Претражи Живе Речи Утехе

Данас прослављамо један од највећих догађаја у земаљском животу Господа нашег Исуса Христа – Његов свечани улазак у Јерусалим. Неопходно је да сви ви разумијете шта је смисао овог празника, да разумијете шта значи улазак Господа у Јерусалим, јер када се неко први пут сусреће са Јеванђељем, његова мисао се зауставља на поглављу које говори о Уласку Господњем у Јерусалим, застаје са изненађењем, чак и са запрепашћењем, јер је на многим другим мјестима у Јеванђељу читао да је Господ наш Исус Христос увијек и увијек одбацивао од Себе све почасти, свако узвишење, јер је био кротак и смирен срцем. Забрањивао је демонима које би истјерао из опсједнутих да открију да знају ко је Он, да знају да је Он Син Божији. Готово увијек је, такође, забрањивао онима које је исцијелио да говоре о чуду. Када га је Свети Петар исповиједио као Христа, Сина Божијег – Месију, тада му је Христос рекао: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.” Апостоли су знали, али је и апостолима заповијеђено да никоме не откривају да је Он Христос, Месија, Син Божији. Дакле, све што је било раније, такорећи, стајало је у некој супротности са уласком Господњим у Јерусалим. Никада раније Господа нису видјели другачије осим да хода; овде су Га први пут видјели како сједи на магарцу. Увијек су Га виђали да се уклања од свих почасти, а сада их је прихватао. Шта је то значило? Зашто се сада, да тако кажемо, промијенио начин дјеловања Господа Исуса Христа? Зашто никада раније, у три и по године свог проповиједања, није дозволио никоме да открије да је Он Месија, Спаситељ свијета? Зашто никада није причао о томе? Зашто? Зато што још није било дошло вријеме да се то открије људима, јер није било вријеме да се Он открије као Месија. Шта би се догодило да је пожурио да открије своје месијанско достојанство? Ви знате како су се првосвештеници, књижевници и фарисеји жестоко борили против Њега. Зар би онда, на почетку земаљске дјелатности Спаситеља, могли да трпе што је Он Себе прогласио Месијом? Не, никако! То би само повећало њихову мржњу и непријатељство према Њему, довело би до ране, преране смрти од њихове зле руке. Тако да, прије него што је Господ ушао у Јерусалим, још није било дошло вријеме да се прогласи Христом, Сином Божијим, Месијом. А сада је дошло. Господ је знао када је потребно да се свим људима открије Његова достојност као Христа, а Господњи улазак у Јерусалим је имао за циљ управо то: да открије Исуса као Спаситеља, Сина Божијег и Месију. Како, у ком облику је ово велико дјело извршио Господ наш Исус Христос? Не са великом славом, не са славом коју је Месија требало да прими да је био оно што су Јевреји сматрали и очекивали да ће бити; да је сврха Његовог доласка била само да заувијек завлада над народом Израиљевим, да га стави изнад свих других народа и постане земаљски цар. На крају крајева, Спаситељ је на Пилатовом суђењу рекао као одговор на Пилатово питање да ли је он цар: „Ти кажеш… Царство моје није од овога свијета“ (Јн. 18:36). Да је тражио царство од овог свијета, да је желео да буде тај Месија, велики цар којег је очекивао народ Израиља, онда он, наравно, не би ушао у Јерусалим у тако сиромашном, скромном облику. Није ли међу онима који су вјеровали у Њега, међу онима који су Га дубоко поштовали, био велики број богатих и племенитих, који су, на први Његов наговјештај, могли да опреме улаз у Јерусалим, као улаз за цара: да му дају величанствене коње, кочије која би пратила гомила људи, као што су пратили у Риму велике команданте који су извојевали славне побједе над својим непријатељима? Њих су награђивали тзв. тријумфом. Ова побједничка поворка била је пуна велике славе, пуна сјаја. Побједник је стајао на раскошно украшеним колима са упрегнута четири величанствена коња, високо подижући своју поносну главу, овјенчану ловоровим вијенцем, и одасвуд је добијао знаке дивљења и слављења. Трупе су марширале напријед уз гласну музику. А иза кола су били оковани краљеви и вође царства које је побједник освојио. Да ли је Господ Исус Христос могао тако да уђе? О не, о не! Свака слава земаљска је безвриједна и нестаје као дим, а сви они који су у Риму награђени тријумфом одавно су заборављени од људи. Постоји још једна слава, неизмјерно