Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'народа'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх Порфирије стигао у манастир Милешеву 9. Мај 2022 - 19:19 http://www.spc.rs/files/u5/img_114450.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_1114429.jpgЊегова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 9. маја 2022. године у поподневним часовима у манастир Милешеву где га је дочекао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије са многобројним верним народом Пријепоља и суседних градова (фотогалерија). Свечаној доксологији присуствовали су преосвећена господа епископи жички Јустин, крушевачки Давид, тимочки Иларион, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, захумско-херцеговачки Димитрије и ремезијански Стефан, потпредседник Владе и министар одбране г. Небојша Стефановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић, представници локалних власти, Војске Србије, Исламске заједнице, културних и јавних установа (фотогалерија и видео прилози на http://milesevskaeparhija.rs/). http://www.spc.rs/files/u5/img_4434.jpg http://www.spc.rs/files/u5/img_4451.jpgУ уторак, 10. маја у 8,30 часова, на 425, годишњицу спаљивања моштију Светог Саве, Његова Светост ће служити свету архијерејску Литургију у манастиру Милешеви, у коме су мошти првог Архиепископа српског почивале 360 година. Истог дана у раним поподневним часовима, Патријарх Порфирије ће наставити боравак у Епархији милешевској, где ће му око 14 часова пред храмом Светог великомученика Георгија на Гукама у Пљевљима бити приређен свечани дочек, а планирано је и освећење црквено-народног дома. Патријарх Порфирије: Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа 9. Мај 2022 - 21:35 http://www.spc.rs/files/u5/patrijarh_porfirije_0.jpgПреосвећени владико Атанасије, хвала Вам на топлим речима добродошлице. Браћо архијереји, браћо свештеници, преподобни монаси и монахиње, браћо и сестре, хвала и вама свима што сте с љубављу дошли у ову светињу вечерас да се заједно Богу молимо и да још увек славимо радост Васкрсења Христовог певајући васкршњу песму и узвикујући радосни поздрав: Христос васкрсе! Заиста васкрсе Господ! Нема већег благослова и веће радости од прилике коју Господ даје да се браћа састану на једном месту -поготово кад је то место, како је рекао владика Атанасије, свето! Поготово је благословено када је то место светиња каква је манастир Милешева. Тада смо заиста испуњени радошћу Васкрсења Христовог, а то значи радошћу победе Његове над смрћу, грехом и нечастивим. То значи спознају истине да у нашим животима више нема последњу реч пролазност него вечност. Такође, то значи да у нашим животима последњу реч нема смрт него живот, да последњу реч у нашем животу нема тама и мрак него светлост. То што је Господ за нас извојевао није стање ропства него реалност слободе, једном речју: Васкрсењем својим из мртвих Господ нам је не само открио него и дао могућност да и ми постанемо судеоници свега онога што јесте божанска реалност, што јесте Царство небеско. Последњу реч не само у вечности него и у историји има Бог, а не нечастиви. Отуда радост Васкрсења јесте атмосфера у којој се налазимо још увек свих ових протеклих седмица од Пасхе Господње, од Васкрсења Христовог, али то је и атмосфера која нам је у Цркви дата као трајно и непрестано стање, као могућност свакоме од нас. Господ је реално ту са нама и међу нама, али да би то Његово присуство у нама, са нама и међу нама било делатно и у нашим животима важно је да и ми – ево, прошле недеље смо славили мироносице жене – будемо као мироносице: да имамо истинску, истрајну непоколебљиву верност и поверење у Господа. У исто време да имамо и оно за шта се молимо непрестано, и у заједничким и појединачним молитвама, да чувамо и носимо у себи осећање потребе за Њим, чежњу, жудњу за Њим, толику да не постоји ништа што је од овог света што би могло да заустави ту потребу љубави и потребу заједнице за Богом, да то семе које у нама постоји непрестано расте и разраста се вулкански баш онако како је било у случају жена мироносица. Није Господ случајно своје Васкрсење најпре њима објавио и њих, мироносице, учинио да оне буду апостоли, да буду апостоли апостолима, да оне објаве радосну вест апостолима, да они онда широм васељене истину о распетом и васкрслом Христу пронесу и посведоче. Тамо, дакле, где постоји - без обзира на наше слабости, промашаје, странпутице, лутања - сачувано семе потребе за Богом, тамо где постоји сачувано семе жудње за Богом, тј. спознаја, свест о томе да ма ко да смо, ма шта да поседујемо, ма колико да смо слављени, ако нема у нама тог семена потребе за Богом - узалудно је. То ипак не значи да имати и бити поштован и заузимати неку позицију у некој заједници само по себи није добро, него само значи да и то може имати смисла, може уродити плодом, може бити простор добробити за нас и за друге тек ако је утемељено на тој свести да без Христа ми смо ништавни. Иако нас је уобличио ветар историје, стицај околности у једном тренутку, исто тако засигурно свакога од нас у једном тренутку исти стицај околности разбија у парампарчад, претвара у ништавило. Са осећањем да нам је потребан Бог, у најмању руку осећањем потребе за Њим, а камоли онда када се трудимо и да живимо у складу са оним што Он од нас хоће, онда заједно са Њим макар и да смо слабашни, и немоћни, и безначајни, и без иметка, и без славе, имамо могућност да будемо владари васељене не по свом знању и по својој врлини, не по својим моћима, него по љубави Христовој. По свом Васкрсењу Господ се јавио женама мироносицама, а оне су пренеле ту благу вест, то усмено Јеванђеље, апостолима који су га предали својим наследницима у Цркви, па преко светих отаца то исто Јеванђеље је дошло до Светог Саве, а онда је Свети Сава Јеванђеље учинио начином постојања свог рода, начином живота своје Цркве. Свети Сава је учинио да је Христос у темељима наше Цркве, а то значи и нашег народа. Зашто? Управо због тога јер је и он у своме срцу носио ту исту тежњу за Христом као и мироносице, јер је и он баш као и мироносице неустрашиво обишао све четири стране света не гледајући на тешкоће и препреке како би сабирао све оно што је вредност у Христу, а онда сам обогаћиван Христом сведочио Христа где год је био. Христос је њега прославио не због тога што би било потребно Светом Сави, као и било ком другом светом, да буде слављен и да му се обраћамо молитвом, него због тога што се Христос пројављује кроз оне који су се уподобили Њему, саобразили свој живот Његовом начину постојања, а онда су они потребни Цркви, потребни као пример за углед, али и као утеха и као заступници, као путеводитељи у живот вечни. Први и највећи у нашем роду, пример и покровитељ, молитвеник и утешитељ јесте Свети Сава. Господ га је прославио благодаћу својом, а Црква га види као светитеља Божјег. Реч светитељ значи онај који учествује у светости Христовој. Зато сваки светитељ, иако је конкретан човек, живи у конкретном времену и у конкретном народу, носи у себи све оно што је најбоље у том народу, али прожет благодаћу Христовом узраста и разраста се у универзалног човека, у човека који превазилази границе и оквире свог народа, свог времена и свог простора и као светитељ Божји припада свим људима. Зато не треба да нас чуди што су многи и многи припадници разних народа, људи који се другачије моле, а не само православно, када су долазили моштима Светог Саве бивали су исцељени. Онда када су његове мошти спаљене, када је постао мученик после свог упокојења, и онда ма ко да му се обраћа са вером, са љубављу, скромно и смирено, благодат Божја молитвама и заступништвом Светог Саве обасјава га, исцељује га, даје му утеху. Свети Сава је за свог живота посетио, разменио искуства и успоставио пријатељства са калифом багдадским, са султаном Каира и Египта, ишао на Запад, зидао