Претражи Живе Речи Утехе

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви ће предавање на тему "Црква - школа Божанске љубави" одржати презвитер доцент др Драган Каран, у суботу, 24. децембра, од 18 часова. Извор: Саборна црква, инстаграм

Управо на месту где је свети Деспот Стефан Лазаревић основао Ресавску преписивачку школу, древном манастиру Манасија, од 10. до 17. августа 2022. године биће одржана Летња школа калиграфије "Дијак", чији је оснивач и професор, Душан Мишић, гост нашег радија. Како сазнајемо, места за упис још увек има али је број места ограничен на свега 10, како би свако од полазника током ових седам дана имао пуну пажњу свог професора и мајстора калиграфије. Чућете и како су протекле Душанове изложбе у Лазаревцу и Бањалуци и шта посетиоци најчешће питају када се сретну са његовим радовима: Разговор са Душаном Мишићем: Школу калиграфије "Дијак" можете пронаћи на друштвеним мрежама "Фејсбук" и "Инстаграм", а пријаве за Летњу школу у Манасији се врше путем телефона: 060 327 42 33. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом навршавања 140 година од проглашења Краљевине Србије, 110 година од почетка Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије, 100 година од обнове Пећке патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области у једну - Српску патријаршију, и 30 година од стварања Републике Српске – у организацији Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" и факултета Универзитета у Србији и Републици Српској, под покровитељством Православне епархије врањске и Министарства спољних послова - Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, дана 14. јула 2022. године, отворена је Летња школа "Преподобни Прохор Пчињски", у истоименом манастиру, са темом "Православни Балкан у 19. и 20. веку". Летњој школи присуствује око 40 студената Философских факултета из: Бања Луке, Источног Сарајева, Приштине са седиштем у Косовској Митровици, Београда, Ниша, Новог Сада, Философског факултета Универзитета "Свети Кирило и Методије" из Скопља, студенти из Црне Горе и Врања. У јутарњим часовима, Његово преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви манастира Преподобног Прохора Пчињског, уз саслужење игумана манастира архимандрита Методија (Марковића), јеромонаха Андреја (Милашевића) и ђакона Миодрага Наумовића, у којој су учествовали сви учесници Летње школе. После Литургије, сви учесници су се поклонили моштима Светог Прохора Пчињског. У 09,30 часова, у Конгресној сали Врањског конака, свечано је отворена Летња школа. Поздравна слова на отварању Летње школе произнели су: Његово преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије, као Управитељ Свеправославног друштва, који се том приликом захвалио превасходно покровитељима Летње школе, Министарству спољних послова - Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, телима Епархије врањске, као и суорганизаторима - Философским факултетима Универзитета у Србији и Републици Српској, и свима који су допринели организацији Летње школе, затим и доцент др Дејан Антић, професор Департмана за историју Философског факултета у Нишу. Предавачи су првога дана летње школе били: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, са темом: "Историјске основе настанка Републике Српске", проф. др Сунчица Денић, професор Педагошког факултета у Врању, са темом "Српска књижевност на Косову и Метохији - књижевно-историјски преглед, проф. др Милош Ковић, професор Философског факултета Универзитета у Београду, са темом "Косовски завет и ослобођење Старе Србије", проф. др Саша Марковић, професор Педагошког факултета Универзитета у Новом Саду, са темом "Ослобођење Старе Србије и Срби у Војводини" и архимандрит мр Методије (Марковић), игуман манастира Преп. Прохора Пчињског, са темом "Улога Цркве у очувању националног идентитета и ослободилачким ратовима у 19. и 20. веку. Након предавања, постављана су питања од стране студената и вођена дискусија о изнетим темама. Извор: Епархија врањска

Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. Звучни запис разговора Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти".

У четвртак 17. јуна о.г. ученици основних школа са Косова и Метохије посетили су општину Смедеревска Паланка у којој им је домаћин био председник општине, Никола Вучен. Нарочито су топло примљени наши ученици са Косова и Метохије у Манастиру Пиносава у Кусатку где их је са посебним даровима дочекао архимандрит Петар (Драгојловић). Ученици су се поклонили светињама манастира и задржали се у дужем разговору, а потом наставили обилазак знаменитости Смедеревске Пааланке.