виша од славе тријумфатора: ту је слава храброг смирења, кротости и врлина, јер су ове велике духовне особине неизмерно веће од свих војних и грађанских заслуга и сваке људске славе, безначајне пред славом кротких, смирених, пуних љубави и врлина. Царство Христово није било од овога свијета, било је Царство од Бога. И Његова слава је требало да буде слава Божија. И ту славу стиче у скромној поворци Својој на магарцу, на коме је сједио, не подижући гордо главу, него је ниско спустивши и натапајући свете Своје образе потоцима суза. Сада је било вријеме да се народу Израиља открије као понизни и страдајући Месија, као Јеховин слуга, као Слуга, који је тих и кротак, кога Небески Отац држи за руку, Који „трске стучене неће преломити, и свјештила које се пуши неће угасити“ (Ис. 42:3). Такав је био улазак Господњи у Јерусалим. Замислимо се, зар се свако ко би се у тренутку Његовог славног уласка у Јерусалим нашао на мјесту Господа Исуса, ко би стремио земаљској слави и почастима, царској власти, не би окористио ентузијазмом људи изазваним највећим чудом васкрсења мртвог човјека, четврти дана после његовр смрти – зар не би искористио толики ентузијазам народа да се заиста зацари?! О, како је Христос то лако могао да уради! О, са каквим страхом и збуњеношћу су Његови непријатељи гледали на Његов славни улаз у Јерусалим! Како су дрхтали, мислећи: хоће ли заиста постати цар, хоће ли заиста постати наш владар? А Господу то није требало, јер Његово Царство није од овога свијета. Сједио је на магарету у пратњи магарице и горко плакао… Зашто, зашто је горко плакао?! Ово се објашњава Његовим сопственим ријечима упућеним Јерусалиму, које су чули људи око Њега: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42) О, кад би ти, Јерусалиме, у овај најважнији дан за тебе знао шта служи твом миру: о, кад би знао да сам ја Месија који је дошао да те спасе, да нисам твој цар земаљски, него цар Небески! Кад би само знао!.. Али то је скривено од твојих очију. Господ је знао шта ће народ који Га је одбацио и разапео на крсту, морати да претрпи због одбацивања Њега и Његовог распећа. Знао је да ће Веспазијан и Тит доћи, положити ровове око Јерусалима, подвргнути га неизрецивим страхотама опсаде, чији опис читамо од јеврејског историчара Јосифа Флавија, савременика ових догађаја. Страшна опсада Јерусалима била је неописиво ужасна: мајке су убијале и кувале своју дјецу да их поједу. Јерусалим је био толико уништен да ниједан камен није остао непреврнут. Јерусалимски храм је уништен, да више никада не буде обновљен. Због тога је Исус плакао. О, кад би ти, Јерусалиме, и на овај твој дан знао шта је за твоје спасење… „Али је сада скривено од очију твојих.“ Народ се радовао, народ је узвикивао, машући гранчицама од урмине палме: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини“ (Мт. 21:9). Народ је простирао своје хаљине под ноге магарца на коме је Он јахао, клицала су и дјеца славећи Бога. А у мрачним душама својим мучеше се књижевници, фарисеји и првосвештеници, огорчени, и, не могавши да издрже, рекоше Господу: „Забрани, забрани им: чујеш шта вичу.“ „А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: *Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21:16) И зли људи ућуташе. Хтјели су, тражили су од Господа да забрани слављење Њега. А шта им је Господ одговорио? „Ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19:40). За тако велики догађај који видите не смије да се ћути – чак ни камење не може да ћути. Дакле, народ се радовао, а књижевници, првосвештеници, фарисеји раздирали су се од гњева и негодовања. Зашто су мрзјели Господа Исуса, зашто су Га разапели? Због тога и зато што су Га сматрали прекршиоцем Мојсијевог закона. Мојсијев закон је за њих био неоспорна, апсолутна света истина, а свако ко би прекршио закон сматран је најтежим злочинцем. Они су били огорчени што је Господ Исус Христос исцјељивао болесне у суботу; више пута, више пута изражавали су огорчење. Подсјетићу вас на један такав догађај: Господ је ушао у храм и угледао човјека са сувом руком, наредио му да изађе на средину, и окренувши се књижевницима и фарисејима упитао их: „…Шта треба у суботу?Добро чинити или зло чинити? Душу спасити или је погубити?