Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'други'.
Found 91 results
-
Аутор: Свети Порфирије Кавсокаливит Потрудимо се да пренесемо своју наклоност Имајмо љубав, кротост, мир. Тако помажемо ближњему кога зло савлада. Пример мистериозно сија не само када је други присутан, већ и када је одсутан. Потрудимо се да пренесемо своју наклоност. Чак и ако само речима опишемо понашање некога чији живот не одобравамо, он то разуме и тиме га гурамо од себе. Напротив, ако смо милостиви и опраштамо му, делујемо на њега као што зло утиче на њега, и није важно што нас не види. Не љутимо се на оне који хуле и псују, на оне који се противе Богу, на прогонитеље хришћана и других људи. Бес је зло. Морамо да мрзимо њихове речи, њихову злобу, али особу која те речи изговори не смемо ни да мрзимо, нити да се љутимо на њу. Напротив, треба да се молимо за њу. Хришћанин има љубав и племенитост у себи и тако се и понаша. Као што подвижник доноси корист свету а да га нико не види, јер талас његове молитве утиче на друге људе и он носи Духа Светога у свет, тако и ви треба да ширите своју љубав не очекујући ништа заузврат. Почастите друге са љубављу, са стрпљењем, са осмехом... Љубав мора бити савршена. Само Божја љубав је савршена. Ономе ко нам задаје тешкоће и замара нас, љубав треба давати пажљиво, нежно и неприметно – да друга особа не зна да се трудимо да је волимо. Не смемо превише користити своја осећања, јер тако код њега изазивамо отпор. Тишина спасава од сваког зла. Уздржавање од језика је велика ствар! На тајанствен начин тишина обасјава суседа. Испричаћу вам причу. Монахиња, која је веома волела ред, рече свом старцу са огорчењем: „Једна сестра нарушава ред у манастиру својим непримереним поступцима и својим тешким карактером. Не можемо више да је трпимо". А старац јој одговори: — Ти си гора од ње. Монахиња је у почетку оштро и изненађено реаговала на ове речи, али је после старчевих објашњења схватила њихов смисао и била је веома задовољна. У ствари, старац јој је рекао: - Та сестра је опседнута злим духом и понаша се лоше. Али, он контролише и тебе, која си наводно у бољем духовном стању, и сада вам се обема руга. Сестра долази у ово стање не желећи га, али ти својом реакцијом и недовољном љубављу чиниш исто. На тај начин јој не користиш, а себи наносиш штету. Ћутањем, стрпљењем и молитвом тајно користимо другима Када видимо да наши ближњи не воле Бога, постајемо огорчени због тога. Али, горчином не постижемо апсолутно ништа, нити саветима. Ни једно ни друго није исправно. Постоји тајна. Ако то разумемо, помоћи ћемо ближњему. Тајна је наша молитва, наше посвећење Богу, да би деловала благодат Његова. Својом љубављу, чежњом и посвећеношћу Богу привући ћемо благодат да се излије на друге који су нам ближњи, да их духовно пробудимо и подстакнемо на љубав према Богу. Или боље речено, Бог ће послати своју љубав да их све пробуди. Оно што ми не можемо учинити, Његова милост ће учинити. Својим молитвама допринећемо да сви буду достојни Божје љубави. Знајте још нешто: измучене и страдалне душе које пате од својих страсти задобијају обилно љубав и благодат Божију. Такви људи постају свети, а ми их много пута осуђујемо. Сетите се шта каже св. Павле: „ јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат,“ (Рим. 5:20). Кад се сетиш ових речи, осетићеш да су вредније од тебе и мене. Видимо да су слаби, али када се отворе Богу, тада постају сви жедни Бога. Раније су навикли на другачији начин живота, а касније су сву своју духовну снагу предали Христу и постали огањ љубави Христове . Тако делује чудо Божије у оним душама које називамо „одбаченим“. Не треба се обесхрабрити, нити пренаглити са закључцима, нити судити површно и споља. Ако видите, на пример, голу или непристојно одевену жену, не задржавајте се на површини, већ погледајте у дубину њене душе. Можда је веома добра душа и има егзистенцијалне потраге које манифестује кроз свој скандалозни изглед. Она у себи носи динамику, односно моћ самопромоције, жели да привуче погледе других, али је због незнања искривила ствари. Помисли шта ће бити ако она позна Христа! Она ће поверовати и сав свој порив усмерити ка Христу. Она ће учинити све да привуче Божију милост. Она ће постати света. Наше инсистирање да други постану добри је самопоражавајуће. У стварности, ми желимо да постанемо добри, а пошто не можемо, захтевамо то од других и инсистирамо на томе. У исто време, када изгубимо из вида да се све исправља кроз молитву, много пута постајемо огорчени и осуђујући. Много пута својом претераном забринутошћу, страховима и лошим стањем духа ненамерно и несвесно наносимо штету другима, иако их много волимо, као што, на пример, мајка воли своје дете. Мајка преноси на своје дете сву своју бригу за његов живот, за његово здравље, за његов напредак, чак и када му ништа не говори, чак и када не исказује оно што је у њој. Ова љубав, односно природна љубав, понекад може да боли. Али, то се не може десити са Христовом љубављу која је сједињена са молитвом и светошћу живота. Ова љубав чини човека светим, даје му мир, јер Бог је Љубав. Љубав је истинита само када је љубав у Христу. Да бисте служили другима, морате живети у љубави Божијој, иначе не можете бити на корист својим ближњима. Не треба терати другог у име љубави. Доћи ће његов час, доћи ће његов тренутак, само ако се молиш за њега. Ћутањем, трпљењем, а пре свега молитвом, тајно користимо ближњему. Божја благодат чисти његов хоризонт и уверава га у Божју љубав. Ово је интиман тренутак. Ако наш ближњи прихвати да је Бог Љубав, тада ће га обасјати обилна светлост, какву никада раније није видео. Он ће наћи свој спас. приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
-
- самовеличање
- добри
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Неко ме је некада питао шта мислим о могућности да човек аутентично одабере да не буде близак са људима. Размишљао сам о томе неко време. Како бих самом себи одговорио на то питање кренуо сам од самог почетка, од доласка човека на свет. Када се роди, људско биће пролази кроз неколико фаза сазревања. Прва фаза обухвата сисање којим осим мајчиног млека као хране за тело, добија и духовну храну у смислу задовољења свих својих потреба. Када беба плаче мајчин ће је загрђај умирити, када чује мајчин нежни глас осетиће рајско задовољство. Кроз ту фазу беба изграђује слику о себи и свету. Ако су јој потребе задовољене, осећаће да је жељена, да јој је у свету добро, да је тај свет добар, да као биће вреди и да ту припада. Следећа фаза је време када дете учи да је оно нешто друго у односу на маму и свет. Дете тада често говори НЕ, чак и онда када би му пристанак донео ужитак. На крају овог периода, у тренутку када има око 2-3 године оно зна да је посебна јединка. Тада наступа трећи период развоја. Дете учи да се хвали, да покаже како је важно. Дечаци често умеју да покажу пишу са свешћу да имају нешто посебно, самим тим један велики део идентитета је изграђен. Сада зна да се налази у свету у ком осећа припадност, али да није исто што и тај свет већ је индивидуа и види себе као једну посебну и важну особу у односу на друге па је време да крене даље, да се остварује у свом најзначајнијем људском потенцијалу, а то је блискост са другим људима. Тада наступа четврта фаза. Од индивидуе се мали човек полако развија у личност. Дакле, потенцијал за блискост је урођен човеку. Открићу тог потенцијала и даљем развоју претходе поменута три раздобља. Зато је недостатак жеље за блискошћу знак да можда постоји застој негде у развоју у најранијем детињству. Сада се јавља још једно важно питање а у вези је са слободом човека. Да ли човек има потпуну слободу да изабере блискост или да је одбије, ако је блискост њему дата као развојни задатак? Има ли човек слободу да одабере блискост