Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'лука'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Када у светом писму читамо, у Трећој и Четвртој књизи о Царевима, о чудесним делима светог пророка Илије, наш ум је одушевљен и чудимо се многоме. Чудимо се његовој необичној ревности за славу Божју и савршеној неустрашивости на делу усађивања вере међу незнбожачким народом (а у то време, такав је био народ израиљски). Чуди се ум наш његовим необичним чудесима. Ипак, највише се чудимо онда када читамо о невероватној сили његове молитве, јер знате да је он својом молитвом заповедао чак и стихијама: запретио је киши да падне на палестинску земљу за три године и 6 месеци, а затим је својом молитвом низвео кишу на земљу. Својом молитвом је низвео и небески огањ, који је спалио жртву, изобилно поливену водом. Управо бих желео да вашу пажњу обратим на молитву пророка Илије, јер би нам недостало времена да говоримо о свему томе великом што је он учинио. Али не само његова молитва: знамо да су постојали велики подвижници побожности, велики преподобни, који су својом молитвом исто тако чинили велика и највеличанственија чуда. Али ја желим да ви проникнете умом да није само таква молитва која чини јавна и свима видљива чуда, не чине чуда само молитва пророка Илије, молитве апостола, молитве пророка и мученика. Хоћу да схватите да свака молитва такође чини чуда. А каква чуда чини? Уопште не тако преславна и одушевљавајућа, каква је чинио пророк Илија. Чини чуда која нису видљива никоме осим онога у чијој се души ова чудеса савршавају. Молитва попут молитве преподобног Серафима Саровског, преподобног Сергија Радоњешког, преподобних Антонија и Теодосија Печерских, Варлама Хутинског, Нила Сорског и многих других преподобних – таква молитва чини невидљива чуда. Преподобни Серафим и преподобни Сергије су се још за време свога живота уподобили анђелима у телу, њихове су душе биле испуњене најдубљом вером, испуњене најчистијом љубављу према Богу и људима. Они су сијали вером, сијали љубављу. Како су, пак, достигли такав сјај, чиме су га достигли? Достигли су га својом молитвом, пре свега молитвом; истина и најтврђим постом и бдењем. Познато вам је да је преподобни Серафим Саровски хиљаду дана и хиљаду ноћи стојао на камену, молећи се Богу? Управо та чудесна молитва га је учинила анђелом у телу. Од ове молитве се љубав Божја уселила у његову душу и његово је срце сијало таквом љубављу да је свакога ко му је долазио поздрављао речима пуним љубави: Радости моја! Видите, молитва је учинила чудо у души преподобног Серафима, а чинила је чуда и у душама осталих преподобних, чији је број огроман. Молитва је чинила чуда трпљења и у мученицима, а ово је несхватљиво трпљење потресало душе оних који су посматрали мучења, а неретко и самих џелата, који су их угњетавали и мучили – они би поверовали у Христа. Дакле, видите да молитва која не чини видљива чудеса која своде с ума, чини чуда у тајним одајама људских срдаца. Она потпуно преображава ова срца, јер срца преподобних и мученика уопште нису налик на срца обичних људи, оне масе људи које Свето Писмо назива народом земље, а ја се осмељујем да их назовем народом травнатим – зажиже огањ у срцима и ових људи. Знајте, дакле, да је у вашој молитви сила Божја, која чини чудеса у вашим срцима. Знајте да је молитва најважније од свих дела које чини човек-хришћанин. Сви остали његови послови су мали и ништавни, потпуно ништавни у порођењу са делом и напором молитве. Као што свака биљка вене уколико остане вез воде, на сувом земљишту, тако вене и људска душа уколико се не храни молитвом. Њој су исто тако потребни храна и вода, али нарочита вода, жива вода, коју је Христос обећао да да жени Самарјанки у разговору са њом. Та вода, која тече у живот вечни, о којој је Он говорио у јерусалимском храму, на дан Преполовљења. Управо ова вода, вода благодати Божје, потребна је и најнеопходнија свакоме од нас. Ову Воду Живу, овај извор благодати добијамо у молитви. Али када говоримо о молитви, често ми одговарају: Не умем да се молим. Научите ме да се молим. И шта им ја одговарам? Одговарам им пре свега да је молитва највеличанственије и најтеже од свих људских дела. Ми знамо да се ни један тешки посао не учи лако. У сваком послу, у свакој вештини, неопходна је дугачка обука. Уколико је у пословима овога света потребна дуга обука, тим пре у овом најузвишенијем од свих послова. Учите, учите, учите се без престанка – и даће вам се. А како започети учење? Ево како: има пуно молитава које су саставили и написали велики угодници Божји, велики светитељи, велики преподобни и мученици. Молите се овим молитвама. Не подражавајте баптистима који презиру ове молитве и састављају неке сопствене. Њихове су молитве слабе и шаблонске јер је њихов дух ништаван у поређењу са духом светих Отаца. Не измишљајте своје молитве, молите се онима којима вас учи Света Црква. Али, читајући ове молитве, проничите у сваку њихову реч, хватајте себе у свакој расејаности, на сваком одвајању ума