Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'мученици'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Српска православна црква и њени верници сваког 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару молитвено се сећају Светог великомученика Цара Лазара и свих Светих мученика српских обележавајући празник познат као Видовдан. Свети великомученик цар Лазар рођен је у Прилепцу код Новог Брда највероватније 1329. године од оца Прибца Хребељановића, који доби тај град на управу од цара Душана као награду за своју служби на његовом двору у Приштини, где беше логотет (грч. λογοθέτης – логотет – звање које коришћено за високе чиновнике махом задужене за финансије, али и као основа за називе других високих чиновника, који су се налазили на челу појединих ресора – логотезиона – грч. λογοθέσιον), док име мајке још стоји непознато. Није познато колико је тачно браће и сестара имао Лазар, али се зна да је као млад и он служио на двору цара Душана, те да је године када је краљ Душан крунисан за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу имао око 17 година. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, који је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана (праунука) најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, оснивача династије Немањића. Са Милицом изроди осморо деце: Мару Лазаревић удату Бранковић, Оливеру Лазаревић дату султану Бајазиту, Јелену Лазаревић удату Балшић, а потом Хранић, Стефана Лазаревића каснијег кнеза, а потом и деспота Србије, познатог и као Стефан Високи, Теодору Лазаревић удату Горјански, Драгану Лазаревић удату Шишман, Вука Лазаревића и Добривоја, који се упокоји као дете. Након упокојења цара Душана власт је преузео његов син Стефан Урош V, познат као Урош Нејаки, а када се и он представи Богу, почеше за власт да се споре остале велможе и као један од моћнијих истакао се кнез Лазар, те је под својом управом од 1371. године имао велику територију. Напади Турака су бивали све чешћи и први сукоб кнеза Лазара и његових војсковођама са једне стране, са Отоманима са друге, збио се 1380./1381. године, када су их Лазареви људи победили на Дубравици код Параћина. Затим је уследио сукоб 1388. године у Босни код Билеће, када су Турци опет поражени. И затим бој на Косову пољу 1389. године, односно 6897. године по старом календару, како и пише на мермерном стубу на месту погибије кнеза Лазара, који је подигао и епитаф написао његов, тада још малолетни, син Стефан. Живео је кнез Лазар баш као што је и умро – по правилима Божијим, са вером у Јединога Бога, те је и његов избор за Царство Небеско био очекиван, а тиме испуни и речи Његове: „Од ове љубави нико веће нема, до ако ко положи живот за ближње своје.“ (Јеванђеље по Јовану 15:13). Прогласише кнеза Лазара светим неколико година након погибије, а већ 1390./1391. године његове мошти пренесе народ из Митрополијске цркве у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу, бежећи пред најездом Турака. Тако креће пут светитељев заједно са народом, те су мошти његове почивале и у Београду, у Сент Андреји, а затим у манастиру Врдник – Нова Раваница на Фрушкој Гори, где почиваше до Другог светског рата. По почетку Другог светског рата Србију разделише и Срем, где се налази манастир Врдник, потпаде под управу Независне Државе Хрватске и усташе почеше своја пустошења, те 1942. године почеше и у Срему православне светиње пљачкати и скрнавити, те народ мошти Светог цара Лазара пренеше на безбедно у Саборну цркву у Београду. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1954. године донео је одлуку да се мошти Светог кнеза Лазара пренесу у манастир Раваница и одлука би спроведена на шестоту годишњицу боја на Косову 1989. године. Кивот је кренуо из Београда из Саборне цркве на Видовдан 1988. године и до августа 1989. године, био је у манастиру Врдник, затим Озрену, Троноши и Ћелијама, те Шапцу, Ваљеву и Крагујевцу, па у манастирима Жича, Љубостиња и Павлица и пренет је на Косово на Газиместан, где се зби бој на Косову и где би одржан помен. Затим је боравио у манастиру Грачаница, где служише свечана видовданска богослужења, па пренеше мошти Светог кнеза Лазара преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија у Раваницу, где и данас почивају и опомињу да „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Овај дан је посвећен и свим палим борцима српским за одбрану отаџбине и слободе у свим вековима. Текст гласи: „Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног као стег, видећеш како посред поља управно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због ког узрока и како и зашто ја стојим овде, јер истину ти говорим, ништа мање од живога, да ћу вам изнети у суштини све што се збило. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, звани Лазар, кнез велики, побожности непоколебими стуб, доброразумља пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, скрбних миловање и утешитељ, који воли све што хоће Христос, коме иде сам по својој вољи и са свима својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и у делу који се блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, сведивни и красни коњаници њихови. Свеплеменитих и славних као какав добри пастир и заштитник, мудро приводи духовне јагањце да у Христу добро скончају и приме мучења венац и вишње славе учесници буду. И тако сложно велико безбројно мноштво скупа с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на красну дворану и многомирисану храну на непријатеља се устремише и праву змију згазише и умртвише дивљу звер и великог противника и неситога ада свејадца, велим Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василсково, па са њима и не мало других. О чудеса Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова, И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна. ” Тропарь благоверного князя Сербского Лазаря, глас 3.: Красоту возжелев славы Божия, в земней Тому благоугодил еси и, порученный ти талант добре возделав, усугубил еси, о немже и подвизався до крове. Отонудуже и мзду болезней твоих, яко мученик, приял еси от Христа Бога: Егоже моли спастися поющим тя, Лазаре. (Тропар, глас 3.: Красоту возжељев слави Божија, во вземњеј Тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о Њемже и подвизавсја до крове, отонудуже и мазду бољезњеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога: Јегоже моли спастисја, појушчим тја Лазаре. Тропар, глас 3.: Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре.) Кондак благоверного князя Сербского Лазаря, глас 8.: Возбранника благочестия всеизрядна и мученика о истине непостыдна, честне и по долгу восхваляет тя стадо твое, Богомудре, но яко имея дерзновение ко Христу Богу, тебе славящим смирение испроси, да зовем ти: радуйся, Лазаре приснопамятна. (Кондак, глас 8.: Возбраника благочестија всеизрјадна и мученика о истиње непостидна, честње и по долгу восхваљајет тја стадо твоје, Богомудре. Но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, тебе славјашчим смиреније испроси, да зовем ти: Радујсја, Лазаре, приснопамјатне. Кондак, глас 8.: Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни!) Тропар мученицима, глас 8.: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе. Небо се весели, а преци се ваши распеваше Небом, на капији раја сретоше вас с песмом: „Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у рај, децо бесмртни“. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! Кондак мученицима, глас 8.: Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва Србских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господи, во страданијих својих вјенци пријаша нетљенија от Тебе Бога нашего, имушче бо крјепост Твоју мучитељеј низложиша, сокрушиша и демонов немошчнија дерзости: Тјех молитвами спаси души нашја. (Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.) Тропар други, глас 1.: Бољезними свјатих, имиже о Тебје пострадаша, умољен буди Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја. (Тропар други, глас 1.: Страдањима Светих, који су пострадали за Тебе, умољен буди Господе, и све наше болести исцели, молимо Ти се, Човекољупче.) Кондак, глас 2.: Свјетилници свјетлији јавилшесја Божественији мученици, твар всју свјетлостију чудес озарјајете, недуги разрјешајушче и глубокују таму всегда отгоњајушче: Христу Богу мољашчесја непрестано о всјех нас. (Кондак, глас 2.: Показасте се као светле светиљке, Божански мученици, сву творевину светлошћу чудеса озарујете, од болести нас ослобађате и дубоку таму увек одгоните: Молите се непрестано Христу Богу за све нас.) https://ziginfo.rs/zabavnik/vidovdan-srbija/
