Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'свети'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Свети синод Бугарске православне цркве је изразио забринутост због великих пожара коју су захватили велике делове земље. Свети синод је позвао на молитву и подршку ватрогасцима, запосленима у Министарству унутрашњих послова, добровољцима и свима који помажу у борби против пожара, као и за подршку свим настрадалима који су остали без домова и којима је потребна посебна помоћ и заштита. – У ове тешке дане, када хиљаде хектара бугарске земље захвата ватрена стихија упутимо молитву Пресветој Богородици, Светој великомученици Марини и Светом пророку Илији, заштитнику ватрогасаца, да се моле Господу да сачува наш народ од недаћа и да нас њиховим молитвама сачува неповређене – наводи се у саопштењу Светог синода Бугарске патријаршије. Извор: Бугарска патријаршија
  2. Епископ Сава Трлајић (световно име Светозар), рођен је 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете рођене Каракашевић. Основну школу завршио је у родном месту, гимназију са великом матуром у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет завршио је у Београду, а испит Правосуђа положио на Правном факултету у Загребу. Рукоположио га је епископ темишварски за ђакона 19, а за презвитера 27. истог месеца 1909. године. Као парохијски свештеник службовао је у Пешки и Башаиду. Почетком 1927. изабран је за референта, а убрзо и за главног секретара Светог архијерејског синода. Као удов свештеник, замонашио се 27. октобра 1929. у манастиру Крушедолу. Убрзо је произведен за протосинђела и архимандрита, и постављен за старешину манастира Крушедола. За викарног епископа сремског постављен је 30. септембра 1934. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава у Сремским Карловцима уз саслужење епископа: тимочког Емилијана, нишког Јована, захумско-херцеговачког Тихона и злетовско-струмичког Симеона. За епископа горњокарловачког изабран је 22. јуна 1938. године. После смрти епископа пакрачког Мирона (1941), био је и администратор Пакрачке епархије. Почетком Другог светског рата 1941, одбио је понуду италијанских окупационих снага да напусти епархију и пређе у Београд. Ухапшен је 17. јула 1941. и заточен заједно са још тројицом српских свештеника и тринаест угледних Срба у шталу усташе Јосипа Томљеновића у Плашком. После мучења усташе су владику Саву, заједно са свештеницима Богољубом Гаковићем, Ђуром Стојановићем и Станиславом Насадилом, везали у ланце и 19. јула одвели у Госпић. Ту су мучени све до половине августа, када је Владика одведен са две хиљаде Срба према планини Велебит. Негде на тој планини испио је чашу мученичке смрти са хиљадама православних Срба. Ни данас се не зна где је пострадао епископ горњокарловачки Сава. На редовном заседању Светог архијерејског сабора 1998. године, владика Сава проглашен је светог и учислен у Именослков Српске цркве као свештеномученик. МОЛИТВА СВЕТИМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИЦИМА ГОРЊОКАРЛОВАЧКИМ Христови сведочитељи у време ново засијали и невино пострадали ради исповедања вере, сетите се у дан другога Доласка Господњег и нас недостојних чада ваших, који вам молитвене похвале приносе и молитвеним уздасима вапију. Сетите се и страдалног рода нашег кога буре искушења ломе, Цркву Свету покажите недодирљивом за нападе непријатеља, прослављајући Оца и Сина и Духа Светога, сада и увек и у векове векова. Амин! Тропар, глас 8. О, свештеномучениче Саво горњокарловачки, са презвитерима својим часно пострадавши, животима својим Христа сведочећи, кроз мучеништво вечност задобисте, радујући се у лику часних страдалника, спомените и нас грешне који вас молитвено славимо. Кондак, глас 8. Служитељима верним показасте се, свештеномученици горњокарловачки, епископом Савом предвођени, мучеништво примисте наслеђујући радост непролазну, са свима светима у роду нашему просијавшима. https://svetigora.com/sveti-svestenomucenik-sava-gornjokarlovacki/
  3. Апостоле Петра и Павла често и исправно доживљавамо као велике светитеље, праве јунаке Духа Светога, који су читаве народе водили Христу. И стварали су, афирмисали и јачали Цркве међу овим новопросвећеним народима. Ово је све истина, наравно. Али у исто време, не заборавимо да су свети апостоли били људи који су имали своје слабости. Пали су у грехе и борили се са страстима. То се јасно види у житијима светих Петра и Павла. Апостол Петар је починио скоро исти грех као и Јуда. Петар је такође јавно издао Господа нашег Исуса Христа. Три пута се одрекао због страха од смрти и кукавичлука. Због тога му је одузета титула апостола. А онда, на Галилејском језеру, како пише у последњој глави Јеванђеља по Јовану, сам Спаситељ га враћа у апостолско достојанство. Апостол Павле се није много разликовао од прогонитеља и хулитеља Христових – Ане, Кајафе и других. Прогонио је и затварао прве хришћане. Али, Господ наш Исус Христос му се јавља на његовом путу за Дамаск и просветљује душу његову. И апостол Павле постаје велики јеванђелиста речи Божије. И апостол Петар и апостол Павле по природи су били боготражитељи. За разлику од Јуде, апостол Петар је желео да увек буде са Богом, новац га није занимао. Да, пао је, али је целог живота оплакивао свој грех и ревносно служио Богу. Апостол Павле, васпитан у фарисејском предању, такође је служио Богу, како је он то схватао. Њега, као и Петра, нису занимали ни новац ни власт, већ само ревносно служење Богу. Стога је Господ, гледајући у срца, у њима видео ово златно блиставо језгро и сјединио их са Собом, учинивши ове људе великим првоврховним апостолима. Дакле, у животу, пре свега, треба да будемо боготражитељи, да у томе будемо слични светим апостолима Петру и Павлу. И тада, упркос нашим личним гресима и неуспесима, Бог ће се сигурно открити души која Га воли и тражи. И од таквог човека створиће себи храм. За нас је важно да схватимо да је сврха нашег живота повезивање са Богом. Да и ми, као свети апостоли Петар и Павле, откључамо све своје браве и затворе, да отворимо сва своја врата душе и срца, пустимо Господа Бога и устанемо да Му служимо на месту и у време у коме се налазимо ппизвани. Свети првоврховни апостоли Петре и Павле, молите Бога за нас! протојереј Андреј Чиженко приредила: Ј. Г. (Поуке.орг) извор
  4. Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.Jош као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Kао осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику". Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја").Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: "Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу." За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Српска православна црква и њени верници сваког 15. јуна по јулијанском, односно 28. јуна по грегоријанском календару молитвено се сећају Светог великомученика Цара Лазара и свих Светих мученика српских обележавајући празник познат као Видовдан. Свети великомученик цар Лазар рођен је у Прилепцу код Новог Брда највероватније 1329. године од оца Прибца Хребељановића, који доби тај град на управу од цара Душана као награду за своју служби на његовом двору у Приштини, где беше логотет (грч. λογοθέτης – логотет – звање које коришћено за високе чиновнике махом задужене за финансије, али и као основа за називе других високих чиновника, који су се налазили на челу појединих ресора – логотезиона – грч. λογοθέσιον), док име мајке још стоји непознато. Није познато колико је тачно браће и сестара имао Лазар, али се зна да је као млад и он служио на двору цара Душана, те да је године када је краљ Душан крунисан за цара на Васкрс 1346. године у Скопљу имао око 17 година. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, који је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана (праунука) најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, потоњег Светог Симеона, оснивача династије Немањића. Са Милицом изроди осморо деце: Мару Лазаревић удату Бранковић, Оливеру Лазаревић дату султану Бајазиту, Јелену Лазаревић удату Балшић, а потом Хранић, Стефана Лазаревића каснијег кнеза, а потом и деспота Србије, познатог и као Стефан Високи, Теодору Лазаревић удату Горјански, Драгану Лазаревић удату Шишман, Вука Лазаревића и Добривоја, који се упокоји као дете. Након упокојења цара Душана власт је преузео његов син Стефан Урош V, познат као Урош Нејаки, а када се и он представи Богу, почеше за власт да се споре остале велможе и као један од моћнијих истакао се кнез Лазар, те је под својом управом од 1371. године имао велику територију. Напади Турака су бивали све чешћи и први сукоб кнеза Лазара и његових војсковођама са једне стране, са Отоманима са друге, збио се 1380./1381. године, када су их Лазареви људи победили на Дубравици код Параћина. Затим је уследио сукоб 1388. године у Босни код Билеће, када су Турци опет поражени. И затим бој на Косову пољу 1389. године, односно 6897. године по старом календару, како и пише на мермерном стубу на месту погибије кнеза Лазара, који је подигао и епитаф написао његов, тада још малолетни, син Стефан. Живео је кнез Лазар баш као што је и умро – по правилима Божијим, са вером у Јединога Бога, те је и његов избор за Царство Небеско био очекиван, а тиме испуни и речи Његове: „Од ове љубави нико веће нема, до ако ко положи живот за ближње своје.“ (Јеванђеље по Јовану 15:13). Прогласише кнеза Лазара светим неколико година након погибије, а већ 1390./1391. године његове мошти пренесе народ из Митрополијске цркве у Приштини у његову задужбину манастир Раваницу, бежећи пред најездом Турака. Тако креће пут светитељев заједно са народом, те су мошти његове почивале и у Београду, у Сент Андреји, а затим у манастиру Врдник – Нова Раваница на Фрушкој Гори, где почиваше до Другог светског рата. По почетку Другог светског рата Србију разделише и Срем, где се налази манастир Врдник, потпаде под управу Независне Државе Хрватске и усташе почеше своја пустошења, те 1942. године почеше и у Срему православне светиње пљачкати и скрнавити, те народ мошти Светог цара Лазара пренеше на безбедно у Саборну цркву у Београду. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве 1954. године донео је одлуку да се мошти Светог кнеза Лазара пренесу у манастир Раваница и одлука би спроведена на шестоту годишњицу боја на Косову 1989. године. Кивот је кренуо из Београда из Саборне цркве на Видовдан 1988. године и до августа 1989. године, био је у манастиру Врдник, затим Озрену, Троноши и Ћелијама, те Шапцу, Ваљеву и Крагујевцу, па у манастирима Жича, Љубостиња и Павлица и пренет је на Косово на Газиместан, где се зби бој на Косову и где би одржан помен. Затим је боравио у манастиру Грачаница, где служише свечана видовданска богослужења, па пренеше мошти Светог кнеза Лазара преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија у Раваницу, где и данас почивају и опомињу да „Земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довека“. Овај дан је посвећен и свим палим борцима српским за одбрану отаџбине и слободе у свим вековима. Текст гласи: „Човече који српском земљом ступаш, било да си дошљак или овдашњи, ма ко да си и ма шта да си, када дођеш на поље ово, које се зове Косово, по свему ћеш угледати пуно костију мртвих, те са њима и камену природу, мене крстозначног као стег, видећеш како посред поља управно стојим. Да не проминеш и да не превидиш као нешто залудно и ништавно, но молим те, приђи и приближи се мени, о љубими, и размотри речи које ти преносим, и из тога ћеш разумети због ког узрока и како и зашто ја стојим овде, јер истину ти говорим, ништа мање од живога, да ћу вам изнети у суштини све што се збило. Овде негда бејаше велики самодржац, чудо земаљско и рига српски, звани Лазар, кнез велики, побожности непоколебими стуб, доброразумља пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник странаца, хранитељ гладних и миловање ништих, скрбних миловање и утешитељ, који воли све што хоће Христос, коме иде сам по својој вољи и са свима својим безбројним мноштвом, колико је под руком његовом. Мужеви добри, мужеви храбри, мужеви, ваистину, у речи и у делу који се блистају као звезде светле, као земља цветовима шареним, одевени златом и камењем драгим украшени, многи коњи изабрани и златоседлани, сведивни и красни коњаници њихови. Свеплеменитих и славних као какав добри пастир и заштитник, мудро приводи духовне јагањце да у Христу добро скончају и приме мучења венац и вишње славе учесници буду. И тако сложно велико безбројно мноштво скупа с добрим и великим господином, добром душом и вером најтврђом, као на красну дворану и многомирисану храну на непријатеља се устремише и праву змију згазише и умртвише дивљу звер и великог противника и неситога ада свејадца, велим Амурата и сина његова, аспидин и гујин пород, штене лавово и василсково, па са њима и не мало других. О чудеса Божијих судбина, ухваћен би храбри страдалац безаконим агаренским рукама и крај страдању добро сам прима и мученик Христов постаје велики кнез Лазар. Не посече га нико други, о љубими, до сама рука тога убице, сина Амуратова, И све ово речено сврши се лета 6897, индикта 12, месеца 15, у дан уторак, а час је био шести или седми, не знам, Бог зна. ” Тропарь благоверного князя Сербского Лазаря, глас 3.: Красоту возжелев славы Божия, в земней Тому благоугодил еси и, порученный ти талант добре возделав, усугубил еси, о немже и подвизався до крове. Отонудуже и мзду болезней твоих, яко мученик, приял еси от Христа Бога: Егоже моли спастися поющим тя, Лазаре. (Тропар, глас 3.: Красоту возжељев слави Божија, во вземњеј Тому благоугодил јеси, и поручениј ти талант добрје воздјелав усугубил јеси, о Њемже и подвизавсја до крове, отонудуже и мазду бољезњеј твојих јако мученик пријал јеси от Христа Бога: Јегоже моли спастисја, појушчим тја Лазаре. Тропар, глас 3.: Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре.) Кондак благоверного князя Сербского Лазаря, глас 8.: Возбранника благочестия всеизрядна и мученика о истине непостыдна, честне и по долгу восхваляет тя стадо твое, Богомудре, но яко имея дерзновение ко Христу Богу, тебе славящим смирение испроси, да зовем ти: радуйся, Лазаре приснопамятна. (Кондак, глас 8.: Возбраника благочестија всеизрјадна и мученика о истиње непостидна, честње и по долгу восхваљајет тја стадо твоје, Богомудре. Но јако имјеја дерзновеније ко Христу Богу, тебе славјашчим смиреније испроси, да зовем ти: Радујсја, Лазаре, приснопамјатне. Кондак, глас 8.: Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни!) Тропар мученицима, глас 8.: Због верности Богу и Божијој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал’ спасосте душе. Небо се весели, а преци се ваши распеваше Небом, на капији раја сретоше вас с песмом: „Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у рај, децо бесмртни“. Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! Кондак мученицима, глас 8.: Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва Србских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господи, во страданијих својих вјенци пријаша нетљенија от Тебе Бога нашего, имушче бо крјепост Твоју мучитељеј низложиша, сокрушиша и демонов немошчнија дерзости: Тјех молитвами спаси души нашја. (Тропар мученицима, глас 4.: Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.) Тропар други, глас 1.: Бољезними свјатих, имиже о Тебје пострадаша, умољен буди Господи, и всја нашја бољезни исцјели, Человјекољубче, молимсја. (Тропар други, глас 1.: Страдањима Светих, који су пострадали за Тебе, умољен буди Господе, и све наше болести исцели, молимо Ти се, Човекољупче.) Кондак, глас 2.: Свјетилници свјетлији јавилшесја Божественији мученици, твар всју свјетлостију чудес озарјајете, недуги разрјешајушче и глубокују таму всегда отгоњајушче: Христу Богу мољашчесја непрестано о всјех нас. (Кондак, глас 2.: Показасте се као светле светиљке, Божански мученици, сву творевину светлошћу чудеса озарујете, од болести нас ослобађате и дубоку таму увек одгоните: Молите се непрестано Христу Богу за све нас.) https://ziginfo.rs/zabavnik/vidovdan-srbija/
  6. JESSY

    Свети пророк Јелисеј

