Претражи Живе Речи Утехе

Рањивост означава стање онога што је крхко, достижно, шта се лако може повредити или чак уништити. Карактеристично је за жива бића, а посебно за људе. „Дете се рађа недовршено, крхко, рањиво и смртно. Мораће да прихвати своју рањивост кроз недостатак, губитак, непотпуност, фрустрацију, несигурност и, опет, несигурност... Мораће да одрасте тако што ће постати свесно своје рањивости, да би је преузело кроз дело разочарања које му омогућава да побегне од свемоћи. Образовати, у овом смислу, значи омогућити некоме да прихвати себе као рањиво биће, и истовремено је у стању да узме у обзир рањивост других развијајући однос бриге. Разматрање људске рањивости обавезује свако људско биће на одговорност и за себе и за друге . (Марпо: 2013) Колико год да је рањивост новорођенчета извор чуда, друштвени кодови нам говоре да бити рањив значи бити крхак, мали, којим доминирају старији. То значи бити потенцијални губитник, препуштен на милост и немилост најјачих. Ова рањивост се онда мора прикрити потврђивањем способности, конкурентности и учинка. Такво приказивање омогућава маскирање крхкости, али генерише понашања агресивности, доминације, чак и свемоћи и одбацивања другог. Утемељујућа рањивост људског у човеку Дете се рађа биолошки хоминизовано, као производ биолошке еволуције, али оно само постаје културно људско биће, само се хуманизује, присвајањем, кроз образовни процес, људског света у коме је рођено. Да нисмо научили да прихватимо своју рањивост, остали бисмо животињска врста међу осталима, можда интелигентнија, јер смо „хоминизовани“, али не бисмо могли да се хуманизујемо. Пошто је читав живот пут ка смрти, рањивост је парадоксално један од услова живота. Али, за разлику од животињског света, свест о нашој коначности и нашој рањивости нам омогућава да се хуманизујемо тако што ћемо превазићи своју рањивост у сублимацији и стварању у служби живота. Без овог рада, индивидуалног и колективног, ми маскирамо своју рањивост и користимо рањивост других да бисмо доминирали и поробили. Начини на које се рањивост разуме Сваки ученик се може хуманизовати крећући се ка креативности или се дехуманизовати крећући се ка деструктивности. Кроз приступ свести о крхкости живота он постаје одговоран. Процес којим ученик прогресивно развија своју хуманизацију свакако пролази кроз приступ знању, али пролази пре свега кроз образовање у преласку од бића по природи, које делује импулсом у сусрету са потребама, у бивствовање културе, осветљено. хијерархијом значења и вредности. Школа је ухваћена у економски систем који рањивост сматра средством доминације и искоришћавања других за сопствену корист. То је исто оно што грабежљивци раде у свакој области у којој људи откривају своју крхкост, користећи своју моћ, доминацију и поробљавање. Исти тај однос доминације доживљавају ученици у узнемиравању рањивије особе. С друге стране , ученик може бити емпатичан и узети у обзир рањивост других и прискочити им у помоћ. Ова забринутост нам омогућава да разумемо рањивост као услов процеса хуманизације. За то је потребно превазићи вољу за моћ. Ако је очигледно да образовна институција мора да забрани експлоатацију рањивости, она такође мора да слави солидарност која рањивости претвара у ресурсе , што је огроман изазов. Узимајући у обзир рањивост и коначност сваког човека, постављамо сваку особу у њеном стању као „парцелу човечанства“ између бесконачности других парцела које су и јединствене и међусобно зависне. Ова свест отвара слободу подизања и стајања, упркос, са и захваљујући рањивости. То нам омогућава да уочимо да када дође до избијања насиља и деструктивности, видимо да је дошло до порицања или одбијања детета и његовог окружења, његовог људског стања, његове рањивости, сопствене коначности и уточишта у илузија свемоћи. Изазови рањивости Рањивост је људска срећа, снага и величина. Одрастање у човечанству значи устајање и држање заједно док преузимате своју рањивост и ризик од могућег колапса. Свест о припадности рањивом свету позива сваког ученика да поштује околину, друге и себе. Ситуације узнемиравања образовна институција треба да искористи као прилике, свакако тешке, али релевантне, да се у оквиру разреда и установе изнесу у дебату питања хуманизације и дехуманизације свакога у његовом односу према угрожености . Крхкост равнотеже која чини живот могућим захтева од нас да растемо и улажемо у сваки фрагмент могућности који се појављује у сваком ученику као толико прилика које се не смеју пропустити. Рад са људима у стварању значи помагање другима да нађу своје место захваљујући ономе што пружа ресурс у посебности њихових сопствених крхкости. Верује се да је угроженим људима потребна помоћ и да немају шта да дају. Међутим, они нам откривају шта значи постојати као људи кроз јединствен начин на који су успели да се усправе, преузимајући тежину своје рањивости. Како можемо постати свесни своје рањивости? Школа одбија да истакне рањивост, јер оно што бележи и истиче јесу конкурентност, учинак и резултати. Веома је компликовано приступити позитивној свести о угрожености унутар школе, јер је школа институција која слави знање=моћ. Да би се рањивост препознала, треба је славити. Међутим, манифестација рањивости коју школа узима у обзир јесте грешка која се за ученика преводи у лошу оцену. Школа је оквир који слави знање и који у великој мери елиминише друга људска богатства, као што су богатство крхкости, емоција, креативности или инвентивности. Постати свестан рањивости значи удаљити се од обрасца где би рањивост била опасност и посматрати га као место ресурса и реципрочне будности које нам омогућава да се држимо заједно. Истовремено, школа промовише рад на емоцијама или емпатији То су наводне намере, али што се више о томе прича, то се мање ради. На пример, школа не каже да када млада особа експлодира од беса, наставник може да прекине час да размисли са ученицима о томе шта је бес. Ово је и питање слогана инклузивне школе: инклузивна школа би била школа у којој дете не би било у обавези да се крије у ђачком костиму. Понекад долази са тешком торбом од насиља које је претрпело у свом обичном животу. Дете не треба присиљавати да крије да спава на улици када иде у школу, или да су му родитељи избеглице. Да би постао свестан своје рањивости, не само да је не треба сакривати, већ се она може прославити, али не и да ученик то доживи сам у свом ћошку, јер у том случају може бити уништен. Питање рањивости се такође дешава у породици или на политичком нивоу. Велика потешкоћа је у томе што не можемо пожелети да постанемо рањиви. Динамика постојања живог је у томе што се поистовећује са успехом и свемоћи. Да би се препознао и доделио позитиван статус рањивости, мора се направити путовање, али то је друштвени преокрет, а школа је део друштва. У ствари, морамо стећи разумевање шта је сублимација. Сублимација је превазилажење рањивости и фрустрације у нешто што је вредније: могу да се поистоветим са неким ко очигледно неће успети јер се бавим питањима која су ми много важнија. Шта дете чини да постане насилник, често најугроженији? Проблем за мене је што се бавимо питањем „како“ (шта треба да се уради?) и избегавамо да постављамо питање „шта“ (шта се дешава? који је процес на делу?). Порекло, на пример, код одређене деце може да потиче из система слављења перформанса и свемоћи, који оне мање добре оставља по страни. Њихово искључење развија код њих склоност узнемиравању, како би могли да приступе одређеној врсти перформанса . Имамо материјалистички и чињенични начин размишљања и имамо потешкоћа да уђемо у процесни начин размишљања о томе шта се дешава, у вези са постојаношћу људи у овој ситуацији. Ако не размишљам о процесима који омогућавају развој најбољих и најгорих и само узмем чињенично стање и зауставим се на "шта да радимо?" и „како да то урадимо“, реагујем пре него што покушам да разумем шта се дешава. Жак Марпо* *Аутор је доктор педагошких наука. https://pedagoskizabavnik.blogspot.com/2024/11/blog-post_14.html

Да ли је важно да се деца на часовима осећају добро и сигурно? Да ли је важно да буду срећна и да се радују настави? Многи ће, вероватно, рећи да. Али, истовремено, морамо признати не баш тако лепу истину да се већина деце не радује ни школи ни настави. То је, каже Ранко Рајовић, због тога што би учење требало да буде игра, а у нашим школама је оно уместо игре извор стреса. „Када у шестом разреду поставим питање у каквој су вези жирафа и број 11. Већина деце одговори – висина. На то им ја кажем: ‘Одлично, али нисам рекао диносаурус, него жирафа. Мужјак жирафе је шест, а женка пет метара.’ Они су на тај начин научили три информације, а шта је дуги начин? ‘Не, није тачно, седи ту и за следећи пут научи боље.’ А шта је треће? ‘Шта си то рекла? Где си видела ти жирафу од 11 метара? Устани сад сви да те виде!’ И кад ће она опет да се јави? Никад. Не у школи, него у животу. То је отишло у најдубље регије у мозгу, сви јој се смеју. И сутра кад устане пред групом људи да нешто каже, то ће испливати. И ко је крив, она или ја ако јој тако говорим? Па, наравно, ја. Не можемо направити такво понижење јер највећа негативна емоција је стид или срам. То је то, кад причамо о стресу у школи, да неке ствари морамо да коригујемо“ – казао је Рајовић. Он додаје да је учење кроз игру важно не само да би се деца добро осећала, већ и због тога што кад учимо кроз игру, допамин се лучи и утиче на то да боље памтимо. С друге стране, објашњава Рајовић, стрес блокира памћење. „Сећам се, кад смо Урош Петровић и ја били у једној школи у Словенији, где нас је учитељица питала: ‘Ранко, каква је то школа, кад се ученици смеју?’ Ја кажем, не знам, нисам психолог, али ако мене питаш, то је најбоља школа. Јер они мисле да се играју, а притом уче да мисле, да дају информацију, да без страха кажу шта мисле. А шта је супротно томе? Па да дајем деци пасивне информације које не желе ни да слушају. Јако пуно тога морамо да променимо, да бисмо помогли деци…“ – казао је Рајовић. Деца, додаје, имају природно позитиван став према школи. Пре поласка у први разред јој се већина радује. Али се то брзо промени. „Радили смо једно мало истраживање у једној школи где смо прваке питали да ли воле школу. Сви су рекли да воле. У другом разреду већина, а у трећем 30% већ не воли. Шта се то догодило? Ко је ту погрешио, они или ми? Па, опет, ми. Зашто воле школу кад крену? Па као што се радују кад проходају, кад науче да возе бицикл или да пливају, тако се радују и школи јер је мозак научио нешто ново. Полазак у школу је за њих најважнији и та њихова срећа се види. Тог дана смо пуни хормона неуротрансмитера и зато тај дан сви памтимо. Кад, ето, у трећем разреду не воле школу. Зашто? Зато што крећу дугачке лекције и дефиниције које морају да науче напамет. Они уче, долазе у школу и тресу се да нешто нису заборавили. Јер уче напамет.“ – објаснио је Ранко Рајовић. https://zelenaucionica.com/rajovic-pitala-me-je-jedna-uciteljica-kakva-je-to-skola-u-kojoj-se-deca-smeju-ako-mene-pitate-najbolja/