  2. Ови cвети и дивни мученици и јунаци вере Хриcтове беху најпре први великаши на двору цара Макcимијана. И cам их цар уважаваше много због храброcти, мудроcти и верноcти. Али кад чу цар, да cу ова два великаша његова хришћани, промени љубав cвоју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно c њима жртве принеcу, али они отворено отказаше цару поcлушноcт у томе. Ван cебе од јароcти цар нареди, те cвукоше c њих војничко одело, и прcтење, и одликовања, и обукоше их у женcке хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подcмех cвима и cвакоме. По том их поcла цар у Азију, cвоме намеcнику Антиоху, на иcтјазање. А овај Антиох беше cе и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у cвоје време препоручише цару. Када их Антиох поче cаветовати, да cе одрекну Хриcта, и да cебе cпаcу бешчешћа мука и cмрти, одговорише ови cветитељи: “и чеcт и бешчешће, и живот и cмрт – cве је једно ономе ко иште царcтва небеcкога.” Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да cе мучи Вакх. Слуге cе мењаху један за другим тукући Вакха cветога, cве док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела Светог Вакха изађе душа његова cвета и на рукама ангелcким оде Гоcподу. Поcтрада Свети Вакх у граду Варвалиcу. Тада Сергије Свети би изведен и обувен у гвоздене опанке, c начичканим екcерима, па тако отеран у град Роcаф у Сирију, и тамо мачем поcечен; и душа му оде у Рај да тамо заједно cа Вакхом, другом cвојим, приме венце cлаве беcмртне од Хриcта Цара Гоcпода cвога. Поcтрадаше ови краcни витези вере Хриcтове око 303. године. https://spc.rs/sveti-mucenici-sergije-i-vakho-srdjevdan/
  3. Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим. Молитва новомученицима српским – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас. – да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради; – да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена; – да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин. https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/
  4. АДРИЈАН СА 23 ЧЕСНА МУЖА ИЗДАХНУ У ПРЕТЕШКИМ МУКАМА. Муж и жена, обоје од племенита и богата рода из Никомидије. Адријан беше начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Обоје млади, и живљаху у браку свега 13 месеци до мучеништва. Када опаки цар Максимијан посети Никомидију, нареди да се хришћани хватају и на муке стављају.Близу града у једној пећини беху скривени 23 хришћанина. Неко их достави власти, и бише љуто шибани волујским жилама и штаповима, па онда бачени у тамницу. По том их изведоше из тамнице и доведоше претору, да им имена попише. Адријан посматраше ове људе, измученено трпељиве, мирне и кротке, па их закле, да му кажу, шта они очекују од свога Бога за толике муке претрпљене? Они му говораху о блаженству праведних у царству Божјем. Чувши то и опет посмотривши те људе Адријан се наједанпут окрете писару и рече му: „запиши и моје име са овима светима, и ја сам хришћанин!" Када за то чу цар, упита Адријана: „да ниси с ума сишао?" На што Адријан рече: „нисам с ума сишао него сам к уму пришао." Чувши за ово Наталија веома се обрадова, и када Адријан са осталим сеђаше окован у тамници, она дође и служаше им свима; а када мужа њеног шибаху и мучаху разним мукама, она га храбраше да истраје до краја. После дугих мука и тамновања нареди цар, да се однесе у тамницу наковањ, и да им се чекићем пребију и ноге и руке. То би и извршено, и Адријан са 23 чесна мужа издахну у претешким мукама. Мошти њихове пренесе Наталија у Цариград, и тамо их чесно сахрани. После неколико дана јавијој се св. Адријан сав у светлости и красоти и позва је да и она пође Богу, и она мирно предаде дух свој Богу. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  5. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима. И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост. Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима. Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате. А по завршетку Суда часни Крст ће кренути испред свих врста светих, предводећи их у Царство Небеско; и блаженствоваће сви свети, радујући се у бесконачне векове. Молитвама Пречисте Дјеве Богородице нека свемилостиви Спас наш Христос придружи њима и нас грешне. Амин. Тропар Крсту, глас 1. Спаси Господе народ Свој и благослови наслеђе Своје, даруј победу свим Православним Хришћанима над њиховим противницима, и сачувај Крстом Твојим народ Твој. Седам Макавеја, Соломонија матер њихова и Елеазар свештеник. Светих девет мученика. Њихова су имена: Леонтије, Атије, Александар, Киндеј, Минситеј, Кириак, Минеон, Катуни Евклеј. Први беше дрводеља, а остали земљорадници. Због дрзновеног исповедања вере Христове и због разрушења храма Артемидина, бише љуто истјазавани и обезглављени у време Диоклецијаново у Пергији Памфилијској, и посташе наследници царства Христова. https://www.facebook.com/bogorodicinesuze/
  6. Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети. Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства. После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло. Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи. Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље. Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога! На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин. https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/
  7. JESSY

    Свети мученици сурдулички

    Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), Епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети архијерејски сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. О страдању на Југу Србије у време бугарске окупације Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима – 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године – детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван Светом литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову и Метохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Извор: Епархија врањска
  8. Свети Ермил и Стратоник (гр. Ἕρμυλος καὶ Στρατόνικος; лат. Hermylus et Stratonicus) убрајају се у ред најстаријих по имену познатих хришћанских страдалника у римском граду Сингидунуму (данас Београд у Србији) у провинцији Горњој Мезији. Страдали су око 314. или 315. године у време када је у источном делу Римског царства владао цар Лициније, а на Западу цар Константин Велики. Њихово страдање хронолошки посматрано, догодило се после проглашења Миланског едикта (313. год.) о слободи хришћанске вере. У теологији није потпуно извесно мишљење да ли су они пострадали као жртве већ у то време започетих сукоба царева Константина Великог и Лицинија. Према тексту житија Ермила и Стратоника, Ермил је био ђакон у Сингидунуму и због вере је допао у затвор. Лично га је ислеђивао сам цар, али је Ермил остао чврст и непоколебив у хришћанској вери. Догодило се у току његовог судског ислеђивања да је чувар затвора, војник Стратоник, такође био хришћанин; и он се отворено и јавно придружио у страдању свом пријатељу Ермилу. Обојица су потом заједно претрпели велика мучења. Осуђени су на исту смрт: стављени су у исти ковчег и живи бачени у реку Дунав. После три дана вода је избацила њихова тела на десну обалу Дунава, на 18 стадија низводно од Сингидунума. Хришћани су нашли њихова тела, свечано сахранили, а касније је на њиховом гробу саграђен храм њима посвећен. Српска православна црква обележава спомен Св. Ермила и Стратоника је 26. (13) јануар. На икони се сликају заједно како држе крст у руци као знамење патње коју су претрпели. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_Ермил_и_Стратоник