ако му је она задата као животни задатак? То је било питање којим сам завршио један ранији текст. И засита сам неко време размишљао о томе покушавајући да себи дам неки одговор. Почећу од појма слободе и начина на који се она разумева. Слободан избор, дакле Да или Не у неком се смислу може разумети као слобода, али нисам сигуран да је то права слобода, она онтолошка. Зашто тако мислим? То НЕ као израз слободе може бити прилично проблематично ако говоримо о суштински важним стварима. Слободан избор је прилично добра ствар ако ме неко пита хоћу ли кафу или нећу, хоћу ли у шетњу, желим ли ову или ону девојку. Али, ако се Не схвати као потпуни израз слободе онда у неким случајевима долазимо у прилично парадоксалну ситуацију. Сада говорим о егзистенцијалним питањима. Суочавајући се са својим изборима пре или касније ћу схватити да сам детерминисан и то најважнијм питањем, питањем свог постојања. Тако нисам могао да бирам у којој ћу се држави родити, ко ће ми бити родитељи, а на крају нико ме није питао да ли ја уопште желим да се родим. Ако се у вези са последњим моја слобода остварује и као Не, онда долазим у ситуацију да негирам сопствено постојање. Зато мислим да када говоримо о блискости не можемо говорити о слободи избора, већ о правој слободи, онтолошкој. Онтолошка слобода се остварује само прихватањем, дакле једним Да. У контексту блискости, можемо рећи да нам је она дата или задата, па као и само постојање можемо је схватити и као сопствену ограниченост јер не можемо рећи Не а да не будемо тиме оштећени. Али ако морамо да кажемо Да, јесмо ли слободни? Рекао бих да се овде не ради о морању да нешто прихватимо, не ради се о нужности, већ о категорији која је изван тога. Зато у овом моменту треба заборавити на слободу као слободу избора. Ми од блискости (као ни од сопственог постојања) нисмо ни слободни ни неслободни. Наша се неслобода у овом смислу догађа тек ако блискости кажемо Не, јер тиме негирамо сопствену човечност. А слобода се догађа само прихватањем тог потенцијала. Тако ми заправо имамо могућност да чином своје одлуке себе изградимо као људско биће, а то значи у блискости са другим човеком. Ми тек прихватањем блискости можемо стварно бити слободни људи. аутор: Филип Стојковић https://putkaautenticnosti.wordpress.com/2017/06/29/drugi-je-moj-pakao-n2/
-
Цар Диоклецијан посети једном град Никомидију са злим умишљајем, да ту потпуно истреби хришћане. Па када поче бездушно истјазавати и мучити хришћане, појави се пред њим св. Аникита, један од градоначелника, и дерзновено исповеди пред царем своју веру у Христа Господа, Бога ваплоћеног у телу ради нашег спасења. Уз то још Аникита изобличи идоле као глуво и немо камење, којима клањати се недостојно је разумна човека. Разјарен цар нареди, те му језик одсекоше. Но Аникита силом Божјом и даље говораше. Тад пустише лава на њега, но лав се умиљаваше око њега. У том часу Херкулов храм паде. Фотије, сродник Аникитин, видећи чудеса и трпљења Аникитина, пољуби Аникиту, објави себе за хришћанина и довикну цару: „о идолопоклониче, постиди се, богови су твоји ништавила!“ Цар нареди, да га одмах мачем посеку. Но џелат дигнувши руку на Фотија светог сам себе удари мачем и умре. После дугих мука бацише их обојицу у тамницу, где тамноваху три године. Тада их изведоше, зажарише огромну пећ и бацише их у огањ. Многи други хришћани, људи, жене и деца својевољно уђоше с њима у огањ. И из огња чу се молитва хришћана, којом благодараху Богу за смрт мученичку. Пострадаше сви око 305 год. Св. Аникита и Фотије призивају се у молитвама при јелеосвећењу и водоосвећењу. Тропар (глас 4): Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше. https://mitropolija.com/2024/08/24/sveti-mucenici-fotije-anikita-i-drugi-s-njima-2/
-
Marina Abramović na putu da postane počasni akademik SANU, dobila glasove za drugi krug LAT.RT.RS Do kraja meseca svih osam odeljenja SANU moraju da završe prvi krug glasanja za nove članove Put do SANU popločan svinjskim kostima: Čime je Marina Abramović zaslužila da bude akademik LAT.RT.RS Umetnicu performansa za članstvo u instituciji najznačajnijih srpskih intelektualaca predložio je Mrđan Bajić
-
Наше странице су као фото албуми Живимо у доба крајње отворености, посебно у новије време. Никада раније нису сви знали толико о свима. Већина нас има странице на друштвеним мрежама. Трудимо се да тамо објавимо све занимљиво што нам се дешава. Ни један састанак, ниједан догађај не пролази без слика, које се потом објављују на интернету. Не желим да кажем да је снимање нечега за памћење лоше - никако! У ствари, наше странице на друштвеним мрежама су исти они албуми којима су нас рођаци мучили када смо им долазили у посету. Само што су сада ови албуми добили другачији формат – електронски. Има ли нешто лоше у жељи да поделите нешто важно, незаборавно, радосно? Не, ово је апсолутно нормално. Међутим, шта год да се каже, чекамо неку врсту одговора на наше публикације, као што то увек бива. Фотографија, видео, текст - драго нам је када има повратних информација, било да су у питању лајкови или коментари. Страница друштвене мреже – прилика да се идентификујете Зашто људи мисле да је неопходно да деле на друштвеним мрежама шта се дешава у њиховим животима? Мислим да је ова традиција настала из жеље да негде ставите своје емоције. Психологија је научила људе да их спутавање није добро, а друштвене мреже су одлична прилика да их избаците. Други извор инспирације за актуелне блогере су вести из живота неке познате личности. Сада, кроз рад папараца, можете сазнати о сваком кораку било које познате личности. Све што ради представља се као велика вест, иако то у ствари могу бити најобичније ствари: певач је отишао негде да попије кафу, глумац је примећен како шета пса... Сви ти „догађаји” теку упоредо са вестима о лансирању нове ракете или стварање лека за тешку болест, чиме се изједначавају у нашим главама. Стога, обични људи често осећају да је њихов живот досадан и незанимљив, јер у њему нема црвених тепиха и излаза. Штавише: осећају се апсолутно невидљивим, као да нису ту због друштва, јер оно их не види. „Ако је тако, онда не живим“, „живот ми је пропао“, мисли особа. Тако се јавља жеља да се било која информација о себи објави на друштвеним мрежама – да се покаже да „јесам, постојим“. Да ли је лоша? Ако човеку олакшава живот, вероватно не. Шта је са верницима? Да ли је грех за хришћанина објављивати детаље свог живота? Не. Сви смо различити, свако са својим потребама, способностима и тежњама. Неко заиста воли да блогује о себи, испада занимљиво, али за некога је то апсолутно неприхватљиво. Ова ситуација је нормална, у Цркви је увек било различитости. Главно је да хришћани треба да буду уједињени у фундаменталним стварима, а детаљи о начину живота могу да се разликују. Такође сам активан корисник интернета и друштвених мрежа, имам странице на Инстаграму, Твитеру и заиста волим да поделим нешто добро са својим пратиоцима. Међутим,немогуће је да сврха нечијег живота буде одобравање интернет публике или виртуелних пријатеља. Наш задатак је да научимо како да живимо добро, радосно и пријатно, али тако да то не омета животе људи око нас. Постоји леп израз: „Моја слобода престаје тамо где почиње слобода другог човека“. Ово правило се мора запамтити. Проблем савременог друштва је што људи бране своја права, траже повлађивање за себе, али нису спремни да признају права других људи и поштују њихове особине. Шта треба запамтити Када објављујете постове на друштвеним мрежама, морате запамтити: постоје тренуци које треба оставити само за себе, а не јавно објавити. Понекад видите да су људи због покривености или лајкова спремни да покажу најинтимније области живота. Ово је веома тужно. Наравно, све је одређено сврхом човека. Ако жели само да