Претражи Живе Речи Утехе

Постоји ли удаљеност између човека и Бога? Она не постоји. Односно, постоји искључиво у нашој глави, у оним погрешним ставовима које смо заузели као правило и који нас ментално отуђују од Створитеља. Ми смо Ньему ближи него што мислимо, него што можемо да замислимо. Штавише, по природи смо неодвојиви од Њега. Вечни Божански импулс, уграђени у нас од самог почетка, подједнако је стваран, опипљив, опажен као и наше тело. Само се свако осећање дешава на различитом нивоу: не телесно, већ духовно. Одвајање од Бога једини је узрок свих наших рана, и душевних и физичких. Одвајамо дио од Целине. Себе од Њега. Прекидамо духовне нити, жиле, а ово је изузетно болно, понекад и неподношљиво. И душа и тело пате. Човек тражи узрок своје чежње, суморности, незадовољства, душевне и физичке муке било где, он криви ближње, туђе. Али све наше невоље имају један корен и узрок: одвајање творевине од Створитеља, без Којег живот није могућ. Постоји само један начин помоћи себи — досегнути Бога. Он је невероватно близак и бескрајно удаљен. Можда ће проћи тренутак или можда неће бити довољно живота и вечности да се Њему приближимо. Удаљеност која нас раздваја од Бога налази се у нашој глави и нашем срцу. Она састоји се од сопства, самопоуздања и непогрешивости. Што смо слабији пред Богом, то ћемо бити ближи Његовој Светлости. Морамо да искључимо контролно дугме у глави. У ствари ми ништа не контролишемо. Све добре ствари се догађају захваљујући Божјој милости и помоћи. Он с љубављу нам пружа информације које су нам потребне у право време. Шаље праве људе. Штити од невоља и решава проблеме. Наравно, ако пустимо Њега у свој живот. Искључивање контроле није корак ка равнодушности и попустљивости, већ је корак ка поверењу у Бога. У животу нема ситница. Сваки тренутак, акција, мисао уче понизности и поверењу. Свесно прихватање Његове воље и Провидности корак је ка Богу, прилика да се допре до Њега. https://pravlife.org/sr/content/dosegnuti-boga

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку. Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе. Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља. Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога. Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја. Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.” Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све. Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака. Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу). Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.” О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног. Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности). За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога. https://patmos.rs/2022/12/16/dostojevski-put-do-boga/

Одступање од Бога не дешава се одjедном. Ово је последица недовршеног процеса богопознања, постепена (у почетку у малим стварима) лажна усмереност према постизању циља. Ово је нека врста препреденог самољубља. Човек, који се приближава Богу истовремено је погођен Божијом љубављу и никада је неће заменити за било каква земаљска задовољства. Сва одступања која се јављају из једног или другог спољног разлога упућују на један једини унутрашњи разлог: недостатак вере у Бога. Праве вере, која прожима све биће, а не оне, површне фантастично-романтичне. Вера је рад на себи до краја свог живота. Ово је стално, свакодневно бирање добра, свесно одбацивање зла и греха. Вера је и одмор и напоран рад. Ако неко напусти Цркву, напусти веру, жалећи се на ране које је задобио у Цркви, значи он је веровао у људе, а не у Бога. Уздање у људе, а не у Бога, неиспуњена очекивања заиста могу дубоко рањавати. Али кривица је на човеку и његовом поносу. Човек мора да се промени самостално, а ово је болан процес. Стога многи бирају „лакши“ пут. Они не гледају на своје слабости, него пажљиво испитују слабости својих суседа. Али то само погоршава ситуацију. Ране које се не лече, могу довести до гангрене. Људи се никада неће променити да нам удовоље, никада неће да испуне наша очекивања. Чак ни најбољи од људи. Очекивања увек рађају безнађе и патњу. И воде до роптања. Одступање од Бога jе роптање против Њега и тежак грех. Он паралише, убија душу, по правилу скривајући се иза потраге за највишом правдом. Ниједан спољни разлог не може да постане препрека на путу ка Богу, већ само наше страсти. И нема смисла да кривимо некога, тражимо кривце у прошлости или садашњости. Човек мора да преузме одговорност за свој живот на себе и искрено призна да још увек нема истинске вере у души, да jе све ово време плутао током, механички се кретао, веровао само формално, попуштао себи. С овим признањем започеће раст вере која није лицемерна. Није ужасан само грех, већ непокаjани грех. Ало човек жели да напусти Цркву, веру, то је сигуран знак да Господ није постао средиште његовог живота, његов Господар и Темељ. Кућа је била саграђена на песку, и први снажни ударац ветра одмах ју је срушио. https://pravlife.org/sr/content/odstupanje-od-boga-glavni-razlog

Постављам питање, оци и учитељи моји: шта је пакао? И овако размишљам: ,,Патња за оним што се већ волети не може.“ Несамерљиво ни временом ни простором, у бескрајном битисању једанпут је једном духовном бићу дато да у својој појави на земљи може рећи: јесам и волим. Једном, само једном, дат му је стварни тренутак живе љубави, и у ту сврху дат му је земни живот, заједно с њим време и рокови – и шта се збило? Ово биће је одбацило непроцењиви дар, није га ценило, није га заволело, презрело га је и остало без осећања. Такав је напустио земљу и приспео у Аврамово крило; разговарао је с Аврамом – као што беше речено у параболи о Лазару и богаташу – и видео рај, може да се појави пред лицем Господа, али мучно се осећа због тога што се пред Господом не појављује с љубављу, да се сусретне с онима који воле, чију љубав он није ни прихватио. Јасно види, и каже у себи: ,,Сада већ све знам, иако сам жудан љубави, моја љубав неће имати подвиг; неће имати подвиг ни моја жртва, као што је крај мога земног живота и не може доћи Аврам с једном капи живе воде (односно с новијим даром пређашњег, стварног живота) да ублажи ватру моје жудње за духовном љубављу, којом горим и коју сам на земљи презрео; нема више живота, али нема више ни времена. Иако бих радо дао живот за друге, већ није могуће, јер је нестао онај живот који сам могао дати као жртву љубави, и провалија се налази између тога живота и садашњег стања.“ О пакленој ватри говори се и у материјалном смислу: нећу испитивати ову тајанственост, бојим се, али верујем ако би ватра стварно била материјална, њој би се истински обрадовали, јер ја мислим да би у материјалним патњама, ма и за тренутак, они могли заборавити духовне патње које их муче. Само што се ове духовне патње не могу скинути, јер ове патње нису спољашње, него унутарње. Али ако би се и могле скинути, мислим да би патници због тога били још несрећнији. Јер ако би им, видећи патње, рајски праведници, с обзиром на своју бескрајну љубав, и опростили и позвали их себи, тиме би им још више појачали муке, јер би још више подстакли у њима праву, племениту ватру љубави која је жудна узвраћања, а ова љубав пак није могућа. Својом покорном душом, међутим, мислим да би им откривање ове немогућности коначно прибавило олакшање, јер би прихватили љубав праведника, мада они нису у стању да слично узврате љубављу и измирењем, коначно показали би неки образац истинске љубави који су на земљи презрели и урадили би неку ствар њој сличну… Жао ми је, пријатељи и браћо моја, што не умем јасније да вам излажем. Али јаој онима који на земљи сами себе уништавају, јаој самоубицама! Сматрам да од њих нема несрећнијих. Кажу: грех је због њих молити се Богу! Али и црква их не искључује јавно, и ја тајно верујем да би се за њих требало молити. Та неће се Христос наљутити ако их волимо. Ја сам се за њих целог живота молио у себи: признајем вам, оци и учитељи моји, чак се још и сада сваки дан молим за њих. О, има и у паклу охолих и немилосрдних, насупрот томе што они несумњиво знају безусловну истину; има оних који су се потпуно предали охолом духу, сатани. Они су већ добровољно и жудно изабрали пакао, они су већ добровољни страдалници. Јер поричући Бога и живот, проклели су себе. Они се хране сопственом охолости, као кад би човек који лута пустињом почео да сиса сопствену крв. Али се никада не наједу, презиру покајање, проклињу Бога који их призива. Не могу без мржње да гледају живога Бога, и волели би да нема живог Бога, да Бог себе сама поништи и све оно што је створио. Такви ће вечно горети у ватри своје гордости, жудећи за смрћу и непостојањем. Али смрт неће дочекати. https://mentalnihigijenicar.com/2020/05/22/поричући-бога-и-живот-проклели-су-себ/

Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим. Молитва новомученицима српским – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас. – да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради; – да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена; – да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин. https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/

Свети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божјем у Јерусалиму код светог Симеона Богопримца. Од њега свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење царства Божјег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и других седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног страдања, васкрсења и вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26). https://www.facebook.com/jovanjamanastir

Не смемо заборавити да укус Бога у нашим устима и у нашој души треба да се мења са проласком времена. Наравно да Бог у Кога верујемо остаје исти такав какав је и био, али било би добро када би се начин на који верујемо, мењао кроз време. Свети Порфирије говори да му се Бог чинио као врло строг, док је био млад: «Схватао сам Бога као веома строгог, зато што сам мислио да је Бог такав. Када су ми људи долазили да нешто исповеде, отварао сам Крмчију, почињао да рачунам дане, месеце, године и на крају предочавао збир: „Ти ћеш се причестити кроз толико и толико година, а ти – после толико и толико“, – и тако даље.» Али када човек истински осети Бога љубави, Бога Живога, Који јесте благост и милосрђе, љубав и истина, прилагодљивост и доброта према сваком човеку, тада његово схватање свега почиње да се мења. Догађаји и понашање људи који те окружују остају исти као што су и били, али ти на њих више не реагујеш, зати што разумеш да Бог то посматра на другачији начин. Неки од нас су почели да иду у цркву с малих ногу и усвојили неки једностран став – ми затварамо Бога у јасно одређене категорије: «Он је ово и ово, и то и то. И ништа више од тога. А уколико спазим да се ти не уклапаш у категорију, коју сам себи задао, немам друге него да те одбацим.» Али долази Христос, пракса живота, и показује нам да ствари не стоје баш тако. И све то није ништа ново. Књижевници и фарисеји су такође много мислили о Богу, али Христос им је рекао: – Све што ви мислите је погрешно. Начин на који приступате Богу и оцењујете Га је погрешан, Бог није такав. Стога се Ја и обраћам људима, другачијим од вас, који имају други поглед на свет и другачије усмерење душе. Обраћам се њима, чинећи чудеса, с љубављу и милосрђем, док их ви за то време осуђујете. У суштини, они су Га распели још и због тога што је Он изменио идола, кога су они држали на месту Бога, и показао Бога као доступног, онога Који заиста јесте Бого-Човек, таквог Бога, Који се не налази негде тамо на висини, већ нас разуме и саосећа с нама, спушта се на наш ниво, у свему осим у греху, и постаје нам близак. Када то схватиш у својој души, пробај да одговориш на једно питање: «Када сам имао 15, 20, 30 итд. година, да ли сам веровао исто као сад, да ли сам имао један те исти ум?» И не говоре случајно: «Мама је цео живот остала иста, каква је била, таква је и остала», – уместо да кажу, као о Светом Порфирију: «На почетку смо га познавали као строгог, али се он духовно развио, напредовао је и у животу и у вери, у духовном расуђивању.» Тај човек се променио. Спочетка је био строг, а потом је постао благ. А многи се тога боје. Кажу ми: – Хајде да не спуштамо све на најнижи ниво, до самог тла! Најбоље да не говоримо о томе. Али када постанеш милосрдан и благ, онда схвати другога: зашто он пуши, псује, или се дрогира, зашто не иде у цркву. То ја и покушавам да учиним, полазећи од свог малог искуства – да објасним човеку зашто он све то чини. Не шта он ради, већ зашто то ради. И тако, што више времена пролази, више и треба да се мења наше схаватање Бога. Начин размишљања код људи се мења. Аутентичност, реалност скривају у себи Божанско. Архимандрит Андреј (Конанос) https://pravoslavie.ru/105931.html

Читање из Светог Јеванђеља по Матеју. (6:22-33) Како смо благословени што имамо привилегију и радост да слушамо речи нашег Господа Исуса Христа сваке недеље, или ако желимо, сваког дана нашег живота. Да ли је ишта лепше, смисленије или моћније од речи нашег Господа? Осећам да нам сваке недеље Црква даје нови угао, нови увид у Божји ум. Свака мисао из Божјег ума нас води, лечи и има моћ да нам да обновљену сврху и фокус у нашим животима. У ствари, данашње читање јеванђеља се заиста фокусира на нашу пажњу. Наш Господ каже: „Око је светиљка телу. Дакле, ако је ваше око здраво, цело тело ће вам бити пуно светлости; али ако је око твоје зло, цело тело ће твоје бити у тами. Ако је, дакле, светлост која је у вама тама, колика је тама!” Често чујемо или слушамо ове речи и веома отворено мислимо да се ради о ономе што гледамо својим физичким очима. Сада у овоме сигурно има истине, без сумње. Али Господ иде даље и помаже нам да разјасни учење. Он каже „Нико не може служити два господара; јер или ће једног мрзети, а другог волети, или ће једном бити одан, а другог презирати.” Наш Господ нам каже да је око светиљка тела, али док читамо схватамо да није све у ономе што гледамо својим физичким очима. Другим речима, ако је човек слеп, да ли је његово тело пуно светлости или таме? Одговор је “зависи од његовог срца.” Наш Господ бира очи као симбол нашег фокуса у животу. Шта желимо? За шта живимо? Где је наше срце? Чему посвећујемо своју енергију, свој ум, своја срца и своје животе? Само ово и ово одређује да ли је ваше тело пуно таме или светлости. “Не можете служити Богу и мамону.” Ово је већ следећа реч нашег Господа након што подсећа људе да не могу служити два господара. Зашто Он ово каже? Јер Он нас добро познаје. Наш Господ Исус Христос зна да ће Његов народ бринути о детаљима живота. Он зна да ће бринути како ће преживети, како ће живети, како ће се хранити. Господ зна да нас страх и жеља да преживимо могу оставити духовно угроженим. Уместо да се фокусирамо на једну потребну ствар, на ствари Божје. Полако и постепено се крећемо ка пажњи и циљу у животу. Шта је мамон? Мамон се често схвата као „новац“, али су у ствари многи оци Цркве имали боље тумачење. Свети Јован Златоусти је видео мамона као демона. Када размишљамо на овај начин, онда то даје ново значење ономе на шта усмеравамо своје животе. Где се фокусирамо и чему дајемо приоритет најважнији су знаци коме или чему заиста служимо. Дакле, коме служимо својим временом, пажњом и енергијом? Где усмеравамо своје таленте и ресурсе које стичемо коришћењем талената које нам је Бог дао? Одговорити на ова питања значи знати да ли смо пуни светлости или таме. Наш Господ познаје свој народ и као реч охрабрења покушава да нас утеши. Он каже: „Зато вам кажем, не брините за живот свој, шта ћете јести и шта ћете пити; нити о свом телу шта ћеш обући. Није ли душа више од хране, а тело више од одеће?” Анксиозност краде нашу радост. Наш страх од свих „шта ако“ живота заправо ради на уништавању нашег односа са Богом. Како то ради? Наводи нас да сумњамо у Бога и усмерава нашу енергију на лажне богове и привремена решења. Ако човек мисли да му је највећи проблем у животу сиромаштво, зар се неће фокусирати на рад како би зарадио што више новца? Зар се неће улити у оно за шта верује да је решење за све његове проблеме? Јеванђеље нас изазива. Не престаје да нас изазива! Када откријете да вас јеванђеље више не изазива, то значи да не обраћате пажњу на њега. Јеванђеље нас данас изазива и подсећа да наши највећи проблеми нису недостатак хране, недостатак новца, недостатак одеће, недостатак лепоте, недостатак среће или чак недостатак правде. Наш проблем је недостатак праведности и светости. Ово је једини прави проблем човека. Ово је твој једини прави проблем. Свети Андреј Критски у свом канону пише: „Са бригом сам се бринуо само о спољашњем украсу, а занемарио сам унутрашњи храм направљен по лику Божијем.“ Остале ствари које нам недостају могу бити важне у нашем краткорочном разумевању, али само један проблем има трајни ефекат и значај. Проблем је наша стална потрага за утехом, припадањем, идентитетом и опстанком без Бога, нашег створитеља. И по Господу, када усредсредимо свој поглед на ове ствари, ми заправо почињемо да служимо другом господару мимо Христа! Како је то жалосно за хришћане, за децу Оца нашег небеског! Наш Господ каже: „Не брините се!” Много пута у Светом писму читамо фразу „не бој се! Страх је јака негативна емоција и покретач у духовном животу. То нас мења и дубоко утиче на нас. У ствари, подсећамо се да је само страх Божји заиста прикладан. Овај здрави страх може бити семе нашег покајања и обновљеног живота где тражимо Бога, Његово царство и Његову праведност пре свега. Бог вас воли, сваког од вас, више него што можете замислити. Неће те напустити нити оставити сиромашним. Он жели да вам да сво своје богатство. Он хоће да те обуче у прелепу одећу чисте душе. Он жели да вам пожели добродошлицу у свој небески дворац тако да будете заштићени. Он жели да вас нахрани Својом сопственом крвљу и телом. Све за шта мислимо да треба да се боримо и бринемо већ нам је сређено. Верујте Му и усмерите своје животе да само Њему служите. Усредсредите се на Њега јер се Он већ фокусира на вас. На крају желим да вам оставим овај диван цитат од Светог Исака Сирина. Он пише: „Док живимо неприкладно, плашимо се свих врста ствари. Када препознамо Бога, јавља се страх од Његовог суда. Али када почнемо да волимо Бога, сви страхови нестају.” Нека сви наши страхови такође нестану док трчимо ка Христу и усредсредимо све своје напоре на Њега јер је само Он достојан наше пажње и обожавања. https://mitropolija.com/2022/07/12/o-jakov-guirguis-usmeravanje-na-boga-umesto-na-sebe/

