Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'прогон'.
Found 24 results
-
СБУ је званично потврдила претрес митрополита запорошког Луке. Њему је уручена оптужница* за "изазивање верске мржње". По верзији истражитеља, „митрополит је јавно изразио свој презрив однос према парохијанима друге вере током општења са [својим] епархиотима и током одржавања црквених литургија“. Такође, владика Лука, према СБУ, је „на свом личном телеграм-каналу постављао провокативне поруке у којима је вређао верска осећања припадника других конфесија“. Одлучује се питање избора превентивне мере. СБУ такође пише, да су у децембру 2022. године, одлуком СНБО***, против јерарха биле уведене санкције. @stranaua *) у оригиналу "сумња" **) мисле у првом реду на расколнике "ПЦУ", а с обзиром на владикино исповедање Христа - могу да га клеветају и за однос према другим непријатељима Цркве Божије ***) украјински Савет за националну безбедност и одбрану + У Свету и Велику среду Христови непријатељи бирају дане када ће да ударе на Његове верне слуге. Нема случајности у избору Свете и Велике среде за атак на исповедника наших дана - митрополита запорошког и мелитопољског Луку (Коваленка). Иза данашњег упада СБУ у владичански дом, епархијску управу и код свештеника владикиних сарадника, лако се чита да владику желе да осуде што је расколнике из "ПЦУ" назвао - расколницима, а Фанар - узроком свих садашњих невоља УПЦ! Кажњавају га истину. Нека Господ укрепи владику Луку и дарује му снаге да издржи сва предстојећа искушења. + О притвору митрополита Арсенија Пре неки дан, шеф Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктор Јеленски је саопштио, да Украјинска православна црква и даље де јуре остаје део РПЦ. Према његовом мишљењу, однос државе и друштва према УПЦ ће се променити набоље, ако она коначно прекине све везе са црквеном Москвом. Сада, сигуран је званичник, најповољнији је тренутак за то. Став Јеленског је јасан. Уосталом, он се дуго противио идеји о директној забрани УПЦ, јер то „неће стратешки решити проблем присуства Московске патријаршије у Украјини и једноставно ће је отерати у катакомбе“. За званичника је приоритет имплементација другог сценарија – проклизавање УПЦ у раскол, слабљење њених позиција, стварање услова за спајање УПЦ са „ПЦУ“. То би омогућило властима да реше многе проблеме – од изношења оптужби за верски прогон до отклањања „претње“ држања „Руске цркве“ у подземљу у Украјини. У светлу овога, користи се метода штапа и шаргарепе. Њен циљ је да убеди највише руководство УПЦ да спроведе сценарио Еленског, а да ситуација не доведе до усвајања горе поменутог „антицрквеног“ закона. У светлу овога, притвор митрополита Арсенија изгледа као сасвим очекиван корак. На крају крајева, он је представник оног крила архијереја УПЦ, који се чврсто држи канона и чврсто се противи идеји уједињења са „ПЦУ“. Дакле, оно што се догодило може се сматрати сигналом за одговарајући табор епископа („ћутите, мењајте позицију, јер вас чека иста таква судбина“) и за врх УПЦ („остала вам је последња шанса, после ње ће доћи до забране и уништења ваше Цркве“). + Прослеђено од Центр "Хризма" Размена као "мека" чистка? Митрополита тулчинског и брацлавског Јонатана (Елецког), по извештавању украјинских информативних ресурса, Кијев је уврстио у фонд за размену као ратног заробљеника. Владика је у августу 2023. године осуђен од стране градског суда у Виници на пет година затвора. Проглашен је кривим по четири члана Кривичног закона Украјине. У њима је реч о задирању у територијални интегритет, о делатностима усмереним на насилну промену уставног поредка, о негирању деловања РФ и о нарушавању верске равноправности грађана. Сада је митрополит Јонатан у кућном притвору. У марту 2024. он је доживео мождани удар, њему је 75 година. За митрополита Јонатана сценарио размене је апсолутни благослов. Размена ће му спасити живот. Не знамо на којим листама ће владика завршити и са ким ће тачно бити размењен. Међутим, подсећамо, недавно се шеф УГКЦ Свјатослав Шевчук, на састанку са представницима координационог штаба за поступање са ратним заробљеницима, пожалио, да су „грко-католички свештеници Богдан Гелета и Иван Левицки у руском заробљеништву од новембра 2022.” По нашем скромном мишљењу, такве особе су сасвим погодни кандидати за размену за епископа Јонатана. Истовремено, у контексту ове вести, поставља се питање – зашто су сада, у трећој години војне конфронтације, украјинске власти почеле да показују интересовање за укључивање црквених јерараха у фонд за размену? Да ли је ово покушај трампе за неког себи веома важног? Или, иза овог случаја, ако се спроведе и ескалира (сетимо се ухапшеног митрополита Свјатогорског Арсенија), стоји покушај званичника, попут В. Јеленског, да се отарасе јерарха који УПЦ држе даље од зближавања са ПЦУ/Фанаром? Технички, такав пут чишћења УПЦ од проканонског епископата се може показати далеко од најтежег за Кијев – хапшење, суђење, казна, размена, протеривање (у недостатку примедби на страну кандидата за размену). # Сергей_Павлов - извор https://t.me/pravblogs ОдговориПроследи Додајте реакцију View full Странице
- 3 нових одговора
-
- дане
- предваскршње
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
СБУ је званично потврдила претрес митрополита запорошког Луке. Њему је уручена оптужница* за "изазивање верске мржње". По верзији истражитеља, „митрополит је јавно изразио свој презрив однос према парохијанима друге вере током општења са [својим] епархиотима и током одржавања црквених литургија“. Такође, владика Лука, према СБУ, је „на свом личном телеграм-каналу постављао провокативне поруке у којима је вређао верска осећања припадника других конфесија“. Одлучује се питање избора превентивне мере. СБУ такође пише, да су у децембру 2022. године, одлуком СНБО***, против јерарха биле уведене санкције. @stranaua *) у оригиналу "сумња" **) мисле у првом реду на расколнике "ПЦУ", а с обзиром на владикино исповедање Христа - могу да га клеветају и за однос према другим непријатељима Цркве Божије ***) украјински Савет за националну безбедност и одбрану + У Свету и Велику среду Христови непријатељи бирају дане када ће да ударе на Његове верне слуге. Нема случајности у избору Свете и Велике среде за атак на исповедника наших дана - митрополита запорошког и мелитопољског Луку (Коваленка). Иза данашњег упада СБУ у владичански дом, епархијску управу и код свештеника владикиних сарадника, лако се чита да владику желе да осуде што је расколнике из "ПЦУ" назвао - расколницима, а Фанар - узроком свих садашњих невоља УПЦ! Кажњавају га истину. Нека Господ укрепи владику Луку и дарује му снаге да издржи сва предстојећа искушења. + О притвору митрополита Арсенија Пре неки дан, шеф Државне службе за етнополитику и слободу савести Виктор Јеленски је саопштио, да Украјинска православна црква и даље де јуре остаје део РПЦ. Према његовом мишљењу, однос државе и друштва према УПЦ ће се променити набоље, ако она коначно прекине све везе са црквеном Москвом. Сада, сигуран је званичник, најповољнији је тренутак за то. Став Јеленског је јасан. Уосталом, он се дуго противио идеји о директној забрани УПЦ, јер то „неће стратешки решити проблем присуства Московске патријаршије у Украјини и једноставно ће је отерати у катакомбе“. За званичника је приоритет имплементација другог сценарија – проклизавање УПЦ у раскол, слабљење њених позиција, стварање услова за спајање УПЦ са „ПЦУ“. То би омогућило властима да реше многе проблеме – од изношења оптужби за верски прогон до отклањања „претње“ држања „Руске цркве“ у подземљу у Украјини. У светлу овога, користи се метода штапа и шаргарепе. Њен циљ је да убеди највише руководство УПЦ да спроведе сценарио Еленског, а да ситуација не доведе до усвајања горе поменутог „антицрквеног“ закона. У светлу овога, притвор митрополита Арсенија изгледа као сасвим очекиван корак. На крају крајева, он је представник оног крила архијереја УПЦ, који се чврсто држи канона и чврсто се противи идеји уједињења са „ПЦУ“. Дакле, оно што се догодило може се сматрати сигналом за одговарајући табор епископа („ћутите, мењајте позицију, јер вас чека иста таква судбина“) и за врх УПЦ („остала вам је последња шанса, после ње ће доћи до забране и уништења ваше Цркве“). + Прослеђено од Центр "Хризма" Размена као "мека" чистка? Митрополита тулчинског и брацлавског Јонатана (Елецког), по извештавању украјинских информативних ресурса, Кијев је уврстио у фонд за размену као ратног заробљеника. Владика је у августу 2023. године осуђен од стране градског суда у Виници на пет година затвора. Проглашен је кривим по четири члана Кривичног закона Украјине. У њима је реч о задирању у територијални интегритет, о делатностима усмереним на насилну промену уставног поредка, о негирању деловања РФ и о нарушавању верске равноправности грађана. Сада је митрополит Јонатан у кућном притвору. У марту 2024. он је доживео мождани удар, њему је 75 година. За митрополита Јонатана сценарио размене је апсолутни благослов. Размена ће му спасити живот. Не знамо на којим листама ће владика завршити и са ким ће тачно бити размењен. Међутим, подсећамо, недавно се шеф УГКЦ Свјатослав Шевчук, на састанку са представницима координационог штаба за поступање са ратним заробљеницима, пожалио, да су „грко-католички свештеници Богдан Гелета и Иван Левицки у руском заробљеништву од новембра 2022.” По нашем скромном мишљењу, такве особе су сасвим погодни кандидати за размену за епископа Јонатана. Истовремено, у контексту ове вести, поставља се питање – зашто су сада, у трећој години војне конфронтације, украјинске власти почеле да показују интересовање за укључивање црквених јерараха у фонд за размену? Да ли је ово покушај трампе за неког себи веома важног? Или, иза овог случаја, ако се спроведе и ескалира (сетимо се ухапшеног митрополита Свјатогорског Арсенија), стоји покушај званичника, попут В. Јеленског, да се отарасе јерарха који УПЦ држе даље од зближавања са ПЦУ/Фанаром? Технички, такав пут чишћења УПЦ од проканонског епископата се може показати далеко од најтежег за Кијев – хапшење, суђење, казна, размена, протеривање (у недостатку примедби на страну кандидата за размену). # Сергей_Павлов - извор https://t.me/pravblogs ОдговориПроследи Додајте реакцију
- 3 коментара
-
- цркве
- православне
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
BEOGRAD - Predsednik Skupštine Crne Gore i lider SDP Ranko Krivokapić rekao je da je paroh podgorički i koordinator Pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske Velibor Džomić stranac u Crnoj Gori. Džomiću su nedavno poništena važeća lična karta i uskraćeno pravo na dalji boravak u Crnoj Gori. - Odnos prema strancima u Crnoj Gori je zakonom regulisan i deo je naših strogih evropskih obaveza - kazao je Krivokapić. Извор
- 185 нових одговора
-
- прогон
- протојереја
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
Весна Кнежевић: Прогон хришћанства у савременој Европи
тема је објавио/ла александар живаљев у Икумена
ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ Црква у културним ратовима: Како смо исушили море и избрисали хоризонт Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Четвртак, 06. јан 2022, РТС Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању. Рођење Христово, фреска из Манастира Високи Дечани (XIV век) Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве. „Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура. Изложба Мађарског националног музеја у Августиновој цркви у Бечу са темом прогона хришћана у муслиманским земљама Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима. РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује. Хришћанство у Европи - културни или верски принцип? У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство. Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију". Црква Светог Павла у Корбеј Есону, Француска, јула 2020. Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020). И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима. Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља. Француска: Синергија лаицизма и секуларизма Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији. Француски војници испред Нотр Дама у Паризу након терористичких напада новембра 2015. По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789. Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто. Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама. Гаргојл Штрига са Нотр Дама над Паризом Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти, између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи. Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана. Катедрала у Келну Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива. Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам. „Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени. Светлосне пројекције на фасади Катедрале у Келну септембра 2018, у знак сећања на завршетак Првог светског рата Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на „laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма. Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан. Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса. Туристи испред Саграде фамилије у Барселони У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру. Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном. Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна. Парохијани Цркве Свете Кларе у Стокхолму у процесији на Велики петак У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј. Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија. Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната. „Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској. Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете. Гроб Незнаног ратника у Вестминстерској опатији у Лондону Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно. То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу... Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена. Јакопо Тинторето: Смрт Светог Марка у Александрији (1562), Галерија Акдемије у Венецији Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе. Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације. Курсеви за религиозне аналфабете Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а? За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"? Детаљ жалобне скулптуре Антонија Канове у Августиновој цркви у Бечу Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске? Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту. С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. Доменико Гирландајо: Фрањо Асишки буди дете из мртвих (1482), Црква Санта Тринита, Фиренца Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно. Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција". Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! Берлиоз, Воланд и Бездоми у разговору на Патријаршијским рибњацима у руској ТВ серији "Мајстор и Маргарита" (2005) Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога? За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете. Пастири, детаљ са фреске “Рођење Христово”, Манастир Сопоћани (XIV век) Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи. Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост. Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије. Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције. Христос се роди, у какав свет. -
Ђакон Александар Лекић: Диоклецијанов прогон Цркве II
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Неки су, због сопствене мржње према хришћанима, били мишљења да су они непријатељи богова и противници државних религија и да их стога треба уништити. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ово мишљење Диоклецијанових савјетника, које наводи Лактанције, није било просто њихово лично мишљење које су стекли због неке a priori мржње према хришћанима. Ријеч је заправо о тачки осуде која је одиграла пресудну улогу у прогонима хришћана у Римском царству: они су inimicos deorum et hostes religionum publicarum. Хришћанство је до Диоклецијановог времена била нелегална и сумњичава религија чији су чланови били хапшени, осуђивани и, у многим случајевима, убијани. Они нису имали право на постојање (non licet esse vos). Међутим, то не значи да су хришћани били под константним ударом Римске државе, иако би се такав утисак могао стећи када читамо житија наших светих мученика из тог времена. Просто речено, да су хришћани свакодневно били гоњени и убијани у прва три вијека, не би Црква ни могла да се толико рашири по свијету и приброји својој заједници толико људи колико је имала почетком IV стољећа. Такође, не можемо у сваком римском цару или намјеснику провинције под чијом су владавином или управом хришћани нашли смрт гледати човека који их је дивљем бијесу гонио само због њихове вјере; поводи појединим догађајима били су често веома разнолики и морају се испитивати од случаја до случаја (Jedin 1972, 148). Хришћани су првобитно живјели под заштитом дозвољене јудејске религије (sub umbraculo religionis licitae judaicae) и као такви нису били изложени прогонима, осим у два издвојена случаја за вријеме Нерона и Домицијана. Од времена цара Трајана и његовог рескрипта (112. г.), хришћани су препознати као сљедбеници недозвољене религије (religio illicita). Иницијатива за насилне мјере против њих, које су биле због самог њиховог хришћанског имена (nomen ipsum), међутим, није у почетку потицала од државне власти већ од самог друштва(потребна је била кривична пријава одређеног појединца да би се водио судски процес). Општепозната је чињеница да се начелима римске религијске политике противило наступање средствима државне моћи против припадника неког вјерског покрета само због њихове вјере. Следујући свом конзервативном карактеру ”који се граничио са крајњим формализмом”, Римљани су држали своју (државну) веру, али су поштовали и религије других народа и нису претендовали на њену искључиву превласт. Пошто су политеистичке религије имале доста сличности, они су поистовијећивали богове различитих народа са својим боговима, а ако одређени богови, односно култови нису могли да се поистовијете (нпр. култ животиња у Египту), били су исмјевани, али нису били прогоњени (Болотов 2009, 25, 47; Jedin 1972, 148). У трећем стољећу, посебно после 250. године, ситуација ће постати другачија: и Црква и Царство су се промијенили. Царство је постало наметљивије и оданије једном идеолошком опредјељењу. Цареви су први пут почели да сагледавају хришћанство као појаву која је захватила читаво Царство. Царству у кризи је била потребна заштита богова, а дужност царева била је да потпомажу стару религију и да зауставе ”хулу” која се раширила по читавом Царству. Сузбијање хришћанства сада више није било питање ”локалних власти” градова. Повремено локално насиље над хришћанима и њихове осуде које су од града до града изрицали локални гувернери утрло је пут царским едиктима императора Деција и Валерија (250. и 257.) усмјереним против Цркве у цјелини. Ипак, спровођење едикта је било кратког вијека јер су поменути цареви убрзо нашли смрт у ратовима против варвара, а њихови насљедници су одустајали од политике својих претходника (Браун 2012, 86). Након Галијеновог рескрипта 259. године, услиједило је отприлике четрдесетогодишње раздобље мира, у вријеме којег централна власт није прогонила хришћане, тако да су могли у релативној слободи наставити и осигурати унутрашњу и спољашњу изградњу своје заједнице. Евсевије издваја прије свега три слободе које је тад уживала хришћанска религија: слободу вјероисповиједања, која је хришћанима свих друштвених слојева допуштала да своје увјерење износе јавно; слободу култа која је дозвољавала несметано судјеловање у хришћанском богослужењу и омогућила градњу хришћанских храмова; слободу проповиједања, коју није нико ни према коме ограничавао; томе ваља додати и особито уважавање хришћанских вођа од стране државних власти (Jedin 1972, 417). Широм Царства, укључујући и келтске земље сјеверозападне Европе, великим мисионарским радом хришћанство изразито напредује, и то не само у градовима већ и у селима. У Риму катакомбе са сахрањеним телима хришћана свједоче о повећању броја црквене заједнице; до краја трећег стољећа изгледа да је свака парохија у Риму имала своје гробље. Када је Максимин ушао у Никомидију 311. године, дошао је до сазнања да су скоро сви становници тог града били хришћани. Неки научници сматрају да је у Царству средином III вијека било око 1.1 милион хришћана, а да је до 300. г. тај број порастао на чак 6 милиона, што је било око 10% укупног становиштва државе (Jedin 1972, 417-418; Frend 2006, 517-518; Радић 2010, 79). Хришћанска заједница је толико нарасла да јој више нису била довољна стара мјеста окупљања. Црква је, у том периоду, стекла имовину захвљујући завјештањима богатих људи и побожних удовица, па су подизани нови храмови широм Царства: рачуна се да је у вријеме Диоклецијана у Риму било око 300 хришћанских богомоља. У Никомидији се налазила велелепна црква која се видјела са Диоклецијановог дворца (Мирковић 2014, 112). До 300. године хришћани су већ постали чланови римског сената, царске свите и римске војске, односно најзначајнијих државних институција. Пораст броја хришћана у источним провинцијама и значај хришћанске Цркве постали су очигледни и најављивали су хришћанство као нов и важан фактор не само у религији већ и у политици. Неки научници су тврдили да су хришћани били ”динамични елемент у римском друштву и да око 300. године ниједан цар није могао безбједно да влада без прећутне сагласности својих хришћанских поданика”(Мичел 2009, 327; Браун 2012, 88-89; Мирковић 2014, 111). Црква је временом постала озбиљна и веома организована институција са препознатљивом хијерархијом. У вријеме када су закони, које су издавали цареви, сматрани извором свеукупног поретка (и које су брижљиво сабирали и чували чак и скромни људи), Црква је у Светом Писму имала сопствени универзални закон. (Формални карактер Светог Писма је, такође, носио посебну тежину: хришћани су усвојили модерни кодекс замијенивши старомодни свитак. Кодекс је био чврст и лако преносив, повезан тако да је његов садржај био коначан и прегледан.) Цареви су управо одреаговали на тај развој: уништавани су храмови и свети списи, а главне мете царских едикта биле су црквене вође – епископи и свештенство. Незнабошцима је, такође, боло очи што хришћанска Црква није била налик бројним трговачким удружењима појединих култова која су обично билаограничавајућа у погледу сталешке припадности (нпр. занатлије) или пола (женска удружења). Насупрот томе, хришћанска Црква је била врло шаролика скупина: она је наликовала минијатурној верзији новог царства и била на неки начин ”држава у оквиру државе” (Браун 2012, 86). С друге стране, када је у питању сама Диоклецијанова владавина, видјели смо да наступање против хришћана државном силом није био потпуни изузетак: два строга царска указа, која су се тицала религије, уперена против источњачких скупина и манихејаца, нам свједоче о томе. Због свега поменутог није тешко разумјети и последњи у низу прогона хришћана у Римској империји – Велики прогон. Међутим, ствари нису тако једноставне. Диоклецијан је владао већ осамнаест година и за све то време није наредио неки општи прогон хришћана, а, према договору, августи су имали да владају још свега двије године. Сам Евсевије, осим неких теолошких сагледавања, не даје неки темељан разлог за започињање прогона. Он каже да су владари ”својим ближњима, жени и дјеци допуштали, да и у њиховом присуству, слободно говоре о Богу и да се држе хришћанских обичаја. Ишло се и да су препоручивали да узму за слуге хришћане јер бјеху послушни и добри”. Хришћани које је цар слао за намјеснике провинција били су из милости ослобођени обавезе свечаног приношења жртава које је ишло уз тај положај. Умјесно је поставити питање: како је могуће да је цар баш тада, 303. године, пред крај своје владавине, иступио са прогоном? Како је могуће да, након осамнаест година толеранције, започне такав погром са циљем уништења хришћанског имена? Прво, треба се сјетити да је изненадног мијењања верске политике било и раније: наиме, сличних ситуација је било у случају прогона од стране Септимија Севера, Валерија, Аурелијана. Ови имератори су на почетку своје владавине толерисали хришћане, а неки их чак их донекле и симпатисали. Могуће је да су неки од тих владара извјесно вријеме чекали да се мало учврсте на власти, затим се хватали у коштац са неким важним државним проблемима, да би тек касније прибјегли рјешавању вјерског питања. Осим тога, може се претпоставити и да су неки цареви, у почетку симпатишући, временом схватили, можда у договору са неким од савјетника, да је хришћанство заправо опасан елемент у Империји и да ће временом почети да тежи да стекне превагу. Друго, треба рећи да је Диоклецијанов