подели радост или да је подели са истомишљеницима, то је одлично. Ако се радује само због чињенице да му се свиђа и да је спреман на све за ово, то је већ нездраво. Ако не може да се радује, а да не каже другима шта се дешава - ово је повод да размисли о томе шта се, у ствари, дешава са његовим животом. Мислим да ће добар симулатор бити паузирање у коришћењу справица. Ако осећате да сте зависни од друштвених мрежа, изаберите дан када тамо нећете ништа објављивати. Пре неколико година сам схватио да превише времена проводим на интернету и зато сам одлучио да не користим друштвене мреже током поста. Отишао сам тамо тек увече да проверим поруке и обавештења, ако није било ништа важно, одмах сам отишао. Помогло ми је . Меморија уместо камере Не потцењујте своје памћење. Наши деде и баке нису имали интернет, чак ни могућност да фотографишу главне догађаје живота, али су се свега сетили и испричали нам. Сећања на моју баку су се тако живо одлагала у мом уму, као да сам учесник у њима - била је тако талентована приповедачица. Морамо да ценимо прилику да живимо догађаје који нам се дешавају. Недавно сам био на концерту једне групе и током наступа певачица се обратила публици са молбом да скину мисли са телефона и уживају у ономе што се дешава. Била је у праву, јер смо на догађају заузети снимањем, а не концертом, а гледати га кроз објектив камере уопште није исто. Рекао сам више пута: треба себи дозволити да живиш и будеш присутан, ако не у свим, онда бар у значајним тренуцима свог живота. Урадите то што чешће без телефона, без размишљања: „Како ћу људима показати овај догађај?“ Ако човек уме да се радује и дели радост, то је дивно. Живот је тако диван! Дивно је када на страницама верника видите радост, а не непрекидне позиве на покајање. Неопходно је делити добре ствари, али ако човек ништа не дели, то не значи да у његовом животу нема ништа добро. Можда су његова искуства интимна или постоји нека тајна у његовом животу - што је такође лепо. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka-eparhia.com.ua/esli-moey-radosti-ne-vidyat-drugie-eyo-net/
-
Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу. Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године. Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”. Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији. https://svetigora.com/sveti-sava-drugi-arhiepiskop-srpski/
- 1 коментар
-
- архиепископ
- други
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Радован Пилиповић Извор: СПЦ
- 1 коментар
-
- aрхиепископ
- други
- (и још 4 )
-
Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Теолошки
Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква -
Близанци службене истине или - зашто „Инцков закон“ мора бити опозван! | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска WWW.NSPM.RS Расправа о слободи мишљења и изражавања, о њеној појединачној важности – за потпуни развој личности, и комунитарној – за демократски политички систем, може...
-
Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије. Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе: „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Шта је љубав? ( и други текстови ) - Архимандрит Андреј Конанос
тема је објавио/ла JESSY у Из духовничког дневника
Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе. Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: – Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет? Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: – Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам. Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их. Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му: – Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!- 174 нових одговора
-
- андреј
- архимандрит
- (и још 5 )
-
Док анђели спавају: Божићне поруке Митрополита Порфирија (први и други део)
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Гост новог издања емисије „Док анђели спавају“, ауторке Марине Рајевић Савић је митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Митрополит Порфирије је о томе како бити човек и хришћанин у „новој реалности“, служби у Загребу, емоцијама које га обузму кад посети Јасеновац, о покојнима патријарху Павлу, митрополиту Амфилохију и Владети Јеротићу, као и о задацима новог патријарха српског. ДРУГИ ДЕО: 2021_01_01_SerbiaDokAndjeliSpavaju02Porfirij_cmr2joha.sbb.mp3 Извор: Спутњик -
Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - други део
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Поводом имендана и јубилеја Епископа бачког господина др Иринеја – тридесет година архијерејске службе, у реализацији Информативне службе Епархије бачке снимљен је интервју са Преосвештеним владиком бачким. У наведеном видео запису можете погледати други део интервјуа, у којем је владика Иринеј говорио о теми своје књиге Свето Причешће – Лек бесмртности, као и о евхаристијском идентитету Цркве. Повезан садржај: Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом бачким господином др Иринејем - први део Извор: Инфо-служба Епархије бачке -
На Педесетницу су сви Апостоли били заједно у Јерусалим у соби названој горњица, кад хука испуни сву кућу и показаше се огњени језици који се спустише на сваког од њих. Изашавши на кров од куће, проговорили су и проповедали окупљеном народу језицима које до тада нису знали, тако да су их сви окупљени, и Јевреји и иноверни, разумели. Три хиљаде људи на овај дан поверовало је проповеди апостола и крстило се. Овај дан се сматра даном рођења Цркве Христове. Светописамска чтенија на Духовски понедељак Еф. 229 зач. (V, 9-19). Браћо, плод Духа је у свакој доброти и праведности и истини. Истражујте што је угодно Господу. И немојте узимати учешћа у бесплодним дјелима таме, него их још разоткривајте. Јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине. А све што се разоткрива свјетлошћу се објелодањује; јер све што је објелодањено излази на свјетлост. Зато вели: Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос. Дакле, пазите добро како живите, не као немудри. него као мудри, користећи вријеме, јер су дани зли. Згог тога не будите неразумни, него схватите шта је воља Господња. И не опијајте се вином, у чему је разврат, него се испуњавајте Духом, говорећи међу собом у псалмима и химнама и пјесмама духовним, пјевајући и појући Господу у срцу своме. Мт. 75 зач. (XVIII, 10-20). Рече Господ Својим ученицима: гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога. Јер Син Човјечији дође да спасе изгубљено. Шта вам се чини? Ако неки човјек има сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде те тражи ону залуталу? И ако се догоди да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих. Ако ли ти згрјеши брат твој, иди и покарај га насамо; ако те послуша, добио си брата својега. Ако ли те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу да на устима два или три свједока остане свака ријеч. Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник. Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено на небу. Опет вам заиста кажем: Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима. Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на други дан Свете Педесетнице У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин! Зашто је Дух Свети сишао у овај свет? Да нам да силе да Господа Христа оваплотимо у себи, у души својој, у животу свом. Да нам да силе да Господа Христа примимо онаквог какав Он јесте, да Га примимо као Бога и Човека. Зато је Дух Свети сишао у овај свет, Он Друго Лице Свете Тројице, Божанска Сила, Божанска Свесила. На данашњи Дан сишао је у виду огњених језика на Свете Апостоле, на Цркву Христову, коју је Он основао у овоме свету, еда би Црква Христова остала и занавек – шта? Спаситељица света, помоћу Спаситеља света Господа Христа! И Дух Свети, та Божанска сила, постао је сила наше вере. Ви знате ради чега је дошао Господ Христос у овај свет. Родио се као мало Детенце, мало Детенце које су почели да гоне. Ирод је хтео да Га погуби, Његова Света Мајка бежи у Египат са Њим. А онда живот у овоме свету, па страдања, па оговарања, па клевете, говорили су: „у њему је ђаво“, а Он је дошао да спасе свет од ђавола; па Голгота, па страдање, па бегунци Његови ученици, гле, беже од Њега, крију се, плаше се смрти, плаше служавки, плаше фарисеја, плаше садукеја… Све је то било пре педесет и неколико дана. А данас – данас ти плашљивци, ти бегунци постају неустрашиви Проповедници тог истог Исуса. Ко им је дао ту силу? Дух Свети Који је данас на њих сишао. Испунила се реч Спаситељева: да ће на њих сићи Сила с висине, и они ће се обући у ту Силу, и онда, онда ће победнички ући у овај свет и неустрашиво проповедати – кога? Васкрслог Господа Христа, Јединог Победитеља смрти и греха и зла и ђавола! И од тада, тај се пожар више не гаси. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