цркве у Барију и Риму, а не само у Светој Гори, Јерусалиму и широм православних српских земаља. Дакле, у сваком човеку је препознавао икону Божју, у сваком човеку је тражио оно што је у њему добро и најбоље и за сваког упућивао Господе помилуј, независно од тога ком народу припада и на који начин се Богу молио. Зато, драги Владико, сигурно и молитвама Светог Саве на овом простору где живе и православни Срби и муслимани, они и молитвама Светог Саве, његовим заступништвом и његовим светим искуством засигурно проналазе путеве једни према другима. Сигуран сам да и ви, пастири стада које се налази на овим просторима, баш због тога што се бринете о духовном здрављу свог стада водите истим стазама једне ка другима као што је то чинио светитељ Сава. Радујем се што сам данас у овој светињи, у којој је, како рекосте, 360 година лежао Свети Сава, лежале његове свете мошти. Када светост хоћемо покренути злом да уништимо, да је избришемо, она се - баш зато што је она друга страна љубав - као огањ пламичцима разноси, шири и увећава. Исто тако су се и мошти Светог Саве, које су хтели да избришу спаливши их, заправо умножиле, па је тако данас на Врачару, баш на месту где су спаљене мошти Светог Саве, никао предивни заветни Саборни храм нашег народа, али и многи други храмови где год живе православни Срби у највећем броју носе име управо Светог Саве. Нека би Господ дао да молитве Светог Саве и његово покровитељство и заступништво буду заувек са нама, али исто тако да његов пример, пример подвига љубави, непрестано надахњује сваког од нас у мери у којој имамо дарове од Бога како бисмо онда разумели тајну живота, тајну света и тајну Бога и били спремни да увек и по сваку цену, као што су то чиниле жене мироносице, не бојећи се, одгонећи из себе сваку врсту страха, храбро идемо за Христом, храбро следимо Његове стопе, храбро усвајамо Његове заповести као принципе свог живота не стидећи се света, него напротив, собом и својим животом, а не речима, Њега сведочили пред свим људима знајући да реч Христова Дођи и види управо значи да онда када људи дођу и виде нас није потребно да им било шта говоримо, довољно је да препознају у нашим покретима, погледима, у нашем начину живота оно на шта смо позвани да сведочимо, а то је живи Један у Тројици Бог, Отац и Син и Свети Дух. Хвала на љубави, хвала на добродошлици, Господ нека све благослови! Христос васкрсе! Манастир Милепева, 9. мај 2022. године, о 425. годишњици од спаљивања моштију Светог Саве |
  2. Патријарх Порфирије: Данас се радујемо духовно као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим, онога који је једном за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов, јесте пут Јеванђеља Христовог. Свети Сава, први Архиепископ српски, прослављен је 27. јануара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је, у заветном храму српског народна на Врачару, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, чију беседу доносимо у наставку: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујемо се данас, радујемо се радошћу духовном, радујемо се као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим. Славимо данас онога који је једампут за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов јесте пут Јеванђеља Христовог. Славимо онога који је установио систем вредности по којем се рађамо, живимо и одлазимо из овога света. Славимо светитеља Саву, првог Архиепископа српског, првог Архиепископа наше Цркве. Он је успоставио систем вредности којим је наш народ кроз векове градио своје духовно биће, градио свој култ, тј. своју веру, а из култа, тј. кроз своју веру градио је и своју културу. Градио ју је тако да она има лични, саборни, наш печат. Управо због тога што је прожета Јеванђељем и Христом она је стекла способност да превазиђе уске границе себе, тј. једнога народа и постане део универзалне, свеопште, свечовечанске културе. О Светом Сави сви много знамо. О њему се може говорити са разних аспеката: да је био мудар човек, да је био велики дипломата, да је градио мостове између људи и народа, да је сретао и оне који представљају друге народе, друге религије, друге културе, и да су га сви у сусрету са њим истински заволели, а кроз њега заволели и његов народ. Можемо говорити о томе да је био велики градитељ, да је био просветитељ, да је зидао школе, путеве и болнице, да је организовао економски живот свога народа. Можемо говорити много о томе да је био човекољубив, филантроп, миротворац, о томе да није разликовао људе, да је у свакоме гледао икону Божју и једнако вредног човека пред Богом. Још много тога можемо говорити говорити о Светом Сави коме је посвећен храм у коме се данас налазимо. Налазимо се у Саборном храму нашег народа. На месту на којем су хтели да укину и да избришу значај Светог Саве у своме народу не само да је никао овај велелепни храм него је и наш народ сабран у њему, сабирајући се молитвама Светог Саве у личности Христовој, изградио себе као тело Његово, као Цркву. Дакле, тамо где је неко хтео да раслаби наш народ, слабећи или мислећи да може да раслаби име или утицај Светога Саве, родила се истинска и права велика снага, баш по речима апостола Павла да онда када изгледа да смо слаби и немоћни уколико смо у Христу, уколико се Њему обраћамо, уколико призивамо Његову благодат - постајемо силни и снажни. Баш онако како смо чули у данашњем Јеванђељу где сам Господ за себе каже: Ја сам врата Спасења. Он је, дакле, пут у снагу, у силу, али пре свега у смисао. Дакле, Свети Сава је велики и највећи по много чему у нашем народу. Он је просветитељ нашег народа, али баш због тога што је разумео реч Христову да је Христос смисао пут и живот, баш због тога и пре свега због тога што је постао свети, што је постао светитељ. Свети Сава је, дакле, просветитељ нашег народа, јер је светитељ Христов. Он је највећи по томе што је у нашем народу утемељио православну веру, веру у Христа, веру у Бога, не веру у силу коју треба умилостивити, не веру у онога коме се треба додворити јер страхујемо од њега, не ни веру онога чије ћемо законе испуњавати и због тога очекивати адекватну награду. Бог откривен у Христу, Син Божји, Христос, јесте Бог љубав у својој суштини, а то значи да је Свети Сава утемељио аутентичну, јеванђељску, православну веру у нашем народу која значи поверење у Бога који је љубав, поверење у Његов промисао, поверење у то да он боље од нас зна шта је за нас најбоље. Свети Сава је увео наш народ у веру која је смисао постојања, не тек нека метафизичка сила, него Један у Тројици Бог, Личност која даје смисао нашем постојању у свему. И онда када нам све иде од руке, али у истој мери онда када посрћемо и када се не реализују наши планови онако како смо их замислили, може бити да у том тренутку у нашој души бива изазвано незадовољство, чак и гунђање у односу на Бога, понекад да дођемо и на границу хуле. Али ако смо истрајни у оној вери која јесте поверење, у вери светосавској, пре или касније спознаћемо да је, како јеванђелист Јован каже за Сина Божјег, Он Логос - смисао. Спознавши Њега као смисао препознаћемо смисао и у свему у шта нас је Бог увео. Нашавши се у датим околностима имамо увек шансу да растемо, да растемо у љубави, да растемо у праштању, да растемо у смирењу које није тек психолошки мир и психолошка хармонија у нама, него експлозија, вулкан смисла у којем све споља може да изгледа мирно, а у дубинама наше душе буја најбогатији, најразоврснији живот у Христу, духовни живот. Дакле, браћо и сестре, драга децо, данас славимо Светог Саву који је пре свега ваш заштитник. Кад год имате неку недоумицу, кад год вам је тешко, обратите се Светом Сави молитвом и знајте да ће чути ваш глас, глас вашег срца. Али и кад сте радосни, немојте опет заборавити на Светог Саву. Њему будете благодарни, а кроз њега наравно и Ономе који је темељ његовог живота, али и живота свих