Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мученици'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600. Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату. Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље. У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром. Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј. Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму. Извор: Епархија ЗХиП СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. +Епископ Атанасије (1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)
  2. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  3. Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети. Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства. После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло. Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи. Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље. Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога! На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин. https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/
  4. Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен Светих свештеномученика дабробосанских, пострадалих за време Другог светског рата од усташа и партизана. Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански – спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима Митрополије дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу Свештеномученика Момчила однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година, син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на Свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти Свештеномученика Момчила чувају у цркви Светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске православне цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох брежичански и биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. https://mitropolija.com/2022/07/11/sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski-2/
  5. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  6. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице
  7. JESSY

    Мученици рмањски

    Да је земља најбољи чувар историје свједочи нам велико мноштво археолошких налазишта и ископина које објелодањују једну историјску епоху и један временски период. Често је бивало да се многе вјековне тајне прикривене површином земље открију сасвим случајно и ненамјерно, и да та открића представљају нешто што за друштво и окружење постаје проналазак од великог значаја. Међутим, историја сама по себи не носи никакву вриједност ако није испуњена вјером, и она као таква само бива мртво слово на папиру. О таквом проналаску, испуњеном крвљу, знојем и мукотрпним животом, али и кончином испуњеном вјером у Живога Бога свједоче нам кости (мошти) рмањских монаха, свештенослужитеља – угодника Божјих. Ови ондашњи житељи Светониколајевске обитељи манастира Рмња и њихови земни остаци пронађени су приликом обновитељских грађевинских радова око самог храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у манастиру Рмњу. Њих десетак, по Божјем допуштењу благоизволили су да буду пронађени и откривени управо у данашње вријеме када се одвија васкрсење манастира Рмња, бисера на ушћу Унца у Уну, коме историја није била благонаклоњена, а о чему управо могу посвједочити управо поменути новопронађени мученици рмањски. Када је истакнути српски писац и филолог Сима Н. Томић у часопису „Босанска Вила“ под псеудонимом Атом још почетком 20. вијека говорио о манастиру Рмњу, у данашње вријеме је од великог значаја присјетити се неколицине његових историјских свједочанстава. Управо је он по ријечи и „казивању старих“ у свој серијал „О манастиру Рмњу“ из 1904. године у поменутом часопису навео слиједеће: „С поља, око манастира, налази се неколико старинских гробова, који су обиљежени големим каменим плочама. Само с јужне стране цркве, на десет корачаја даљине, находи се један велики стећак од љутца камена, и на њему са све четири стране усјечен крст, који се виђа и по оним плочама. На овим споменицима нема никаквих натписа, па се зато и не зна чији су то гробови. Но ту јамачно леже трудне кости рмањских калуђера и других угодника манастирских, па онај стећак и оне плоче, које су свакако из старијег времена, јасно показују макар и то, да се Православна Црква наша у средњем вијеку такође служила надгробним споменицима тога облика.“ Неупитна је чињеница да пронађене кости припадају монаштву манастира Рмња и, како то казује Атом „угодницима манастирским“, јер сам њихов положај указује на то. Наиме велика већина скелета пронађена је уз саме темеље манастирског храма као и испред улазних (западних) врата. Корисно је навести да Атом такође свједочи о постојању извјесног калуђера Цвије Зорића и локацији његовог гробног мјеста „уз сам Манастир“, који је умро од напора приликом ношења на леђима уз брдо Тахир-Бега Куленовића. Да се овдје ради о свештенику по имену Цвијо Зорић говори нам у својој путописној црти Бранко Цвејановић гдје наводи да се лично сусрео приликом своје посјете Манастиру Рмњу, половином 19. вијека са свештеником удовцем по имену Цвијо Зорић, којега је народ због његовог врлинског живота и ревности називао калуђером. Он му је том приликом посвједочио о мукотрпном животу манастира и његовој бурној историји која се вијековима није смиривала већ је своје стреле усмјерила ка овој светињи уништавајући изнова и изнова све њене трагове и историјске детаље које су је красиле. Тако су данас његове мукотрпне и мученичке кости заједно са десетином угодника и мученика рмањских свједок постојања и трајања ове свештене обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије положио је, 5. априла 2022. године, у присуству архимандрита Варнаве, настојатеља манастира Трескавца; архимандрита Василија, настојатеља манастира Клисине; и епархијског ђакона Немање Рељића, у параклису Светог Јована Златоуста у Манастиру Рмњу у новосачињени кивот свете трудбене кости рмањских светитеља и мученика.Том приликом, епископ Сергије је извршио мали помен свим свештеномонасима, монасима и трудбеницима манастира Рмња чије су кости пронађене, али и свима онима који су себе дословно уградили у темеље те свештене обитељи и бивали њен историјски бранич у тешким и бурним временима како би је сачували до данас неповријеђену, чувајући је до данас када она сама доживљава своју највећу обнову од периода њеног оснивања. Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  8. Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму. Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи, подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2). ** „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године. Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових. Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“ Извор: Радио Слово љубве