Епископ ваљевски г. Исихије предводио је 27. марта 2022. литургијско сабрање у Храму Сабора Светог архангела Гаврила у Цветановцу. У беседи је, између осталог, указао да је Пост време подвижништва, у коме се враћамо себи и својој природи, погружавамо се у дубине свог срца и налазимо реч Божју у себи - Света Четрдесетница је десетина једне године коју, попут старозаветних људи, приносимо Господу, додао је Епископ Исихије. Сабрање је завршено трпезом љубави, коју су домаћини, архијерејски намесник колубарски протојереј – ставрофор Саша Тимотић и парох у Цветановцу протојереј – ставрофор Гојко Терзић, припремили са својим парохијанима. Извор: Епархија ваљевска

Црква је живи организам, а нарочито је живо њено богослужење и у њој је садржана сва истина о Богу, о човјеку, о свијету и Божијем присуству у овоме свијету, о дјелима Божијим, од настанка свијета, посвједочена светим пророцима, Христовим рођењем, светим апостолима и Црквом Божијом. Дакле, Црква Божија садржи све то у себи, и нарочито се то види у право у божанственим Литургијама, на првом мјесту Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог, те двије Литургије које су, од многих литургијских типова и одраза постојећих у древним временима, преовладале и ушле у црквену употребу, а са њима и уз њих Литургија пређеосвећених дарова. То је у ствари вечерње, које је обогаћено управо Литургијом и молитвама свете Литургије. Од свих молитава које се читају у светим Литургијама, а и у овој молитви Пређеосвећених дарова, садржане су најдубље истине о човјеку ио свијету и о Божијем дјејству, о истини како и на који начин човјек да открије у себи истински и прави пут спасења и начин постојања, христолики начин живљења. Ево само једна од тих молитава, која потврђује да је итекако битно и важно не скривати те молитве ни од себе, а посебно од народа Божијег. Јер онако како сво навикнути да служимо, народ само чује, такозване, возгласе, а сваки од тих возгласа је само завршетак једне од молитава и сам по себи не говори много независно од тих молитава. Ево једне од тих молитава које посвједочују колико је важно и битно те молитве читати, у њих се удубљивати да би се кроз њих удубили у велику и свету тајну Божијег домостроја и тајну јеванђељског начина и живљења. Каже једна од тих молитава: ,,Боже велики и прослављени, Ти си нас, животворном смрћу Христа Твога, преселио из трулежности у нетрулежност. Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши за доброг управитеља унутарњи разум. И око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања, слух наш недоступан празним ријечима, а језик чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе, учини да се руке наше уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно. Утврди, благодаћу Твојом, све наше удове и разум. Теби приличи сва слава част и поклоњење, Оцу, и Сину и Светоме Духу, сада и увијек, и у вијекове вијекова. Амин. Овом молитвом исповједамо Бога као великога и прослављенога, Бога Оца, који је животворном смрћу Христа Свога, преселио нас људе и овај свијет из трулежности у нетрулежност. И обраћамо Му се, Богу, вјечноме уму, вјечној чистоти, вјечном сцјеломудрију, доброти и мудрости: ,,Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима.” Црквени писац је психолог, како би данас рекли дубински психолог, и он знаде да све што се догађа у људском срцу, да су чула онај пут преко кога долази, преко кога се преносе утисци, оно што човјек види, што човјек чује, што човјек осјети, што човјек додирне својим чулима, то се преноси на људско срце и постаје садржина људског срца. Имао сам прилике да ових дана читам једну пресуду у вези развода брака. И морам да признам да сам био запањен тим психијатријским проучавањем два, релативно, млада људска бића, мужа и жене, који су, нажалост, дошли до развода брака, а то је њихов крст. Али оно на који начин су љекари, психијатри, правници приступили тој муци, том проблему тих двоје младих људи. Кад би човјек заиста у њима судио на начин на који суде ти из Института за ментално здравље у Београду, дакле, из једне установе која се бави људским бићем, људском душом, људском психом, кад би на основу тога судио, рекао бих да се ту ради о два монструма, два имбецила, два изнутра унакажена бића, у којима врве демонске силе. У њима нема ничега истински човјечнога и здравога. Слика та два људска бића је слика два лудака, потпуно поремећена и за које нема наде да ће се спасити, да ће се ослободити од те поремећености, од тог ужаса који је завладао, од тога мрака у коме се налазе њихова чула и њихово унутарње биће, њихов ум, њихово срце и њихови међусобни односи и, евентуално, њихова дјеца, која су такође у питању. И онда се сјетиш Литургије, Цркве и ових молитава и видиш на који начин се односи видовити човјек, Богом просвећени, према човјеку, према његовим страстима и његовим заблудама, његовом помрачењу. Са каквим дубинским човјекољубљем приступа људској души, знајући да је људска душа богослична, богоподобна, да је она, у дубинама, испуњена добротом, љепотом, чистотом непролазном, али да је у исто вријеме угрожена. Ево чиме је угрожена, по свједочанству самога Светога оца, који је записао ову молитву. Чула су умртвљена! Умртвљеност чула је посљедица страсти, оног што је овладало, изнутра, човјеком. Није то човјек, него оно што угрожава човјека и његов ум, његово срце и његово биће и зато се и моли Црква Божија да нас ослободи од умртвљености страстима. А на који начин? Постављајући нам за доброг управитеља унутарњи разум. За ове психијатре из Института за ментално здравље нема унутарњег разума, постоји само демонски хаос, који изнутра трује људско биће и људске односе. Дакле, добри управитељ и унутарњи разум, оно што је неуништиво и што никаква демонска сила не може у човјеку уништити. Сјетимо се Јова многострадалног, којег је Бог предао. Уништена му је породица, уништена су му имања, баш у посту читамо Светога Јова, јер је он праслика Христа Господа и Његовога страдања, све му је уништено, синови изгинули и на крају се нашао у ранама на ђубришту. Пси лижу његове ране, његова жена је избуземљена, па му каже: ,,Прокунимо Бога и умримо. Шта ће нам овакав живот.” Али Јов, обасјан вјером и тим унутарњим разумом својим, он ће да каже: ,,Све што смо примили од Бога је било добро.” Не прохули Јов, у срцу своме, на Бога. ,,Ако смо благосиљали Бога док нам је даривао дарове, зашто да Га не благосиљамо у овим искушењима, јер ако се од Њега отуђимо, онда ће тек бити наша несрећа неизмјерна и наша пропаст неиздржива.” Дакле, тај унутарњи разум је оно што oсвјетлује Јова, његово биће и што га ослобађа од свега онога што је угрозило његову породицу и његово биће. Унутарњи разум, па онда каже: ,,Око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања.” ,,Лажљиве очи, које су ме на зло наводиле”, како кажу у пјесми. Заиста, око је са једне стране, пут преко којег тајне и љепоте овога свијета се преносе на људски ум и људско срце, али око у исто вријеме је и пут преко кога на унакажен начин гледа овај свијет и скрнави ту, Богом дану, љепоту и своју и овога свијета. Као што је слух наш онај који намјесто да слуша Божију ријеч и Божију истину, животворну, слуша и прима у себе празне ријечи. И зато се и молимо да нас Господ ослободи од празних ријечи, а језик наш да буде чист од непристојних разговора. Језик је мали орган, али велико и опако зло када крене погрешним путем. ,,Господе, очисти усне наше, које те славе.” Усне, које су дате човјеку да њима слави Бога и прославља Га кроз љепоту и доброту овога свијета, те усне постају мјесто прљавштине и загађености, оне загађености од страсти, које се преносе преко ока и преко слуха. И додаје: ,,Учини да се руке наше уздрже од злих дјела.” Није само око и слух и језик оно што скрнави и што може да оскрнави човјека, него и дијела која човјек чини својим рукама. Руке су орган дат човјеку да њима твори благословена и света дјела. Али у исто вријеме, ако их злоупотријеби, као што злоупотријеби и сваки свој орган и свако своје чуло, тај орган се претвара у демонски орган. Тако и руке, које творе зла и опака дјела. Зато се и молимо да оне се уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Богу угодно. И на крају тог нашег труда и људског подвига молимо Господа да утврди благодаћу својом све наше удове и разум. Није довољан наш труд, очевидно. Без обзира колико се ми трудили, а треба да се трудимо, то није довољно ако благодат Божија, ако сила Божија не запечати наше удове, наш организам, духовни и тјелесни, и изнад свега наш разум, наш ум и наше срце. Дакле, једна молитва у Литургији пређеосвећених дарова, али тако истинита, тако дубока и савремена молитва. Иако је писана прије толико вијекова, савремена је, јер ју је писао неко који је зналац људске природе и зналац свега онога што унаказује људску природу, што је разара, чиме се злоупотребљавају људска чула и људски органи. Зналац оне мрачне стране, која је скрнавила људску природу, али је зналац и оне божанске љепоте и доброте која је неуништива и неизбрисива у човјеку. Једна молитва, а у њој је садржана анализа наше људске природе и свега онога што скрнави и угрожава нашу људску природу. Зато је и добро и благословено да се у те молитве сами удубљујемо као ми свештеници, јер се веома често догађа, и ви то сами знате, да док појци поју, свештеник то или прегледа очима или чак не прегледа очима, него само чека кад ће доћи оно: ,,Јер је Твоје царство, сила и слава…” a шта је прије тога било и чега је завршетак тај возглас, и он сам није довољно свестан. А ако он који то чита и води црквену заједницу не зна, колико ли тек нијесу свесни они који слушају и колико се оних краде блага, које је вјековно искуство Цркве Божије, које је записано у овим молитвама. Зато, читајмо ове молитве, удубљујмо се у њих, јер преко њих и кроз њих познајемо и Бога и тајне Божије и свијета, познајемо сами себе онакви какви јесмо, огреховљени преко страсти, али, у исто вријеме онакви какви треба да будемо, какве нас је Бог створио Својом божанском љубављу и божанском добротом. Господу, дивном у светим људима који су записивали ове свете ријечи и кроз њих нам посвједочили најдубље искуство и знање о Богу и човјеку, нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. https://mitropolija.com/2022/03/23/mitropolit-amfilohije-citajmo-molitve-udubljujmo-se-u-njih-jer-kroz-njih-poznajemo-boga-i-tajne-bozije/