Благодарећи Господу, уз подршку целокупне српске заједнице која се ујединила око пројекта од виталног значаја за њено духовно и национално биће у Аустралији и Новом Зеланду, 27. јануара 2021. године, на дан прослављања Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, отворен је Колеџ Светога Саве. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића и Николе Билића, протонамесника Александра Милутиновића и ђакона Милоша. Одговарао је хор цркве Светог кнеза Лазара из Александрије. -Нека је срећна слава свима који прослављају Светог Саву широм континента и света, нашег апостола, онога који је повео наш народ за духовну руку за Господом Христом, и тиме нас повео путем који води у живот. Ми у Аустралији се данас посебно радујемо јер смо благословени да на данашњи дан служимо свету Литургију у храму нашега Колеџа, наше прве српске школе на Петом континенту, која је посвећена највећем просветитељу и учитељу рода нашег. Ово је историјски тренутак када се показују плодови стрпљивог, заједничког труда и рада многих. У смирењу, радости и љубави Христовој, са Небеском Србијом благодаримо Богу за ову школу где ће наша деца неговати своју веру, где ће неговати и учити свој језик и своје обичаје. Нека ово буде наш нови почетак, новог корачања, храброг корака на Петом континенту, ка отварању нових школа и ка постизању циљева који су за добро наше заједнице, поручио је владика Силуан. Након свете Литургије уследила је молитва за учитељице и ђаке на почетку школске године, као и чин ломљења славског колача. У 14 часова, почела је званична церемонија свечаног отварања уз присуство уваженe Гледис Береџиклијан, премијеркe Новог Јужног Велса, епископа Емилијана из Грчке Православне Архиепископије, свештенства, званица из политичког врха Новог Јужног Велса, представника амбасада Србије и Босне и Херцеговине, кумова Колеџа, родитеља и првих ђака. Након обраћања Епископа, уследили су говори г. Џефа Њукома, председника Удружења независних школа Новог Јужног Велса; г. Филипа Радока, градоначелника Хорнсбија; и на крају Премијерке која је похвалила пројекат српске заједнице и потом пресекла врпцу и званично отворила Колеџ Светог Саве. Уследио је обилазак школе и фотографисање са првом генерацијом ђака који су уписали Колеџ. ВИДЕО: https://www.facebook.com/stsavacollege/videos/vb.1055823611135729/418562442801448/?type=2&theater Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара у Недељу Православља, прве недеље Часног поста, одржана за манастирском трпезом. „Ови дани су најбоља школа побожности… у њима можемо у потпуности да разумемо тајну људског рода и тајну оваплоћења Сина Божијег, Господа Исуса Христа…“ Звучни запис беседе Извор: Манастир Хиландар

Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ

Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке организује у Светосавском клубу у Бањалуци од 21. фебруара до 10. априла 2020.г., циклус предавања „Литургијска школа 2020.“ Звучни запис разговора Како је известио за Радио "Слово љубве" протонамесник др Драган Грујић, координатор Светосавске омладинске заједнице Епархије бањалучке, циљ ових предавања у току Васкршњег поста је упознавање са суштином и смислом Свете Литургије. „Оно што радује је да сваке године све више младих људи присуствује овим предавањима и да се она временом са академског ниова претачу у практични живот“, рекао је о. Драган Грујић. Предавачи ће бити: протонамесник Срђан Рољић, јереј Горан Ковачевић и ђакон Бранко Репаја.