    Свети пророк Јелисеј – живео је на девет стотина година пре Христа. Када је Господ хтео узети к Себи престарелог пророка Илију, открије овоме, да му је за наследника у пророчкој служби одредио Јелисеја, сина Сафатова, од племена Рувимова, из града Авелмаула. Илија каза Јелисеју вољу Господњу и огрну га својим огртачем и испроси од Бога двогубу пророчку благодат за њега. Јелисеј одмах остави дом свој и род свој и пође за Илијом. А када Господ узе Илију на огњеним колима, Јелисеј оста да продужи пророчку службу са још већом силом од Илије. По чистоти и ревности он је био раван највећим пророцима, а по чудесној сили, која му се даде од Бога, превазилазио их је све. Раздвојио је воду у Јордану као негда Мојсеј у Црвеном мору; горку воду у Јерихону учинио питком; низвео воду у ископане ровове за време рата с Моавићанима; умножио уље у лонцима бедне удовице; жени Соманићанки васкрсао умрлог сина; са двадесет хлепчића нахранио сто људи; исцелио од проказе војводу Немана; низвео проказу на слугу свога Гиезија због среброљубља; ослепио целу једну војску сиријску, а другу, опет, нагнао у бекство; предсказао многе догађаје, како народу, тако и појединцима. Представио се у дубокој старости. https://mitropolija.com/2024/06/27/sveti-prorok-jelisej-3/
  7. Свети великомученик Теодор Стратилат. Овај светитељ празнује се (8. фебруара), и тамо је његово житије описано, а 8. јуна пак празнује се пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту. Тако беше и завештао свети Теодор при страдању, своме слуги Вару: „Тело моје“, рече, „положи у Евхаити на имању мојих предака“. Свети Анастасије Синајски записао је ово чудо од иконе светог Теодора: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када Сарацени покорише Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настани се у тој цркви. На зиду је био фреско лик светог Теодора. Један Сарацен пусти стрелу и удари лик светитељев у лице. На једанпут крв потече из лика. Ускоро после тога цела та група Сарацена изумре ту у цркви. Свети Анастасије вели, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од стинуле крви. Тропар (глас 4):Мудрим војевањем за истину, био си добри војвода небеског Цара, свети мучениче Теодоре. Оружјем вере наоружао си се мудро и победио војске демона, и показао си се као победоносни страдалац: Зато те са вером увек прослављамо. https://mitropolija.com/2024/06/21/sveti-velikomucenik-teodor-stratilat-2/
  8. Један од омиљених светаца у данашњој Грчкој јесте Свети Јован Рус чије су нетљене мошти понос острва Евијe. Због мноштва народа који долази ради поклоњења, из Атине је уведена и посебна аутобуска линија. Небројна су чуда од моштију и икона Светог Јована, па чак и данас - када светски дух са толиком жестином разара традиционалну грчку побожност, могу се наћи иконе овог светитеља скоро у сваком православном дому, а често и у аутобусима. Свети Јован није био ни архијереј, ни речит богослов, већ прост млади човек, који је већи део свог живота провео у једној штали. Свети Јован је рођен на југу Русије од побожних родитеља. Још као младић, 1711. године, учествовао је у рату против Турака. Делећи несретну судбину многих руских војника, Светац бива заробљен и продан као роб турском коњичком команданту из села Прокопион, у малоазијској Кесарији. Фанатизовани у својим исламским уверењима Турци су мучили робове хришћане не би ли их натерали да се одрекну своје вере. Док су неки попустили таквом убеђивању, многи су радије бирали мученичку смрт. Читави зборови мученика прибројани су небесним хоровима. У својој заслепљеној ревности Турци су отимали синове хришћана и преваспитавали их у фанатизовану исламску војску. У Прокопиону је био смештен војни логор ових јаничара - мрзитеља хришћана. Нови роб турског аге постао је мета њиховог исмевања. Али ни њихове увреде ни батине његовог господара нису могле да поколебају веру побожног руског младића који је отворено исповедио да ће радије умрети него изгубити оно што цени изнад свега - свету православну веру. Блажени Јован је био постављен да ради у штали, где је морао и да спава. Сећајући се убоге витлејемске пећине и јасли где је Спаситељ света први пут наслонио своју главу, Светац се радовао таквом суровом станишту. У свом смирењу сматрао је ћошак штале малим рајем где је могао слободно да приноси молитве и хвале истинитом Богу. Непоколебљива чврстина његове вере, трпљење, храброст и благост духа полако су омекшали срца аге и његове жене који су понудили кротком дечаку из штале малу собицу поред шупе. Али Јован је више волео да остане у штали где је могао усрдније да се подвизава, покоравајући своје тело под власт духа, сагласно апостолској заповести. Јео је јако мало многе сате проводећи у молитви са Давидовим Псалмима непрестано на уснама. Сваке недеље се спремао за причешће најсветијим Тајнама у оближној цркви, знајући да без силе Христове неће моћи да издржи на путу праве вере. Ноћу би кришом одлазио и бдио у припрати цркве. Бог је наградио труд свог верног слуге и преко њега благословио и његовог господара Турчина, који је постао један од богатијих и утицајнијих људи у Прокопиону. Ага, схвативши разлог свог новог благостања, није се устезао да о томе говори својим суграђанима. Једном је ага отишао на ходочашће у Меку, најсветији муслимански град. Док је био на путу, његова жена окупила је пријатеље и рођаке да се помоле за агин сретан повратак са тако напорног путовања. Кад су се спремали да почну да једу, господарица је, окренувши се Јовану који је послуживао за трпезом, рекла: „Како би само био задовољан твој господар када би био овде и јео са нама овај пилав!" Пилав, уобичајено јело од пиринча на Средњем Истоку, било је агино омиљено јело. Желећи све најбоље своме господару и чврсто верујући у Божју свемоћ, Јован је затражио од господарице тањир пун пилава, рекавши да ће га послати своме господару у Меку. Гости су се смејали, но господарица је замолила кувара да учини тако као што је младић тражио, мислећи да ће јело однети некој сиротој хришћанској породици, што је често радио. Нетљене мошти Светог Јована Руса Они који познају Јеванђеље не би требали да се чуде оном што се потом десило, јер није ли Господ казао да ако будемо имали вере колико је зрно горушичино и горе ћемо померати? Са чврстом вером, блажени се са тањиром вратио у шталу и док је умољавао Господа као одговор на његову чврсту молбу - тањир је ишчезао. Какво ли је само чуђење читавог домаћинства било када се ага напокон вратио из Меке носећи са собом онај бакрени тањир у коме је била храна. Исто тако био је зачуђен и сам ага када се вратио из џамије нашавши врући тањир пилава у својој закључаној соби где је ноћивао. Још више се збунио када је приметио да су у бакреном тањиру угравирани његови иницијали као и на свим посудама у његовој кући: „У име Алаха, не могу да схватим како је дошао у Меку и ко га је донео!" Када му је жена казала о Јовановој молитви, схватили су да је овај необични догађај чудо Божје и од тада су сви сматрали Јована за праведника који је нашао милост код Бога. Још једном је ага са својом женом покушавао да убеди блаженог да промени место свог боравка, али је Светац радије остао да живи међу животињама, где је са вољом испуњавао своје дужности и постојано се подвизавао. Са оваквим начином живота наставио је док се није након неколико година разболео. Предвиђајући своју кончнину позвао је духовника и замолио га да га причести светим Тајнама. Бојећи се фанатизованих Турака, свештеник се није усуђивао да јавно донесе свете Дарове. Примивши мудрост одозго, досетио се да издуби јабуку, и обложивши удубљење воском, ставио је у њу свето Причешће, те га тако безбедно донео до Светог. Примивши пречисто Тело и Крв Христову, блажени је предао своју свету душу у руке Бога кога је тако много волео. Упокојио се 27. маја (по старом календару, 9. јуна по новом прим.прир.), 1730. године, проживевши четрдесетак година у овој пролазној долини греха и жалости. Свети Јован је сахрањен са опелом по наредби аге који је као знамење своје љубави и великог поштовања према Свецу дао скупоцени покров за његове мошти. Три године касније, на његовом гробу појавила се светлост коју су многи могли да виде. Истовремено, Светац се у сну јавио своме духовнику преносећи му да је воља Божја да се његове мошти откопају, јер му је тело нетрулежно. До 1924. године мошти су лежале у цркви Светог Георгија у Прокопиону. Међутим, након размене становништва између Грчке и Турске, када је велики број хришћана из Прокопиона смештен на острво Евија, мошти њиховог љубљеног Светог Јована су такође пренете и са великом чашћу и поштовањем дочекане од тамошњих Грка и положене у величаствен храм који је посвећен њему у селу Нови Прокопион. До данашњег дана реке побожних грчких поклоника се сливају у ово село на острву Евији где Свети Јован одговара на веру њихових искрених молитава својим чврстим и брзим заступништвом пред престолом Божјим. http://arhiva.spc.rs/sr/silan_u_krotosti_sveti_jovan_rus_0.html
