Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'владика'.
-
Владика Порфирије изабран за новог патријарха
тема је објавио/ла Milan Nikolic у Актуелна дешавања у СПЦ
Владика Порфирије изабран за новог патријарха RS.SPUTNIKNEWS.COM Митрополит загребачко-љубљански Порфирије нови је патријарх Српске...- 1564 нових одговора
-
- патријарха
- новог
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Владика Иларион посетио Здравствени центар Зајечар
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
На Бадњи дан 6. јануара 2023. године, после Литургије коју је служио у Саборној цркви, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион је са својим сарадницима посетио Дечје одељење и Породилиште Здравственог центра Зајечар. Том приликом, а уочи најрадоснојег хришћанског празника – Божића, Владика је пригодним даровима обрадовао малишане, мајке и запослене. Извор: Епархија тимочка-
- центар
- здравствени
- (и још 4 )
-
Владика нишки Арсеније одржаће предавање у Крушевцу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епархија крушевачка објавила је најаву за циклус предавања у цркви св. Ђорђа, на тему "Православље и медицина", а гост-предавач ће 29. децембра бити Епископ нишки г. Арсеније који је, након доксологије, вечерње службе и Акатиста св. Нектарију, говорити од 18. 30 часова на тему "Свето причешће - лек бесмртности". Извор: Епархија крушевачка -
Тихи пастир – блаженопочивши Владика Лука (Ковачевић)
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
Са благословом Епископа западноевропског г. Јустина, поводом годишњице упокојења Владике Луке (Ковачевића) у продукцији Eпархије западноевропске снимљен је документарни филм под називом "Тихи пастир", известила је Информативна служба СПЦ. О овом знаменитом јерарху СПЦ у филму говоре Епископ западноевропски г. Јустин, архимандрит Данило Љуботина, протојереји-ставрофори Никола Шкрбић и Славиша Шањић, као и протојереј Никола Црнокрак. Наратор је Марко Матић, сниматељ Луј Дукал, монтажер Јован Павловић, а режисер Никола Стојановић. Извор: Инфо СПЦ -
Владика Јован поделио Никољданске пакетиће деци у Храму у Пакрацу
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
У навечерје празника Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, у недељу 18. децембра ове године, Његово Преосвештенство владика Пакрачко-славонски г. Јован освештао је славски колач и жито у Саборном храму Свете Тројице у Пакрацу. Радост наступајућег празника увеличало је присуство дјеце из парохије Пакрачке која су у пратњи родитеља с владиком узела учешће у овом обреду. Љубављу и трудом Одбора за помоћ Косову и Метохији из Републике Српске и његовог предсједника г. Милорада Арлова, и ове године су прибављени традиционални Никољдански пакетићи које је овај Одбор у сарадњи са више од шездесет основних и средњих школа из Републике Српске прикупио, а који су након молитвеног обреда подијељени дјеци. Извор: Саборни храм у Пакрацу, ФБ -
Владика Григорије учествовао на Научној конференцији САНУ
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале некатегорисане вести
У Београду, 24. и 25. новембра 2022. године Српска академија наука и уметности организовала је научну конференцију под називом Интелектуалци, јуче и данас. Дводневни програм конференције био је подељен у четири дела. Уводну реч на свечаном отварању одржао је академик Владимир Костић, председник САНУ. Излагачи су своје радове, тематски повезане са називом научног скупа, могли да произнесу у сесијама које су затваране дискусијама. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке учествовао је на овој конференцији у оквиру прве сесије, говорећи на тему односа интелектуалца и Цркве. Извор: Епархија диселдорфска и немачка-
- учествовао
- григорије
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Свети анђели су, браћо, пријатељи наши. Кад бисмо ми били чистији и праведнији него што смо, ми бисмо могли рећи чак да су анђели браћа наша. Тело наше смета нам да их видимо; греси наши спутавају нас да осетимо близину њихову. Но, ако нам је за сад ускраћено виђење анђела Божјих, наложена нам је вера у њих, прописано поштовање и препоручено слављење ових дивних славопојаца Творчевих. Кад смрт свуче с наше душе свој смртни телесни покров, ми ћемо се срести с њима лицем у лице, и место вере опет ће бити виђење. Но, за сада нам остаје вера. Вера пак наша у анђеле није основана на машти људској, него на сведочанству Божјем преко светих и праведних људи, којима је било дато од Бога да виде анђеле. Праведном Авраму јавила су се усред дана три анђела, кад су му објавили рођење сина Исака. Њих је видела и Сара, жена Аврамова, која их је и угостила. Па му се опет јавно показао анђео када га је одвратио да не приноси на жртву Богу свога јединца сина. Праведном Лоту јавила су се два анђела у Содому, и извели га из града пре него што је казна Божја пала на тај град. Јаков је у сну видео лествицу од земље до небеса, а анђеле како силазе и узлазе по тој лествици. Пророци Божји гледали су анђеле Божје и чули гласове њихове. Слепога Товију излечио је од слепила арханђел Рафаил. Ово су само неколики примери из Старога Завета Божјега. А шта да рекнемо за многобројне примере јављања анђела у Новом Завету Божјем? Ви који ревносно читате ову Књигу Живота сетићете се сами тих анђелских јављања. И заиста ни у један дан у години не приличи више да у памети својој пребројите сва та многобројна сведочанства о бићу и деловању ових бестелесних, високих умних сила, него када их празнујете и славите. Сетите се, дакле, како се анђео Божји јавио праведном Јосифу у сну. Како се арханђел Гаврил јавио првосвештенику Захарију у храму и објавио му рођење Светог Јована Крститеља. Како се исти арханђео јавио Светој Богородици и објавио јој најрадоснију вест, да ће родити Спаситеља света. Како су се многи анђели јавили пастирима у Витлејему и објавили им рођење Богочовека. Како се анђео Божји јавио у сну звездарима са истока и упутио их да се не враћају преко Јерусалима због зломисленог цара Ирода. Како се анђео Божји јављао у бањи Витезди једном годишње и чинио ту бању лековитом, из чега видимо да ни лековите воде не дејствују без силе и милости Божје. Како се анђео Божји јавио Спаситељу у Гетсиманском врту и тешио Га. Како су се анђели јавили женама Мироносицама и објавили им Васкрсење Господа. Како су се анђели јавили апостолима при Вазнесењу Христа и саопштили им да ће Господ опет доћи у сили и слави. Како су анђели руководили апостоле и избавили их из тамнице. И поврх свега, сетите се визија Светог Јована Јеванђелиста, описаних у Откровењу његовом, визија многих и многих анђелских кола у небесима, њихових молитава и њихове помоћи цркви Божјој на земљи. Свега се тога сетите, па још јаче утврдите себе и друге у вери да су анђели жива и моћна бића, која стоје пред Богом у невидљивом царству и служе народу Божјем на земљи према вољи и заповести Свевишњега Творца њиховог и нашег. А ја ћу вас подсетити на сведочанства о анђелима самога Господа Исуса. Он је рекао у причи о сејачу: а жетеоци су анђели (Мт.13,29). То јест анђели сабирају душе после телесне смрти људи и носе их у небеске пределе. Још је рекао: Гледајте да не презрете једнога од малијех овијех, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лице Оца мојега небеснога (Мт.18,10). Из овога се види да сваки