од речи молитве. Уколико се будете молили на овај начин, свештене молитве великих угодника Божјих ће просветљивати ваше душе. Али постоји још једна молитва – Исусова молитва – она се сматра најважнијом и најнеопходнијом за све монахе. „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Ова молитва заиста чини чуда и стога се сматра веома важном, ако не најважнијом од свих. Овој се молитви научите, од ње почните. Учите се овако: затворите врата на вашој соби, ако желите стојте, ако желите, чак и седите на столичици, уколико желите, клечите на коленима. Мало погнувши главу, најпре погледајте у своје срце, размишљајући и присећајући се који од мноштва грехова највише мучи ваше срце, који је највише противан Богу. Уколико је блуд, или можда прељуба, онда о томе размишљајте, уколико је користољубље, онда пре свега мислите на то, уколико је немилосрђе и суровост и немање љубави – тада пре свега на ово усресредите своју мисао. Стојећи, седећи или клечећи пронађите свој највећи грех погните главу и молите Господа Исуса пре свега за опроштај овога вашег греха… Молите се Исусовом молитвом, најбоље на бројаницу и говорите: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. За ово време мислите о томе своме најтежем греху. Понављајте ову молитву не мање од стотину пута, увек усресређујући мисао на најтежем и најодвратнијем своме греху. Почевши од овога, навикните се да се сећате и осталих својих грехова. Молећи се Исусовом молитвом, држите у уму све грехове и молите Господа за опроштај, не само најтежег, већ свих својих грехова. Управо ће ова молитва учинити чудо у вашим душама. Биће вас срамота; када пред Богом почнете да исповедате свој најтежи грех, осећаћете неодољиву жељу да се ослободите, да се неизоставно ослободите овога мрскога греха. Молећи се овако из дана у дан, све више и више ћете се ослобађати од вашег основног греха и од свих осталих ваших грехова и душа ће се ваша преображавати. Сами ћете почети да примећујете како се мења ваш однос према ближњем. Сами ћете почети да примећујете да постајете све мекши, трпељивији, кротки и смирени. Са великом увиђавношћу ћете се односити према људима, пазићете да никога и ничим не увредите и не ожалостите. Исусова молитва ће преобразити ваше срце и произвести ово чудо – несагледиво чудо Божје благодати у вашем срцу. Ето шта сам желео да вам кажем о молитви. А уколико желите да очистите ваше срце, уколико желите да без страха станете пред Страшним Судијом Христом, придржавајте се тога што вам саветујем. Молите се, молите се Исусовом молитвом и пре свега, кајте се и кајте се. Покајна молитва треба да буде ваша најважнија и најтрајнија молитва. Али по мери тога како она буде очишћавала ваше срце, научићете да се молите, не само за себе, већ и за ближње и даљње, за сав људски род. Доћи ће, на крају и најсветија, најугоднија Богу молитва за оне који нас мрзе и вређају. Раније сам Вам саветовао да не подражавате секташима у измишљању сопствених молитава, а сада ћу вам рећи да је најузвишенији облик молитве – молитва без речи, вапај душе ка Богу, који отвара небеса и доводи нас у најтешње општење са Богом. Нека би нас Господ све удостојио да стекнемо такву молитву! Али она ће доћи само онда када будемо постали истински храмови Светога Духа. Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-vojno-jasenicki-o-molitvi/
  2. Недеља свих светих нам даје повод да се замислимо над тим каквим су све разним путевима ишли свети Божији људи по трновитом путу у царство Божије. Веома су различити били услови њиховог живота, њихова стремљења и наклоности и њихови карактери; на сасвим разне начине су се развијали и њихови животи и сходно томе, њихов ум и срце су се приклањали да у највећој мери испуне неку од Божијих заповести. Међу њима је било људи који се уопште нису интересовали за питања државног и друштвеног живота, за светске послове, већ су свецело били обузети једном тежњом – да буду у непрекидном општењу са Богом. За њих је била бесконачно важна та заповест Божија коју је Господ наш Исус Христос назвао првом и највећом заповешћу у закону: „… љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом…“ (Мк. 12, 30). Они су одлазили у пустиње Африке, у непроходне шуме севера Русије и занимали су се једино непрекидним општењем са Богом. Ово су били изабраници Божији, попут Павла Тивејског, који је 90 година проживео у потпуној усамљености у афричкој (египатској) пустињи, попут Антонија и Арсенија Великог, Макарија Египатског, Јоаникија Великог; попут свете Марије Египћанке и недавно међу нама боравећег Серафима Саровског, који се хиљаду дана и ноћи молио у шуми на равном камену. Ово су били Анђели у телу и вечни живот у Небеском Царству је за њих почињао још овде, на земљи. Други су свим срцем поверовали у Господа Исуса Христа и заволевши га више од сопственог живота, постали су свети мученици, који су за Христа претрпели неописива мучења и смрт. Има на десетине хиљада мученика и сатима би смо могли говорити о њима. Поменимо само младу лепу девојку