сукоб са хришћанском Црквом кренуо мало раније, 298. или 299. године, и то са чистком хришћанског елемента у војсци. Та одлука сигурно је била проузрокована тадашњим узнемиравајућих догађајима у којима су актери били војници – хришћани. У Нумидији се, 295. године, хришћанин Максимилијан опирао свом регрутовању, а у Мавританији је, три године касније, хришћански центурион Марцел ускратио даљу војну службу, пошто је, на годишњицу преузимања титула Јовиус и Херкул од оба августа, одбио да прекрши заклетву која га је везала уз Христа. Нове инциденте проузроковала су два ветерана, Типазије и Јулије, године 298. и 302., кад су, приликом даривања, одбили новац на којем су цареви били приказани као синови богова. На крају, Фабије, службеник у цивилној управи и vexillifer код намјесника Мавританије, није хтио носити ”слике мртвих”, тј. заставу са сликама боголиких царева. Поузданост армије је била врховни закон у Римском царству, па је такве непоуздане елементе настојао одстранити из војске указ, којим је Диоклецијан већ 300. године наредио да сви војници морају жртвовати боговима или напустити армију. (Burkhart 2006, 284). Од тада до издавања првог царског едикта против Цркве су прошле скоро четири или пет година. ”Мало по мало почео је прогон усмјерен против нас”, биљежи Евсевије у Црквеној историји. То би се могло протумачити као извјесна опрезност када је у питању овај подухват. Евсевије је то добро примјетио: Али рат не објави свима, него најприје онима који су били у војсци (мислећи да ће лакше ухватити друге ако прво заточи хришћане који су војници). (…) Тада је велики број војника, због вјере у Христа, иступио и без премишљања исповједио своје хришћанско име. Тада је било мало оних који су изгубили своју част и били погубљени због тога што су одани вери. То је било стога што је лукави дух, као вјешт у зготовљењу замки, радио своју радњу полако и умјерено, и није желио да буде препознат прије времена. По свој прилици, имао је страх од тога што је видио велики број хришћана, те се не одважи да одмах устане на њих. Ако би направили паралелу са прогоном манихејаца, ова опрезност је била, можемо рећи, очекиван корак, будући да је Црква била неупоредиво бројнија и древнија организација (Frend 2006, 519). Ко је главни покретач и творац прогона хришћана, чини се, да није у науци у потпуности разрјешено. Постоје углавном два мишљења по овом питању. Једна група научника мање-више подржава тумачење Лактанција, који је иначе био очевидац догађаја у Никомидији 303. године. Он у Галерију, амбициозном цезару и фанатичном паганину, зараженом мржњом према хришћанима, види силу која ће промијенити мишљење Диоклецијана и покренути га на свеопшти прогон, и то са радикалним мјерама. Поред тога, вриједност Лактанцијевог извјештаја, како потцртава Кларк, јесте у томе што је, на крају крајева, коначна одлука ипак зависила од најстаријег цара. Заговарачи ове тезе сматрају да су савременици тих догађаја тачно примјетили да прогон није био део Диоклецијановог великог пројекта обнове Римске империје, као и то, да конфликт није био неизбјежан. Узрок Диоклецијановог прогона стога првенствено треба тражити не у његовом политичком систему, него у његовим личним животним околностима. Тај стицај околности одређивала су углавном два момента: Диоклецијанова старачка немоћ да се супростави утицају свог моћног зета Галерија, као и утицај антихришћанске пропаганде од стране неких интелектуалаца на јавно мњење (Clarke 2007, 654; Болотов 2009, 129; Сајловић 2011, 120). Цијела ситуација око започињања Великог прогона рефлектовала је заправо све већи политички утицај Галерија. ”Недавно, сасвим недавно, као из неког најдубљег сна, пробуди се у нади за влашћу, и у тајности, попут Деција и Валерија, устаде на Цркву”, сажето извјештава Евсевије о Галеријевом успону и његовој намјери о прогону. Цезар, иначе арогантан и амбициозан, сада се, након великог успјеха у рату са Персијанцима, бунио због свог подређеног положаја и титуле. Осим тога, није заборавио старијем августу ни то што га је јавно понизио након почетног неуспјеха те га се овај сада плашио. Уосталом, Галерије је, такође, био у могућности да наведе Диоклецијана на прогон хришћана дјелимично због тога што је могао показати да званична идеологија тетрархије претпоставља религијску једнообразност (Barnes 1981, 19). Ипак, вратимо се на сам Лактанцијев извештај. Лактанције држи да је Диоклецијан ”проналазач и подбадач на зло”, зато што је он одговоран за прву реакцију против хришћанског елемента у војсци. Наиме, док је плашљивиДиоклецијан приносио жртву и по утроби жртве тражио предзнаке будућих догађаја (у питању је заправо захвална жртва у част успешног окончања рата са Персијанцима), неки од присутних дворана-хришћана су ставили себи на чело крсни знак, након чега су се демони разбјежали а жртва промашила циљ. Жреци су покушавали неколико пута да понове жртву, али није успјевало: узрок неуспјешности је лежао у томе ”што се у божанску службу мјешају непосвећена лица”. (Интересантно је да Евсевије наводи скоро исти разлог за почетак прогона у време Валеријана.) Диоклецијан је побјеснио и дао двије заповјести: да сви на двору одмах принесу жртву и да се ишиба она особа која одбије; и, да исто жртвоприношење учине сви војници, а они који одбију, да се отпусте из службе. Осим тога, Диоклецијан није посегнуо за даљим мјерама: ”Ту је стао његов гнев и срџба и није учинио ништа више против закона и Бога”. По Лактанцијевој верзији догађаја, сада на сцену ступа Максимијан Галерије, који је ”не само гори од двојице августа, већ и од свих злих царева икада”: ”Запаљен жељом за злочином”, он долази у Витинију да ”подстакне на прогоне хришћана препреденог старца, који их је већ почео”. Узрок, пак, Галеријеве мржње, сматра наш писац, потиче од његове мајке: наиме, она је замрзјела хришћане, јер су одбијали да узму учешће у јестивим жртвама које је она, као велики поштоваоц брдских божанстава, организовала. Старији август и његов цезар су се цијеле зиме у топлој Витинији савјетовали по питању општег прогона: Старац је дуго одолијевао, доказујући како је опасно узнемирити цио свијет и пролити крв многих људи, који по правилу радо умиру; биће довољно ако се ова религија забрани само војницима и дворанима. Иако има само речи покуде за старијег августа, Лактанције га овде врло добро приказује као мудрог државника: Диоклецијан савршено сагледава последице које би неки свеопшти прогон хришћана имао за мир и стабилност у држави. Поред инситирања на предузимање тог подухвата од стране Галерија, Диоклецијан још није попуштао и одлучује да затражи помоћ са стране. Најпре је потражио савјет од правних и војних достојанственика, али и неких интелектуалаца непријатељски расположених према хришћанима (у Божанским институцијама то је анонимни философ, док Лактанције спомиње Сосијана Јерокла). Оба одговора била су потврдна, али остарјели цар остао је незадовољан, те је, на крају, посегнуо за савјетом божанства и послао је врача Аполону милетском. Будући да је одговор опет био потврдан, Диоклецијан је ”промијенио првобитну намјеру”, али се одлучио за једно умјерено рјешење: наредио је да се прогон спроводи без крви, док је Галерије хтио да се живи спале они који одбијају да принесу жртву (Barnes 1981, 19; Clarke 2007, 650). Први, а затим и, петнаест дана касније, други пожар, у царској палати, којима се и најстрожијим преслушавањем није могао наћи виновник, само су погоршали ситуацију. Лактанције извјештава да Галерије ”није био задовољан одредбама едикта и припремао је Диоклецијана за другачији наступ”, па је зато сам подметнуо пожаре како би за то недјело оптужио хришћане и придобио Диоклецијана за строжије мјере. Очито је да је у томе успио: Диоклецијан је сада био ван себе и покренуо је истрагу ”не само против дворских робова, већ против свих”, укључујући и своју супругу Приску и ћерку Валерију које су биле блиске хришћанима (Burkhart 2006, 295-297). Други група истрживача сматра да одговорност за започињање прогона у потпуности пада на старијег августа, те да је његов сукоб са хришћанством био неминован. Наиме, главни разлог за прогон лежао је у увјерењу дахришћанство спрјечава обнову државе коју је Диоклецијан тако успјешно предузео на разним пољима живота. Они држе да Лактанцијево објашњење, по којем је прогоне хришћана започео искључиво на наговор и под притиском свога цезара Галерија потцјењује несумњиву Диоклецијанову гвоздену одлучност и самосталност у одлучивању. ”Читава та прича у којој се одговорност своди на ћудљивост једне жене”, каже Буркарт, ”руши се као кула од карата ако знамо да се Диоклецијан није плашио Галерија и да Лактанције гријеши у питању Диоклецијановог карактера. (…) Он (Лактанције) Диоклецијана настоји да представи као неодлучног и опрезнијег човјека јер жели да мржњу усмјери на чудовиште као што је био Галерије” (Радић 2010, 76; Burkhart 2006, 286). Диоклецијан је био владар са снажно израженом свијешћу о свом неприкосновеном ауторитету, а до тада безмало двадесетогодишња владавина испуњена успјесима који се нису могли порећи могла га је у таквом ставу само још више учврстити. Његови сарадници и савјетници, као Галерије и Јерокло, сигурно су му при том изнијели рјешења, која су им се чинила исправнима, и можда га учврстили у смјеру у којем је и он видио рјешење у питању хришћана. Такође, обновљено непријатељско расположење према хришћанима међу образованим вишим слојевима, а дјелом и код једноставног народа, препоручивало је тај пут. Ипак, одлуку о прогону, укључујући и његове мјере, је потпуно самостално и на сопствену одговорност донио сам најстарији цар, без икакве присиле свог цезара или неког другог (Радић 2010, 76-77; Jedin 1972, 426). У прилог овој тези, неки истраживачи, поред Диоклецијанових начелних државотворних ставова, додају и његове личне вјерске пориве. По свом религијском убјеђењу, старији август је био велики присталица римских богова и врло сујетан човјек. На његовом двору су стално боравили жречеви и предсказивачи којима се цар обраћао при свим важнијим одлукама (Burkhart 2006, 43-44). Међутим, овде се може поставити питање: зашто се баш на крају своје владавине Диоклецијан одлучио за тај потез? Прво гледиште, које држи Галерија за правог виновника прогона ослањајући се на Лактанцијев спис, управо у овој чињеници тражи своју потврду: наиме, остарјелог и онемоћалог августа, коме хришћани до тада нису сметали, је дрски и славољубиви цезар приморао на тај потез због своје мржње. Поред изузетних увида које има спис О смрти прогонитеља, не треба сметнути с ума да је овај хришћански аутор и гријешио у бројним процјенама по неким питањима. Лактанције, према коме је Диоклецијан само наизглед био украшен промишљеношћу и разборитошћу а заправо је био плашљив, иначе приказује Галерија како доста важних одлука просто намеће старијем августу. Осим питања почетка прогона, он га приморава на повлачење са власти и бира нове цезаре којима Диоклецијан није био задовољан, а то, гледајући релевантније изворе, историјски не стоји. Према другом гледишту, одговор на постављену дилему се може наћи у промишљености и тактичности која је карактерисала најстаријег цара. Наиме, Диоклецијан је желео претходно да осигура границе, да поврати ауторитет државе и углавном да превлада недаће у привреди, па је онда прегао да рјеши и горуће вјерско питање. Према његовој замисли, требало се вратити унеколико запостављеним традицијама и поново успоставити староримску религију, на коју се позвао у два горепоменута едикта (Радић 2010, 76). Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- ђакон
- александар
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Ђакон Александар Лекић: Диоклецијанов прогон Цркве I