богољубив човек има свога анђела чувара, који га руководи на свако добро уколико се сам човек томе не противи. Још је рекао да кад Он поново дође да суди свету јавиће се у сили својој и сви свети анђели с њим (Мт.25,13). Тада ће он послати анђеле своје с великијем гласом трубнијем, и сабраће изабране његове од четири вјетра, од краја до краја небеса. Још је рекао апостолу који Га је хтео бранити ножем од Јуде и Јудиних помоћника: Мислиш ти да ја не могу умолити сад Оца својега да ми пошаље више од дванаест легиона анђела (Мт.26,23)? Из овога се види како је велики број светих анђела. А још се види из тога како је велика власт Христова над анђелима, и како је велика љубав између Оца и Сина. Они којима је од Бога било дато виђење, да виде свете анђеле Божје, они су то посведочили, и сведочанство је њихово записано у Светоме писму. А круна свих сведочанстава јесте сведочанство Господа нашега и Спаса Исуса Христа. Али сва сведочанства о анђелима нису записана у два завета Светога Писма Божјега. Многа и многа сведочанства светитеља и мученика Христових кроз векове предата су нама од верних сведока. Неке од њих анђели су посећивали у тамницама. Другима су доносили храну у пустињама. Други опет чули су гласове анђелске, примили опомене, савете и поуке, било у сну или на јави. Неки опет уздизали су се духом у небеса и тамо општили са анђелима. Но, ако свима није дато виђење, свима је понуђена вера. А онима којима је дато виђење, дато им је зато да би се појачала вера код маловерних и слабоверних. Међутим, вера није мања ствар од виђења. Господ је похвалио веру изнад виђења, говорећи Томи: Благо онима који не видјеше а вјероваше (Јн.20,29). Овај век и није век виђења, но вере. А у другоме веку сви ћемо видети, само ако се удостојимо. Удостојиће се пак сваки који верује у своме веку. Вером ходимо, вером се спасавамо; према вери бићемо суђени. Вера је правило, виђење је изузетак у овоме животу. Ма колико да је драгоцено виђење невидљивих небесних бића, ипак је оно само слуга вере, потврда вере. Зато, браћо моја, да држимо веру у свете анђеле Божје онако како нам је то објављено од најпоузданијих сведока. Немојте се заносити лажним речима лажних сведока, који одричу све оно што нису у стању својим телесним очима видети. И разум је невидљива ствар. Питајте их да ли верују да постоји њихов разум, мада га не виде очима! Што искреније прослављате свете анђеле Божије, то ћете јаче осетити близину њихову. Вера је животни корен, из кога расте нада, љубав, смерност, милосрђе, правда и свака доброта, која је красила праведнике Божје од постања света. Ко нема вере, тај нема животног корена; из чега ће му онда израсти нада, и љубав, и свака остала врлина, која човека чини човеком, и која је многе хришћане начинила сличним с анђелима Божјим? https://mitropolija.com/2022/11/21/sveti-vladika-nikolaj-prica-o-andjelima/
-
Сакривај своје духовно благо, и не објављуј га без нужде. Поглеај како људи скривају своје материјално благо, и како кад су принуђени да кажу колико имају, увек прикривају главне суме а објављују само мање. Врло је мален број људи који хоће да објаве све што имају а још мањи број оних људи објављују да имају више него што у ствари имају (и ове свет сматра неозбиљним и безумним). Овим је јасно указано теби, како треба да скриваш твоје духовно благо, тј. твоје врлине и твоја добра дела, твоје постове, и бдења, и молитве. Зашто мудра деца овога света не објављују своја материјална блага? Из два разлога: да не чују лопови и да не изазову завист код злобних људи. Постоје лопови и завидљивци и према духовном благу. То су духови злобе. Чим га ти будеш објавио, они ће се постарати да ти га умање или расточе. Управо, чим си га објавио без потребе (рецимо из сујете, да се похвалиш), они су га уграбили и расточили. И ти, богаташ духовног блага, неосетно и изненадно постаћеш убожјак. Многи духовни богаташи, светитељи, правили су се људи пред светом, да би привидном лудошћу скрили велику мудрост и силу у себи. Авва Исаија пише: "Пријатне су Богу добродетељи, које се врше у тајности." А свети Нил Синајски вели: "Покривена кожа на телу је бела, а откривена — опаљена и црна." Тако је и са нашим скривеним и објављеним добрим делима. Али који претрпи до краја благо њему (Мат. 10, 22; 24, 13) Господе предивни, Ти си све претрпео, све до краја, зато си постао не само блажен него и извор блаженства за све људе који себи добра желе, кроз векове и векове! И апостоли претрпеше све до краја, и уђоше у вечно блаженство. И мученици Христови претрпеше све муке до краја. и посташе усиновљени санаследници у царству Христовом. И светитељи претрпеше драговољну тескобу и страдања до краја, па се прославише и на небу и на земљи. Сваки оснивач новог друштва врбује себи следбенике обећањем добрих плодова и многих наслада но прећуткује навлаш све тегобе и трудове, који воде оним плодовима и оним насладама. Једини је Господ Исус рекао сву истину Својим следбеницима, и горку и слатку страну истине. Он није обећавао плодове без службе, нити славу без страдања, нити крајњи одмор без трновитог пута, нити победу без борбе, нити сласти без горчине, нити царство без суза и самоодрицања. Кад је набројао многе муке које ће задесити Његове следбенике, Он их најзад не оставља без утехе. Он даје смисао њиховом страдању, и не оставља их у тами. Он вели: али који претрпи до краја благо њему. А какво је то благо, које чека оне који претрпе све до краја, то је и Он сам довољно открио, а то су посведочили, и до дан-данас сведоче, многи светитељи, који или јавише се вернима из онога света у слави, или пак будући још у телу, уздигоше се духом до виђења оне славе и блаженства које чека верне, избране и истрајне. Господе, Ти си наша снага. Помози нам да претрпимо све до краја с вером да си Ти уз нас. Теби слава и хвала вавек. Амин. http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com/2015/03/
-
Ових дана се на неколико православних сајтова појавио текст под насловоm „Трагика једног високог чина“, а као аутор је наведен свети владика Николај Велимировић. http://www.eparhijazt.com/sr/news/predanje//5239.tragika-jednog-visokog-cina.html https://www.cudo.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D1%98-%D0%B2%D0%B5%D0%BB%D0%B8%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%82%D1%80/ https://zivereci.com/sveti-vladika-nikola%D1%98-velimirovi%D1%9B-tragika-%D0%88ednog-visokog-china https://stanjestvari.com/2022/09/23/tragika-jednog-visokog-cina/#comment-183178 На крају чланка стоји да је одломак преузет из књиге протођакона Љубе Ранковића „Лаврентије – празник Светлости тихе“. Објављени текст почиње речима: „Свети владика Николај Велимировић, у разговору са својим пријатељем и другом, писцем и новинаром Григоријем Божовићем, исповедио je сву слојевитост и трагику овог високог црквеног чина. Осећам како ме овај чин и положај одвајају од народа - каже Владика Николај, и наставља: - Онога дана, када сам хиротонисан, осетио сам велику баријеру између мене и мојих најближих пријатеља, чак и родбине. Kao да je неко спустио гвоздену завесу око мене. Горки усуд и судбина једног позива.