  9. Свети мученици Гурије, Самон и Авив (грч. Γουρίας, Σαμωνᾶς, ῎Αβ(β)ιβος) су хришћански светитељи и мученици с почетка IV века. Изворна житија мученика Гурија, Самона и Авива је написана на сиријском језику, а позната је из превод на древни грчки, арменски и латински језик. Њихово мучеништво догодило се током прогона хришћана од стране царева Диоклецијана и Максимијана. Гурије и Самон су живели граду Едеси. Својим хришћанским животом многе су навели да приме хришћанство. Дознавши за то представник римских царева, војвода Антонин, наредио је да их заробе заједно са свим хришћанима које затекну са њима. Стављени су на тешке муке. Пошто нису пристали да се одрекну хришћанске вере и да принесу жртве паганским идолима осуђени су на смрт и посечени мачем на гори Ветилавикла, у околини Едесе. Након више година цар Ликиније, одвојивши се од Константина Великог, започео је нови прогон хришћана у источном делу Римског царства а из Никомидије где је било његово седиште. У то време у граду Едеси, у коме су пострадали свети мученици Гурије и Самон, живео је ђакон, по имену Авив. Он је јавно проповедао и ширио Јеванђеље. Међу првима је ухапшен и натеран да принесе жртву идолима, и милом или силом одврати од Христа и приволи своје пријатеље хришћане на идолопоклонство. Након дугог и тешког мучења и одбијања да се одрекне хришћанске вере убијен је на месту где и мученици Гурије и Самон. Заједно са њима је и сахрањен и заједно са њима се и слави. Православна црква прославља свете мученике Гурија, Самона и Авива 15. новембра по јулијанском календару. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_мученици_Гурије,_Самон_и_Авив
  10. КОЗМА И ДАМЈАН РЕКОШЕ ЦАРУ ДА ОДСТУПИ ОД МРТВИХ ИДОЛА. НАШ БОГ НИЈЕ СТВОРЕН, НО ОН ЈЕ СТВОРИТЕЉ СВЕГА, А ТВОЈИ БОГОВИ СУ ИЗМИШЉОТИНЕ ЉУДСКЕ. Безмездни лекари и чудотворци. Ова двојица светитеља беху рођена браћа,родом из Рима, као деца крштени и у хришћанском духу васпитани. Имађаху велику благодат од Бога, да лече људе и животиње од сваке болести и муке, и то обично полагањем руку. За свој труд нису тражили никакве награде, само су захтевали од болесника да верују у Христа Господа. Наследивши велико имање, они су га милостиво раздавали бедним и невољним. У то време цароваше у Риму цар Карин. Пред њега доведу гонитељи хришћанства ову свету браћу, оковану у ланце. После дугог испитивања цар им нареди да се одрекну Христа и принесу жртве идолима. Но Козма и Дамјан не само не послушаше цара него га још саветоваху да он одступи од мртвих идола и да призна јединога истинитога Бога. „Наш Бог није створен, но Он је Створитељ свега, а твоји су богови измишљотине људске и дело руку уметника. И кад не би било уметника да вам направе богове, ви се не би ималикоме клањати." После чуда учињенога над самим царем, - јер га чудесно исцелише од тешког недуга - цар и сам изјави своју веру у Христа и отпусти браћу свету с миром. И они продужише славити Христа Бога и исцељивати болне, и беху сами од народа прослављани на све стране. Позавиди им на слави неки лекар, негдашњи учитељ њихов, и под изговором да беру лековите траве изведе их у планину и поби камењем. Чесно пострадаше за веру Христову 284 год. Њихов спомен поста трајан у цркви на земљи, а њихове душе преселише се у царство Господа, да вечно живе у слави и радости. Тропар (глас 8): Свјати бесребреници и чудотворци Космо и Дамјане, посјетите немошчи нашја: туне пријасте, туне дадите нам. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-mucenici-i-besrebrenici-kozma-i-damjan
  11. Више од седам стотина хиљада људи страдало је од усташке руке за време Другог светског рата у логорима у Јасеновцу, Доњој Градини и Глини. Заједно с овим мученицима Српска Црква прославља и многе друге мученике пострадале у јамама у Пребиловцима, Јадовну, Ржанима и другим местима само Богу познатим. Молитва новомученицима српским – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Свети новомученици молите Бога за нас. Препловисте срећно Црвено море, избегосте Фараонско гоњење и уђосте у славу обећану. Одступници од истинитог Христа беху преступници ваши; Христови мучитељи и ваши мучитељи. Господ им допусти, да тела ваша обложе убојима и ранама, али им не даде дотаћи се душа ваших. Мукама су душе ваше очишћене као сребро у огњу; велика је тајна мудрости Божије. Изашли сте из цркве земаљске, и ушли сте у Цркву небесну; прву обогатисте славом а другу бројем. Па као што мученичком смрћу посведочисте љубав према Христу, тако покажите љубав према нама молитвом за спасење наше. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Праведне душе ваше сада се веселе, и сијају као сунце у царству небеском. И даде вам се право као верним слугама Христовим, да будете где и Христос, и слободан приступ к Њему дан и ноћ. И даде вам се власт да над духовима нечистим и свим болезањама и мукама људским. Приступите дакле ка Христу, и у радости вашој не остављајте нас у жалости. Приступите ка Господу са началником свих светих српских, светим Савом, и осталим безбројним српским свецима, и молите се за нас. – да се у нама одржи за увек живо сећање на ваше мучеништво Христа ради; – да се сећањем на вас утврђујемо у вери и поштењу, из колена у колено, до краја времена; – да поштујемо свако место на земљи, или на води, или у гори, или у здањима, или у пећинама, где год је кап крви ваше пала, или суза канула, или се јаук ваш у мукама чуо, или вапај Богу са усана ваших одјекнуо, или тела ваша или делови тела разбацани, или кости ваше од зверова оглодане, или пепео ваш развејан свуда и посвуда – те да тако целу земљу српску сматрамо светом, и опрезно се чувамо, да ту свету земљу гресима и неправдама не упрљамо, па Божији и ваш гнев на се навучемо. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже отаца наших, укрепи нас у вери апостолској, у љубави светитељској; отвори нам духовни вид, да свагда гледамо Тебе пред собом, у судбама својим и туђим, и да живимо по светим заповедима Твојим. Да би се тако удостојили ући у Твоје царство и бити у друштву апостола, мученика, светитеља и свих новомученика српских, по молитви њиховој и Пресвете Богоматере. Амин. – Господу помолимсја. – Господи помилуј – помилуј, помилуј, помилуј, помилуј, помилуј – Господи помилуј. Господе Боже, дуготрпљиви и многомилостиви, чуј и услиши глас нас грешних. Знамо да је мучеништво твој дар онима који најпре спасавши у дворе своје уводиш. Даровао си мучеништво српском народу у обилној мери, ради славе праведних, ради лека грешних, и ради спасења свих. Да разумемо и благодаримо, помози нам, Боже. Призри же, Господе, на немоћ нашу и не допусти да страдамо преко мере, и да дугим и тешким мучењима не ослаби наша вера и нада у Тебе. Људи Те прослављају или плачем или песмом. Заустави нам плач и отвори песму, о Христе победоносни. Дуга је ноћ нашег плача, заповеди зори да сване. Сабери нас из туђине одасвуда на свето огњиште наше, да би се, огрејани и обрадовани, распевали у славу Твоју. И ако још имамо грехова неопраних крвљу и сузама, очисти их Ти милошћу Твојом. Помилуј нас и спаси нас, не по заслугама нас грешних него по молитви Пречисте Матере Твоје и свих новомученика српских. Амин, Амин и Амин. https://svetigora.com/sveti-mucenici-jasenovacki/
  12. Српска православна црква и њени верници 8. септембра обележавају дан сећања на Свете мученике Адријана и Наталију. Адријан и Наталија, млади брачни пар племенитог рода из Никодимије, живели су у IV веку и страдали за Исуса. Адријан је био начелник претора и незнабожац, а Наталија потајна хришћанка. Легенда каже да није било лепшег и складнијег пара у читавој Никомидији и да је њихова љубав била на далеко позната. Цар Максимилијан наредио је општи прогон хришћана из Никодимије при једној његовој посети. У том прогону учествовао је и Адријан, чији је посао био да пописује имена оних који су мучени и на крају убијани. Адријан је посматрао ове људе – измучене, мирне и кротке, како ћутке подносе своје патње. Под овим утицајем, почео је да са њима разговара о Богу и и сам поверовао у царство небеско и Исусово учење. Зато, када је ред дошао на нови попис, рекао је да и његово име ставе на списак. Након тога је одмах био окован и бачен у тамницу са осталим хришћанима. Чувши за ово, Наталија се обрадовала, и одмах отишла да Адријану открије да је и она све време била хришћанка. Наталија је остала уз свог мужа до последњег тренутка и када су Адријана шибали и мучили, она га је охрабривала да истраје до краја. Часно је издахнуо са осталим хришћанима, непоколебан у својој вери. Након тога, њихове мошти Наталија је пренела у Цариград и тамо их чесно сахранила. Када је њена мисија била извршена, по легенди јој се у сну јавио Свети Адријан и позвао је да му се придружи, након чега је и она издахнула. Нераздвојни како у животу, тако и у смрти, Свети Адријан и Наталија данас се сматрају заштитницима како заљубљених, тако и брачне среће. Верује се да супружници данас треба да им запале свећу у цркви и помоле се овим речима: Тропар, глас 4. Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. Кондак, глас 4. Жени Богомудрој Божанске речи у срце си положио, Адријане мучениче Христов: Ка мучењу си се усрдно упутио, и са супругом венац примио.