нас. Обратимо се Христу, Пресветој Богородици, да они буду са нама у све дане нашега живота. Нека је срећна данашња слава, браћо и сестре, слава нашег православног српског народа. Свети Сава јесте наш родоначелник у Духу Светом, у Христу наш духовни отац, али као светитељ Божји он је и неко ко превазилази границе нашега народа и оквире наше помесне Цркве и припада свим људима као и сваки светитељ. Нека је срећна и благословена слава! Срећан и благословен данашњи празник! Нека је благословено све нашој деци! Нека им Свети Сава буде и покровитељ и пример за углед. Срећна слава и да сте сви благословени! * * * Његовј Светости Патријарху саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава, многобројни презвитери и ђакони, међу којима је био и протојереј Леонид Калињин, председник Експертског савета Руске Православне Цркве за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију. Лепоти свете службе Божје допринело је појање хорова храма Светог Саве. На крају eвхаристијског сабрања патријарх Порфирије је освештао славске дарове и благословио верни народ који је испунио храм Светог Саве. Патријарх је честитао славу најмлађим светосавцим, њиховим учитељима и наставницима, свима онима који уче од вртића па све до највиших академских установа. Празничном сабрању присуствовали су директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и најбољи светски тенисер Новак Ђоковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Његово Преосвештенство Епископ бањалучки г. Јефрем је 22. октобра 2021. године, после одслужене доксологије у придворном храму Свете Тројице у Бањалуци, топлом речју добродошлице поздравио Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија, подсетивши да је Свјатјејши ранијих година више пута био у Бањалуци, али да у својству српског Патријарха долази први пут. Владика Јефрем је, пре свега, заблагодарио Патријарху Порфирију што је смерно приклонио главу и прихватио "тешки крст српског патријарха, наследника Светога Саве" и тиме отклонио могућност "да то непосилно дело и бреме падне на некога ко би то теже и са мање успеха носио". Звучни запис беседе Преосвећени Епископ бањалучки је заблагодарио и на томе што је Патријарх Порфирије попут својих претходника, блаженопочивших Патријараха Павла и Иринеја, "предузео апостолска мисионарска путовања, свуда тамо где живи српски православни народ". "Ваша Светости, потребна нам је Ваша помоћ и молитвена подршка, благослов Божији са којим почињемо свако добро и успешно дело у животу сваког појединца, тако и породице, Цркве и народа" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Ми православни верујући Срби на овим просторима, непогрешиво осећамо да је наша снага у чврстој духовној вези са духовним и националним бићем нашег народа и Цркве у нашој Матици. Чак и сада када смо силом политичких прилика подељени, остајемо један духовни и национални простор, у томе је наша снага и надање", рекао је Епископ бањалучки у свом поздравном слову. Владика Јефрем је подвукао тешке услове у којима српски народ у Републици Српској живи, али и оценио да "ми, многострадални српски народ, имамо много врлина, али и недостатака". "Неслога и нејединство као да су наш усуд" рекао је Владика Јефрем и наставио: "Бавимо се сами собом и дајемо прилику противницима да то додатно користе против нас. Ваша Светости благословите нас и поучите како да правилно и одговорно живимо и радимо, како би и ми и други око нас, видећи наша добра дела, прославили Оца нашега који је на небесима", рекао је Преосвећени Епископ бањалучки г. Јефрем завршавајући свој поздрав Патријарху Порфирију. Извор: Радио Слово љубве
  4. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Његово Преосвештенство Епископ хвостански г. Јустин, викар Патријарха српског и кординатор хуманитарних активности, посетио је 20. октобра 2021. године Централну кухињу Верског добротворног старатељства Архиепископије београдско-карловачке у Земун Пољу. Црквена народна кухиња у Земун Пољу је почела са радом 2014. године. На 200 квадратних метара радног простора омогућена је свакодневна припрема две хиљаде оброка намењених најугроженијима. Поред професионалне кухињске опреме, модерна кухиња садржи и пекару, хладњачу и централни магацин намирница. Свакога дана из ње се дистрибуирају кувани оброци на још пет локација у граду, одакле их потребити преузимају. То су пунктови Црквене кухиње при храмовима на Карабурми, Жаркову, Старој Бежанији и Звездари, док се у Француској улици бр. 31 налази и трпезарија где се оброци свакодневно послужују свима онима који немају кров над главом, којима је живот на улици сурова свакодневница. Пошто се информисао о процесу припреме оброка, владика Јустин је захвалио волонтерима и кувару г. Славиши Дашићу који своје слободно време и труд стављају у службу свете Цркве чиме сведоче своју веру и хришћанско милосрђе према браћи и сестрама који су гладни и презрени. Том приликом, владика Јустин је упознао и великог добротвора Црквене кухиње г. Војислава Деспота, који годинама Цркви бесплатно уступа пословни простор, коме је даривао икону Пресвете Богородице. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Одлаже се суђење Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију и осморици никшићких свештеника - Слободану Јокићу, Драгану Крушићу, Данилу Зиројевићу, Василију Брборићу, Жељку Ројевићу, Остоји Кнежевићу, Мирку Вукотићу и Николи Маројевићу, којима се на терет ставља кривично дело непоступање по здравственим прописима за сузбијање опасне заразне болести за које је предвиђена новчана или казна затвора до годину. Подсећамо, окривљени су за кршење здравствених мера о спречавању ширења заразних болести због литије, која је, прошле године, на празник Светог Василија Острошког, одржана у Никшићу. Суђење је требало да буде настављено у Основом суду у Никшићу, данас, сутра и прексутра, али је одложено, како је за Радио „Слово љубве“ саопштио протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намесник никшићки, један од ових осморице никшићких свештеника. Звучни запис разговора „Ми смо још једини који се суде по том питању и питању мера које се одлазе мера које су биле у време короне прошле године. Суђење је било заказано за данас, сутра и прекосутра – та три дана су били везали да буде суђење Владици Јоаникију и осморици никшићких свештеника, међутим, један од свештеника је у изолацији пошто један део његове породице има корону, али, хвала Богу, сви су добро. Суђење је одложено, али не знамо када ће бити нови термин. Чекамо“, рекао је за Радио „Слово љубве“ прота Слободан и истакао оно што су сви заједно и тада истицали за свој прекршај – нисмо смели да оставимо народ који нас није оставио све време борбе за светиње. „Ми смо испоштовали вољу народа који је, када смо долазили ка цркви, говорио: „Не дамо светиње, хоћемо литију“! То је био глас народа Божијег, то је нешто што Црква у сваком времену, па и у овом нашем у коме ми живимо - мора да испоштује. Глас народа је глас Божији – то је оно што је за нас најбитније“, поручио је прота Слободан Јокић. Извор: Радио Слово љубве