Учење које нам намеће школовање и учење у школи увек је имало као крајњи циљ да се нешто постигне у животу. Школе су увек доживљаване у функцији циља да се нешто буде. Образовање као чин уживања и задовољавања радозналости претаче се из дечје игре у хоби, у област разговора у друштву, трагања за књигама које нас занимају, и то се све обавља у контексту „одмора“, „нерада“. Знам родитеља који је тражио савет јер његов син се „уби читајући, стално нешто ради, али без везе. Неке књиге, романе, штали. Сад чита неку филозофију, али школско градиво не иде, па не иде. Каже да га не разуме. Једва се провлачи у школи.“ Тај дечак, заправо, непрестано учи. Он наставља своје детињство вођен потребом да задовољи властиту радозналост. Школа и начин рада у њој истржу учење из живота, оно престаје да буде облик живота и начин постојања и постаје монструозна појава насиља названог „дисциплина“, „радна навика“, сматра се да без напора нема учења, а напором се сматра савлађивање досаде при учењу. Учи се онда кад се „загреје столица“ када се човек научи да одгађа животна задовољства и да се „жртвује“. Сам живот, из чије је сржи учење ишчупано, постаје тако баналан, искључиво хедонистички. Туристи знају да поднесу велике напоре приликом путовања да би се обрели тамо где их вуче радозналост. Учење тако поново постаје „начин живота“, добијајући нови смисао, ближи ономе што заправо јесте. Учење тако није више отуђено као школовање, него је део људске свакодневице. Зато се данас све више залажемо за такозвано перманентно образовање. Уколико хоћемо да свету и појавама у њему приђемо рационално и да тражимо рационалне мотиве својих поступака, онда је неопходно да чувамо све валенције радозналости током целог живота. Школа која одгађа живот детињства и младости за неко друго време има особине болести, јер и болест одгађа пуни живот на неко време. Таква школа треба да нестане, а учење да се врати животу као његова иманентна суштина. У његовом темељу треба да буде непресушна људска радозналост, основна особина здраве личности. Радозналост је мотив људске креативности и начин на који се она остварује у односу на свет и у оквиру социјалног поља. Селекција приликом уписа у неке школе управо је у том погледу погубна. Навешћу један пример. У саветовалиште је дошао Петар, младић који игра стони тенис, учи један страни језик и уме да на њему прати литературу која га интересује. Уз то је елоквентан, спонтан и симпатичан. Али му недостаје једна врло добра оцена да би био примљен у школу која даје шире образовање, па мора да се упише у школу која ће га усмерити на неко занимање које га, у овој фази развоја, не интересује. Наша потврда да је он интелигентан, свестран младић, баш погодан за средњу школу која даје опште образовање, није помогла да буде примљен у школу у коју је желео. Дубоко фрустриран тиме, настојаће да неким заобилазним и трауматичнијим начином дође до онога што је желео, а школа, незаобилазна на том путу, остаје за њега нешто непријатељство. https://zelenaucionica.com/prof-svetomir-bojanin-skola-koja-odgadja-zivot-detinjstva-ima-osobine-bolesti-jer-i-bolest-odgadja-zivot-na-neko-vreme/

Користим ову прилику и да се и лично обратим нашој деци, ђацима основних и средњих школа у Србији. Прошло је годину дана од трагедије која је задесила ваше другаре, ученике Основне школе „Владислав Рибникар“. Ми, одрасли, нисмо створили свет у којем се врлина и другарство цене. Како будете одрастали, драга децо, искуство ће вас учити да смо вам оставили свет у којем има много неправде и зла. Али никада немојте помислити да је читава стварност таква. Није! И не мора бити! За бољи свет се, међутим, морамо борити; али не тако што ћемо на насиље узвраћати насиљем, него добротом – попут Христа, који се чак и са Крста моли за оне који га распињу и вређају, и жели им добро. Знајте да је победа зла и неправде привремена, и привидна! Велики петак није коначна истина о доброти коју носите у срцима, којој вас уче ваши родитељи, учитељи и наставници; којој се надате и коју прижељкујете да видите у целом свету, а коју јасно видите у Христу. Лепо васпитање, искрено пријатељство, љубав и пожртвованост, имају смисла зато што их Бог потврђује, зато што им се анђели радују. Будите, дакле, храбри и истрајни у добру; а када вам буде тешко – угледајте се на Христа; и знајте да доброта односи коначну победу! Васкрсење Христово је ваша победа! Христос Васкрсе! Обраћање Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија: Извор: Информативна служба СПЦ

Професор доктор Светомир Бојанин остаће упамћен по свом преданом раду и посвећености деци, по неуморној борби за то да деца имају право да уче и расту у окружењу које им је природно дато, на начин да их уважавамо и поштујемо као личности. С тим у вези је и његова књига “Школа као болест” у којој је објаснио све оно што је погрешно у вези са данашњим образовним системом. Говорећи о томе зашто је школа болест, др Бојанин каже: – Ах, зашто… Узмите било ког наставника физике, хемије, биологије… Он зна тај свој занат, то што је учио. Али он дође у пети разред, у седми, осми и он не зна, јер га нико није учио како се та хемија приказује детету од 10, како детету од 12 или оном од 15 година. Сваки наставник у школи се према детету односи са својим приватним осећањем и својим приватним и породичним искуством. Ми немамо стручну обраду материјала. Још је Коменски 1628. године кад је изашла Велика дидактика на чешком рекао: “Деци не треба да дајемо више него што она могу, нити брже него што могу. Не треба да им дајемо да уче оно што не разумеју, ни оно што не воле.” А кад сте ви чули да је неко министарство питало децу од 8 или 10 или 12 година шта би желели да уче? Кад сте чули да је спровело анкету међу родитељима, шта они мисле да би њихово дете од 12 година требало да зна? Јер, они ипак плаћају те наставнике.” – казао је др Светомир Бојанин још 2016. године. Осврнувши се на своје школовање, он је казао да је за њега школа била полицијска станица. – Моје детињство, моја школа је била полицијска станица. Тачно сам знао шта смем рећи у школи, а шта не смем. На питање о ауторитету школе и наставника и није ли он мало данас пољуљан, др Бојанин одговара посматрајући ствари из другачијег, традиционалном васпитању не баш тако блиског угла. – Ма какав сад ауторитет. А шта ће му ауторитет? Пустите то. Па није дете научило ни да говори ни да хода из радне навике. Оно се мучи да научи да говори. Он воли и хоће да научи. А онда из школе бежи и нико се не пита зашто бежи. Шта не воле у тој школи? Није ту само проблем учења математике, иако је она некима баук. Мени је била. Проблем је што се ми према тој деци ме односимо с разумевањем. То наставнику треба више него ауторитет. Ако се сетимо сви своје школе, сетићемо се сигурно неких необичних наставника. Они су на неки начин били у конфликту са законом, баш као и деца. Али су ти наставници они који су највише волели децу и највише су били с децом.” – говорио је др Бојанин. Како каже, деца свој излаз из овакве школе траже несташлуком и бежањем из школе. Говорећи о проблему вршњачког насиља Бојанин је казао тада да се оно не може решити ако не кренемо све испочетка. – Ми правимо траги-комичне реформе у нашој евро-америчкој интеграцији. Јер ниједна се реформа не прави суштински него из неких формалних разлога. А треба ли родитељу ауторитет? И на ово питање др Бојанин давао је одговор који многи неће сасвим разумети. – Аман, шта ће му ауторитет, ако је он добар човек? Ви имате породице где се никад није десио ударац. Ауторитет може бити овакав и онакав. Али, ако ја нешто не смем, ја то не треба да не смем из страха, већ то не смем мора за мене и у мени имати неко значење. Да ја прихватам и знам зашто не смем. – говорио је професор доктор Светомир Бојанин, можда наш најцењенији дечји психијатар који је икад живео. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-za-mene-je-skola-bila-policijska-stanica-a-deca-danas-svoj-izlaz-iz-ovakve-skole-traze-nestaslucima-i-bezanjem/