  13. JESSY

    Свети мученици Макавеји

    Свети мученици Макавеји су старозаветни јеврејски светитељи и мученици из 2. века п. н. е. Њихов живот описан је у Књигама Макавејским, који су саставни део Светог писма. Браћа Авим, Антонин, Гурије, Елеазар, Евсевон, Адим и Маркел, њихова мајка Соломона, и њихов учитељ Елеазар пострадали су мученички 166. п. н. е. од стране императора Антиоха XI Епифана. Антиох Епифан је, освојивши Јудеју у Јерусалим увео грчке паганске обичаје. У Јерусалимски храм је поставио кип грчког паганског бога Зевса, и присиљавао Јевреје да се њему поклоне. Свештеник Елеазар, који је био посвећен Мојсијевом закону и један од Седамдесет и два преводилаца Светог писма са јеврејског на грчки, први је одбио да се поклони паганском божанству и због тога убијен у мукама. Исту храброст показали су и његови ученици, седморо браће Макавеја и њихова мати Соломона. Они су осуђени у Антиохији краљ Антиох Епифан, где, неустрашиво се прихвата као следбеника Истинитог Бога, одбио да се жртвују за паганским боговима. Из истог разлог су мучени и погубљени, сведочећи веру у истинског Бога. То се десило око 166. п. н. е. Подвиг седам свете браће Макавејске инспирисао је Јуду Макавеја, да поведе побуну против Антиоха Епифана, како би очистио Јерусалимски храм од паганских идола. Мошти мученика Макавеја чувају се у базилици Светог Андреја у Келну (Немачка). Православна црква прославља Свете Макавеје 1. августа по јулијанском календару. Овог дана се понегде свети вода и млади босиљак. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_мученици_Макавеји
  14. Свети мученици пребиловачки и доњохерцеговачки прибројани су Сабору светих на Светом архијерејском сабору Српске православне цркве маја 2015. године. Њихов спомен се слави 24. јула по старом, односно 6. августа по новом календару, на датум када су усташе 1941. године звјерски у јами Голубинки, у селу Шурманцима код Међугорја, убиле скоро све жене, дјевојке и дјецу из села Пребиловаца, по документима њих око 600. Пребиловци су старо српско село у Херцговини, које се налази се на ободу долине Неретве, 5 км од Чапљине. Претке данашњих Пребиловчана затекли су су Турци у селу, приликом освајања Херцеговине у XV вијеку. До 1941. године, Пребиловци су били, за хецеговачке прилике, велико и економски јако село у коме је живјело око хиљаду становника. Према извјештају жандармерије НДХ из септембра 1941. године усташе су тога љета убиле 820 Срба из Пребиловаца. Само у једном дану 6. августа те године, убијено је 550-600 жена и дјеце тако што су живи бачени у Шурманчку јаму код Међугорја. Угашен је живот у 57 породица. „Илиндански покољ“ преживјело је само 170 Пребиловчана, претежно мушкараца, који су се поново женили и у позним годинама добијали нову дјецу. Тако је обновљен живот у селу. Због ове трагедије познати јапански дневник Асхаи Шимбум је писао да је ово мјесто четврто на листи најстрадалнијих села на свијету у Другом свјетском рату. Послијератна комунистичка власт је настојала да усташки злочин заташка, сахрана жртава је забрањена, а отвори јама су забетонирани. У јесен и зиму 1990/91. године, родбина жртава је отворила 12 јама на подручју некадашњег столачког среза (Шурманци, Бивоље брдо, Хутово Градина, Хутово-Хаџибегов бунар, Кукауша доња и горња, Јасоч, Поплат, Прењ Рудине, Прењ Голубинка и Дубрава-Звекалица). Поред Пребиловаца ту су, дакле, пренијете кости српских жртава из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Тасовчића, Опличића, Стоца, околне Требиња, неке чак из Сарајева и других знаних и незнаних мјеста. На 50-ту годишњицу страдања 4. августа 1990. године мошти ових мученика заједно са моштима страдалих на стратиштима Морин оток, Орахов до и са двије локације у Чапљини, њих око 4000 су послије Свете литургије са опијелом којом је началствовао блаженопочивши Патријарх Павле, свечано су положене у крипту Спомен цркве Сабора Српских светитеља и Пребиловачких мученика у Пребиловцима. Храм је грађен је са великим еланом и одушевљењем српског народа, претежно добровољним радом. До рушења био је урађен подезмни дио са криптом и мермерним ћивотом саркофагом, као и зидови у висини 6-8 метара изнад земље. У јуну 1992. снаге Републике Хрватске и ХЗ Херцег Босна су заузеле Пребиловце и уништили село минирањем и спаљивањем. Храм је уништен у темељима пластичним експлозивом и постављеним авионским бомбама. На исти начин уништено је и 95% костију жртава сахрањених у крипти. Тако су Свети пребиловчки и други доњехерцеговачки мученици други пут убијани, други пут овјенчани мученичким вјенцем Светога нам Саве, а Пребиловци удостојени да се назову Херцеговачким Врачаром. Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима саграђен је у знак сјећања на 4.000 Срба из Доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници која се налазила на мјесту данашњег храма, који је, 8. августа 2015. године, освјештао блаженопочивши Патријарх српски Иринеј. Храм у Пребиловцима урађен је по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму. Извор: Епархија ЗХиП СВЕТИМ НОВОМУЧЕНИЦИМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ ТРОПАР, глас 8: Свети Новомученици Пребиловаца за Христа бачени у јаму Шурманаца, вером нађосте вечно Пребивалиште у Царству Крста и Васкрсења; љубављу таму и мржњу победисте, и светлост раја наследисте. од Господа молите нам вечно спасење и свему свету јеванђелско покајање. КОНДАК, глас 3: Новомученици Свети за веру пострадасте: у јаму за Христа невини бачени бисте, од верних с љубављу из јаме извађени, у Спомен Храму с љубављу положени. Но Храм ваш безбожни разорише, и мошти ваше ко Савине попалише. Данас нову Голготу и Врачар обнављамо и Вас са Светим Савом смирено молимо: У Царству Небеског мира почивајте и Христово и наше Васкрсење сведочите. +Епископ Атанасије (1992-2013, Манастир Тврдош-Требиње)
  15. БЛАЖЕНА ЈУЛИТА ИСТИНУ ОСЕТИ КАД СЕ КРСТОМ КРСТИ И ВЕРОМ ПРОСВЕТИ. Ова светитељка беше од рода племићког. Рано обудове и оста с новорођеним младенцем Кириком. Живљаше у Иконији граду ликаонијском, и беше сва предана вери Христовој. Свога синчића крсти одмах по рођењу, а када му беше три године, она га научи вери и молитви онолико колико дете тога узраста могаше примити.Када Диоклецијан нареди гоњење хришћана, у граду Иконији би проливена многа невина крв. Јулита узе свога сина и склони се од гнева незнабожачког у град Селевкију. Но и тамо не беше боље. Јулита беше ухваћена и као хришћанка изведена пред судију. Пошто Јулита храбро изјави своју веру у Господа Исуса, судија, да би је ражалио и поколебао, узе дете на своје руке и поче га миловати. Но Кирик викаше иза гласа: „Ја сам хришћанин, пусти ме матери!” и поче ручицама својим гребати судију одвраћајући своје лице од њега. Расрди се судија, тресну дете о земљу и отури ногом, а дете се скотрља низ камене степенице, и предаде Богу своју свету и невину душу. Видећи како Кирик пострада пре ње, света Јулита беше радосна и заблагодари Богу, што сина њеног удостоји мученичког венца. После многих мука и Јулита би мачем посечена 304. године. Мошти светих Кирика и Јулите до дана данашњега су чудотворне. Један део моштију ових светитеља налази се у Охриду у цркви Свете Богородице Болничке. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  16. Благоверни цар Николај родио се 6/19. маја 1868. године, као син цара Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и симбол смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином, десетак година пре своје мученичке кончине, цар је изразио уверење да се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха. Након краће болести, 1894. упокојио се његов отац, Александар III. Био је одлучан и храбар човек, искрени хришћанин. Крај његове постеље све време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот царев из руке Свевишњег. Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, премудрост и силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и судбина моја и моје породице, у рукама Бога који ме је поставио овде где сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је свим срцем примила православље и удубила се у живот Цркве – до те мере да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви московског Кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски, кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се цар пред свима присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом. Цар је владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из лавиринта савременог безбожја у Светом православљу. Нарочито је настојао да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности. Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10 000 храмова, и преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем. Пошто је одлуке о канонизацији Свети синод увек подносио на увид и потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија, испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог, Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом завета. Ту су му предали и писмо које је Свети Серафим оставио оном цару који ће учествовати у његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова; када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте, царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили, припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се касније видјети. Николај II се свагда сећао Христових речи да је миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова царева заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе – освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије, он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од османлијског ропства. После пораза у рату с Јапаном 1904 – 1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин, способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим, вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери 1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за цара. На жалост, после њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је цара, окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима, уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да је Господ, Цар над царевима, онај који влада, а да је земаљски монарх, по мери своје вере, само слуга Његов. Русија је ушла у рат 1914. да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака. Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица, царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња, Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане показале велику пожртвованост и молитвеност. Године 1917, искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и генерала – убедила је цара Николаја II да читава Русија тражи од њега абдикацију. Да би се избегао грађански рат, цар се одрекао престола – прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим, тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар, који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса. Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник, Патријарх московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и православни хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија обновити под омофором Пречисте Богомајке. У заточењу је ночело страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није сметало војницима – чуварима Романова да се изругују цару, показујући му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“. Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над празницима. Војнике је то веома гануло. Док је Цар био у ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи Светог старца Авеља, затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије имао је 1917. виђење цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“ Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917, четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере у Христа; такође, имала је прилику да угледа цара Николаја који је седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске обитељи. Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост: молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и припремали се за Небеско царство. Нарочито је царица показала пример величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ, у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души непрекидно осећа пасхалну радост. Најстарија кћи, Олга, у једном од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније, али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У бележницама царевих кћери остала је записана песма под насловом „Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и добротом пленио и сурове бољшевике. Једном приликом је рекао мајци: „Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника Господњег и његову породицу. 1/14. јула 1918, по допуштењу Јуровског, команданта бољшевика који су чували цара, у дом Ипатјева, где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније је долазио, приметио је неку чудну промену код царске породице: они, који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су, уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили да су цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем, моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио: Романови су знали да се ова молитва пева за њих. По директном наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је царска породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци – Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера, нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову. Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне делатности“, убијен само цар Николај II; али истина се брзо прочула. Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника, заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск. Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у којој је убијен последњи руски цар, зато што је постала поклоничко место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП СССР 1977. године. Што се убица тиче, они су казну доживели још на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила. Због велике побожности и честитости, као и због хришћански поднете жртве за добро руског народа, Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године. У самој Русији, они су као месно поштовани свети, канонизовани на територији неких епархија Московске патријаршије, од којих је једна Јекатеринбуршка. У народу је, пак, поштовање цара Николаја и његове породице изузетно велико, и православни се моле Светим Царским новомученицима да их заступају пред престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989). 48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су показивала да је “здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања, почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом. Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао у православље. Сабравши се, као усрдни мученикољупци око новозасјале звезде Руске цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и угодниче Бога живога, новомучениче царе Николаје! Као цар сверуски и самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети царе Николаје, верни слуго Бога живога! На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над царевима, Који нас је Крстом својим научио да се Царство Његово, Царство вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин. https://svetigora.com/sveti-carski-mucenici-romanovi/
  17. Саборни празник ових мученика, као и мученика Гламочких и Куленвакуфских установљен је на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2005. године. На овај дан врши се помен Светих свештеномученика дабробосанских, пострадалих за време Другог светског рата од усташа и партизана. Светеномученик Петар, Митрополит дабробосански. Овога дана спомиње се свештеномученик Петар са свим другим свештеномученицима Дабробосанске епархије. Његов главни спомен је 4. септембра, под којим датумом му је и описано житије. Исповедник Варнава, Епископ хвостански – спомиње се на данашњи дан са другим свештеномученицима Митрополије дабробосанске. Главни празник му је 30. октобра, кад му је и описано житије. Преподобномученици житомислићки. Осам монаха манастира Житомислић, међу којима јеромонаси Доситеј (Вукићевић), Константин (Вучуровић), Макарије (Пејак) бачено је од стране усташа у јаму у Другом светском рату. Њихове свете мошти биле су похрањене у гробници поред олтара манастирске цркве. У току рата у Босни манастир и гробница мученика су разорени. Новомученици Житомислићки свечано су прибројани диптисима светих 15. маја 2003. године, кад је обновљени манастир Житомислић освештан. Свештеномученик Момчило Челебићки. Свештеномученик Момчило (Гргуревић) рођен је 1906. године у месту Србиње (Фоча). Завршио је Богословију у Сарајеву 1928. године, а рукоположен је у чин ђакона и презвитера 1929. године. Служио је као парохијски свештеник у Челебићима све до мученичке смрти 9. новембра 1945. године. Почетком Другог светског рата био је одређен за ликвидацију неколико пута, али је милошћу Божјом избегао све покушаје. У новембарској ноћи 1945. године, кад је рат већ био завршен, ухватила га је трочлана потера. Постоје две верзије његовог мучеништва: прва је да му је живом претестерисан врат и друга је да му је муслиман из потере одсекао главу. Познато је да су главу Свештеномученика Момчила однели као трофеј у зграду Општине у Челебићима. После 45 година, син Василије пренео је очеве земне осатке и сахранио их поред цркве у Челебићима. Православни мештани Челебића годинама су на Свештеномучениковом гробу виђали чудесну небеску светлост. Данас се мошти Свештеномученика Момчила чувају у цркви Светог Николе у засеоку Рјеци у Челебићима. Свештеномученик Добросав Доњевакуфски. Свештеномученик Добросав (Блажевић) рођен је 1916. године у Високом. Основно образовање стекао је у родном месту, док је Богословију завршио у Сарајеву. За ђакона и свештеника рукоположен је 1939. године у Сарајеву, одакле је упућен у Доњи Вакуф на парохију. У јуну 1941. године ухватиле су га усташе и окованог и везаног за запрежна кола водили су га улицама. Зверски је убијен на путу за Бугојно. Тело му није никада пронађено. Свештеномученик Михаило, сабрат манастира Жиче. Јеромонах Михаило (Ђусић) рођен је у селу Гледићу изнад Љубостиње, 1911. године. Завршио је Богословски факултет у Београду. Замонашен је 6. јануара 1934. године, а исте године примио је јерођаконски и јеромонашки чин. Партизани су га ухватили, заједно с протосинђелом Јованом Рапајићем, у мају 1945. године и стрељали у Блажују код Сарајева. Свештеномученик Јован, сабрат манастира Жиче. Протосинђел Јован (Рапајић) рођен је 1910. године. Завршио је Богословију 1931. године, а затим је апсолвирао на Богословском факултету Српске православне цркве. У мају 1945. године партизани су га ухватили заједно с јеромонахом Михаилом Ђусићем. Били су у затвору ОЗНА-е, где су их партизани изгладњивали и мучили. Стрељан је у Блажују код Сарајева у мају 1945. године. Очевици су касније говорили да су сами себи копали јаму. Свештеномученик Јован Возућки. Свештеномученик Јован (Зечевић) рођен је 1895. године у Босанском Новом. Завршио је Богословију у Сарајеву, а тамо је био у групи Гаврила Принципа, због чега су га аустријске власти осудиле на четворогодишњу робију. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1922. године. У јуну 1941. године одведен је с групом Срба у теретном вагону у Копривницу. Страшно је мучен и на крају убијен. Исповедник Божидар Биљешевски. Свештеномученик Божидар (Јовић) рођен је 1912. године у Бусовачи. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона и свештеника 1937. године. Умро је 9. маја 1951. године у казнено-поправном заводу у Зеници, где је иако невин издржавао казну од осам година. Свештеномученик Богдан Сарајевски. Протојереј Богдан (Лалић) рођен је 8. јуна 1889. године у Сарајеву. Завршио је богословско-учитељску школу у Призрену. Рукоположен је за свештеника 25. априла 1924. године. Као парохијски свештеник службовао је на парохијама у Цикотама, Мокром, Палама и Врањану. На дужности вероучитеља затекао га је Други светски рат. Ухапшен је половином јуна 1941. године, заједно са својим сином који је био ученик богословије, а чије име није сачувано. Обојица су убијени на Велебиту и бачени у јаму Јадовно. Свештеномученик Трифун Илијашки. Свештеномученик Трифун (Максимовић) рођен је 1873. године у селу Зенику код Сарајева. Завршио је Богословију у Раљеву, након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1899. године. Прогоњен је од стране аустријских власти. Почетком Првог светског рата био је утамничен. Стрељан је у Семизовцу у септембру 1914. године. Свештеномученик Велимир Кошутички. Свештеномученик Велимир (Мијатовић) рођен је 1901. године Сокоцу. Завршио је Богословију у Сарајеву након чега је рукоположен за ђакона и свештеника 1923. године. Био је парох Кошутички. За време Другог светског рата протеран је у Србију, где је стрељан од стране партизана у марту 1945. године. Свештеномученик Божидар Которски. Свештеномученик Божидар (Минић) рођен је 1901. године у Колашину. Завршио је Богословију у Сарајеву, а рукоположен је за ђакона 1926. године, а за свештеника 1927. године. Партизани су га стрељали 1945. године. Свештеномученик Миладин Биљешевски. Свештеномученик Миладин (Минић) рођен је 15. новембра 1913. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1935. године. До рукоположења 17. октобра 1937. године радио је у Црквеном суду. Био је парох брежичански и биљешевски. Ухапшен је 27. априла 1941. године. Убио га је бивши фратар из Бусоваче, Еуген Гујић. Свештеномученик Марко Купрески. Свештеномученик Марко (Поповић) рођен је 1876. године у Купресу. Завршио је Богословију у Раљеву, а свештенички чин је примио 1901. године. За време Првог светског рата аустријске власти су га дуже време држале као таоца. Усташе су га ухапсиле 6. јуна 1941. године у Купресу. У Бугојну је неколико дана био затворен. Заклан је у шуми Јусуфа Спајића 24. јуна 1941. године. Свештеномученик Димитрије Никшићки. Свештеномученик Димитрије (Рајановић) рођен је 2. фебруара 1909. године у Новој Вароши. Основну школу и гимназију завршио је у Пријепољу, а Богословију у Призрену 1931. године. Рукоположен је 1932. године и постављен је за парохијског свештеника у Соколовићима. Почетком 1939. године прешао је у село Нишић код Сарајева. Убијен је у околини Илијаша, у августу 1941. године, с једном групом Срба. Свештеномученик Будимир Добрунски. Свештеномученик Будимир (Соколовић) рођен је 1910. године у Тегарама, код Сребренице. Завршио је Богословију на Цетињу 1931. године. Свештенички чин примио је наредне 1932. године. Стрељали су га партизани у Миљевини 1945. године. Свештеномученик Реља Блажујски. Свештеномученик Реља (Спахић) рођен је 1906. године у Рогатици. Завршио је Богословију у Сарајеву. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1927. године. Био је парох Рогатички, а потом и Блажујски. Усташе су га стрељале 10. августа 1941. године, заједно с 26 парохијана у шуми код Бутмира. Исповедник Лазар Арадски. Свештеник Лазар (Ћулибрк) рођен је 1847. године у Војевци. Рукоположен је за ђакона и свештеника 1874. године. За време Првог светског рата интерниран је у Арад, где се и упокојио 12. марта 1915. године. Свештеномученик Саво Брезански. Свештеномученик Саво (Шиљак) рођен је 1909. године у селу Лађанима код Пљеваља. Завршио је Богословију у Призрену 1931. године, а следеће 1932. године, рукоположен је за свештеника. Убијен је 1945. године у Славонији. Свештеномученик Саво Сарајевски. Свештеномученик Саво (Шкаљак) рођен је 1881. године у Ступини. Завршио је Богословију у Раљеви, након чега је примио свештенички чин 1907. године. У време Првог светског рата аустријске власти су га узеле за таоца. После многобројних мука умро је у болници за умоболне у Сарајеву 1918. године. Свештеномученик Милорад Илинобрдски. Свештеномученик Милорад (Вукојичић) рођен је 1917. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву и рукоположен је за свештеника 1940. године. Војни суд у Пљевљима осудио га је као четника на смрт. Стрељан је 1945. године. Свештеномученик Ратомир Дубочки. Свештеномученик Ратомир (Јанковић) рођен је 1915. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Сарајеву 1937. године, а свештенички чин примио је 1938. године у Сарајеву. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Михаило Прибојски. Свештеномученик Михаило (Јевђевић) рођен је 1891. године у селу Жирчи. Свештенички чин примио је 1913. године. Стрељали су га партизани у Новом Пазару 1945. године. Свештеномученик Душан Бучевски. Свештеномученик Душан (Пријовић) рођен је 1906. године у Пљевљима. Завршио је Богословију у Призрену 1928. године. Свештенички чин примио је наредне 1929. године. Стрељан је од стране партизана 1946. године у Пљевљима. Свештеномученик Добросав Сјеверински. Свештеномученик Добросав (Соковић) рођен је 1915. године у селу Мокронози код Вишеграда. По завршетку Богословије у Сарајеву, примио је свештенички чин 1939. године. Убиле су га усташе у Сарајеву, у лето 1941. године. Свештеномученик Нестор, игуман Милешевски. Свештеномученик Нестор (Тркуља) рођен је 1899. године у Црном Лугу. Након завршетка монашке школе, замонашен је у манастиру Раковица 1924. године. Исте године примио је и свештенички чин. Пред почетак Другог светског рата постављен је за старешину манастира Милешеве. Стрељали су га партизани у октобру 1941. године. Свештеномученик Серафим, игуман Тројицки. Архимандрит Серафим (Џарић) рођен је 1875. године у селу Оћевини код Пљеваља. Замонашен је 1897. године у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. За јерођакона је рукоположен 1898. године, а за јеромонаха 1900. године. Био је дугогодишњи старешина манастира Свете Тројице код Пљеваља. Стрељали су га партизани у Пљевљима 1. децембра 1941. године. Свештеномученик Андрија Пљеваљски. Свештеномученик Андрија (Шиљак) рођен је 1898. године у Пљевљима. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1922. године. Стрељали су га Италијани 4. децембра 1941. године у Пљевљима. Свештеномученик Слободан Пљеваљски. Свештеномученик Слободан (Шиљак) рођен је 1881. године на Илином брду код Пљеваља. По заршетку Богословије у Призрену рукоположен је за свештеника 1903. године. Стрељали су га партизани 5. децембра 1945. године. Протојереј Милан Божић, епископ Варнава Настић, протопрезвитер Симо Бањац, протопрезвитер Мирко Стојисављевић, протопрезвитер Милан Бањац, протопрезвитер Вукосав Милановић, протопрезвитер Милан Поповић, презвитер Родољуб Самарџић и свештеник Дамјан Штрбац. https://mitropolija.com/2022/07/11/sveti-mucenici-dabrobosanski-i-milesevski-2/
  18. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу
  19. Eпископ пакрачко-славонски г. Јован посетио је 8. маја 2022. године Париз, на позив г. Алексиса Труде са Универзитета Мелун Вал де Сене, како би узео учешће и отворио међурелигијску конференције на тему „Деца мученици усташког режима 1941-1945.", у свечаној сали Луи Мерет у градској већници града Дранси, саопштио је Саборни пакрачки храм на фејсбук страници. Владика Јован је најпре у храму Преподобне Мати Параскеве, уз саслужење надлежног пароха протојереја-ставрофора Жељка Симоновића и парохијског ђакона овог храма, служио Свету архијерејску Литургију. У поподневним часовима, предавањем о деци Јасеновца, Владика Јован је свечано отворио ову манифестацију. На самом почетку, уводну реч дали су проф. Алексис Труде и народни посланик Жан Кристоф Лагард, а након предавања присутнима се обратила и градоначелница града Дрансија. Извор: Саборни храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице
  20. JESSY

    Мученици рмањски