  6. „Улога епископа Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа“, стоји у писму председника Мађарске г. Јаноша Адера. На пригодној свечаности одржаној 28. септембра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду, у присуству Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Епископа топличког г. Јеротеја, Епископа хвостанског г. Јустина, изабраног Епископа марчанског г. архимандрита Саве, шефа Патријарховог кабинета, чланова државне делегациjа Мађарске, као и г. Балинта Пастора, народног посланика и истакнутог представника мађарског народа у Србији, вицепремијер Мађарске г. Жолт Шејмен, у име председника Мађарске г. Јаноша Адера, одликовао је Његово Преосвештенство Епископа бачког г. Иринеја Средњим крстом ордена за заслуге. Том приликом, амбасадор Мађарске у Београду г. Атила Пинтер прочитао је писмо председника Мађарске г. Јаноша Адера: -Ваша Светости, Ваше Преосвештенство, поштоване даме и господо, поштовани гости, Јанош Адер, председник Републике Мађарске, одликовао је Иринеја Буловића, Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског, Средњим крстом мађарског ордена за заслуге. Улога Иринеја Буловића у историјском помирењу мађарског и српског народа и његов рад на промоцији међуверског дијалога значајно су допринели јачању поверења и развоју односа између два народа. Између Мађарске и Србије 2012. године у Будимпешти је покренут један процес помирења који је следеће године имао свој наставак у Београду и Чуругу, приликом којег су председници Мађарске и Србије одали пошту у знак сећања на невине мађарске и српске жртве страдале у Другом светском рату. Напори који су уследили након овога, политички гестови и развој друштвених односа допринели су томе да смо до сада већ успели да оставимо иза нас ране из прошлости и да почнемо да градимо заједничку будућност. Помирење и заједничка изградња будућности није могла да се започне без људи попут Епископа новосадског и бачког, сомборског и сегединског господина Иринеја. -Иако већина Мађара и Срба припада различитим конфесијама, ангажованост Његовог Преосвештенства господина Иринеја у великој је мери допринела нашем мирном суживоту. Не могу довољно да истакнем колико је важно заједнички мирно живети у регији у којој је напетост између народа и земаља више пута била побуђена. Улога господина Иринеја у процесу помирења, његов приступ који сведочи о разумевању и његова отвореност према мађарском народу подстакли су нас да дамо предлог за доделу овог високог одликовања. Ваша Светости, Ваше Преосвештенстово, поштовани гости, у времену у којем су мађарско-српски односи на једном изванредном нивоу имамо све разлоге да славимо све оне који су нас задужили оним што су учинили за мир и сарадњу. Задовољство ми је што је и епископ Иринеј Буловић добио заслужено признање. Дозволите ми и да још једном изразим своје поштовање Његовом Преосвештенству уз искрене честитке, истакао је амбасадор Пинтер. Захваљујући на високом одликовању државе Мађарске, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј је истакао: - Веома сте ме обрадовали овим гестом који ничим посебним не заслужујем. Хвала Вама и преко Вас господину Адеру, кога сам имао такође прилику да лично упознам. То што сте Ви и господин председник Мађарске истакли као моју заслугу, у ствари је само мој покушај да поступам по нашој хришћанској вери и савести. Већ у претходном разговору сте могли да чујете о нашим пријатељским, блиским, братским односима са представницима хришћанства у Мађарској како са оним из Римокатоличке Цркве тако и из Реформатске Цркве, од којих и једни и други живе и овде код нас, у Србији, а највише у Епархији бачкој, где ја живим и делам. Ми смо свих ових година радили заједно на свему што се тиче свих нас, и обнове живота, црквеног и духовног, и даљег унапређивања тога живота. Кад је на дневном реду била тема реституције црквене имовине, ми смо онда ступили пред нашом државом сви заједно са потписима свих традиционалних Цркава и верских заједница на истом документу. За све смо тражили исти третман, исти положај и иста права, било да се ради о Православној Цркви као већинској, било пак о малим, релативно малим, црквама као што је код нас управо Реформатска Црква. Али ми смо осећали сви да морамо радити заједнички и са потпуним прихватањем једних од стране других. У том погледу, признање и захвалност треба одати не само представницима Православне Цркве него и представницима осталих цркава и верских заједница. -Исто тако, кад је враћана верска настава у јавне школе, представници свих цркава и верских заједница најпре су имали сопствени договор међу собом и предложили смо држави модел како треба да функционише верска настава. До дана данашњега имамо комисију, а то није комисија само једног министарства него комисија Владе Србије, у којој се налазимо опет сви заједно, представници свих традиционалних цркава и верских заједница. Никада међу нама није било никаквог конфликта нити различитог погледа и што је најважније такав став и однос је био спонтан и искрен од стране свих, подсетио је владика Иринеј и истакао: -Ја се радујем ако сам било шта макар најмање могуће, макар две лепте - како се помиње у Јеванђељу, могао да пружим као свој допринос у име своје Цркве и у своје лично име. Исто тако, генерално гледајући кроз историју, ми знамо да је било великих мрачних сенки прошлости повремено између наша два суседна и братска народа, али се показало да са духовним сазревањем свих нас то све може да се превазиђе; не може се избрисати из наше историје, али може да се превазиђе. Зато данас треба више да наглашавамо и више да имамо на уму оне светле благословене тренутке у нашој историји када су се Срби и Мађари заједнички борили за очување свог хришћанског идентитета и силом свог географског положаја били тзв. antemurale christianitatis за Северну и Западну Европу. Срби и Мађари су се борили заједно не само у чувеној Мохачкој битки него и у битки за Београд. Без учешћа мађарске стране питање да ли би дошло до победе и одбране Београда. Није случајно што је Хуњади Јанош под именом Сибињанин Јанко, у српској варијанти, постао јунак и наших народних песама. Он је заједнички јунак мађарског и српског народа. Таквих личности има много у историји, више него што ми данас знамо и управо оне требају да нам буду путоказ за будућност. Ја се искрено радујем као и наш Патријарх, Његова Светост Патријарх Порфирије, и сви ми у нашој Цркви што је данашња Мађарска после ослобођења од тоталитарног комунистичког система власти, који је Мађарску веома уназадио, успешно организовала своје друштво. Ја сам пролазио кроз Мађарску и у тим годинама, пошто ја имам релативно доста година, и знам огромну разлику између Мађарске тада и Мађарске сада. Оно што је посебно важно јесте да од свих народа који су тада били у источном блоку духовно најздравији и најснажнији показао се управо мађарски народ. Не бих желео да у оваквом радосном и свечаном тренутку било шта лоше кажем о било коме, али ви знате као и ја, можда и боље него ја, да има народа који у условима пуне слободе вероисповести и савести сада иду мање у цркву и мање се моле Богу него што су то чинили тада, а неки не иду уопште. Верујем да сви делимо ту заједничку мисао. Ја сам је врло често истицао да пред најездом екстремног секуларизма, који је само еуфемизам за атеизацију, нажалост, сада већ већински постхришћанске Европе, ми сви морамо заједничким снагама да сведочимо своју веру, своју душу, своју савест, свој идентитет и да на тај начин поновимо онај подвиг који се водио некада на бојном пољу, а данас треба да се води на духовном пољу, на пољу културе, цивилизације. Ту савремена Мађарска и њен председник, као и премијер Мађарске г. Орбан, дају веома речит пример и поуку читавој Европи и читавом нашем данашњем културном кругу у којем живимо и постојимо као Цркве, као народи, као државе. У том контексту, веома је значајно и лично пријатељство и искрена сарадња на нивоу државничке одговорности између председника и премијера Мађарске и Србије, између влада двеју земаља, али што је Његова Светост такође нагласио, и између одговорних црквених личности у Мађарској и у Србији. Знамо и за ваше личне заслуге на овом пољу и у прошлости и недавно. Били смо заједно, чини ми се, приликом прославе у Сент Андреји и у најлепшем сећању смо задржали и тај сусрет и ту дивну свечаност, и тај однос који постоји и наравно статус наше Цркве у Мађарској. Верујем да и овде није битно друкчије. Напротив, о томе сведочи и мој пријатељ Иштван Пастор, и други, и донедавни бискуп суботички господин Пензеш, сада је у