Почиње Света Педесетница – време у коме се чини да време уопште не постоји; време када човек стрмоглаво урања у стихију молитве и раствара се у њој, остављајући по страни неважне бриге. Долази духовно пролеће, када наше душе, као нежне снежне капе, морају да се пробуди из сна, ојачају и, пробијајући се кроз дебљину грешног леда, открију свету своју лепоту. Као што је сваком цвету потребан мир и тишина да би добро растао, тако и наше душе у овом тренутку треба да пронађу стање мира и спокоја. Догађаји који се сада дешавају у нашој земљи и Цркви давали су нам и дају све мање разлога за мир. Међутим, важно је запамтити да Велики пост није време расправе и свађе, већ време покајања, молитве и праштања. Чиста молитва је немогућа без искреног покајања, као што право покајање не долази ако душа није опростила ближњему скривене јаде. Једно од другог тражећи опроштај отварамо тешку браву врата која нас води ка покајању. Ако ближој и даљој родбини, познаницима и пријатељима кажемо само једну реч: „Опрости ми!“, тада ћемо већ уништити окове непријатељства међу људима и међу народима. „Чаробна“ реч „Извини!“ странца чини својим ближњим. Помаже да чак и у непријатељу видите особу, која се састоји од тела, крви и душе, која је можда посрнула, али која није потпуно изгубила лик Божији, па су зато потребне дубоке и ватрене молитве. За време Свете Педесетнице идемо само за Христом. То значи да смо позвани да све своје мисли, дела и поступке упоредимо са Речју Божијом. Сваки пут, пре него што нешто кажемо наглас, морамо себи да поставимо једно питање: „Шта би сада Христос урадио на мом месту?“ И тада ће све наредне акције бити очигледне. Никада се ниједна реч клетве није чула са Спаситељевих усана. Само једном је проклео неплодну смокву, и то у знак упозорења на будућу судбину непокајаних грешника. Зли фарисеји су хулили и клеветали Исуса, а Он је у одговору, без имало злобе, оплакивао њихову тврдоћу срца, говорећи: „Тешко вама!" Чак и када је Христос срамно разапет на крсту и исмеван, Он се молио за убице речима: „Оче! Опрости им, јер не знају шта раде!" (Лука 23:34). Уместо стотина псовки и погрдних речи које се сада обилно сипају са свих страна, хришћанин је позван да непрестано држи на својим уснама и у свом срцу ову заиста живу молитву за своје непријатеље: „Боже! Опрости им, јер не знају шта раде!" Поље Свете Педесетнице се посматра из различитих углова. Пост може постати за човека школа љубави према Богу и људима, школа милосрђа, саосећања и пожртвовања. Истовремено, пост је поприште жестоке борбе човека и ђавола, праведности са грехом, добра са злом. Ако пажљиво пратите кретање своје душе у овом тренутку, лако је приметити да сваки пут у њој побеђује једно: или грех са својим привлачним сликама, али застрашујућим последицама, или врлина са својим неприметним изгледом, али богатим садржајем. Велики пост није само школа љубави и арена борбе, већ и време тражења: тражења Бога у вреви свакодневног живота, тражења мора љубави међу океанима мржње, тражења искре добра међу пепелом зла. Увек је тешко научити тражити добро када смо навикли да свуда, увек и у свему тражимо зло. Такође, потрага за злом је први корак ка потрази за добрим. Али зло, као и добро, мора се умети исправно тражити: не тражити га споља, него изнутра, не у другима, већ у себи. Бог није створио зло, него је створио могућност његовог постојања у свету. Он је створио дрво познања добра и зла, а сами први људи изабрали су зло као исправан, са своје тачке гледишта, начин размишљања и деловања. Тако је зло дошло на свет. То је била само могућност, али је постала неопходност. Било је удаљено, али привлачно, и постало је блиско иако одвратно. Од тренутка првог греха, свет више није могао да постоји без зла. И од тада, хиљадама година, човечанство поставља питање: зашто ово зло још постоји? Зашто Бог дозвољава постојање зла супротно Његовом карактеру као љубазног и милосрдног Створитеља? Савремени теолог Брус Литл, сумирајући све хипотезе о овој теми, дошао је до следеће „формуле зла“: „нема свако зло сврху, али свако зло има узрок“. Ова изјава радикално мења саму формулацију питања. Не треба да нас занима зашто свет лежи у злу, већ да увек тражимо зашто ово зло долази на свет. Потрага за извором зла мора бити ограничена на подручје нашег срца. У предстојећем Великом посту покушајмо да пронађемо корен гнева у себи и да га уништимо кроз дело покајања и молитве. И нека нам на том путу помогне и сам Господ, који хришћанина доводи у арену борбе против зла, а потом му даје благодатну снагу да у овој борби извојује безусловну победу. Николај Волошин https://pravlife.org/ru

Може ли жена заборавити пород свој, да се не смилује на чедо утробе своје (Ис. 66, 13) Породичне везе У нашој Цркви три недеље пре Божића посвећене су везама и односима у породици. Трећа недеља пре Божића – Детињци – опомиње децу на њихове дужности према родитељима. Друга недеља пре Божића – Материце, и прва недеља пре Божића – Очеви – опомињу родитеље на дужности према деци. Обичај да на ове празнике родитељи везују децу и деца родитеље има симболичан значај. И једни и други одрешују се поклонима. Овај обичај је дивна слика нераскидивих веза између родитеља и деце, предака и потомака. Узице, којима једни друге везују, то су знамења њихових нераскидивих веза. То је симболика конаца којима се тка историја једне породице, једнога рода, једнога народа и читавог човечанства. Шта би било са ткањем историје када не би било те потке и те основе? Сви би се конци расули и замрсили. Платно историје не би било саткано, јер родитељи предају деци основу живота, а деца у ту основу уткивају нову потку. Тако се везује прошлост и будућност, старо и ново, бивша и будућа поколења. Ова три породична празника славе се у три недеље пре Божића, пошто је овај велики празник посвећен рођењу Сина Божијег и у славу Небеске Породице. Данашња недеља посвећена је материнству, па се због тога овај празник зове Материце. Материно крило Један велики и у свету познати писац написао је књигу која носи наслов „Крило материно“. Данас имућни људи гледају које се високе школе у свету сматрају за најбоље, па тамо гледају да пошаљу своју децу на школовање. Многи мисле да су најбољи универзитети у Паризу, Оксфорду, Харварду и други. Међутим, овај велики писац доказује у својој књизи да од свих школа, које постоје на свету, за човека највише вреди оно што може да научи на „материном крилу“. Ту школу не може да замени ни једна друга школа, па ни најславнији универзитети. Питали су другог славног научника, који је завршио неколико високих школа, стекао много научних степена и награда, написао много значајних књига, која му је од завршених школа највише помогла? „Највише ми је помогла школа моје неписмене мајке“, одговорио је тај велики научник. Одакле таква снага, такав утицај, таква моћ једној неписменој жени? На то питање није лако да се одговори. Само по себи материнство је једно од највећих чуда света. То је тајна сакривена у души и у срцу мајке са мноштвом других осећања, доживљавања и нагона. Све је то изузетно и величанствено, по чему мајка на земљи личи на Бога на небу. Материнска љубав Путописац је описао догађај из Индије. У неком селу запалила се кућа и људи су гасили ватру. За то време један човек се од свих одвојио, гледајући непрестано у једно дрво. На питање зашто не помаже у гашењу пожара, овај је одговорио: „Занело ме је једно чудо и не могу да се одвојим од њега. Ватра је захватила ово дрво и гнездо са младим птицама. Када је мајка птица приметила пламен око свога гнезда, почела је крилима да заклања своју младунчад. На крају је са њима изгорела. Ко даде у срце овом малом, неразумном створу толику љубав? То је могао да учини само Бог. Када не би било других, ово је довољан доказ да Бог постоји“, завршио је своју причу онај Индијац. Наш велики духовник и проповедник испричао је причу о једном свом доживљају. Вођен је на стратиште неки разбојник, који је био осуђен на смрт, зато што је убио у једној кући мужа и жену, а потом запалио кућу. Тако је затро целу породицу. Посматрајући овај несрећни догађај људи су ћутали и нико није ништа говорио. Наједном из масе је излетела мајка оног несрећника, вичући из свега гласа и преклињући: „Не убијајте, господо, мога сина! Он је био добар, али је наведен на зло. Убијте мене, њега пустите!“ Овде је одговор на питање по чему мајка највише личи на Бога. Ту је такође и одговор на питање где је центар материнства. То је материнска љубав. Криза материнства Данас се говори у свету и код нас о кризама у свим правцима живота. На жалост, међу овима се помиње и криза материнства. Но, поменимо и пример где није било кризе. Питали су једну мајку, која је имала дванаесторо деце, шта јој је највише помогло у васпитању и подизању деце. „Држала сам се непрестано за Божију руку. Тако сам осећала да сам увек јака“, рече ова жена. „Нисам много држала лекције деци и мало сам говорила. У споразуму са својим мужем понашала сам онако како сам желела да се понашају наша деца када одрасту. Ја сам показивала љубав према деци и учила их да се међусобно воле. Деца су делила не само љубав међу собом, већ скоро и сваки залогај. Старија деца су били наши помоћници у васпитању и подизању млађе деце“. Криза се материнства данас огледа и у избегавању рађања већег броја деце. Колика је то несрећа, још сасвим не можемо сагледати. За неколико година видећемо читаву трагедију не само за поједине породице, већ и за читав наш народ! Да не говоримо о несрећама које повлаче за собом побачаји – злочини чедоморства у утробама мајки. Наш народ каже: „Зло се не може издробити“. Бојимо се да ћемо навући гнев Божији на читав народ због греха који вапије на небо! Криза материнства је такође у томе што су многе наше мајке исувише дуго одсутне са породичног огњишта због запослености. Неки чак и остављају своју децу одлазећи, ради запослења, у иностранство. Још је велики број разлога који нас подсећа на материнску одговорност према деци у нашим приликама. Овај дан подсећа на ту одговорност и опомиње да се учини све што може да би се ствари поправиле. Премудри Соломон каже: „Мудар син је радост оцу својему а луд је син жалост матери својој“ (Приче Сол. 10, 1). Овај празник је још и дан који опомиње децу да доживе дубоку и молитвену благодарност за сва доброчинства којима су их задужиле њихове мајке. Било да су живе или мртве, оне су за своју децу живе и увек су уз њих присутне. Ма колико да деца учине – било молитвама, било речима, било делима – за своје мајке, остаће им вечити дужници. Нека вам је свима срећан и благословен овај празник! Богу нека је за све слава и хвала сада и вазда – кроз све векове. Амин! Епископ жички Стефан (Боца)