Спознаја своје отуђености од Бога и жеља да му се вратимо јесте покајање, а покајање нас враћа у јединство са Богом које се запечаћује литургијским слављем. Покајање је могуће јер нам је Бог открио да је по својој суштини Бог, да Он има закон љубави, али да тај закон љубави подразумева и нашу слободу, нагласио је Патријарх српски г. Порфирије у својој јеванђелској омилији произнесеној са амвона београдског Саборног Светоархангелског храма. У другу припремну недељу Великог поста - блудног сина (о љубави Очевој), 20. фебруара 2022. године, првојерарх Српске Цркве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, началствовао је евхаристијским сабрањем у београдском Саборном Светоархангелском храму. Предстојатељу Српске Цркве саслуживало је свештеничко братство Саборног храма, као и протођакони др Дамјан Божић, др Драган Радић, као и часни ђакон Радомир Врућинић, уз молитвено учешће великог броја сабраног народа Божјег. Након произнесених светописамских чтенија, Патријарх српски је беседио на тему јеванђелске перикопе која се пред верне износи у другу припремну недељу Великог поста, а кроз коју се открива вернима димензија покајња као повратак из греховног изгнанства. У предању Цркве и светоотачком предању данашња јеванђелска прича названа је причом о Милостивом Оцу. Она садржи три димензије, јер у причи учествују три личности, са једне стране имамо сина који напушта очев дом, још једног сина који остаје у очевом дому и као централну фигуру са којом је све повезано имамо фигуру оца, указао је Патријарх Порфирије у свом објашњењу концепта јеванђелске перикопе која нам доноси велику поруку. У наставку своје надахнуте омилије Патријарх Порфирије је подробно приближио поуке које нам доноси једна од најлепших прича у историји књижевности, којом су се бавили и тумачили је не само свети оци, него и многи други мудри људи кроз историју, уметници и философи који су имали ову причу као мотив и повод за анализу себе и људске личности. Дарови су нам дати да створимо уздарје и узвратимо љубављу и благодарношћу према Богу, али исто тако да живимо љубављу у односу на друге људе сведочећи Бога као Дародавца и сведочећи да све што имамо јесте дар љубави Његове, а дато нам је да га поделимо, дато нам је да кроз свој дар са другим израђујемо заједницу. Ако нема смирења и благодарења Богу, онда и слобода коју смо добили као неприкосновени дар од Бога, претвара се у своју супротност и постаје ропство, рекао је Патријарх Порфирије указујући на праве основе слободе и љубави на коју нас позива јеванђелска прича о љубави Очевој. Извор: Телевизија Храм