пензији, са којим смо деценијама искрено и братски сарађивали. -И у мом личном животу постоје мотиви љубави и пријатељства према мађарском народу. Ја сам рођен и провео детињство у месту које је имало - нажалост, данас су млади нараштаји заборавили - и мађарски назив: Станишићи - Őrszállás. Од како знам за себе, од предшколског узраста, у истој улици смо били заједно и играли се заједно и српска и мађарска деца. Тада је још мало било и немачке деце, али мало. И један од тих мојих другара, из исте улице, из тог раног детињства, после је постао и мој зет, јер се моја рођена сестра, сад су обоје покојни, удала за њега. Ви знате за наш обичај и традицију, која само код нас постоји, славе као породичног, духовног празника. Ја, ако Бог да, по тридесет и први или други пут требам да славим славу у Новом Саду, ако ми Бог да живота и здравља. Не постоји година у којој на мојој слави нису гости били неко од Мађара, мојих пријатеља. Да споменем још, што ретко чиним у јавном говору, и једну своју професорицу из Сомборске гимназије коју су сви ђаци веома волели. Нико је није звао ни по презимену ни по имену, него само тепајући - Флорика. Наша Флорика. Она је била, да кажем, двоструког порекла, јеврејског и мађарског, али мађарски је био њен родни језик и у мом животу је заузела место моје друге мајке, по свим параметрима. Тако бих сад могао да вас задржавам још дуго, али мислим да је и ово више него довољно да разумете моју захвалност и моју ганутост, искрену, овим гестом, који понављам, ничим посебним нисам заслужио, али да ћу, ако Бог да живота и здравља, докле будем могао увек радити не само на помирењу него на истинском узајамном поштовању и прожимању наших народа и на добру и напретку свих. То сам слободан да вас уверим. Поготову што, као што рекох, на глобалном плану, у нашем културном кругу, хришћанска заједничка сведочења су неопходнам као и подршка Мађарске Србији пред, сад већ не баш много уједињеном Западном Европом, али у сваком случају моћном и важном, али и заједничко инсистирање на томе да та заједница ако нема духовни супстрат, духовну подлогу, нема ни будућност. И у том случају, иако се ја не питам и не одлучујем, нисам политичка личност, мислим да неће бити ни важно мом народу да ли ћемо бити чланови те заједнице или нећемо. О томе ће народ одлучивати као што је код вас одлучивао. У том погледу потребно је да поред разних ванхришћанских, понекад чак нехришћанских и антихришћанских садржаја који се пласирају, барем имају исто право и хришћанске вредности. Да се хришћанске вредности не потискују разним, понекад прикривеним, методима, једном теоријом људских права која је изворно хришћанска идеја, библијска идеја, али по којој су права универзална, а не да је, као код Орвела, једна категорија људи више једнака него друга. То је заиста наш заједнички задатак, заједничка одговорност и по мери мојих скромних снага, духовних, физичких, молим вас да рачунате на мене и као држава Мађарска и као Црква у Мађарској. Захвални смо вам наравно за сву подршку нашој Епархији будимској у Мађарској, која је историјски тамо већ неколико векова, а као црквена јурисдикција претходи вековима, тада још није имала епископа посебно. Исто тако и овде не постоји период у којем нису поред нас Срба живели и Мађари, некад је у неком делу било више једних, некад више других, али важно је да се осећамо сви као код куће било овде, било у Мађарској. Хвала најлепше. Köszönöm szépen, поручио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. Катихета Бранислав Илић, аутор документарног филма „Свети Василије Острошки-сведок Васкрсењаˮ, био је гост Јутарњег програма васељенског Радија Светигора, те је у оквиру разговора говорио о свом духовно-уметничком остварењу у част 350-годишњице упокојења Светог Василија Острошког. Звучни запис разговора У разговору који је водио новинар Раде Дуловић, катихета Бранислав се присетио своје посете Митрополији црногорско-приморској поводом припремања наведеног филма, и узнео је велику и искрену благодарност Његовом Високопреосвештенству Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију, протосинђелу Сергију (Рекићу), протопрезвитеру-ставрофору мр Слободану Јокићу, проф. Александру Вујовићу, и свима који су делатно пројавили христолику и братску љубав и подршку приликом припремања филма о Светом Василију Острошком. Извор: Радио Светигора
  8. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије поводом посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју, дао је изјаву Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Повезане вести: Добој и Српска шире руке патријарху Порфирију - мурал са ликом Патријарха српског Епископ Фотије: У име Господње Најава: Патријарх Порфирије у посети Епархији зворничко-тузланској Долазак нашег Патријарха Порфирија у Епархију зворничко-тузланску и Град Добој је велики догађај за нас, Православне србе наше Епархије и читаве Републике Српске, истакао је Епископ зворничко-тузлански, и додао: Када долази наш патријарх, он је духовни отац нашега народа, долази да нас поучи, долази да нас обиђе, долази да нас види, и то је увек једна духовна смотра да покажемо шта смо учинили и шта требамо да чинимо, којим путем да идемо. Радујемо се сусрету са њим, то је прилика да кренемо новим путем, да кренемо са новим снагама у заједништву и благослову, нагласио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије у изјави за Телевизију Храм, а поводом посете првојерарха наше помесне Цркве Епархији зворничко-тузланској и Граду Добоју. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  9. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња. View full Странице
  10. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј
  11. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј View full Странице
  12. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је данас, 27. маја 2021. године, у Патријаршијском двору у Београду г. Здравка Кривокапића, председника Владе Републике Црне Горе. Састанку су присуствовали чланови Светог Архијерејског Синода: Митрополит дабробосански г. Хризостом, Епископ шумадијски г. Јован; као и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. У преподневним часовима истога дана, представници Светог Архијерејског Синода и Владе Републике Црне Горе су у потпуности усагласили текст Темељног уговора између Српске Православне Цркве и државе Црне Горе. Представници Владе из Подгорице су, потом, потврдили да ће у послеподневним часовима г. Кривокапић доћи у Београд да би са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем свечано потписао Темељни уговор. Иста намера г. Кривокапића, Светејшем Патријарху је потврђена усмено из Кабинета председника Владе Републике Црне Горе. После вишечасновног одлагања и обавештавања предстојатеља Српске Цркве о низу потпуно различитих разлога за кашњење поласка из Подгорице, око 21.00 час г. Кривокапић је стигао на договорени састанак. Премијер Владе у Подгорици је изнео нове и до сада неизречене разлоге због којих сматра да се потписивање Уговора мора одложити. Његова Светост је те разлоге саслушао са пажњом, великим стрпљењем, али и још већим изненађењем, ни најмање неувиђајући основаност и оправданост намере премијера Кривокапића да не потпише Уговор што је био једини разлог његовог доласка у Патријаршијски двор у Београду. Његова Светост Патријарх и присутни архијереји су изразили велико жаљење и забриност за даљи положај Српске Православне Цркве и њеног верног народа, с обзиром на то да једино са њом, иако јој припада апсолутна већина народа у Црној Гори, није потписан Уговор који јој гарантује правни положај, а самим тим верска и грађанска права светосавског народа, што представља чин отворене дискриминације. Српска Православна Црква и њен верни народ и у овим околностима неће одустати од одбране својих права и својих светиња.