  9. Свети мученици Теодот и седам девојака мученица, Текуса, Александра, Клавдија, Фаина, Ефрасија, Матрона, и Јулија. Теодот беше ожењен и беше крчмар у Анкири за времена цара Диоклецијана. Иако беше ожењен, живљаше по речи апостоловој: „Одсада и они који имају жене да буду као да их немају“ (1. Кор 7, 29). А крчму држаше, да би могао не посумњано што боље помагати хришћане. Његова крчма би склониште гоњеним верним. Тајно шиљаше Теодот помоћ разбегнутим хришћанима по планинама, и тајно прикупљаше тела погинулих и сахрањиваше. У то време беху изведене на суд и мучене за Христа седам девојака, беху мучене, поругане, и најзад утопљене у језеру. Једна од њих, света Текуса, јави се на сну Теодоту и рече му да извади тела њихова из језера и сахрани. По тамној ноћи пође Теодот са једним другом да испуни вољу мученице, и, вођен од ангела Божјих, успе те нађе свих седам тела и сахрани. Но тај друг издаде га судији, и судија га стави на муке тешке. Но све муке трпљаше Теодот као да беше у туђем телу имајући сав свој ум удубљен у Господа. Када му мучитељ све тело претвори у ране, и зубе му камењем раздроби, нареди да се мачем посече. Када би изведен на губилиште, многи хришћани плакаху за њим, а свети Теодот им говораше: „Не плачите, браћо, за мном него прославите Господа нашег Исуса Христа, који ми поможе свршити подвиг и душмана победити“. – Рекавши то, положи своју главу на пањ под мач, и би посечен 303. године. Свештеник неки чесно сахрани тело мучениково на једну узвишицу изван града. На томе месту доцније би подигнут храм у име светог Теодота. (в. 7. јун). Тропар (глас 4):Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.
  10. Свети апостол Андроник. Један од Седамдесеторице. Сродник апостола Павла, као што сам Павле пише (Рм 16, 7), спомињући и свету Јунију, помоћницу Андроникову. Андроник би постављен за епископа Паноније, но не становаше на једном месту, него проповедаше Јеванђеље по целој Панонији. Са светом Јунијом он успе да многе приведе Христу и да разори многе храмове идолске. Имађаху обоје благодатну силу чудотворства, којом демоне изгоњаху из људи и исцељиваху сваку немоћ и сваку болест. Пострадаше обоје за Христа, и тако примише двострук венац: и апостолства и мучеништва. Њихове свете мошти нађене су у пределима Евгенијским (в. 22. фебруар). Тропар (глас 3):Апостоли свети, молите Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. https://mitropolija.com/2024/05/29/sveti-apostol-andronik-i-junija-2/
  11. JESSY

    Свети апостол Симон Зилот

    Један од дванаест великих апостола. Родом би из Кане Галилејске. На свадбу му дође Господ Исус са Матером и с ученицима. Када нестаде вина Господ претвори воду у вино. Видећи ово чудо, Симон младожења остави кућу, и родитеље и невесту, па пође за Христом. Зилот значи ревнитељ. А Ревнитељем Симон је назват због своје велике и огњене ревности према Спаситељу и Његовом Јеванђељу. По пријему Светога Духа Симон је отишао на проповед Јеванђеља у Мавританију у Африци. Пошто је успео да многе обрати вери Христовој, буде намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ, који му је припремио венац славе у царству бесмртном. Тропар (глас 3):Апостоле Свети Симоне, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. https://mitropolija.com/2024/05/23/sveti-apostol-simon-zilot-3/
  12. JESSY

    Свети пророк Исаија

    Овај велики пророк беше од царскога рода. Рођен у Јерусалиму од оца Амоса, брата Амасије, цара јудејског. По великој благодати Божјој, која је била у њему, Исаија се удостоји видети Господа Саваота на престолу небеском, окруженог шестокрилним серафимима, који непрестано певају: „Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот“. Исаија је пророковао много ствари, како појединим људима, тако и народима. Једанпут је три дана ходио сасвим наг по улицама Јерусалима проричући скори пад Јерусалима под асирског цара Сенахерима, и опомињући цара и главаре народне, да се не уздају у помоћ Мисираца и Етиопљана, пошто ће и ови ускоро бити покорени од истога Сенахерима, него да се уздају у помоћ Бога Свевишњега. И ово пророчанство, као и сва остала, дословце се испунило. Али, најважнија су му пророчанства о ваплоћењу Бога, о зачећу Пресвете Деве, о Јовану Претечи, и о многим догађајима из живота Христова. Овај видовити муж беше, због чистоте срца свога и због ревности према Богу, примио свише још и дар чудотворства. Тако када опседнути Јерусалим страдаше од жеђи, он се помоли Богу, и вода потекне испод горе Сиона. Та вода прозвана је Силоам (послата); и на ту воду упутио је доцније Господ слепорођеног да се умије, да би прогледао. У време цара Манасије, када Исаија грмљаше против незнабожачких обичаја цара и главара, сравњујући тадањи нараштај са Содомом и Гомором, диже се против овога великог пророка гнев главара и народа, и он би ухваћен, изведен ван Јерусалима и тестером преструган. Живео и пророковао на седам стотина година пре Христа. (Видети, Књигу пророка Исаије у Старом Завету. https://mitropolija.com/2024/05/22/sveti-prorok-isaija/
  13. Спомен овог великог апостола и јеванђелиста празнује се 26. септембра. Но 8. маја спомиње се чудо пројављено од гроба његова. Када, наиме, Јовану беше више од сто година, он узе седам својих ученика, изиђе из Ефеса и нареди ученицима да ископају гроб у виду крста. Потом сиђе старац жив у тај гроб, и би погребен. Када доцније отворише верни гроб Јованов, не нађоше тела у гробу. А 8. маја сваке године дизаше се нека прашина од гроба његова, од које се исцељиваху болесници од разних болести. Тропар (глас 2):Апостоле Христу Богу возљубљене, ускори избавити људи безотвјетни, пријемљет тја припадајушча, иже падша на перси пријемиј; јегоже моли Богослове, и належашчују моглу језиков разгнати, просја нам мира и велија милости. https://mitropolija.com/2024/05/21/sveti-jovan-bogoslov-apostol-i-jevandjelist-3/
  14. Свети праведни Јов бејаше из племена Авраамова; живљаше у земљи Узу, у Арабији. Јов беше човек истине, беспрекоран, праведан и благочестив, и уклањаше се ода зла. Он имађаше седам синова и три кћери. И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљаде камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магараца, и веома много слугу; и дела његова беху велика на земљи; благородством и честитошћу то беше највећи од свих људи на Истоку. И синови његови састајаху се, и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима. Синови Јова живљаху међусобно у толикој љубави и слози да, иако становаху у засебним кућама, ипак никад не вољаху један без другога јести или пити. Тако, једнога дана они обедоваху заједно код најстаријег брата, а другога дана код другога брата, и на такав начин обредивши се за седам дана, они опет почињаху од најстаријега. А те гозбе њихове биваху умерене и чесне, уредне и тихе, без пијанства, нереда и граје. Јер добри и праведни отац њихов не би допустио скупове, на којима би имао удела грех преједања, пијанства и непристојности, већ би их сигурно забранио. Али он, видећи њихову добру нарав и кротост и толику међусобну љубав која се ретко сусреће међу браћом, не забрањиваше им гозбе већ уживаше у томе. И кад би се они обредили гозбом у току седам дана, Јов је слао к њима опомињући их и саветујући, да сваки брижљиво испита своју савест, није ли што сагрешио речју или мишљу противу Господа, јер се праведни Јов веома бојаше Бога, и то се бојаше не страхом роба већ cтрахом синовље љубави, и брижљиво пажаше на себе и на сав дом свој, да се не учини нешто што би разгневило Господа Бога. Но богобојажљиви праведник не само упућиваше децу своју да воде беспрекоран живот и да ни у мислима не греше пред Творцем својим, него и сам, устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свију њих за грехе њихове, јер говораше Јов у себи: може бити да су се огрешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше праведни Јов сваки пут (Јов. 1, 5). Једнога дана анђели Божји, чувари рода људског, изађоше пред Господа да Му поднесу људске молбе и изложе њихове сваковрсне невоље. Са њима изађе пред Господа и Сатана, кушач и клеветник људски, и то не као онај који може заједно са анђелима предстати Богу на небу, одакле је збачен, већ стојећи издалека ван неба пред свевидећим оком Божјим. И речe Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори Господу и рече: Проходих земљу и обилазих. А рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла. А Сатана одговори Господу и рече: Еда ли узалуд Јов поштује Бога? Ниси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дела руку његових благословио си, и стоку његову умножио си на земљи. Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, да ли ће те онда благосиљати? На то Господ рече Сатани: Ево, све што он има предајем у твоје руке; а њега самог да ниси дарнуо. И отиде Сатана од Господа (Јов. 1, 6-12). Једнога дана кад синови Јовљеви и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући свог најстаријег брата, гле, дође гласник Јову и рече: Волови ораху и магарице пасијаху покрај њих, а грабитељи дођоше и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође други гласник и рече Јову: Огањ спаде с неба и спали овце и момке, и прождре их; и само ја један утекох да ти јавим. Докле овај још говораше, дође трећи гласник Јову и рече му: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке мачем; и само ја један утекох да ти јавим. Док овај још говораше, дође нови гласник и рече Јову: Синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући свог најcтаријег брата; утом изненада наиђе страшна олуја из пустиње, удари у четири угла од куће, те паде на децу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим. Чувши то, уста Јов и раздра плашт свој, и остриже главу своју, и посу је пепелом, и павши ничице поклони се Господу, и рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити у утробу матере земље. Гоcпод даде, Господ узе; да је благословено име Господње. Уза све то не сагреши Јов пред Господом ни срцем ни устима, јер не рече ништа безумно и нетрпељиво противу Господа (Јов. 1, 13-22). Опет једнога дана дођоше анђели Божји да стану пред Господом; а дође и Сатана. И рече Господ Сатани: Откуда идеш? А Сатана одговори: Проходих земљу и обилазих. И рече Господ Сатани: Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онакога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си измолио његово имање и низашта погубио му децу и момке. А Сатана одговори Господу и рече: Кожу за кожу, и све што човек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и дотакни се тела његовог и костију његових, и онда ћеш видети да ли ће те благосиљати. А Господ рече Сатани: Ево ти га у руке; само му душу чувај (Јов. 2, 1-6). И отиде Сатана од Господа, и удари Јова злим приштем од главе до пете, те он узе цреп па стругаше гној свој; и сеђаше на ђубришту изван града. А кад прође много времена, жена Јовљева рече Јову: Докле ћеш трпети? Ево, почекаћу још мало у нади на cпасење. Ето, нестаде са земље спомен твој - синови твоји и кћери твоје, које узалуд у мукама родих и с трудом одгајих. А и ти сам седиш у гноју и црвима; без крова над главом, док ја лутам и служим, прелазим из места у место, и из дома у дом, очекујући да зађе сунце, да бих се ноћу одморила од трудова мојих и од болести мојих од којих сада патим; - него реци неку реч Богу, па умри. А он, погледавши у њу, рече: Зашто говориш као луда жена? Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога (Јов. 2, 7-10). А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из свога места: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Софар Намићанин, договоривши се да дођу да га посете и утеше. И подигавши очи своје из далека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати, и раздраше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави. И сеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори реч, јер виђаху да су патње његове врло велике (Јов. 2, 11-13). Но Јов не заропта на Бога, него стрпљиво поднесе све муке до краја. Зато му Бог јавивши се поврати здравље, и даде му богатство много веће него што је пре имао. И родише му се опет cедам синова и три кћери, колико је и пре имао. И поживе Јов свега 248 година све славећи и хвалећи Бога. Јов се сматра узором трпељивог подношења сваког страдања, које Бог на нас шаље по неисказаном промислу свом, и праобразом страдајућег Господа Исуса. Због тога праобразног значаја који живот и страдање праведног Јова има, Књига о Јову чита се у одломцима у току Страсне, то јест Страдалне седмице, и то: на Велики понедељак, на вечерњу гл. 1, ст. 1-12; на Велики уторак, на вечерњу гл. 1, ст. 13-22; на Велику среду, на вечерњу гл. 2, ст. 1-10; на Велики четвртак, на вечерњу гл. 38, ст. 1-23; на Велики петак, на вечерњу гл. 42, ст. 12-17. http://arhiva.spc.rs/sr/pravedni_jov.html
  15. JESSY

    Свети Атанасије Велики

    На овај дан празнује се пренос моштију Светог Атанасија Великог, архиепископа александријског, и чудеса која су се над њима догодила. Свети Атанасије Велики оставио је за собом велики број списа и читаву ризницу духовних бисера, напр.: „Наш је дом Црква и у њој треба да нам је и мишљење једно исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: Уселићу се у њих, и живјећу у њима (II Кор. 6, 16), и: Овдје ћу се населити, јер ми је омиљело (Пс. 132, 14). А то `овдје` где је ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност?“ (Томос Антиохијцима, 1). Или: „Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће (Против Јелинâ, 28). Житије Светог Атанасија Великог https://mitropolija.com/2024/05/15/sveti-atanasije-veliki-5/
  16. На основу члана 59 Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве је сазвао Свети Архијерејски Сабор у његово редовно заседање које ће свечано почети 14. маја 2024. године саборном светом Литургијом са Призивом Духа Светог у храму Светих Апостола у ставропигијалној лаври Пећкој Патријаршији. Радни део највишег јерархијског, црквено-законодавног и црквено-судског тела Српске Православне Цркве, под председништвом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија и уз учешће високопреосвећене и преосвећене господе епархијских архијереја, започеће сутрадан, 15. маја 2024. године, у крипти Спомен храма Светог Саве на Врачару. По процедури одређеној Пословником о раду, заседање почиње усвајањем дневног реда који чине приспели предмети достављени од стране Светог Архијерејског Синода, а наставља се разматрањем извештаја о архипастирском раду свих епархијских архијереја, централних црквених тела, органа и завода. На крају заседања Сабор ће о свом раду издати саопштење за јавност. СПЦ
  17. Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника. Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник). За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства. Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив. На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: “И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.” Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења. Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем. Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву. Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – ” Георгије и Аждаја”. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла. Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек. https://spc.rs/sveti-velikomucenik-i-pobedonosac-georgije/
  18. JESSY

    Свети и Велики уторак