  9. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. Прилог Радија Беседа: О светим сурдуличким мученицима протојереј Небојша Стојадинов За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г. Охридски Пролог
  11. У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  12. Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Прилог Радија Светигора Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном засједању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог Епархије будимљанско-никшићке на челу са Његовим Преосвештенством Епископом г. Јоаникијем, у диптих Светих уврстио Свете мученике пивске, величке и горњеполимске. Свети Архијерејски Сабор прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите. У сјећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године. Цркву су 28. јула 2001. године освештали Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је и жртве злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија побила 1290 недужних душа, међу којима 549 дјеце и младих до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. Дан њиховог спомена биће и даље 7. јун. У саставу њемачке Принц Еуген дивизије, која је извршила злочин у Пиви, био је велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа, а у покољу у Велици су, осим Њемаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи послије рата, чак, уживали повластице. Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмјерно броју становника Велике и Пиве, по монструозности и року извршења сматрају међу најтежим у Европи. То страдање је збратимило Величане и Пивљане, тако да се последњих година заједнички сјећају жртава у Долима 7. јуна и Велици 28. јула. У већ постојећем спомен комплексу у Долима, сродници и потомци потомака пострадалих, сложна браћа Пивљани су са великом љубављу саградили спомен цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, а за покој душа пивских мученика побијених на правди Бога. Цркву је 7. јуна 2006. године освештао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  14. У уторак 22. (9) јула 2020. године у Манастирском Храму Манастира Рмња Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију поводом спомена на свете мученике куленвакуфске и свештеномученика Вукосава, Родољуба и Милана рмањског. Владици су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), Василије (Рожић), игуман Јеротеј (Влајковић) и протођакон Немања Рељић. Након заамвоне молитве извршен је чин освећења славског колача и кољива. У својој поздравној бесједи Владика је бесједио о значају прослављања свештеномученика куленвакуфских који су живјели у једном тешком времену за српски народ, и у том времену пострадали од незнабожачке и безбожничке руке за Православну вјеру и Име Христово. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  15. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) Ризница литургијског богословља и живота: Катихета Бранислав Илић: Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM
  16. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном засједању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог Епархије будимљанско-никшићке на челу са Његовим Преосвештенством Епископом г. Јоаникијем, у диптих Светих уврстио Свете мученике пивске, величке и горњеполимске. Свети Архијерејски Сабор прибројао је лику Светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике Ржанице и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 дјеце уморене глађу у плавском затвору 1941. године. Нацистичка Принц Еуген дивизија је, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, за само два сата у овим селима (према непотпуном списку) звјерски поклала или живе у ватру бацила 427 нејачи - дјеце, жена, стараца и осталог ненаоружаног становништва. Само дјеце и омладине до 20 година је 171 на правди Бога побијено. Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је мјестом саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог свјетског рата. Дан спомена Светих новомученика величких и горњеполимских биће, као и до сада, 28. јул - на дан Светих Кирика и Јулите. У сјећање на њихово мучеништво градњу цркве Светих Кирика и Јулите започели су потомци. Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије освештао је темеље 28. јула 1994. године. Цркву су 28. јула 2001. године освештали Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве канонизовао је и жртве злочина у Пиви, у чијим селима је од 6. до 12. јуна 1943. године нацистичкa Принц Еуген дивизија побила 1290 недужних душа, међу којима 549 дјеце и младих до 20 година. Само у Долима 7. јуна страдало је 522 нејачи, од којих 109 дјеце млађе од 15 година. Дола су, као највеће стратиште у овом крају, постала мјесто саборног спомена свих пивских новомученика. Дан њиховог спомена биће и даље 7. јун. У саставу њемачке Принц Еуген дивизије, која је извршила злочин у Пиви, био је велики број фолксдојчера и босанско-херцеговачких усташа, а у покољу у Велици су, осим Њемаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, од којих су многи послије рата, чак, уживали повластице. Ови нацистичко-фашистички злочини се, сразмјерно броју становника Велике и Пиве, по монструозности и року извршења сматрају међу најтежим у Европи. То страдање је збратимило Величане и Пивљане, тако да се последњих година заједнички сјећају жртава у Долима 7. јуна и Велици 28. јула. У већ постојећем спомен комплексу у Долима, сродници и потомци потомака пострадалих, сложна браћа Пивљани су са