Епископ Арсеније: Црна Гора је ове године по други пут дочекала свој Велики Петак!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније обратио се јавности поводом хапшења Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, следећим Саопштењем, које у целини преносимо благодарећи Епархији нишкој и епархијском радију "Глас": Не чинити, већ трпети зло – то је истинска надмоћ! Св. Јован Златоусти Са великом тугом и болом, и као наново отварање тек примирене ране на многим искушењима и нападима изнуреном телу Цркве Христове, која са својим народом тек што је прошла Голготу пандемије и скромно прославила небоземну васкрсну Победу Христову, на сами дан Преполовљења педесетодневног празновања Васкрсења Христовог, као „со на рану“ примили смо узнемирујућу вест о незаконитом, дрском и у пилатовско-првосвештеничком стилу ноћном хапшењу и задржавању у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и осморице часних и честитих свештеника његове епархије. Невероватно нам је и непојмљиво да једна светосимеоновска и светопетровска, световасилијевска и његошевска Црна Гора, закриљена ромејско-византијским двоглавим орлом „симфоније Цркве и Државе“ на своме грбу, поникла на античком хришћанском тлу, посејана крвљу јовановладимирском и заливана кроз векове крвљу и исповедништвом небројеног мноштва мученика и новомученика, како од турског мача тако и од братоубилачког ножа, негована најмудријим и најврлинскијим пастирима Цркве, израсла у савремену самосталну суверену и „демократску“ Црну Гору, у тренутку када би поучена својом историјом требала да рађа плодове мудре политике и владавине права, сада у освит XXI века пада пред искушењима тоталитаризма, прогона правде и правичности, утамничења савести и слободе говора, и хапшења истине и слободе вере, и прибегнувши гнусном малтретирању и понижавању непоколебивих носилаца и сведока ових бескомпромисних врлина какви су без поговора владика Јоаникије и око њега, свога пастира, окупљени свештеници и народ. Једна таква Црна Гора предвођена тренутном влашћу неуморно уноси раздор и немир, ствара конфликт и цепа јединствено народно биће, покушавајући да „прекалеми“ свој истински и историјски идентитет на квазидемократско, псевдоевропско и назовиправдољубиво стабло личних интереса, незасите жеље за влашћу и богатством појединаца помрачене савести, при томе стављајући цео православни народ у Црној Гори, али и не само православни већ и сав правомислећи и правожелећи народ Божији, на сто своје похлепне хазардске игре на (не)срећу. Усудити се на хапшење верских лидера, епископа Цркве и свештенства у нашим очима расветљава право лице ових назови „бораца за правичну и демократску Црну Гору“. То је лице Ане и Кајафе који користе закон да правичношћу ухапсе праведност; то је лице књижевника и фарисеја који лажним сведоцима злоупотребљавају истину, изврћу је и „напумпавају“ да би је преставили као лаж; то је лице Јуде који зарад профита губи БОГатство; то је лице Пилата који политичким уступцима покушава да се додвори неизвесности; то је лице Ирода који избегава одговорност зарад лика праведника! Сва та лица помрачују нам лице Светог Василија кога су ови богољубиви људи, данас утамничени а тога дана њега прослављајући, жарко желели да постане лице истинске Црне Горе! Због свега овога, са жаљењем видимо да данас, у Преполовљењу своје Пасхе Христос, у лику Своје Цркве и њених пастира, опет пролази Голготу, и да је дан након својих „црногорских Цвети“ – Празника Светог Василија Острошког Чудотворца – Црна Гора ове године по други пут дочекала свој Велики Петак! Као да се данашње власти у Црној Гори труде да по својим злоделима надмаше прваке Нечастивог, стварајући од полиције – крвожедне легионаре, и од благочестивог народа обесправљену руљу за батинање! Кога штити та власт од народних доброжелатеља и молитвеника, хранитеља и путеводитеља; кога такви људи угрожавају ако ли не злоделатеље и клеветнике, изгладнитеље и упропастводитеље народа?! Црна Гора у Српској Православној Цркви има своју „старију сестру“ која се о њој старала од њених првих самосталних корака у средњем веку до њеног државног „пунолетства“ 2006. године. И поред тог осамостаљења не смемо никада заборавити да је баштина „обе сестре“ један исти народ. И ако једна „сестра“ пожели да се уда у европску фамилију само да би променила српско презиме, друга сестра ће је увек знати по њеном имену и волеће је ништа мање, и пред Богом упркос свему остаће доброжелатељ и старатељ, непресушни извор љубави, бриге и утехе целокупном православном народу те државе. Црква је као плодна „сестра“ много пута постајала мајка, у својој двехиљадугодишњој историји изнедрила небројене државе хранивши их млеком истине, правде и слободе. За разлику од ње, њена „млада сестра“ – држава Црна Гора - уместо да буде мајка свом народу све више почиње да личи на своје паганске претке и да као Кронос прождире своју децу. Замишљени над овим речима и страхујући за будућност оног јединог светлог у Црној Гори, њене хришћанске, православне душе, овом приликом најенергичније протестујемо против насиља, слепе бахатости, јуридичког пуританства и лицемерне, књижевничко-фарисејске злоупотребе закона која је за резултат имала ево већ полугодишњи прогон Цркве Православне и њеног народа у Црној Гори, а која за свој врхунац као последње злодело има хапшење и држање у притвору владике Јоаникија и свештенства епархије будимљанско-никшићке. Овом приликом упућујемо јавни апел властима у Црној Гори за тренутно пуштање на слободу и престанак даљег прогона Цркве Божије и њених представника. Са свим свештенством, монаштвом и верним народом светоконстантиновске Епархије нишке, усрдно бивајући молитвом са вама у једној и непоколебивој свези вере и љубави, узносимо вапаје Богу тамо где други за молбе немају слуха. Епископ нишки АРСЕНИЈЕ Извор: Радио Глас -
Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
“О преблаги, тихи учитељу, Слатка ли је света бистра вода С источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Воскресењем смрт си поразио, Небо Твојом хвалом одјекује, Земља слави свога Спаситеља!“ Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
-
У Нишу одржан други Молебан и Крсни вход подршке свештенству и народу у Црној Гори
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