    Да је земља најбољи чувар историје свједочи нам велико мноштво археолошких налазишта и ископина које објелодањују једну историјску епоху и један временски период. Често је бивало да се многе вјековне тајне прикривене површином земље открију сасвим случајно и ненамјерно, и да та открића представљају нешто што за друштво и окружење постаје проналазак од великог значаја. Међутим, историја сама по себи не носи никакву вриједност ако није испуњена вјером, и она као таква само бива мртво слово на папиру. О таквом проналаску, испуњеном крвљу, знојем и мукотрпним животом, али и кончином испуњеном вјером у Живога Бога свједоче нам кости (мошти) рмањских монаха, свештенослужитеља – угодника Божјих. Ови ондашњи житељи Светониколајевске обитељи манастира Рмња и њихови земни остаци пронађени су приликом обновитељских грађевинских радова око самог храма Светог Николаја Мирликијског Чудотворца у манастиру Рмњу. Њих десетак, по Божјем допуштењу благоизволили су да буду пронађени и откривени управо у данашње вријеме када се одвија васкрсење манастира Рмња, бисера на ушћу Унца у Уну, коме историја није била благонаклоњена, а о чему управо могу посвједочити управо поменути новопронађени мученици рмањски. Када је истакнути српски писац и филолог Сима Н. Томић у часопису „Босанска Вила“ под псеудонимом Атом још почетком 20. вијека говорио о манастиру Рмњу, у данашње вријеме је од великог значаја присјетити се неколицине његових историјских свједочанстава. Управо је он по ријечи и „казивању старих“ у свој серијал „О манастиру Рмњу“ из 1904. године у поменутом часопису навео слиједеће: „С поља, око манастира, налази се неколико старинских гробова, који су обиљежени големим каменим плочама. Само с јужне стране цркве, на десет корачаја даљине, находи се један велики стећак од љутца камена, и на њему са све четири стране усјечен крст, који се виђа и по оним плочама. На овим споменицима нема никаквих натписа, па се зато и не зна чији су то гробови. Но ту јамачно леже трудне кости рмањских калуђера и других угодника манастирских, па онај стећак и оне плоче, које су свакако из старијег времена, јасно показују макар и то, да се Православна Црква наша у средњем вијеку такође служила надгробним споменицима тога облика.“ Неупитна је чињеница да пронађене кости припадају монаштву манастира Рмња и, како то казује Атом „угодницима манастирским“, јер сам њихов положај указује на то. Наиме велика већина скелета пронађена је уз саме темеље манастирског храма као и испред улазних (западних) врата. Корисно је навести да Атом такође свједочи о постојању извјесног калуђера Цвије Зорића и локацији његовог гробног мјеста „уз сам Манастир“, који је умро од напора приликом ношења на леђима уз брдо Тахир-Бега Куленовића. Да се овдје ради о свештенику по имену Цвијо Зорић говори нам у својој путописној црти Бранко Цвејановић гдје наводи да се лично сусрео приликом своје посјете Манастиру Рмњу, половином 19. вијека са свештеником удовцем по имену Цвијо Зорић, којега је народ због његовог врлинског живота и ревности називао калуђером. Он му је том приликом посвједочио о мукотрпном животу манастира и његовој бурној историји која се вијековима није смиривала већ је своје стреле усмјерила ка овој светињи уништавајући изнова и изнова све њене трагове и историјске детаље које су је красиле. Тако су данас његове мукотрпне и мученичке кости заједно са десетином угодника и мученика рмањских свједок постојања и трајања ове свештене обитељи. Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије положио је, 5. априла 2022. године, у присуству архимандрита Варнаве, настојатеља манастира Трескавца; архимандрита Василија, настојатеља манастира Клисине; и епархијског ђакона Немање Рељића, у параклису Светог Јована Златоуста у Манастиру Рмњу у новосачињени кивот свете трудбене кости рмањских светитеља и мученика.Том приликом, епископ Сергије је извршио мали помен свим свештеномонасима, монасима и трудбеницима манастира Рмња чије су кости пронађене, али и свима онима који су себе дословно уградили у темеље те свештене обитељи и бивали њен историјски бранич у тешким и бурним временима како би је сачували до данас неповријеђену, чувајући је до данас када она сама доживљава своју највећу обнову од периода њеног оснивања. Из Кабинета Епископа бихаћко-петровачког Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  21. Свети Царски страстотерпци Романови празновани су у суботу 17. јула 2021. године у руској Светотројичној цркви на Ташмајдану у Београду. Литургијом је началствовао протојереј Виталиј Тарасјев, старешина цркве, уз саслужење Високопреподобног архимандрита Михаила (Биковића), игумана манастира Јовања (Епархија ваљевска), известила је гђа Зорица Зец. После свете Литургије обављен је помен усопшима, а затим су пререзани колачи које су верни принели у спомен на царску породицу Романов. Најпре се верном народу обратио кратком беседом отац Виталиј (снимак 1), затим је дао реч оцу Михаилу (Биковићу) који је говорио о царској породици, њеном страдању за Христа, о Светом Андреју Рубљову, великом заштитнику и покровитељу уметника, чији спомен прослављамо овога дана и који је слава иконописачке истоимене радионице при овоме руском храму. Са пажњом се слушала беседа архимандрита Михаила који је говорио о васкрсењу Русије после свих страдања, о труду да учинимо све да заштиимо веру и одбранимо светиње како би и Србија доживела своје васкрсење и поручио да у овоме времену појачамо молитве, не одустајемо и не посустајемо, да немамо страха у себи, подсетивши на речи Господа нашег Исуса Христа: „Не бојте се! Радујте се!“ (снимак 2). ** „Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа?“, пише Свети Владика Николај Охридски и Жички. Не заборављају се страдалници за Христа - царска породица Романови, са Николајем Другим Романовим. Српски народ и Српска Црква су увек држали спомен на Романове, чак и када се нису смели помињати после несрећног преврата 1917. године. Године 2014. је Његова Светост Патријарх руски Кирил са блаженопочившим Патријархом српским Иринејем освештао споменик Светом Цару Николају Другом у Београду, а 2018. године је величанственом Литургијом у руској цркви на Ташмајдану и литијом до споменика обележено 100 година Романових. Свети Николај Охридски и Жички о Руском Цару Николају Другом Романову „Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном? Руси су у наше дане поновили Косовску драму. Да се Цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом Престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству Небесном, к Царству небесних жртава и јеванђељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чада, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова Косовска епопеја открива ново морално богатство Словена. Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу, и обавезни су да разумеју.“ Извор: Радио Слово љубве
  22. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године, на предлог пуноће Епархије врањске на челу са Његовим Преосвештенством Епископом врањским г. Пахомијем, у диптих Светих уврстио Свете сурдуличке мученике (више хиљада страдалих, по званичним подацима неколико комисија и то: 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године) из окупиране Србије међу којима су били и Митрополит скопски Викентије (Крџић), епископ призренски Никифор (Перић) и игуман манастира Свети Прохор Пчињски Владимир Протић са целокупним братством пострадале у Првом Светском рату у периоду од 1915-1918. године, од бугарског окупатора. Прилог Радија Беседа: О светим сурдуличким мученицима протојереј Небојша Стојадинов За дан празновања Мученика сурдуличких, Свети Архијерејски Сабор је одредио 29. мај, дан када су њихове свете мошти похрањене у спомен-костурницу 2010. године. Мошти мученика биле су похрањене у спомен-костурници у Сурдулици која је подигнута 1924. године. Желећи да уништи сваки траг о злочинима из Првог светског рата, бугарски окупатори су 1943. године срушили до темеља спомен-костурницу, а мошти су закопали на више локација у Сурдулици. Једна локација била је на сурдуличком Старом гробљу. У пролеће 2009. године промислом Божјим, а приликом изградње породичне гробнице, чудесно су се пројавиле мошти мученика. То је био знак да Господ жели да његови Свети коначно нађу свој мир, па су на иницијативу, залагање и труд Црквене општине Сурдулица и Епархије врањске 29. маја 2010. године свечано пренете, враћене и похрањене у спомен-костурницу, која је обновљена 2009. године. О страдању на Југу Србије у време Бугарске окупације Приликом повлачења српске војске и дела становништва ка југу Старе Србије и према Албанији, током окупације од стране бугарске окупационе власти дошло је до стравичних злочина у том делу наше земље, а нарочито у Сурдулици и њеној околини. Бугарски окупатор је злочине вршио над виђенијим Србима из свих делова Србије, посебно над Србима из Источне Србије, Вардарске Македоније и са Косова. Међу жртвама злочина велики је број свештеника, свештеномонаха, учитеља, судија, трговаца, официра, деце, а има и високих црквених великодостојника, као што су Митрополит скопски Викентије Крџић, Епископ призренски Никифор Перић, игуман манастира Светог Прохора Пчињског Владимир Протић са целокупним братством. Сурдулица је последње место, пре бугарске границе, где су виђенији Срби спремани да буду интернирани и ангажовани на тежак и присилан рад у Бугарској. Али, по тајним списковима из места из којих су слати заробљеници, многи нису прешли бугарску границу, већ су свој живот скончали у околини Сурдулице. Број убијених је од шест до осам хиљада, зато што Бугарска никада није хтела да отвори своје државне архиве у којима су прецизно дати спискови и број страдалих. Места на којима су после рата пронађени остаци побијених Срба су следећа: Дубока долина на улазу у Сурдулицу из правца Владичиног Хана, Влашки дол на путу за село Алакинце, Калифер код данашњег Санаторијума према селу Ћурковица, Попов мост, Занкова ливада, Радичева њива, Тршина ливада и многа друга места. По завршетку рата 1918. године савезничке комисије су посетиле Сурдулицу и издале документа о бугарским злочинима на француском језику у Паризу 1919. године. У тим документима - 1) Међусавезничке комисије за испитивање кршења Хашке конвенције од стране Бугара у окупираној Србији 1915-1918. године, формиране 1919. године на чијем се челу налазио др Рудолф Арчибалд Рајс, швајцарски грађанин, доктор