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Прогон и страдање хришћана у историји није ништа необично. Црква је одувијек на распећу јер је Христова. Исус Христос је први мартир (μάρτυς), „свједок вјерни и истинити” (Отк. 3, 14), „апостол и првосвештеник вјере коју исповиједамо” (Јев. 3, 1). Богочовјек је био и јесте „суд овом свијету” јер Он је свјетлост која је дошла на свијет, „а људи више завољеше таму неголи свјетлост, јер њихова дјела бијаху зла” (Јн. 3, 19). Његови ученици и следбеници кроз сву историју, до наших дана, су добили службу од Њега да буду такође мартири, свједоци те Његове Истине и Свјетлости. Зато су и они као и Учитељ гоњени и суђени и убијани. Да би били приправни за тај мученички пут, Христос је опомињао да не забораве Његове ријечи да не може слуга бити „већи од господара својега, нити је посланик већи од онога који га је послао” (Јн. 13, 16). Тако смо и ми, Христови ученици у Црној Гори, данас дјелимично доживјели то свједочанство Еванђеља. Дубоко смо осјетили оне потресне ријечи Светог Игњатија Богоносца који је, одлазећи на своје страшно страдање у Рим, записао својим чадима: „Сада почињем бити ученик Христов”. Били смо на мети једног организованог прогона од стране државе. Законски акт који је хтио да збрише Цркву и њено постојање био је наставак суђења Христу у Јерусалиму. Оно што је веома интересантно примјетити да су оптужбе које су се чуле од челника наше државе на рачун Цркве врло сличне некима из много давних времена. Непоштовање државе и њених закона од стране Цркве, оптужба да Црква жели да буде „држава у држави”, да је Црква „темпирана бомба у темељу државе”, неке су од формулација које би могли потписати како данашњи представници власти тако и императори великог Римског царства Декије и Диоклецијан. Ту долазимо до теме нашег рада, а то је да покажемо шта је чинило суштину прогона хришћана у Римском царству, који је свој врхунац достигао у влади императора Диоклецијана. Најпре ћемо говорити о царској и вјерској идеологији крајем трећег вијека у Римској империји. То је веома важна тема јер су ту налази коријен разлога што су се хришћани нашли на удару тадашње државе. Данашњи аналитичари лијевих, грађанских настројења у Црној Гори често потцјењују значај идеолошког и садашњи прогон Православне Цркве у Црној Гори посматрају искључиво као политичку махинацију „завади па владај” и скретање са економских проблема и корупционашких афера. Идеологија римских царева крајем трећег вијека и данашњих властодржаца у Црној Гори свакако није идентична. Ова паралела заправо показује и наглашава снагу и значај идеолошког, односно колико држава тежи ка апсолутном („Да је вјечна!”) и колико јој је потребна религијска потпора у стварању државног и националног идентитета. Осим што је за нас ово, у контексту односа Цркве и државе, актуелна тема, драгоцјено је и да се подсјетимо на оно време из којег нам је остало стотине имена светих мученика које прослављамо. Имена тих дивних свједока Царства Небеског су златним словима испунила календар Цркве а њихова крв је била сјеме за сва будућа покољења хришћана, све до нашег времена. Царска идеологија Етнолози показују да свака стварна власт постаје власт по праву само ако се сакрализује, а нарочито краљевска власт, извор свих других, чије је свако испољавање теофанија. А лако је начинити корак од сакралности до духовне власти. Индоевропски речник и митови омогућавају нам да разумијемо да владар не уређује само односе међу људима већ и односе између људи и богова, и да у самом свом бићу обједињује ратничке, свештеничке и стваралачке особине. (Дагрон, Цар и првосвештеник) Августово увођење источњачког култа цара у простор римске религије ће имати далекосежне последице и посебно значење у борби са све снажнијим хришћанством. Октавијан узима наслов augustus (величанствени, узвишени) који је имао има сакралан призвук. Све је то текло врло непримјетно, управо као и прелазак од републике до царства. Међутим, у току првог стољећа након Христа, неки римски цареви су напустили Августово мудро суздржавање, па су још за живота тражили од своје римске околине да их поштују као богове, премда их у том смислу није препоручивао ни њихов начин живота ни заслуге за државу (Jedin 1972, 105-106). До Диоклецијановог времена ова идеја се развила, и достигла, такорећи, свој врхунац. Диоклецијан је тако прихватио идеју која се већ раније појавила код царева друге половине трећег вијека – да царска власт долази од богова. Та власт се отворено изражава као апсолутна. Диоклецијана је, као и бројне његове претходнике на престолу, довела на власт војска, али ни војска ни Сенат нису били извор његове власти: легалност му је давала религија. Војска, која га је акламацијом довела на престо, била је само оруђе богова (Мирковић 2014, 19). Цар је сада постао dominus et deus, нека врста оваплоћења бога на земљи, или како је то лаконски изражено у панегирицима: Diocletiani auctor deus. Иако се у неким панегирициима говори о цару као богу, то не треба схватати дословно: цар је више оруђе и пројава божанства. Диоклецијан је на тај начин Августов принципат, у којем је цар бар формално био први у Сенату с посебним овлашћењима, замјенио доминатом у којем је цар постао dominus, господар који стоји у непосредној вези с божанством и има апсолутну власт над својим поданицима. (Мирковић 2014, 29; Barnes 1981, 11). Диоклецијан је настојао да традиционалну религију оживи као извор своје власти и учини је духовном основом од које зависи његов ауторитет. Није случајно то што је Диоклецијан за свог покровитеља узео управо Јупитера – врховног бога, који представља тако теоретски извор његове власти: као што је Јупитер врховни и супериорни бог на Олимпу, тако и Диоклецијан није први међу једнакима у тетрархији, већ врховни господар у Римском царству. Потреба јединства водила га је монархији која је искључивала сваку подјелу власти, а легалност других зависила је у потпуности од њега (Радић 2012, 73, 30; Мирковић 2014, 32, 29). Према новоуведеним обичајима, цар треба ријетко да се појављује пред поданицима, а они су том приликом дужни да учине проскинезу (προσκίνησις), да падну ничице и пољубе скут цареве одјеће. Будући да су сада цареви постали једнаки самим боговима, уместо класичног salutatio (поздрав), уведено је adoratio (обожавање). Оријентални узор цара као господара види се и у наглашавању мајестета цара спољним знацима и инсигнијама. За главу није био довољан нимбус; она је украшена и зракастом дијадемом (бијела трака опточена бисерима). Промијенио се и начин одијевања царева: умјесто обичне пурпурне одјеће, Диоклецијан је волио да се одјене у свилу и златом проткане огртаче, док му је одјећа била украшена драгим камењима и бисерима. (Радић 2010, 73; Мирковић 2014, 35) Царске резиденције су постале излог римске моћи и најважнија мјеста за представљање царске културе. Sacrum palatium је било свако мјесто где се цар задржавао; Sacer и divus су постали синоними за царски. Двор је постао непосредан и свеприсутан извор части, па појединачни градови губе на значају: они више нису сматрани дјеловима једног царства састављеног од мозаика живописних заједница, које се све међусобно разликују. Акценат је сада стављен на заједнички именитељ свих градова – а то је била оданост цару и његовим слугама. Елите, које су биле водеће фигуре градова, су изгубиле своје јединствене предности у виду богатства и локалног статуса; сада су све више гледале преко видокруга својих градова ка царском двору (Мирковић 2014, 35; Браун 2012, 80) У панегирицима су хваљене опште царске врлине, попут храбрости, снаге предострожности и милостивости, а кључни политички слогани и представе постали су свеприсутни и широко распрострањени захваљујући типовима новца. Поруке су биле општег карактера, нпр. VIRTUS (Врлина), CONCORDIA AUGUSTORUM (Слога августа), FELICITAS TEMPORUM (Срећна епоха). Осим панегирика, посебно мјесто је добио визуелни медиј: наиме, тетрарси су развили посебан портрет који подвлачи, прије свега, двије црте – колегијалност царске власти и морални фундаментализам владара. Представљени са лицима четвртастих вилица, широм отворених очију, подшишане косе и вишедневне браде попут војника у походу, они су били оличење одлучности и обазривости (Мичел 2009, 89) Вјерска идеологија Између осталог што смо увек наређивали за добро и корист државе, ми смо прије овога хтјели да у свему поправимо јавно понашање Римљана у складу са старим законима и да се постарамо да се и хришћани, који су напустили вјеру својих предака, врате правим назорима. (Лактанције, О смрти прогонитеља) Ове ријечи из Галеријевог едикта о толеранцији на прави начин представљају срж онога подухвата који је предузео Диоклецијан са својим савладарима. Као и Август послије грађанског рата, и Диоклецијан је враћање старим моралним вриједностима, побожности и храбрости као основама друштва, поставио као циљ унутрашње политике и моралне обнове. Вјерске реформе су биле камен темељац тог новог поретка: ријеч је о уједињавању државе на разним пољима. У основи тог пројекта била је његова искрена намјера да уведе ред у Римску државу какав је постојао прије анархије III века, да спроведе прихватање римских закона и римског начина живота у цијелом Царству, да на духовном плану очува јединство огромне државе и да врати поданицима вјеру у богове, бар када је у питању званичан став. Тежња ка уједињењу се огледала и у захтјеву да званични језик државне канцеларије буде само латински и онда када се радило о источним, хеленофоним провинцијама. Цареви-тетрарси, са свим ентузијазмом провинцијалаца у успону, су жељели да буду већи Римљани чак и од „чистокрвних” Римљана. Они никад нису порицали своје панонске корене, али су јасно прокламовали своју посвећеност genius-у римског народа (Мирковић 2014, 111; Barnes 1981, 19) Pietas цара Диоклецијана је слична оној у цара Августа. Она подразумијева оданост традиционалним, старинским боговима – божанствима римског пантеона: Јупитеру, Херкулу, Солу, Марсу, Меркуру, Аполону. Августи и њихови цезари су имали, сваки за себе, неко божанство које им је било патрон: Диоклецијан и Максимијан су били под заштитом Јупитера и Херкула, Галерије и Констанције под покровитељством Марса и Сола Инвиктуса. Ипак, оданост традиционалној религији је била у цјелини, а не само одређеном божанству (Мирковић 2014, 33). Диоклецијанов однос према старинској религији је био веома озбиљан. На њу се позвао у два едикта која су обзнањена деведесетих година III века и која се, иначе, тичу и државних и религијских питања. Први указ објављен је у Дамаску 295. године, а уперен је против источњачких скупина, имајући у виду осуду инцестуозних бракова, забрањених древним римским законима, бракова који су отворено означени као безбожна гнусност и варварско дивљаштво. У предговору се инсистира да је дужност побожних императора да строго слиједе и чувају непорочност и света правила римског закона: Јер не може бити никакве сумње да ће сами бесмртни богови показивати милост и бити у миру са римским именом, као што су увек били у прошлости, ако видимо да сви људи, подређени нашој власти, у потпуности воде побожан, миран и честит живот у сваком погледу (Clarke 2007, 649). Други едикт везан је за манихејски покрет, који је, иначе, са хришћанством дијелио неке црте које су долазиле у сукоб са званичном, државном религијом. Наиме, оба покрета су имала јаку мисионарску дјелатност, одбацивали су култ цара и посједовали искључивост када је у питању вјера, тј. нису допуштали да неко припада и другој вјери. Највјероватније крајем марта 302. године Диоклецијан је одговорио из Александрије на забринуто питање проконзула из Афике везано за манихејце: За највећу је осуду одбацити нешто што је једном од старине одређено и дефинисано да има свој положај у друштву и држи свој ток. Отуда и наше велико настојање да упорност изопаченог ума ништавних људи казнимо, оне који новине и нова нечувена учења супротстављају старим религијама да по свом изопаченом нахођењу искључе оно што је божанство нама некада поверило и о којима је твоја проницљивост обавестила нашу озбиљност. Чули смо да су се манихејци недавно појавили као ново и неслућено чудо у нашем свету и да су потекли из непријатељског персијског племена, да су се раширили и многе злочине тамо починили, мирне народе узбунили и државама нанаели многа зла (Jedin 1972, 295, Мирковић 32-33). Премда је повезивање са персијским такмацем одређујући фактор у Диоклецијановој реакцији, главна тачка овог царског указа је заправо светогрдно ремећење онога што је од давнина установљено (quae semel ab antiquis statuta et definita), остављено од бесмртних богова за добробит човечанства: „древна религија не треба да буде санкционисана од нове” (neque reprehendi a nova vetus religio deberet). Према овој линији мишљења, рањивост хришћанства је била очигледна (Clarke 2007, 649). Наставиће се… Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- ђакон
- александар