  13. Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС
  14. Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић. - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе. Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић. Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века. - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије. Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић. Извор: Град Београд
  15. Хајде да унесемо мало ведрине специфичним хумором српског народа. Неко ће разумети неко неће. Углавном тема је да се забавимо и пустимо мозак на пашу што би се рекло. Kamiondžija.mp4
  16. Сваке године, понављам још једном СВАКЕ ГОДИНЕ на Западу (на главним Западним језицима) се одштампа у просеку мање више око ca. 5 књига/студија и ради се углавном о студијама које фалсификују историју/ дешавања из недавне прошлости, као што је бомбардовање Србије 1999, рат од 1990-95, Српска Црква итдддддддддддд. У великом броју случајева ове књиге су јефтине или су бесплатно доступне на интернету у електронском формату а све са циљем да се то рашири што више и лакше по свету. Ево само један пример где је књига одштампана прошле године и једна од теза је да су Срби 1912 извршили инвазију, преотели Косово: “Serbian invasion of Kosovo in late 1912" https://www.amazon.com/Kosovo-Documentary-History-Library-Studies/dp/1838600035/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=1575443368&sr=8-1 Албанци као и други у Западној европи и Амерци пласирају тезу константно да је Србија протела Косово од Албанаца....као и многи други детаљи што се тиче Цркава и манастира. Ми знамо како ствари стоје али има људи на Западу који то незнају. И има начин како да се допре-дође до тих људи да се чује Српска позиција али треба то неко да уради.... КАКО је могуће да поред толико људи у српским земљама (Србији, Црној Гори, Р. Српској) који имају титуле доктора, магистара и који су на редовном платном списку Цркве или државе, а да нико не може да напише Book Review (једна или две странице текста) и да одштампа у неком од часописа на Западу као одговор, или на неки други примерен начин да одговри на ову појаву. Тачно постоји начин- пут како то да се заврши-одради. Овде се не ради о члаку из неких новина па да сад чоек одговара на то, него се радаи о научним радовима/студијама са Западних универзитета који селективно бирају материјал а све ради фласификовања чињеница и те књиге се налазе на полицама библиотека свих-већине универзитета на Западу.... иста је ситуација и са Русима али Руси имају људе који воде рачуна и одговарају на оваке појаве. Треба рећи да Руси нису усамљени у томе, још неки од народа/држава имају организована државна/ релизгиозна одељења која прате шта се пише у академским круговима у свету и одговарају сваке године шта год да се појави противно чињеницама. Да ли је могуће да ни Црква СПЦ а ни држава (сви доктори, магистри који су на редовном месечном платном списку) не могу да одговоре на 4 или 5 књига који се одштапају сваке године у којима се системаски фалсификују чињенице и ради против нас као народа.????
  17. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  18. Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, првом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован види 2020.годину у којој је Српска Православна Црква остала без патријарха Иринеја, без митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, а епархија шумадијска без више свештеника и монаха. Звучни запис разговора Чућете и какве успомене везују епископа Јована за блаженопочившег патријарха Иринеја са којим се познавао више од пола века и како је изгледао њихов први, а како њихов последњи сусрет. Тема данашње емисије је и избор за новог патријарха СПЦ и како црква живи после упокојења патријарха Иринеја. Извор: Радио Златоусти
  19. У смирај празничног дана када смо савршавали свештени спомен Преподобних мученика игумана Пајсија и ђакона Авакума, у среду 30. децембра 2020. лета Господњег емитовано је тридесет и друго издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић, координатор правног савета Митрополије црногорско-приморске. Уметнични гост у овонедељној емисији била је проф. др Катарина Станковић, диригент певачког друштва спомен храма Светог Саве. Аутор и водитељ емисије је катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Др Катарина Станковић: Хорско певање је заједнички откуцај срца Важно обавештење о емисији: Обавештење: У току јануара неће бити емитована емисија "Живе речи интевју" средом од 20ч Дан емитовања емисије био је инспирисан тридесетогодишњицом устоличења блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија. У уводном делу емисије наш уважени гост је са нама поделио своја аутентична и жива сећања на блаженопочившег митрополита, који је према његовим речима био човек велике ширине. Митрополит је разгорео духовни огањ, онај који је видљив и жив у овом народу Божјем који је поверовао у Христа и крстио се. Митрополит се у својој служби ослонио на Христа, а бољи му ослонац није требао, истакао је прота Велибор. Један који је попут Јована Крститеља приправио пут у одређеној мери, био је блаженопочивши отац Лазар игуман острошки. Нема камена у Црној Гори на којем није стала архипастирска нога Митрополита Амфилохија. Нема обурдане и оскрнављене цркве у којој бар по десетак пута није служио. Нема црквине или црквишта које су још турци рушили у одмаздама, а да митрополит у њима није сабирао свештенство и народ, нагласио је отац Велибор Џомић. Говорећи о видљивој обнови блаженопочившег митрополита Амфилохија, отац Велибор је указао да је обновитељски рад био израз његове живе вере. Видљива обнова била је плод његове велике молитве, тврде вере и велике жртве. Најважнија је била метафизичка димензија митрополита Амфилохија, зато што је он схватио да овде ратују видљиви и невидљиви светови, схватио је да ране у Црној Гори нису биле зацељене, због тога је говорио да нам нема будућности и успеха док је не помире мртви са мртвима и живи са живима, закључио је наш уважени гост. Верујемо да је пред Богом митрополит Амфилохије измирио мртве са мртвима, а на нама је сада да следимо његов путим и пример који нам је оставио. Та митрополитова порука је ушла дубоко у Црну Гору, он је чинио оно што је било до њега, а нама остаје да наставимо то дело. Митрополит је обновио једну колективну меморију нашег народа, подсетио је протопрезвитер-ставрофор др Велибор Џомић. У даљем току емисије отац Велибор је говорио о данима када је митрополит Амфилохије као професор и јеромонах заорао дубоку бразду у Београду, подсећајући да су тада јеромонаси Амфилохије, Иринеј и Атанасије одиграли важну улогу у погледу наставка градње храма Светог Саве на Врачару. У свом казивању прота Велибор се осврнуо и на чудесне литије које су задивиле људе на све четри стране света. Обновитељски дух митрополита Амфилохија видљив је не само у обновљеним и саграђеним храмовима, већ пре свега