великом љубављу саградили спомен цркву Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, а за покој душа пивских мученика побијених на правди Бога. Цркву је 7. јуна 2006. године освештао Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. Прослава празника Светих мученика сурдуличких, 28. маја 2020. године, почела је бденијем које је, у храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици, служио Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије. Следећег јутра, са почетком у 9 часова, служена је света архијерејска Литургија, после које је уследила литија са моштима Светих мученика сурдуличких и чин ломљења славског колача. Свечаности су присуствовали челни људи Општине, државни секретар у Министарству привреде г. Драган Стевановић, председник Црквене општине Сурдулица г. Бобан Банковић. Домаћин славе био је г. Миомир Мирковић са породицом. За следећу годину домаћинску част преузео је г. Миљан Банковић. У наставку програма, у порти храма одржана је представа под називом Сви моји преци које често сањам у извођењу ОДДФ Жар птица сурдуличког Културног центра. У режији Игора Тасића, улоге су тумачили: Нина Рашић, Ревека Пијевац, Петар Стевановић и Емануил Пијевац. У дворишту храма Светог Георгија постављена је изложба под називом Свети мученици сурдулички са фотографијама и прилозима за српски мартирологијум (1915-1918) из Архива Српске Православне Цркве и Православне Епархије врањске. Извор: Епархија врањска
  18. Цар Ликиније подиже велико гоњење на Хришћане. Свети Ермил, хришћанин и ђакон при некој цркви, би ухваћен и поведен на суд. Када му рекоше да га воде на мучење, он се веома обрадова. Узалуд му цар прећаше, Ермил исповеди слободно своју веру у Христа и одговори цару на све претње: "Господ ми је помоћник, на бојим се, шта ми може учинити човек" (Пс 117, 6) После тешких мучења бацише Ермила у тамницу. А тамничар беше Стратоник, потајни хришћанин, који свим срцем саосећаше са страдањима Ермиловим. Када и Стратоника доставише цару као хришћанина, цар пресуди да се обојица потопе у Дунав. Тада везаше Ермила и Стратоника у једну мрежу и потопише их у Дунав. После три дана тела њихова избаци вода на обалу и хришћани их нађоше и сахранише на осамнаест стадија далеко од Београда. Ови славни мученици пострадаше за Христа и прославише се 315. године. Према предању после мучеништва тела Ермила и Стартоника су хришћани београдски пронашли на десној обали Дунава, код места Брестовика (на путу Смедерево-Београд), где су одмах направили гробницу и тела мученика похранили. Од деведесетих година двадесетог века, мученике Ермила и Стратоника почињу да прослављају јавне и културне институције у српској престоници. Свети Ермил и Стратоник слава су Музеја града Београда и параклиса Храма Светог Саве на Врачару. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  19. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас, на празник Светих преподобномученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном овим београдским мученицима у земунском насељу Алтина. Свјатјејшем су саслуживали протојереји-ставрофори: Божо Бакајлић, архијерејски намесник земунско-новобеоградски, и Милорад Нишкић, затим протојереји Небојша Тополић, Раде Јовић, Славен Миловановић, Драшко Тепавац, протонамесник Гојко Ракас, јереји Лука Верић и Анђелко Додер, протођакон др Дамјан Божић и ђакон Немања Боснић уз молитвено присуство старешине храма јереја Бориса Савића и братства храма: протојереја–ставрофора Миладина Вукомановића, ђакона Немање Боснића и пензионисаног пароха протојереја–ставрофора Јована Кошевића. После Светог Причешћа Свјатјејши је поучио свештенство и верни народ о величини жртве за веру коју су поднели ђакон Авакум и игуман Пајсије, који су „такорећи били наши савременици“, рекао је Патријарх Иринеј и додао, „јер они су живели у времену када се српски народ дизао протих тешког господарења турске власти, која нас је под игом ропства држала пуних 500 година“. Ђакон Авакум је у Србију из околине Подкозарја, а то је крај где је у нешто каснијем времену српски народ много пострадао од усташких злочина, и настанио се у манастиру Благовештење. Али и у том крају Срби су дигли устанак кога су Турци угушли и извршили велику одмазду. Тако су ђакон Авакум и игуман Пајсије са многим народом доведени као робље у Београд. И ту су претрпели огромно мучење не били се одрекли Христа. Али ђакон Авакум је све то одбио и претрпео не одрекавши се Христа и зато је био са многим Србима набијен на колац, на месту где се данас налази споменик кнезу Михајлу у Београду. „Ето такава је страдања наш народ претрпео, али се није плашио јер је имао пред собом Христове речи: ко хоће да иде замном нека узме крст свој. Тако се ти наши мученици нису побојали и узели су свој крст.“ И зато: "нека нас Господ молитвама ових мученика спасе и помогне нам да сачувамо нашу највећу светињу, наше Косово, нашу Палестину, наш Јерусалим“, рекао је Свјатјејши и истакао да ми зато треба још усрдније да упутимо Богу и нашим мученицима молитве да нам силници не одузму наше Косово и дају га другом народу. Овогодишњи кум славе био је г. Александар Пушар, док су међу многобројним вернима били и директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, подпредседник ГО Земун г. Дамир Ковачевић и председник ЦО Земун Бранислав Ивановић. Извор: Радио Слово љубве / ТВ Храм
