Претражи Живе Речи Утехе

АЛЕКСИЈЕ СВЕ НАПУСТИ ШТО СВЕТ ЗОВЕ СЛАВОМ. Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени. Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице. Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године. Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу. Тропар (глас 4): Узвисио си се у врлини и очистивши ум, ка Жељеном и Узвишеном си доспео. Бестрашћем си украсио свој живот и изузетни пост си примио са чистом савешћу. У молитвама си био као бестелесан, и засијао си као Сунце у свету, преблажени Алексије. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-aleksije-covek-boziji

Представљање књиге „Милутин, свети краљ“ проф. др Владе Станковића биће приређено у Малој сали Задужбине Илије Коларца у среду, 29. марта 2023. године, у 18 часова. О књизи ће, поред аутора, говорити проф. др Јелена Ердељан и проф. др Радивој Радић. Извор: Коларац

Наша религија је савршено и дубоко филозофска. Једноставно је и највредније. Стога, трудите се у духовном животу, једноставно, нежно, без насиља. Душа се освећује и чисти проучавањем речи Отаца, учењем напамет псалама, појањем, молитвом. Зато се предај овим духовним стварима и остави све остало. Два су пута која нас воде ка Богу - тежак и напоран са жестоким нападима на зло, и лак, са љубављу. Много је оних који су изабрали тежи пут и проливали крв да би примили Духа Светога, док нису достигли велику врлину. Сматрам да је најкраћи пут онај са љубављу. Прати га и ти. Можете направити још један покушај. Учите да се молите и тежите напредовању у љубави према Богу и Цркви. Не борите се да протерате таму из своје душе. Отворите рупу да пустите светлост унутра и тама ће нестати. Исто важи и за страсти и слабости. Немојте се борити против њих, него их претварајте у силе кa презирању зла. Задовољите се правилима, богослужењем, божанском љубављу. Све свете књиге наше Цркве, Молитвеник, Часослов, Псалтир, Минеји, садрже свете речи љубави према нашем Христу. Када се са чежњом предате овом напору, ваша душа ће бити освећена на благ, тајни начин, а да ви тога не будете свесни. Овим проучавањем ћете полако стећи кротост, понизност, љубав и ваша душа ће бити благословена. Не бирајте негативне начине за своју корекцију. Не треба да се плашите ђавола, пакла, или било чега. Они стварају реакцију. Поента није у томе да седите и напрежете се да бисте се побољшали. Сврха је живети, проучавати, молити се, напредовати у љубави, у љубави Христовој, у љубави према Цркви. То је оно свето и лепо што радује и ослобађа душу сваког зла, настојање да се сједини са Христом. Љубити Христа, чезнути за Христом, живети у Христу, као апостол Павле који је рекао -„не живим ја, него живи у мени Христос“. То би требало да буде ваш циљ. Други напори да буду тајни, скривени. Оно што треба да превлада јесте љубав према Христу. Нека ово постоји у вашем уму, у мислима, у машти, у срцу, у вољи. Нека овај напор буде још интензивнији, како бисте срели Христа, како би се сјединили са Њим, како би Га загрлили у себи. Оставите све слабости, да супротни дух не сазна и да вас не потопи у тугу . Не покушавајте да их се решите. Такмичите се са мекоћом и једноставношћу без стегнутости и стреса. Зар и сам не кажеш - сад ћу се напрегнути, молићу се да добијем љубав, да будем добар итд. Не треба да се трудите да будете добри. На тај начин ћете још горе реаговати. Све треба радити нежно, без напора и слободно. Зар не кажеш - Боже избави ме од овога (нпр. љутња, туга). Није добро молити се нити размишљати о специфичној страсти, јер, нешто се дешава у нашој души и ми још више бивамо увучени. Појури напред да савладаш страст и видећеш како ће те она загрлити, стиснути и нећеш моћи ништа. Немој се директно борити против искушења да оде. Тада му придајеш важност и искушење се учвршћује, јер ти више мислиш и бринеш о њему. Запамтите шта Свето Писмо каже: „Не дај да лева рука твоја зна шта ради десна рука твоја“. Нека сва ваша снага буде усмерена на љубав према Богу, на богослужење, на везаност за Њега, и ослободићете се зла и слабости. Постоје и други начини, као што је сећање на пакао, ђавола и смрт. Тако из страха и прорачуна избегаваш зло. Ови начини су заморни, изазивају реакцију и често имају супротан ефекат. Душа, чак и када је осетљива, радује се љубави и узбуђена је, она јача и преображава све негативно и ружно. Мени је дражи лакши пут, односно начин на који то постижемо проучавањем канона Светих. У правилима ћете наћи начине како су то радили светитељи, верници, подвижници и мученици. Они су своја срца у потпуности предали Христу и Његовој љубави. Хајде да и ми учинимо исто. Да украдемо њихов пут. Свети Порфирије Кавсокаливит https://www.vimaorthodoxias.gr/didaxes-geronta-porfyriou/agios-porfyrios-kaysokalyvitis-na-agonizesthe-me-apalotita-kai-aplotita/#

Моја мисао је врло једноставна: Ако Христос није Бог, онда остајемо у мраку и немогуће је оправдати Бога гледањем страдања света. Али ако је Христос заиста Бог, како ми безусловно верујемо, онда нико не може кривити Бога за зла која се дешавају у свету. Можда се посебно данас јасно осећа злоћа људи, јер се зло појављује организованије него икада раније. Сада сам стар, али од најранијег детињства добијам осећаје мира и светлости. Од почетка руско-јапанског рата (1904-1905) до наших дана видим да је читаво човечанство уроњено у братоубилачке ратове, и нема светлости на хоризонту. Напротив, невиђени црни облаци прекрили су небо, спремни да изазову апокалиптичну олују. Међутим, видевши Христа, обрадовао сам се овом дивном спознајом и никад више не могу да заборавим ову чињеницу наше светске историје. У ствари, само он, Христос, је савршен Човек, а ми пролазимо кроз период нашег земаљског лутања са циљем да личимо на Њега. Човек истински почиње да постоји од тренутка када спозна себе као сина вечног Оца и са том свешћу изговара молитву „Оче наш“. Међутим, ту вредност човека још нисмо у потпуности осетили и зато заобилазимо пут нашег формирања, нашег раста у Духу Светом. Без Христа је немогуће оправдати човечанство. Христос, истовремено Бог и Човек, оправдава Бога пред светом, откривајући свету бескрајну љубав Очеву, и оправдава и човека пред Богом, показујући Богу Оцу прави облик човека. После толико година непрекидног међусобног уништавања људи на земљи, за које се сви они непрестано правдају пред собом, немогуће је очекивати да ће се усудити да погледају у висину Неба и Бога назову својим Оцем. У наше дане, одступање од аутентичне хришћанске вере постало је универзална појава. Реч која карактерише наш век је „отпадништво“. Бојим се, да повећање несрећа може довести људе до оних патњи које ће изгледати заиста критичне и које ће у њима поново пробудити способност да сагледају своју примарну природу по лику Божијем. Тада ће мир завладати на земљи. Али све док људи буду као дивље звери, не можемо очекивати мир на земљи. Сви напори дипломатских и других сличних средстава да се спречи ратна несрећа су узалудни. Пре свега је неопходан духовни препород човека, неопходна је „хуманизација“ овог зверског света. Старац Софроније из Есекса https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-sofronios-toy-essex-pote-archizei-na-yparchei-o-anthropos/#

Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве. Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега. Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише. Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе. На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. – Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, – као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), – никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос. Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао. Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1). Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа. А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном. Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго. Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују. Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса. А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен. Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306 године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин. https://svetigora.com/sveti-velikomucenik-teodor-tiron/

Свети мученик Ђорђе Кратовац је хришћански светитељ српског[1] порекла[2][3] из града Кратова (данас у Северној Македонији). Пострадао је у Софији 1515, због чега се поштује и као Св. Георгије Нови или Св. Георгије Софијски. Ђорђе је рођен у Старој Србији, у вароши Кратову 1497. године, од родитеља Димитрија и Саре.[4] После описмењавања у родном месту, учио је златарски занат − постао кујунџија, а кад му је рано умро отац отишао је у „српски Средац”[5] (потоњу Софију). У Средцу се настанио код тамошњег свештеника поп Петра (Пеје), и ту даље усавршавао златарски занат. Пошто се прочуо по великој смерности и побожности, посећивао га је неки муслимански „софта” (провокатор), који је са њим полемисао и убеђивао га да промени веру. Када је имао осамнаест година Турци су га хтели насилно потурчити, међутим Ђорђе није хтео да се одрекне хришћанске вере.[6] Због тога су га софијски Турци јаничари затворили и мучили, а потом и живог спалили на ломачи 11. фебруара 1515. године у Софији, за време султана Селима I. Тада је његов домаћин и заштитник Петар,[7] познатији као свештеник Пеја написао његово житије у Софији,[8] а потом и јеромонах Илија 1539. године у Русији. Поред Светог Игумана Паисија, Свете Злате Мегленске и Ђакона Авакума спада у ред најпознатијих новомученика међу Србима православне вере. Прогласила га је српска црква за светитеља „Ђорђа Новог”. У манастиру Студеници на фрески из 16. века, представљен је светац у народној ношњи[9]: са дугачком црвеном антеријом узаних рукава, а над њим дугачки химатион без рукава који се испод грла закопчава; рукави слободно висе. Српски сликар Ђорђе Крстић је насликао икону „Св. Ђорђе Кратовац”.[10] Учитељски календар „Светлост” је 1925. године објавио дугачку песму о искушењима Св. Ђорђа Кратовца.[11] Српска православна црква слави га 11. фебруара по црквеном, а 24. фебруара по грегоријанском календару. У његовом родном месту Кратову је 1929. године освећена нова православна црква посвећена „Св. Ђорђу - Србину Кратовцу”.[12] Бугарска православна црква слави га 11. фебруара. Једна улица у београдском насељу Пашино брдо носи његово име (Ђорђа Кратовца) и то још од пре Другог светског рата и без прекида. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Ђорђе_Кратовац

СВ. ХАРАЛАМПИЈЕ БОГУ МОЛБУ ДИЖЕ: ГРЕХОВЕ ОТПУСТИ СВИМ ЉУДИМА ГРЕШНИМ. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани. Тропар (глас 4): Мученик твој Господи Харалампије во страданији својем вјенец пријат нетљениј от тебе Бога нашего; имјејај бо крјепост твоју мучитељеј низложи, сокруши и демонов немошчнија дерзости; того молитвама спаси души нашја. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-svestenomucenik-haralampije

Светитељ Сава Други син је краља Стефана Првовенчаног, а братанац Светога Саве Српског. Родио се 1200. године и пре монашења звао се Предислав. Следећи пример свога стрица, Предислав се замонашио и ревносно предао подвигу. Подвизавао се дуго година у манастиру Хиландар, одакле је ходочастио у Свету земљу и поклонио се гробу Христовом. Из Хиландара био је најпре постављен за епископа хумског, а потом и за архиепископа српског, после Светог Арсенија 1266. године. Управљао је Црквом са великом преданошћу и љубављу, знајући, како говори његов биограф Свети архиепископ Данило, “да ће свако одговарати за дани му талант и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог”. Упокојио се 1271. године у Пећи. Његове мошти налазе се у Цркви Светих апостола у Пећкој патријаршији. https://svetigora.com/sveti-sava-drugi-arhiepiskop-srpski/

Теодор Стратилат је хришћански светитељ. Био је римски војвода, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије. Теодор је због несугласица у вези са религијским опредељењем цара Ликинија кажњен мучењем и смрћу. Познат је по томе што је разрушио идоле од сребра и злата, и поделио комаде од њих сиромашним људима. Такође је преобратио многе људе у хришћанство, и позвао самога цара Ликинија да се одрекне своје вере и прихвати Христово учење. Његово мучење се састојало из следећег: шибан је (шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху), разапет на крст, гађан стрелама и најзад посечен мачем. У хришћанској традицији помиње се да је за све време мучења непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Теодор је умро 8. фебруара 319. године у три сата после подне. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Његове мошти су пренете из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни. Сем 21. фебруара празнује се и пренос моштију његових из Ираклије у Евхаиту 8. јуна (21. јуна по грегоријанском календару). Теодор Стратилат је завештао при страдању, своме слуги Вару: "Тело моје", рекао је, "положи у Евхаити на имању мојих предака". Свети Анастасије Синајски записао је: у месту Карсату близу Дамаска била је једна црква у име светог Теодора Стратилата. Када су Сарацени покорили Дамаск, једна група Сарацена са женама и децом настанила се у тој цркви. На зиду је била фреска светог Теодора. Један Сарацен је гађао стрелом у лик светитељев. У хришћанској традицији помиње се да је тада потекла крв из фреске. Ускоро после тога цела та група Сарацена је умрла ту у цркви. Свети Анастасије тврди, да је он лично био у тој цркви, видео лик светитељев на двору и трагове од крви. Српска православна црква слави га 8. фебруара и 8. јуна по црквеном, а 21. фебруара и 21. јуна по грегоријанском календару. https://sr.wikipedia.org/sr/Теодор_Стратилат