Све је почело од наших праотаца, Адама и Еве. Добили су заповест у рају да не кушају плод с дрвета познања добра и зла (види Пост. 2, 17). Заповест да се „не куша ово или оно“ врло добро је позната сваком православном хришћанину. Ово је заповест поста – најстарији, почетни фактор породичног живота. Као што знамо, прву породицу је искушавао сатана, праотац сваког зла. Тај завидник није могао мирно гледати њихов срећан живот. Адам и Ева су прекршили заповест да не једу. Господ их је позвао на одговорност. Онда су покушали да свале своју кривицу на неког другог, као да они уопште нису били криви. Не само то, него је Адам окривио своју супругу, коју је, како је нагласио, добио од Бога. Тако је дошло до пада у грех, а људи се нису покајали за оно што су урадили. Господ их је лишио раја, и дао им епитимију. Да се укратко сетимо речи те епитимије коју је Бог дао. Жени је рекао: Теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твог, и он ће ти бити господар. (Пост. 3, 16). Што си послушао жену и окусио с дрвета с ког сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до свог века. (Пост. 3, 19). Жалост је ступила у живот људских бића. Непоколебљиво трпљење жалости је важан део подвижништва.Наш задатак је да запамтимо да жалости долазе као резултат греха. Морамо да их подносимо без гнева, без роптања на Бога. Болно је бити болестан, болно је умрети (вратити се у прах). Ово осећање жалости мора се истопити покајањем. Онда те мисли о смрти које нас гуше, могу постати узвишене; могу постати сећање на смрт. После пада, Адам не само да је морао да ради – морао је да ради тешко. Тако је било у његовом животу, а тако је и у нашем. Сваки човек мора да размишља како ће прехранити себе и своју породицу. Повремено се мора обављати и тежак и суморан рад. Архимандрит Сергеј (Шевич) често је долазио до закључка да су његови парохијани понекад оптерећени послом који морају да раде сваког дана. Отац Сергеј је истицао да је тај рад за особу у браку исто што и послушање за монаха. Као што знамо, монаси не бирају своје послушање по сопственом укусу. Калуђер ради оно за шта је добио благослов. Без обзира да ли је то непривлачно и досадно, послушање и поред тога навикава монаха да одсече своју вољу, и, сходно томе, твори Божију. За Адама и његове потомке, Божија воља је да живе после пада под условима који нису рајски, да се не жале на то, и да се покају. Они такође треба да се надају у Бога, који води људе у своје Царство. За жену, посебно време искушења је трудноћа. Она мора да размишља више о свом детету него о себи, да обрати посебну пажњу на сопствено здравље, да буде дисциплинована, и можда да остави уносан посао због свог детета – да се одрекне планираног напредовања у каријери. То је њен подвиг самоуздржања. Да не помињемо порођајне болове, као и непрекидну бригу и ужурбаност око новорођенчета. Родитељи одојчета морају да себи ускрате основни одмор, да буду неиспавани. Брину се о малишану и моле током напетих тренутака за благостање свога чеда: „Господе, Ти све знаш, и Твоја љубав је савршена. Узми душу (име), и уради оно што желим да урадим, а не могу.“ А ако се дете роди као хендикепирано… Каква је вера у Божију Промисао потребна да би се понео тај тежак крст! Готово одмах након рођења детета започиње велики труд на његовом васпитању. Чак и ако узмемо у обзир нерелигиозну страну, знамо да не можемо успети без Божије помоћи. Отац Гљеб Каледа је био у праву када је инсистирао да је темељ васпитања и образовања смештен у породици, док школа и факултет служе само као допуна онога што је урађено у породици. Додатак је важан, али он само појачава главну ствар. Често видимо да ђаци морају да памте информације, али мало их уче о томе како да мисле својом главом. Још мање их уче о моралу. Шта треба урадити у том случају? Породица може надокнадити недостатке безличног и комерцијалног образовања и васпитања – то јест, ако родитељи озбиљно брину о свом детету, а не само о физичким, већ и о његовим емотивним потребама. За све ово је потребно много година стрпљења. Родитељи су призвани и да се старају о духовним потребама свог детета. Било би добро да науче мало дете да се моли (у већини школа и универзитета, дете неће учити да се моли Богу). Али, да би то урадили, родитељи и сами треба да знају како да се пажљиво моле, да разумеју језик молитве, и да на приступачан начин објасне свом детету суштину богослужења. Када дете одрасте за школу, требало би да буде спремно за своју прву исповест. Како родитељи могу да му објасне шта је грех, и зашто је потребно да каже свештенику о својим гресима? Овде је потребан нечији лични пример, лични труд родитеља на духовном путу. Ако мајка води дете да се причести, али и сама не приступа путиру или не иде на исповест, ако отац иде ретко у цркву, онда ће бити прилично тешко убедити дете да су сваком од нас потребне црквене Свете тајне. У кући где не постоји заједнички доручак, ручак и вечера, где свако једе кад пожели (а чак и када не жели), дете ће тешко примити концепт поста. „Не можете навести децу да посте ако им је дозвољено да једу кад год пожеле, ако им се дозволи да трче кроз кућу са комадом хлеба и кобасице или кексом. Редовност уношења хране је, ако хоћете, почетак хришћанског подвига… Кроз молитву пре оброка особа учи да се све почиње са молитвом. Ако има гостију у кући, а није могуће помолити се пред њима, важно је да сви чланови породице прекрсте па било то и умно… Потребно је неговати како очигледне тако и тајне облике свакодневног хришћанског живота“, отац Гљеб Каледа је имао обичај да каже. Домаћи живот може постати добра потпора духовног живота, али и дубока препрека. * * * Страст самољубља се издваја као најгори непријатељ породице. Егоизам је опасан непријатељ. Када супружници не желе да удовоље једно другом у било чему, при чему упорно чувају свој сопствени понос; ако свако стално броји колико пута је урадио или урадила нешто за своју породицу, онда ће се та породица мало-помало распасти. Ако се парови лако гневе, препиру око ситница, и не могу мирно живе једно са другим и са блиским рођацима, онда се и сами осећају очајно, и њихова деца упијају њихов лош пример. Како је тешко васпитати децу сопственим примером! Истински подвиг захтева од родитеља да не препусте своју децу телевизијском образовању, интернет групама, или улици. То је с једне стране; с друге стране, деца се не смеју мучити претераном бригом. Уосталом, претерано старање доводи до инфантилности, интроверзије, а понекад чак и до бунта против родитеља. Породица је школа љубави Читаво хришћанско подвижништво је усмерено ка стицању љубави. Христос Спаситељ је свео све заповести на две: љубав према Богу и љубав према ближњем. Свети Теофан Затворник упоређује љубав са ватром: ако не бацате дрва на ватру, она ће се угасити; ако се љубав између мужа и жене не потпирује делима љубави, она ће на крају умрети. А која су та дела љубави? То су дела основне бриге једног према другом, очигледни и не тако очигледни знаци пажње. То су: способност да се у току расправе превазиђе избијање гнева и да будемо први који ће прићи и успоставити мир. То је способност да се контролишу сопствене егоистичне склоности, да се исправе поступци, увек мислећи у себи: „Ја нисам једини(а)“. Отац Павел Сержантов https://mitropolija.com/2023/12/21/porodica-je-skola-ljubavi/

Са благословом Патријарха српског г. Порфирија, у београдској Саборној цркви ће предавање на тему "Црква - школа Божанске љубави" одржати презвитер доцент др Драган Каран, у суботу, 24. децембра, од 18 часова. Извор: Саборна црква, инстаграм

Управо на месту где је свети Деспот Стефан Лазаревић основао Ресавску преписивачку школу, древном манастиру Манасија, од 10. до 17. августа 2022. године биће одржана Летња школа калиграфије "Дијак", чији је оснивач и професор, Душан Мишић, гост нашег радија. Како сазнајемо, места за упис још увек има али је број места ограничен на свега 10, како би свако од полазника током ових седам дана имао пуну пажњу свог професора и мајстора калиграфије. Чућете и како су протекле Душанове изложбе у Лазаревцу и Бањалуци и шта посетиоци најчешће питају када се сретну са његовим радовима: Разговор са Душаном Мишићем: Школу калиграфије "Дијак" можете пронаћи на друштвеним мрежама "Фејсбук" и "Инстаграм", а пријаве за Летњу школу у Манасији се врше путем телефона: 060 327 42 33. Извор: Радио "Слово љубве"

Поводом навршавања 140 година од проглашења Краљевине Србије, 110 година од почетка Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије, 100 година од обнове Пећке патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области у једну - Српску патријаршију, и 30 година од стварања Републике Српске – у организацији Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" и факултета Универзитета у Србији и Републици Српској, под покровитељством Православне епархије врањске и Министарства спољних послова - Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, дана 14. јула 2022. године, отворена је Летња школа "Преподобни Прохор Пчињски", у истоименом манастиру, са темом "Православни Балкан у 19. и 20. веку". Летњој школи присуствује око 40 студената Философских факултета из: Бања Луке, Источног Сарајева, Приштине са седиштем у Косовској Митровици, Београда, Ниша, Новог Сада, Философског факултета Универзитета "Свети Кирило и Методије" из Скопља, студенти из Црне Горе и Врања. У јутарњим часовима, Његово преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије служио је Свету архијерејску Литургију у цркви манастира Преподобног Прохора Пчињског, уз саслужење игумана манастира архимандрита Методија (Марковића), јеромонаха Андреја (Милашевића) и ђакона Миодрага Наумовића, у којој су учествовали сви учесници Летње школе. После Литургије, сви учесници су се поклонили моштима Светог Прохора Пчињског. У 09,30 часова, у Конгресној сали Врањског конака, свечано је отворена Летња школа. Поздравна слова на отварању Летње школе произнели су: Његово преосвештенство Епископ врањски господин Пахомије, као Управитељ Свеправославног друштва, који се том приликом захвалио превасходно покровитељима Летње школе, Министарству спољних послова - Управи за сарадњу са дијаспором и Србима у региону, телима Епархије врањске, као и суорганизаторима - Философским факултетима Универзитета у Србији и Републици Српској, и свима који су допринели организацији Летње школе, затим и доцент др Дејан Антић, професор Департмана за историју Философског факултета у Нишу. Предавачи су првога дана летње школе били: проф. др Драга Мастиловић, декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву, са темом: "Историјске основе настанка Републике Српске", проф. др Сунчица Денић, професор Педагошког факултета у Врању, са темом "Српска књижевност на Косову и Метохији - књижевно-историјски преглед, проф. др Милош Ковић, професор Философског факултета Универзитета у Београду, са темом "Косовски завет и ослобођење Старе Србије", проф. др Саша Марковић, професор Педагошког факултета Универзитета у Новом Саду, са темом "Ослобођење Старе Србије и Срби у Војводини" и архимандрит мр Методије (Марковић), игуман манастира Преп. Прохора Пчињског, са темом "Улога Цркве у очувању националног идентитета и ослободилачким ратовима у 19. и 20. веку. Након предавања, постављана су питања од стране студената и вођена дискусија о изнетим темама. Извор: Епархија врањска