Катихета Бранислав Илић за Радио "Глас": Све што имамо дар је од Бога Гост новог издања емисије "Пирг" на таласима Радија "Глас", Епархије нишке, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара". Повод за разговор била је нова редизајнирана интернет страница "Ризница литургијског богословља и живота", коју пуних пет година води катихета Бранислав Илић. Разговор је водила Маријана Прокоповић, новинар Радија "Глас". 20220208-095730-468-[AudioTrimmer.com].mp3 Говорећи о интернет страници која на интернет небу постоји нешто више од пет година, катихета Бранислав Илић је истакао да је основни задатак њеног постојања ширење речи Божје. Све је усмерено на томе да реч Божја дође до срдаца свих оних који посећују нашу интернет страницу. Ко жели да узраста у меру раста висине Христове, позван је да свој живот оплемењује духовном литературом и духовним садржајем. Интернет странице као што је ова никада не би смеле да постану саме себи довољне, оне могу бити само једно благословено средство које нас душекорисним садржајима уводи у тајну заједнице, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи о својој интернет страници. Црква живи свој живот овде и сада у историји, али је увек усмерена ка вечности, на то указују и сви садржаји објављени на информативно-катихетском порталу "Ризница литургијског богословља и живота". На нама је да неуморно мисионаримо и сејемо благословено семе, знајући да то семе неће произрасти плодове одмах и сада, већ тек у будућности. Вођен том истином могу рећи да ће се плодови рада ове интернет странице, такође, видети у времену које је пред нама. Све што имамо дар је од Бога, а на нама је да те дарове Божје умножимо и ставимо их у службу нашега спасења, рекао је катихета Бранислав у овом разговору. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Намеравајући да Своје ученике узведе до савршене вере, Господ је у Јеванђељу рекао: неверан у малом неверан је и у многом, а који је веран у најмањем, и у многом је веран (Лк. 16; 10). Шта означава ово мало? И шта означава ово много? Мало – то су обећања овога века, све оно за шта је Господ обећао да ће обезбедити онима који у Њега верују, на пример, храна, одећа и остало, што служи телесном спокојству, здрављу и сличном, а за шта нам је такође заповедио да се не бринемо, са поуздањем се уздајући у Њега, јер Господ о свему промишља ради оних који Му притичу. „Много“, пак, означава дарове вечног и непропадљивог века, за које је обећао да ће их подарити онима што верују у Њега, који се непрестано о њима брину и траже их од Њега, јер им је тако заповедио: Тражите, каже, најпре Царство Божије и правду његову, а све ово ће вам се додати (Мт. 6; 33). Ово нам је заповедио зато, да би сваки од нас био испитан овим малим и привременим – да ли верује у Бога Који је обећао да ће нам све то обезбедити само уколико се ми не будемо бринули о томе и ако се будемо бринули о будућем и вечном. Уколико човек сачува здраву веру у расуђивању о овоме што је речено, постаје очигледно да верује непропадљивом и да уистину тражи вечна добра. Сваки од оних, који се покоравају речи истине, дужан је или да самога себе испита и о самоме себи расуди или, пак, да се подвргне испитивању и расуђивању духовних људи о томе како је поверовао и предао се Богу, да ли је поуздано и у самој стварности сагласан са речју Његовом или, услед преузношења због свог оправдања и своје вере, самога себе сматра верујућим. Сваки се испитује и разобличује да ли је веран у малом, а тиме мислим на привремено. Како се то догађа? Саслушај. Ако себе називаш верујућим, да ли сматраш да ћеш се удостојити небеског Царства, да си, родивши се одозго, постао Син Божији и санаследник Христов, да ћеш бити са Христом, да ћеш у векове царевати и бити блажен у неизрецивој светлости у безграничне и небројене векове? Несумњиво је да ћеш одговорити: „Да, из тог разлога сам се удаљио од света и предао се Господу“. Према томе, испитај себе: занимају ли те земаљске ствари, да ли много бринеш о телесној храни и одећи, о осталим потребама и починку, да ли покушаваш да их се домогнеш сопственим снагама и да ли промишљаш о себи, иако ти је заповеђено да се уопште не бринеш о себи? Ако, дакле, верујеш да ћеш задобити бесмртно, вечно, непролазно и преизобилно, зар онда утолико пре за оно пролазно и земаљско, што Бог даје и безбожницима, и зверима и птицама, нећеш веровати да ће ти Господ и то обезбедити, јер је заповедио да се уопште не бринемо о томе, рекавши: не брините се о томе шта ћете јести или шта ћете пити, или у шта ћете се оденути, јер све ово незнабошци ишту (Мт. 6; 25, 32). Ако се још бринеш о овоме, и ако ниси у потпуности поверовао Његовој речи, онда знај да се до сада ниси уверио у задобијање вечних добара, односно Царства небеског, и себе само сматраш верујућим, показујући се као неверан у малом и пропадљивом. Осим тога, као што је тело скупоценије од одеће, и душа је скупоценија од тела. Верујеш ли онда да ће твоја душа од Христа примити исцелење вечних рана које људи не могу да исцеле, тј. срамних страсти, верујеш ли да је Господ ради тога и дошао овамо, да би верне душе излечио од неизлечивих страсти и очистио од скверне греховне губе као једини истински Лекар и Исцелитељ? Ти ћеш рећи: „Несумњиво верујем и чврсто стојим у томе, и такво је моје уздање“. Међутим, испитај себе и сазнај: да ли те телесна страдања понекад воде код земаљских лекара, као да Христос, у Којега си поверовао, не може да те излечи? Погледај како самога себе обмањујеш и сматраш себе верујућим, иако још не верујеш како би уистину требало. Ако би, пак, веровао да Христос исцељује вечне и неизлечиве ране бесмртне душе и греховне болести, онда би веровао и да Он има моћ да исцели и привремене и телесне слабости и болести, тако да би пре свега Њему притицао, не ослањајући се много на лекарска средства и услуге. Знај да је Онај Који је створио душу створио и тело, и да Онај, Који исцељује бесмртну душу може и тело да излечи од привремених страдања и болести. Ти ћеш ми, наравно, рећи следеће: „Бог је за лечење тела дао земаљске траве и лекове, и за телесне слабости припремио је лекарска средства, одредивши да се тело, узето од земље, исцељује оним што земља и даје“. Ја сам сасвим сагласан са тим. Међутим, буди пажљив и сазнај коме је ово дато и о коме је Бог посебно бринуо по Свом великом и бесконачном човекољубљу и доброти! Када је одступио од заповести која му је дата, човек је био подвргнут осуди гнева па је из рајске насладе протеран у овај свет као у ропство или срамоту или као у некујаму, покоривши се власти таме и поставши неверан услед обманутости страстима; због тога је на крају постао подложан страдањима и болестима тела, иако пре пада није знао ни за страдања, ни за болести. Очигледно је да су сви, који су од њега рођени, подложни тим страдањима. Бог је, дакле, у овоме показао Своју бригу о немоћнима и невернима, јер по Својој великој доброти није хтео да грешни људски род потпуно пропадне. На радост и исцељење тела и за задовољење његових потреба, Он је световним људима и свима спољашњима дао лекове и дозволио да се користе овим средствима, јер још нису у стању да себе у потпуности повере Богу. Ти си, међутим, монах који је приступио Христу, јер си пожелео да будеш Син Божији, да се родиш одозго, од Духа, примивши при том обећања узвишенија и већа него што ихје примио први, бестрасни човек – благовољење Господњег доласка. Поставши туђи за свет, дужан си да задобијеш неке нове појмове, веру и начин живота, неуобичајене за све мирјане. Слава Оцу, и Сину, и Светоме Духу у векове! Амин. Свети Макарије Велики египатски Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Као што земља чека Богојављенске мразеве, тако и душа чека умивање Крштењем. Али шта знамо о Крштењу? Лепоту хришћанске вере и смисао Крштења могу разумети само они који свесрдно траже Јединог Бога – Пресвету Тројицу. Као што знате, Нови завет једном показује појаву Свете Тројице – крштење Исусово на реци Јордану. Од тада хришћани уз Крштење Господње величају Богојављење. Може се претпоставити да су управо ти догађаји постали главне јеванђелске приче, у којима се крије смисао Христовог служења кроз познање Тројице. Будући крштен у Јордану, Исус – Бог и савршени Човек, који на себи није имао греха – дели судбину са грешним човечанством. У Крштењу Господњем дато нам је највеће откровење љубави Божије, који је дао Сина свога Јединородног за наше спасење и дао Духа Светога, који оживљава. Дух Свети силази на Исуса, а глас са неба сведочи да је Он љубљени Син Божији, који је по Очевој вољи. Када се Господ, као човек, крсти у Јордану, ми се умивамо у Њему и Њиме, а када прими Духа, постајемо духовно пријемчиви кроз Њега, учио је св. Атанасије Велики. Грешан човек постаје као Бог! Каква великодушност и љубав Створитеља према његовом посрнулом стварању. Праслика Крштења jе било крштење у Мојсеја „у облаку и мору“ (1. Коринћанима 10, 2). Бити у облаку и прећи преко мора оличили су благодат духа и будуће крштење у води. Пророк Јован Крститељ је већ крстио водом, у покајање, али ово још није било савршено крштење. И само Исус крштава Духом, показујући нам пут духовног савршенства. За сваког верника велика је част да буде обележен печатом Духа Светога и хвали Пресвету Тројицу. Преподобни Симеон Нови Богослов је рекао да благодат Духа Светог чини човека пријатељем и сином Божијим и богом, колико је то човеку могуће. Само Дух врача лепоту човековог наликовања Богу, као и лик на крштењу. Извор: Православнаjа жизањ