Свети Трифун је рођен у селу Кампсади у Фригији, родитељи су му били сиромашни. И још од самог детињства на њему је била велика благодат Божја, те је имао дар да исцељује болесне, и да изгони зле духове. У то време владара Римског царства био је цар Гордијан III, чија је ћерка Гордијана напрасно полудела. Сви лекари у царству нису могли да је излече. Тада зли дух из девојке проговори и рече да њега нико не може истерати, осим, угодника Божјег, Трифуна. Цар нареди да се на двор доведу сви људи из царства који су се звали Трифун. Правог Трифуна су довели у Рим где је исцелио цареву ћерку. Цар му подари многе дарове, које Трифун при повратку раздели сиромасима. У свом селу продужи овај свети младић да чува гуске и моли се Богу. Када се зацари христоборни Декије Трајан, у великим прогонима које тада нареди цар и свети Трифун би мучен за Христа. Но, он поднесе сва мучења с радошћу великом, говорећи: "О кад бих се могао удостојити, да огњем и мукама скончам за име Исуса Христа Господа и Бога мога!" Све муке ништа му не нашкодише, и мучитељи га посекоше мачем. Пред смрт Трифун се помоли Богу и предаде душу своју Творцу своме 250. године. У православној цркви празнује се 14. фебруара по новом, односно 1. фебруара по старом календару. Тропар Трифуну, глас 4. Мученик Твој Господе, Трифун, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше. Тропар претпразништву, глас 1. Небески збор Анђела припаде ка Земљи, дошавши да види како Онога који се пре све твари родио, Младенца Христа, рођеног од неудате матере, носе ка храму, и са радошћу поје заједно са нама претпразничку песму. Кондак Трифуну, глас 8. Тврдом вером у Свету Тројицу, многобоштво си разрушио до краја, свеславни, славан си у Христу био и победио си мучитеље силом Христа Спаситеља. Примио си венац за мучеништво своје и дарове божанских исцељења, као непобедив. Кондак претпразништву, глас 6. Са Оцем је Син невидљиво, а сада је видљив у телу, неизречено од дјеве се родио и на руке га старац светитељ прима: Поклонимо Му се као истинитом Богу нашем. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/3151-свети-мученик-трифун

Потребно, пре свега, „спознати самог себе“. Да знате ко сте. Ко сте заправо, а не ко мислите да јесте. Са овим знањем постајете најмудрији људи. Са оваквом свешћу долазите до смирења и примате благодат од Господа. Иначе, ако не дођете до самоспознаје, већ рачунате само свој труд, знајте да ћете увек бити далеко од правог пута. Јер Пророк не каже: „Ево, Господе, труда мога“, него „Гле, вели, понижења и труда мог“. Труд је за тело, понижење за душу, и опет обоје заједно, труд и понижење, за целог човека. Ко је победио ђавола? Онај ко је упознао своју болест, страсти и мане које има. Онај ко се боји спознати себе, далеко је од знања; он не воли ништа осим да види мане у другима и да их осуђује. Он у другима не види врлине, већ само мане - не види мане у себи, већ врлине. Карактеристична мана људи нашег времена је да једни у другима не препознајемо дате нам дарове. Једном недостаје много, али многи имају све. Оно што један има, други нема. И, ако то препознамо, стекли смо понизност. Јер тако се и прослави Бог, који је многоструко украсио људе и учинио сву своју творевину неједнаком, односно различитом. Не као што безбожници покушавају да доведу до једнакости поткопавањем божанске креације. Бог је „све створио у мудрости“. Зато, чедо моје, побрини се да добро упознаш себе, како би поставио чврст темељ за понизност. Шта год добро мислите, говорите, чините, све је дар Божији. "Сваки савршени поклон силази одозго." Све је Божји дар, ми немамо ништа своје. Према томе, свако ко жели и тражи да добије благодат од Господа, мора најпре добро познавати своје постојање. Ако не почнеш добро, нећеш добро ни завршити. Потребно је знати да је све створено из ништавила. "Рекао је, и били су рођени и усхићени." Он рече, и постаде земља. И пошто је узео глину, створио је човека. Беживотни подижу глиненог човека. То је твоје постојање. То смо сви ми. Прљавштина и блато. Ово је прва поука за онога ко жели да прими, али и да има благодат увек у својој близини. Из овога долази свест и из овога се рађа понизност. Не само речима да се понизи, већ да на основу стварности говори истину: ја сам земља, ја сам глина, ја сам блато. То је наша прва мајка. Дакле, земља је утабана, а ви као тло морате бити угажени. Ти си прљавштина, немаш вредност. Бацају те ту и тамо, користе те као бескорисни материјал. И тако је Створитељ удахнуо у тебе и дао ти дух живота. И гле, одмах си постао разуман човек. Говориш, радиш, пишеш, поучаваш; постао си оруђе Божије. Али, не заборави да је твој корен земља. Зато „се сети својих последњих тренутака и не греши довека“. То је прва ствар, која не само да привлачи благодат, већ је умножава и задржава. Ван овог принципа стиче се нешто мало, али после неког времена се и то мало изгуби, јер није саздано на чврстом тлу. Грешни сте али изнутра верујете да сте праведни. Не можете избећи заблуду. Милост жели да остане, али пошто још нисте практично дошли до истине, она мора да оде. Јер ћете несумњиво веровати у своју логику да сте оно што нисте, и без даљњег ћете залутати. Зато благодат не остаје. Имамо противника, који је моћан изумитељ зла и творац сваког греха. Који од светлости постаде тама и све зна. Који је непријатељ Божији и тражи од свих да нас да и ми то постанемо. Коначно, то је лукав дух и лако се меша са духом који нам је Бог дао. Гледа шта наша душа жели и на који начин јој Бог помаже. https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/agios-iosif-o-isychastis-gnorise-ton-eayto-soy-mathe-poios-sta-alitheia-eisai/#

НИСМО МИ КРИВИ АКО НЕ ПРОЗИРЕМО НЕЧИЈУ ЗЛОБУ. Рођен у Назианзу од оца Јелина и мајке хришћанке. Пре крштења учио се у Атини заједно са Василијем Великим и Јулијаном Одступником. Често је он прорицао Јулијану да ће бити одступник од вере и гонитељ цркве, што се и збило.На Григорија је нарочито много утицала добра му мајка Нона. Када заврши своје учење, Григорије се крсти. Свети Василије рукоположио га је за епископа сасимског, а цар Теодосије Велики ускоро га позове на упражњени престо архиепископа цариградског. Саставио је многобројна дела, од којих су му најславнија она из Богословља, због чега је и назват Богословом. Нарочито је знаменито по дубини његово дело Беседе о Светој Тројици. Још је писао против јеретика Македонија, који је криво учио о Духу Светоме (као да је Дух створење Божје), и против Аполинарија, који је криво учио, као да Христос није имао човечје душе, него да му је божанство било место душе. Писао је такође и против цара Јулијана Одступника, свог негдашњег школског друга. Када на Сабору 381. године, наста распра око његовог избора за архиепископа, он се повуче сам, изјавивши: "Не могу нас лишити Бога они који нас лишавају престола". Затим напусти Цариград, оде у Назијанз, и тамо проживе до смрти у повучености, молитви и писању корисних књига. Иако је целог живота био слаба здравља, ипак је доживео осамдесету годину. Мошти су му доцније пренете у Рим, а глава му се налази у Успенском собору у Москви. Био је и остао велико и дивно светло цркве православне, како по кротости и чистоти карактера тако и по ненадмашној дубини ума. Упокојио се у Господу 390. године. Тропар (глас 1): Пастирска свирала богословља твога, говорничке победи трубе, јер као да је из дубине духа тражена, приложи се доброти твога гласа: Зато моли Христа Бога, оче Григорије, да спасе душе наше. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih/sveti-grigorije-bogoslov-arhiepiskop-carigradski-prepodobni-publije