Гост новог издања емисије "Гостопримница" на таласима Радија Епархије шумадијске, био је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора "Православног мисионара" и аутор документарног филма "Свети Василије Острошки - сведок Васкрсења". У оквиру разговора који је водила новинар Ана Брзаковић, катихета Бранислав је говорио о свом филмском остварењу. Звучни запис разговора Целокупни хришћански живот подразумева учествовање у животу Цркве, пре свега у молитвеном и богослужбеном учествовању, али и свих оних сегмената који подразумевају хришћанско живљење. Тако и овај филм о Светом Василију Острошком јесте наставак овог етоса васколиког хришћанског живота, истакао је катихета Бранислав Илић у уводном делу разговора. Катихета Бранислав је указао да је Свети Василије Острошки дубоко уткан у биће нашег народа, те да је свима нама Острошки чудотворац молитвена потпора у свим данима нашега живота. Свети Василије нас је својим животом и делом научио да је Богу најугоднија благодарствена молитва, подсетио је катихета Бранислав и додао: наше молитвено заједничарење највећа је школа побожности, а највећи наставник те школе је Свети Василије Острошки, слава му и милост, закључио је катихета Бранислав Илић у емисији "Гостионица" на таласима Радија "Златоусти".

У четвртак 17. јуна о.г. ученици основних школа са Косова и Метохије посетили су општину Смедеревска Паланка у којој им је домаћин био председник општине, Никола Вучен. Нарочито су топло примљени наши ученици са Косова и Метохије у Манастиру Пиносава у Кусатку где их је са посебним даровима дочекао архимандрит Петар (Драгојловић). Ученици су се поклонили светињама манастира и задржали се у дужем разговору, а потом наставили обилазак знаменитости Смедеревске Пааланке.

Благодарећи Господу, уз подршку целокупне српске заједнице која се ујединила око пројекта од виталног значаја за њено духовно и национално биће у Аустралији и Новом Зеланду, 27. јануара 2021. године, на дан прослављања Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, отворен је Колеџ Светога Саве. Свету архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ г. Силуан уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића и Николе Билића, протонамесника Александра Милутиновића и ђакона Милоша. Одговарао је хор цркве Светог кнеза Лазара из Александрије. -Нека је срећна слава свима који прослављају Светог Саву широм континента и света, нашег апостола, онога који је повео наш народ за духовну руку за Господом Христом, и тиме нас повео путем који води у живот. Ми у Аустралији се данас посебно радујемо јер смо благословени да на данашњи дан служимо свету Литургију у храму нашега Колеџа, наше прве српске школе на Петом континенту, која је посвећена највећем просветитељу и учитељу рода нашег. Ово је историјски тренутак када се показују плодови стрпљивог, заједничког труда и рада многих. У смирењу, радости и љубави Христовој, са Небеском Србијом благодаримо Богу за ову школу где ће наша деца неговати своју веру, где ће неговати и учити свој језик и своје обичаје. Нека ово буде наш нови почетак, новог корачања, храброг корака на Петом континенту, ка отварању нових школа и ка постизању циљева који су за добро наше заједнице, поручио је владика Силуан. Након свете Литургије уследила је молитва за учитељице и ђаке на почетку школске године, као и чин ломљења славског колача. У 14 часова, почела је званична церемонија свечаног отварања уз присуство уваженe Гледис Береџиклијан, премијеркe Новог Јужног Велса, епископа Емилијана из Грчке Православне Архиепископије, свештенства, званица из политичког врха Новог Јужног Велса, представника амбасада Србије и Босне и Херцеговине, кумова Колеџа, родитеља и првих ђака. Након обраћања Епископа, уследили су говори г. Џефа Њукома, председника Удружења независних школа Новог Јужног Велса; г. Филипа Радока, градоначелника Хорнсбија; и на крају Премијерке која је похвалила пројекат српске заједнице и потом пресекла врпцу и званично отворила Колеџ Светог Саве. Уследио је обилазак школе и фотографисање са првом генерацијом ђака који су уписали Колеџ. ВИДЕО: https://www.facebook.com/stsavacollege/videos/vb.1055823611135729/418562442801448/?type=2&theater Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска

Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије и парох цетињски, био је гост новог издање емисије у "Жижи". Гостујући у наведеној емисији прота је, између осталог, нагласио да од оснивања првих школа у Црној Гори па до краја Другог свјетског рата – црногорски ђаци на Савиндан нијесу имали наставу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Ових дана се распламсала прича о томе да Црква злоупотребљава школарце (ђецу која иду у школе) за неке своје религиозне ( неко додаје и политичке !?) циљеве, и да је то веома лоше за државу Црну Гору. Један неопрезан позив просветног радника да ђаци (једног разреда, једне школе) организовано дођу на молитву, ставио је – у дијелу јавности – генерално под знак питања присуство ђеце у богомољи. Ево неколико напомена, као тема за размишљање, без претензије да кажемо све и да донесемо дефинитивне закључке. 1. Средњовјековна Црна Гора (Зета) није могла имати других школа осим цркава и манастира – и то је трајало најмање пет вјекова. Генерације Црногораца – дакле наших предака – су се описмењавале на тим мјестима. Све што имамо сачувано као споменик наше, аутентичне црногорске писмености (али све!!!) од времена Црнојевића до Његоша – настало је или под сводовима неког од наших манастира или је писано руком неког од људи у мантији. Па да нема другог, овај би разлог био довољан да сваки црногорски школарац уђе у цркву и види шта тамо има, а да му, неко црквен, то и покаже (објасни). 2. А какви су били услови за развој школства (у смислу учешћа свих грађана и већег описмењавања становништва) – о томе не треба трошити ријечи. Могућности за отварање масовних школа није било ни у крајевима под турском окупацијом. Током 18. вијека митрополити Петровићи су покушавали да организују школе при манастирима али се новац за просвету тешко одвајао у ратним условима. Неке обрисе прве школе или неког школског курса имамо у Цетињском манастиру у вријеме Светог Петра Цетињског, али је млади Раде Томов ипак морао на школовање на Топлу и у Савину. И тамо опет – код попа у школу! И то је био почетак и крај Његошевог формалног образовања. Зато, ако хоћете да ђеца виде гђе се Његош школовао – право у цркву са њима. 3. Године 1834. Његошу ће поћи за руком да оснује прву школу при Цетњиском манастиру. Основни циљ те Његошеве школе био је да полазнике научи како да читају и пишу, и како да се моле Богу. Отуда су и уџбеници у првој нововјековној црногорској школи биле богослужбене црквене књиге. Први учитељ Његошеве цетињске школе био је Бокељ Петар Ћирковић који је на Цетиње ђеци донио троазбучни Славено-сербски буквар Павла Соларића из 1812. Ко жели да нашим школарцима покаже прве школске уџбенике у Црној Гори – може комотно да их поведе код попа у цркву. (Збиља нијесам сигуран колики је проценат читалаца овог текста који би, без претходног ”гуглања”, могао рећи чему служе и на шта се односе књиге Октоих и Часослов – споменици црногорске културе и духовности!) 4. Сљедеће или исте те године Његош отвара печатњу (штампарију) у Манастиру, а 1842. и другу школу, опет у манастиру, Добрска ћелија (у своје вријеме једном од сједишта цетињских митрополита). Претпоставља се, да су поред ове двије школе, у Црној Гори тада радиле још и школе при манастирима у Острогу и Брчелима. Међу првим штампаним штивима у овој Његошевој печатњи издвојио бих ”Српске народне пословице” које је приредио Вук Караџић уз издашну институцијалну и персоналну помоћ Његошеву. Ове пословице, под оваквим именом, укључују велики број народних умотворина баш са подручја Старе Црне Горе. Затим ”Српски буквар – ради учења младежи црквеном и грађанском читању” из 1836. Потом, 1838, Вук је, заједно са Његошем, штампао „Српску граматику – састављену за црногорску младеж“! као уџбеник неопходан за просветни рад у новоформираним црногорским школама. Ту је штампана и занимљива Његошева пјесма ”Србин Србима на части захваљује” која представља његову захвалност бокешким римокатолицима на неколико дана ванредног гостопримства. Елем, ко прочита наслове и садржаје ових првих уџбеника и књижевних ђела Његошеве штампарије, боље ће разумјети настојања Цркве и свештенства да помире и у братском односу држе српски и црногорски идентитет у Црној Гори, који, оба – постоје овђе моного дуже прије Првога рата и чувене 1918! 5. У вријеме књаза Данила при Цетињском манастиру наставља да ради она његошевска школа коју су похађали како будући књаз Никола, тако и његови рођаци Божо и Шако Петровић, али и толики други… У свим овим школама (податак из касније 1870.) било је око 300 црногорских ђечака и чак 12 (!) ђевојчица. Послушајте имена предмета које су они похађали: Вјерозаконски предмети – библијске приповјетке Старог и Новог завјета; Катихизис; Псалтир са преводом; Црквено пјеније… али и српска историја, српска граматика. А ово помињем као лијек против националистичке нервозе која болесно дијели стварност на ”црногорску” ђецу и ”српске” попове… То су дакле први кораци нашег школства у 19. вијеку. За њима слиједи повијест богословске школе на Цетињу и првих гимназија на територији данашње Црне Горе. Од Његоша до краја Другог свјетског рата богословље (вјеронаука) се изучавало без престанка у свакој црногорској школи. Послије Вељега рата 1878, на територији која је припојена Црној Гори, муслиманска ђеца су била обавезна да похађају народне црногорске основне школе, као и ђеца православаца, с тим што су она умјесто слободног четвртка имала слободан петак, а вјерску наставу изводио је њихов вјероучитељ. Од тих година, православни свештеник није могао бити постављен за учитеља у школама гђе је био већи број муслиманске ђеце. Ово кратко подсјећање би могло да стиша страсти по питању присуства ђеце у православном храму, на богослужењу. Да, тачно је – не треба учитељ да их сабира на молитву. То ради поп преко вјерујућих родитеља. И кад се сабирају у ове дане – треба да пазе на здравствене прописе. Али са друге стране, никоме у Цркви не пада на памет да се школска настава држи у црквама, нити смо учионицу замијенили капелом – него се једног дана одржала молитва за ону ђецу и оне родитеље који су хтјели ту молитву. Ово питање није, признајем, до краја дефинисано позитивним прописима, али далеко смо од државне пропасти ако су ђеца дошла испред попа или хоџе. Напротив. Убијеђен сам да би сваки просвјетни радник сматрао престижним подухватом ако би, на каквој екскурзији, ђаке повео у Нотр Дам или у неку од миланских и лондонских катедрала. А исто тако вјерујем да не би настала бјежанија ако би се у тим западним богомољама у том моменту зачуле оргуље или пјесма тамошњег црквеног хора. Опште просвећење народа у погледу упознавања институција и појмова, направиће друштво (и појединце у њему) моћним и способним да препознају границу између светог и профаног, између грађанске и вјерске слободе на једној и општеобавезних институција на другој страни. Ни Црква неће бити баук грађанству, нити ће школа бити непријатељ вјерницима. Секуларизам представља одвојеност а не атомски рат између Цркве и државе. Ако се ради о простору изван институције школе и времену изван саме наставе, о организацији чина од стране свештеника (а не учитеља) без икакве обавезе или присиле и уз подразумијевајући пристанак родитеља; ако знамо да је Црна Гора једна од 4-5 европских земаља у којој нема никаквог (!!!) облика вјеронауке у школама; ако овђе јасно видимо да су нам настанак и вјековно трајање школства нераздвојиви од Цркве или џамије; ако знамо да ту исту ђецу – потпуно у складу са Уставом и законски – цркве и вјерске заједнице сабирају у своја светилишта у дане духовних празника – ето разлога да о свему говоримо са више разумијевања. Незнање писмених људи у вези кољенопреклоне молитве (метаније) постаје застидно онога момента када прераста у њихову агресију према Цркви кроз питање: ”А кад су то наши стари клањали у Цркви”? Загледајмо се у слику изнад текста, и ћутећи послушајмо одговор који долази из молитве наших предака… Извор: Митрополија црногорско-приморска

