узмимо грехе меланхолије и малодушности. Неко уступи место туги након што је претрпео губитке, изгубивши драге особе или падне у малодушност, неспособан да превазиђе изазовну ситуацију. Психолошки се то може лако објаснити. Међутим, у овој ситуацији веома је важно проценити систем и хијерархију вредности особе. Верник ће са својим системом врхунских вредности настојати да све исправи како треба и постепено превазилази изазове. Међутим, неверник ће током овог процеса вероватно бити оборен до тачке малодушја или чак потпуног губитка смисла живота. Ово стање ће вероватно бити једнако критеријумима депресије. Овом човеку ће бити потребна помоћ психијатра. Духовно стање се стога одразило на ментално стање. Такав психијатријски болесник имаће о чему да разговара и са свештеником на исповести. Требало би да добије помоћ и од свештеника и од лекара. Осим тога, кључно је да свештеник покаже љубав и милосрђе и да има способност да пружи делотворну помоћ овој особи. Неопходно је напоменути да ће према СЗО, до 2020 1. године депресија бити на другом месту као најчешћи поремећај у свету. Експерти СЗО наводе да у корену тога лежи губитак традиционалних верских вредности. —У којој мери људи који пате од менталних поремећаја, на пример од одређених врста шизофреније, могу да воде духовни живот у цркви? —Не можемо кривити некога што је дошао на овај свет са озбиљном генетском болешћу. Ако смо прави хришћани, не можемо да толеришемо ни помисао да су ти људи ограничени у свом духовном животу и да им је Царство Небеско недостижан циљ. Крст менталног поремећаја је веома тежак; можда је чак и најтеже носити — али верник који носи такав крст и даље је у стању да води здрав духовни живот. Он није ограничен ни у чему; а оно што има кључни значај, „у апсолутно било чему“, укључује могућност да он постигне светост. Неопходно је додати: Што се тиче шизофреније — а случајеви се веома разликују — пацијент који пати од ње може имати различите манифестације. Може имати акутну психотичну епизоду са заблудама и халуцинацијама. Али касније - у неким случајевима - он ће ући у ремисију високог квалитета. Понашајући се на одговарајући начин, он ће наставити да успешно ради на свом радном месту, или чак може да буде на важној функцији, или да успешно гради свој породични живот. Његов духовни живот такође није погођен или деформисан болешћу; у складу је са његовим личним духовним искуствима. Дешава се да пацијент у стању психозе доживљава специфично духовно стање у коме осећа посебну блискост са Богом. Касније се дубина овог осећања губи – макар само зато што је тешко живети секуларним животом и још увек имати тај осећај. Али он чува сећање на то и када се епизода заврши, проналази веру. У каснијој фази он наставља (а то је важно!) да води здрав црквени живот. Бог нас води ка Њему разним путевима, а неки људи, ма колико то изгледало невероватно, долазе до Бога путем психичког поремећаја. Наравно, постоје и други случајеви када психоза садржи религиозне призвуке, али ипак, квази-религијска драма је у суштини изданак болести. Такав пацијент има изокренуту перцепцију духовних појмова. У таквим случајевима говоримо о „токсичној“ вери. Други проблем је што ови пацијенти често на крају буду и прилично енергични и амбициозни. Они продају своје потпуно изопачено схватање Бога, духовног живота, Цркве и њених Тајни, и покушавају да поделе своја лажна искуства са другим људима. Требало би да будемо свесни овога. —Често размишљамо о менталним поремећајима у вези са опседнутошћу демонима (или оним што подразумевамо под појмом „бити опседнут“). Поглед на оно што називамо обредима егзорцизма наводи на претпоставку да ови обреди који се одржавају у цркви једноставно окупљају болесне људе. Шта можете рећи о томе? Како можемо разликовати ментални поремећај од опседнутости? Ко треба да узима лекове и коме је просто потребна духовна помоћ? — Пре свега, желим да вас подсетим да се Његова Светост блаженопосвећени патријарх Алексије II енергично супротстављао распрострањеној, неконтролисаној пракси егзорцизма која је постала тако уобичајена током тих година. Он је говорио о томе како се обред егзорцизма мора одржавати ретко, ограничен само на изоловане случајеве. Никада нисам посетио масовну службу егзорцизма, али моје колеге — имајте на уму, побожни хришћани — су им присуствовали. Касније ће са уверењем констатовати да је већина присутних била, како кажемо, наша популација пацијената са психичким сметњама. Психички поремећај ове или друге врсте има специфичну структуру, коју карактерише много параметара, а медицински радници ће увек моћи да препознају болест и да је дијагностикују. Што се тиче стања опседнутости, или духовне дисфункције — на првом месту, оно се манифестује у реакцији патника на свети предмет. То се може проверити „слепим проучавањем“, према нашем медицинском жаргону, када особа није свесна да се приближава светом реликвијару или шољици свете воде. Ако се он ипак понаша, то значи да имамо разлога да говоримо о опседнутости демонима. То значи примање помоћи од свештеника, наравно — не било кога, већ оног кога је његов епископ благословио да чита одређене молитве над онима које муче демони. Иначе, то је чисто психијатријски проблем који нема никакве везе са духовним стањем. То је уобичајен пример и имамо много пацијената који имају религиозне теме укључене у структуру обмане, укључујући, између осталог, следеће: „Опоседнут сам демоном.