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 27. јануара 2020. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског - Савиндан, са свештенством свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Молитвеном сабрању присуствовао је велики број верника, међу којима мноштво деце из Берана и околине. Преосвећени Епископ је сабране поучио речима архипастирске беседе у којој је подсетио да се навршава осам векова од кад је Свети Сава у светињи Ђурђевим Ступовима устоличио првог Епископа будимљанског Јакова и устројио Епископију будимљанску. Древна Епископија, по Владикиним речима, захватала је северни дио лимске долине од Проклетија до Бијелог Поља, манастир Морачу, до Медуна. „Ове године славимо осам вјекова од крунисања Савиног брата кога је Свети Сава својом руком крунисао за краља, Светог Стефана Првовјенчаног. У нашим уџбеницима се, обично, говори да је Свети Стефан Првовјенчани крунисан 1217. Међутим, он је тада само примио круну од папе, али када се Свети Сава вратио у Србију са пуномоћством првог Архиепископа, он га је крунисао по православном обреду у манастиру Жича. То крунисање, ту годину и тај јубилеј ове године помињемо и славимо“, навео је епископ Јоаникије. Он је нагласио да такав велики јубилеј значи много за један народ. Српски народ је пре осам векова достигао своје највише достојанство, укључен је, са својим пуним достојанством, у заједницу осталих православних народа. „Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној“, беседио је Његово Преосвештенство. Указао је на деловање Светог Саве као Архиепископа, који је посетио све тадашње источне патријархе да би укључио свој народ у заједницу са древним патријаршијама и добио благослов и подршку од древних патријаршија. Посетио је, не само васељенску Патријаршију, него и Јерусалимску, Александријску, Антиохијску, а, касније, пред крај живота, Бугарску. Тамо је, подсетио је Владика, скончао кончином праведника Божјег. „Ми у Светом Сави имамо примјер правог човјека, правог хришћанина, правог свештеника, епископа, учитеља, духовника и није случајно што је он постао заштитник свих српских школа, прије 19. века, а нарочито у 19. веку у Војводини, Србији и Црној Гори“. „Треба да знају наша дјеца, наши наставници и учитељи да је Свети Сава био школска слава и у Црној Гори. Нико то Црној Гори није могао наметнути, јер је Црна Гора, већ, тада била самостална држава. У вријеме кнеза Данила Петровића Свети Сава се слави као школска слава, а у доба краља Николе приређиване су лијепе духовне свечаности за празник Светог Саве у свим црногорским школама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Да се тада неко, казао је он, усуђивао да лаје на Светог Саву, као што поједини данас лају, био би, сматра Владика, протеран из Црне Горе. „За Петровиће је Свети Сава био највећи духовни ауторитет. Слављен је као у цијелом српском роду, посебно у школама, наравно, црквама. То је и у Црној Гори, као у цијелом српству, била свенародна слава о чему свједоче и многе породице. У Дробњаку има цио род Косовчића који славе Светог Саву. Сваки наш храм, још од Немањића, а посебно у вријеме ропства под Турцима, погледајте Морачу, Пиву, манастире на Приморју, који год манастир је сачувао фреске и иконе, тамо ћете наћи фреске и иконе Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог“, указао је Преосвећени владика и наставио: „У ово наше вријеме Свети Сава је протјеран из школа, али није протјеран из душе нашег народа. Не слави се у нашим школама, али тврдим да се Свети Сава свечаније слави у Црној Гори него било гдје. То потврђују наше светосавске академије, којима, по недјељу дана и више, славимо Светог Саву. Нијесмо то ми нашем народу наметнули, него је народ запамтио шта за њега значи Свети Сава и његово дјело. Колико је Свети Сава ушао у душу нашег народа, он је своју вјеру поистовјетио са вјером Светог Саве, апостола Христовог. То је апостолска вјера, коју је Свети Сава примио, проповједао и којој је нас научио“. На крају свог архипастирског слова, владика Јоаникије реч поуке упутио је деци: „Драга дјецо, идите путем Светог Саве. Он се од најранијег узраста васпитавао у вјери, али је и књигу учио и достигао врхунско образовање. Имао је ријеч Божју, божанску ријеч, пуну истине и правде, у свом уму и својим устима. Његова ријеч је постала силна да препорађа душе, савјести. И ви да се научите свјетским наукама, али да се, полако, научите и духовној науци. Најбоље ћете се научити објема наукама ако у школи будете добри ђаци, а да редовно долазите у храм Божји, да вас осјени љепота дома Божјег и љепота ове свете службе, да узрастате кроз ту љепоту у све дане вашег живота, да будете прави људи, да донесете радост својим родитељима, свом народу, својој држави, својој Цркви“. У току Литургије освештан је и преломљен славски колач у славу Светог Оца нашег Саве. Имендан је прославио јеромонах Сава (Вукајловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 8. јануара 2020. године, на празник Сабора Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Патријаршијском Успењском храму у Московском Кремљу. После завршетка богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима првосветитељском беседом у којој је поново посебну пажњу посветио теми породице. – Сваки пут кад говоримо о породици и о њеном значају, наша мисао се и нехотице враћа данашњици, – истакао је патријарх. „Као прво, изузетно је важно да у савременој култури и у савременим обичајима буде присутан појам велике породице. Још се сећам времена кад су постојале велике породице које су обухватале браћу и сестре од ујака, стричева и тетака у другом и трећем колену, оне рођаке који се данас сматрају далекима и с којима малобројни људи одржавају везу. Велика породица, а да не говоримо о малој породици која обједињује родитеље и децу, игра посебну улогу и има изузетан значај у чувању духовних и моралних вредности, зато што је породица школа врлине. Нигде се дете неће научити добру онако као што се томе учи на примеру својих родитеља и ближњих. И данас, сећајући се велике породице Дјеве Марије, ми се молимо за то да савремена породице, велике, па чак и мале буду способне да чувају веру. Али што је главно, да буду у стању да одрже веру и побожност у свакој наредној генерацији. Да и деца, и унуци, без обзира на врло сложене околности савременог живота, срцем и умом постају заједничари у вери, у Речи Божијој, да их ова вера прожима,“ – истакао је поглавар. „Зато је наша данашња молитва за породице. За православне породице у којима су отац и мајка православци; за породице у којима је један од супружника верник, а други још увек није свестан своје припадности Цркви и Богу; па чак и за породица у којима се оба родитеља не сматрају верујућима. Треба да се молимо за све и да молимо Господа да помогне онима који немају веру да је стекну,“ – истакао је Његова Светост патријарх. Извор: Православие.ру