    Како нам саопштава Еванђелист Матеј, у уторак страдалне недеље ујутру Господ наш Исус Христос провео је у Јерусалимском храму где је поучавао. Многи првосвештеници и старешине слушајући Спаситељеве беседе и схвативши да се те речи односе на њих, гледаху да га ухвате и убију, али се бојаху народа. Исус Христос поучавајући своје ученике и народ често је говорио у причамо, тако се на Велики уторак сећамо Спаситељеве приче о десет мудрих и десет неразумних девојака. Кроз богослужење Великог уторка црква нас подсећа да се не предајемо греховном сну немара, већ да у нашем подвигу не заборавимо да понесемо у својим земљаним судовима душе своје, уље милосрђа и љубави, јер без тога нећемо моћи да изађемо пред Господа, Женика цркве који је пун љубави и милосрђа. Овом дивном перикопом бивамо поучени да за долазак Женика цркве увек будемо будни и припремљени заоденувши себе целомудреношћу, милостињом и добрим делима, а да светиљке душе наше светле врлинама и правом вером. Велики Богослов и проповедник Свети Јован Златоусти у једној од својих омилија на Еванђеље о десет мудрих и десет неразумних девојака, богомудро поучава свакога од нас: „Зар не знаш јеванђелску причу о десет девојака, како су оне које нису чиниле милостињу остале изван брачне ложнице иако су се подвизавале у девствености? Беше, говори (Свето Писмо), десет девојака, пет лудих и пет мудрих. Мудре су имале уље, а луде нису имале уље и зато су њихове светиљке почеле да се гасе. Луде приђоше мудрима и рекоше: „Дајте нам уља из ваших посуда“ (Мт24,18). Стидим се, и црвеним, и плачем кад чујем о лудој девојци; црвеним кад чујем да су оне тако назване и кад су задобиле толико велику врлину, после подвига девствености, и кад су своја тела узнеле на небо и надметале се са небеским силама – претрпеле ватру и одолеле пламену сладострашћа. И након свега тога назване су лудим, и то с правом, зато што их је, иако суучиниле велико, победило малоˮ. У кондаку Великог уторка појемо како се хришћански живот темељи како на љубави, тако и на милосрђу. Када Господ Христос изненада поново дође, једино ће свакога од нас препознати по делатној љубави. Химнографију овог другог дана страдалне недеље, саставили су Свети Козма Мајумски, двопеснец на јутрењу и Свети Андреј Критски, трипеснец на повечерју. Из химнографије Великог уторка: Помисли душо о часу краја, и посечења смоквинога уплаши се, предан теби талант трудољубиво обрађуј, бедна, бденишући и вапијући: да не останемо изван ложнице Христове. (кондак Великог уторка) Усветлости светих твојих, како да уђем ја недостојан? Јер ако се усудим да заједно са њима уђем у брачне одаје, одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан – бићу избачен од ангела. Очисти Господе, нечистоту душе моје, и спаси ме као Човекољубац. (прва стихира на хвалитне) Слушала си, о душо, за осуду онога који је сакрио талант! Не скривај реч Божју, објављуј чудеса његова, да би умноживши дар, ушла у радост Господа твога. (Слава и сада на хвалитне) Ходите верни, делајмо усрдно Владици; јер раздаје слугама богатство, и аналогно сваки да умножимо талант благодати: један дакле мудрост да приноси добрим речима, други пак службу просвећења да обавља, да се причешћује речју верни, у тајне неупућен, и да расипа богатство, убогима други. Јер ћемо тако позајмљено много усугубити и као верни управитељи Владичине благодати удостојићемо се радости. Ње нас удостој Христе Боже, као Човекољубац. (прва стихира на стиховње) Гле, теби Владика талант поверава, душо моја, страхом прими дар, позајми дародавцу, раздајући убогима, и стекни пријатеља Господа, да би стала Њему с десне стране, када дође у слави, и да чујеш блажени глас: Уђи, слуго, у радост Господа твога. Ње ме удостој, Спасе, заблуделог, ради велике милости твоје. (Слава и сада на стиховње) Извор: Епархија тимочка
  19. А сад, после свега што је речено, остаје ово троје, свеза која све повезује и држи: вера, нада, љубав. А највећа је љубав (1.Кор.13,1З), јер се њоме именује Бог (уп. 1.Јн.4,16). По моме мишљењу, вера је зрак, нада светлост, а љубав круг сунчев. А све чине један блесак и један сјај. Вера све може да учини, све да твори. Наду милост Божија ограђује и чини је непостидном. А љубав никад не пада, не заостаје и не да мира ономе који је занет њеним блаженим одушевљењем. Ко хоће да говори о љубави Божијој, одважује се да говори о Богу. А расправљати о Богу клизаво је и опасно за људе који не пазе много. Истина љубави позната је анђелима, па и њима – по дејству озарења. Бог је љубав (1.Јн.4,16). А ко хоће речима да објасни шта је Бог, чини што и слепац који би сео на обалу океана и хтео да измери колико је песка на његовом дну. По својој каквоћи, љубав је уподобљење Богу, у мери која је доступна смртницима. По своме дејству, она је извор вере, бездан дуготрпељивости, море смирења. Љубав је, у правом смислу речи, напуштање било какве непријатне мисли у односу на другог човека. Јер, љубав не мисли о злу (1.Кор.13,5). Љубав, бестрашће и богоусиновљење разликују се између себе само и једино по називу. Светлост, огањ и пламен се стичу у једном дејству. Тако треба замишљати и те три врлине. У сразмери са ишчезавањем љубави, у нама се јавља страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав. Није ни најмање неприлично поредити чежњу и страх, ревност и преданост, служење и љубав према Богу с оним што се код људи обично да видети. Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесен љубавник воли своју драгану. Блажен је човек који се боји Бога, као што се осуђеници плаше судије. Блажен је човек који је постао усрдан у истинској преданости Богу, као што су благоразумне слуге усрдне према свом господару. Блажен је човек који је у вршењу врлина постао ревностан онако како су ревносни мужеви који, ради својих супруга, себе лишавају и сна. Блажен је човек који у молитви стоји пред Господом онако како служитељи стоје пред царем. Блажен је ко се подвизава да непрестано угађа Господу, као што се неки труде да угађају људима. Мати тако није привржена свом одојчету, како је син љубави свагда привржен Господу. Онај ко заиста воли, стално замишља лик вољенога, и са уживањем га грли у души својој. Он од чежње ни у сну нема одмора. И тада његово срце разговара са жуђеним. Тако је обично у телесној, али и у бестелесној љубави. Рањен том љубављу, неко рече о самоме себи (а за мене је то одувек било једно чудо): Ја спавам, по природној нужности, а срце моје бди, по великој љубави мојој (Песма над песмама 5,2). Запази, о, душо пуна вере: када као јелен истреби звери [тј. страсти], душа [почиње да] жуди и гине за Господом, захваћена огњем љубави као отровом. Дејство глади је некако нејасно и неодређено. Дејство жеђи је, напротив, одређено и јасно, јер је свако може осетити по унутрашњем жару. Зато и вели богочежњиви песник: Жедна је душа моја Бога, Бога крепкога, живога (Пс.41,3)! Присуство вољеног човека нас приметно мења и чини ведрим, радосним и веселим. Какву ли тек промену неће изазвати присуство Господа Христа, када невидљиво дође у посету чистој души?! Када се осети у дубини душе, страх Божији обично истерује и прождире прљавштину. Прикуј, каже, тело моје за страх Твој (Пс. 118,120)! И света љубав прождире неке душе, по ономе који рече: Прогутао си ми срце, прогутао си га (Песма над песмама 4,9), док друге чини озареним и радосним, по реченоме: Узда се срце моје у Њега, и поможе ми, и процвета тело моје (Пс.27,7). Када је срце човеково весело, и лице му сија. Када је сав човек прожет љубављу Божијом, и споља се, на телу његовом, као на неком огледалу, примећује сјај његове душе. Тако се прославио Мојсије, боговидац (уп. Изл. 34,28-35). Они који су достигли такав равноанђелски ступањ, често заборављају на телесну храну. Ја мислим да они најчешће не осећају ни потребу за њом. Није ни чудо: чак и људи које телесна жудња мучи често одбијају да једу. Сматрам да ни тело Ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним. Мислим, чак, да и оно што једу, једу без икакве насладе. Јер, као што подземна вода напаја корен биљке, тако и небески огањ храни душу ових светих људи. Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав. Врхунац чистоте је основни услов знања о Богу. Сам Бог на тајанствени начин уводи у своје истине онога ко је осећања своја савршено сјединио с Њим. Јер, док не дође до сједињења свих наших осећања са Богом, тешко се о Њему може говорити. Сјединивши се с човеком, Једносуштно Слово усавршава чистоту, својим доласком умртвивши смрт. А када смрт буде умртвљена, ученик истинске теологије бива озарен Богом. Реч Господња, реч која од Господа долази, чиста реч Његова, пребива у векове векова. Ко није познао Бога, говори о Њему са нагађањем. Чистота, пак, свог ученика чини теологом, који сам собом објављује догмате о Пресветој Тројици. Ко воли Господа, најпре је брата свог заволео. Друго је доказ првога. Ко воли ближњега, никада не подноси људе који се баве оговарањем. Штавише, бежи од њих као од ватре. Ко каже да воли Господа, а на брата се свог љути, личи на човека који сања да трчи. Моћ љубави је у нади. Надом очекујемо награду за љубав. Нада је обогаћење невидљивим благом; нада је сигурна ризница пре ризнице. Она је одмор од мука, она – капија љубави, она убија очајање, она је слика будућих добара. Недостатак наде представља ишчезавање љубави. Са њом су везане наше муке, на њој се граде наши подвизи, њу милост Божија окружава. Монах који је њоме испуњен, употребљава је као нож којим коље униније. Наду рађа искуство дарова Господњих. Јер, ко дарове Божије није осетио, не може а да не сумња. Нада побеђује гнев: она не постиђује (Рим.5,5). А срдит човек није пристојан. Љубав је дародавац пророштва. Љубав је извор чудеса. Љубав је бездан озарења. Љубав је извор благодатног огња: уколико више пламти, он утолико више распаљује жеђ жеднога. Љубав је живот анђела. Љубав је вечито напредовање. Објави нам, о, најлепша врлино, где напасаш овце своје, где почиваш у подне (Песма над песмама 1,6). Осветли нас, напоји нас, води нас, руководи нас, јер, ето, желимо да достигнемо висине твоје. Ти владаш над свима. Ранила си ми душу, па сад не могу више да издржим силину твог пламтења. Одакле да почнем с песмом у твоју част? Ти владаш силом морском, таласање валова морских у бури Ти укроћујеш и умртвљујеш. Ти као рањена војника обараш на тле горду помисао. Мишицом силе своје разбила си непријатеље твоје и љубитеље твоје чиниш непобедивим (Пс. 88,10-11). Горим од жеље да дознам како те је Јаков видео учвршћену на врху лествице (уп. Пост.28,12)! Како је, дакле, изгледао тај пут у висине, реци ми, молим те? Какав је начин и смисао ређања ступњева, оних стуба које постави у срцу своме љубитељ твој (уп. Пс.83,6)? Колико их је, желим да знам? И колико је времена потребно да се сви они пређу? Онај што те је видео и борио се с тобом, известио нас је само о анђелима који воде уз лестве. Ништа друго није хтео, или тачније – није ни могао да открије, ако баш треба сасвим тачно да кажем. А љубав, та царица, јави ми се као са неба, и рече као да говори на ухо душе моје: „Докле год се, љубитељу мој, не ослободиш од дебљине тела свог, нећеш бити у стању да видиш лепоту моју, онакву каква јесте. А лестве Јаковљеве нека те науче да састављаш духовну лествицу врлина, на чијем сам врху ја учвршћена, као што и велики посвећеник моје тајне рече: Сад остаје ово троје: Вера, нада, љубав… Али од њих највећа је љубав (1.Кор. 13,13)“. Пењите се, пењите, браћо! Храбро постављајте лестве у срце своје, слушајући онога који је говорио: Ходите, попнимо се на гору Господњу и у дом Бога нашега (Ис.2,3), који усавршава ноге наше да буду као у јелена, и који стоји на висинама (Пс.17,34), да бисмо постали победници на стази Његовој! Трчите, молим вас са оним који је говорио: Потрудимо се, док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божијега, у човека савршена, у меру раста пуноте Христове (Еф.4,13), који је, крстивши се у тридесетој години видљивог узраста, достигао тридесети ступањ мислене лествице. Јер, Бог је љубав. Њему приличи песма, Њему власт, Њему сила, пошто јесте, и беше, и биће узрок свакога добра у бесконачне векове. Амин. https://eparhija-zicka.rs/pouka-o-veri-nadi-i-ljubavi-sveti-jovan-lestvicnik/
  20. Тропар: Брига твоја о пастви странствујућој, предображаваше молитве твоје, које се за сав свет свагда приносе: тако верујемо, познавши љубав твоју, светитељу и чудотворче Јоване! Сав од Бога освештан свештенодејством светих пречистих Тајни, којима и сам свагда укрепљен, хитао си страдалницима, исцелитељу најрадоснији. Пожури и сада у помоћ нама који те свим срцем поштујемо. Житије Светог Јована чудотворца Шангајског и Санфранцисканског Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар. Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић. Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима. Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио. О себи је написао следеће: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“ За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија. Свети Николај жички: о Светом Јовану Шангајском Продавац београдских новина кинески владика У Китају сада се броји између 20 и 30 хиљада православних Кинеза. Кад би сви православни Кинези живели у једноме граду, тај град би био колико наш Прилеп. Руска мисија тамо има сада три епископа, и то: преосвећеног Виктора у Пекигу, Јувеналија у Тианцину и Јована у Шангају. Садањи владика Шангајски, Јован, свршио је правне науке у Русији. У време безбожничке револуције он је са својим родитељима пребегао у Србију. Његов отац Борис, негда вођ дворјанства, остао је у Београду у први мах без средстава и занимања. Мајка о. Јована, Глафира Стефановић Севастијановић, порекла је српског, од Срба негда пресељених у Русију. Да би исхранио себе и своје родитеље Јован се примио за продавца београдских новина. И с тим занимањем свршио је богословски факултет у Београду 1925. год. Потом је постављен за наставника гимназије у Великој Кикинди. Затим се замонашио у манастиру Миљкову. Замонашен је од знаменитог духовника архимандрита Амвросија. Рукоположио га + архиепископ Чељабински Гаврил. За тим је дошао за наставника Богословије у Битољу 1927. год. Ту је служио до 1934. године, када је изабран за епископа Шангајског, и посвећен друге недеље по Духовима у руској цркви Свете Тројице у Београду. Спомен о оцу ЈОВАНУ остао је неизгладљив у срцима свих православних Битољчана а особито богослова. Док је био у Битољу, он је светлио као звезда својим примером. Чак ни толика удаљеност од Битоља није могла смањити сјај те звезде. У цркви Св. Благовештења где је о. Јован две године служио из дана у дан, име његово спомиње се на богослужењима као и у разговорима. Његове су молитве помагале, његова љубав очаравала, његов аскетизам изазивао дивљење. Ето, таквога мужа изабрао је Господ и упутио у кинеско царство, да буде Његов јеванђелист и лученосац. Сви му желимо здравље и многолетство. Мали мисионар, 1934. Извор: Светигора Икона са честицом моштију Светог Јована Шангајског у београдском саборном храму Лета Господњег 2009, у Саборну цркву стигле су, из Америке, преко Свете Горе, честице моштију Св. Јована Шангајског, трудом једног од парохијана Саборног храма. На дан када га Црква прославља, 2. јула исте године, служeна је Света Архијерејска Литургија у Саборном храму. Од тога дана, братство Саборног храма је, по благослову Његове Светости, установило редовну седмичну службу – акатист Св. Јовану Шангајском. Јула 2011. године, икона са моштима је кренула пут Сремске Митровице, где је служен акатист Светоме у три храма, а међу њима и у затворском параклису Св. Петке, у оквиру Казнено-поправног дома. У немој тишини и са потресном озбиљношћу, многи и са покајним сузама, осуђеници су прилазили моштима на поклоњење. Током свечане градске литије, која је пратила мошти Светитеља, народ је излазио на улице у великом броју, посипајући пут Светоме цвећем, поклањајући му се у сузама и молећи за помоћ. Био је то један од највеличанственијих догађаја на овим просторима. У свечаним богослужењима учествовало је читаво Сремскомитровачко намесништво, заједно са Епископом сремским г Василијем, као и протојерејем-ставрофором Петром Лукићем, старешином београдског Саборног храма. Икона са моштима Св. Јована Шангајског и Санфранцисканског налази се данас у Саборном храму, крај северне певнице. ГАЛЕРИЈА СА ДОЧЕКА МОШТИЈУ СВ. ЈОВАНА ШАНГАЈСКОГ Саборник – лист београдског саборног храма - посвећен Св. Јовану Шангајском можете преузети овде Специјално издање Саборника – листа београдског саборног храма - посвећено доласку моштију Св. Јована Шангајског у Сремску Митровицу погледајте овде Извор: Saborna crkva.com Кондак Славни апостола Христових наследниче, јавио си се да нас маловерне и хладне срцем спасеш. Древних светих благодаћу и подвизима обукао се јеси, зато си од Бога и Небесне тајне добио. О предобри хранитељу сиромаха, који дајеш наду од света одбаченима, о светилниче Христов, Божанственим пламом у освит Страшнога Суда ужежени. Моли се за нас, светитељу оче Јоване, да се и наша срца разгоре пламеном спасоносне љубави за Христа и да се спасу душе наше у времена последња. View full Странице
  21. Свети манастир Григоријат: У грчком парламенту Христос се поново разапиње - ХИЛАНДАР - Ι.Μ. ΧΙΛΑΝΔΑΡΙΟΥ - HILANDAR WWW.HILANDAR.ORG Објава манастира Григоријата поводом усвајања закона о истополним браковима у Грчкој.