  20. Страдање Светих старозаветних мученика: седморо браће Макавеја: Авима, Антонија, Гурија,Елеазара, Евсевона, Алима (Самона) и Маркела, матере њихове Соломоније (САЛОМИЈЕ), свештеника Елеазара и других са њима. Пре но што почнемо повест о страдању светих мученика, чија су имена записана на земљи у „Књигама Макавејским“, а на небу – у књигама вечног живота, умесно је у виду кратког предговора проговорити о ондашњој смутњи у Јерусалиму и о гоњењу на благочестиве Јевреје који се држаху закона Божјег. И једно и друго изазваше најпре лажни законоучитељи и властољубиви првосвештеници јерусалимски. Затим, по попуштењу разгневљеног Бога, ту смутњу и гоњење појачаше незнабожачки народи, који беху завладали Јудејцима, те се Свети Град зали крвљу и светиња Божја напуни мрзошћу. Прво велико и страшно разорење Јерусалима изврши вавилонски цар Навуходоносор у дане цара јудејског Седекије, о чему се говори у житију светог пророка Јеремије и у житију светог пророка Језекиља. Седамдесет година после тога Јевреји по милосрђу Божјем, избавише ропства и вратише у Јерусалим, и у Светом Граду поново никоше дивне и јаке грађевине, и поново се подиже храм Господњи, сличан првоме, и би ванредно украшен, о чему се ошнирно говори у књигама Јездре и Немије. И људи Божји се брзо размножише и населише Палестину као и пре; и Свети Град, веран закону Божјем, у то време цветаше побожношћу и наслађиваше се миром под управом својих првосвештеника – кнезова и судија; и уживаше славу и поштовање код свих, иако се налазио под влашћу незнабожачких царева. Јер многи незнабожачки цареви и кнезови, премда идолопоклоници, ипак поштоваху Бога Израиљева, и слаху даре у Јерусалим храму Господњем (2 Макав. 3, 2). Они се са великим поштовањем одношаху и према првосвештеницима, као на пример цар македонски Александар: он, углевдаши првосвештеника Аду који му беше изашао у сусрет, поклони му се до земље, па ушавши у Јерусалим и у храм Божји принесе даре и жртве Господу Саваоту. Тако поступаху потом и други незнабожачки владари. Египатски цар Птоломеј Филаделф посла многе даре у Јерусалим храму Господњем и писа првосвештенику Елеазару молећи га да му пошаље књиге Светога Писма и учене људе који би их могли превести са јеврејског на грчки језик. Наследник Птоломеја Филаделфа Птоломеј Филопатор, победивши сиријског цара Антиоха Великог, дође у Јудеју, и у Јерусалиму у храму Господњем принесе захвалну жртву једином истинитом Богу. Исто тако и Антиох Велики потом, победивши египатску силу, дође у Јерусалим на поклоњење Богу небесноме, и у светом храму принесе захвалне жртве Господу, и богато обдари првосвештеника и остале старешине јеврејске. У таквом поштовању од стране незнабожаца беше Јерусали и храм Господњи. О томе спомиње и Свето Писмо, када каже да сами цареви почитоваху место и прослављаху храм великим даровима (2 Макав. 3, 2). Овакав однос незнабожаца према Јерусалиму трајаше дотле док старешине његове, пребивајући у страху Божјем, држаху закон Господњи и вођаху богоугодан живот; а када напустише закон Божји, онда на њих наиђоше сваковрсне невоље, као и раније. Невоље отпочеше на следећи начин. У дане праведног првосвештеника Симона, хваљеног у Књизи Исуса сина Сирахова (гл. 50, 1), када у Азији и Сирији цароваше Селевк, син Антиоха Великог, бејаше у Јерусалиму неки муж по имену Симон, од колена Венијаминова; њему би поверена управа над црквеном имовином и слугама и старешинство над војницима који сачињаваху црквену стражу. Гордељив и пакостан, он се свагда противљаше првосвештенику и ствараше неке смутње у народу; но не подносећи опомене и претње које му долажаху од првосвештеника; он намисли да учини пакост и зло не само првосвештенику него и храму. С том намером он оде к војном заповеднику Сирије и Финикије Аполонију и обавести га о црквеној имовини: каза му да се у ризници храма Господњег налази неизмерно благо, и да се поред црквеног блага ту чува и безмерно благо које припада народу. При томе он изјави, да сва та богатства могу прећи у руке цару (2 Макав. 3, 5-6). Аполоније извести о томе цара. Златољубиви цар одмах посла у Јерусалим са војском чувара царских ризница Илиодора, да узме сво благо што се налази у храму и пренесе у царске ризнице. Када Илиодор, дошавши у Јерусалим, стаде одузимати црквено благо и пљачкати новац, сабран и чуван за исхрану сиромаха и путника, удовица и сирочади, њега постиже казна Божија, као што се о томе подробно говори у трећој глави 2 Књиге Макавејске: Анђели га тако жестоко избише, да он умало не умре, те стога би приморан да се врати к цару не испунивши његово наређење. Убрзо после тога цар Селевк би убијен од својих. Њега наследи његов рођени брат Антиох, прозван Епифан, тојест светли, који по нарави беше гори од свог претходника. Неки називаху Антиоха Епиман, тојест безумни: јер он безумно устаде на истинитог Бога и на Његов храм, јављајући собом лик будућег Антихриста. За царовања овог Антиоха настадоше велике смутње у Јерусалиму. Јер брат првосвештеника Оније Јасон, желећи првосвештенички чин, оде к цару и купи себи првосвештенички чин за огромну количину злата. Притом, желећи да угоди цару. овај бедни властољубац пристаде на јелинство и обећа да Јевреје приводи у јелинство. И тако Јасон, добивши за новац првосвештеничку власт од цара, отера од првосвештенства свога брата, светог Онију, и стаде међу Јеврејима место постојећих добрих закона грађанских заводити незнабожачка безакоња. У подножју горе Сиона он начини позоришта, и училишта за изучавање јелинских легендних учења, и арене за игре младићима. Јасон чак, насупрот јасном закону, устроји у Светом Граду блудилишта, где се несметано вршио блуд по јелинском обичају. И тако, заводећи у Јерусалиму јелинско незнабоштво, Јасон одврати многе од истинског богопоштовања; чак и свештеници остављаху храм Божји, да би гледали позориште, трке, борбе, и друге игре и непристојности незнабожачке (2 Макав. 4, 7-14). Нарочито млади и неразумни људи, заведени свим тим, хваљаху законе и обичаје јелинске, и остављајући закон Божји они се лако приклањаху безакоњу незнабожаца. Паметни пак људи и истински љубитељи побожности, видећи каква се безакоња чине, уздисаху због разорења завета Господњег и због оскврнења Светога Града, и оплакиваху своје сународнике који иђаху за слепим вођом Јасоном, који из властољубља остави Бога и закон Божји, продаде слободу отачког доброверја, и у народу Божјем заведе толику саблазан и спотицање. Провевши три године на власти, овај лажни првосвештеник Јасон би прогнан другим, њему сличним властољупцем и присталицом јелинског незнабоштва – Менелајем, те тако и сам доживе оно што најпре приреди праведном брату свом. Јер Менелај, давши цару силно злато, доби првосвештеничку власт и отера Јасона, а од незнабожног доглавника царевог издејствова насилну смрт и ранијем првосвештенику, светом Онији. Међутим и Менелај не остаде дуго првосвештеник: његов брат Лисимах, давши цару много новаца, доби првосвештеничку власт, те тако и Менелај би прогнан, слично Јасону. Лисимах би убијен од народа зато што је крао црквене сасуде и новац. Светећи се за смрт свога брата, Менелај купи у цара право да казни Јерусалимљане смрћу, и многе од њих, потпуно невине, он лиши живота, и поново доби од цара првосвештеничку власт (2 Макав. 