Претражи Живе Речи Утехе

Свети Вартоломеј апостол. Један од дванаест великих апостола. По свему изгледа, да је Вартоломеј и Натанаил једно исто лице. Удружен са апостолом Филипом и сестром Филиповом, девицом Маријамом - а за неко време и са светим Јованом Богословом - проповедао Јеванђеље најпре по Азији, потом у Индији и, најзад, у Јерменији, где је и скончао мученички. У Јерапољу ови свети апостоли молитвом умртвили су велику змију, коју су назнабошци у храму држали и обожавали. У истом том граду молитвом су дали вид Стахију, који је четрдесет година био слеп. Ту се дигне на њих светина, те и Филипа и Вартоломеја распну на крст (Вартоломеја наопако). Утом се догоди земљотрес, од кога погину зле судије и многи народ. Осетивши то као казну Божју, многи притрче да скину апостоле с крстова, но Филип беше већ издахнуо, док Вартоломеј беше још у животу. После тога Вартоломеј оде у Индију, где је проповедао и на индијском језику Јеванђеље Матејево превео. Затим пређе у Јерменију, где исцели кћер цареву од лудила. Но завидљиви брат царев Астијаг ухвати Божјег апостола и распне на крст, па му онда кожу одера и најзад главу посече у Албанопољу Јерменском. Тело његово хришћани чесно сахранише у оловни сандук. Како се над моштима његовим дешаваху многа чудеса, незнабошци узму сандук и баце у море. Но вода донесе сандук до острва Липарских, где га епископ Агатон, по откровењу у сну, дочека и сахрани у храму. Свети Вартоломеј јавио се у цркви преподобном Јосифу Песмописцу, одевен у беле ризе, и благословио га Јеванђељем, да би могао певати песме духовне: "Нека с језика твога потеку воде небесне мудрости!" Још се јавио и цару Анастасију (491-518) и рекао му, да ће му чувати новосазидани град Дари. Доцније су мошти овог великог апостола преношене у Беневент па у Рим. Над њима су се дешавала велика и страшна чудеса. Свети Варнава апостол. Један од Седамдесеторице. Рођен на Кипру од богатих родитеља из племена Левијева и учио се заједно са Савлом код Гамалила. Звао се најпре Јосиф, но апостоли су га прозвали Варнавом, Сином Утехе, пошто је умео ванредно да теши људске душе. По обраћању Савловом он је овога први увео међу апостоле; а потом с Павлом и Марком проповедао Јеванђеље у Антиохији и по другим местима. Пострадао на острву Кипру од Јевреја, и био сахрањен Марком за западним вратима града Саламине са Јеванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. Његов гроб је остао непознат неколико векова, но како су многи добијали исцељење од болести на том месту, то се оно прозвало "место здравља". У време цара Зинона и Халкидонског сабора апостол се јави архиепископу кипарском Антиму, и то трипут у три ноћи, и објави му свој гроб. То јављање апостола догодило се баш у оно време, када је властољубиви патријарх антиохијски Петар тражио да Кипарска црква буде под влашћу Антиохијског престола. Но после Варнаве, би установљено, да Кипарска црква као апостолска буде занавек самостална. Тако је постала аутокефалија Кипарске цркве. Извор: Охридски пролог