  22. Свети Симеон Богопримац У време цара мисирског Птоломеја Фила-делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју "млада жена", и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: "Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје" (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце. Тропар (глас 1): Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније. Свети мученици Адријан и Евула Ове две свете душе беху дошле на свога места Ванеје у Кесарију Кападокијску, да посете у тамници затворене хришћане, те да их утеше и охрабре. Али, и они буду ухваћени и на смрт осуђени. Адријана посеку мачем, а Евулу баце пред зверове 309. године. И тако, не жалећи за овим животом, они чесно и радосно пређу у живот вечни. Свети Јаков, aрхиепископ српски Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, преместио седиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдео је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.
  23. JESSY

    Свети Симеон и Ана

    Пo сведочанству божанског Еванђеља, старац Симеон беше праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву, и Дух Свети беше у њему (Лк. 2, 25). Њему би јављено од Бога о скором доласку на свет истинитог Месије. A би му јављено, како то казују стари историчари, на овај начин: Када египатски цар Птоломеј нареди да се Стари Завет преведе са јеврејског на грчки језик, за тај посао бише изабрани седамдесет најмудријих људи у Израиљу. Међу њима беше и свети Симеон, као мудар и вичан Божанском Писму. Када он превођаше књигу пророка Исаије, па дође до оног пророчанства: “Ето девојка ћe затруднети и родиће сина” (Ис. 7, 14), он посумња у то говорећи да то не може бити да роди девојка која није познала мужа. И узе нож да избрише те речи. Али у том тренутку јави му се Анђео Господњи и задржа му руку, говорећи: Веруј написаноме, сам ћеш видети да ће се то збити, јер нећеш видети смрти док не видиш Христа Господњег који се има родити од чисте девојке. – И он поверова речима анђелским и пророчким, и жељно очекиваше долазак Христов у свет. И беше по животу праведан и непорочан: уклањаше се од свакога зла, живљаше при храму и мољаше се Богу да помилује свет Свој и избави људе од свезлог ђавола. А када се роди Господ наш Исус Христос, и наврши четрдесет дана, донесе Га, по прописима Закона, у храм пречиста Maти његова. Тада Дух Свети доведе у храм и Светог Симеона. И он, погледавши на Превечног Младенца и на Свечисту Дјеву која Га је родила, познаде да је то обећани Месија, и да је то девојка, на којој се имало испунити, и испунило се пророштво Исаијино: јер је виде окружену небеском светлошћу и како из ње зрачи божанска светлост. И приступивши јој са страхом и радошћу, узе Господа на руке своје, и рече: Сад отпусти с миром слугу твога, Господе, према речи твојој, јер видеше очи моје спасење твоје (Лк. 2, 29-30). А пророкова и о страдању Христовом и распећу и о Богородици, да ће јој нож жалости и бола пробости душу када угледа Сина свог где виси на крсту. – И тако заблагодаривши Богу, претстави се у миру у дубокој старости. Јер пише за њега да је живео триста шездесет година. Бог му је продужио живот, да дочека време у које се од Дјеве родио Вечни Син Божји, коме слава вавек, амин. https://spc.rs/sveti-simeon-i-ana/
  24. Сетимо се светог праведника Алексија Мечева – чувеног московског старца, доброг пастира који је окупио заједницу, чије наслеђе надахњује вернике до данас. За савет су му долазили разни људи – глумци, филозофи, обични радници, студенти итд.: о. Алексија су посетили свештеник Павле Флоренски, философ Николај Берђајев , вајар Ана Голубкина, уметници Михаил Нестеров, Лев Бруни и др. Објављујемо одломке из његових упутстава духовној деци, који су и данас актуелни. *** Будите строжи, строжи у духовном посту: то јест научите се савладати, понизити се, бити кротак. Нема потребе да осуђујете друге; у туђој кући, ако вам се у посном дану послужи нешто скромно, не треба занемарити нити одбити. А код куће можете попунити ову празнину јачањем било физичког поста, а што је најважније, духовног поста: то јест, не раздраживати се, не осуђивати итд. Док постите физички, постите и духовно, не будите дрски ни према коме, а посебно према старијима и овај пост ће бити већи од телесног. *** Када се пробудите, устаните одмах, немојте се покривати ћебетом. Мање филозофије, више акције, па се у животу прво развија на штету другог. Оно што предузмете мора се завршити. Не би требало да преузимате немогуће подвиге, али ако одлучите да урадите нешто, морате то учинити по сваку цену. Иначе, једном не урадите, па опет, па опет, па ћете помислити - зашто сам то урадио, јер је потпуно беспотребно. Ако желите да живите духовним животом, водите рачуна о себи. Сваке вечери размотрите шта сте учинили добро, а шта лоше, захвалите Богу за добро, а покајте се за зло. *** Никада не третирајте Јеванђеље као гатарску књигу; ако искрсну нека битна питања, консултујте се са упућенијим. Пре читања Јеванђеља прекрстите се и реците: „Господе, дај ми разум, дај да разумем шта је овде“. И после овога се дешава да случајно нађеш неку врсту увида и почнеш да схваташ значење овога или онога; а онда треба узети и записати ове мисли. *** Треба се молити као дете, са чврстом вером. Пошто је молитва Господња скраћено јеванђеље, потребно је да јој приступите са одговарајућом припремом. *** Можете се причестити сваке недеље, само се уздржите од главног греха. Ако се појаве маловерне мисли, нарочито пре причешћа, одмах реците: „Верујем, Господе, помози мом неверју“. У храму се клони оних који воле да причају. *** При јављању лоших мисли, ако је само једна, почните да се молите, а ако их је више, узмите у руке неку озбиљну књигу или започните неки посао. У свему се тако мора понашати: ако нешто треба да урадиш, сети се сада како би Исус Христос поступио овде, нека ти ово буде водич у свему. Тако ће се постепено све лоше и грешно повући од тебе. Сваког дана, као мајка, покај се Богородици за своје грехе. *** Са родитељима, ако имају било каквих недостатака, треба поступати блаже. Човек који истински воли потпуно заборавља себе, заборавља да постоји, размишља само о томе како да спасе неког другог. Морамо се трудити не само делима, већ и речима да не заведемо другог. Више живите својим умом, својим мислима; ваше срце је слабо развијено, морате га развијати: замислите себе на месту других. Не благосиљам ширење лоших гласина о другима; наша је дужност да говоримо оно што је поучно и корисно. Када видите нешто лоше око себе, погледајте себе одмах да видите да ли сте ви разлог за то. Трудите се да образујете своју млађу браћу и сестре; утичите на њих својим примером, и запамтите да ако имате било какве недостатке, они их лако могу усвојити. Господу ћете одговарати у овој ствари. Пожелите свима срећу и бићете срећни и сами. *** Гледајте ведро у даљину; нема потребе за малодушношћу. *** Васкрсли Господ захтева наше васкрсење. https://psmb.ru
×
×
  • Креирај ново...