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су појао хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх је срдачном добродошлицом поздравио директоре београдских основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви заједно сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. Свјатјејши је присутнима казивао о значају веронауке, или боље речено, науке о вери, посебно, данас. Присутнима се, затим, обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Професор Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости у ходу решавају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. У години јубилеја када Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности веронука која прославља своје пунолетство крупним корацима ходи у будућност. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра, да је труд велики како би се утемељиле заједничке вредности на којима почива друштво, а то су породица, просвета и Црква. Пријему је присустввао и помоћник минисгра за предшколско и основно образовање и васпитање др Милан Пашић. Божићном песмом коју су извели ученици Музичке школе Ватрослав Лисински, вођени диригентском руком вероучитељице гђе Јелене Тимотијевић, засијала је Витлејемска звезда и најавила скори долазак Рођења Христа Богомладенца. У име директора свих београдских школа захвалила је директорка Школе за негу лепоте гђа Веселинка Животић, председница Актива директора школа ГО Вождовац и председница Пословног удружења директора школа у подручју рада личне услуге, која је између осталог казала да је сарадња Цркве и школе изузетна и да је живот младих поверен и вероучитељима којих је око три стотине и непрестано делују на Њиви Господњој трудећи се да пре свега усаде деци верско образовање које подразумева поштовање Бога, породице, ближњега, као и припадника других вероисповести. Захвалнице су уручене истакнутим директорима основних школа: г. Драгољубу Гачићу (ОШ Никола Тесла, Винча), г. Горану Шупљеглаву (ОШ Борислав Пекић, Нови Београд) и мр Милибору Саковићу (Прва економска школа, Београд). На свечаности су похваљени вероучитељи: г. Мирослав Васић, (ЕТШ Раде Кончар), гђица Јасминка Милинковић (ОШ Змај Јова Јовановић), мр Драгана Тодоровић (Гимназија Свети Сава), која је дала иницијативу за пливање ђака за Богојављенски крст у београдским базенима, као и гђица Софија Ковачевић (ОШ Стефан Дечански, Железник). На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ шумадијски г. Јован, Епсикоп ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, секретар Епархијског управног одбора Мирослав Чолаковић, управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, бивши помоћник министра просвете за предшколско и основно образовање и васпитање гђа Весна Недељковић, вероучитељи, пријатељи и сарадници Катихетког одбора Архиепископије београдско- карловачке. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, секретар Одбора мр Сандра Дабић и чланови јереј Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић, док је оперативну подршку пружио дипл. теолог Стефан Недић, дугогогодишњи сарадник Одбора, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Вук Ерцег и г. Драган Каиновић. Извор: Инфо-служба СПЦ