“ Многи од ових пацијената су верни православни људи. Ако болница у којој бораве има капелу, они иду на богослужења, исповедају се и причешћују; па би у пракси следило да они немају никакву демонску поседнутост било које врсте. Нажалост, имамо посла са свештеницима који немају поуздано искуство или никада нису похађали семинаре из пастирске психијатрије и на крају шаљу класично болесне пацијенте на обреде егзорцизма. Недавно је код мене упућена девојка, студенткиња, која се одједном умотала у алуминијумску фолију и ставила тигањ на главу како би се заштитила од одређених „зрака из свемира“. Био је то класичан случај психијатрије (тзв. уџбенички пример за студенте медицине)! Али уместо да одведу своју ћерку право код лекара, њени родитељи су одлучили да је одведу код неког „старешине“, где су провели шест сати чекајући у реду пре него што су га видели само да би били послани на сеансу егзорцизма која очигледно није донела олакшање. Ова пацијенткиња се тренутно осећа добро, њена болест је враћена. — Већ сте говорили о пацијенту у стању заблуде са религиозним призвуком и о томе како би могао да буде веома активан у друштву. Али увек ће бити оних који верују у оно што он каже! Може ли се десити да се психички нестабилна особа представља за свеца? — Наравно, дешава се. Као што то бива када неко говори о својој демонској опседнутости или виђењу јединствене визије, или о својој посебној блискости са Богом и јединственим духовним даровима, а у стварности то није ништа друго до његова болест. Зато ми психијатри који предајемо пастирску психијатрију поручујемо будућим свештенослужитељима: Имате разлога да се узнемирите ако ваш парохијанин инсистира да је достигао одређене духовне висине, или да је имао посету Богородице, итд. Духовни пут је дуг и кривудав , као што је пун изазова, а само ретки заиста постану велики подвижници, удостојени да виде анђеле и светитеље или саму Богородицу. Немогуће је да се моментално попнемо на ове висине. Дакле, ако неко чврсто верује да му се то догодило, у апсолутној већини случајева то је патолошка манифестација. Још једном се указује на значај сарадње специјалисте психијатрије и свештеника, са јасном поделом њихових сфера надлежности. https://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//4537.dusevna-bolest-ne-sprecava-coveka-da-pronade-boga.html
  8. Министарство одбране Републике Србије, управа за односе са јавношћу и Уметнички Ансамбл Војске Србије "Станислав Бинички" позивају вас на концерт духовне музике у понедељак 22. маја 2023. године од 20 часова у крипту Спомен-Храма Светога Саве на Врачару на концерт духовне музике под називом "Тебе Бога хвалим". Под управом Катарине Божић мешовити хор Уметничког ансамбла Министарства одбране извешће изабране бисере православне духовне музике, уз еминентне гостујуће солисте, Снежану Савичић Секулић и капетана јереја Александра Секулића. Улаз је слободан, сви су добродошли! Извор: Информативна служба СПЦ
  9. Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји. Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља. Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно. Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате. Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ. Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он је невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо. Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости. Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот. Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога. У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу. Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега. https://pravlife.org/sr/content/dosegnuti-boga
  10. Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/
  11. Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog
  12. Постављам питање, оци и учитељи моји: шта је пакао? И овако размишљам: ,,Патња за оним што се већ волети не може.“ Несамерљиво ни временом ни простором, у бескрајном битисању једанпут је једном духовном бићу дато да у својој појави на земљи може рећи: јесам и волим. Једном, само једном, дат му је стварни тренутак живе љубави, и у ту сврху дат му је земни живот, заједно с њим време и рокови – и шта се збило? Ово биће је одбацило непроцењиви дар, није га ценило, није га заволело, презрело га је и остало без осећања. Такав је напустио земљу и приспео у Аврамово крило; разговарао је с Аврамом – као што беше речено у параболи о Лазару и богаташу – и видео рај, може да се појави пред лицем Господа, али мучно се осећа због тога што се пред Господом не појављује с љубављу, да се сусретне с онима који воле, чију љубав он није ни прихватио. Јасно види, и каже у себи: ,,Сада већ све знам, иако сам жудан љубави, моја љубав неће имати подвиг; неће имати подвиг ни моја жртва, као што је крај мога земног живота и не може доћи Аврам с једном капи живе воде (односно с новијим даром пређашњег, стварног живота) да ублажи ватру моје жудње за духовном љубављу, којом горим и коју сам на земљи презрео; нема више живота, али нема више ни времена. Иако бих радо дао живот за друге, већ није могуће, јер је нестао онај живот који сам могао дати као жртву љубави, и провалија се налази између тога живота и садашњег стања.“ О пакленој ватри говори се и у материјалном смислу: нећу испитивати ову тајанственост, бојим се, али верујем ако би ватра стварно била материјална, њој би се истински обрадовали, јер ја мислим да би у материјалним патњама, ма и за тренутак, они могли заборавити духовне патње које их муче. Само што се ове духовне патње не могу скинути, јер ове патње нису спољашње, него унутарње. Али ако би се и могле скинути, мислим да би патници због тога били још несрећнији. Јер ако би им, видећи патње, рајски праведници, с обзиром на своју бескрајну љубав, и опростили и позвали их себи, тиме би им још више појачали муке, јер би још више подстакли у њима праву, племениту ватру љубави која је жудна узвраћања, а ова љубав пак није могућа. Својом покорном душом, међутим, мислим да би им откривање ове немогућности коначно прибавило олакшање, јер би прихватили љубав праведника, мада они нису у стању да слично узврате љубављу и измирењем, коначно показали би неки образац истинске љубави који су на земљи презрели и урадили би неку ствар њој сличну… Жао ми је, пријатељи и браћо моја, што не умем јасније да вам излажем. Али јаој онима који на земљи сами себе уништавају, јаој самоубицама! Сматрам да од њих нема несрећнијих. Кажу: грех је због њих молити се Богу! Али и црква их не искључује јавно, и ја тајно верујем да би се за њих требало молити. Та неће се Христос наљутити ако их волимо. Ја сам се за њих целог живота молио у себи: признајем вам, оци и учитељи моји, чак се још и сада сваки дан молим за њих. О, има и у паклу охолих и немилосрдних, насупрот томе што они несумњиво знају безусловну истину; има оних који су се потпуно предали охолом духу, сатани. Они су већ добровољно и жудно изабрали пакао, они су већ добровољни страдалници. Јер поричући Бога и живот, проклели су себе. Они се хране сопственом охолости, као кад би човек који лута пустињом почео да сиса сопствену крв. Али се никада не наједу, презиру покајање, проклињу Бога који их призива. Не могу без мржње да гледају живога Бога, и волели би да нема живог Бога, да Бог себе сама поништи и све оно што је створио. Такви ће вечно горети у ватри своје гордости, жудећи за смрћу и непостојањем. Али смрт неће дочекати. https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/22/поричући-бога-и-живот-проклели-су-себ/
  13. Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим. Молитва новомученицима српским – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас. – да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради; – да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена; – да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин. https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/
  14. Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26). https://www.facebook.com/jovanjamanastir
  15. Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Архимандрит Андреј (Конанос) https://pravoslavie.ru/105931.html