“ И наставља се тако да од почетка до краја оставља утисак да се ради о аутентичном дијалогу владике Николаја са Григоријем Божовићем, можда чак и о белешци Григорија Божовића о том разговору. И на свим сајтовима тако је текст и објављен: „Свети владика Николај: Трагика једног високог чина“, уз велику фотографију владике Николаја. Међутим, испоставља се да се ради о деловима из првог чина драме коју је написао Љуба Ранковић, а објављено је на овој адреси: https://svecovek.rs/grigorije-bozovic-u-ohridu/ С тим да су неки делови текста у књизи „Лаврентије – празник Светлости тихе“ прерађени у односу на текст из драме. Тако у књизи о владики Лаврентију пише: „Ha питање Григорија Божовића, шта je „апостоле“ и сведоке Речи, одвојило од народа, Владика одговара: - Одвојио их Милански едикт. Тај Константинов указ био je кобан за Xpистову Цркву. Постала je привезак државе. Привилегије су нарушиле њен Божански идентитет. Монаштво je на тај Указ одговорило пустињом и отшелништвом из света... Епископи су постали привилегована властела. Почели су имитирати одевање и манир византијских царева и аристократије. Кад je Византија нестала они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Рецидив и реликт паганског Рима.» А у тексту драме пише: ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: Одвојио их је Милански едикт, Григорије Божовићу. Тај Константинов указ, показао се као смртна пресуда цркви. Настала су посртања, дубоке депресије у црквеном животу, јереси и расколи, најтеже ране на телу цркве. Монаштво је на царски указ одговорило пустињом, отшелништвом из новог света. И то је једина, али и велика добит. Црква до данас живи на подвигу хришћанских сведока Неронове и Диоклецијанове епохе, а не Константинове и Јустинијанове. Епископи су почели имитирати одевање и манир византијских царева и властеле. Нестало је Византије а они су остали као тужне реплике једне минуле епохе. Оно што је сигурно, јесте да се не ради о изворном дијалогу владике Николаја и Григорија Божовића, него о тексту чији је аутор Љубомир Ранковић, који је, из њему знаних разлога, као аутора хтео да представи владику Николаја. Да не би било забуне, јесте и сам владика Николај писао и о Константиновом едикту, и о Цркви у Византији, али је то дијаметрално супротно ономе што је Љуба Ранковић подметнуо као речи владике Николаја. У својој књизи «Жетве Господње» (1953), у глави «Треће жетве» владика Николај, између осталог, пише и ово: „ Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом… ...Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала. ...Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.“ https://svetosavlje.org/zetve-gospodnje/7/ Али, кад смо већ код приписивања одређених речи неким светима, вреди поменути још један пример везан за нашег протођакона. О чему се ради? о. Љуба Ранковић је објавио књигу о патријарху Павлу у којој пише и о својим сећањима на разговоре са њим, па између осталог каже: „Једне године, крајем седамдесетих, не сећам се више које, највише смо се бавили изреком једног светитеља кога је цитирао Павле Евдокимов, не поменувши његово име. Светитељ је дословце рекао овако: „Видиш, синко, уколико би умео да се играш са Богом, десило би ти се нешто најдивније. Сви Га узимају исувише озбиљно, услед чега Он испада убитачно досадан. Играј се, синко мој, са Богом, Он је најбољи другар у игри.Владика Павле је, скоро са сигурношћу, сматрао да је то рекао Свети Серафим Саровски.“ Шта је проблем? После извесног времена, о. Љуба више не ставља у заграде да је патријарх Павле сматрао да су то речи светог Серафима, већ у новије време у својим јавним наступима ове речи сада као несумњиве приписује св. Серафиму, иако сам Павле Евдокимов не наводи име светога који их је изрекао, док патр. Павле, наводно, сматра да их је изговорио Серафим. То што патријарх Павле мисли (остаје да верујемо о. Љуби на реч да је патријарх Павле то заиста мислио и рекао) да се ради о поуци св. Серафима има одређену тежину, али није никакав апсолутан „доказ“ да је то збиља изрекао свети Серафим. И не може бити основ да се у јавности без икаквих ограда (тако што ће се рећи да патр. Павле сматра да се ради о речима св. Серафима) она приписује руском светитељу. Штавише, та поука уопште не личи на остале поуке светог Серафима, нити се она на руском интернету може наћи као једна од његових поука, у шта може свако врло лако да се увери претражујући руски интернет. (Иначе, познато је да у Русији постоји мноштво псеудо-Серафимових поука, тј. оних које се неосновано желе приказати као његове аутентичне). Познато је да Љуба Ранковић има разних талената, међу којима и дар усмене и писане речи. Али слобода коју он себи понекад даје, тако што своје мисли, или туђе, недовољно проверене, мисли приписује одређеним светима конкретно светом Николају и светом Серафиму, не доприноси његовој репутацији. Управо супротно. Јер иако смо слободни да све чинимо, није нам све на корист.
-
Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
-
Велича душа моја Господа (Лк. 1, 46) Ми имамо, браћо, свега неколико речи записаних у Јеванђељу, што их је изрекла Пресвета Богородица. Све те њене речи односе се на величање Бога. Она је била ћутљива према људима, али је душа њена непрестано разговарала с Богом. Сваког дана и часа она је налазила нови разлог и повод да велича Бога. Кад би се могла знати и записати сва њена величања Бога кроз цели јој живот, о колико би то великих књига изнело! Но и по оном једном величању, које је она исказала пред својом рођаком Јелисаветом, мајком великог пророка и Прретече Јована, може сваки хришћанин ценити, какав је мирисни и богоугодни цвет била душа њена пресвета… То је само један дивни псалам душе Богородичине, који је дошао до нас кроз Јеванђеље. Но такви псалми били су многобројни и многобројни у току живота Преблагословене. И пре него што је чула Јеванђеље из уста Сина свога, она је знала јеванђелски Богу говорити и Бога славити. То јој је знање долазило од Духа Светог Божјег, чија се благодат непрестано улевала у њу као бистра вода у чисти сасуд. Величала је Бога псалмима душе своје кроз цели живот свој, зато и њу Бог возвеличи изнад херувима и серафима. И нас, малене и грешне, возвеличаће исти Господ који је и њу возвеличао, у царству Своме, ако се и ми потрудимо, да ово кратко време живота нашег испунимо величањем Бога делима, речима, мислима и молитвама. О Пресвета, Пречиста и Преблагословена Богородице, закрили нас молитвама Твојим. Теби и Сину Твом и Господу нашем слава и хвала вавек. Амин. https://mitropolija.com/2022/07/25/sveti-vladika-nikolaj-o-presvetoj-bogorodici/
-
Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју. *** На данашњи 1918. године дан мученички су пострадали Цар Николај, Царица Александра и њихова деца: Алексеј (14 година), Олга (23), Татјана (21), Марија (19), Анастасија (17) са верним дворјанима и слугама. https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/
-
Аксиос! Владика Теодосије рукоположио о. Нектарија Дечанца
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски г. Теодосије рукоположио је сабрата манастира Високи Дечани, јерођакона Нектарија, у чин јеромонаха, известио је Манастир Високи Дечани на фејсбук страници. Рукоположење о. Нектарија Дечанца било је током свете архијерејске Литургије коју је Владика Теодосије служио у Високим Дечанима у недељу, 3. јула 2022. Владика је мудрим речима поучио новог презвитера који се од ране младости предао на службу Цркви, упућујући га на још усрдније служење и труд у послушањима. Поред служашчих јеромонаха и братства манастира, у Светој Евхаристији учествовали су и многобројни поклоници, наводи се у објави. Извор: Високи Дечани, ФБ-