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Комисија Завода за унапређивање образовања и васпитања најновијом изменом програма наставе за предмет Српски језик и књижевност у гимназијама избацила је из програма избор из поезије Десанке Максимовић, као и њену збирку Тражим помиловање. Аргумент комисије јесте да се „ванвременост Десанке Максимовић не уклапа у поетичке оквире епохе, те да постоји бојазан да би и ученици погрешили у вредновању њене поезије, умањујући њен значај“. Након што је Задужбина „Десанка Максимовић“ реаговала на овакву измену, комисија је предложила да се збирка Тражим помиловање обрађује у оквиру наставе за први разред гимназије, где би се то дело представило као „одјек књижевне епохе средњег века“. Овакви аргументи су понижавајући. Управо ванвременост јесте квалитет збирке Тражим помиловање. Њена књижевна вредност је огромна и као таква она се не сме искључити из програма, али се не сме ни сврстати у поетику средњег века. Идеја да ученици могу погрешити у вредновању a priori је понижавајућa и за ученике и за наставнике. Ученици су млада мислећа бића, а наставници су ту да им дела приближе на најбољи могући начин. Наш аргумент је управо тај да ученици у том делу увиђају књижевну вредност и универзалност, те је неопростив чин избацивања из програма. Ова збирка јесте нужна за њихово основно читалачко искуство. Историја српске књижевности већа је од било какве комисије, а дело Десанке Максимовић у њој заузима изузетно високо место. Молимо дотичну комисију и ТРАЖИМО од ње да промени своју одлуку и врати поменуте наставне јединице, као и да при свим наредним изменама консултује универзитетске стручњаке. Придружујемо се др Светлани Шеатовић у усклику „Тражимо помиловање за Десанку Максимовић!“ и молимо све људе да нас подрже у реаговању на ову књижевну неправду. Студенти IV године Српске књижевности и језика Филозофског факултета у Новом Саду
-
Урлих Ладурнер ("Ди Цајт"): Прогон хришћана у свету никога у Европи не занима
a Странице је објавио/ла александар живаљев у Вести из света
Прогон Хришћана: Лов на Крст Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста Од ИН4С - 01/06/2020 09:37 Широм света све више прогоне Хришћане. Ко о томе прича, бива одмах проглашен за десног екстремисту или исламофоба. Но права политичка опасност лежи у прећуткивању. О прогону хришћана се мора причати. Хитно. А зашто ? Зато што се догађа, дан за даном, у пуно региона глобуса. И зато што расте. У 144 земље света Хришћани су због своје вере изложени патњама. Дискриминишу их, протерују. А у многобројним земљама и убијају. И сада, на западни Дан Свете Тројице, само два примера: у Мозамбику, у једном манастиру, су у нападу терориста убијани на десетине хришћана, исто тако у нападима на хришћанска села у Нигерији. Упркос томе, патње Хришћана у Европи и Немачкој скоро никога да не интересују. Ко прогоне Хришћана јавно тематизује тај брзо пада под сумњу да шири антимуслиманске ресентименте а тиме подржава агенду десних екстремиста. Мађарски премијер Виктор Орбан је 2016. основао Државни Секретаријат за подршку прогоњеним Хришћанима, који је до сада више десетина милиона еура исплатио угроженим хришћанским црквама на Блиском Истоку. Орбан се радо инсценира као бранитељ хришћанства – истовремено је у сопственој држави изградио ауторитарни систем. Немачка највећа опозициона партија Алтернатива за Немачку (АфД) је пре две године Бундестагу поднела апел на усвајање. Под називом: “Зауставити и казнити прогон Хришћана” – у ком је захтевала скраћивање развојне помоћи за земље у којима прогоне Хришћане. Овај апел је немачки Бундестаг скоро једногласно одбио. Тема је, значи, отровна. Многима се чини боље да јој се уопште не приближавају, из страха да ће и сами бити стигматизирани. Но, то не помаже. Јер бројеви говоре јасним језиком. Не протекне скоро ни један Ускрс а да током њега негде на свету Хришћани не буду жртве напада: последњи пут у Шри Ланки 2019. Двојица терориста-самоубица су се дигла у зрак и убила 253 човека: највећи део њих за време литургије у једној цркви. На Блиском Истоку су још до пре 100 година око 20% становништва били Хришћани. Данас једва да прелазе 4%. “Нестајање” Хришћана се драматично убрзало у деведесетим годинама XX века. 1990 године је у Ираку живело још 1,4 милиона Хришћана: данас их нема више од 150.000. У Палестини су палестински Хришћани сада сведени на 2% становништва: до пре неку годину их је било више од 11%. После 2011 и устаничког “Арапског Пролећа” против дугогодишњих арапских диктатора је притисак на хришћанске заједнице у скоро свим арапским државама појачан, посебно у Египту, Сирији, Ираку и Либији. Не, није тачно да је само радикални исламизам крив за ову потресну ситуацију, како популисти радо желе да верују. Прогонитељи Хришћана имају пуно лица. Комунистички режим Северне Кореје хапси и мучи Хришћане: довољно је за дугогодишњи затвор да само поседујете Библију. У Кини је комунистичка влада, како јавља британски “Гардиjан”, срушила на стотине цркава. У појединим деловима Индије Хришћани морају да рачунају да ће их прогонити а у супер-католичком Мексику су Хришћани сталне мете картела дроге, јер су свештеници Христови често једини, који се тамо боре против кокаинске мафије. “80% свеукупног религиозно мотивисаног насиља на свету је усмерено против Хришћана”, написао је Philip Mounstephen , бискуп енглеског Труроа, у 2019 објављеном истраживању о прогону Хришћана. А истраживање је обавила једна институција, коју ама нико не може да осумњичи да гаји религиозни, а посебно не хришћански радикализам: Британско Министарство Спољних Послова. Немачка Савезна Влада на свој начин је реаговала на све јачи прогон Хришћана: 2018 је основала Повереништво за религиозне слободе у свету. Које од тада чули нисмо. Понекад се ето гласну и политичари, који и нису десница: после масакра над Хришћанима у Сри Ланки је Волкер Каудер, тадашњи председник клуба посланика ЦДУ у Бундестагу, упозорио да постоји “све јачи прогон Хришћана у целокупном простору Азије”, а посланик Зелених у ЕУ-Парламенту Свен Гиеголд је констатовао да је слобода исповедања вере за Хришћане у пуно делова света угрожена. Бискуп Mounstephen је у свом извештају подцртао да њему није био интерес да уздигне на пиједестал мучеништва Хришћанске жртве а да друге прогоњене заборави, него да пре свега покаже кршење фундаменталног људског права: права да верујете или не верујете у Бога. А све бројке показују да је то право највише ускраћено Хришћанима. Кукавичлук Запада Орбан и АфД су -ако ко хоће то тако да види- само два актуелна разлога зашто ова тема, и поред све драматике, није стварно присутна у свести грађана Европе. Постоје и други, пуно дубљи разлози. Насилна колонијализација великих делова света је обављена под знаком Крста. Чега се многи и даље живо сећају, па Хришћане доживљавају и даље као освајаче и потлачиваче. Ко онда помене прогон Хришћана, томе брзо опале шамар да су они спалили Ђордана Бруна, имали срамотну Инквизицију, индигене народе Латинске Америке покрстили мачем и огњем те да су свеукупно веру у “правог” Бога повезивали са “правом” на људскост. Хришћанска црква је током векова била просто прототипни потлачивач. Регистар њених греха је подуг. И врло га се брзо цитира – само да би се пренебегло увидети да су данас и у овом моменту Хришћани свуда пре свега једно: жртве. А постколонијални и постимперијални осећај гриже савести пуно Европљана, особито оне са левице, чини тотално слепим за ову чињеницу. Та новоевропска култура стида често иде руку под руку са игнорисањем ситуације хришћанства у садашњости. Па смо формулисали тест-питања: коју боју коже има типични Хришћанин ? Већина Немаца на ово одговара: белу; на питање којем социјалном сталежу припада већина Хришћана, Немци одговарају: принципијелно добростојећима. Оба одговара су погрешна: од 2,3 милијарде Хришћана на свету већина је тамнопута и сиромашна. Хришћанство је данас пре свега феномен глобалног Југа, али већина Немаца и Европљана га и даље сматрају за европску, западну религију. Истовремено, кад Хришћане у другим земљама прогоне, то се не доживљава као удар на сопствене, европске културалне корене. Rupert Short аутор књиге “Christianophobia“ наводи и друге разлоге за ову игноранцију: “Разлог зашто западна јавност не жели ништа да чује о прогону Хришћана је врло прост: млади хришћани у Европи и УСА нису “радикализирани” а прогоњени Хришћани не одговарају на прогоне терористичким насиљем.” Судбина пакистанске Хришћанке Асиа Биби је карактеристичан за кукавичлук Запада: једна сиромашна жена, која се на сеоском бунару посвађала са муслиманкама а потом од њих била оптужена за бласфемију. Што је у Пакистану капитални злочин, за који пада глава: Асиа Биби је 2010 осуђена на смрт. Каменовањем. 8 година је седела у казамату: у самици. Кад јој је 2018 Врховни Суд Пакистана укинуо смртну казну је исламистичка светина изашла на улице главног града и захтевала да она буде убијена. Влада је попустила али Биби је већ била успела да отпутује у једну западну државу. Сем редовних исламофоба, судбина ове жене на Западу дуго није интересовала скоро па никога. Чинило се да многи мисле да ће изазвати верски рат само ако буду и причали о њој и сличним случајевима. Истина је сушта супротност: ко о прогону Хришћана ћути, ко га одговорно не тематизира, тај зазива политичку опасност. Јер: прогон Хришћана није само питање људских права, оно на драматични начин мења суседство Европе. Кад ми, Европљани, говоримо о “муслиманском свету”, мислимо у првој линији на Блиски Исток. Тамо се налази колевка хришћанства. Оно је вековима било интегрални део Блиског Истока – и то је још увек. Али ако застрашивање и прогони буду даље овако ишли, брзо ће бити реализован циљ терориста “Исламске Државе”: хришћанство ће нестати са Блиског Истока – а сећање на историју Хришћана у региону ће у неком моменту ишчилети. Свет ће онда изгледати онако, како то екстремисти желе: свет религиозних сфера, које наводно не могу да битишу у суживоту. Аутор: Ulrich Ladurner, шеф-коресподент Die Zeit за ЕУ, Брисел Превод: Мирко Вулетић Извор: www.zeit.de -
Апел Епископа источноамеричког Иринеја америчким властима за престанак прогона Епископа Јоаникија и свештенства Српске Православне Цркве. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је 12. маја 2020. године, на празник Светог Василија Острошког, ухапшен и провео је у притвору 72 сата. С обзиром да судови у Црној Гори, у случајевима кршења истих законских одредби никоме нису одређивали притвор већ изрицали новчане казне, притварање архијереја Српске Православне Цркве је у јавности схваћено као прогон. С тим у вези, одмах по притварању Владике Јоаникија, Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј упутио је, у име епископа Српске Православне Цркве у САД, хитну молбу потпредседнику Сједињених Америчких Држава, г. Мајку Пенсу, да се заузме код власти Црне Горе за његово хитно ослобађање. Са великим одушевљењем јавност је пропратила јучерашње ослобађање Владике Јоаникија. Нажалост, радост је кратко трајала с обзиром да је Основно државно тужилаштво у Никшићу обновило поступак против страдалног Владике, те му опет прети притвор који би могао бити изречен током наредне седмице. Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј, поново је послао молбу у канцеларију Потпредседника Пенса, с обзиром да су верске слободе у свету један од приоритета америчке владе, да учини све што је у његовој моћи да престане прогон на верској и политичкој основи у Црној Гори над епископима, свештенством и народом Српске Православне Цркве. Епископ Иринеј наставља са напорима да у дипломатским и круговима власти у Америци скрене пажњу на страдање и прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори, а посебно Епископа Јоаникија и седморице ухапшених свештеника. Из канцеларије Епископа источномеричког Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- епископ
- источноамерички
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве најоштрије осуђује најновији прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори и синоћње хапшење Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморице свештеника од стране црногорске власти која, под лажним изговором борбе са коронавирусом, користи прилику за обрачун са Српском Православном Црквом и њеним верним народом. Свети Архијерејски Синод апелује на власт у Црној Гори да прекине са прогоном Цркве и да коначно почне да се понаша у складу са цивилизацијским нормама, по којима је слободно исповедање вере једно од најважнијих права сваког појединца. Истовремено, Свети Архијерејски Синод изражава велику забринутост због заоштравања ситуације у Црној Гори и нада се да ће српски народ, као и до сада, поступати мирно и да неће одговарати на провокације власти, која, очигледно, жели сукоб, како би за исти оптужила Српску Православну Цркву и њене вернике. Свакоме ко је разуман и добронамеран јасно је да у овим тренуцима треба сачувати присебност и разборитост, а пре свега треба се молити Богу да у Црној Гори завлада мир и да недужни Преосвећени владика Јоаникије са својим свештеницима буде одмах пуштен из притвора. Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве Извор: Инфо-служба СПЦ