  16. Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира. Звучни запис беседе Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  17. Читање из Светог Јеванђеља по Матеју. (6:22-33) Како смо благословени што имамо привилегију и радост да слушамо речи нашег Господа Исуса Христа сваке недеље, или ако желимо, сваког дана нашег живота. Да ли је ишта лепше, смисленије или моћније од речи нашег Господа? Осећам да нам сваке недеље Црква даје нови угао, нови увид у Божји ум. Свака мисао из Божјег ума нас води, лечи и има моћ да нам да обновљену сврху и фокус у нашим животима. У ствари, данашње читање јеванђеља се заиста фокусира на нашу пажњу. Наш Господ каже: „Око је светиљка телу. Дакле, ако је ваше око здраво, цело тело ће вам бити пуно светлости; али ако је око твоје зло, цело тело ће твоје бити у тами. Ако је, дакле, светлост која је у вама тама, колика је тама!” Често чујемо или слушамо ове речи и веома отворено мислимо да се ради о ономе што гледамо својим физичким очима. Сада у овоме сигурно има истине, без сумње. Али Господ иде даље и помаже нам да разјасни учење. Он каже „Нико не може служити два господара; јер или ће једног мрзети, а другог волети, или ће једном бити одан, а другог презирати.” Наш Господ нам каже да је око светиљка тела, али док читамо схватамо да није све у ономе што гледамо својим физичким очима. Другим речима, ако је човек слеп, да ли је његово тело пуно светлости или таме? Одговор је “зависи од његовог срца.” Наш Господ бира очи као симбол нашег фокуса у животу. Шта желимо? За шта живимо? Где је наше срце? Чему посвећујемо своју енергију, свој ум, своја срца и своје животе? Само ово и ово одређује да ли је ваше тело пуно таме или светлости. “Не можете служити Богу и мамону.” Ово је већ следећа реч нашег Господа након што подсећа људе да не могу служити два господара. Зашто Он ово каже? Јер Он нас добро познаје. Наш Господ Исус Христос зна да ће Његов народ бринути о детаљима живота. Он зна да ће бринути како ће преживети, како ће живети, како ће се хранити. Господ зна да нас страх и жеља да преживимо могу оставити духовно угроженим. Уместо да се фокусирамо на једну потребну ствар, на ствари Божје. Полако и постепено се крећемо ка пажњи и циљу у животу. Шта је мамон? Мамон се често схвата као „новац“, али су у ствари многи оци Цркве имали боље тумачење. Свети Јован Златоусти је видео мамона као демона. Када размишљамо на овај начин, онда то даје ново значење ономе на шта усмеравамо своје животе. Где се фокусирамо и чему дајемо приоритет најважнији су знаци коме или чему заиста служимо. Дакле, коме служимо својим временом, пажњом и енергијом? Где усмеравамо своје таленте и ресурсе које стичемо коришћењем талената које нам је Бог дао? Одговорити на ова питања значи знати да ли смо пуни светлости или таме. Наш Господ познаје свој народ и као реч охрабрења покушава да нас утеши. Он каже: „Зато вам кажем, не брините за живот свој, шта ћете јести и шта ћете пити; нити о свом телу шта ћеш обући. Није ли душа више од хране, а тело више од одеће?” Анксиозност краде нашу радост. Наш страх од свих „шта ако“ живота заправо ради на уништавању нашег односа са Богом. Како то ради? Наводи нас да сумњамо у Бога и усмерава нашу енергију на лажне богове и привремена решења. Ако човек мисли да му је највећи проблем у животу сиромаштво, зар се неће фокусирати на рад како би зарадио што више новца? Зар се неће улити у оно за шта верује да је решење за све његове проблеме? Јеванђеље нас изазива. Не престаје да нас изазива! Када откријете да вас јеванђеље више не изазива, то значи да не обраћате пажњу на њега. Јеванђеље нас данас изазива и подсећа да наши највећи проблеми нису недостатак хране, недостатак новца, недостатак одеће, недостатак лепоте, недостатак среће или чак недостатак правде. Наш проблем је недостатак праведности и светости. Ово је једини прави проблем човека. Ово је твој једини прави проблем. Свети Андреј Критски у свом канону пише: „Са бригом сам се бринуо само о спољашњем украсу, а занемарио сам унутрашњи храм направљен по лику Божијем.“ Остале ствари које нам недостају могу бити важне у нашем краткорочном разумевању, али само један проблем има трајни ефекат и значај. Проблем је наша стална потрага за утехом, припадањем, идентитетом и опстанком без Бога, нашег створитеља. И по Господу, када усредсредимо свој поглед на ове ствари, ми заправо почињемо да служимо другом господару мимо Христа! Како је то жалосно за хришћане, за децу Оца нашег небеског! Наш Господ каже: „Не брините се!” Много пута у Светом писму читамо фразу „не бој се! Страх је јака негативна емоција и покретач у духовном животу. То нас мења и дубоко утиче на нас. У ствари, подсећамо се да је само страх Божји заиста прикладан. Овај здрави страх може бити семе нашег покајања и обновљеног живота где тражимо Бога, Његово царство и Његову праведност пре свега. Бог вас воли, сваког од вас, више него што можете замислити. Неће те напустити нити оставити сиромашним. Он жели да вам да сво своје богатство. Он хоће да те обуче у прелепу одећу чисте душе. Он жели да вам пожели добродошлицу у свој небески дворац тако да будете заштићени. Он жели да вас нахрани Својом сопственом крвљу и телом. Све за шта мислимо да треба да се боримо и бринемо већ нам је сређено. Верујте Му и усмерите своје животе да само Њему служите. Усредсредите се на Њега јер се Он већ фокусира на вас. На крају желим да вам оставим овај диван цитат од Светог Исака Сирина. Он пише: „Док живимо неприкладно, плашимо се свих врста ствари. Када препознамо Бога, јавља се страх од Његовог суда. Али када почнемо да волимо Бога, сви страхови нестају.” Нека сви наши страхови такође нестану док трчимо ка Христу и усредсредимо све своје напоре на Њега јер је само Он достојан наше пажње и обожавања. https://mitropolija.com/2022/07/12/o-jakov-guirguis-usmeravanje-na-boga-umesto-na-sebe/