- нектарија
- рукоположио
- (и још 4 )
-
Владика Иларион служи велико освећење Храма у Метовници
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
-
Владика Кирило: Преподобни Стефан – истински чувар вјере и предања
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
Бесједа на Св. архијерејској литургији у манастиру Ћелија Пиперска поводом 320 година од блаженог престављења Преподобног Стефана Пиперског (1697–2017) Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Кирила, садашњег епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког У име Оца и Сина и Светога Духа Крај XVI почетак XVII вијека било је тешко вријеме за наш народ. Турци су спалили мошти Светог Саве и чинило се да ће лаж торжествовати над истином и да ће се у нашем народу угасити свијећа православна. Међутим, Бог, по молитвама Светих својих, по молитвама Свете Богомајке и наших Светитеља, није дао да наш народ остане без светионика који ће му показивати пут. У то вријеме, у којем је било и других великих подвижника, у нашем народу се рађају двојица за ово мјесто и овај дио нашег народа свакако најзначајнији, двије изузетне личности међусобно повезане: као први глас, рекао бих, Свети Василије Острошки, слава му и милост, и Преподобни Стефан Пиперски као исон. Овај византијски напјев наших монахиња из манастира Светог Стефана код Прохора Пчињскога, који данас слушамо, са својим првим гласом и исоном подсјећа нас да су Свети Василије и Свети Стефан сагласно на овим просторима пјевали пјесму Богу у том периоду XVII вијека, тешком времену турскога ропства и терора и покушаја латинске курије да наш народ заведе на друге путеве хришћанства. Међутим стаменост Цркве Божије, у центру које су овдје била тада управо ова двојица Светаца, није дозволила да се брод наше Цркве разруши или да скрене према другим правцима, него смо остали на том истинитом путу праве православне вјере. Свети Стефан Пиперски рођен је у малом мјесту Кути у Жупи Никшићкој од благочестивих родитеља. Како каже пјесма, он је из Жупске обитељи прешао у Морачку, и ту је рукоположен и за јерођакона, јеромонаха, а затим и постао игуман свете немањићке Морачке лавре. Он је тиме јасно казао да остаје на путу немањићког светог предања, преко којег нам је дошло предање старе Цркве – од Јерусалима, Синаја и Свете Горе Атонске. Како што знамо, у вријеме цара Лазара био је велики прилив благочестивих монаха исихаста, који је оставио трага и у нашој светој Зетској земљи на Скадарском језеру. Свети Стефан представља наставак те живе воде молитве, поста, монашке аскезе коју је и овај дио Божије земље преузео са огња који се запалио у Палестини, Египту и Светој Гори. Преподобни Стефан био је личност која није само тиховала, није само била исон, него је некад морао и да подигне глас и побуни се против турског зулума и против латинске курије и унијаћења. Зато је био гоњен и, како каже такође пјесма, склонио се на седам до десет година у ровачке стране, у пећину гдје се подвизавао у посту и молитви. Затим је, кад је за то сазрело вријеме дошао у овај крај стијене Пиперске и одатле је утврђивао народ у вјери. Пипери су били племе које се стално бунило против турскога ропства; нису никада били потпуно покорени и увијек су вољели да сарађују са Петровићком Старом Црном Гором. Као што знамо, касније ће се и Бјелопавлићи и Пипери присајединити међу првима Петровићкој Црној Гори. Једна од тих личности која је у многоме утицала на то ослобођење, првенствено духовно а затим и физичко нашег народа од отоманског ропства, јесте Свети Стефан Пиперски. Историчари су подијељени у томе да ли је личност Игумана Стефана из Горског вијенца баш личност Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Међутим, ми – не историјским путевима него више изучавајући његово житије, а и проничући у лик Игумана Стефана како га је описао Ловћенски Тајновидац Петар II – мислимо да можемо да са сигурношћу кажемо да је у питању истинити лик историјски, и да је Петар II управо мислио на Преподобнога Стефана Пиперскога када је стварао лик Игумана Стефана. Има ту неких умјетничких слобода, јер је тамо Игуман Стефан приказан као слијеп и тако даље, али то већ спада у домен поезије. Оно што је најважније јесте да је Игуман Стефан приказан као подвижник Исусове молитве, да се он стално молио на бројнице, иако му тамо један од кнезова каже: „Што вртиш стално те куглице, игумане? Мене би рађе било једну гривну ораха да избројим него те бројанице“. Тај прости кнез из народа није схватао дубину тог духовног подвига који је дошао и до наших гора из тих непрекинутих источника исихастичког аскетског подвига. Како видимо у Горском вијенцу, Игуман Стефан није само погружен у молитву него га и те како интересују друштвене, политичке и религиозне прилике његовог народа. То видимо из његових поука, из подстрека који он даје Владици Данилу и другим кнезовима да истрају на путу Православља. Не само да уложе труд у томе да истрају у Православљу, него од сваког човјека а и од народа очекује и лични труд на томе, чак подвиг до крви. „Дај крв и прими Дух“, како се каже у подвижничкој литератури… Све те његове карактеристике из Горског вијенца одмах, свакога ко је год читао житије преподобног Стефана Пиперског, без обзира на то што је оно доста кратко, асоцирају на лик и особине Преподобног Стефана. Преподобни Стефан Пиперски нам даје примјер како треба истрајавати у вјери, који је то подвиг који Бог од нас тражи на личном плану, а то је при је свега истинита вјера, коју је Свети Стефан чувао и на личном плану и на колективном као зјеницу ока. Знамо да је чак изобличавао неке црквене посланике који су били склони да се преласте латинском пропагандом и унијом. Након истрајавања у вјери православној, ту су и молитва и пост и наравно све друге јеванђелске и хришћанске добродјетељи. Вратићу се опет на то окретање куглица на бројаници, драга браћо и сестре, пошто се у данашње вријеме често помињу медитација и јога као некакво средство да се човјек одмори, да се релаксира, да се концентрише. Нажалост, чак су и неке личности из јавног живота кренуле тим путем, показујући лош примјер нашој омладини. (Морам поменути нашега драгога и прослављенога тенисера Новака Ђоковића, који је такође једно вријеме покушавао да то покаже као примјер концетрације, и нечега што помаже у духовном а и у спортском животу. То је наравно негативан примјер, и Новак као добар хришћанин ће се постарати то да исправи код себе.) То казујем јер често слушам у Подгорици како се иде на третмане јоге и медитације. Наша православна медитација, која ће нас и одморити, која ће нас релаксирати, и која ће – што је најважније, наш ум сконцентрисати на праве ствари јесте Исусова молитва, драга браћо и сестре. Ми немамо за циљ ништавило, немамо за циљ нирвану и заборављање овога свијета, која је крајњи циљ јоге и медитације, него имамо за циљ Христа Бога нашега, и зато у центру те наше исихије, у центру молитвеног тиховања мора да буде име Исусово: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме“. То је та молитва коју није скидао са својих усана и из свога срца Преподобни Стефан Пиперски. Дакле Он је циљ, Он треба да нас окупља и не треба