У недељу пред Рождество Христово - светих отаца, 2. јануара 2022. године, на празник Светог свештеномученика Игнатија Антиохијског Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, викар Патријарха српског, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму Преподобне мати Параскеве на Чукаричкој падини. Преосвећеном владици Јеротеју саслуживало је свештенство и ђаконство ове београдске светиње, уз појање хора и молитвеног учешћа великог броја народа Божјег. Након прочитаних светописамских чтенија која су усмерена на молитвено исчекивање празника Рождества Христова, Епископ топлички је беседио о значају молитвеног исчекивања празника у којем се налази највећи израз љубави Божје према васколиком људском роду. Господ очекује од нас да будемо људи живога Бога, као што су били наши праоци, а сви смо ми по Аврааму деца Божија, јер је Авраам прво поверовао у Бога па био обрезан, као што и ми прво поверујемо у Бога, а потом своју веру крунишемо светом Тајном крштења, нагласио је Епископ топлички г. Јеротеј. У наставку своје беседе Епископ Јеротеј је указао на благословени значај угодника Божјих које наша света Црква прославља у данашњи празнични дан, износећи пред нас пример њиховог светог и аутентичног живота и пребивања у љубави Христовој. Данас прослављени светитељи су веру сачували, и попут ових јеврејских отаца, преносили је један другоме све до данашњих дана, а нама су оставили у аманет да ми ту исту веру живога Бога преносимо својим потомцима, закључио је викарни Епископ топлички Јеротеј. Извор: Телевизија Храм