4, 23-50). Такви нереди и смутње у Јерусалиму, свакодневно напредовање јелинског незнабоштва и отворено чињење безакоња разгневише Бога и приближише Његов праведни суд. Показа се чудно знамење које, предсказиваше наилазећи гнев Божји на град: у ваздуху бише виђени пукови војника; обучени у златне одеће, са шлемовима на главама, са мачевима и копљима у рукама, јашући на коњима, војници ступаху у борбу; једни од њих сецијаху један другог мачевима, други подизаху копља и штитове, трећи одапињаху стреле један на другога, – једном речју, рађаху оно што се обично ради у време битке; од оружја пак и оклопа војничких исхођаше пламени блесак (2 Макав. 5, 23). Ово страшно и ужасно виђење потраја четрдесет дана. Житељи Јерусалима беху у великом страху и недоумици, и питаху се међу собом: Шта ће то бити? – У то време стиже у Јерусалим лажна вест да је цар тобож умро у рату са Египћанима; он стварно беше тада отишао у рат против Египта. И побожни Јерусалимљани обрадоваше се, ликоваху и весељаху се, држећи да је зли и безбожни цар заиста погинуо. А када се испостави да цар није умро него се жив враћа из Египта у Сирију, они решише да збаце јарам његов са себе и да му не плаћају данак. Стога се спремише за борбу са њим. Дознавши за то, цар се страховито разјари и крену са војском ка Јерусалиму. Јерусалимљани затворише пред њим капије градске, али не беху у стању одупрети се његовој сили, пошто међу грађанима беше несугласица: јер присталице јелинства међу њима, нарочито лажни првосвештеник Менелај, беху одани цару. Тада цар својом војском заузе град и нареди војницима да без поштеде убијају не само оне што сретну на улицама него и да у домове улазе и кољу људе, жене, старце, младиће и децу. И за три дана број убијених изношаше осамдесет хиљада, окованих и бачених у тамнице – четрдесет хиљада, а толико исто датих војницима као плен. Осиони цар, вођен издајником отаџбине и Закона Менелајем, дрзну се ући у храм, и узе златни жртвеник, златни светњак, златне кадионице и све скупоцене сасуде, што су други цареви давали за украшавање храма; он такође узе завесу, венце и све друге златне украсе; узе и сво злато и сребро које пронађе у тајним ризницама. И пошто опустоши и оскврнави храм Божји, и разори град и зали га крвљу и испуни кукњавом, цар Антиох се врати у Антиохију, оставивши у Јерусалиму и по целој Јудеји свирепије од себе мучитеље да злостављају Израиљце. После извесног времена цар Антиох разасла по целој царевини својој заповест, да сви његови поданици без обзира на народност исповедају заједно с њим јелинске богове и држе се јелинских закона. Ову царску заповест не само незнабошци одобрише него јој се и многи Јевреји покорише: они идолима жртве принеше и суботу оскврнавише. Након не много дана после обнародовања ове заповести, цар посла из Антиохије у Јерусалим једног од својих саветника – старца, родом Атињанина, са налогом: да све Јевреје примора да се одрекну отачких закона, да се поклоне идолима, и да једу од идолских жртава; при томе му посебно нареди, да их натера да једу свињско месо, што је јеврејским законом забрањено. Поред тога Антиох му нареди да храм Господњи претвори у идолиште: да постави у њему идола Зевсовог и да га назове храмом Зевса Олимпијског. Овај изасланик царев дође са војском у Јерусалим и приступи извршењу цареве наредбе: оскврни храм Господњи поставивши у њему идоле и приносећи им погане жртве; а на то безбожје примораваше и људе Божије. Тада многи од Јевреја, немајући душевне јачине, похиташе да принесу жртве идолима. А они међу њима који беху чврсти у вери, побегоше у горе и пустиње, и тамо се кријаху по пећинама и провалијама, спасавајући се од мука и чувајући се од идолопоклоничких поганштина. Оне пак који остадоше у граду хватаху, и на царев рођендан и остале јелинске богомрске празнике вођаху их горко ојађене на приношење жртава идолима; они који не пристајаху да се покоре безбожном наређењу, биваху мучени (2 Макав. 6, 1-3). Велики страх беше обузео житеље Јерусалима, те се нико не усуђиваше отворено назвати себе Јеврејином, празновати суботу, обрезивати своју децу, и вршити које било прописе закона Мојсијева: јер свима беху пред очима предстојеће муке и смрт. У то време царевом изасланику мучитељу би достављено, да су две женс Јеврејке обрезале по своме закону своју децу. Мучитељ онда нареди да ухвате те жене и да их с поругом воде по граду, обесивши им децу о врат ка грудима; затим их баци с градског бедема доле у провалију. Тако ове мајке са децом мученички скончаше. Сазнавши такође да су се неки Јевреји сабрали изван града у оближњим пећинама да тајно отпразнују суботу, мучитељ нареди да их све огњем сажегу (2 Макав. 6, 10-11). После тога би ухваћен један од првих књижевника, свештеник Елеазар, човек дубоко стар, веома благолик, украшен седином, чувен мудрошћу и побожношћу; њега су сви знали као једнога од главних законоучитеља у Јерусалиму; он је био један од Седамдесет и два преводилаца који су египатском цару Птоломеју Филаделфу превели Свето Писмо са јеврејског језика на грчки. О страдањима овог чеоног старца Елеазара казује се у Светом Писму следеће: Када Елеазар би изведен пред мучитеља и силом му гураху у уста свињско месо да једе, он више вољаше да умре славном мученичком смрћу за закон Божји него ли да нарушењем закона Божјег сачува срамни и богохулни живот. Тако Елеазар добровољно пође на муке; путем он пљуваше, јер му се погано месо беше дотакло усана; и он тиме даваше пример другим богобојажљивим Јеврејима који су имали умрети за закон Божји, учећи их самим делом, да не треба чинити грех ради очувања земаљског живота, нити безакоњем гњевити Бога из љубави према овом привременом животу. Неки незнабошци, стари познаници Елеазарови, сажаљевајући Елеазара, тајно му донесоше уместо свињског друго месо, које није забрањено Законом, и шапнуше му на уво: узми ово и једи, пред свима уместо свињског, па