-
- свети
- архијерејски
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
„Историја Цркве свједочи да је Црква неуништива, јер Бог и Светитељи воде своју Цркву“ рекао је протојереј Мирчета Шљивначнин у 16. по реду „Интернет литији“ која се у продукцији радија „Светигора“ емитује уживо на фејсбук и инстаграм страници „Не дамо светиње“ и телевизији „Нови“. Шљиванчанин је подвукао да су сви који су гонили Цркву, од Христа до савремених мученика сматрали су да ће Црква нестати али је историја показала да су сви они нестали а Црква остала. „Ташко оним људима који тако мисле и тако раде, овакво понашање не води нигдје и њима ће се обити о главу. Они не могу Цркви ништа јер је она Христова“ упозорио је отац Шљиванчанин нарочито нагласивши да се грдно варају ако задају ударце Цркви зарад љубави према Црној Гори. „То је дух самоубиства. Ко год ради против Цркве у Црној Гори форсира дух самопорицања“ нагласио је отац Мирчета нагласивши да се придружује 98% анектараних у Вибер групи „Не дамо светиње“ који су рекли да се осјећају дискриминисани дјеловањем Владе у вријеме пандемије COVID-19. „Више пута сам се осјетио дискриминисан, као да та дискриминација је плод једног ниподаштавања оних који подстичу те мјере желе представити православне вјернике као неодговорне за свој и животе својих ближњих“ нагласио је први човјек Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске рекавши да се то констатно пројављује од празника Цвијети па до данас. Отац Мирчета био је уз Митрополија Амфилохија у вријеме привођења на празника Цвијети и коментаришу те догађаје изјавио је да не стоје наводи да Митрополит, свештеноство и вјерни народ нису били лишени слободе тог дана. „Постављам питање шта би било да се нисмо одазвали – наравно да би били на силу приведени“ рекао је Шљиванчанин упитавши надлежне –„ако је то било само давање информација, зашто нам нису дали да напустимо Центар безбједности када смо дали изјаву?“ „Хапшењем Митрополита Амфилохија је нарушено његово хришћанско, људско и епископско достојанство као и његово здравље, јер је тамо било много више елемената који су потенцијално угрожавали наше здравље него на Златици гдје је на отвореном у присуству монахиња служена Света Литургија“ рекао је отац Шљиванчанин. Као протојереј Саборног храма Христоог Васкрсења он је нагласио да је нарочито у том храму дискриминасана Црква. „Ми питамо ко је донио такву одлуку да се поступа неједано према вјерницима у односу на остале грађане?“ још једном је упутио питање надлежнима отац Мирчета. „Људима у врху власти и полиције ништа није свето – нападају Цркву под плаштом борбе са вирусом“ рекао је протојереј Шљиванчанин негирајући све нападе на Цркву за непоштовање мјера. „Црква одговорна од самог почекта, поштујући све мјере чинивши своју дужност молитве и појачане хуманитарне дјелатности“ рекао овај подгорички свештеник додајући да је Црква нарочито помогла медицинске установе. „То је све у природи Цркве, чинимо оно што је нормално да чинимо али са друге стране није нормално да власт користи пандемију да нанесе Цркви што више удараца“ закључио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, секретар Саборног храма Христовог Васрсења у Подгорици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
-
- протопрезвитер
- мирчета
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
Са великом жалошћу пратимо догађаје који ових дана помрачују празничну радост наступајућег Празника Христовог Рођења како за нашу браћу и сестре православне хришћане у Републици Црној Гори, тако и за нас у Епархији нишкој. Исти услед братске љубави и у наша срца уносе горчину и тугу поводом насилног и неправичног изгласавања дискриминаторског и богоборног Закона о слободи вероисповести или уверења и правном положају верских заједница у Црној Гори усмереног против епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Са забринутошћу страхујемо због мера које власт у Црној Гори предузима док једнострано, одбијајући сваки дијалог, бесправно укида свако право јединој канонској и историјској Цркви Божијој у Црној Гори. Посебно смо затечени и применом физичке силе црногорске полиције над Црквом, њеним епископима и вернима, и стојећи пред Тајном Божића, не можемо а не увидети сличност у богоборним потезима црногорских власти са дрскошћу којом некада беше заслепљен Ирод. Слично њему који, владајући се по критеријумима „света који у злу лежи“ и у неправди јачега имајући своју „правду“, покуша да насиљем оспори божанско право Витлејемском Богомладенцу насрћући на достојанство Његовог живота, и ми данас видимо обесправљење и несртање на хришћанско достојанство и основно начело слободе вероисповести гарантовано како Уставом Црне Горе, тако и небројеним обавезујућим међународним правним актима. Отуда се усуђујемо да, седећи на катедри Епископа Константиновог родног града, уместо овог „иродовског“ модела силе, неправде и насиља, укажемо на образац за угледање у овој ситуацији модел власти једног светог владара, онога кога је историја због његове мудре владавине овенчала називом „Велики“, а чији је Милански едикт о слободи вероисповести већ 17 векова незаменљиви предложак и темељ сваком државном законодавству које се тиче слободе вероисповести и правног статуса хришћанске Цркве у модерним државама, а који опет овим спорним законом очигледно бива намерно превиђен и занемарен, тиме стављајући савремено црногорско законодавство по овом питању у раван са непросвећеним и варварским државама антике, али и са њиховим сродницама у бруталности и нетолерантности – тоталитарним режимима ХХ века. Стога нудимо текст Константиновог Едикта као подстицај на преиспитивање савести свима који сматрају да су овим законом „демократски“ поставили темеље „модерној држави“ Црној Гори, занемаривши 1700 година старе темеље слободе вероисповести и права верских заједница у хришћанској Европи, и том својом „модерношћу“ постајући апостоли најназаднијих и дискриминаторских тековина далеке богоборне прошлости, у борби са којима је оно што данас називамо цивилизованим светом изнедрило свој идентитет. Таквима Равноапостолни цар Константин Велики поручује: „И, између осталог, ево шта ми одлучујемо што се односи на хришћане: њихова места на којима су они имали обичај да се раније окупљају... нека ова места буду уступљена поменутим хришћанима бесплатно и без захтевања било какве надокнаде... И пошто ови хришћани немају само она места у којима су имали обичај да се окупљају, већ имају и друга места, што је познато, а која не припадају њима појединачно, него достојанству њихове заједнице, што ће рећи хришћанском друштву, ти ћеш наредити да сва њихова добра по закону који смо претходно навели, буду апсолутно враћена, без икаквог оспоравања поменутим хришћанима, то јест њиховом телу и заједници.“ Нека би се и његове молитве и „васпитно карање“ његове речи придружиле молитвама и заступништву Светог краља Јована Владимира, Светог Василија Чудотворца Острошког, Светог Петра Цетињског, Светог Стефана Пиперског, Светог Симеона Дајбабског и Светог Арсенија Сремца Архиепископа српског, и свих светих од рода нашег у Црној Гори просијалих. Имајући све ово на уму, најсрдачије подржавамо браћу Архијереје у Црној Гори црногорско-приморског Амфилохија, милешевског Атанасија, будимљанско-никшићког Јоаникија, захумско-херцеговачког Димитрија, диоклијског Методија и умировљеног захумско-херцеговачког Атанасија, уједно и састрадавајући са њима и повереним им верним народом. Усрдно се молимо Господу, да уразуми власти у Црној Гори да увиде своја огрешења о закон здравог разума и својим поступцима прекину прогон Цркве Божије, а да православном народу у Црној Гори Господ умножи Своју благодат и силу, како би храбро поднео сва искушења и нанету неправду и одолевши сачувао своје светиње у којима се на понос њихових предака вековима слободно прославља Име Божије. У ишчекивању свеосвећујућег празника Рођења Христовог, и мира који Он собом доноси, поздрављамо браћу Архијереје и сав богољубиви народ православни у Црној Гори уздајући се у силу Божију која се у немоћи показује, надамо се избављењу и спасењу моћном руком Његовом. Епископ нишки Арсеније Извор: Инфо-служба СПЦ
-
Прогон Православне Охридске Архиепископије у Р. Македонији
тема је објавио/ла Guest у Актуелна дешавања у СПЦ
Феноменална предавања Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована http://www.poa-info.org/video/pouki Предавања су на македонском језику, али нормално је да се разуме.- 3110 нових одговора
-
- македонији
- архиепископије
-
(и још 3 )
Таговано са:
-
Саопштење Свештеног Синода Руске Православне Цркве везано за прогон СПЦ у Црној Гори
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Вести из Епархија
Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве". У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" . Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља. Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4 -
Саопштење донесено на засиједању Светога Синода Руске Православне Цркве 9. јула 2019. године. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава дубоку забринутост због погоршања положаја епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе гдје већ неколико година јединство православља страда од расколничког дјеловања тзв. "Црногорске православне цркве". У Црној Гори је дошло до алармантног тренда повећаног притиска власти на канонске свештенике и вјерне. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве који се састао од 9. до 18. маја 2019. године, констатовао је да у савременој Црној Гори постоје "покушаји насилног одузимања светиња у корист канонски и реално непостојеће "Црногорске православне цркве", као и пријетње уништења одређених мјеста молитвеног поклоњења. Предсједник Црне Горе М. Ђукановић на страначком скупу у Никшићу 8. јуна 2019. године, изразио је намјеру да оствари "обнову Црногорске аутокефалне Цркве". Особиту забринутост изазива од стране Владе Црне Горе у мају 2019. године, објављени предлог закона о слободи религије и вјеровања и правном положају вјерских организација, који садржи низ дискриминаторних мјера, између осталих - присвајање у државно власништво дијела имовине Српске Патријаршије, укључујући и здања храмова и манастира. Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве окарактерисао је предлог закона као "антиевропски и антицивилизацијски", чији је циљ дискриминација епархија Српске Патријаршије на територији Црне Горе, и представља "директно уплитање у унутрашња дјела Цркве" . Озбиљне примједбе на одређене одредбе предлога закона изразила је Европска комисија за демократију кроз право (Венецијанска комисија). Са забринутошћу сагледавајући последње иницијативе црногорских власти, позивамо их да прекину дискриминацију и подривање јединства Српске Православне Цркве, дижемо глас у њену заштиту, да виде духовне традиције, које сежу ка светом Сави, вишевјековном основу, на ком су саздани црногорска православна култура и државност. Свети Синод Руске Православне Цркве изражава братску подршку архијерејима, свештенству и свим чедима Српске Патријаршије у Црној Гори који слиједе завјете великих светитеља те земље, Саве Српскога, Василија Острошког, Петра Цетињског и свештеномученика Јоаникија Црногорско - приморског и упркос тешким условима притисака, остају вјерни истини Светог Православља. Превео за Поуке.орг Никола Јоксимовић Извор: http://www.patriarchia.ru/db/text/5467638.html?fbclid=IwAR1PTj2v5X4G156qb1ua-3HxTZpccmv4NiKMKe12BqBTOwAoVNwZZg1iCf4 View full Странице
- 1 нови одговор
-
- прогон
- православне
- (и још 11 )
-