Свети апостол Тимотеј би рођен и васпитан у Ликаонском граду Листри. Овај се град не прослави изобиљем плодова земаљских, као овом богопосађеном младицом, иако није била од сасвим доброг корена. Јер као што мирисна ружа произађе од трња, тако Тимотеј произађе од оца Грка, који беше веома чувен у идолопоклонском зловерју, и изузетно неваљао, као што се опет касније син његов одликоваше врлинама и добром нарави. А мајка и баба светог апостола беху Јеврејке. Обадве свете и праведне, и украшене добрим делима, као што о томе сведочи свети апостол Павле, говорећи: Желећи да те видим, опомињући се суза твојих, да се радости испуним; опомињући се нелицемерне у теби вере која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију; а уверен сам да је и у теби (2 Тм. 1, 4-5). Још као дете, блажени Тимотеј се хранио од мајке своје не толико храном колико речју Господњом. И удаљи се од незнабожачке и јеврејске заблуде, и прибеже светоме Павлу, богогласној труби црквеној, када свети апостол Павле са учеником и апостолом Христовим Варнавом дође у Листру, као што о томе божанствени Лука казује у Делима Апостолским (Д.А. 14, 6). И дошавши тамо, учини велико чудо: једном речју исцели хромог од утробе матере своје. Што, кад народ виде, силно се дивљаше, говорећи: Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама (Д.А. 14, 11). Али народ дознаде да они нису богови већ апостоли и проповедници Бога живога, а противници лажних богова. И за то су и послани, да људе од демонске обмане обрате Богу истинитоме, који може не само хроме исцељивати него и мртве из гробова васкрсавати. Тада многи напустише заблуду и приступише вери. Међу њима беше и мајка овог блаженог апостола Тимотеја, која је била удовица. Она с радошћу прими у дом свој светог апостола Павла, и угости га. И даде му сина свог Тимотеја као дар за чудо које је учинио у њиховом граду и за добијену светлост вере. Дечко беше још мали али способан и припремљен да прими семе речи Божје. Свети Павле га узе, и видећи да је паметан и кротак, и да је благодат Божја у њему, заволе га више него родитељи по телу. Али пошто дечко беше још мали, те није могао путовати с њим, он га остави код куће, и одреди му искусне учитеље да га поучавају Светом Писму. О томс сам спомиње, пишући Тимотеју: Ти из малена знаш Свето Писмо (2 Тм. 3, 15). Сам пак Павле, засут камењем од народа, који Јевреји подговорише, и извучен ван града, устаде и отиде у друге градове. После неколико година свети Павле узе Силу и крену из Антиохије да посети браћу у свима градовима, у којима је прво проповедао реч Божју. И дође у Листру, где беше свети Тимотеј (Д.А. 16, 1). Видећи да је Тимотеј одрастао, и да је сваком врлином украшен, и да га сви тамошњи хришћани много поштују, он га узе к себи у апостолство. И тако га начини својим неотступним сапутником и служитељем у Господу у свима трудовима и путевима својим. А када хтеде да отпутује из града, он обреза Тимотеја Јевреја ради, којих беше тамо много. Обреза га по закону Мојсијевом, – не што је обрезање потребно за спасење, пошто нова благодат место обрезања има свето крштење, – нeгo да се не би саблазнили Јевреји, јер су сви знали да је Тимотеј рођен од оца Грка. И отпутовавши одатле, свети Павле прохођаше градове и села, учећи и проповедајући Еванђеље царства Божјег, и просвећујући све светлошћу вере. А њему, као звезда сунцу које је синуло из трећега неба, следоваше божанствени Тимотеј, усвајајући незалазну светлост – учење Еванђеља Христова, и навикавајући се на добре обичаје и врлински живот, као што о њему сведочи и сам апостол Павле, говорећи: А ти си се угледао на моје учење, живљење, намеру, веру, дуготрпељивост, љубав, трпљење, протеривања, страдања (2 Тм. 3, 10-11). Тако свети Тимотеј све врлине поцрпе из изабраног сасуда. А узе на себе апостолско сиромаштво Христа ради: да ништа себи не тече, ни злато, ни сребро, нити ишта земаљско. И навикну да за зло узвраћа добром: ружен, он је благосиљао; гоњен, он је трпео; хуљен, он је молио; у свему показујући себе као слугу Божјег, и као истинског следбеника свог учитеља, светог Павла. Видећи свог ученика како изванредно напредује у врлинама, свети Павле га постави најпре за ђакона, потом за свештеника, па онда и за епископа, иако је још био млад. Рукоположен од светог апостола за служитеља Христових Тајни, свети Тимотеј постаде свесрдни подражавалац апостолских подвига и трудова. Он беше сарадник и сапутник великог апостола у проповедању Еванђеља Христова. У том подвигу не могаше га омести ни младост, ни болест тела, већ је у свему показивао велику срчаност. О томе сведочи његов учитељ Павле, пишући Коринћанима: Ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дело Господње као и ја. Да га нико дакле не презре (1 Кор. 16, 10-11). А и пре тога хвалећи га пише: Послах к вама Тимотеја, који ми је мили и верни син у Господу. Он ће вам напоменути путеве моје (1 Кор. 4, 17). Затим га и у другим посланицама својим назива братом својим, говорећи: Павле, сужањ Исуса Христа, и Тимотеј брат (Филим. 1). И опет: Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (2 Кор. 1, 1). И опет: Павле апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (Кол. 1, 1). И још: Посласмо Тимотеја, брата свога и слугу Божјега, и сарадника свога у Еванђељу Христовом, да вас утврди и утеши у вери вашој (1 Сол. 3, 2). Ове, и многе друге похвале о светом Тимотеју налазе се у Павловим посланицама. Свети Тимотеј се не понесе због њих, него у смиреноумљу и опрези живећи, толико умртвљиваше себе постом и молитвом, да га је и сам учитељ, који је посматрао његове подвиге и постове, веома сажаљевао. И саветоваше га да не пије воде, него да пије по мало вина, желуца ради свога и честих болести својих (1 Тм. 5, 23). Но иако тело његово беше непрестано изложено болестима, благородство душе његове било је здраво и никада повређено. Прошао је он све крајеве света са учитељем својим, проповедајући реч Божју и у Ефесу, и у Коринту, и у Македонији, и у Италији, и у Шпанији. С правом се за њих може рећи: По свој земљи прође проповед њихова, и на крај весељене речи њихове (Пс. 18, 5). А беше свети Тимотеј врло оштроуман, брз на одговоре, ванредно слаткоречив проповедник речи Божје, особито сладак у тумачењу Светога Писма, најдостојнији пастир у управљању Црквом и у одбрани Цркве. Нарочито је добио преизобилну благодат што је учење црпео из двоструког извора: јер му је учитељ био не само Павле, него и љубљени ученик Христов Јован. Када римски цар Домицијан посла светог Јована у изгнанство на острво Патмос, свети Тимотеј постаде место њега епископ града Ефеса, где после кратког времена и пострада за сведочанство Христово на овај начин: Једном се у Ефесу нарочито празноваше празник, звани Катагогијум. О том празнику маскирали су се људи и жене, и са бесрамним играма обилазили градске улице, носећи у рукама мотке и идоле. Певали су песме, викали, дерали се, и као разбојници насртали на пролазнике, а неке чак и убијали. И друга су гадна безакоња чинили, мислећи бедници да тиме службу чине својим поганим боговима. Видевши то, божанствени Тимотеј се распали огњем божанске ревности, уђе у ту богохулну светињу, и стаде отворено и смело проповедати јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, а изобличавати заблуду идолопоклонства и ништавност њихових богова. А они, заслепљени тамом идолодемонства, једнодушно навалише на светог Тимотеја. И стадоше жестоко тући моткама светитеља. Па га потом немилосрдно вукоше по земљи, и бездушно ногама изгазише намртво. После дођоше хришћани, и нађоше светог апостола на издисају; узеше га и изнеше ван града. И када се престави у Господу они чесно тело његово сахранише на месту, званом Пион. После дуго времена, по наређењу цара Констанција, сина Константина Великог, свети мученик Артемије пренесе његове чесне и свете мошти у Цариград, и положише их у цркви Светих Апостола поред светих моштију светих апостола: Луке и Андреја Првозваног. И тако, по Божјој вољи, онима којима су у овом животу били заједнички учење и проповед Еванђеља, би и заједнички гроб. Исто тако им је блаженство заједничко на небу у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин. https://svetigora.com/sveti-apostol-timotej/