у овом народу Божјем који је сабрао на овим чудесним литијама које су изродиле све оно најдивније, закључио је прота. Пред крај емисије прота Велибор Џомић је на њему својствен јасан и прецизан начин указао на правилно поимање избора новог поглавара СПЦ. Природно је и разумљиво интересовање јавности о избору новог патријарха, али није добро када се уђе у спекулације и неименоване изборе који збуњују људе. Треба сачекати дан избора и све препустити Богу и нашим архијерејима, а на нама је да се помолимо Богу, да Господ благослови тај сабор и да добијемо новог патријарха који ће засигурно бити по мери нашег народа и нашег времена, указао је отац Велибор. У уметничком делу емисије разговарали смо са уваженом професорицом др Катарином Станковић, диригентом певачког друштва спомен храма Светог Саве. Наша драга гошћа нас је упознала са њеним вишедеценијским радом, као и са свим појединостима певачког друштва храма Светог Саве. У даљем току разговора др Катарина Станковић је говорила о значају хорског певања. Хорско певање буди стваралачке склоности и способности, а уједно ствара могућност за неговање и стварање естетских и културних мерила. Поред свега наведеног, хорско певање развија осећање припадности заједници, тако долазимо до чињенице да хорско певање има своју образовно-социјалну функцију, нагласила је наша уважена гошћа. Од диригента се очекује једно темељно и широко музичко образовање, а затим и добро познавање богослужења. Диригент мора да прати ток богослужења, зато је важна припрема за свако богослужење, како би се ваљано испратило све што типик предвиђа за одређени дан. Хор никада није целина за себе, већ је ту да буде у једном живом дијалогу са свештеником, истакла је наша позната професорица и диригент певачког друштва храма Светог Саве. На самом крају емисије прота Велибор Џомић је упутио једну пастирску поруку у духу претпразничне радости. Налазимо се у предбожићним данима, желим Вам срећне и Богом благословене дане који нам престоје, да се сетимо и страдалника који су тешко пострадали у Хрватској. Позвани смо да хришћанску љубав покажемо на делу кроз помоћи како страдалима од земљотреса, тако и нашим лекарима који неуморно на делу сведоче љубав. Позвани смо да учинимо онолико колико до нас стоји, а Бог више од тога не очекује од нас, поручуио је на крају емисије отац Велибор Џомић. Аутор и водитељ: катихета Бранислав Илић Фото: Душица Васиљевић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. “Ослободивши нас Митрополит Амфилохије нам је дао да осјетимо укус побједе који је најава нашег пута у будућности, а наш пут је да не дамо Светиње. И поред много наших непокајаних гријехова, велики гријех је управо онај зигурат на Ловћену на мјесту срушене Његошеве капеле. Звучни запис емисије Иако је то било прије него што сам се ја родио ипак смо ћутали када се није смјело ћутати. Пристали смо на ћутање а тиме на издају, у оном титоистичком режиму који је дубоко у својој основи и дјелима био антисрпски а што се види на маузолеју на Ловћену, и изразито националистички хрватски. То су традиције Аустроугарске на које смо ми пристали. Е, Сада је вријеме покајања. То је наш пут. Иако је за многе, који су мислили да је Црна Гора дубински атеизирана, то било неочекивано, покајање је, ипак, почело у Црној Гори и ако се овако настави сигуран сам да ће се вратити Његошева капела на Ловћен. Оно што је у Црној Гори почело литијама а настављено изборимо могао би да буде знак свеопште обнове српског народа. Дај Боже да та обнова, која је започела у малој али симболички огромној, за српски народ, Црној Гори буде знак једне шире и дубље обнове цијелог српског народа, која ће почевши покајањем, кроз једну одлучност, водити ка прије свега духовном али и политичком ослобођењу српског народа“-казао је историчар проф. др Милош Ковић ванредни професор на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Наша Света Црква испратила у наручје Господње двојицу духовних стубова наше Цркве, наше духовне оце: Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја док је на духовном плану наш народ добио и двојицу усрдних молитвеника пред престолом Божијим. Говорећи о овој двојици архијереја, који су постали монаси у вријеме када је јако тешко било носити мантију, и у вријеме тешких искушења, више од пола вијека, носити тежак крст Светосавске цркве, историчар Милош Ковић каже да је одласком, најприје, оца Момчила Кривокапића почео завршетак једне епохе која је коначно завршена одласком чврстих карика у осам вијекова дугом ланцу Српске цркве Митрополита Амфилохија и Патријарха Иринеја. Као средњошколац професор Ковић, памти Митрополита Амфилохија и онај духовни огањ који је покренуо на трибинама у Београду 80-их година прошлог вијека када је за собом покренуо читав талас младих интелектуалаца и људи жељних ријечи Божије у оно вријеме духовне пустоши коју је оставио комунизам. Тај благодатни талас, сјећа се др Ковић, изродио је велики број данашњих владика, игумана, монаштва, свештенства и вјерника. “На првом мјесту монах Митрополит Амфилохије, као човјек предања очувао је традицију Преподобног аве Јустина Ћелијског, Светог Владике Николаја и Његоша. Егзарх Светог Трона Пећког Митрополит Амфилохије био је чувар Косовског завјета“- каже проф. др Милош Ковић, истичући Митрополитову подршку Апелу за одбрану Косова и Метохије. “Та подршка и тај апел покренули су буђење јавног мњења у Београду које нас је учврстило у ставу да нема напуштања Косова и Метохије ни по коју цијену што се није допало нашим медијима, који очигледно нису наши, који су тада нападали нашег Митрополита који је био кључни стуб одбране Косова у нашој Цркви“- каже проф. др Ковић. Васкрснувши Црну Гору, својим 30-огодишњим трудом на Трону црногорско-приморских митрополита, Митрополит Амфилохије је ослободио народ Црне Горе оним величанственим литијама за одбрану вјере православне, оставивши нам у аманет јачање братске љубаве и слоге. Извор: Радио Светигора
  21. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске био је гост на таласима васељенског радија Светигора. Владика се присетио Световасилијевског сабора који је пре тачно годину дана, 21. децембра одржан у никшићком Саборном храму око моштију Светог Василија острошког. На сабору се показала решеност народа да следи Светог Василија, истакао је владика Јоаникије са којим је разговарао Раде Дуловић, новинар Радио Светигоре. Извор: Радио Светигора