У Нишу је у среду, 19. фебруара 2020. године са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, по други пут одржан Молебан и Крсни вход подршке свештенству и верницима Српске Православне Цркве у Црној Гори. У присуству великог броја верног народа, након вечерње службе у храму Светог цара Константина и царице Јелене служен је Молебан Пресветој Богородици, а затим је од овог нишког храма кренуо Крсни Вход предвођен свештенослужитељима Православне Епархије нишке. Са иконама из својих домова у шетњу подршке до нишког храма у изградњи посвећеног Светом Василију Острошком кренуло је много верног народа, у највећој мери младих људи и деце у пратњи родитеља, као и свих који су били у могућности да узму учешће у овом молитвеном сабрању. Колону од неколико стотина верника из свих крајева наше богоспасаване Епархије нишке, на крајњем одредишту Крснога входа, дочекао је звук јединствених звона храма Светог Василија Острошког, светиње која је у изградњи, но чија се лепота у овој ноћи могла спознати упркос томе што је окружује градилиште. Након служења Акатиста Светом Василију Острошком, који је 12. фебруара 1999. године, у време НАТО агресије, сачувао од великог страдања насеље Дуваниште али и цео Ниш, надахнуту беседу одржао је протојереј Предраг Радисављевић, старешина храма Св. цара Константина и царице Јелене у Нишу. За крај, молитвени скуп је увеличао отац Милан Додеровић, који је на гуслама извео песму "Збор зборила господа Хришћанска". Извор: Радио Глас -
На велики празник Богојављења, 19. јануара 2020. године, мноштво богољубивих клирика и благочестивог народа Божјег сабрало се у новосадском Саборном храму, како би се поклонили Пресветој Тројици, чија је Тајна потпуно откривена свету на данашњи Празник. Велико повечерје и Јутрење служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење презвитера Бранислава Нијемчевића и ђакона Слободана Ђурђића. У присуству Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на светој архијерејској Литургији је началствовао Епископ мохачки, уз саслужење свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању, владика Исихије је објаснио смисао празника Богојављења. У данашњи дан славимо велики Празник, када се Бог јавио људском роду као Света Тројица. Господ данас долази на реку Јордан да Га Свети Јован крсти водом очишћења – крштењем које се вршило у Старом Завету, и могло се више пута понављати. Као и сви други догађаји у животу Спаситеља света, и овај је прожет Његовим огромним смирењем. Иако без греха, Он долази Светом Јовану да Га крсти, очишћујући његове воде, а преко њих и цео свет, дарујући нама – кроз свету Тајну крштења – потпуно очишћење, спасење и живот вечни, поручио је Епископ мохачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
-
Председнички избори у Хрватској: Милановић и Колинда иду у други круг
тема је објавио/ла Milan Nikolic у Политика
На председничким изборима у Хрватској кандидат СДП Зоран Милановић води са 29,99 одсто гласова, док је на другом месту актуелна председница и кандидат ХДЗ Колинда Грабар-Китаровић са 27,31 одсто, показују први резултати после гласања, које је објавила Државна изборна комисија. По свему судећи, они ће ићи у други круг избора. На трећем месту је Мирослав Шкоро са 23,85 одсто гласова. На основу досадашњег тренда, у други круг највероватније улазе Милановић и Колинда Грабар-Китаровић. https://rs.sputniknews.com/regioni/201912221121391331-predsednicki-izbori-u-hrvatskoj-vodi-milanovic-druga-kolinda/- 5 нових одговора
-
- председнички
- избори
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Свети српски архиепископ Данило живео је и делао у време српских краљева: Милутина и Стефана Дечанског, и цара Душана. Властелински син, остаде јединац у својих знатних и богатих родитеља, пошто му помреше браћа и сестре још за његова детињства. Као дете, Данило мољаше родитеље да га даду учитељу да се учи књизи, али они, уцвељени смрћу своје деце, нису хтели да њихово јединче изнурава себе учењем. Међутим малишак остаде упорно при својој жељи, и умоли једног рођака свог да га тајно од родитеља одведе к учитељу. Даровит и врло приљежан, Данило убрзо постаде најбољи ученик, и превазиђе све своје вршњаке и другове у школи, тако да му се сви дивљаху. Родитељи пак његови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази њихов син и како је напредан у учењу, примирише се и препустише се у свему вољи Божјој. Међутим у дечака Данила, упоредо са чежњом за знањем, стаде се бујно развијати и чежња ка целомудрију, чистоти, посту, бдењу, молитви, к врлинама којима се одликују зрели људи. Подвизавајући се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. Волео је да се срета са монасима, указивао им је дужно поштовање, ступао је с њима у разговоре о монашком животу. И ускоро у њему се разгоре жеља да и сам постане монах. И он често мољаше Бога да га удостоји монашког чина. Много слушајући о чудесима у светом граду Јерусалиму и у Светој Гори Атону, он већ у таком узрасту сагореваше од жеље да посети та света места. Али за то још не беше наступило време. Када Данило постаде пунолетан, краљ Милутин га узе на свој двор, пошто беше дознао за његове изврсне особине. Краљ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажњу. Но Данило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнући за монашким животом и чекајући од Бога згодну прилику да ту своју чежњу оствари. Благочестиви краљ Милутин често је путовао по својој земљи, обилазећи цркве и манастире, клањајући се светињама и раздајући богату милостињу. На једном од таких путовања у свити благочестивог краља налазио се и Данило. За време боравка у манастиру Свете Тројице, Сопоћанима, Данило се зближи са једним богоугодним старцем монахом, и у разговору с њим откри му чежњу душе своје за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежњу оствари. И када се краљ и његова свита после богослужења повукоше на одмор и починак, христочежњиви млади властелин се тајно, ноћу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и вођен овим побеже у манастир светог Николе, у Кончул, на реци Ибру. Ту игуман тога манастира Николај замонаши бегунца са краљевог двора давши му име Данило. Давно жељан монаштва, Данило се свом душом даде на испуњавање монашких завета; ревносно посећујући заједно са другима црквена богослужења и у току дана радећи све манастирске послове, Данило се ноћу насамо предавао бдењу, богоразмишљању и непрестаној молитви. Молитва, сузе умилења и покајања, пост и други подвизи убрзо учинише те Данило постаде образац за друге монахе. Глас о његовим подвизима пронесе се на све стране. Дође тај глас и до ондашњег архиепископа Српског Евстатија. Он га позва к себи, јер му беху потребна просвећена и побожна духовна лица. И много пута архиепископ позиваше к себи Данила, али он никако није хтео да остави омиљено му место свога подвижништва. То примора архиепископа те се обрати краљу Милутину, да он нареди монаху Дајнилу да се одазове захтеву архиепископову. Краљ саветова преподобноме Данилу да испуни вољу преосвећенога, и писаше му овако: "Ти си се свагда одликовао оданошћу и послушношћу мојој вољи; поступи и сада по моме захтеву и жељи. Уосталом, ти сам добро знаш, је ли похвално не слушати архиепископа. Он ме је више пута и оправдано молио о томе". Тада преподобни Данило, у Нади да га Бог неће лишити Своје благодатне помоћи, реши да отиде к архиепископу. Узевши благослов од игумана и опростивши се са братијом свога манастира, он отпутова к архиепископу Евстатију, чији се двор налазио у манастиру Жичи. Архиепископ га прими са великом љубављу и рукоположи за јеромонаха, и задржа на свом двору. Налазећи се поред архиепископа, преподобни Данило продужи свој подвижнички монашки живот, напредујући у врлинама. У исто време он обављаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Личан и речит, он имађаше "дар од Господа да мудро и паметно говори пред царевима", по речи пророка Исаије. Тако проведе он годину и по дана поред архиепископа. Међутим преподобног Данила не напушташе његова давнашња пламена жеља: да види Свету Гору, и у њој манастир Хилендар, задужбину светог Стефана Немање и сина му Светога Саве, у којој