Марко Евгеник, митрополит Ефеса (1437-1445), антилатински богослов и светитељ, рођен је у Константинопољу 1394. године, a умро у Константинопољу 23. јуна 1445; празнује се 19. јануара / 1. фебруара.[1] Луј Пти указује на 1391. или 1392. као на годину његовог рођења [2], док више аутора указује на 1444. као годину смрти.[3] Евгеников отац Георгије био је учитељ, ђакон и ризничар цркве Аја Софија. На крштењу дечак је добио име Манојло. Након очеве смрти студирао је у Константинопољу код Јована Хортазменоса (реторику) и Георгија Плитона (филозофију и математику). Године 1420. постаје монах на острву Антигона (Принчевска острва) и добија име Марко; две године касније враћа се у престоницу, где је ступио у Мангански манастир и био рукоположен за свештеника.[4] Кратко пре Фераро-фирентинског сабора Евгеник је постао митрополит Ефеса. Присуствовао је сабору као један од водећих византијских богослова, заступајући крајње негативну грчку позицију у односу на латинска учења о Светом Духу (Филиокве) и о чистилишту. Био је једини грчки делегат који је одбио да потпише акт о Унији између цркава Рима и Константинопоља (1439). По повратку у Ефес преко Константинопоља, заточен је на острву Лимнос (1440-1442).[5] Марка Евгеника су истовремено критиковали као ускогрудог противника Уније[6] и хвалили као бескомпромисног и доследног бранитеља саборног хришћанског предања.[7] Православна црква га је канонизовала као светитеља 1456. године. Житије Марка Ефеског написао је његов брат Јован Евгеник. На српском је објављено у преводу архимандрита Јустина Поповића.[8] У својим бројним богословским делима Евгеник брани Паламизам и антилатинску позицију о „филиокве“ и „чистилишту“. Сачувано је и неколико његових беседа, као и писма, хагиографије и химне. Уобичајена је подела на рана дела (настала око 1430), дела из периода Фирентинског сабора (1438-1440), и посланице (1440-1442).[9] Има и његових дела која до данас нису објављена. https://sr.wikipedia.org/wiki/Марко_Ефески

АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ (грч: Αθανάσιος ο Μέγας) - свети, александријски Архиепископ, непобедиви бранилац никејског Православног исповедања вере у Свету Тројицу и један од највећих богослова Цркве Христове свих времена, због чега је и назван: "Велики", "отац Православља", "Стуб Цркве", "велика труба Истине", "Неупоредиви борац са прве борбене линије". Рођен је у Александрији у грчкој хришћанској породици. Школовао се у Александријској катихетској школи и у подвижничкој школи египатских монаха, где је за учитеља и духовног оца имао Св. Антонија Великог. Тако је постигао универзално образовање, како оно јелинско енциклопедијско, тако и Црквено богословско, које је сматрао важнијим од првог. Празнује се 2. маја и 18. јануара. Борба против аријанства Свети Атанасије се посебно истицао у познавању Светог Писма, а мисли се да га је знао напамет. Као такав, рано је запажен од александријског Епископа Александра, који га је око 318. године узео за свог ђакона, секретара и богословског саветника. У тој улози Атанасије је учествовао на Никејском сабору (325), који је осудио Арија и његово лажно учење, и усвојио, углавном захваљујући залагању Св. Атанасија, израз омоусиос (једносуштни) за Бога Сина у његовом односу према Богу Оцу. После Александрове смрти (328), Атанасије га је наследио на епископској катедри. Тада отпочињу и његова страдања за Православље, али и до тада нечувени богословски подвизи који су се завршили његовом коначном победом. Иако су васељенски поражени на Никејском сабору, аријанци су и после тога наставили борбу против Православља, посебно против израза "омоусиос" који је изражавао саму његову суштину. За кратко време показало се да је то, у ствари, био рат против Атанасија, јер је сва одбрана Православља пала на његова плећа. У почетку је наилазио на разумевање и подршку Запада, али је касније од свих био остављен. До краја су му били верни само Александрија и египатски монаси. Настојећи да га уклоне са катедре и коначно униште, предвођени Јевсевијем Никомидијским, аријанци су се нарочито служили клеветама против њега, интригама код императора и неправедним саборским суђењима. Тако је Атанасије пет пута ишао у прогонство, које је укупно трајало чак 15 година. Атанасије је веома мудро водио борбу са аријанцима. Са изузетном проницљивошћу и ширином сагледавао је право стање ствари међу Епископима и богословима, па је успевао да запази поборнике Православља и међу онима који формално нису прихватили израз "једносуштни", као и да открије лажно учење код неких својих следбеника, као што су били Аполинарије Лаодикијски и Маркел Анкирски. Дела И поред свих својих страдања, Св. Атанасије је био веома плодан писац са урођеним књижевним даром. Почео је да пише врло млад, још пре почетка аријанске кризе. Међу његовим делима на Црквеном плану васељенских размера, поред одбране никејског једносуштија, најпознатије је било одгајање нове никејске струје међу богословима Истока, предвођене великим Кападокијцима, коју је он побудио и подржао на чувеном Сабору исповедника у Александрији (362). Његова дела сачињавају неколико тематских целина: апологетску, догматску, историјско-полемичку, егзегетску и монашко-аскетску. Најзначајнија међу њима су: Реч против Јелина, Ο ваплоћењу, Три слова против аријанаца, Ο Никејском сабору, Томос Антиохијцима, Четири писма Серапиону ο Светом Духу, Посланица Епиктету Епископу коринтском, Живот Светог Антонија, Посланица 39. (Св. Сава је превео и унео у Крмчију), Писмо ο Сабору у Аримину (Риминију) и Селевкији, Апологија против аријанаца, Историја аријанаца, и многа друга. У Мињовој PG његова дела заузимају томове XXV - XXVIII, а постоје и многа друга комплетна и одвојена издања. Са богословљем Атанасија Великог отвара се нова епоха хришћанске богословске мисли, ефикасно крштавање јелинизма и тачно формулисање хришћанског учења ο Богу. Учење Светог Атанасија Атанасије је своје учење изложио у борби са јеретичким учењем Арија, који је робовао јелинским појмовима ο Богу. За разлику од овога, Атанасије у свом богословљу полази од Божанског Откривења, које постоји као жива стварност у Цркви. Он говори ο живоме Богу који се потпуно открио ваплоћењем Сина Божијег. Главни Атанасијев допринос је у одбрани божанства Бога Сина и Духа Светога, који су у томе равни Богу Оцу. Они су једносуштни (ομοούσιος) са Оцем. Да би објаснио како је Исус Христос - Бог, а не створење, Атанасије је морао најпре да објасни проблем твари, да говори ο унутарбожанском животу и Божијем односу према свету. Он повлачи разлику између Божије природе и Божије воље. Син се природно рађа од Оца и зато је Он једне природе - једносуштан с њим, а однос Бога према свету, његово јављање "изван" Себе јесте дело слободне воље Божије. Атанасије је јасно раздвојио теологију, која говори ο унутарбожанском животу, и икономију, која говори ο Божијем односу према свету. Осим тога, кориговао је недостатке хришћанских апологета који су то раније покушавали без довољно успеха. Спасење човека и његово природно назначење, по Атанасију, састоји се у његовом обожењу, а то се остварује кроз учешће човека у божанском животу у личности ваплоћеног Бога Логоса, који обожује човека Својим нествореним енергијама. "Бог је постао човек да би човек погао постати Бог", говорио је Атанасије. Атанасије није схваћен и прихваћен од оних богослова који нису успели да се ослободе свога неоплатонистичког и оригеновског наслеђа. Његово учење прихватили су и наставили кападокијски оци. http://www.pravoslavlje.net/index.php?title=Св._Атанасије_Велики

Савиндан – 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, Православна црква слави Светог Саву, првог архиепископа и просветитеља српског. Растко Немањић, најмлађи син великог српског жупана Стефана Немање и Ане, рођен је око 1174. године. Заједно са старијом браћом, Стефаном и Вуканом, на двору у Расу, добио је изванредно образовање. Од ране младости показивао је љубав према књизи. На његов духовни развој највише су утицала житија јужнословенских пустињака, Светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског. Ипак, сматра се да се мали Растко највише одушевљавао житијем Светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Већ у петнаестој години отац му даде на управљање Хумску област, између Неретве и Дубровника. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима. Помагао је сиротињи, као ретко ко други. Посебно је поштовао монахе. Међутим, тежећи савршенијем животу, млади Растко је напустио родитељски дом и отишао у Свету Гору. У осамнаестој години живота примио је монашки чин и добио име Сава. Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије III предао Србима у власништво. Хиландар је све до XVIII века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе. После четрнаест година, тачније 1207. године, са моштима Светог Симеона Мироточивог, Сава – сада у чину архимандрита – враћа се у Србију и у манастиру Студеници, очевој задужбини, мири око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Потом ради на црквеном и културном просвећивању српског народа; говори им о хришћанском моралу, љубави и милосрђу; ради на организацији Цркве (оснива епархије). У својој личности је објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе. Године 1234. Свети Сава креће на своје друго путовање у Свету Земљу. Пре поласка, на престо Српске архиепископије поставља свог оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Ово је био мудар и промишљен потез, пошто је знао да од личности наследника умногоме зависи даља судбина Српске цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања, упокојио се у Бугарској, у Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године. Краљ Владислав је, 1237. године, уз највише црквено-државне почасти пренео мошти светитеља Саве у манастир Милешеву. Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе. Због тога му Срби, не само у српским земљама, него и широм света, подигоше многе свете храмове. Управо на месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана саградише највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. https://mitropolija.com/2023/01/27/sveti-sava-prvi-arhiepiskop-i-prosvetitelj-srpski-3/

Свети Ермил и Стратоник (гр. Ἕρμυλος καὶ Στρατόνικος; лат. Hermylus et Stratonicus) убрајају се у ред најстаријих по имену познатих хришћанских страдалника у римском граду Сингидунуму (данас Београд у Србији) у провинцији Горњој Мезији. Страдали су око 314. или 315. године у време када је у источном делу Римског царства владао цар Лициније, а на Западу цар Константин Велики. Њихово страдање хронолошки посматрано, догодило се после проглашења Миланског едикта (313. год.) о слободи хришћанске вере. У теологији није потпуно извесно мишљење да ли су они пострадали као жртве већ у то време започетих сукоба царева Константина Великог и Лицинија. Према тексту житија Ермила и Стратоника, Ермил је био ђакон у Сингидунуму и због вере је допао у затвор. Лично га је ислеђивао сам цар, али је Ермил остао чврст и непоколебив у хришћанској вери. Догодило се у току његовог судског ислеђивања да је чувар затвора, војник Стратоник, такође био хришћанин; и он се отворено и јавно придружио у страдању свом пријатељу Ермилу. Обојица су потом заједно претрпели велика мучења. Осуђени су на исту смрт: стављени су у исти ковчег и живи бачени у реку Дунав. После три дана вода је избацила њихова тела на десну обалу Дунава, на 18 стадија низводно од Сингидунума. Хришћани су нашли њихова тела, свечано сахранили, а касније је на њиховом гробу саграђен храм њима посвећен. Српска православна црква обележава спомен Св. Ермила и Стратоника је 26. (13) јануар. На икони се сликају заједно како држе крст у руци као знамење патње коју су претрпели. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Свети_Ермил_и_Стратоник