ће сви видећи те где једеш месо, мислити да једеш свињско, које цар наређује да се једе, и тако ћеш избећи муке и смрт. Но благоразумни и побожни старац одмах одговори овако: Боље ми је да се овога часа бацим у ад него да Господа мог разгневим нарушавањем светог закона Његовог; нити доликује мојој старости да дволичим на саблазан многим младима. Јер када млади угледају где ја чиним то што ми ви саветујете, они ће рећи: „Гле, Елеазар, иако је у дубокој старости, остави древни закон наших отаца и прикључи се јелинима“. И тако ће они због дволичења мог одступити од истинитог Бога, и погинути: јер гледајући на мој пример, они ће почети презирати закон Божји и приступити јелинском безбожју, прелашћени љубављу према овом краткотрајном животу. А ја ћу осрамотити своју старост, поставши крив за погибију толиких душа. Но иако избегнем овдашње муке од људи, ипак нећу моћи ни у овом животу ни после смрти избећи руку свемоћнога Бога. Боље ми је да сада умрем, и храбро и јуначки пострадам за чесне и свете законе, јер ћу на тај начин старост своју украсити мушким трпљењем и младима оставити добар пример после себе. После ових речи, светога Елеазара повукоше даље на мучење, па и они људи који спочетка показиваху сажаљење према њему, сада се, због оваквог одговора његовог, запалише гневом и јарошћу против њега. И свештеник Божји би стављен на многе и страшне муке. И када се од љутих мука већ приближи к смрти, он уздахну и обрати се Господу овим речима: „Свезнајући и свенадгледајући Господе, Ти очигледно знаш да ја, иако сам могао избећи смрт, добровољно и с радошћу и љубављу примам ове љуте ране и подносим тешка мучења телом: јер страдам ради славе светог имена Твог“. – Рекавши то он сконча, оставивши својом смрћу пример јунаштва не само младићима него и целом народу јеврејском (2 Макав. 6, 18-31). Повест свештених књига о страдању светог Елеазара допуњује се још и следећим предањем: после жестоког бијења, њему улише у ноздрве љуто сирће које је одвратно мирисало, па га онда бацише у огањ. А он, помоливши се Богу да његове муке и смрт прими као жртву за цео народ јеврејски, предадс дух свој. После мученичке кончине светог Елеазара бише ухваћени седморо браће заједно са њиховом мајком. Пошто беху високог рода, њих послаше ради ислеђења самоме цару у Антиохију. Цар их примораваше да једу свињско месо, што јеврејски закон забрањује. У то пак време једење свињског меса било је очигледан доказ одступљења од Бога Саваота у кога су веровали Јевреји, и потврда припадања јелинству коме су се прикључили страшљивци међу Јеврејима. Споменута седморица браће, ученици пострадалог свештеника и учитеља јерусалимског Елеазара, добро памтећи његову науку, јуначки иступише за своју веру и не покорише се цару, нипошто не пристајући да преступе закон. Због тога их дуго бише и мучише бичевима и воловским жилама. О њиховом страдању и јуначкој неустрашивости пред мучитељем говори се овако у Светом Писму у Другој књизи Макавејској: Један од браће, онај најстарији по годинама, рече цару у име свих: „Шта хоћеш да нас питаш и да сазнаш од нас? Ми смо готови радије умрети него ли отачке законе преступити“. Разгневивши се, цар нареди да се ужаре тигањи и котлови. Када то би учињено, цар нареди да се младићу, који одговори у име свих, одреже језик, одере кожа, одсеку удови тела, пред очима остале браће и мајке. Мученика, лишеног свега тога и који је једва дисао, цар нареди да предаду огњу и пеку на тигању. Док се силна пара дизаше од тигања, браћа заједно са мајком сокољаху један другог на јуначко умирање говорећи: Господ Бог гледа, и ради истине наше смиловаће се на нас, као што Мојсије изјави у својој песми пред лицем народа: „И на слуге Своје смиловаће се“. Када на овакав начин умре први, изведоше другога на поругу, и када му с главе одраше кожу са косом питаху га: Хоћеш ли јести свињско месо пре но што ти стану мучити цело тело секући ти удове? – А он, одговарајући на свом језику, рече: Не! – Стога и он прими онако исто мучење, као и први. А када беше на издисају он рече: Ти нас, бедниче, лишаваш земаљског живота, али ће Цар света нас, умрле због Његових закона, васкрснути за живот вечни. Потом трећи брат би подвргнут порузи. И кад му затражише језик, он га одмах исплази, и у исто време неустрашиво пружи руке и јуначки рече: Од неба сам их добио, и ради закона његовог не жалим их, и од њега ћу их надам се опет примити. – Сам цар и они што беху с њим дивљаху се јунаштву дечака, јер ниушта не сматраше муке. Када и овај сконча, мучитељи и четвртога брата мучише на исти начин. И када беше при издисају он овако говораше: Они које убијају људи полажу наду на Бога да ће их Он опет оживети; за тебе пак неће бити васкрсења у живот. Затим приведоше петога брата и стадоше га мучити. Погледавши на цара он рече: Имајући власт над људима ти, премда си трулежан, чиниш што хоћеш; али не мисли да ће род наш бити остављен од Бога. Почекај, па ћеш видети велику силу Његову, како ће Он казнити тебе и потомство твоје. После тога приведоше шестога брата, и он, спреман на смрт, рече: Не обмањуј себе узалуд, јер ми подносимо ово себе ради, сагрешивши Богу нашем; због тога се и догодише ове чудне ствари.[5] Но немој мислити да ћеш остати некажњен ти који си устао на Бога. У свему овоме достојна је неизмерног дивљења и славног спомена чудесна мајка, која, гледајући како седам синова њених гину у току једнога дана, благодушно подношаше то са надом у Господа. Пуна јуначке мудрости и свој женски ум крепећи мушким духом, она сокољаше свакога од њих на завичајном језику и говораше им: Ја не знам како се јависте у утроби мојој, јер нити вам ја дадох дух и живот, нити ја саставих удове свакога од вас. Но Творац света, који је саздао род људски и устројио происхођење свих, даће вам опет дух и живот са милошћу, пошто ви сада не штедите себе саме ради закона Његових. Међутим, Антиох, сматрајући да је унижен и да га оваквим речима исмевају, увераваше најмлађег брата, који једини беше још у животу, не само речима него и заклетвом, да ће га обогатити и усрећити, ако одступи од отачких закона, и да ће га имати за пријатеља, и да ће му поверити високе дужности. Али пошто јуноша