су се они подвизавали, и оставили је своме потомству као небеску драгоценост. Веома волећи и ценећи ову свету задужбину, краљ Милутин је царски обнови и прошири. Усто на молбу ондашњег Хилендарског игумана Киријака, Милутин подиже недалеко од манастира на самој морској обали пирг, утврђену кулу са црквом Светога Спаса, ради заштите манастира од морских разбојника. Но игуман Киријак ускоро умре. Архиепископ Евстатије и краљ Милутин, у бризи да изаберу достојног прејемника, сазваше духовни сабор ради саветовања, и сабор једнодушно изабра јеромонаха Данила за игумана Хилендарског. Избор преподобног Данила за игумана Хилендарског пада у мучно и тешко време не само за Свету Гору Атонску већ и за сву Грчку царевину, Византију. У то време Турци су се већ кретали ка Цариграду; настојавали су да се из Азије морем пребаце и у Европу. Грчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришћана од неверника. При томе старали су се и за помоћ са стране. Тако је краљ Милутин помагао грчкоме цару Андронику Старијем против Турака у Азији. Затим грчки цар би принуђен да прибегне стварању најамничке војске; у том циљу он узе Шпанске Каталонце. Но најамничка војска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с Турцима, и постаде љути противник православног хришћанског царства. Они су пљачкали, рушили и палили куће по целом Балканском полуострву. По обалама пак грчких мора харали су морски разбојници, особито Венецијански. Ови сувоземни непријатељи, Каталонци, и морски - првенствено Венецијанци, не оставише на миру ни Свету Гору Атонску. Преувеличани гласови о богатствима Светогорских манастира привлачаху разбојнике, који у дивљачким налетима не штеђаху становништво, већ не гледајући ни на звање ни на узраст убијаху, пљачкаху, одвођаху у ропство. Од тих разбојника, иако хришћана - латина, не остаде поштећена ни српска светогорска лавра - Хилендар. Ето, у тако тешко време преподобни Данило би назначен за игумана у Хилендару. Краљ Милутин и архиепископ Евстатије испратише игумана Данила са богатим даровима за свету Хилендарску лавру. Стигавши у Хилендар игуман Данило се предаде још строжијим духовним подвизима, проводећи живот у најдубљем смирењу и испосничком молитвеном подвизавању. При томе он доживљаваше многа искушења и нападе од злих духова, који се на све могуће начине паштаху да га омету у његовим молитвеним подвизима, нарочито ноћним, наводећи на њега разне страшилне и страхотне привиде. Но све то он савлађиваше и побеђиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошћењем, трпљењем, ослањањем на Бога, и приморавањем себе на све веће и веће подвиге. Лични пример игумана и његове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху међу манастирском братијом једнодушност, слогу, међусобну љубав и ревнитељску радост у подвизима. Тако прође доста времена. Но наступише нове прилике које захтеваху од игумана Данила нове подвиге: заштиту Хилендарске обитељи од споменутих разбојника, који пустошаху и разараху сву Свету Гору. У утврђени и уређени Хилендарски манастир беху се збегли многи мирјани, тражећи ту себи крова, заштите и прехране. Све манастирске залихе беху стављене на расположење гладним људима. Но када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. Најзад, у опседнутом манастиру почеше и људи и стока умирати од глади. Неки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушају бекства непријатељи их похваташе, па неке од њих убише а неке у ропство одведоше. Међутим игуман Данило, јак вером и храбар надом у Бога, не падаше духом. Непријатељ је чинио силне напоре да продре у Хилендар: много пута је покушао да развали манастирску капију, или да пробије бедеме; често пута је стрелама засипао манастир, али никако није успевао да се увуче у манастир. Преподобни Данило је храбро бранио манастир и јуначки подносио рат и глад, сав ослоњен на Господа непрестаном молитвом. Тако он издржа три и по године у утврђеном манастиру, опседнутом од непријатеља. А када непријатељ једно време одступи од манастира, брижљиви и далековидни игуман Данило реши да спасе манастирске драгоцености. Зато он најпре осигура даљу заштиту и одбрану манастира са онима што остају, а сам са неколицином братије узе свештене утвари и драгоцености, и крену у Србију да их тамо склони, да их се непријатељ не би дочепао ако му Хилендар падне у руке. На том путу преподобни Данило се пробијао кроз крајеве, заузете и опустошене од непријатеља. Но помоћу Божјом, провлачећи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашњу српску престоницу, град Скопље, предаде краљу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаће које непријатељи задају Светој Гори. Краљ Милутин с радошћу прими игумана Данила, и дивљаше се како се он са толиким благом пробио посред самих непријатеља и стигао жив, и здрав. Притом краљ свесрдно и с брижном љубављу мољаше преподобнога оца Данила да остане код њега док садашње опасности не мину Свету Гору и пут који води ка њој. Али преподобни никако не пристајаше да борави ван Свете Горе, готов да одмах крене натраг уздајући се у милост и помоћ Божију и опомињући се речи Господње, да се не треба бојати оних који убијају тело а души не могу ништа учинити. Као добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не остављати поверену му обитељ. Стога се преподобни са много љубави опрости с краљем и крену натраг у Свету Гору. На том обратном путу он доживе многобројне опасности, али га из свију њих спасаваше нарочито промишљање Божје о њему и богодана му мудрост. Стигавши најзад у Хилендар, преподобни га затече пред падом: јер браниоци манастира дуго већ времена опседнути страдаху од глади и жеђи, и већ беху готови да се предаду непријатељима. Преподобни Данило одмах посла неке своје искусне и вичне људе, те се они некако пробише до мора, купише лађу пшенице, и доставише је манастиру. Затим преподобни најми у околини Свете Горе наоружане војнике за заштиту Хилендара од непријатеља. А непријатељи, чувши да се игуман Данило вратио у Хилендар и сабрао тамо војнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расејаше по свој Светој Гори, свуда харајући и пљачкајући. А када се, по опустошењу Свете Горе, варвари враћаху натраг, и један одред њихов пролажаше у близини Хилендара, војници што се налажаху у Хилендару стадоше молити преподобнога Данила да им допусти да нападну непријатеља. Преподобни беше против тога не желећи их излагати опасности и ранама. Међутим они, уздајући се у Господа и Пречисту Богородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеће варваре. Мноштво непријатеља би рањено, побијено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружја и драгоцености заплењено. Преподобни Данило виде у томе очигледну помоћ Божју, узнесе пламену благодарност Богу, а заплењене драгоцености посла на поклон краљу Милутину по неколицини верних слугу. После тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводећи сво време у молитви, посту и богоразмишљању. За своје врлине, велике трудове и мудрост он код свију стече велику љубав и поштовање. Након немного времена пронесе се вест по Светој Гори да се варвари поново спремају да изврше напад на Хилендар, са намером да овога пута потпуно сврше са њим. Похлепни на богатство Хилендара, они су жудели да га се ма на који начин докопају. Преподобни Данило, дознавши о томе и очекујући себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог Пантелејмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с њим. Тамо се он са својим духовним оцем издвоји у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с њим насамо у разговору цео дан и ноћ. Међутим непријатељи нађоше себи помоћнике: поткупише златом два хилендарска служитеља, који, заведени ђаволом, обећаше предати им преподобног Данила у руке. И док преподобни