Григорије Ниски (335—394) је био епископ града Нисе у Кападокији, млађи брат Светог Василија Великог, близак пријатељ Григорија Богослова. Он је био најпре само презвитер, јер је био ожењен. Када му је умрла жена, блажена Теозва, изабран је и посвећен за епископа у Ниси. Он се одликовао огромном светском ученошћу и духовним опитом. Учествовао на Другом васељенском сабору. Сматра се да је он саставио други део Симбола вере. Григорије је био велики беседник, тумач Светог писма и богослов. Због свога пораза аријевци се беху нарочито на њега окомили као на свог страшног противника, те у време цара Валентинијана, њиховог једномишљеника, успеше да збаце с епископске столице и отерају у изгнанство. Осам година проведе овај свети отац у изгнанству трпељиво сносећи све беде и сва понижења. Најзад сконча у дубокој старости концем IV века преселивши се у Царство Божје и оставши кроз све векове на земљи као велико светило Цркве. Српска православна црква слави га 10. јануара по црквеном, а 23. јануара по грегоријанском календару. * Животопис Григорије Ниски заједно с братом Василијем и с Григорије Назијанским је био један од великих протагониста духовног цветања, које је подстицало изградњу хришћанске цивилизације у 4. веку када је Кападокија проживљавала раздобље интезивне и стваралачке културалне животности. О његовом животу зна се врло мало. Рођен је око 335. године. Са братом Василијем био је одгојен у Атинској школи. Након што је био лектор у цркви, Григорије је прихватио службу ретора и тад се вероватно оженио. Затим је напустио поучавање, те се повукао у једну монашку заједницу, коју је установио његов брат Василије у Понту. Монашким се позивом посвећује уз брата Василија и његова мајка, брат Некратије и сестра Макрина. Између 371. и 372. је уз почетно негодовање пристао да постане епископ Нисе у тој истој Кападокији према жељи брата Василија. Василије се разочарао у Григоријево вршење епископске дужности. Понекад му је недостајало танкоћутности у односу према људима. У другим околностима опет није био довољно чврст када су то прилике захтевале, а није био нити практичан у погледу административних послова, те је постао лак плен клеветама и оптужбама до те мере да је био ухапшен, а затим и премештен на две године под лажном оптужбом да је злоупотребио црквене фондове. Било је то дело његовог аријанског супарника Демостена. Године 378. се враћа на епископски трон. Године 379. је учествовао на сабору у Антиохији. 380. године је изабран за метрополита Севасте (данашњи Сивас у Турској). Године 381. учествује на Сабору у Цариграду где је одиграо значајну улогу, те га је због тога цар Теодосије I једним декретом означио као заступника правоверја. Треба нагласити његове заслуге на пнеуматолошком подручју када је требало срочити саборско Веровање. Заправо, дорадио је Никејски символ вере уневши параграф о Духу Светом признавши му Боштво. Присуствовао је Сабору у Цариграду и 383. године. Проповедао је на свечаном спроводу кнегиње Пулхерије и царице Флациле 385. године. Након тога се све мање залази у јавне послове. Сцена његовог деловања постаје све више монашки живот. Будући да је све мање у Цариграду, све мање се појављује на епископским саборима, а све више борави у манастирима. Још 394 се налази међу потписницима цариградског сабора, након чега му се губи сваки траг, те се сматра да је тада и преминуо. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Григорије_Ниски

Свети пророк Малахија родио се у Софи, у племену Завулоновом, после повратка Јевреја из ропства Вавилонског. Још из младости водио је живот чист и непорочан. Пророковао је: о доласку Господњем, о Страшном суду, о промени прописа и закона Мојсијева на бољи, и о новој жртви. Његово име Малахија значи анђео. Народ га је назвао анђелом, или што лицем беше необично леп као анђео, или што живљаше анђелски чисто и свето, и друговаше с анђелима. Често је разговарао с анђелом, који му је тајне Божје открио и будуће ствари му казао. Дешавало се да су и други, који су достојни, чули глас анђелски, али нису могли да виде самог анђела. Свети Малахија је говорио с анђелом лице у лице, као што човек говори са пријатељем својим. Овај свети пророк беше последњи по времену од пророка. Јер после њега не би другога у Израиљу до Јована Крститеља. Преставио се Богу млад, и био сахрањен крај својих предака. http://arhiva.spc.rs/sr/sveti_prorok_malahija_4.html

Један од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао "убоги Серафим". Родио се у Курску, у Русији, 19. Јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Средом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. Августа 1786. године, удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увек у једној истој одећи, зими је скупљао грање, лети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике телесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене песме, и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе царникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посетиоцима, а пре свега са монасима. Његове речи, пренете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загреваху срца, чак и она окорела и хладна. С великом љубављу лечио је све душевне и телесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по две хиљаде људи на лечење или савете, или само за благослов. Одликовао се великом смерношћу. Када га је сав свет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. Јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној белој подраси, клечећи на коленима на свагдашњем месту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере " Умилење". О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару. Тропар (глас 4): Од младости Христа си заволео, блажени, и Њему Једином хтео си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш. http://www.manastirrukumija.net/index.php/praznici/25-praznici/190-prepodobni-serafim-sarovski

Свети Василије Велики, архиепископ кесаријски, рођен је у вријеме цара Константина. Још док је био некрштен школовао се у Атини и био је врло образован, јер је петнаест година учио философију, реторику, астрологију и остале науке тога времена. Школски другови су му били Григорије Богослов и Јулијан – касније цар одступник. У зрелим годинама крстио се на ријеци Јордану заједно са својим бившим учитељем Евулом. Поставши чврсти поборник православља, луча моралне чистоте и вјерске ревности, овај умни богослов се с правом назива Велики. Живјео је само педесет година, али је био чврсти стуб Цркве и њен ревносни стројитељ. Десет година је служио као епископ Кесарије кападокијске, и називан пчелом цркве Христове. Сачувана су многобројна дјела овог оца Цркве, богословска, канонска, апологетска као и служба названа по његовом имену. Ова служба се служи десет пута у години и то: 14. јануара, уочи Богојављења, у све недеље Часног поста, осим Цвијетне, на Велики четвртак и на Велику суботу. Свети Василије мирно се упокојио и преселио у царство Христово 14. јануара 379. године. https://svetigora.com/sveti-vasilije-veliki/