“ (Лк. 6:9). Они су ћутали. Тада Спаситељ заповиједи човеку да испружи своју суву руку, и она одједном постаде здрава. А књижевници и фарисеји разбјешњеше се од гњева, видјећи ово чудо. Какво изопачење људског срца: умјесто да трепетно прослављају Бога, који чини таква чудеса, они су били прожети безумном злобом. Нису разумјели, нису могли да схвате да је Господ дошао „не да прекрши закон Мојсијев, него да га испуни“, тј. допуни; да је Он Господар и суботе. Они нису разумјели да Његово учење не само да није уништило Мојсијев закон, већ га је и неизмјерно узвисило. Нису разумјели доста тога што је Исус говорио. Није их чак такло сасвим необично, изузетно чудо васрксења четвородневног Лазара. Зашто је то тако, зашто се народ радовао, а они љутили? Одговор на ово налазимо код Светог пророка Исаије: зато нису могли да вјерују, „Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.“(Ис. 6:10) Окаменили су се у својим срцима, заслијепили очи, затворили очи и нису хтели да виде чисто, велико, свето. О, како се ви проклети, видевши поворку Господа Исуса на магарцу, младунчету товарне животиње, нисте сјетили ријечи пророка Захарије: „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину.“(Зах. 9:9) О, како се тога нису сјетили?! Како их није запањила слика поворке Господње на магарцу, младунчету товарне животиње, кад су га својим очима видјели?! Нису су се сјетили јер су срца своја окаменили и заслепили очи, да очима не виде и срцем не знају. На њима су се обистиниле ријечи Св. Апостол Павле о смртоносном слову: „Наша способност је од Бога, Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује.“ (2 Кор. 3:5-6) Непријатељи Христови су били привржени слову Писма, не схватајући дух Писма, због чега су и убијени мртвим словом. Сви смо позвани да служимо духу, а не смртоносном слову. И непријатељи Христови су изгинули у својој служби, јер су били слуге смртоносног слова. Не будимо слуге слова, будимо слуге Духа Христовог! Нека се никоме од нас не догоди да за нас важе ријечи које је изговорио Господ Исус Христос на улазу у Јерусалим: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42) И у животу сваке особе постоје такви тренуци када је неопходно да се сјети ових Христових ријечи. Дешава се да када човек крене погрешним путем, милост Божија га заустави, заустави некаквим шоком, каквом несрећом или болешћу, па му, такорећи, каже: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“ (Лк. 19:42) Сваком од нас се дешава да Господ стоји на вратима нашег срца и куца полако, чекајући да му отворимо и пустимо га да уђе – куцајући као просјак на врата. О, тешко, тешко нама, ако не чујемо тихо куцање Христово, јер у овом тренутку треба да помислимо да се на нас односе оне ријечи Христове, које су изазвале потоке суза из Његових божанских очију: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“ https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-besjeda-na-cvijeti/

И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34). Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима. Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина. Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19). Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову. Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута. Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи. Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље. Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада. С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)? Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/135802.html

То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао. У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи. Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав. Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора. Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе. Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би! Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће. Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму. Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом. Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа. св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки) – „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“