борављаше у Руском манастиру, непријатељи смислише да се заједно са поткупљеним слугама увуку на неки начин у Руски манастир и ухвате преподобнога Данила. Зато они ноћу одоше Руском манастиру. Поткупљене слуге стадоше куцати на манастирску капију, молећи да их пусте унутра ради виђења са преподобним игуманом Данилом поводом неких манастирских послова. Али се оци побојаше, и не пустише их све до јутрења. Преподобни Данило, обавештен о њима, замоли да их пусте к њему. Као повод свог доласка слуге наведоше неки измишљени разлог. Незлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Но у праскозорје, када преподобни, ходећи поред манастирског пирга, читаше Часове, угледа у даљини као неко јато огромних птица. А када се развиде, показа се да су то чете варвара. Халачући, они опколише манастир и свим силама наваљиваху да пробију ма1настирске бедеме. Најзад провалише унутра, и почеше дивљачки пљачкати и уништавати. Притом захтеваху да им предаду игумана Данила, иначе ће манастир до темеља срушити и спалити. И стварно, они запалише храм и келије. Затим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. Пламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. Тада завереници који беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног Данила предаду у руке непријатељима, да би на тај начин спасли своје животе. Но проницљиви и прозорљиви игуман подвижник осети и схвати ту издајничку заверу, и мудро се снађе: на врху куле бејаше црква, кључеве од ње преподобни узе тајно, позва све у цркву да се помоле Богу и да се опросте међу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души својој непрестано призиваше Господа у помоћ. Када уђоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним Данилом изађоше из цркве закључавши издајице у њој. Међутим пламен већ досезаше до врата; преподобни наће мало воде и нешто вина, изли их на огањ, те тако умањи силу огња. Утом Господ показа к њима милост Своју: одједном са врха Атона дуну силан прохладни ветар, који стаде разгонити дим и гасити огањ, и својом свежином спасе од неподношљиве врућине оне што се налажаху у кули. Тако то трајаше до подне, када непријатељи изађоше из манастира и распоредише се да ручају. Одједном међу њима настаде нека пометња и узбуна: они дохватише своје оружје, поскакаше на коње, и брзо одјурише од манастира. Преподобни Данило спрва сматраше да је посреди нека њихова нова замка или лукавство, и не напуштајући кулу усрдно вапијаше ка Господу. Међутим прође доста времена а непријатељи се не враћаху. Најзад светитељ дознаде да су главне старешине варвара оставили Свету Гору са својим војницима, па су зато и Они што су харали и зулумили по Руском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. Доживевши све то, преподобни узнесе благодарност Богу за такво чудесно спасење своје. Оставивши Руски манастир, преподобни Данило са својом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски Ксиропотамски манастир Светих Четрдесет Мученика, што је на морској обали. Тај манастир је у своје време био много помогнут Светим Савом, првим архиепископом Српским. Ту преподобни Данило уписа себе и своје родитеље у манастирски поменик. И пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у свој манастир Хилендар. После пустошења и пљачкања Свете Горе у току три и по године од стране пљачкашких латинских крсташа, у Светој Гори се стаде постепено васпостављати спокојство и редован монашки живот. На очишћењу Балкана од ових варвара заједно су радили грчки цар Андроник и српски краљ Милутин. Када се на Светој Гори зацари поново тишина и спокојство, преподобни Данило, увек жељан усамљеннчког подвижничког молитвеног тиховања, реши да се повуче са игуманског положаја. Тако, за игумана Хилендарске обитељи би постављен његов ученик Никодим, а о'н се повуче у келију светога Саве на Кареји, где се у своје време подвизавао у молитвеном тиховању сам свети Сава, и оставио властити Типик за живљење у тој његовој молчалници. Преподобни Данило се свом душом предаде подвижничком живљењу по Типику светога Саве: с великим усрђем и љубављу он све време провођаше у молитви, пошћењу, свеноћном стајању, метанијима, песмопјенијима, и осталим светим подвизима, за којима је чезнуо још од ране младости. Велики и неподражљиви беху његови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своје; проводећи све ноћи у молитвеном бдењу, појању псалама и метанијима, он до самог расвитка не даваше себи ни најмањег одмора. Таким животом он стече дар обилних суза. Многе нападе и лукавштине приређиваше му ђаво у време тих подвига; али светитељ тада скидаше са себе крст који је увек носио на прсима, ограђиваше њиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развејаваше тиме сва лукавства вражија. То беше његово уобичајено оруђе и оружје у искушењима и нападима на њега од стране демона. Преподобни сијаше својим врлинама, тако да многи монаси Свете Горе стадоше долазити к њему ради духовне утехе и савета. У време када се преподобни Данило подвизаваше у Карејској испосници, у његовој отаџбини Србији настаде рат: против краља Милутина устаде његов брат Драгутин, са намером да помоћу Угарскога краља отме престо Милутина и на њега посади свога сина Урошицу. Милутин се нађе у великој опасности. Бојећи се упада непријатеља, он смести драгоцености своје у манастиру Бањска. Али он не имаћаше поверљива човека, коме би поверио чување тих драгоцености. Утом епископ Бањске умре. Тада се мисао краља Милутина задржа на вредном Данилу, бившем игуману Хилендарском. И он стаде слати к њему у Кареју једног изасланика за другим, позивајући га к себи. Сав предан усамљеничким подвизима, преподобни Данило дуго се отказиваше. Али га неодступне молбе краљеве најзад примораше, те он реши да остави омиљено место свога молитвеног подвижничког тиховања и самовања. А зашто га је краљ звао, преподобни није знао. Краљ се неисказано обрадова доласку светога Данила, обасу га великом љубављу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своју муку и неопходну потребу да се он, Данило, прими за епископа Бањске и да узме под своју управу манастир светог Стефана у Бањској, где су смештене драгоцености. Овај краљев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног Данила, и он упорно одбијаше то не желећи се растати са омиљеном Светом Гором и тамошњим подвижничким молитвеним тиховањем. Али краљеви разлози и молбе, и стварно тежак положај краљев, принудише најзад преподобнога да пристане, нарочито када му краљ обећа да ће га, ако се помоћу Божјом срећно врати из рата, отпустити у Свету Гору. Тако свети Данило би иосвећен за епископа Бањске и постављен за настојатеља манастира светога Стефана. Тамо краљ тајно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са војском против брата, иако то ни најмање желео није. По вољи Божјој рат се срећно сврши по краља Милутина. Свети Данило би посредник - миротворац међу браћом: измири краља Драгутина и Милутина; убеди Драгутина да се насвагда одрекне потхвата, увредљивих за хришћанска осећања. После тога епископ Данило стаде упорно молити краља Милутина да га отпусти у Свету Гору. Мада краљ покушаваше на све могуће (начине убедити преподобнога да остане у отаџбини, овај никако не хте на то пристати, и отпутова у љубљени Хилендар. Тамо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде својим милим пређашњим подвизима монашким са неподражљивом ревношћу. Као свагда, тако особито сада, он се посвећује читању и изучавању књига Светога Писма. А то читање и изучавање Светога Писма беше сво ограђено и прожето молитвом, постом, бдењем, смиреноумљем, радосним самомучењем, и осталим светим подвизима. Кроз све то у светог епископа - подвижника појача се његова давнашња жеља да отпутује у Свету Земљу и поклони се тамошњим хришћанским