Прогон хришћана! У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима Од ИН4С - 26/04/2019 илустрација Напади у Шриланки су део једног целог низа злочина над хришћанима. Да хришћане масовно по свету убијају – нити ко објављује, стога није јавности ни познато. Прочитајте овај списак, који је само врх ледног брега: 2015. године атентат на хришћански Ускрс у Гариси – Кенија: 148 убијених; 2016 атентат на хришћански Ускрс у Лахореу-Пакистан: 75 убијених; 2017 атентат на хришћански Ускрс у Александрији-Египат: 45 убијених; 2019 атенат на хришћански Ускрс у Шриланки: преко 300 убијених. На Блиском Истоку већ годинама масовно протерују хришћане, тако да је њихов број сведен већ на скоро егсистенцијални минимум, јер беже пред насиљем. Убиствена кампања против хришћанки и хришћана је у току у целом свету. У данашњем свету, у којем милитантна мржања према хришћанима бива реализована у убијањима и прогонима. Свидело се то коме или не да прочита: прогон хришћана данас је на нивоу онога што се дешавало под паганским владарима пре 2000 година. Ево и персонализованог примера: судбина пакистанске хришћанке Асие Биби. Несрећница је пуних 8 година седела у тамошњем затвору – осуђена на смрт. Јер се на једном бунару 2010 посвађала са муслиманским женама. Које су је потом оптужиле да је опсовала Мухамеда, њихова пророка. Бласфемија. У Пакистану: смртна казна. Асиа Биби подписује „признање“, након што ју је у њеној кући скоро на смрт угазила полудела светина. Врховни суд Пакистана, после 8 година, је проглашава невином и ослобађа. Јер нема доказа за оптужницу. Потом на десетине хиљада радикалних муслимана изалази на улице градова по целом Пакистану. Блокирају главни град Исламабад. И вриште: „Обесите Биби ! Обесите Биби !“ Њена фамилија, њени пријатељи, њени рођаци, њени адвокати: свако, ко се заузео за Асију Биби, мора данас у Пакистну да рачуна да ће бити убијен. Па се вели: Европљанке и Европљани морају врло опрезно да баратају са термином прогон хришћана, јер може да допринесе радикализацији религија. Веле: у нека раније времена је тај термин често служио ондашњим европским силама за оправдавање сопствених срамотних акција. Али, иза овог пропагираног и самонаметнутог опреза се скрива равнодушност Европљана према хришанским заједницама ван Европе – а и, отворено говорећи, страх од милитантних муслимана. Што објашњава чудновату шутњу Европе у случају мученичке судбине једне Асие Биби. А што објашњава у европску тоталну незаитересованост за судбину хришћана на Блиском Истоку. Реакције на бомбашке атентате на хришћане широм света лиферују још један тужни доказ за одбијање Европљана да ствар назову правим именом. Иако нема ни најмање сумње да су атентати извршени на хришћане управо зато што су хришћани, од свих европских премијера само је шеф владе Луксембурга Xавиер Бетел службено изјавио да су жртве хришћани. Сви остали шефови држава и влада, укључујући и бившег УСА председника Обаму, су правили језичке пируете не би ли у својим саопштењима како заобишли да жртве назови њиховим именом: хришћани. Искористили су израз: „тамошњи верници“. Што није нетачно. Али сви они никако да изговоре и напишу које то тамо вернике атентатори убијају: хришћане, оне који верују у Исуса Христа. А ко их убија, најчешће на њихов највећи празник, Ускрс: радикални муслимани. И све владе Европе знају прецизно ко те радикалне муслимане финансира, знају које државе их помажу, чије идеологије и којих држава пропагирају. Знају и ко су им проповедници зла кога чине. Али шта раде европске владе: одмах релативизују и неутрализују своја сазнања о државно подржавном терору против хришћана: упутом на хришћанског атентатора на Новом Зеланду. А и још једна ствар мора бити јасно изговорена: кад муслимански радикали на Ускрс у Шриланки или другим деловима света убијају људе по хотелима, убијају их јер су Европљани. Јер желе да униште корен, језгро европске цивилизације. А корен је, свидело се то коме или не: хришћанство и Христос. Стога прогон хришћана није ствар која се тиче само хришћана, исто што као антисемитизам није ствар која се тиче само Жидова нити је мржња према муслиманима ствар која се тиче само муслимана. Тиче се свих нас. Стога хришћани, не ћутите кад убијају хришћане у планираним кампањама. Не ћутите ни кад се морате уплашити да ће вас денунцирати у медијима као религиозне ратнике: изговорите оно што је истина. Јер Истина вас обавезује. Аутор: Улрих Ладурнер Превод: Мирко Вулетић
-
Прогон из Црне Горе се спрема за још двадесетак свештеника!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг инфо у Друштво
Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс) Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха. „Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе. Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић. Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе. „У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он. Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда. „Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења. Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”. „Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић. http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk -
Прогон из Црне Горе се спрема за још двадесетак свештеника!
тема је објавио/ла Поуке.орг инфо у Политика
Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, иако им је у претходне две године дозвола за привремени боравак редовно продужавана Од нашег сталног дописника (ПОЛИТИКА.рс) Подгорица – Налог МУП-а Црне Горе којим се отказује гостопримство за више од 30 нерезидентних свештеника и монаха, који службују у некој од четири Епархије СПЦ у држави Црној Гори, наставак је противправних радњи којим се наставља прогон свештенства и монаштва, посебно Митрополије црногорско-приморске (МЦП), рекао је за „Политику” протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, координатор Правног савета Митрополије и правног заступника свих свештеника и монаха. „Током неколико претходних месеци добили смо више од десет решења МУП-а којим се нашим свештеницима монасима, монахињама и свештеничким породицама одбија продужење привременог боравка у Црној Гори на основу обављања верске службе. Укупно педесетак свештеника, монаха, монахиња и чланова свештеничких породица, остаће без дозволе за боравак у Црној Гори. Њих тридесетак већ имају рок од месец дана да напусте државу, док се за осталих двадесетак то очекује”, казао је отац Велибор Џомић. Он је изразио чуђење због оваквог поступања МУП-а Црне Горе, јер је током претходне две године, у редовном и уобичајеном поступку, свим овим особама одобраван привремени боравак на основу обављања свештеничке службе. „У међувремену није промењен ниједан пропис у Црној Гори и сматрам да такво поступање МУП-а није мотивисано правним него политичким разлозима. Не разумем зашто ресор на чијем је челу министар Мевлудин Нухоџић покреће такву синхронизовану акцију која нема никакве везе са правом и чињеницама”, рекао је он. Џомић наводи да је правни тим митрополије уложио жалбе на оваква решења, али да је свака одбијена. Нове жалбе су послате на адресу Управног суда. „Брутално су прекршени законски прописи приликом доношења тих решења, а свештеним лицима није чак дата ни могућност да се изјасне и да учествују у поступку пре доношења решења. Као човек који познаје ову материју, уверен сам и сигуран да је МУП поступао незаконито. Не постоји логика која у било којем поступку може да објасни да је митрополија као верски и правни субјект за МУП постојала током претходне две године, када су одобравали боравке, а да ове 2018. године не постоји, иако се ништа није променило”, изјавио је Џомић за наш лист и упутио апел министру Нухоџићу да поступање својих службеника „доведе у законске оквире”. „Можемо само да нагађамо о разлозима за овакву хајку на свештенство, монаштво и свештеничку децу, али сам сигуран да они немају никакве везе са правом и правним поретком Црне Горе. Сматрам да Црна Гора има пречег посла, а МУП посебно, а не да се продужава идеолошко-партијска брљотина Ранка Кривокапића, који је ову хајку својевремено започео, а она је доживела фијаско на судовима”, закључио је протојереј-ставрофор Џомић. http://www.politika.rs/scc/clanak/419108/Progon-iz-Crne-Gore-se-sprema-za-jos-dvadesetak-svestenika?fbclid=IwAR0eGhDKJ20MxciAXkaWcEJJfHH2hQkB7eimpyryNHkRZ-W7a8Qfx3fk4wk View full Странице-
- двадесетак
- још
-
(и још 5 )
Таговано са:
-
Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква -
Прогон хришћана - ситуација на Блиском Истоку
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Архимандрит Алексеј: Не можемо да замислимо Блиски Исток без хришћана Истичући да није први пут да су хришћани на Блиском Истоку прогоњени и да свакодневно бива убијено на десетине хришћана, архимандрит Алексеј Чехаде каже да је политичка, економска и пре свега ратна криза у Сирији почела 2011. године и да се од тада рапидно проширила на цео Блиски Исток. -Хришћани нису добровољно оставили Сирију. Конфликт се наставља из дана у дан, нарочито је ситуација критична у Алепу. До сада је ову земљу напустило од 50 до 80 одсто верујућих. Православни хришћани углавном остају у Сирији. Наравно, нико добровољно не иде из ове земље, већ зато што је присиљен. Они хоће и имају жељу да остану, њихова визија није да напусте земљу, али ситуација није једноставна. Ми морамо да их подржимо. Термин хришћанска мањина није добар и не волимо да га употребљавамо, јер хришћани нису мањина у Сирији, навео је отац Алексеј, 2. јуна 2018. године, током обраћања у Конгресној дворани Мастер-центра, где је у току заседање Генералне скупштине Конференције европских Цркава. Хришћани су највећи део своје историје на Блиском Истоку провели живећи као мањина, углавном маргинализована, а неретко угњетавана и потлачена од стране различитих (исламских) империја које су се постепено смењивале на историјској сцени. Архимандрит из Антиохијске Патријаршије, древне Цркве Истока, подсећа да је Блиски Исток колевка хришћанства. -Антиохијска Патријаршија је најстарија Црква на Блиском Истоку. Блиски Исток је колевка хришћанства: ту је Исус Христос благоизволео да се роди, живи, проповеда, страда и васкрсне. Морамо да нађемо начин како да преживимо у овим тешким временима. Сигурни смо да кроз молитву можемо да преживимо и померимо планине. Имамо проблема али не можемо да живимо у свакодневном страху. Божја је воља да живимо као мала група на Блиском Истоку. Важно је размишљати о будућности у Сирији после рата и размишљати о младим људима који морају да се образују, навео је отац Алексеј, уз громогласну поруку да је Блиски Исток незамислив без хришћана и да је неопходно окончати рат и пронаћи политички и економски мир у Сирији. Хришћанској заједници у Ираку прети нестанак. У древном сиријском Алепу, где се воде жестоке борбе, остало је мање од 40.000 хришћана од некадашњих 400.000. У Либији су стална мета припадника Исламске државе. Процене су да је до 2010. године проценат хришћана на Блиском Истоку, укључујући земље као што су Египат, Израел, Палестина, Јордан, опао са 14 на свега четири одсто. Томе нису кумовали само сукоби и грађански ратови, револуције арапског пролећа, већ и ниска стопа рађања, економска криза, непријатељско политичко окружење. Антиохијска Патријаршија, једна од пет древних Патријаршија, упркос сложеним и тешким условима и даље наставља мисију и проповедање вере и у Сирији из које свакодневно долазе вести о најжешћим окршајима од почетка сукоба. Богослужбена сабрања несметано се обављају у бројним парохијским црквама и манастирима, па чак и у оним насељима која су у непосредној близини ратних сукоба. Извор: Српска Православна Црква View full Странице -
Митрополит Амфилохије за „Дан“: Зауставити прогон свештеника СПЦ