наш ум да буде празан, да буде у нирвани, него без других мисли, без икаквих слика или привиђења, треба да понављамо то Име и да оно одзвања у нашем уму и срцу, и оно ће сачувати нашу душу од свакога искушења. То је наша медитација, то је православно опуштање, то је релаксација, али и много више од тога, јер циљ нашег духовног живота није некакво бездејство. Како видимо, Игуман Стефан у Горском вијенцу се из тог највећег погружења у молитву Исусову, из тог да кажемо највећег одласка из овог свијета, враћа као активан члан друштва који размишља о свим његовим проблемима и активно учествује у њиховом решавању. То је управо отуда што наша православна медитација не води у нирвану, не сједињује нас са ништавилом. Напротив, сјединујући се са Христом подвижници добијају нову силу и они ту силу враћају онима који их слушају, који слушају њихове поуке. То је на неки начин на нашем личном плану поука Преподобног оца нашег Стефана Пиперског. Наравно да он зрачи поукама, као што сам рекао, и друштвеног карактера, црквено-дипломатског и другога, иако се не би очекивало да једно чобанче из Жупе Никшићке, из сиромашног краја, може да постане човјек од васељенског значаја. Али видимо да и чобанче из Поповог поља – Василије Острошки, и чобанче из Жупе Никшићке – Стефан Пиперски, када се кроз молитву, пост, кроз истиниту вјеру задоје енергијама Духа Светог, постају личности од васељенског значаја. Преподобни Стефан је примио ту науку Христову о којој нам говоре два празника на чијој граници се данас налазимо – празник Вазнесења Господњега и празник Свете Тројице. На празник Вазнесења Господњег Христос нас подсјећа одакле смо пали, одакле смо дошли на ову земљу – из њедара Очевих; истргли смо се својим сагрешењем, али нам Христос својим побједним архијерејским ходом од Оца према нама, све до ада, и затим опет у њедра Очева, показује пут. И не само да нам показује пут, него нам даје и силу да се и ми вратимо у њедра свога Оца. То је Преподобни Стефан схватио: треба се вратити Оцу. Наравно, не може то човјек сам да уради. Средства да то остваримо су Свете тајне Цркве и Дух Свети који нам даје силу. Али, то не значи да ми треба да сједимо бездејствени, него се од нас захтјева подвиг до крви – подвиг молитвене аскезе, подвиг добрих дјела, молитве, поста, истрајавања у правој вјери без обзира на сва искушења овога свијета, и тада нас Господ неће заборавити, неће нас заборавити Дух Свети Утјешитељ који свуда обитава, неће нас заборавити Христос који је увијек са нама кроз Свете тајне своје свете Цркве. Добивши ту силу Христову, која је и премудрост, ми ћемо знати пут, али ћемо имати и силу и средство да тај циљ повратка у њедра нашега Небескога Оца и остваримо. Нека је нашем Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који је диван у Светима својим, диван у Светом Василију Острошком и Светом Стефану Пиперском, слава вавијек. Амин. https://mitropolija.com/2022/06/02/vladika-kirilo-prepodobni-stefan-istinski-cuvar-vjere-i-predanja-2/ -
Владика Јован отворио конференцију у Француској: „Деца мученици усташког режима 1941-1945."
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Друштво
Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу -
Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице
-
- 1941-1945."
- режима
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
03. мај 2022. 12.29 | Извор: Танјуг Владика Андреј: Треба разговарати са руским владиком БЕЧ - Поводом рата у Украјини често се потеже улогу има црква у историјским тензијама Русије и Украјине, а представници верских заједница у Аустрији разговарали су о њиховој мировној улози у контексту рата у Украјини. Разговору који је на иницијативу организације "Хришћани у невољи" одржан у просторијама бечке надбискупије, учествовао је и представник Српске православне цркве владика аустријско-швајцарски Андреј који је позвао је присутне да разговарају са руским епископом Алексијем. Пошто представници Руске православне цркве нису присуствовале скупу, оцењено је да је свеобухватни дијалог свих релевантних верских заједница немогућ. "Радо бих желео да имамо за столом и представнике Руске православне цркве, али нису одговорили на позив", рекао је организатор овог скупа Елмар Кун из институције "Хришћани у невољи" а пренела аустријска агенција АПА Он се пожалио да представници Руске православне цркве више не присуствују екуменским скуповима и подсетио да је, након што је Украјинска Православна црква прогласила аутокефалност и тако се формално одвојила од Руске православне цркве, дошло до "пукотине" која може у недоглед поделити друштво. Изразио је, уједно, наду да ће Руска православна црква озбиљно схватити поруке патријарха Кирила који је на почетку рата позвао све стране сукоба да избегавају цивилне жртве. Српски владика Андреј пренео је да се пет пута лично састао са руским колегом у Бечу Алексијем. "Имам утисак да му је потребна наша помоћ", нагласио је он и објаснио да се руски владика мора придржавати захтева своје цркве. Владика Андреј је казао да му руски епископ није дао јасан одговор зашто се не изјашњава јавно против рата, али је додао и да је владика Алексиј разуман бискуп са којим је неопходно разговарати.
-
Св.Јустин Ћелијски : Српски свети лекар - свети владика Николај
a Странице је објавио/ла JESSY у Некатегорисани текстови
Међу Светим Врачима, међу лекарима, међу Чудотворцима, ево Српског Светог Лекара - Светог Владике Николаја. Kо може избројати све душе које је Владика Николај својом речју и својом молитвом исцелио у Српскоме народу?! Ко би могао набројати многобројне оболеле савести које је Свети Владика излечио давши им истиниту веру у Истинитога Бога. Ко? Заиста, Он лекар душа и савести Српских. Небески лекар савести Српских.„Комарац треба да говори о узлетима и полетима орла. Највећег Српског орла у историји Српског народа и овог светог краја. Шта комарац може да одзуји? Шта!? Шта свећица да каже о Сунцу? Како ће свећица да хвали Сунце? Опростите, али сви данашњи Срби - ситне смо мале свећице, а Сунце, запловило по српскоме небу, друго сунце, је Свети Владика Николај. Ми, крпељи, данашњи Срби, крпељи, не можемо да видимо Сунце. Зарили смо се у руно европске културе: биоскопе, позоришта, благостања, гардеробе, јеловнике… Крпељи! Нама блиста сунце а очима га не видимо. Многи су Срби тако рођени. Многи намерно ослепели себе данас. Гле, зар ти можеш ценити сунце, када Творца сунца не признајеш. Ти, угашена свећицо Србска! Кад не би Господ сваку моју реч претворио у Херувима, у Серафима, у Анђела, ја не бих могао достојно, ни изблиза достојно, похвалити највећег Србина после Светог Саве, Равноапостолног Светог Владику Николаја Србског. Два човека има Српска Црква и Српски народ. Први Свети Сава, једино до сада Равноапостолни. Опрости Свети Владико! А ти за мене и за све здраве Српске душе, други си Равноапостолни Владика Жички. Српски Свети Златоуст! https://www.facebook.com/serafim.petkovic.1 -