светињама. Сматрајући да је сада најзгодније време за то, он се стаде спремати за пут. За ту светитељеву намеру сазнаде у Србији краљ Милутин, и веома се ожалости, јер му је епископ Данило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога је он имао потпуно поверење и чије је савете високо ценио. И краљ стаде упорно призивати к себи преосвећеног Данила и молити га да одложи своје намеравано путовање у Свету Земљу и дође у Србију, и тако и овом приликом докаже љубав и оданост к њему. Не знајући краљеве намере, свети Данило испуни усрдне краљеве молбе и по трећи пут допутова у Србију. Краљ се веома обрадова доласку епископа Данила и одлучно му изјави да га више неће пустити од себе, пошто му је потребан као наставник и саветник. Преосвећени Данило, видећи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиљеном Светом Гором смерно рече: "Нека је за све благословено име Господње". Пошто пак Бањска епископија беше укинута, краљ упути епископа у архиепископију к архиепископу Српском Сави III, који му додели у своме дому келију, као будућем свом прејемнику, јер краљ Милутин, наговарајући епископа Данила да се врати у Србију, обећа му престо светога Саве. Архиепископ Сава III ускоро умре. На архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога Данила, његов ученик, хилендарски игуман Никодим, који је сијао побожношћу и врлинама, а свети Данило би постављен за епископа Хумског, 1317. године. Најзад, стари краљ Милутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у Неродимљу, издахну на рукама светога Данила, 20. октобра 1320. године. Свети Данило, као његов бивши духовни отац, узе учешћа у сахрани краља у његовој задужбени, манастиру светог Стефана у Бањској, сагласно давнашњој жељи покојнога краља. После краља Милутина на престо ступи његов син, свети Стефан Дечански. Одмах после свог крунисања он призва и приближи себи епископа Данила, кога је из младости своје заволео и ценио као мудрог саветника његовог оца, а нарочито као свог помоћника и заштитника у тешким невољама. Благодарећи заузимању и посредовању епископа Данила Стефан Дечански је ослобођен из заточења у Цариграду и коначно помирен са оцем, краљем Милутином. Сада, преосвећени Данило постаде новоме краљу први учитељ, саветник и помоћник. У почетку своје владавине Дечански се нађе у многим тешкоћама, како унутрашњим тако и спољашњим. Нови краљ се морао бранити од унутрашњих непријатеља и супарника својих: свога брата од стрица Владислава, сина краља Драгутина, и свога рођеног брата по оцу Константина. Исто тако ваљало је бранити и себе и Србију и од спољашњих непријатеља. Бугарски цар Михаил отера од себе своју жену Неду, сестру Стефана Дечанског, и рађаше на зближењу и савезу са Грцима противу Срба. Стефан Дечански је морао и да се оружјем брани и да прибегава мирним преговорима. За такве пак преговоре не беше тада човека способнијег од епископа Данила. Краљ Дечански повери епископу Данилу вођење тих преговора и са бугарским царем Михаилом и са грчким царем Андроником Млађим. И он обави те преговоре са потпуним успехом. Но вршећи разна краљева посланства и обасипан љубављу и пажњом и почастима од стране краља, епископ Данило није могао заборавити своје омиљено усамљеничко подвизавање и молитвено тиховање у Светој Гори. Зато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у Свету Гору. Но у време тог његовог одсуствовања, у Србији умре архиепископ Никодим, 13. маја 1324. године. Краљ Стефан Дечански одмах стаде позивати из Свете Горе светога Данила, не извештавајући га ништа о својој намери, само га позивајући да му дође ради саветовања. Преподобни Данило се одазва позиву и дође у Србију. Тада Сабор све земље Српске, сазван краљем, једногласно изабра 14. септембра, на Крстовдан, 1324. године епископа Данила "за архиепископа свих Српских и приморских земаља". У то време епископу Данилу беше педесет година. Ступивши на престо светога Саве, архиепископ Данило се свом душом својом предаде раду на добро Цркве своје тако вољене отаџбине. Сам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвећиваше паству своју еванђелском просветом, свуда и свиме радећи на томе да душе своје пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечној Истини Христовој. Зато је много радио на просвећивању свештенства и ширењу светих и свештених књига. Сав се залагао да се богослужење врши правилно и благољепно. Свети Данило, у својој разноврсној делатности еванђелској, ишао је стопама светога Саве и његових најбољих наследника. Настављао је што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправљао што су слаби покварили. Милутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са својим краљем у множини, лепоти и богатству задужбина. Споменути само најважније, биће доста. Подигао је у Пећи храм Богородице Одигитрије - Путеводитељке, с два мала храма у њој, светом Јовану и светом Арсенију, где је набавио грчке књиге и осигурао службу грчким монасима. Саградио је црквицу светог Николе крај своје велике задужбине. Смислио је и извео испред Пећских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. Сазидао је пирг, с црквицом светог Данила на врху и са звонима, с Приморја мучно довезеним. Завршио је прекинуту обнову Жиче, опустелу од Кумана, покрио ју је, дигао је стуб, иконописао трпезарију и подигао једну дрвену зграду. Мудар и речит, имао је дара и вештине за свако земаљско дело. Градитељ и садитељ, свети архиепископ је правио од пустоши и дивљине питому и уљуђену земљу. При сваком послу је неодступно стајао, док га није довршио. Осим великих задужбина, он је још у Магличу обдарио цркву светога Ђорћа, подигао је палате и саградио келије. У Јелшици је подигао цркву светог Михаила и двор. У Лизици је обновио цркву светога Саве. Све своје задужбине опколио је виноградима, воћњацима и вртовима. Где није стигао подићи цркву од камена, градио ју је од дрвета. Свети архиепископ Данило знаменит је не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвећен човек и писац. Његов присни ученик, који је и написао његов Живот, сведочи да је Данило био веома начитан, много волео књигу и бринуо се за ширење књиге у Србији. Као писац он је оставио чувено дело: "Животи краљева и архиепископа српских". Неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и "искусан делима... световнога живота"у одушевљен уметник и савестан књижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обрађивању земље, сав на небу душом, и сав на земљи са небеском Истином, свети архиепископ Данило мирно се упокојио у Господу у време цара Душана ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Велики монах, велики подвижник, велики јерарх, велики трудољубац и велики родољуб, свет душом и умом и срцем, он се још за живота удостојио од Господа дара чудотворства. На престолу светога Саве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Његовим молитвама, Господе Исусе Христе, помилуј и нас грешне, и удостој нас свом душом служити Теби кроза све векове. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
-
“О преблаги, тихи учитељу, Слатка ли је света бистра вода С источника твога бесмртнога! Од Твога су св’јетлога погледа Уплашене мраке ишчезнуле, Од твога су хода свештенога Богохулни срушени олтари; Воскресењем смрт си поразио, Небо Твојом хвалом одјекује, Земља слави свога Спаситеља!“ Наведени стихови којима се завршава чувена поема, настала у време Великог поста 1845, указују на Његошево православно разумевање тајне света. Упркос приговорима за неправилности у учењу о космологији, он је показао да Личност Васкрслог Богочовека јесте центар спасења за свеукупну твар. Концепција текста Луче Микрокозме није случајно нашла врхунац у овој Химни. Презвитер Александар Р. Јевтић Извор: Епархија жичка
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.