никакву пажњу не обрађаше на све то, цар дозва мајку и наговараше је да посаветује сину оно што ће га спасти. После дугог наговарања она пристаде да посаветује сина. И нагнувши се к сину, подсмевајући се свирепом мучитељу, она овако говораше на матерњем језику: Сине! смилуј се на мене која сам те девет месеци носила у утроби, три године те дојила млеком, отхранила те, однеговала и васпитала. Молим те, чедо, погледај на небо и земљу, и видећи све што је на њима – познај да је све то створио Бог из ничега, и да је тако постао и род људски. Не плаши се овог телоубице, него буди достојан браће своје и прими смрт, да бих те ја, по милости Божјој, опет примила са браћом твојом. Када она продужи и даље говорити, јуноша рече: Шта ви чекате? Ја не слушам наређење царево, него слушам наређење Закона, даног оцима нашим преко Мојсија. А ти, проналазачу свих зала против Јевреја, нећеш умаћи рукама Божјим; ми страдамо за грехе своје. Ако се Господ наш, да би нас поучио и уразумио, и разгневио на нас за кратко време, ипак ће се опет Смиловати на слуге Своје. Ти пак, безакониче, и најпоганији од свих људи, не превазноси се узалуд, надимајући се празном надом при подизању руке своје на небеске слуге Његове, јер још ниси избегао суд свемогућег и свезнајућег Бога. Браћа наша, који сада претрпеше кратко мучење, добише по обећању Божјем живот вечни, а ти ћеш, по суду Божјем, добити праведну казну за гордост своју. Ја пак, као и моја браћа, предајем и душу и тело за отачке законе, призивајући Бога да се ускоро смилује на Израиљ, и да ти са мучењем и бијењем исповедиш да је Он једини Бог, и да се на мени и на браћи мојој заврши Сведржитељев гнев, који је праведно постигао сав род наш. Тада се цар разјари на њега љуће него на друге, горко патећи што је исмејан. Тако и овај седми брат оде чист из живота, у свему се уздајући у Господа (2 Макав. 7, 2-40). Видећи то, блажена мајка, којој име беше Соломонија, испуни се неисказане радости што испред себе посла Господу децу своју беспрекорну; и ставши над телима њиховим она пружи увис руке своје, па помоливши се топло са сузама радосницама, предаде дух свој у руке Божије. Тако сконча мајка са децом својом, положивши душе своје за закон Бога Сведржитеља. Због проливене крви слугу Својих Бог се смилова на јеврејски народ, те подиже међу Јеврејима човека храбра, по имену Јуду, прозваног Макавеј, из рода свештеничка. Са војном силом Јуда јуначки противстаде незнабожном цару Антиоху, и победивши га прогна војводе његове. Затим Јуда поби многе који беху пришли јелинском незнабожју, и очисти храм од идола, о чему опширно говоре Књиге Макавејске. Цар пак Антиох, кажњен праведним судом Божјим, стаде још у овом животу љуте муке трпети: њему се унутра у телу отвори неизлечива рана, и сва изнутрица његова узавре црвима, при чему од тела његова излажаше неподношљив смрад. Тада кукавни Антиох, по пророчанству најмлађег од мученика (2 Макав. 7, 34-35), признаде и против своје воље Бога истинога, и стаде тражити Онога кога је раније гонио. Но Господ не дарова милост ономе који сам није указивао милост људима. Антиох, не приносећи искрено покајање, умре злом смрћу. А свемоћни Бог, прослављан тада, прославља се и сада од свих нараштаја, и увек ће бити прослављан у бесконачне векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  21. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије предводио је 22. јула 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у манастиру Рмњу поводом спомена на Свете мученике куленвакуфске и Светог Вукосава Куленвакуфског чије се мошти налазе у тој светињи. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  22. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква
  23. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници.(Кондак) kатихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ИЗВОР: Српска Православна Црква
  24. После телесног прослављења на земљи Владике Христа Бога нашег, свуда се прочуше, као нешто достојно дивљења, подвизи светих Христових мученика, јер се у њима показа Спаситељева сила, и сви се дивљаху њиховом храбром противљењу мучитељима и непобедивом трпљењу. У такве мученике спадају и ови свети страдалци Козма и Дамјан, браћа по телу, рођени од једног оца и мајке у старом Риму, и васпитани у хришћанској побожности. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељиваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху руке своје, ови одмах потпуно оздрављаху. Но добри исцелитељи ни од кога не узимаху награду за исцељења, због чега и бише прозвани: бесплатни лекари. Само једну најскупоценију награду они захтеваху од исцељиваних: веру у Христа. И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима, које они пролажаху и болесне исцељиваху, многе обраћаху ка Христу. Но поред благодати исцељивања они чињаху добра људима и издашним давањем. Јер имајући велико имање, које им преко родитеља беше остало од предака, они га продаваху и раздаваху ништима и невољнима; храњаху гладне, и одеваху наге, и указиваху сваку милост и милосрђе беднима и оскуднима, А када исцељиваху болне, они им говораху овако: "Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа; ако поверујете у Њега несумњалачки, одмах ћете оздравити". - И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаху Христу. Боравиште ових светих лекара бејаше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером. Међутим ђаво, не могући гледати тако светло врлинско живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да отиду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин. Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике у то село да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села, и стадоше распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше к светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и хитаху да добровољно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа с радошћу. Но када се к њима слегоше врло многи верни и сузним молбама их наговараху да сачувају живот свој не себе ради већ ради спасења многих, они их и против воље своје послушаше. Тада верни, узевши свете лекаре, сакрише их у некој пећини. Међутим војници, брижљиво потраживши свуда свету браћу и не нашавши их, испунише се јарости и гнева, па дохватише неке угледне људе из тог села, метнуше их у окове, и поведоше у Рим. Дознавши за то, свети Козма и Дамјан сместа изађоше из пећине и потрчаше за војницима. Када их достигоше на путу, они им рекоше: "Отпустите невине, а узмите нас, јер смо ми они које вам је наређено да ухватите". Војници онда пустише оне људе, а светог Козму и Дамјана оковаше у вериге и одведоше у Рим. Ту их оковане затворише у тамницу до сутрадан. А кад се раздани, цар седе пред народом на обичном судишту, које се налазило на гледалишту позоришном, и преда њ бише изведени свети сужњи Козма и Дамјан. Цар им стаде громко говорити: Јесте ви то који се противите боговима отаца наших и некаквом чаробњачком вештином бесплатно исцељујете болести код људи и стоке, заводећи просте људе да одступају од отачких богова и закона? Али макар сада, оставите своју заблуду и послушајте мој добри савет: приступите, принесите жртву боговима који су вас до сада дуго трпели. Јер богови, увређени од вас, не узвратише вам злом за зло, ма да су и могли то учинити, него стрпљиво очекиваху ваше обраћење к њима. На то свети угодници Христови, као једним устима одговарајући цару, рекоше: Ми не заведосмо ни једног човека; ми не знамо никакву чаробњачку вештину, нити икоме учинисмо какво зло, него лечимо болести силом Спаситеља нашег Исуса Христа, као што Он заповеди говорећи: Болесне исцељујте, губаве чистите (Мт. 10, 8). А ми то чинимо бесплатно, пошто Спаситељ тако завешта рекавши: Забадава сте добили, забадава и дајите (Мт. 10, 8). Та ми не требамо имања, већ иштемо спасење душа људских, и служимо немоћнима и ништима као своме Христу, јер старање о њима Он односи на Себе, објављујући добротворцима: Огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; го бејах, и оденусте ме (Мт. 25, 35.36). Ове заповести Његове ми се старамо да испуњујемо, очекујући да од Њега добијемо награду у бесконачном животу небеског царства. А тобожњим боговима твојим служити, ми нипошто не пристајемо. Ти и они што су с тобом, служите им; ми пак насигурно знамо да то нису богови. А ако желиш, царе, ми ћемо ти предложити добар савет, да би ти познао јединог истинитог Бога, Творца свију, који чини те сунце обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мт. 5, 45) - за потребе наше, а у славу превеликог имена Свог: одступивши од безосећајних и бездахних идола - служи Њему! Цар Карин рече на то светима: Ја сам вас позвао не да красноречите, него да жртву боговима принесете. Светитељи одговорише: Ми приносимо бескрвну жртву - душе наше једином Богу нашем, који нас је избавио од замке ђавола и дао Јединородног Сина Свог за спасење целога света. Овај Бог наш није саздан него је Саздатељ свих, а твоји богови су измишљотине људске и дело руку занатлијских, и када међу људима не би било заната који вам прави богове, ви не би имали коме да се клањате. Не вређајте вечне богове, рече Карин, него боље принесите им жртве и поклоните им се, ако не желите да будете стављени на муке. - Слуге Христове, испунивши се Духа Светога, рекоше: Буди посрамљен са боговима твојим, Карине! Пошто се ум твој одвраћа од свагда постојећег и вавек живећег Бога и обраћа се к безосећајним и никада не живевшим идолима, то ради посрамљења твог, и да би својим властитим искуством сазнао да је Бог наш свемогућ, нека се лице твоје посуврати на телу твом и са свога места окрене на супротну страну! Када светитељи то изрекоше, одмах се Карину измени лице и шија му се посуврати, те му се лице обрете на плећима и он не могаше окренути врат свој, нити му ко могаше помоћи. И тако сеђаше Карин на престолу са посувраћеним вратом и лицем. Међутим народ, посматрајући то, громогласно викаше: Велик је Бог хришћански и нема другог Бога осим Њега! У то време многи повероваше у Христа, и мољаху свете лекаре да исцеле цара. А и сам цар мољаше их, говорећи им: Сада ваистину знам, да сте ви слуге Бога истинога. Стога вас молим, као што исцелисте многе, исцелите и мене, да бих и ја веровао, да нема другог Бога осим вами проповеданога, који је створио небо и земљу. - Светитељи му рекоше на то: Ако сазнајеш Бога који ти је даровао живот и царство, и поверујеш у Њега свим срцем својим, онда ће те Он исцелити. - Цар на то рече громким гласом: Верујем у Тебе, Господе Исусе Христе, истинити Боже, помилуј ме и не помени моје досадашње незнање! Док цар говораше ово, врат се његов исправи, лице му се поврати на своје место као што је и спочетка било, и он, уставши са свога места, подиже очи своје и руке к небу, и заједно са целим народом узнесе благодарност Богу, говорећи: Благословен си Христе, истинити Боже, који си ме преко ових светих слугу Твојих извео из таме на светлост. - И тако исцеливши се, цар одаде достојно поштовање светим лекарима Козми и Дамјану, и отпусти их с миром. Изишавши из Рима, света браћа се упутише у своје село. А житељи њиховога села и околине, чувши све шта светитељи учинише у Риму, изиђоше у сусрет угодницима Божјим и дочекаше их с радошћу, веселећи се и славећи Господа Христа. Светитељи пак, по обичају своме, опет прохођаху околне градове и села, исцељујући недуге и светом вером просвећујући све, па се поново враћаху у своје село. А завидљиви ђаво, пошто не могаде првим лукавством својим да нашкоди светим лекарима и уклони их са земље живих, измисли друго средство. У крају том бејаше један веома чувен лекар, код кога се спочетка учише лекарској вештини и ови свети, Козма и Дамјан. Не подносећи славу угодника Божјих, непријатељ рода људског подстаче овог чувеног лекара на завист према светитељима. Он дакле ласкаво призва к себи свету браћу, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину, а у срцу свом имађаше Кајинову мисао. Пошто их заведе далеко, он удеси тако да сваки одвојено скупља траве. Затим, напавши најпре на једнога, уби га камењем; а потом на исти начин погуби и другог. После тога тела њихова он сакри крај тамошњег потока. Тако свети страдалци Христови, бесплатни лекари Козма и Дамјан, окончаше живот свој, и удостојише се мученичких венаца од Христа Господа Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...