Из Ормилија Победник је Бог наш, и све добре и трајне победе од краја до краја времена припадају Њему. Он побеђује неред у васиони и установљава ред. Он побеђује неред међу људима, проузрокован грешницима, и васпоставља ред. И кад се најгори међу људима уздигну на прва места а најбољи падну на последња, Он обрће тај беспоредак, те први постају последњи, а последњи први. Он побеђује завере и сплетке злих духова против рода човечјег, и разгони их као јак ветар што разгони рђав задах. Он побеђује сваку оскудицу: тамо где је мало, Он умножава, а тамо где нема никако, Он ствара обиље. Он побеђује болести и муке; само рекне реч, и болести и муке ишчезавају: слепи виде, глухи чују, немушти говоре, узети устају и ходе, губави се чисте. Он побеђује смрт; и кад год Он нареди, смрт пушта из својих чељусти жртве своје. Он царује над једним бескрајним царством небеских сила, ангела и светитеља; над царством небеским, према коме је царство овога света тако тескобно и тамно као једна порођајна утроба. Он заповеда елементима и тварима овога света, и Његовој заповести ништа се не може опрети а да се не сруши у вечиту пропаст. Дан за даном, победа за победом. Историја овога света је низ Божјих победа, обелодањење Божје моћи и неодољивости. Као јагње је кротак, а од Њега се потресају небеса и земља. И кад се даје понизити, тиме обелодањује Своју висину; и кад се даје попљувати, тиме обелодањује нечистоту свега онога што није Он; и кад се даје заклати, тиме обелодањује Свој живот. Као бледом сликом обелоданио је Бог Своју светлост кроз сунце; Своју моћ кроз безборојна огњена тела васионска; Своју мудрост кроз поредак ствари и бића с краја у крај васионе; Своју красоту кроз красоту твари; Своју милост кроз брижљиву негу свега што је саздао; Свој живот кроз све што живи. Но све је то само тренутна и бледа слика Његових својстава; све су то само огњена слова написана по густоме диму. Сва пак ова својства Бога живога показала су се у највећем блеску, у ком су се могла показати у овоме свету, у човеку. Не у сваком човеку, не уопште створеном човеку, него у нествореном човеку, Господу Исусу Христу. Сва сједињена – у Њему су засјала и показала се телесно: и светлост и моћ, и мудрост и красота, и милост и живот. Шта означава светлост него победу над тамом? И шта означава моћ него победу над слабошћу? И мудрост шта је друго но победа над лудошћу и безумљем? И красота шта је друго него победа над ругобом и наказношћу? И милост не означава ли победу над злобом, пакошћу и завишћу? И живот – зар није божанска победа над смрћу? Шта мислите ви, што за Христом идете, и Његовим се именом крстите? Није ли Христос показао све ове победе као никад и нико од постања света? Не осећате ли ви сваки дан, да идете за Највећим Победником од кад је света и времена? И да се крстите именом Онога, који све може и све зна; који Својом красотом краси сва створења, и Својом милошћу милује их, и Својим животом оживљава их? Ако то не осећате, не користи вам много идење за Њим и именовање себе Његовим именом. Само кроз Господа Исуса ви можете без сумње и колебања веровати у потпуну победничку моћ живога Бога над сваком твари, над сваком стихијом и над сваким злом у свету. Само вам Господ Исус може дати храбрости да живите, и храбрости да кроз смрт прођете. Само вам Он може оправдати наду у бољи живот од овога трулежног живота. И само вас Он може загрејати љубављу према сваком добру. Јер Он је жива и оваплоћена победа Божја над светом. Не бојте се, ја победих свет (Јов. 16, 33), рекао је Христос Својим ученицима, а кроз њих и свима нама. Не бојмо се, наш Господ и Спас Исус Христос победи свет. Јеванђеље је књига Његових победа, сведочанство Његове свемоћи. Историја Цркве до данас – и до краја света – још је пространија књига Његових победа. https://mitropolija.com/2022/05/03/sveti-vladika-nikolaj-zicki-o-gospodu-pobeditelju/
-
Владика Јустин на Светој Литургији са особама са инвалидитетом из Украјине
a Странице је објавио/ла JESSY у Вести из Епархија
На Васкршњи понедељак, 25. априла 2022. године, у центру за рехабилитацију Станчић у Дугом Селу, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Свету Литургију служили су свештеник Богољуб Остојић и ђакон Александар Лукић, у молитвеном присуству Епископа хвостанског г. Јустина, викара Патријарха српског. У овом центру је, поред више стотина штићеника, тренутно смештено и 20 особа са инвалидитетом избеглих из Украјине. По завршетку Свете Литургије Владика Јустин се обратио Украјинцима речима утехе, подршке и охрабрења, честитао им Васкрс и пренео поздраве и благослове Патријарха Порфирија, известила је Митрополија загребачко-љубљанска. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска-
- инвалидитетом
- особама
- (и још 5 )
-
”Један од војника прободе му ребра копљем, и одмах изиђе крв и вода.” (Јован 19) Ево дана који је сав ноћ. Одсуство сунца на небу и одсуство разума и срца на земљи направило је од овога дана најцрњу и најстрашнију ноћ на точку времена. Својом језивом тамом и страхотом, он и данас страши људе. И дан данас после 19 столећа он уноси узбуђење и трепет у милионе људских душа. Сам собом овај дан довољна је сведоџба, да Онај коме је он посвећен није обичан човек него Бог. Јер тако стравичан дан не приличи човеку него Богу. Нека нико не сравњује смрт нашег знаменитог Балканца Сократа са смрћу Господа Исуса Христа. Такво сравњење сасвим је неприлично и несразмерно. Истина, и Сократа је насилна смрт учинила чувеним човеком. Но смрт Христова бескрајно се разликује од смрти Сократове. Пре свега, против Сократа устали су били само Грци, и то не сви Грци него једино Атињани. Међутим, против Христа устао је био цео свет, и то: семитска раса кроз Јевреје, хамитска раса кроз Ирода, јафетитска кроз Пилата. И поред људи дигао је своју аспидну злобу на Господа и онај отац лажи који је слагао Еву у Рају. Сав, дакле, земни и подземни свет устао је против Христа. Па онда, на Сократу је остала сумња до данашњега дана, да се он морао нешто огрешити о државу и јавни морал, те да није осуђен сасвим без кривице. Христа су пак оправдали и сви они – баш сви – који су Га тужили и судили и на крст уздигли. Оправдао Га је Пилат, главни судија, који је јавно рекао: ја не налазим никакве кривице на овом човјеку, и који је пред Јеврејима опрао своје руке од крви Христове. Оправдао Га је Ирод цар, прво тиме што Га је мирно повратио Пилату не нашавши кривице на Њему; и још тиме што га је обукао у белу хаљину, у хаљину невиности. Оправдала је Христа и жена Пилатова, којој се на сну јавила правда страдалног Господа. Уплашена од тога сна, она је поручила своме мужу кад је овај седео у суду: немој се ти ништа мијешати у осуду тога праведника, јер сам данас у сну много пострадала њега ради (Мат. 27, 19). Оправдао је Спаситеља нашег и свог онај разумни разбојник на крсту кад је бранећи Њега од неправедне поруге свога друга рекао: зар се ти не бојиш Бога? ми смо још праведно осуђени по својим дјелима као што смо заслужили, али он никаква зла није учинио. И сами демони познали су Исуса и признали Га за Сина Божијега. Као Сину Божијем демони су Му се молили, да их не изгони из људи. А кад је Он Син Божији – како би могао учинити неку неправду и заслужити смрт? Најзад, и Јевреји, као главно демонско оруђе против Христа, оправдали су Га својим сопственим признањем и сведочанством. И нехотично, и против своје воље, они су Га оправдали у две своје речи, изречене под крстом Његовим. Прва је реч: другима поможе, а себи не може помоћи. Дакле, другима поможе, то је важно. Друга је реч: Он се уздао у Бога, нека му поможе сад. Дакле: Он се уздао у Бога, то је важно. И тако безумни Жидови, који нису знали ни шта раде ни шта говоре, посведочили