Богословска академија Светог Власија у Драчу спада међу најсавременије школе у Албанији. Архиепископ Тиране и све Албаније Анастасије отворио је ову академску годину призивом Светог Духа. Овај Факултет је почео с радом 1992. године, а намена му је образовање будућих свештенослужитеља и катихета; на њему студирају и девојке. Школа је почела са радом у тешким условима 1992. године када је уписано 45 студената. У почетку је била смештена у једном хотелу, па је премештена у савремени комплекс при манастиру Светог Власија у истоименом селу близу Драча. Прва генерација девојака је уписана 1997. године. Дипломирани теолози су веома образовани и у стању су да заузму високе црквено-пастирске положаје у Албанској Православној Цркви и уопште у друштву. При Академији је интернат, а и одлично опремљана библиотека са хиљадама књига верских, научних, историјскијих и белетристичких. Извор: Инфо служба СПЦ

У периоду од 16. до 22. јула 2019. године на Косову и Метохији одржана је друга Призренска летња духовна школа. Школу је организовала Епархија рашко-призренска уз помоћ вероучитеља Дарка Николића и Немање Протића из Београда, уз подршку Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије. Полазници школе су студенти на државним универзитетима у Србији, који су се пријавили за летњу духовну школу и били изабрани после разговора са организаторима. Они су имали прилику да се упознају са светињама и културним наслеђем на Косову и Метохији и да кроз предавања и разговоре са људима који тамо живе истински упознају јужну српску покрајину. Нагласак је био на мистагогији - полазници су учествовали на светим Литургијама, свако јутро у другој светињи: Светим Архангелима, Девичу, Грачанаци, Драганцу, Дечанима и Бањској. У Призрену, Грачаници и Девичу са полазницима школе био је и протојереј-ставрофор Радивој Панић који тренутно служи у српској парохији у Бриселу и који је и прошле године дао значајан допринос организовању летње духовне школе у Призрену. Организоване су посете Пећкој Патријаршији и Богородици Љевишкој које се, заједно са Грачаницом и Дечанима, налазе на Унесковом списку светске културне баштине. Неизбежна је била посета Газиместану као и самом граду Призрену, својеврсном музеју на отвореном у коме данас постоји сачуваних чак десет цркава од којих су половина из четрнаестог века. Овогодишња Призренска летња духовна школа завршена је посетом Високим Дечанима, Пећкој Патријаршији и Бањској. Епископ рашко-призренски Теодосије служио је свету Литургију у манастиру Високи Дечани. Поред монаштва и верника у Литургији су учествовали и полазници друге Призренске летње школе са својим вероучитељима. Пре Литургије крштене су четири студентикње, полазнице летње школе. Епископ Теодосије је благословио славско жито у част Светог великомученика Прокопија - имендана дечанског монаха Прокопија. На крају Литургије Владика се надахнутим речима обратио студентима упутивши их на пример великох светитеља. После славског ручка студентима се обратио духовном поуком игуман манастира архимандрит Сава, који им је са благословом епископа Теодосија поделио сертификате за учешће у Призренској духовној школи. -Потребно је не само речима да волимо и подржавамо Косово и Метихију и наше људе који живе на овим просторима, већ и да их посећујемо и да тиме покажемо да Косово и Метохија није само један географски појам, једна територија која је важна само онима који овде живе, већ да су Косово и Метохија много више од тога: наше биће, наш живот, наше постојање, поручио је владика Теодосије и истакао да су на Косову и Метохији корени наше Цркве и нашег народа и да ми из тих наших корена црпимо на првом месту духовну снагу а потом и све остало: -Као што биљка црпи сокове из земље тако и ми где год да се данас налазимо широм ове земље црпимо ту духовну снагу са Косова и Метохије. Зато и они који живе на овим просторима и они који у срцу свом носе Косово и Метохију, они се сусрећу овде и на најбољи начин показују да Косово и Метохија нама припадају не зато што смо ми то присвојили, него зато што нам је то од Бога дато, рекао је владика Теодосије. Владика је благословио полазнике Призренске летње духовне школе пожелевши да “благослов светиња које су посетили понесу са собом, да их тај благослов дуго прати и да свуда сведоче осећај који су стекли током летње духовне школе да је Косово и Метохија живо и да као такво никада не може бити отето и одузето нама који смо овде и онима који Косово и Метохију носе у својим срцима“. Извор: Епархија рашко-призренска