  22. У недељу 01. новембра 2020. године, на празник Светог пророка Јоила и Преподобног Прохора Пчињског, свету Литургију у храму Светих апостола Петра и Павла на Подворју СПЦ у Москви, служио је Преосвећени Епископ моравички г. Антоније. Након Литургије, Владика је одслужио помен блаженопочившем Митрополиту Амфилохију. Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Александар (Котов), архимандрит Модест (Володкин), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. На богослужењу је одговарао хор Петропавловског храма под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Након свете Литургије владика је одржао и пригодну беседу, у којој је говорио о лику и делу блажене успомене Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, осведоченог пријатеља руског народа. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  23. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић директор Патријаршијске Управне канцеларије, оснивач Телевизије ,,Храм“, поводом упокојења блаженопочившег оца нашег духовног Митрополита Амфилохија, упутио је вјерном народу Црне Горе ријечи утјехе. Он каже да ће живјети Митрополит Амфилохије у Српској православној Цркви нарочито кроз ову дивну дјецу и омладину која су његов рукосад. “Слобода која је недостајала, нарочито у Црној Гори, добила је један отворенији прозор што је овај честити народ и заслужио. Ова слобода коју је Господ послао Црној Гори преко Митрополита Амфилохија нашла је право тло на којем ће да буде посијана. Она је тињала у душама витешког јуначког црногорског народа и сада се вратила у овај народ и вјерујем да се из њега више никада неће иселити али ће постати пелцер за цијело Српство“- каже отац Стојадин Павловић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и игуман острошки служио је данас, на празник Светих мученица Минодоре, Митродоре и Нимфодоре, са свештенством Свету архијерејску литургију поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем манастиру Острогу. Након Светог причешћа Митрополит Амфилохије је у архипастирском слову казао да је Свети Василије Острошки прославио Господа, а Господ њега светим моштима, уселивши се у њега силом Духа свога и благодати своје, као што се усељава у све оне који се Богу живоме клањају кроз вјекове. “Све што постоји, што јесте и што ће постојати, сабира се око Тијела и Крви Господа Бога и Спаса нашега – Бога љубави. Сабирало се и сабираће се у Цркви Божијој, једној светој саборној и апостолској. И овдје, на овом мјесту 350 година душе жедне и гладне живога Бога неприкидно се сабирају око имена Божијега, око Свете тајне причешћа и моштију нашега оца Светог Василија, спомињући све оне који су Бога прославили”, бесједио је владика. Споменуо је наследнике Светог Василија Острошкога: Светога исповједника Патријарха Гаврила Дожића, чију 70. годишњицу блаженог упокојења ове године обиљежавамо, Митрополита црногорскога Митрофана Бана (100 година од упокојења), свештеномученика Митрополита Јоаникија Липовца који је убијен, не зна му се ни данас ни гроба ни мрамора, са преко 120 свештеника, исповједника и страдалника Митрополита Арсенија Брадваревића и његовога наследника Митрополита Данила Дајковића, који је такође пострадао у своје вријеме. “Митрополит Данило Дајковић у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника”, казао је Високопреосвећени, подсјетивши на његову реченицу да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом, да он чува тај пепео и да ће поново доћи вријеме да се он распламса. Владика је констатовао да се оно што је Митрополит Данило предуказао догодило у ово наше вријеме те да се поново разбуктао огањ вјере. Народ се ослободио од страха и устао да брани светиње од безбожника који су својим безакоњем, названим законом о слободи вјероисповјести, запријетили да ће да отму и себи и својој власти присвоје Божије храмове. “Наравно светиње припадају Црној Гори, али не припадају безбожницима него Цркви Христовој која на овим просторима постоји од апостолских времана”, поручио је Митрополит. Подсјетивши да су светиње биле угрожене од наследника оних који су били затровани духом богомржње и братомржње и који су на братомржњи градили своју власт од 1941-1945. године, Митрополит је заблагодарио Господу што се молитвама и на жртви светих исповједника: Светога Василија Острошког, Светога Петра Цетињскога, Свештеномученика Јоаникија и Арсенија па све до блаженог спомена Митрополита Данила, обновила вјера у народу Црне Горе. “Народ је бранио светиње у своме срцу, жртвујући се за њих и хвала Богу да је та одбрана успјела. Надамо се да ће нове власти у Црној Гори у духу тог жртвовања, братске љубави, нову власт организовати тако да ће бити благословена и јединствена, да ће помоћи да се исцјели овај народ и земља од не само овога опакога пролазног вируса, који је завладао свијетом, већ од још опакијег вируса братоубиства и богоубиства, који је тровао и до данас трује Црну Гору.” Нагласио је да никада у историји није било да безбожници, безбожна власт ствара своју цркву, негирајући једну Цркву која овдје постоји од апостолских времена па све до времена Светога Саве од којега ова Митрополија у оваквој форми и облику постоји већ 800 година. По његовим ријечима попут Светога Василија, Патријарха Гаврила, Митрополита Јоаникија и са њим пострадалих свештеномученика, Митрополита Арсенија, Митрополита Данила Дајковића, вјерни су кроз вјекове градили и обнављали светиње. “Ми сви да добијемо благослов свих који су кроз вјекове градили светиње и кроз њих и Духа Светога постали свети Божији људи и нама оставили у завјештање да ходимо путем светости, јер је и Господ рекао Будите свети, као што је свет Отац ваш на небесима. Бити светим то је призвање свакога људскога бића. Најсавршеније што је Бог подарио људима је светост и најсавршенији људи на земљи су Божији људи”, закључио је Архиепископ цетињски. Након Службе Божије Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је у Доњем Острогу одслужио помен на гробу Митрополита Данила Дајковића. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, на празник Сабор српских светитеља са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У току Литургије миропомазао је новокрштене слуге Божије Милоша и Вукашина. Звучни запис беседе У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је звање и призвање свакога човјека и свакога земаљскога народа да се жртвује за ближње своје и да на тај начин испуњава заповијест Христову. “И да љубав Христову задобија и да том љубављу свједочи Њега као вјечну и непролазну љубав”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да данас прослављамо све који су Христа прославили у нашем светосавском народу. “Данас је празник свих светих у роду српском светосавском, Бога прославивших. Међу њима има има и стараца и старица, младића и дјевојака, дјеце и одраслих, свештеника, патријараха, ђакона и свих слојева заједнице који су Бога прославили и кроз које се Бог прославио, који су Господа посвједочили својим подвигом, својим трудом, својом вјером, својом љубављу и својом жртвиом”, истакао је он. Нагласио је да је један од њих Свети Арсеније, наследник Светог Саве, чије мошти почивају у овом манастиру. “Арсеније је његов ученик који је Господа прославио и кроз кога се Господ прославља кроз вјекове, који је заједно страдао са својим народом””, рекао је Владика Амфилохије. Након Литургије у славу Божију и у част данашњег празника благосиљан је славски колач. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...