су и потврдили две велике истине о Христу; прво, да је Он другима помогао; и друго, да се Он уздао у Бога. Уосталом, ко данас на Балкану и у свету зна дан и датум Сократове смрти? И коме је стало до тога да се сећа тога дана? А погледајте овај дан Христове смрти; погледајте колики народи светкују овај дан! У онај први Велики петак под крстом Господњим стајала је само Његова Пресвета Мати са Јованом апостолом, а у данашњи Велики петак – особито ове године кад Га и неправославни светкују заједно са православним хришћанима – стотине милиона људских бића по васцелој кугли земаљској стоје под крстом Његовим и духовним очима гледају у Њега, свога Господа и Спаса, како распет виси на крсту. Не, браћо, моја, не може се смрт Христова мерити ни сравњивати са смрћу ма кога човека у историји људској. Страхоте Христове осуде; страхоте Његових страдања; страхоте овог страшног дана губе све мере и сразмере људске. Овај дан приличи само Богу, никако човеку. О, како је стравичан овај дан, ако је ово уопште дан, а не ноћ без светлости и са неба и са земље! Народи су се мучили кроз векове, какво име да даду овом дану. Помислите само, како су се народи мучили око имена овога дана. Наш народ га је назвао: Велики петак. На Југу он се назива: Страшни петак. Немци га зову: Жалосни петак. Французи га називају: Свети петак. Енглези су га именовали: Добри петак. И сва ова имена, појединачно и укупно, одговарају садржини овога дана. Чак му одговара и назвање: Добри петак. Јер ма колико да је овај дан пун греха, мрака и страха, он је спасоносан дан за род човечји. Безумље људско хтело је уништити јединог Спасиоца и затворити једина врата спасења људског, али је свемоћни Бог окренуо смрт на живот, уништење на васкрсење, срам на славу, а на место једних затворених врата отворио друга. Но о том божанственом преокрету говориће се прекосутра, на светли дан Васкрсења. А ми застанимо још у мраку овог дана под крстом милог нам Спаситеља и Господа. Задржимо се поред Мајке Његове која тихо тугује и поред ученика који скрушено јеца. Посмотримо још шта се ту догађа. Један од војника прободе му ребра копљем и одмах изиђе крв и вода. Не прободе војник ниједног од разбојника, него прободе само Исуса. Јер грешном роду човечјем није нужна била крв разбојничка – те крви на земљи било је и сувише – него му је нужна била крв здрава и безгрешна, крв што поправља рђаву крв и рђав дух. Зашто је речено: крв и вода? Зато што је обоје нужно било роду човечјем. Ваистину, две ствари су му биле по живот неопходне: чистота и храна. Зато је Господ на почетку своје мисије прво ушао у воду јорданску и крстио се, а на свршетку Своје мисије, у јучешњи дан, поставио трпезу крви Своје за храну људима. Вода и крв – чистота и храна. Шта друго љубав чини него што чисти и храни? Чиме се занима мајка, око чега се труди, и чему посвећује све време, све дане и све ноћи? Само чистоти и исхрани чеда свога. И судије Христове Ирод и Пилат, изразили су и нехотично ову двојну мисију Сина Божијега – очистити и нахранити. Они су то симболично изразили, мада не од своје воље, јутром овога Петка када су Господа Христа обукли најпре у белу хаљину, а потом у црвену. Убелити и нахранити; убелити људе од греха, а потом нахранити их божанском крвљу – то је био програм Христов, који се обелоданио и на живом и на мртвом телу Његовом. И у смрти Својој, кроз мртво тело Своје Господ је јавио свету због чега је дошао у свет. Наиме: дошао је да очисти и нахрани, и кроз то двоје да обрадује, да одагна жалост и унесе радост. Зато изиђе крв и вода. Јер су људи били нечисти и гладни! Били су нечисти и гладни још од греха Адамова. Грех је донео човеку нечистоту и глад. Одкада се човек оделио од Оца свог небесног, он је залутао и одлутао у далеку земљу, запао у друштво преисподних свиња и постао овима друг у нечистоти и глади. Како први човек тако и потомство његово. Сама нечистота и глад! Ко је могао људе из те далеке земље повратити ка Оцу? Ко их је могао опрати и у пристојно одело оденути? Ко их је могао нахранити и украсити? Нико од њих самих. Нико од смртних људи, као што је расуђујући признавао и највећи философ балкански Платон. Нико осим Бог једини. Нико осим Онај, кога је разјарени чопор људски на данашњи дан изуједао, попљувао, израњавио и на дрво приковао. Али Он се није наљутио, као што се лекар не љути на лудаке у лудници. Љубав која Га је побудила да се спусти у ров избезумљених од прљавштине и глади није Га остављала ни на крсту. Умирући на крсту Он је слушао урлање и гроктање чопора под крстом, но није се наљутио. Наљутило се сунце и сакрило свој сјај; наљутила се земља и затресла се; наљутиле се стене и попуцале – али Он се није наљутио. Он је умирао за нечисте и изгладнеле, и умирући молио се Оцу небесном: Оче, опрости им јер не знају шта раде! Но, да ли ми, браћо, сви знамо шта радимо? Да ли сви они који су крштени и Христовом крвљу причешћени знају данас шта раде? Да ли нема међу вашим рођацима и комшијама и таквих, који су приведени до прага небеса, па се поново вратили назад у земљу далеку, у чопор побеснелих свиња? где се умире без вере и наде; где се станује у свакој нечистоти, где се гладни отимају о свињско корење, у далекој земљи где влада губа од зависти, губа од гордости, губа од блудњи и свака губа. Ако такве сроднике и комшије имате и за њих знате, смилујте се Христа ради, и повраћајте их Спаситељу, који је и ради њих умро у мукама. Смилујте се на њих и научите их да се они сами смилују на себе и поврате од лудила. Научите их речју, покажите им пример делом и животом, и помолите се за њих Оцу небесном са уздасима и сузама: Оче, опрости им јер не знају шта раде. Благо вама ако повратите на пут истине једнога од оних за које Христос умре. Ваистину, примићете плату праведничку у царству Христовом. Но, бринући о другима не престајте стражити над самим собом. Стражите и непрестано тражите здраву и лековиту храну која је од Христа. А та храна састоји се из Његових речи, из Његове љубави и из Његове крви. Јер је кратак век наш на земљи. Као једна надница! Али ту надницу платиће вечном платом Онај који данас пред нашим духовним очима виси на крсту. Његово је царство, Његова сила, Његова слава, Његова власт, Његов суд, на век века. Амин. Беседа Св. Николаја Жичког на Велики петак (1936) https://mitropolija.com/2022/04/22/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-petak/
-
И завиђаху браћа Јосифу… и продадоше Јосифа Исмаилћанима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир (1. Мојс. 37). У данашњим песмама и поукама православна Црква истиче краснога Јосифа као праобраз Спаситеља нашег у страдањима Његовим. Јосиф је страдао због зависти браће своје. Завидљива браћа продала су Јосифа трговцима за 20 сребрника. Но по Божијем промислу Јосиф је у ропству постао велики и славан. И као такав он је у гладне године исхранио браћу своју и спасао њих и жене њихове и децу њихову од гладне смрти. Тако је он буквално испунио речи Христове: ко тебе каменом ти њега хлебом, иако те речи тада још нису биле јављене свету. Он је после доселио браћу своју и оца свога у Мисир, и кроз то определио цео доцнији ток израиљске историје. Не он, него Бог. Јер Господ чува праведника од свих беда и прославља га у сва времена. Потомци оне исте браће, која су Јосифа хтела уништити, припремали су уништење и Сина Божијега. Завист праотаца према бољем од себе пренела се и на прапотомке. Један од њих продао је учитеља свога за 30 сребрника. И сви скупа предали су га незнабошцима на осуду онако како су и праоци њихови предали младога Јосифа незнабошцима. Сличност је заиста велика, поред све разлике у сразмери. Због те сличности Црква данас спомиње судбу Јосифову. Да покаже свима нама, како је отров зависти дуготрајан. Како се тај отров преносио с отаца на синове кроз сто поколења, од Јосифа до Господа Христа. Нису помогле ни све милоште Божије према том народу кроз хиљаде година. Нису га облагородила ни сва страшна чудеса Божија кроз сву његову историју. Остале су узалудне све опомене Божије. Сва викања пророка угушена су у крви. Оци су убијали једне пророке, а синови су им подизали споменике; синови су опет убијали друге пророке и остављали унуцима труд око споменика, који су сведочили о њиховим злочинима. Ја се чудим многим људима нашег времена што пишу књиге против Јевреја, кад постоји Библија. Сва пера у свету да се поломе пишући оптужбу против овога народа не могу саставити онакву оптужбу какву нам пружа Библија. Цела Библија представља језовиту оптужбу племена Израиљева, са изузетком нешто праведника. А Библија је књига коју нису писали ни Аријевци ни Антисемити, ни Хамити ни Јафетити, него баш сами чисти Јевреји. Овако говори велики пророк Исаија кога су они после тестером жива престругали, па му на гробу подигли споменик – овако он говори и оптужује: Безакоња ваша раставише вас од Бога вашега, и гријеси ваши заклонише лице његово од вас да не чује. Јер су руке ваше оскврњене крвљу и прсти ваши безакоњем; усне ваше говоре лаж и језик ваш изриче опачину. Нема никога да виче за правду нити има кога да се пре за истину; уздају се у ништавило, и говоре лаж; зачињу невољу и рађају муку. Носе јаја аспидина и ткају паучину; ко поједе јаје њихово, умре, ако ли га разбије, излази змија. Ноге им трче на зло и брзе су на проливање крви праве; мисли су им безакоње; на путевима је њиховим пустош (Иса. 59). Ово није ни пола стране од оне оптужбе која износи близу 1000 страна, и која се назива Библија. Зашто, дакле, да ми пишемо оптужбу на тај несрећни народ, кад су је они сами написали, и као зеницу ока чували и очували кроз векове и свету предали? Није ли и сам Спаситељ рекао Јеврејима: Немојте мислити, да ћу вас ја тужити Оцу; има ко ће вас тужити – Мојсије (Јов. 5, 45). Мојсеј, и сви пророци, и сви апостоли – све њихови људи, њихове крви и језика. С тога их нећемо ни ми тужити и судити, него ћемо са страхом и трепетом данас посматрати недело њихове зависти према безгрешноме Господу и Спаситељу нашем. Као кад један лекар расече мртво тело пијанице, па показује његово срце и јетру и бубреге и мозак, све надувено и разједено од алкохола, тако Црква пред нама данас отвара душу Христових судија и убица, и показује нам ту душу сву разједену и поцрнелу и иструлелу од зависти. Један само поглед на ту гадну душу испуњава нас крајњом одвратношћу и утврђује у нама чврсту одлуку да се нећемо никад подавати зависти. Јер завист није од нашег Створитеља него од нашег непријатеља и рушитеља. Завист је атмосфера пакла; она је ваздух који демони дишу, храна којом се хране, пиће којим се поје, отров који испуштају из себе. Но да се не задржавамо дуго ни у мислима на овој пакленој отровној атмосфери. Погледали смо на лешеве отроване завишћу, и доста. Не треба се ни мислима задржавати на злу. Чак опасно је на зло и мислити, јер се ум човечији од тога раслабљава. Уклони се од зла и сотвори добро. Дигнимо се свим мислима у поднебље здравља и светлости. То је поднебље у коме је Господ наш Христос. Ту се удише и издише добра воља. Ту се ум храни позитивном божанском истином, а срце поји радосном божанском љубављу. Ту се човек радује добру свога ближњега, и брат се весели напретку свога брата. Ту кад се неко узвиси трудом и паштењем, стотину руку помажу му да се још више узвиси; а кад неко падне стотине руку пружају се да га дигну. Ту с песмом један служи многима и многи једноме. Ту свак постаје велики на тај начин што се труди да друге учини великим. И свак постаје славан трудећи се да друге прослави. И свак постаје срећан трудећи се да друге усрећи. И свак бива сит трудећи се да друге нахрани. И свак се испуњује радошћу трудећи се да друге обрадује. Ту влада здравље и светлост. Ту се човек повраћа у своје првобитно нормално стање. Он се покорава Богу као Родитељу своме. И све бива ново и препорођено: и човек и сва твар. И небо се отвара широм и благослов Божији излива се на људе. У то и такво поднебље хтео је Господ Христос уздићи сав род човечји из отровне атмосфере зависти, мржње, себичности и братоубиства. И успео је у томе. Ако ли се рече, да Он није успео да дигне све, то није Његов неуспех него оних који Му нису хтели пружити руку за своје спасење; који су више волели таму него светлост и своју несрећу више него своју срећу. Ако није успео са фарисејима, успео је са апостолима; и ако није успео потпуно са јеврејским народом, успео је са многим другим народима. Ако није успео са некима, успео је са многима. Његова војска спасених у царству небеском за две хиљаде година броји се на милијарде. Ја бих желео свим срцем да и ви сви будете уписани у успех Христов, и да се сви убројите у војску спасених, заједно са оцима и праоцима вашим, толико намученим за име Његово. Њему, једином Неодољивом и Победоносном, слава и хвала у сва времена, и изнад свих времена, на век века. Амин. https://mitropolija.com/2022/04/18/sveti-vladika-nikolaj-zicki-beseda-na-veliki-ponedeljak/
-
У Исусу Христу Сину својем показа Бог љубав која превазилази разум. Онај кроз кога Света Тројица створи свет јави се као човек у телу, да јави човечанству љубав Свете Тројице, дотле непознату свету. Како се јави? Онако како се само велика љубав не стиди да се јави, ради спасења љубљенога: у понижењу, у служењу, у страдању, најзад у врховном жртвовању. У повестима и баладама о ритерима ми читамо како су ови за љубав својих вереница пошли радо у страдање, понекад и у смрт. Но те веренице биле су достојне њихове љубави и жртве, како то посленици описују. Али безгрешни и пречисти Христос поднесе понижења, муке и грозну смрт, не за какву невину верну и добру девојку него за грешнице и развратнице, за убице, лажљивце, крадљивце, отмичаре, разбојнике, кривоклетнике и безбожнике, за загађене и усмрделе душе људске, које су мирисале на смртну трулеж, и пре смрти биле смрт. Једва ко умрије за праведнике – а Бог показа своју љубав к нама што Христос, још кад бијасмо грешници, умрије за нас. (Рим 5, 6-8) Није ли то љубав која превазилази сваки разум? https://patmos.rs/2022/04/05/vladika-nikolaj-o-ljubavi-koja-prevazilazi-razum/
-
На празник Преподобног Бенедикта Нурсијског, у недељу трећу Васкршњег поста - Крстопоклону, 27. марта 2022. године, уз саслужење Високопреосвећене и Преосвећене господе Архијереја Јерусалимске Патријаршије, Његово Преосвештенство Епископ пакрачко-славонски г. Јован саслуживао је на Светој архијерејској Литургији коју је том приликом служио Његово Блаженство Патријарх Јерусалимски и све Палестине г. Теофило III у храму Васкрсења Господњем у Јерусалиму. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
-
- богослужио
- ћулибрк
-
(и још 3 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.