Од 6. до 13. јула 2019. године у Бечу одржана прва међународна музичка летња школа под покровитељством Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја и Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске. Учешће у летњој школи је узело преко 40 деце из више земаља (Швајцарске, Аустрије, Италије, Србије) као и реномирани професори Анђела Сибиновић (виола), Невена Ивановић (диригент), Маријана Радосављевић (солопевање), Милутин Павловић (кларинет), Невена Ракић (виолина), Нина Софронски (клавир). Летња школа имала је за циљ да обједини децу и омладину из земаља Епархије аустријско-швајцарске и матице, да кроз заједнички рад на музици свих стилова, као и Црквеног појања, напредују и стекну литургичко и музичко искуство за будућност. У суботу, 6. јула 2019. године, учесници су стигли у Беч. После срдачног дочека осд стране епископа Андреја и братства Саборног храма Светог Саве, деца су почела музичке припреме за концерт који је исте вечери одржан у свечаној сали Епископске резиденције. Уводну реч је одржао владика Андреј, а затим су наступили полазници и професори летње школе. Публика је могла чути дела за хор (духовне и световне музике) као и инструментална дела (А. Вивалди, Ј. Штраус, Ђ. Пучини, Р. Шуман). Прелепим извођењем предвиђеног репертоара и уз одушевљење публике, започета је са великом радошћу прва летња школа. Сутрадан, у недељу, 7. јула 2019. године, полазници летње школе су улепшали свету Литургију својим појањем у храму Рођења Пресвете Богородице у Бечу. После Литургије је уследио свечани ручак који су са пуно труда и љубави припремиле чланице Кола српских сестара при храму Рођења Пресвете Богородице. У поподневним часовима организован је обилазак града и посета музеју Белведере. Деца су била одушевљена богатством баштина града Беча. Након обиласка у салама Епархијског двора у организацији професора уследиле су појединачне и заједничке пробе инструмената, хора, оркестра и црквеног појања. У понедељак, 8. јула 2019. године, наставила се радна атмосфера како у салама Епархијског двора тако и у салама Амбасаде Србије у Бечу. Учесници су добили задатак да припреме разна дела у извођењу оркестра (Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса), као и разна дела за камерне ансамбле и дела за хор на српском, латинском, немачком и француском језику. Такође, учесници су радили на делима вишегласних духовних композиција (С. Мокрањца и К. Станковића) као и на типику и стихирама за вечерња богослужења. Иако из разних предела Европе, проводећи сате у заједничком раду кроз музику осећали су се уједињени свирајући, певајући и радећи заједно. У вечерњим сатима деца су у великој радости и благодати проводили време заједно са епископом Андрејем као и братством Катедралног храма у Бечу. Дан касније, 9. јула 2019. године, после јутарње службе наставили су се часови гудачког, дувачког, клавирског и певачког одсека. Деца су врло ревносно била посвећена раду и савлађивању задатих дела за инструменте и хор. Око поднева учесници летње музичке школе су били позвани на свечани пријем код Његове Екселенције г. Небојше Родића, амбасадора Србије у Бечу. На опште одушевљење присутних извели су пар песама духовне и световне музике као и песму „Тамо далеко“ у извођењу инструменталног ансамбла и хора. У уторак, 9. јулa 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ г. Андреј повео је све учеснике летње школе у обилазак Каленберга. Деца су била опчињена дивним погледом који се пружао на град Беч. На путу ка Епархијском двору деца су посетила храм Васкрсења Христовог где је епископ Андреј одржао пригодну беседу. Полазници летње школе су отпевали врло молитвено „Тебе појем“ С. Мокрањца. После вечерње службе владика Андреј је извео све учеснике и професоре у оближњи грчки ресторан на вечеру. Сутрадан, 10. јула 2019. године, организован је излет за децу која су посетила Катедралу на Штефансплацу, дворaц Шенбрун као и зоолошки врт. Ови обиласци су изазвали опште одушевљење код многих полазника летње школа која су по први пут могла да се сусретну са величанственим културним и историјским баштинама града Беча. После излета у поподневним часовима наставила се радна атмосфера и припрема за вечерњи концерт. После вечерње службе на којој су омладинци из Трста, Ниша и Лозане учествовали, одржан је сјајан концерт. У четвртак, 11. јула 2019. године, после јутарње службе братство Саборног храма одржало је час веронауке за све учеснике, што је наишло на велико одушевљење код деце којa су постављала бројна питања. После значајног обиласка Факултета музичке уметности у Бечу и радног дана, одржан је завршни свечани концерт и додељене су дипломе деци и захвалнице професорима и заслужнима за подршку у пројекту. Уводну реч је одржао старешина храма Светог Саве свештеник Филип Милуновић, који је поздравио све полазнике летње школе и присутне слушаоце. На потпуно одушевљење публике изведена су духовна дела С. Мокрањца, хорска дела С. Франка и Ф. Шуберта као и оркестарска дела Л. ван Бетовена и Ј. Штрауса и многа друга дела филмске и традиционалне музике. Деца су својим изванредним наступом показала свој квалитетан рад са професорима током целе недеље и могућност стварања разних ансамбала и уједињења кроз музику разних стилова. Дан касније, 12. јула 2019. године, полазници летње школе су појали на светој Литургији и на радост многих на крају извели још пар дела духовне музике. После сабрања је приређен свечани ручак у организацији Музичке франкофоно-српске школе Западне Швајцарске. У поподневним часовима деца су кренула на пут ка својим кућама пуног срца радости и нових сазнања. Његово Преосвештени Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј на самом растанку, пожелео је деци срећан пут и пуно успеха у даљем раду на свом музичком образовању. Извор: Епархија аустријско-швајцарска

Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, и ове године, у Хотелу „Дивчибаре“ са великом радошћу сусрео се са директорима и основних и средњих школа са подручја Епархије ваљевске у понедељак 10. јуна, у знак благодарја на одличној сарадњи. Састанку је присуствовао и Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан, који је присутне упознао о томе како се настава веронауке организује на Петом континенту. Песма Српског хора „Свети Серафим Саровски“ из Зрењанина дала је посебну лепоту овом сабрању. Дружење директора школа и архијереја Епархије ваљевске постало је традиција, јер му се сви радо одазивају, сматрајући га пријатним и вишеструко корисним. Овде се чују лепе речи, размењују искуства и идеје, како би живот веронауке у школама и образовање нових нараштаја били што квалитетнији. Одзив ученика за верску наставу у Ваљевској епархији (преко 80 одсто) највећи је међу епархијама Српске Православне Цркве. „Дивно је када се састанемо и чујемо једни друге“, рекао је Владика Милутин у изјави за радио „Источник“. Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан ове године први пут је присуствовао састанку Епископа Милутина са директорима школа. „Сарадња која овде постоји је изванредна, јер сви смо на истом задатку – да образујемо и васпитавамо децу која ће оплеменити човечанство“, рекао је он приликом обраћања присутнима. Извор: Радио Источник

Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке, и ове године, организовао је квиз из познавања верске наставе за ученике основних школа. Квиз је организован најпре на нивоу општина-актива 11. маја 2019. године. На квизу је узело учешће око 90 основних школа. Победник са сваког од осам актива квалификовао се за епархијско такмичење које је организовано 25. маја 2019. године у Богословији Светог Саве, једној од најстаријих просветних институција у Београду. На квизу су учествовале основне школе Васа Пелагић, Војвода Степа, Драган Лукић, Радомир Путник, Бранко Ћопић, Владислав Петковић Дис, Илија Бирчанин и Алекса Шантић. Пре почетка квиза хор Богословије Светог Саве отпевао је тропар Васкрса, а затим је ректор Богословије протојереј-ставрофор др Драган Протић поздравио ученике и вероучитеље упознавши их укратко са историјатом те црквене просветне институције и пожелео им пријатно и занимљиво дружење. У име Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке учеснике је поздравио ђакон Бранислав Кеџић, који је изразио задовољство што су се учесници одазвали позиву, истакавши пре свега да је сврха организовања квиза да се ученици упознају, друже и забаве проверавајући своја знања из веронауке. Концепт квиза и јесте такав да се кроз неколико интерактивних и едукативних игара ученици забаве и провере своје знање на један занимљиви начин. Свака екипа је бројала три ученика узраста од петог до осмог разреда. Комисију која је водила квиз и прегледала задатке сачињавали су: Славица Шушњаревић, вероучитељица у ОШ Милан Ђ. Милићевић; Никола Поповић, вероучитељ у Средњој занатској школи; и Зоран Чучковић, вероучитељ у ОШ Иван Горан Ковачић. Прво место на епархијском финалу заузела је екипа ОШ Драган Лукић, вероучитељице Данијеле Кошћал, друго место су освојили ученици ОШ Војвода Степа, вероучитељице Наташе Филиповић, а на трећем месту нашла се ОШ Бранко Ћопић, вероучитељице Изабел Тодоровић. Победнике је прогласио и поздравио председник Одбора за верску наставу протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо који је благословио сваког ученика и даривао поклон. За све ученике припремљени су пригодни поклони, како на општинском, тако и на епархијском квизу. Захваљујући уредништву часописа Светосавско звонце, за свако дете које је учествовало на квизу, а било је око тристотине малишана, припремљена је једна од књига Десет Божјих заповести у сто прича, Бисерница Светосавског звонца или Васкршње приче, затим часопис Светосавско звонце, а за финалисте и Годишњак Светосавског звонца. Овим путем Одбор за верску наставу се захваљује Уредништву часописа Светосавско звонце, са жељом да ученицима који похађају верску наставу Светосавско звонце и убудуће буде омиљени часопис који читају. Одбор за верску наставу ће за све учеснике финала накнадно приредити и једнодневни излет. После послужења и даљег дружења, деца су препуна лепих утисака пожелела да се квиз организује и наредне године, а да верска настава у средњој школи поново буде њихов сигуран избор. Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке

"Православни мисионар", мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије. Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског? Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо. Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли? Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас. Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа? Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”. У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и мисионарска делатност Цркве? Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи. У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве? Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности. Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо? Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље. Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори? Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо. Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените епархије? Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас. Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота? Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог. У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава? Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо. Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе. Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос, а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ. У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа! Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове. катихета Бранислав Илић *Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22. Извор: Православни мисионар / Митрополија црногорско-приморска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, на позив начелника Школе националне одбране пуковника Миће Сувајца, ђакон др Александар Прашчевић је одржао предавање за полазнике Генералштабног и Командно-штабног усавршавања Универзитета одбране на тему Улога цркава и верских заједница у супротстављању верском екстремизму. Обраћајући се официрима, који се припремају за преузимање најодговорнијих дужности у Министарству одбране, ђакон др Александар Прашчевић је говорио о доприносу Цркава и верских заједница изградњи и очувању безбедности. Наиме, како је истакао предавач, једна од најважнијих превентивних мера за сузбијање верског екстремизма представља међуверски дијалог. Извор: Српска Православна Црква