Беседа Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара у Недељу Православља, прве недеље Часног поста, одржана за манастирском трпезом. „Ови дани су најбоља школа побожности… у њима можемо у потпуности да разумемо тајну људског рода и тајну оваплоћења Сина Божијег, Господа Исуса Христа…“ Звучни запис беседе Извор: Манастир Хиландар

Митрополит волоколамски др Иларион (Алефејев) одржао предавање на Православном богословском факултету у Београду. Звучни запис предавања (радио Слово љубве) На дан спомена свете мученице Агатије и светог Полиевкта, у уторак, 18. фебруара 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије и почасни доктор Универзитета у Београду, одржао је у великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему: „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Овом изузетно занимљивом и надахнутом излагању Високопреосвештеног Митрополита Илариона произнетом многобројној публици, коју су чинили како наставници и студенти Факултета, тако и високопречасни свештенослужитељи, високопреподобне монахиње и верни народ Божји из више епархија наше помесне Цркве, присуствовали су: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки господин др Давид, Његово Преосвештенство Епископ Јован (Пурић), господин проректор за науку Универзитета у Београду професор др Петар Марин, вршилац дужности помоћника директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде господин др Марко Николић, високопречасни протопрезвитер-ставрофор др Драган Протић, ректор Богословије Светог Саве у Београду, представници дипломатског кора из Амбасаде Руске Федерације у Београду. После срдачне добродошлице и исказаних израза особите почаствованости поводом обраћања реномираног предавача, господин декан Православног богословског факултета у Београду, пречасни презвитер др Зоран Ранковић предао је реч уваженом госту. Започињући своје предавање, Митрополит Иларион сажето је дефинисао историјски развој целокупног богослужбеног искуства православних хришћана, подсетивши сабране да је богослужење у раној Цркви заправо било једина школа богословља које је, поврх свега, имало поучни карактер. Начинивши паралелу са савременим стањем, предавач је умесно приметио да одређени број богослужбених елемената у Православној Цркви није разумљив свима онима који редовно похађају богослужбена последовања. Објашњење за овакав развој догађаја треба тражити у чињеници да је већина богослужбених текстова настала у периоду од IV до IX века, при чему су они стварани и формулисани, пре свега, благодарећи језику Светога Писма и догматској терминологији утврђиваној и прецизираној на васељенским саборима кроз историју. Следствено, Високопреосвештени Митрополит се усредсредио на питање тренутне улоге богослужбеног језика, наводећи пример из живота Руске Православне Цркве. Истичући познату чињеницу да је званични литургијски језик црквенословенски, Митрополит Иларион је предочио лично мишљење да, чак када би и све богослужбене књиге биле преведене на руски говорни језик, то опет не би допринело потпунијем разумевању богослужења од стране савремених православних хришћана. Јер, богослужбени текстови који су настајали у назначеној епохи, утемељивани су на библијским текстовима, формулисаним истинама вере и предању Цркве које је поступно грађено, што је свеукупно допринело вишеслојности насталих састава. Тим поводом предавач је навео пример произношења Великог канона Светог Андреја Критског током Прве и Пете седмице Велике четрдесетнице. Иако савремени православни хришћани у Русији, али засигурно и у другим словенским срединама, не разумеју у довољној мери текст тропара, атмосфера покајања, подвига, богослужбеног етоса и свега онога што одликује период Часног поста, има пресудну улогу у чину прихватању и поимања једног оваквог богослужбеног текста. С обзиром да је Канон Светог Андреја Критског, према запажањима Митрополита Илариона, писан првенствено за монахе који су редовно читали и познавали Свето Писмо, аутор је уједно могао стварати тропаре канона и истовремено примењивати алегоријски начин тумачења многобројних старозаветних личности и места. Отуда је истакнут и упечатљив пример тумачења две старозаветне жене Рахиље и Лије као символа созерцања и благоделатности. С тим у вези, богослужбени текстови треба да буду разумевани, како је више пута јасно и недвосмислено нагласио током предавања уважени гост, у правом смислу речи као допуна тумачења књига Светог Писма, али и својеобразни наставак свештених списа Светога Писма. Произносећи даље своје излагање, Митрополит је прецизирао да, упркос томе што јеванђелски текстови садрже концизне извештаје о одређеним догађајима из домостроја спасења, управо богослужбени текстови исте допуњују. Ово тврђење бива поткрепљено примером у вези са Оваплоћењем Господа нашег Исуса Христа. Пошто је заручник Дјеве Марије сазнао да је зачела од Духа Светога, намислио је тајно отпустити, при чему се текст Јеванђеља на овоме детаљу више не задржава. Но ипак, химнографски текстови празничне службе Рождества Христовог развијају допуњавајуће тематске дијалоге између заручника Јосифа и Пресвете Богородице. Стога, тамо у богослужбеном тексту где није све изражено искључиво на основу текста Светога Писма, бива надограђено нарочитим и надахнутим богослужбеним текстом. Уобличене богослужбене текстове на овај начин можемо сасвим оправдано разумети као начине тумачења Светога Писма, јер су византијски химнографи поетским путем изражавали богооткривене истине Цркве. Други пример потпунијег разумевања догађаја из домостроја спасења, оствареног у личности распетог и васкрслог Богочовека, и то посредством богослужбеног текста, представља Христов силазак у ад. Наиме, богослужбена химнографија много детаљније и подробније описује овај силазак, заснивајући своје тумачење на тексту апокрифног Никодимовог јеванђеља које садржи одређени опис. При томе, Митрополит Иларион констатује да су одговарајући химнографски текстови и елементи службе Велике суботе утемељени управо у садржини овог писаног споменика. Стога, очито је да православно богослужење јесте допуна и тумачење светописамског текста. У складу са претходно казаним, Високопреосвештени с правом поставља следеће питање: Какав, заправо, значај имају богослужбени текстови за живот хришћана, али и за васколику Цркву? Сходно њиховом ауторитету, како запажа Митрополит волоколамски, они заузимају друго место, одмах после библијских списа, јер су богослужбени текстови стварани саборним умом и вером Цркве. Уколико би пак, нешто у теолошком изразу изазивало сумњичавост или наговештавало кривоверје у односу на истине вере, онда су васељенски сабори били место и време где су такве сумњиве формулације биле исправљане, како би истина била изражена и прецизирана. Први који би, пошто примети и разуме да је посреди кривоверје или погрешно учење, реаговао тим поводом био је црквени народ. Потом би се укључивали богослови, прецизно објашњавајући разматрано питање. Одговарајући пример у вези са оваквим следом догађаја Митрополит Иларион види у делатности јеретика Несторија и његовог исповедања да Пресвета Богородица треба да се назива Христородицом, што је богослужбено искуство Цркве недвосмислено одбацило као лажно и погрешно. Богослужбени текстови, дакле, садрже богооткривене истине које су проверене многовековним Предањем и искуством Цркве. Управо због тога је рецепција народа Божијег била пресудна у случају препознавања погрешног учења, док су теолози помагали у пажљивој артикулацији истина вере на васељенским саборима. Еминентни предавач се, потом, усредсредио на још једно, веома значајно питање - проблематику ревизије богослужбних књига. Ради појашњења назначеног, Митрополит Иларион се првенствено осврнуо на примере из протестантске и римокатоличке традиције. Наиме, бивајући руковођени примерима наведених традиција, поједини савремени православни теолози, па и хришћани, сматрају да би и у Православној Цркви требало да буде извршена ревизија богослужбених текстова и књига. Међутим, оваква ревизија би, према мишљењу митрополита Илариона, водила до ревизије православног богословља. Штавише, предавач је мишљења да, ако нека богословска теза није усклађена са богослужбеним текстовима, у том случају би пре требало веровати садржини богослужбених текстова неголи прихватати било каква теолошка тумачења. Јер, богослужбени текстови прихваћени су од целе Цркве као правило вере. Они се читају и поју свуда у православним црквама већ дуги низ векова. Благодарећи томе, свака погрешна и Православљу страна мисао, која се можда могла поткрасти услед неразумевања и пропуста, уклањана је црквеним Предањем после чега је чисто и исправно учење заодевано у поетске форме црквених песама. Исказујући намеру да нагласи претходно изложено, Митрополит Иларион је споменуо пример из живота дохалкидонске коптске хришћанске заједнице. Копти су, пре више година, одлучили да из служебника изоставе молитве за оне који су у аду, јер су сматрали да су оне у супротности са њиховим учењем. Тим поводом, Митрополит је истакао да је дотично учење, које су Копти усвојили захваљујући Римокатолицима, засновано на богословском промишљању Томе Аквинског. Ми, пак, у Православној Цркви, према речима предавача, имамо молитву за оне који се налазе у аду, а то је, једна од коленопреклоних молитава на вечерњу Педесетнице. Стога, уважени гост је мишљења да је неопходно пре свега спровести редакцију богословских текстова уместо богослужбених текстова. Низу претходно поменутих примера, Митрополит је придодао још један, и то онај који се тиче постојања такозваних „антисемитских елемената“ у службама Велике или Страдалне седмице. Познато је да се у дотичним чинпоследовањима на више места помиње како су Јудеји разапели Христа, те да они сносе главну одговорност за крсну смрт Христову. Како би избегла оптужбе за антисемитизам, Римокатоличка Црква је после Другог Ватиканског сабора прибегла корекцији таквих места, исказујући на тај начин један, на први поглед, „коректан политички став“. Штавише, бројни савремени истраживачи Јеванђеља сматрају да су Римљани разапели Христа, а не Јевреји. Међутим, предавач је појаснио да у овоме случају није уопште постојао конфликт између Спаситеља и римских власти, јер су оне напослетку биле умешане у Исусово страдање на крсту само зато што Јевреји нису имали права да извршују смртну казну. Ово је све толико очигледно да, према опаскама Митрополита, апсолутно не изискује даља појашњења. Оно што је, заправо, тачно гласи да је древна Црква исправно разумела јеванђелска сведочанства и то преточила у богослужбене текстове. Међутим, ако покушамо да извршимо деконструкцију Јеванђеља, како наглашава Митрополит, онда ћемо доћи до крајњег епилога који је већ задесио протестантске заједнице, односно да затварамо цркве. Они су, наиме, најпре одбацили старе богословске текстове, свете тајне, истинито учење о реалном и истинском претварању евхаристијских дарова на Светој Литургији у Тело и Крв Христову, потом су прешли на ревизију библијских текстова и на крају су, према тврђењу Високопреосвештеног Митрополита, доживели и затварање цркава. Православни хришћани, према ставу Митрополита волоколамског, никада неће сумњати у јеванђелске текстове. Господ Исус Христос је заправо био у сукобу са књижевницима и фарисејима, то јест духовном елитом старог Израиља и свима онима који су прибегавали формализму. Ако негде у богослужбеним текстовима постоји нешто што не би одговарало данашњем политичком речнику и друштвено прихватљивом моделу владања, то не значи да би такве текстове требало мењати. Недвосмислени пример изостанка било каквог антисемитизма Митрополит Иларион види и у вишеслојној изради и украшавању иконостаса у Руској Православној Цркви. Општепознато је да на иконостасу много већи простор заузимају живописани ликови апостола, праотаца, отаца и пророка који су били јудејског порекла, што снажно демантује било какво постојање антисемитизма. Дакле, смрт Господа није била последица сукоба са једним народом, већ са религијским моделом живота. Упоредо са тим, Црква Христова већ више од две хиљаде година учи људе да се истински клањају Богу „у Духу и истини“. Наглашавајући да су богослужбени текстови правило и регулатор нашег црквеног живота, Митрополит Иларион је усмерио пажњу присутних у правцу потребе дубљег спознавања смисла божанствене Евхаристије. Начин за остварење таквог дела садржан је у пажљивијем и подробнијем ишчитавању и разумевању текстова литургијских молитава, који нам сведоче о стварном претварања дарова у Тело и Крв Христову. Син Божји се Његовим Телом и Крвљу усељује у нас, допуштајући нам да се Њиме причешћујемо. У томе се очитује православно богословље, антропологија, христологија и сотириологија. Циљ хришћанског живота је обожење. Иако се, према Митрополиту, многи питају како је тако нешто могуће, управо примери светитеља пружају одговор. На основу њиховог живота јасно је да је људска природа причасна Богу. Литургијски живот, подвиг и испуњење заповести Господњих који обликују, освећују и охристовљују светитеље, сведоче нам о реалном и достижном стању светости. Налазећи за сходно да, на овоме месту, постави питање: Колико пута је потребно причешћивати се?, Митрополит волоколамски прави дигресију, описујући некадашњу праксу у дореволуционарној Русији. Православни хришћани у Русији су се, све до Октобарске револуције, причешћивали једампут годишње. У Катихизису Светог Филарета Московског налаже се вернима да се причешћују четири пута годишње. Међутим, савремено стање у Русији је другачије, јер на свакој недељној Литургији има много причасника. Насупрот томе, таква пракса се не среће у животу других помесних православних цркава. Отуда, одговор о мери учешћа у Светој Литургији крије се у текстовима литургијских молитава, у којима се заправо не предвиђа учешће оних хришћана који се неће причестити. Једини који се у тим молитвама помињу као они који се не могу причестити јесу катихумени или оглашени. Истовремено, они хришћани који су дошли да „престоје Литургију“ без причешћивања, показују да не разумеју смисао божанствене Евхаристије. Све претходно изложено, према предавачу, значи да православно богослужење јесте наше драгоцено благо, те да смо дужни улагати све напоре како бисмо га очували. Богослужење заправо представља синтезу вишевековног искуства Цркве. При томе, хришћани су позвани да у њему удеоничаре свим својим чувствима, јер сва људска чула бивају том приликом освећивана. Сваки детаљ у богослужењу има своје место и смисао. Иконе представљају прозоре у други свет, док појање изражава људски славослов Тројичном Богу и најусрдније благодарење. Оци Цркве, такође, сведоче да је православни храм икона Бога, човека и космоса, док су пропорције људскога тела некада биле једине мере приликом грађења храмова. Митрополит Иларион веома надахнуто наглашава да све што поседујемо у богослужењу јесте део синтезе богослужбеног искуства. При томе, као пример искуства велелепности хришћанске архитектуре предавач наводи и мозаичку технику примењену приликом украшавања Спомен Храма Светога Саве на Врачару, који заслугом и вештином руских мозаичких мајстора задобија свој величанствени унутрашњи изглед. Упрво у том светлу, Високопреосвештени је истакао како се једна мозаичка целина може разумети као икона нашег целокупног, синтетизованог богослужбеног искуства, при чему је особити допринос свакога православног хришћанина понаособ, али и васколиког народа Божијег у свакој епохи, драгоцен и сличан малом камену у великој мозаичкој целини. Коначно, Високопреосвештени Митрополит Иларион закључио је своје предавање са молитвеном жељом да православни хришћани воле и чувају богослужење, како би то најскупоценије благо, будући верно и брижљиво савршавано и унапређивано, било предато будућим поколењима. Поврх свега, после сажетих одговора на само нека од бројних постављених питања, предавач је уручио декану Православног богословског факултета у Београду на дар своју капиталну монографију посвећену тумачењу Свете Литургије Јована Златоустог и Василија Великог, позивајући тиме православне хришћане српскога рода на још преданије изучавање смисла и циља богослужења. Ђакон др Србољуб Убипариповић Извор: Инфо-служба СПЦ

Светосавска омладинска заједница Епархије бањалучке организује у Светосавском клубу у Бањалуци од 21. фебруара до 10. априла 2020.г., циклус предавања „Литургијска школа 2020.“ Звучни запис разговора Како је известио за Радио "Слово љубве" протонамесник др Драган Грујић, координатор Светосавске омладинске заједнице Епархије бањалучке, циљ ових предавања у току Васкршњег поста је упознавање са суштином и смислом Свете Литургије. „Оно што радује је да сваке године све више младих људи присуствује овим предавањима и да се она временом са академског ниова претачу у практични живот“, рекао је о. Драган Грујић. Предавачи ће бити: протонамесник Срђан Рољић, јереј Горан Ковачевић и ђакон Бранко Репаја.