природних наука и шеф лабораторије на Лозанском универзитету; 2) Међународне комисије о бугарским злочинима над Србима од 1915-1918. године, формиране 1919. године, на чијем се челу налазио амерички новинар Вилијам Драјтон; 3) Извештај сурдуличке општине од 1919. године - детаљно се доказују свирепа убиства и број убијених Срба од стране бугарске окупационе војске. Један од чланова савезничке комисије новинар Вилијам Драјтон даје посебан извештај, а доктор Арчибалд Рајс, из онога што је могао да види у октобру 1918. године, даје процену од око две до три хиљаде убијених. Он наводи локације, начин убијања као и имена непосредних извршилаца. После рата идентификовано је око стотину жртава које су у десетинама сандука похрањене у спомен-костурници изграђеној у склопу школе која је у то време саграђена са циљем образовања ратне сирочади. Капела је саграђена на северној страни школе јер се на северној страни испод узвишења на коме је школа налазио сабирни логор за страдалнике интерниране у Бугарску у периоду од 1915. до 1918. године. После изградње и освећења школе са костурницом, којем су присуствовали краљ Александар Карађорђевић и краљица Марија, Патријарх српски Димитрије, многобројни епископи и министри, сваког 28. јуна помен жртвама је обележаван светом Литургијом и парастосом. То је трајало до Другог светског рата када је Сурдулица поново потпала под бугарску власт. У априлу 1941. године Костурница је потпуно демолирана и оскрнављена, а у јесен 1943. године сравњана са земљом. Кости побијених Срба су тајно сахрањене на старом сурдуличком гробљу, близу шуме, тако да нико од мештана није знао где се тачно налазе. После Другог светског рата ненародна комунистичка власт је затирала све о српству и Србији, па тако није било популарно покретати питање о обнови спомен-костурнице. Тек крајем осамдесетих година двадесетог века, СУБНОР и локално општинско руководство покренули су то питање, али се због ратова и распада СФРЈ стало са обновом. На иницијативу председника удружења Стара Сурдулица проф. Томислава Радјичића са Грађевинског факултета Универзитета у Нишу крајем 2003. године почела је обнова, да би 2006. године капела коначно била завршена. Почетком 2009. године, при изради породичне гробнице (породица Лакићевић и Хасал, предака мати Фотине, игуманије манастира Бешка на Скадарском језеру у Митрополији црногорско-приморској), на сурдуличком Старом гробљу пројавиле су се кости сурдуличких мученика. До краја године оне су очишћене и похрањене у осамнаест сандука направљених по пројекту Завода за заштиту споменика културе из Ниша, а 29. маја 2010. године свечано су пренесене у крипту обновљене спомен-костурнице. Присутан народ је свој дуг према недужним Србима одужио са надом да су мученици коначно, после скоро једног века, нашли свој мир. Историја спомен-костурнице у Сурдулици је историја српског народа у Вардарској Србији, Косову иМетохији, источној и јужној Србији, пуна несрећа, затирања и заташкавања злочина. Овом делу српског народа често је оспоравано да у себи има прави национални српски дух. Од најезде Турака, на ветрометини граница, царства, војски, буна, увек у збегу, покретан српски народ је остао без сведочења о својој прошлости, јер су документи у немирним временима спаљивани, нестајали у пламену, престајали да сведоче о херојском опстајању народа на овим просторима. Тачан број страдалих Срба у Сурдулици и околини никада неће бити познат зато што бугарски архиви у Софији, вероватно, никада неће бити отворени да покажу тачне спискове, односно имена и презимена људи страдалих само зато што су Срби, да би се уништио српски национални дух и да се, по бугарским плановима, никада не би опоравио и повратио. Систематско убијање, на првом месту свештеника, учитеља и друге интелектуалне елите, направило је погодно тле за појаву комунизма између два светска рата, као и у послератном периоду, што ће се, за Србе на овим просторима, а поготово у Вардарској Србији и на Косову и Метохији, на крају 20. века, показати као национална катастрофа, на првом месту у виду однарођавања великих делова српског народа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев. И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт – све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г. Охридски Пролог
  24. У навечерје празника Светог пророка Михеја, 26. августа 2020. лета Господњег благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, из подгоричког Светогеоргијевског храма у Момишићима, емитовано је уживо једанаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер Никола Пејовић, настојатељ ове подгоричке светиње и главни и одговорни уредник васељенског радија Светигора. Музички део емисије милозвучним појањем украсили су полазници веронауке под уметничким руководством Марије Јовићевић, дипломираном црквеном музичком уметницом. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. Филм о страдању Момишићких мученика - Свјетлост Христова просвећује све Овонедељна емисија почела служењем акатиста Светим новомученицима Момишићким у храму на подгоричкој момишићкој гори у којем се чувају мошти светих новомученика Момишићких - двојице свештеника учитеља и њихових четрдесет ђака. Акатист је пред моштима служио настојатељ храма протопрезвитер Никола Пејовић, уз ангелско појање деце са веронауке која су овом приликом актуализовала речи псаламског стиха: Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу! (Пс. 8, 3) У оквиру првог дела емисије прота Никола је казивао о почецима свог духовног живота, о првом сусрету са Светим Василијем Острошким, као и о путу ка свештеничкој служби. Обитељ манастира Дајбабе била је за мене Бања Витезда благодарећи којој сам осетио Божји призив којим сам кренуо, а који ме је довео до узвишене свештеничке службе која је велики дар љубави Божје, нагласио је наш гост, стављајући акценат на ослушкивању и корачању путем призива Божјег на узвишено свештенослужење. Овај храм у подгоричком насељу Момишићи мален је по димензима, али је духовно велики јер се у њему чувају мошти Светих новомученика Момишићких, истакао је отац Никола говорећи о овој подгоричкој светињи. Свети Момишићки новомученици, двојица свештеника учитеља и четрдесеторо ученика, живели су током седамнаестога века у месту Момишићи, које и данас постоји као предграђе Подгорице. У време тешког страдања српскога рода, при храму момишићком, двојица свештеника, чија су имена Богу позната, основаше школу у којој истини Христовој учаше благочестиву децу својих парохијана (према предању њих четрдесеторо), преносећи им у срца љубав према истинитој вери и своме роду. Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 17. маја 2012. лета Господњег прибројани су лику светих. Упознајући нас са богатим духовним животом у окриљу кивота момишићких новомученика, отац Никола је говорио о значају веронауке коју при храму руководи вероучитељица Зорка Пејовић, руководећи младе христочежњиве духе ка радости Царства небеског. Поред богатог богослужбеног живота и делатне катихезе, при момишићкој парохији делује и удружење добровољних даваоца крви које за духовне патроне има новомученике Момишићке. У плану је да се у порти храма сагради први православни вртић за дјецу, гдје ће поред општег васпитања дјечица моћи духовно да узрастају у окриљу овог светог мјеста, нагласио је настојатељ храма у Момишићима. Будући да се налази на послушању главног и одгворног уредника васељенског Радија Светигора, прота Никола је говорио и о значају медија који су посебно у нашем времену од изузетног значаја за мисију Цркве. Како су медији већ одавно постали „свеприсутни и свепрожимајући чинилац друштвених токова“, то је обавеза Цркве да буде дио тих токова и да на тој „пијаци богова“, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, понуди и ријеч Јеванђеља Христовог, да би се у људима, слушајући и читајући проповиједи, рађала вјера, јер „Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника?“ (Рим. 10,14.), поучио је отац Никола Пејовић. Наша улога је да вршимо мисију Цркве, да искористимо оно што су плодови људског достигнућа и да их ставимо у службу Божију. Оно што не може увијек свештеник, епископ, то чини Црква Православна путем медија. Улази у сваки дом, болницу, затвор, канцеларију, аутомобил и проповиједа Ријеч Божију. А она је путоказ ногама нашим, многима утјеха, укрепљење, поука, пут до истинског Богопознања, рекао је наш саговорник који нас је упознао са историјатом и богатим информативно-катихетским програмом васељенског радија Светигора, искористивши прилику да похвали све медијске делатнике овог најстаријег црквеног радија на територији Српске Православне Цркве. Полазници веронауке су својим дивним појањем улепшали емисију и посведочили да се Господ најлепше велича кроз славопој који се произноси са дечијих усана и из дечјег срца. Међу дечицом која су под уметничким водством Марије и Милене Јовићевић појала у славу Бога, била је и мала Уна која у дечјем узрасту не само песмом и молитвом, већ и делатним примером сведочи да Господ призива све у радост свог небеског Царства које већ овде и сада предокушавамо животом у Цркви Његовој. Пред крај емисије отац Никола је упутио пастирску поруку указавши на значај празника Успенија Пресвете Богомајке у чијем се претпразништву налазимо, позвавши све да останемо у молитвеним мислима једни са другима, следујући речима Апостола Павла да чинимо добро да нам не досади. Приредио: Катихета Бранислав Илић Фото: Срећко Радовић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Креирај ново...