Патријарх Порфирије: Гледано обичним људским очима – када стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним – могу рећи да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. У четвртак, 30. децембра 2021. године, у Световазнесенском храму у Чуругу, свету заупокојну Литургију поводом упокојења Стаје Сладојевић, мајке Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског господина Фотија, служио је протојереј Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски, уз саслужење више свештеника Епархије бачке. Молитвено су присуствовали Преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим и хвостански Јустин, викар Патријарха српског. После свете Литургије, помен новопрестављеној слушкињи Божјој Стаји служио је игуман Гаврило из манастира Озрена. После помена, у Световазнесенском храму чин опела над телом новопрестављене слушкиње Божје Стаје служио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Светејшем Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи бачки Иринеј, зворничко-тузлански Фотије, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, као и свештеномонаси, свештеници и ђакони из више епархија Српске Православне Цркве. После прочитаног јеванђелског одељка, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је изговорио беседу над одром новопрестављене Стаје Сладојевић: „У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, сабрали смо се у овај велелепни храм у мученичком месту Чуругу, у храм из којег су се столећима дизале молитве Господу, али исто тако пројављивала и потврђивала истинска, права вера, вера у Христа, Живога Бога, Сина Божјег који је дошао у свет и који је на себе узео људску природу баш због тога да би људска природа, да бисмо сви ми, да би сваки човек у заједници са Богом разумео да је живот дар Божји, да живот има смисао и да циљ и главна преокупација живота није забринутост, брига због проблема, због искушења, због невоља на које као људи наилазимо. У овом храму хиљаде и хиљаде људи сабирале су се столећима баш том вером у Живога Христа, живећи спознајом да је живот радост, чак и онда кад је ово место било распето као мало које место кроз историју свога постојања. И тада, када би се рекло да се све претворило у бесмисао, вера народа који је овде живео била је јака; толико јака да и у тим околностима не само да су људи долазићи у храм овај, па и на коленима, налазили смисао него се све у њиховим животима претворило у смисао. То је наслеђе и предање овога места и зато и онај који је рођен, који је живео и који је растао у овоме месту зна шта значи праштати, шта значи и онда када си губитник, када си оштећен, превазићи своју ускогрудост, видети лице Божје и видети смисао Његов у свему и праштати; кроз тај опроштај превазилазити оно што је само биолошко, историјско и уносити, благодаћу Божјом, вечност у живот. Ми смо се данас сабрали тужни што од нас одлази Стаја. Тужни смо, природно је да човек буде и тужан, али знајући истину вером, очима вере коју су знали они који су одувек овде били и живели, ми смо више испуњени радошћу ма колико то звучало неразумњиво или парадоксално. Испуњени смо радошћу јер знамо да је Господ, који нас је створио, дошао у овај свет да би нам омогућио и отворио пут ка вечности и пут у вечност. Знајући да смо овде привремено, да смо овде да бисмо упознали Бога, да бисмо разумели и сазнали шта је то љубав, да је љубав Божја према нама људима - а онда и колико год ми то можемо узвраћена наша љубав у односу на Божју љубав - смисао и пут у вечно постојање, ми знамо не само да нисмо без наде, како вели Апостол, него ми знамо да смрт није последње што свако од нас зна да каже о себи и да пружи своме ближњем, јер онда би смрт била најбесмисленија у нашим животима, и не само то, него би собом обесмислила све оно што је раније постојало. Са друге стране смрћу бисмо даривали својим ближњима нешто што је њима најболније. Дакле, Господ нас је уверио и показао да смрт не само да није последње што можемо о себи рећи, него да је смрт почетак нове странице, странице у којој нема бола, нема патње, нема уздисаја, где је Господ Живи и сви ми око Њега окупљени, славећи Њега, а и ми у Њему прослављани. Свакога Бог позива у своје време, свакоме је дао место и простор, место и време, границе времена у којем ће живети, али Он који најбоље све зна или који све зна о свакоме од нас понаособ и шаље свакоме од нас оно што му је најспасоносније и најпотребније, зна и кад је свако од нас најспремнији да се вине Њему у наручје. Гледано обичним људским очима данас ја могу рећи, кад стојимо сви заједно молећи се пред одром Стајиним, да је она могла бити спремна било када, јер је била супруга, била је мајка, била је бака, била је комшиница. Све што је била, свугде и на сваком месту, била је искључиво и само љубав. Опростите што ћу и лично рећи - не само да сам је површно познавао, него имао истинске синовске односе према њој и мајчинску љубав са њене стране – да свака реч и сваки покрет њен никада није имао вишка у себи, а свака реч и осмех и покрет могли би бити забележени као изрека, као пословица, као поука за све и свакога. Она је, дакле, у свим својим односима са свима, најпре са својим ближњима, супругом, децом, унуцима, па онда и комшијама, свима била све, баш оно што краси истинске и праве сведоке вере Христове, оно што краси истинске и праве апостоле Христове. На своме месту и у своје време усуђујем се да кажем да је и Стаја била истински и прави апостол, апостол Живога Бога, јер довољно је било бити са њом и уверити се да не постоји само човек, него да у сусрету са њом и са таквим људима препознајете да постоји неко ко воли тог човека, а кроз то и све људе. Она је била сведок љубави Божје, сведок Христов. Зато, браћо и сестре, и кажем да ма колико то било можда и тешко у овом тренутку, сигуран сам да сви овде сабрани имамо у својој души не само утеху него и истинску радост. Оно што знам, сигуран сам да многе тајне које су скривене од нас људи, док смо овде у телу, њој су одгонетнуте данас и да је њој данас не само све јасно, него да је у потпуности у истини Божјој, да је и она испуњена радошћу безобалном Христовом, окупана у Његовој светлости, и да, можда, ако има жала, трунку жала у њој, то је само због тога што зна да и ми, а нарочито њени најближи, ближњи, осећају поред радости, смисла и наде и тугу. Господ је љубав. Са нама је. Сви пре или касније, али врло, врло брзо, ускоро, бићемо, молимо се и надамо и љубављу Стајином и њеним молитвама, као и молитвама свих светих и мученика чурушких, са њом у загрљају, а сви заједно у наручју Божјем. Нека јој Господ дарује Царство своје, а нама свима у Духу Светоме утеху и радост. Нека јој је вечни помен и Бог да јој душу прости”. По опелу, тело новопрестављене слушкиње Божје Стаје сахрањено је на гробљу у Чуругу, после помена који су служили Преосвећени епископи зворничко-тузлански Фотије и осечкопољски и барањски Херувим. По благослову Његове Светости, Преосвећени владика Фотије се обратио током трпезе и заблагодарио Светејшем Патријарху, преосвећеним епископима, свештеницима и свештеномонасима, који су узели учешће у молитвеном испраћају новопрестављене слушкиње Божје Стаје Сладојевић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Патријарх Порфирије: Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 24. октобра 2021. године светом архијерејском Литургијом у параклису Светог Јована Богослова при Православном богословском факултету Универзитета у Београду. У наставку доносимо беседу Његове Светости изговорену на тему јеванђелских зачала прочитаних на светој Литургији: У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, чули смо два одломка из Јеванђеља, један из Јеванђеља по Луки, а други из Јеванђеља по Јовану, у којима има много слојева који могу бити и богословска порука и поука за нас и истовремено призив на живот у Христу. Наиме, најпре имамо одломак из Јеванђеља по Луки, где Лука описује догађај сусрета Исусовог са неким од његових будућих апостола. Реч је о апостолу Петру који је заједно са својим братом и пријатељима, сарадницима, у тренутку када се бавио са својим свакодневним послом имао прилику да га препозна и да ступи са њим у општење сам Господ. Већ у тој чињеници видимо на који начин Господ Исус Христос призива себи апостоле. Ми често мислимо да су апостоли људи који су одређени у неком апстрактном времену и простору да буду сведоци речи Христове. Из овога примера види се да Господ ступа у одређену конкретну ситуацију, у конкретно време и у конкретан простор и у контексту онога што је свакодневно занимање човеково. Будући да су апостоли, дванаесторица апостола, они из којих црпемо своје апостолство и сви ми хришћани, они су, као ии начин њиховог призвања у апостолску службу, пример за свакога од нас. Другим речима, нису били апостоли унапред постојећи свештеници или унапред одређени за службу апостолску људи у Цркви, него су они изабрани да буду апостоли и били су апостоли у контексту својих конкретних личних дарова и способности. С једне стране, то су рибари, с друге стране они припадају изабраном народу. Из примера призива апостола Петра могли бисмо да закључимо оно што често говоримо, као и призива свих других апостола, да независно од тога ко је обдарен којим талентом и којим послом се бави, незаисно од тога какве способности има неки човек, сваки је позван и призван да у контексту онога што је њему дато и онога што су његове способности на свој лични непоновљиви начин у послу којим се бави сведочи Христа, сведочи спасење човека и људског рода. Није неопходно да будемо свештеници, у ужем смислу те речи, да будемо они који служе у олтару како бисмо сведочили реч Христову. То значи да не постоји ни на који начин било која врста вештачке поделе између свакодневног, обичног, профаног живота и оног живота који је везан за храм Божји. Један и јединствен је наш живот који има почетак и који се увек враћа олтару и светој Литургији, али и наш живот између две Евхаристије треба да буде и јесте света и свештена Литургија тако што је и сав остали живот ништа друго до служење Богу и служење своме спасењу. Из ове приче, наравно, могли би смо да извучемо још неколико закључака које нам апостол и јеванђелист Лука даје и који иначе у своме Јеванђељу испусује хронолошки догађаје везане за Исусов живот баш онако како су се десили. Често мислимо и говоримо да су апостоли били неуки, да нису имали никаква знања. Међутим, из слике која нам се даје у овом одломку из Лукиног Јеванђеља ми закључујемо да је апостол Петар, заједно са својим братом, припадао породици која је имала некакав иметак. Имали су бродове, ловили су рибу, имали су запослене. Дакле, припадао је класи која сигурно није била најсиромашнија, а будући да је припадао класи која је имала економске благодати сигурно да је имао могућности да стиче већа и виша знања него неки обични. При томе живео је у Капернауму, главном граду Галилеје, и свакако и он и његов брат, као и друга два брата, припадали су реду омладинског покрета који је био везан за Светог Јована Претечу. Самим тим и ту је засигурно имао апстол Петар, као и остали, прилику да слуша реч о Месији, да слуша реч о Спаситељу. И наравно, суштинска порука и поука овог Јеванђеља јесте да се на реч послушања у односу на Господа, на послушање на реч Господњу, дешава нешто што није било могуће по логици и природи ствари у оквирима у којима су се кретали апостоли. Наиме, није било могуће на основу знакова и правила ловљења рибе да ишта апостоли тог тренутка улове. Показујући поверење, показујући послушање према речи Божјој, поистовећујући се кроз то са самом благодаћу Божјом, дешава се оно што није очекивано по логици ствари, по логици овога света. Дешава се заправо немогуће. Као што је чест случај само када ослушнемо своју душу, ослушнемо своје срце, почнемо да преиспитујемо догађаје у своме животу, уверавамо се да Бог дејствује онда када се најмање надамо и не само то, него да онда и оно што нисмо могли сами да учинимо, ни да замислимо да је могуће, дешава се у нашим животима пре свега на унутарњем плану, на унутарњем преображају, на ослобађању од разних окова и уза духовних, психолошких стега које нас спутавају да живимо у слободи духовној, у слободи у Христу. Често онда када истински скрушено ослушнемо реч Божју у својој души и успемо да се ухватимо за њу у том тренутку дешава се апсолутни потпуни преображај. Имамо и одломак из Јеванђеља по Јовану који је толико слојевит и богат, а ту је реч о познатој Првосвештеничкој молитви. За ову прилику, ја бих истакао само једну реченицу коју изговара сам Господ у својој Првосвештеничкој молитви молећи се за све људе да им Господ подари Царство Небеско, да им подари Царство своје, вечни живот, и каже: „Вечни живот није ништа друго него да познају Тебе и Сина кога си послао“. Наравно, то поистовећење познања Бога са Царством небеским је нешто што је реалност у којој живимо овде и сада, пре свега унутар свете Литургије, јер она и јесте Царство Божје међу нама и на земљи. Учествујући у светој Литургији ми учествујемо у Царству Небеском. Ако Господ каже да је Царство Божје познање Њега, Бога Оца, и Онога кога је Бог Отац послао, тј. Сина Очевог оваплоћеног Господа Исуса Христа, он свакако под тим знањем и познањем не подразумева скуп пуких информација и знања о Богу, информација које се стичу кроз исчитавња књига, информација које се стичу на разне друге начине, јер познање Бога није напросто информациј. Познање Бога је живо искуство заједнице, јединства, општења са Сином Божјим. Царство Божје је много више или познање као Царство Божје је много више од рационалног контекста интелектуалног удубљивања у тајну Бога. То је погружавање у тајну Христа као поистовећење са Њим коме претходи Његово поистовећење са нама кроз Његово оваплоћење и кроз Његово дељење себе у тајни Евхаристије. Дакле, познање Бога је нешто што је намењено сваком човеку, зато што је сваки човек позван да буде грађанин, да буде становник Царства Небеског. То поистовећење или познање Бога, као предуслов учествовања у Царству Небеском, јесте тајна која подразумева распеће и одрицање од себе, одрицање управо од ума који хоће собом и себе да обухвати, да спозна, да пороби, једном речју да стекне знање и познање Бога, а то значи излазак из себе, екстазу суштинску, распетим умом и срцем испуњеним љубављу. Нека би Господ дао да, ево, и ми баш по примеру апостола Петра, будући оно што јесте и будући на месту на којем јесте, будући призван кроз свој посебни и непоновљиви дар, радећи посао који ради, да свако од нас на том месту буде истински апостол Христов, онај који уз благодат Његову, послушање Њему, чини непрестано, свакодневно и на сваком месту чуда и на тај начин сведочи Исуса Христа као Месију, као Спаситеља. И још нека Господ да да будемо становници Царства Небеског тако што познајемо читавим својим бићем, својим срцем и умом и телом Њега једнога Господа кога славимо заједно са Његовим Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу 18. по Духовима, 24. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Филипа Његово Преосвештенство Епископ хвостански Господин Јустин, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Преображења Господњег на Видиковцу, уз саслужење свештенства архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи епископ Јустин је између осталог рекао: ,,Једини критеријум Божијег суда биће љубав. На љубав смо позвани. Да волимо Господа Бога свога свим својим бићем и ближњега свога као самога себе. Ако то мало, а тако велико извршимо, испунићемо сав закон Божији и наћићемо спасење, и велике дарове Божије имаћемо и у овоме животу и у вечности.“ Извор: Телевизија Храм

У уторак, 19. октобра 2021. године, на празник Светог апостола Томе, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково. Епископу су саслуживали архимандрит Козма, протосинђел Симеон, архиђакон Илија и јерођакон Марко. Славски колач и кољиво принео је отац Симеон који Светог Тому прославља као своју крсну славу. Честитајући оцу Симеону славу владика Иларион му је пожелео да се, водећи се примером свог небеског заштитника, учи превазилажењу свих људских слабости, да монашким трудовима гради себи пут спасења а да спасавајући своју душу доприноси спасењу људи око себе. Тумачећи свето Јеванђеље Епископ тимочки је објаснио да није довољно само декларативно веровати, неопходно је најпре веровати у Бога и Творца нашег, потом да је Исус Христос син Божји који је живео у људском телу у одређеном историјском тренутку, и да верујући у име Његово ми имамо живот вечни. Владика напомиње да верујући у Бога ми верујемо у постојање другачијег невидљивог света који има сопствене законе и који треба да заслужимо у овом видљивом и пролазном свету. Извор: Епархија тимочка