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион (Алфејев), почасни доктор Универзитета у Београду, одржаће у уторак, 18. фебруара 2020. године, с почетком у 12 часова, у Великом амфитеатру Православног богословског факултета у Београду предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је 27. јануара 2020. године, на празник Светог Саве, првог Архиепископа српског - Савиндан, са свештенством свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђевим Ступовима. Молитвеном сабрању присуствовао је велики број верника, међу којима мноштво деце из Берана и околине. Преосвећени Епископ је сабране поучио речима архипастирске беседе у којој је подсетио да се навршава осам векова од кад је Свети Сава у светињи Ђурђевим Ступовима устоличио првог Епископа будимљанског Јакова и устројио Епископију будимљанску. Древна Епископија, по Владикиним речима, захватала је северни дио лимске долине од Проклетија до Бијелог Поља, манастир Морачу, до Медуна. „Ове године славимо осам вјекова од крунисања Савиног брата кога је Свети Сава својом руком крунисао за краља, Светог Стефана Првовјенчаног. У нашим уџбеницима се, обично, говори да је Свети Стефан Првовјенчани крунисан 1217. Међутим, он је тада само примио круну од папе, али када се Свети Сава вратио у Србију са пуномоћством првог Архиепископа, он га је крунисао по православном обреду у манастиру Жича. То крунисање, ту годину и тај јубилеј ове године помињемо и славимо“, навео је епископ Јоаникије. Он је нагласио да такав велики јубилеј значи много за један народ. Српски народ је пре осам векова достигао своје највише достојанство, укључен је, са својим пуним достојанством, у заједницу осталих православних народа. „Свети Сава колико је био српски, толико је био и васељенски. Он је на Светој Гори примио васпитање да припада православној васељени у којој су и остали народи Грци, Бугари, Руси, Грузини и сви православни. Са Свете Горе Атонске дошао је у отаџбину као један од најпросвећенијих духовника свог времена. Зато је његова мисија била тако успјешна, нарочито када је примио благодат архиепископске службе да оснива епископије, да утврђује манастире, свештенике, монахе, народ. Српски народ се колебао десно или лијево, неко хоће Риму, неко Цариграду, неко да се врати уназад у паганство. Тек са Светим Савом наш се народ потпуно окреће православљу, приљубљује се уз Христа, а мудра поука и дјеловање Светог Саве су, коначно, наш народ утврдиле у вјери православној“, беседио је Његово Преосвештенство. Указао је на деловање Светог Саве као Архиепископа, који је посетио све тадашње источне патријархе да би укључио свој народ у заједницу са древним патријаршијама и добио благослов и подршку од древних патријаршија. Посетио је, не само васељенску Патријаршију, него и Јерусалимску, Александријску, Антиохијску, а, касније, пред крај живота, Бугарску. Тамо је, подсетио је Владика, скончао кончином праведника Божјег. „Ми у Светом Сави имамо примјер правог човјека, правог хришћанина, правог свештеника, епископа, учитеља, духовника и није случајно што је он постао заштитник свих српских школа, прије 19. века, а нарочито у 19. веку у Војводини, Србији и Црној Гори“. „Треба да знају наша дјеца, наши наставници и учитељи да је Свети Сава био школска слава и у Црној Гори. Нико то Црној Гори није могао наметнути, јер је Црна Гора, већ, тада била самостална држава. У вријеме кнеза Данила Петровића Свети Сава се слави као школска слава, а у доба краља Николе приређиване су лијепе духовне свечаности за празник Светог Саве у свим црногорским школама“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки. Да се тада неко, казао је он, усуђивао да лаје на Светог Саву, као што поједини данас лају, био би, сматра Владика, протеран из Црне Горе. „За Петровиће је Свети Сава био највећи духовни ауторитет. Слављен је као у цијелом српском роду, посебно у школама, наравно, црквама. То је и у Црној Гори, као у цијелом српству, била свенародна слава о чему свједоче и многе породице. У Дробњаку има цио род Косовчића који славе Светог Саву. Сваки наш храм, још од Немањића, а посебно у вријеме ропства под Турцима, погледајте Морачу, Пиву, манастире на Приморју, који год манастир је сачувао фреске и иконе, тамо ћете наћи фреске и иконе Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог“, указао је Преосвећени владика и наставио: „У ово наше вријеме Свети Сава је протјеран из школа, али није протјеран из душе нашег народа. Не слави се у нашим школама, али тврдим да се Свети Сава свечаније слави у Црној Гори него било гдје. То потврђују наше светосавске академије, којима, по недјељу дана и више, славимо Светог Саву. Нијесмо то ми нашем народу наметнули, него је народ запамтио шта за њега значи Свети Сава и његово дјело. Колико је Свети Сава ушао у душу нашег народа, он је своју вјеру поистовјетио са вјером Светог Саве, апостола Христовог. То је апостолска вјера, коју је Свети Сава примио, проповједао и којој је нас научио“. На крају свог архипастирског слова, владика Јоаникије реч поуке упутио је деци: „Драга дјецо, идите путем Светог Саве. Он се од најранијег узраста васпитавао у вјери, али је и књигу учио и достигао врхунско образовање. Имао је ријеч Божју, божанску ријеч, пуну истине и правде, у свом уму и својим устима. Његова ријеч је постала силна да препорађа душе, савјести. И ви да се научите свјетским наукама, али да се, полако, научите и духовној науци. Најбоље ћете се научити објема наукама ако у школи будете добри ђаци, а да редовно долазите у храм Божји, да вас осјени љепота дома Божјег и љепота ове свете службе, да узрастате кроз ту љепоту у све дане вашег живота, да будете прави људи, да донесете радост својим родитељима, свом народу, својој држави, својој Цркви“. У току Литургије освештан је и преломљен славски колач у славу Светог Оца нашег Саве. Имендан је прославио јеромонах Сава (Вукајловић), сабрат манастира Ђурђеви Ступови. Извор: Инфо-служба СПЦ

Дана 8. јануара 2020. године, на празник Сабора Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Патријаршијском Успењском храму у Московском Кремљу. После завршетка богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима првосветитељском беседом у којој је поново посебну пажњу посветио теми породице. – Сваки пут кад говоримо о породици и о њеном значају, наша мисао се и нехотице враћа данашњици, – истакао је патријарх. „Као прво, изузетно је важно да у савременој култури и у савременим обичајима буде присутан појам велике породице. Још се сећам времена кад су постојале велике породице које су обухватале браћу и сестре од ујака, стричева и тетака у другом и трећем колену, оне рођаке који се данас сматрају далекима и с којима малобројни људи одржавају везу. Велика породица, а да не говоримо о малој породици која обједињује родитеље и децу, игра посебну улогу и има изузетан значај у чувању духовних и моралних вредности, зато што је породица школа врлине. Нигде се дете неће научити добру онако као што се томе учи на примеру својих родитеља и ближњих. И данас, сећајући се велике породице Дјеве Марије, ми се молимо за то да савремена породице, велике, па чак и мале буду способне да чувају веру. Али што је главно, да буду у стању да одрже веру и побожност у свакој наредној генерацији. Да и деца, и унуци, без обзира на врло сложене околности савременог живота, срцем и умом постају заједничари у вери, у Речи Божијој, да их ова вера прожима,“ – истакао је поглавар. „Зато је наша данашња молитва за породице. За православне породице у којима су отац и мајка православци; за породице у којима је један од супружника верник, а други још увек није свестан своје припадности Цркви и Богу; па чак и за породица у којима се оба родитеља не сматрају верујућима. Треба да се молимо за све и да молимо Господа да помогне онима који немају веру да је стекну,“ – истакао је Његова Светост патријарх. Извор: Православие.ру

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 12. децембра 2019. године у Патријаршији српској у Београду директоре основних и средњих школа са територије Архиепископије београдско-карловачке. Свечани пријем је почео Молитвом Господњом коју су појао хор студената Православног богословског факултета Универзитета у Београду, а затим је поздравно слово произнео предстојатељ Српске Православне Цркве. Његова Светост Патријарх је срдачном добродошлицом поздравио директоре београдских основних и средњих школа, истакавши да је већ постао обичај да се крајем године сви заједно сусретну и дискутују о ономе што просветни радници и Црква заједно чине како би образовање деце и верска настава били на висини и по садржајима како то и заслужују. Свјатјејши је присутнима казивао о значају веронауке, или боље речено, науке о вери, посебно, данас. Присутнима се, затим, обратио протојереј-ставрофор проф. др Драгомир Сандо, председник Катихетског одбора Архиепископије београдско-карловачке, који је подсетио да се и ове године наставља лепа традиција да Његова Светост директорима београдских школа отвара врата свог дома да би са њима разговарао о заједничком раду на просвећивању младих. Професор Сандо је истакао да верска настава бележи успехе, да се неки од проблема и слабости у ходу решавају, јер Црква има капацитете да понуди све оно што је потребно за извођење верске наставе у српским школама. У години јубилеја када Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности веронука која прославља своје пунолетство крупним корацима ходи у будућност. Поздраве у име Министарства просвете пренео је др Александар Пајић, посебни саветник надлежан за послове средњег образовања и образовања одраслих, који је истакао да је сарадња Министарства просвете и Цркве веома добра, да је труд велики како би се утемељиле заједничке вредности на којима почива друштво, а то су породица, просвета и Црква. Пријему је присустввао и помоћник минисгра за предшколско и основно образовање и васпитање др Милан Пашић. Божићном песмом коју су извели ученици Музичке школе Ватрослав Лисински, вођени диригентском руком вероучитељице гђе Јелене Тимотијевић, засијала је Витлејемска звезда и најавила скори долазак Рођења Христа Богомладенца. У име директора свих београдских школа захвалила је директорка Школе за негу лепоте гђа Веселинка Животић, председница Актива директора школа ГО Вождовац и председница Пословног удружења директора школа у подручју рада личне услуге, која је између осталог казала да је сарадња Цркве и школе изузетна и да је живот младих поверен и вероучитељима којих је око три стотине и непрестано делују на Њиви Господњој трудећи се да пре свега усаде деци верско образовање које подразумева поштовање Бога, породице, ближњега, као и припадника других вероисповести. Захвалнице су уручене истакнутим директорима основних школа: г. Драгољубу Гачићу (ОШ Никола Тесла, Винча), г. Горану Шупљеглаву (ОШ Борислав Пекић, Нови Београд) и мр Милибору Саковићу (Прва економска школа, Београд). На свечаности су похваљени вероучитељи: г. Мирослав Васић, (ЕТШ Раде Кончар), гђица Јасминка Милинковић (ОШ Змај Јова Јовановић), мр Драгана Тодоровић (Гимназија Свети Сава), која је дала иницијативу за пливање ђака за Богојављенски крст у београдским базенима, као и гђица Софија Ковачевић (ОШ Стефан Дечански, Железник). На крају пријема Свјатјејши Патријарх је поделио пригодне поклоне сабранима и пожелео срећну и благословену сарадњу Цркве и школе. Пријему су присуствовали члан Светог Архијерејског Синода Епископ шумадијски г. Јован, Епсикоп ремезијански и викар Патријарха српског г. Стефан, директор Патријаршијске управне канцеларије протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, секретар Епархијског управног одбора Мирослав Чолаковић, управник Патријаршијског двора г. Владимир Јелић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, бивши помоћник министра просвете за предшколско и основно образовање и васпитање гђа Весна Недељковић, вероучитељи, пријатељи и сарадници Катихетког одбора Архиепископије београдско- карловачке. Да скуп протекне у најбољем реду побринули су се организатори: председник Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, секретар Одбора мр Сандра Дабић и чланови јереј Бранислав Кеџић и проф. Јован Лазаревић, док је оперативну подршку пружио дипл. теолог Стефан Недић, дугогогодишњи сарадник Одбора, као и студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Вук Ерцег и г. Драган Каиновић. Извор: Инфо-служба СПЦ