  18. Епископ ваљевски г. Исихије предводио је 27. марта 2022. литургијско сабрање у Храму Сабора Светог архангела Гаврила у Цветановцу. У беседи је, између осталог, указао да је Пост време подвижништва, у коме се враћамо себи и својој природи, погружавамо се у дубине свог срца и налазимо реч Божју у себи - Света Четрдесетница је десетина једне године коју, попут старозаветних људи, приносимо Господу, додао је Епископ Исихије. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју су домаћини, архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић и парох у Цветановцу протојереј – ставрофор Гојко Терзић, припремили са својим парохијанима. Извор: Епархија ваљевска
  19. Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/
  20. Спознаја своје отуђености од Бога и жеља да му се вратимо јесте покајање, а покајање нас враћа у јединство са Богом које се запечаћује литургијским слављем. Покајање је могуће јер нам је Бог открио да је по својој суштини Бог, да Он има закон љубави, али да тај закон љубави подразумева и нашу слободу, нагласио је Патријарх српски г. Порфирије у својој јеванђелској омилији произнесеној са амвона београдског Саборног Светоархангелског храма. У другу припремну недељу Великог поста - блудног сина (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, првојерарх Српске Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму. Предстојатељу Српске Цркве саслуживало је свештеничко братство Саборног храма, као и протођакони др Дамјан Божић, др Драган Радић, као и часни ђакон Радомир Врућинић, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Након произнесених светописамских чтенија, Патријарх српски је беседио на тему јеванђелске перикопе која се пред верне износи у другу припремну недељу Великог поста, а кроз коју се открива вернима димензија покајња као повратак из греховног изгнанства. У предању Цркве и светоотачком предању данашња јеванђелска прича названа је причом о Милостивом Оцу. Она садржи три димензије, јер у причи учествују три личности, са једне стране имамо сина који напушта очев дом, још једног сина који остаје у очевом дому и као централну фигуру са којом је све повезано имамо фигуру оца, указао је Патријарх Порфирије у свом објашњењу концепта јеванђелске перикопе која нам доноси велику поруку. У наставку своје надахнуте омилије Патријарх Порфирије је подробно приближио поуке које нам доноси једна од најлепших прича у историји књижевности, којом су се бавили и тумачили је не само свети оци, него и многи други мудри људи кроз историју, уметници и философи који су имали ову причу као мотив и повод за анализу себе и људске личности. Дарови су нам дати да створимо уздарје и узвратимо љубављу и благодарношћу према Богу, али исто тако да живимо љубављу у односу на друге људе сведочећи Бога као Дародавца и сведочећи да све што имамо јесте дар љубави Његове, а дато нам је да га поделимо, дато нам је да кроз свој дар са другим израђујемо заједницу. Ако нема смирења и благодарења Богу, онда и слобода коју смо добили као неприкосновени дар од Бога, претвара се у своју супротност и постаје ропство, рекао је Патријарх Порфирије указујући на праве основе слободе и љубави на коју нас позива јеванђелска прича о љубави Очевој. Извор: Телевизија Храм
  21. Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Све што имамо дар је од Бога Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 20220208-095730-468-[AudioTrimmer.com].mp3 Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало – то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. „Много“, пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим – да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном. Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: „Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу“. Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ? Ти ћеш рећи: „Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање“. Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести. Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: „Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје“. Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима. Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек – благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин. Свети Макарије Велики египатски Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ
×
×
  • Креирај ново...