Доситеј (световно име Драгутин Васић; Београд, 5. децембар 1877 — Београд, 13. јануар 1945) био је епископ нишки и први митрополит загребачки. Гимназију и богословију завршио је у свом родном месту.[1] Замонашио се још као ученик богословије и рукоположен је у чин јерођакона. Завршио је кијевску Духовну академију и магистратуру 1904. године, а затим је завршио филозофске науке на Универзитету у Берлину и Лајпцигу. У мају 1913. године Свети Архијерејски Сабор Краљевине Србије изабрао га је за епископа нишког, а 25. истога месеца посвећен је за епископа. Током Првог светског рата дочекао је бугарског окупатора у својој резиденцији, а онда је пребачен у интернацију. После капитулације Бугарске враћа се у своју епархију 1918. године. У њој је остао до 1933. 8. октобра 1932. године у Светом архијерејском сабору једногласно је изабран за првог митрополита Загребачког.[2] У време враћања Чеха и Словака у православље из римокатолицизма, а у Прикарпатској Русији из уније, епископ Доситеј је три године провео у Чехословачкој као изврстан мисионар, а потом је одржавао сталну везу са младом Православном црквом у овој земљи. После стварања Загребачке епархије постављен је за првог митрополита загребачког. Митрополит Доситеј се нарочито истакао својим организаторским радом. Новооснованој Митрополији загребачкој поставио је чврсте темеље и дао значај који јој и приличи у таквој политичкој и културној метрополи као што је град Загреб. Други светски рат је митрополита Доситеја затекао у Загребу, у његовој резиденцији. На дан прогласа НДХ, 10. априла 1941. године, ухапшен је од усташа и са својим ђаконом Лазаром Живадиновићем затворен у злогласни затвор у Петрињској улици. О његовом страдању сведочи и изјава белгијског конзула Арнолда Роберта, који је кроз отвор на вратима ћелије број 8, видевши тело унакаженог митрополита Доситеја, рекао: "Но, богами, ово је дивљаштво што ови људи раде".[3] Тешко болестан премештен је у болницу Милосрдних сестара. Уместо лечења "милосрдне сестре" свирепо су га мучиле и понижавале. Од њих је свакодневно мучен и злостављан, тако да му је сва брада била почупана. По сведочењу Божидара Церовског, шефа усташке полиције у Загребу, "Митрополит је био тако страшно измрцварен да је једва жив утрпан у воз за Београд". Након вишегодишењих покушаја генерала Недића да издејствује спашавање српског митрополита, коначно је допремљен у Земун, у теретном вагону, болесног митрополита преузимају Немачке окупационе власти и спроводе га у Београд. Неколико месеци после тога умро је у манастиру Ваведење у Београду 13. јануара 1945. године, од тешких последица злостављања. Говорио је одлично руски, чешки, немачки и француски језик. Одликован је орденом Светог Саве I степена са лентом, златном Обилићевом медаљом за храброст, орденом Карађорђеве звезде 4 степена, орденом Бијелог орла 4 степена и орденом Црвеног крста, руског и југословенског. На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве Митрополит Доситеј је, због свог мученичког страдања и исповедања православне вере, унет у Именослов Српске цркве као исповедник. Српска црква га прославља 13. јануара/31. децембра. Увече, 12. маја 2008. године молитвено су пренете мошти Светог свештеноисповедника Доситеја загребачког и ваведењског из гроба у порти манастира Ваведење у Београду у саму цркву. https://sr.m.wikipedia.org/sr-ec/Митрополит_загребачки_Доситеј

Православна Црква, другог дана по Божићу, молитвено се сећа Светог првомученика - архиђакона Стефана. Стефан је био Јеврејин, и то припадник оног дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Био је у сродству са апостолом Павлом, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Страдање светог Стефана збило се годину дана после силаска Духа Светога на апостоле, односно исте године када се Господ Исус Христос вазнео на небo. Свети Стефан је први хришћанин који је страдао за Господа и зато се назива Првомучеником. Његово мучеништво потресно је описано је на страницама Светог Писма Новог Завета. Свети Стефан се назива Архиђаконом, јер је био први од седам ђакона које су свети апостоли поставили на службу око помагања сиротињи у Јерусалиму. Како каже библијско сведочанство, Свети архиђакон Стефан био је, као и дванаест великих апостола, надахнут силом Духа Светога. Чинио је многа чудеса, помагао људима и сва та његова добра дела помињу се у Светом Писму Новог Завета. У тој првој години по страдању и Вазнесењу Христовом, Свети Стефан је огромном снагом своје вере, својих речи и дела подсећајући на речи закона и пророка Старог Завета, доказивао Јеврејима, својим сународницима, да су они заиста убили Месију, очекиваног толико векова. Због тога је међу својим ближњима имао много непријатеља, али их је увек побеђивао своји јасним и истинитим речима. Како нису могли другачије спречити његово проповедање, прибегли су, уз помоћ лажних сведока, клевети да је хулио на Бога и Мојсија, баш као што се збило и са Исусом Христом. Тако су народне духовне старешине против Светог Стефана побуниле народ. Као и Христа, Стефана су лажно оптужили и ухапсили. После хапшења, уследило је суђење. На суђењу Свети Стефан је одлучно и разложно побијао једну по једну клевету лажних сведока. Изложио је, јасно и са великим поштовањем, целу историју Израиља од Аврама, који је први добио обећање о доласку Месије до Мојсија, о којем је говорио са великим страхопоштовањем и уважавањем. Но, истина о Месији још више је разгневила свештеничке и народне поглаваре. У том узаврелом тренутку, Архиђакон Стефан погледа у небо и то што је угледао објави свима присутнима: „Ево, видим небеса отворена и сина човечјег где стоји с десне стране Бога." То је разјарило све његове судије те Архиђакона Стефана изведоше из града и убише камењем. Међу присутним мучитељима био је и Стефанов рођак Савле, који је касније, искрено се покајавши, спознао истину о Господу Исусу Христу, примио његово учење и свето крштење, и остатак земаљског живота провео проповедајући, као апостол Павле, јеванђељску истину, ширећи Христову реч и оснивајући црквене заједнице. А тога дана, када су Јевреји каменовали архиђакона Стефана, стајала је подалеко, на једној узвишици Пресвета Богородица, са светим Јованом Богословом, гледајући мучеништво овог првог мученика за истину њеног Сина и молећи се усрдно Богу за његову душу. Последње речи светог архиђакона Стефана су биле: „Господе, не урачунај им грех овај". Самим пример мучеништва и безпоговорног страдања, архиђакон Стефан је дао и, дан данас, даје пример свим хришћанима. Његов пример најбоље објашњава речи да је „крв мученика семе Цркве". Мошти светог првомученика Стефана су пронађене близу Јерусалима 415. године Господње. https://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/2702-sveti-prvomucenik-i-arhidjakon-stefan