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Митрополит је тада у допису Брајовићу навео да је том приликом потврдио и пријавио континуирано постојање Православне цркве у данашњој Црној Гори од четвртог вијека по Христу, “ прво под именом Епископије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у времену јединстава Цркве Истока и Запада . Митрополит тражи да се престане са прогоном из Црне Горе православних свештеника, монаха и вјерских службеника који су страни држављани. – Скрећемо вам пажњу на несумњиве податке да се од цркве тражи да поступа и чини радње које нијесу ниједним позитивним црногорским законом прописане указује владика Амфилохије, који је у ранијем писму Брајовићу прецизирао шта се све дешавало са црквом на територији данашње Црне Горе кроз вјекове, те како је мијењала називе. Митрополит подсјећа Брајовића да му је још 2012. године објаснио да Православна црква у данашњој Црној Гори постоји од 4. вијека по Христу. – Древно хришћанске Епископије которска и барска добиле су од 11. вијека свој континуитет у Надбискупији барској и Бискупији которској Римокатоличке цркве, а остале древне епископије од 1220. постоје без прекида у данашњем облику као Зетска епископија, од 1346. на Сабору у вријеме цара Душана и патријарха српског Јоаникија, уздигнута на степен митрополије, Будимљанска, Хумска и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећке патријаршије. Поред историјских условљених промјена (Зетска = Црногорска и Скендеријска, Црне Горе и Брда, данас Црногорско-приморска митрополија; Хумска = данас Захумско-херцеговачка, на челу које је био и Св. Василије Острошки; Будимљанска = Захумско-рашка из времена краља Николе, данас Будимљанско-никшићка, Рашка = Рашко-призренска, дијелом Милешевска, Добробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) све те епископије су од оснивања биле органски дјелови Пећке патријаршије, све до њеног укидања 1766. године Од тада до 1920. дјелови некадашње Пећке патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариградској патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Гори, Карловачке митрополије, Митрополије Краљевине Србије до 1879. године, Буковско-далматинске митрополије – управљали су се самостално у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке патријаршије објашњава митрополит. Он подсјећа да је одлуку о васпостављању јединства Пећке патријаршије прво донио Синод Црногорске митрополије 16. децембра 1918. године, а потом је саглашношћу свих осталих митрополија јединство остварено 1920. године, а потврђено 1922. године. Томосом Васељенске патријаршије, уз укључење у Београдску патријаршију и других епархија Васељенске патријаршије, и сагласношћу свих аутокефалних православних цркава у свијету. Новим Уставом обједињене Пећке/Београдске патријаршије, односно Српске прасвославне цркве од 1931. Митрополија црногорско-приморска је проширена некадашњом Захумскорашком/Никшићком епархијом, дјеловима Пећке митрополије и Бококоторском епархијом и добила назив Црногорско-приморска, а 2000. године је обновљена и издвојена Будимљанско-никшићка епархија подсјетио је митрополит Амфилохије. Он истиче да су васпостављањем јединства Пећке патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће православне епархије на просторима данашње Црне Горе сачувале и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонском праву и поретку православних цркава. – Тај континуитет, законскоправни субјективитет и имовинска права су им признавале и потврђивале све власти и државе кроз вјекове, без обзира на њихове промјене и промјене државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа поручује митрополит. М.С. Усвојен спорни пропис Скупштина је јуче усвојила Закон о странцима, гласовима владајуће коалиције окупљене око Демократске партије социјалиста (ДПС). У тренутку гласања у скупштини је био 41 посланик владајуће коалиције и сви су га подржали. Одсутан је био посланик Генци Ниманбегу. Траже иста права Митрополит истиче да обавеза регистрације не постоји по закону те нико, па ни црква, није дужна да поступа и чини радње које законом нијесу прописане. Истиче да бројна важећа рјешења, одлуке и правоснажне судске пресуде утврђују и потврђују да Митрополија и све епархије СПЦ у Црној Гори имају неспоран правни статус. Још једном и изнова позивамо МУП Црне Горе да прекине са прогоном и изгоном више свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство. Упорно се пренебрегава чињеница да је ријеч о људима који никада нијесу имали проблем са законом и који су лојални грађани Црне Горе. И овај проблем је вјештачки изазван јер су свим свештеницима и монасима без црногорског држављанства годинама уназад редовно одобравани привремени боравци управо по прописима који су и данас на снази. Од надлежних државних органа Црне Горе очекујемо да се што прије приступи припреми и доношењу новог закона о слободи вјероисповијести и црквама и вјерским заједницама, закона о реституцији одузете имовине Цркава и вјерских заједница и припреми уговора са Српском православном црквом у истом обиму права као што је већ учињено у случају Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице, каже митрополит. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- свештеника
- прогон
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Оспоравање правног статуса Православне цркве кроз наводне „аргументе да“ није регистрована по Закону о правном положају вјерских заједница од 1977. године и упућивање цркве која вјековима постоји у Црној Гори на некакву „регистрацију, која није прописана законом, не представља ништа друго него продужетак идеолошке борбе против цркве, оцијенио је јуче у изјави за „Дан митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Он је коментаришући нови Закон о странцима, који је јуче усвојен, а према којем ће свештеници из Србије и Босне и Херцеговине морати да полажу црногорски језик и прилажу потврду о регистрацији вјерске организације за коју раде, да би добили привремени боравак, подсјетио предсједника Скупштине Ивана Брајовића да му је док је био министар унутрашњих послова послао допис у којем га је упознао да хришћанска црква постоји на овим просторима од четвртог вијека. Митрополит је тада у допису Брајовићу навео да је том приликом потврдио и пријавио континуирано постојање Православне цркве у данашњој Црној Гори од четвртог вијека по Христу, “ прво под именом Епископије Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, у времену јединстава Цркве Истока и Запада . Митрополит тражи да се престане са прогоном из Црне Горе православних свештеника, монаха и вјерских службеника који су страни држављани. – Скрећемо вам пажњу на несумњиве податке да се од цркве тражи да поступа и чини радње које нијесу ниједним позитивним црногорским законом прописане указује владика Амфилохије, који је у ранијем писму Брајовићу прецизирао шта се све дешавало са црквом на територији данашње Црне Горе кроз вјекове, те како је мијењала називе. Митрополит подсјећа Брајовића да му је још 2012. године објаснио да Православна црква у данашњој Црној Гори постоји од 4. вијека по Христу. – Древно хришћанске Епископије которска и барска добиле су од 11. вијека свој континуитет у Надбискупији барској и Бискупији которској Римокатоличке цркве, а остале древне епископије од 1220. постоје без прекида у данашњем облику као Зетска епископија, од 1346. на Сабору у вријеме цара Душана и патријарха српског Јоаникија, уздигнута на степен митрополије, Будимљанска, Хумска и Рашка, у саставу Архиепископије Жичке, односно Пећке патријаршије. Поред историјских условљених промјена (Зетска = Црногорска и Скендеријска, Црне Горе и Брда, данас Црногорско-приморска митрополија; Хумска = данас Захумско-херцеговачка, на челу које је био и Св. Василије Острошки; Будимљанска = Захумско-рашка из времена краља Николе, данас Будимљанско-никшићка, Рашка = Рашко-призренска, дијелом Милешевска, Добробосанска, данас у Црној Гори дјелови Милешевске) све те епископије су од оснивања биле органски дјелови Пећке патријаршије, све до њеног укидања 1766. године Од тада до 1920. дјелови некадашње Пећке патријаршије су јурисдикцијски припадали Цариградској патријаршији, а други дјелови под именом Црногорске митрополије у Књажевини/Краљевини Црној Гори, Карловачке митрополије, Митрополије Краљевине Србије до 1879. године, Буковско-далматинске митрополије – управљали су се самостално у сталном ишчекивању обнове јединства Пећке патријаршије објашњава митрополит. Он подсјећа да је одлуку о васпостављању јединства Пећке патријаршије прво донио Синод Црногорске митрополије 16. децембра 1918. године, а потом је саглашношћу свих осталих митрополија јединство остварено 1920. године, а потврђено 1922. године. Томосом Васељенске патријаршије, уз укључење у Београдску патријаршију и других епархија Васељенске патријаршије, и сагласношћу свих аутокефалних православних цркава у свијету. Новим Уставом обједињене Пећке/Београдске патријаршије, односно Српске прасвославне цркве од 1931. Митрополија црногорско-приморска је проширена некадашњом Захумскорашком/Никшићком епархијом, дјеловима Пећке митрополије и Бококоторском епархијом и добила назив Црногорско-приморска, а 2000. године је обновљена и издвојена Будимљанско-никшићка епархија подсјетио је митрополит Амфилохије. Он истиче да су васпостављањем јединства Пећке патријаршије, у оквирима данашње СПЦ, вјековима постојеће православне епархије на просторима данашње Црне Горе сачувале и чувају свој непрекинути континуитет, идентитет, имовину и пуно самоуправљање, сагласно вјековном канонском праву и поретку православних цркава. – Тај континуитет, законскоправни субјективитет и имовинска права су им признавале и потврђивале све власти и државе кроз вјекове, без обзира на њихове промјене и промјене државних граница. Ништа више, али ни мање, не очекује и не тражи Православна црква од власти садашње независне Црне Горе и њених органа поручује митрополит. М.С. Усвојен спорни пропис Скупштина је јуче усвојила Закон о странцима, гласовима владајуће коалиције окупљене око Демократске партије социјалиста (ДПС). У тренутку гласања у скупштини је био 41 посланик владајуће коалиције и сви су га подржали. Одсутан је био посланик Генци Ниманбегу. Траже иста права Митрополит истиче да обавеза регистрације не постоји по закону те нико, па ни црква, није дужна да поступа и чини радње које законом нијесу прописане. Истиче да бројна важећа рјешења, одлуке и правоснажне судске пресуде утврђују и потврђују да Митрополија и све епархије СПЦ у Црној Гори имају неспоран правни статус. Још једном и изнова позивамо МУП Црне Горе да прекине са прогоном и изгоном више свештеника и монаха, који немају црногорско држављанство. Упорно се пренебрегава чињеница да је ријеч о људима који никада нијесу имали проблем са законом и који су лојални грађани Црне Горе. И овај проблем је вјештачки изазван јер су свим свештеницима и монасима без црногорског држављанства годинама уназад редовно одобравани привремени боравци управо по прописима који су и данас на снази. Од надлежних државних органа Црне Горе очекујемо да се што прије приступи припреми и доношењу новог закона о слободи вјероисповијести и црквама и вјерским заједницама, закона о реституцији одузете имовине Цркава и вјерских заједница и припреми уговора са Српском православном црквом у истом обиму права као што је већ учињено у случају Римокатоличке цркве, Исламске и Јеврејске заједнице, каже митрополит. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
- свештеника
- прогон
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Настављена судска тортура над Православном Охридском Архиепископијом
a Странице је објавио/ла Рилски у Вести из Архиепископије охридске
Иако, су се сви неправедно окривљени, као и увек, уредно појавили у скопском суду, судско рочиште није одржано! Наиме, судија је обавестио неправедно оптуженеда се јавна тужитељица, рано ујутру јавила телефоном и саопштила да неће доћи на суђење (sic!), које је иначе заказано још јуна месеца . Истовремено, судија није нашао за потребно да информише ни адвоката неправедно оптужених, како би и они тим путем били обавештени те тако лишени малтретирања да беспотребно долазе у скопски суд! Није први пут да јавна тужитељица у последњем тренутку отказује своје присуство на претходно заказаном рочишту, а да при том благовремено не обавештава суд, или пак да шаље свог заменика! Судија толерише ово неодговорно и непрофесионално понашањејавне тужитељице, чиме учествује у својеврсној тортури над неправедно оптуженима. У чему се састоји ова судска тортура? Судски процес се одуговлачи до бескраја, чиме се у многим сегментима отежава живот неправедно оптуженима, а поврх свега, међунеправедно оптуженима има и старих и изнемоглих лица, која путују до Скопља изразличитих делова наше земље, само да би им судија саопштио да суђење неће бити одржано .. На питање, какве користи има судија да у садејству са јавном тужитељицом, непрестано и до бескраја одуговлачи овај судскипроцес, остављамо вама и вашој савести, да сами, као трезвеномислећи читаоци, кадри да расуђују, дате ваљани одговор. Државни прогон на верској основи против Православне Охридске Архиепископије се наставља! Следеће рочиште, заказано је за октобар. ИЗВОР: http://www.poa-info.org/vesti/2016/08/20160830.html
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.