Према хришћанском предању, Свети великомученик Георгије (такође Свети Ђорђе) био је римски војник пореклом из Мале Азије. Свети Георгије је један од светитеља који се највише прослављају у Православној Цркви, међутим, такође се слави и у католичким земљама. Овековечен у причи где убија аждају, слави се у Канади, Каталонији, Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Црној Гори, Португалу, Србији, као и у градовима Истанбулу, Љубљани и Москви. Такође је овај светитељ заштитник професија, организација и болесника. Према предању, рођен је 275/280. године у малоазијској области Кападокији, у богатој и угледној хришћанској породици. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, мали Ђорђе преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно образовање. Израстао је у лепог, снажног и храброг младића, па су га као таквог узели у војску, где се брзо истакао својом храброшћу и бојним заслугама. Напредовао је нагло, од обичног војника до трибуна, да би га, већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев саветник). За време цара Диоклецијана организован је највећи прогон хришћана, 303. године, десети по реду. Видевши да је отпочело немилосрдно истребљавање хришћана по целој земљи, Георгије подели сва своја блага сиромашнима и ослободи своје робове. Исто уради и у Палестини, пустивши слуге, завешта сиромашнима имања и богатства. Ђорђу је ово тешко пало и на једном сабору је говорио против оваквог односа против хришћана и о њиховом даљем прогону. Том приликом је изашао пред цара и одважно исповедио да је и сам хришћанин. Сав бесан, цар нареди војницима да га затворе у тамницу. По царевом наређењу, војници су положили Георгија на земљу, забили му ноге у кладе, а на груди му поставили велики, тешки камен. Тако притиснут, у великим боловима, дочекао је јутро, када га је посетио цар, очекујући да ће после ових мука Георгије да се одрекне вере. Међутим, Георгије је јасно и гласно одбио да се одрекне своје вере. Цар тада нареди да се донесе велики точак за мучење, са даскама препуним великих ексера, удица, ножева, мачева. Везан за такав точак док се точак са њим окретао, то је трајало док му цело тело није било у ранама. Са точка су га одвезали, мислећи да је мртав. Када су се уверили у супротно, цар нареди да Георгија закопају у негашени креч тако да му је само глава била ван земље, и тако га оставе три дана да сагори. Након три дана, када су га откопали – увидеше да је и даље жив. Мучења су, по наређењу цара, настављена. Цар одлучи да позове највећег мађионичара у царству, по имену Атанасије, и њиме савлада Георгија. Атанасије се одазва цару и припреми два напитка – један, од кога би Георгије требало да се покори цару, а други смртоносан. Цар нареди да силом напоје Георгија првим напитком, а пошто се Георгије није покорио, онда нареди да му се да и други, смртоносни напитак. Сви стадоше запањени када Георгије опет оста жив. На савет неких дворана, цар је тражио од Георгија да се поклони пред кипом бога Аполона да би му поштедео живот. Силан свет се скупио у храму да види како ће Георгије да се одрекне Хришћанства. Он је пришао статуи Аполона и прекрстио је, нашта се статуа срушила, а са њом и све друге статуе у храму. Видевши то жена цара Диоклецијана, царица Александра викнула је: “И ја верујем у Бога који Ђорђу даје толику снагу.” Цар Диоклецијан најзад изда наређење да се одруби глава, и Георгију и царици Александри. Војници поведоше Георгија и Александру на губилиште, ван града. Малаксала и слаба царица Александра, на путу до места погубљења, замоли војнике да мало одмори и ту на губилишту издахну, пре посечења. Стигавши на губилиште, Георгије стаде на одређено место и помоли се. А онда, Георгије положи своју главу, и би посечен дана 23. априла (тј. 6. маја по новом календару) 303. године. Према завештању тело Георгија пренето је у Лидију, а на његовом гробу касније је подигнута црква. По црквеном учењу 16. новембар је дан када је обновљен храм светог Великомученика Георгија у Лидији, где је положено његово тело – и Срби га прослављају као празник под именом Ђурђиц. Мало шта се, заиста поуздано, зна о његовом животу. У иконографији Православне цркве, Свети Георгије је још од 7. века приказиван као војник (без коња, у стојећем ставу) и са копљем или мачем. Од 9. века се појављује још један приказ Светог Георгија – на коњу, у војводском оделу, како копљем убија аждају. Мало даље од њега стоји једна женска прилика у господском оделу. Сматра се да аждаја коју убија светац симболизује многобоштво. Жена која је на икони је царица Александра и она, како се верује, представља младу хришћанску цркву. Приказ Светог Георгија који убија аждају је заснован на популарној легенди хришћанске митологије – ” Георгије и Аждаја”. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог свеца проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за свеца, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га Крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник Енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi), такође је светац заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Слави се по новом календару, 23. априла. Веома је слављен код Срба, и најчешће га називају Свети Ђорђе или Свети Ђурађ. Многи га славе као крсну славу. Српска православна црква га слави два пута годишње. Главни празник је Ђурђевдан и празнује се 6. маја по грегоријанском календару (23. априла по црквеном), а други је пренос моштију и обновљење Храма Светог Георгија – Ђурђиц, који се слави 16. новембра (3. новембра по црквеном). На икони везаној за Ђурђевдан је свети Георгије приказан на коњу како убија аждају. Други приказ је свети Георгије као војник са копљем у руци. У нашем народу се оваква представа зове Ђурђиц и везана је за славу Ђурђиц. Посвећени су му многи манастири, међу којима најпознатији манастир Ђурђеви Ступови. Свети Георгије је поштован као заштитник многих држава и градова у Европи. Поштован је и као заштитник коњице, витезова и витештва и крсташких похода. Прослављају га Грци, Руси, Бугари, Срби, Енглези, Французи, Немци, Италијани, итд. Нови Храм Светог Георгија је подигнут на месту старог 1872. године и постоји још увек. https://spc.rs/sveti-velikomucenik-i-pobedonosac-georgije/

Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута. Тропар (глас 3):Апостоле Свети Архипе, моли Милостивога Бога, да опроштај грехова подари душама нашим. https://mitropolija.com/2024/12/05/sveti-apostoli-filimon-apfija-i-arhip-2/

Рођен у Кападокији од благочестивих родитеља, Василија и Евдокије. У време цара Теофила (829-842) Евдоким беше млад официр у војсци. Но и као војник он улагаше сав труд, да живи по заповестима јеванђелским. Чуваше чистоту своју непорочно, и избегаваше да говорима с којом женом осим мајке своје; беше милосрдан према беднима, брижљив у читању свештених књига, и још брижљивији у молитвама Богу. Избегаваше сујетне забаве и празнословље. „Усред метежа и сујете светске беше као крин усред трња и као злато усред огња“. Због његових необичних добродетељи цар га постави за војводу Кападокијског. На том високом положају Евдоким се стараше да буде праведан пред Богом, и праведан према људима. Но по Божјем Промислу сконча рано, у 33 години својој. Његове мошти показаше се целебне. Један сумашедши човек дотакну се гроба његова и оздрави; тако и једно узето дете устаде и би здраво. После 18 месеци његова мајка отвори сандук и нађе тело његово као живо, без икаква знака трулења. И диван мирис дизаше се од тела светитељева. Мошти му доцније беху пренете у Цариград, и сахрањене у новој цркви Св. Богородице, коју постројише родитељи овога праведнога Евдокима. Тропар (глас 4): Бивши позван од Земље ка небеским насељима сачувано је и по смрти твоје тело нетрулежно, Свети Евдокиме. Ти си у целомудрености и чистом животу живео, блажени, не упрљавши тела: Зато са слободом моли Христа Бога да нас спасе. Опширније на: Православац црквени календар „Пролог“ Свети Владика Николај Жички

Родом из Киликије. Васпитан од малена у хришћанском благочешћу. Оставивши све пошао да проповеда Јеванђеље. У Анкири буде ухваћен од некога незнабожачког кнеза Сакердона. Када му кнез грозно припрети мукама, ако се не поклони идолима, одговори му св. Калиник: „мени је свака мука за Бога мога тако добро дошла као гладноме хлеб“. После страшних истјазања и побоја, обу га кнез у гвоздене опанке, са ексерима унутра, и нареди да га терају у град Гангрски, јер нити га смеде више мучити нити погубити у Анкири, пошто многи гледајући јуначко трпљење Божјега човека обратише се у веру Христову. Уз пут ожеднише војници, и не би воде. Св. Калиник се помоли Богу, и изведе воду из једног камена. Кад стигоше у град Гангрски бацише мучитељи св. Калиника у пећ зажарену. Светитељ се помоли Богу говорећи: „благодарим ти, Оче небесни, што си ме учинио достојним овога часа, у који за име Твоје свето умирем“. По том уђе у огањ. Када се огањ угаси, нађоше тело његово мртво али цело и од огња неповређено. Чесно пострада и увенча се венцем вечне славе око 250 год. Тропар (глас 4): Мученик Твој Господе, Калиник, у страдању своме је примио непропадљиви венац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље победи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.