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије посетио је 13. септембра 2021. године у манастир Светог Јована Крститеља у Јасеновцу поводом обележавања празника Светих новомученика јасеновачких и успомене на осамдесетогодишњицу оснивања концентрационих логора смрти у Јасеновцу. Беседа патријарха Порфирија у манастиру Јасеновцу: Јасеновац - место молитве Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао светом архијерејском Литургијм уз саслужење Високопреосвећене господе Архиепископа катарског Макарија, Митрополита смоленског и дорогобушког Исидора и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија; Преосвећене господе Епископа милешевског Атанасија, горњокарловачког Герасима, славонског Јована, аустријско-швајцарског Андреја, бихаћко-петровачког Сергија, буеносајреског и јужноамеричког Кирила, захумско-херцеговачког Димитрија, ваљевског Исихија и умировљеног канадског Георија. Извор: Инфо-служба СПЦ

На дан славе Доњег Милановца, Светог великомученика Пантелејмона, 9. августа 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је светим литургијским сабрањем у доњомилановачкој цркви Св. оца Николаја. Патријарху су саслуживали преосвећена господа епископи нишки Арсеније, буеносајрески Кирило, далматински Никодим, тимочки Иларион, изабрани Епископ марчански Сава, архимандрити Стефан, Јован и Козма, протосинђел Захарија, архиђакон Илија, Патријархов ђакон Радомир Врућинић, јерођакони Роман и Марко и ђакон Вук Јовановић и многобројно свештенство и свештеномонаштво. Лепоти богослужења допринео је црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Повезане вести: Катихета Бранислав Илић о посети Патријарха Порфирија Епархији тимочкој: Историјски догађај испуњен љубављу у Христу Патријарх Порфирије у Кладову: Ако нам је Христос на првом месту, све остало ће бити на свом месту Након читања одељка из Јеванђеља, Патријарх Порфирије беседио је сабраном верном народу. Изразивши благодарност на лепом дочеку и гостопримству, Његова Светост је рекао да крајеви у којима се налазе сведоче Љубав Божју која се огледа у лепоти природе удруженој са вером православних хришћана који ту живе. Свјатјејши Патријарх је потом истакао да је молитва Господу оно најузвишеније и најсавршеније што може да потекне од човека те да је истинска православна вера темељ нашег идентитета. Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили. Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. По завршетку свете Литургије, Епископ Иларион заблагодарио је свима који су служили а доњемилановчанима на указаној љубави и гостопримству, те је Патријарху и сабраним архијерејима уручио дарове у име Епархије тимочке, док је председник Општине Мајданпек г. Драган Поповић такође уручио дарове Његовој Светости и епископима. Извор: Епархија тимочка

Верни Богом чуване парохије палићке свечано су прославили свог молитвеног покровитеља пред Господом, претечу Другог доласка Његовог – светога Илију Тесвићанина. Вечерње уочи славе служио је јереј Вељко Васиљев, надлежни парох, уз саслужење ђакона Ненада Матића. После духовног укрепљења уследила је традиционална трпеза љубави за све парохијане. Сâм дан празника овенчан је евхаристијским сабрањем које започело јутарњим богослужењем у чијем наставку је служена света Литургија на којој је началствовао протојереј-ставрофор Миливој Мијатов, уз саслужење протојерејâ Миодрага Шипке и Душана Ђукића, јереја Вељка Васиљева, ђаконâ Ненада Матића и др Владимира Антића и мноштва верног народа. Прота Мијатов, који је у време градње овог храма био архијерејски намесник, преузнео је празничну беседу. Веома надахнуто подучавајући верни народ о узвишености живе вере у Бога коју је поседовао свети пророк Илија, беседник је нарочито истакао срдачну молитву коју је Светитељ поседовао. Отац Миливој је, између осталог, живописно изразио смисао молитвеног обраћања ка Богу кроз пример односа родитеља и детета: „Иако родитељ унапред зна шта је његовом детету потребно, било то ципеле или храна, одећа, родитељ се увек радује кад му дете то заиска, будући да кроз ту молбу оно потврђује своју блискост и поверење ка родитељу, јачајући тако њихову узајамност.” По завршетку Литургије уследио је трократни опход око храма и помен свим уснулим: ктиторима, приложницима и верницима ове парохије. Славско вечерње служио је јереј Далибор Зарић, уз саслужење више клирика наше свете Цркве. По освећењу славских дарова, сабраном народу се обрадио јереј Дарко Ивковић, који је бираним речима подсетио на време у којем је живео свети пророк Илија и значај Светитељеве личности по историју рода људског. Повлачећи паралелу са садашњошћу, отац Дарко је приметио да се, услед претеране самовоље и гордости, јавило идолопоклонство у сваком од нас. Славске дарове је принео г. Јеленко Вукичевић из Суботице заједно са породицом, док је залог кумства за идућу годину преузео г. Раде Миловић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Храм Светог пророка Илије у селу Ба надомак Љига, споменик културе од изузетног значаја, свечано је прославио празник свог небеског заштитника. Литургијско сабрање је предводио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског намесника колубарског протојереја – ставрофора Саше Тимотића и епархијских свештенослужитеља. Овом приликом, Владика Исихије осветио је новоподигнуту црквену продавницу и палионицу свећа. Звучни запис беседе Подигнута у периоду између 14. и 15. века за вакта Деспота Стефана Лазаревића на падинама Сувобора, црква у селу Ба носи име великог старозаветног пророка Илије, једне од ретких личности предхришћанског доба којима су посвећене богомоље. Пророка, удостојеног да проповеда долазак Господа Христа, до тада му непознатог, тек назретог у Духу Светом. Свети пророк Илија живео је у 9. веку у доба цара Ахава и жене му Јазавеље, која међу јеврејски народ уводи поштовање Вала, паганског божанства, илити демонских сила које су народ одвеле у отпадништво од истинитог Бога Јахвеа. Једини који устаје против тога је Свети пророк Илија, који излази на мегдан Валовим свештенослужитељима да призову Бога својим жртвама. Бог Израиљев се јавља Илији и спаљује његову жртву, што га оснажује да се обрачуна са лажним свештеницима и спасе своје сународнике од лажне вере, приближио је Владика Исихије у проповеди неке детаље из житија великог Божјег угодника. Ревност и постојаност Светог пророка Илије, који је сам устао у одбрану Бога, уче нас да не треба да се поводимо мноштвом. Када мноштво отпадне од Бога и преда се разврату, призвани смо да се боримо и сведочимо свог Бога и да Га се никад не одрекнемо. Пророк Илија је био пао у очајање, али га је Господ уверио да поред њега постоји седам хиљада душа које се нису поклониле Валу. То су душе праведника, које не праве себи рекламу и не „трубе“ о својој побожности, али се моле за читав свет и од њих читав народ добија спасење и не пропада. Тако охрабрен, Илија је превазишао своје очајање и удостојио се виђења Господа на брду Хорив – беседио је Владика Исихије. Упоредивши време за земаљског живота Светог Илије и данашње време, Владика Исихије је указао да данас живимо у можда већем отпадању од вере него што је тада било. Зато, истакао је он, свако од нас треба да се труди да има удела у Илијиној служби и чува своју веру у времену најгорих искушења. Таква су, закључио је Владика Исихије управо ова данас, у којима смо заварани неким олакшицама у животу која доносе технолошка достигнућа, а на суштинска питања о животу и смрти само Бог има одговор. Прослављање храмовне славе употпуњено је литијским опходом и традиционалним славским обредом резања колача. Посебан тренутак за башке парохијане било је освећење новог објекта црквене продавнице и палионице свећа, изграђене по благослову блаженопочившег Епископа Милутина. Славско сабрање је заокружено пригодном свечаном трпезом. Извор: Епархија ваљевска