Пелагију, коју је желео да ожени сам цар Диоклецијан, сурови прогонитељ хришћана, а она је страшну смрт ставила испред брака са њиме. Било је много светитеља који су испунили другу највећу заповест у Закону: „Љуби ближењг свога као себе самога“ (Мк. 12, 31). Ово су сви они који су испунили пету заповест блаженстава: „Блажени милостиви, јер ће бити помиловани“ (Мт. 5, 7). Међу њима, као најсјајнија звезда, сија епископ Павлин Нолански, који је продао себе у ропство вандала, да би искупио из ропства јединца сина удовице, и блажени Филарет Московски, и архиепископ Александријски Јован Милостиви. Сетимо се и оних блажених који су ушли у Царство Божије тешким путем духовног сиромаштва – јуродивих, који су добровољно трпели подсмехе, поруге и ударце. Сетимо се и светог смоленског кнеза Андреја, који није трпео свађу међу кнезовима и коме је терет представљао блесак кнежевског живота. Оставио је свој кнежевски дворац, ушао у град Перејаслав Залески и тамо 30 година служио као црквењак при цркви светог Николаја Мирликијског, скривајући своје кнежевско достојанство. Није ли ово пример смирења за нас?! Чудесни пример трпљења и послушања налазимо у житију преподобног Акакија Синајског. Њему је као руководитељ у монаштву био назначен намћорасти старац, који би га не једном изударао до крви, и он је девет година трпео ударце не напуштајући послушање старцу. Велики пример трпљења дао нам је и преподобни Пимен Печерски, који је читав живот лежао у несносној болести и страдао безропотно. Дивни примери најтежег покајања за ужасне грехе налазимо у житјима преподобног Јакова Чудотворца и страшних разбојника Варвара, Мојсија Мурина, Патермутија и Давида, којима је Бог опростио и који су чак задобили дар чудотворства. Учинимо метанију пред неустрашивим подвигом Филипа, митрополита московског, који је без страха разобличавао цара Ивана Грозног за његову суровост и злодела и постидимо се ниске малодушности и кукавичлука, који су својствени многима од нас. Можда ћете ми иапк рећи: „Говориш нам о великим праведницима, о силним људима, а ми смо људи тако слаби, неспособни за подвиг, и живимо у обичним, свакодневним бригама и трвењима“. На ово ћу вам одговорити: читајте житије свете Јулијане Муромске (јануарски том Житија Светих), која се, слично вама, није одликовала никаквим херојством, већ је својом добротом и љубављу стекла Царство Небеско и Црква ју је прибројила сабору Светих. Житија свих Светитеља су драгоцени путовођ за хришћански живот. Али није нас сустигла глад за хлебом, већ глад слушања речи Божије, о коме говори пророк Амос (Ам. 8, 11), и постало је јако тешко да нађемо Житија Светих. Уколико су се код неких од вас сачувала, читајте их с усрђем и препричавајте вашим ближњима. Није само Свето Писмо најважнији извор духовне светлости, већ нека Вам и Житија Светих помогну на тешком путу испуњавања Христових заповести и спасења ваших душа Амин. https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-nedelja-svih-svetih/
  3. Данас прослављамо један од највећих догађаја у земаљском животу Господа нашег Исуса Христа – Његов свечани улазак у Јерусалим. Неопходно је да сви ви разумијете шта је смисао овог празника, да разумијете шта значи улазак Господа у Јерусалим, јер када се неко први пут сусреће са Јеванђељем, његова мисао се зауставља на поглављу које говори о Уласку Господњем у Јерусалим, застаје са изненађењем, чак и са запрепашћењем, јер је на многим другим мјестима у Јеванђељу читао да је Господ наш Исус Христос увијек и увијек одбацивао од Себе све почасти, свако узвишење, јер је био кротак и смирен срцем. Забрањивао је демонима које би истјерао из опсједнутих да открију да знају ко је Он, да знају да је Он Син Божији. Готово увијек је, такође, забрањивао онима које је исцијелио да говоре о чуду. Када га је Свети Петар исповиједио као Христа, Сина Божијег – Месију, тада му је Христос рекао: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.” Апостоли су знали, али је и апостолима заповијеђено да никоме не откривају да је Он Христос, Месија, Син Божији. Дакле, све што је било раније, такорећи, стајало је у некој супротности са уласком Господњим у Јерусалим. Никада раније Господа нису видјели другачије осим да хода; овде су Га први пут видјели како сједи на магарцу. Увијек су Га виђали да се уклања од свих почасти, а сада их је прихватао. Шта је то значило? Зашто се сада, да тако кажемо, промијенио начин дјеловања Господа Исуса Христа? Зашто никада раније, у три и по године свог проповиједања, није дозволио никоме да открије да је Он Месија, Спаситељ свијета? Зашто никада није причао о томе? Зашто? Зато што још није било дошло вријеме да се то открије људима, јер није било вријеме да се Он открије као Месија. Шта би се догодило да је пожурио да открије своје месијанско достојанство? Ви знате како су се првосвештеници, књижевници и фарисеји жестоко борили против Њега. Зар би онда, на почетку земаљске дјелатности Спаситеља, могли да трпе што је Он Себе прогласио Месијом? Не, никако! То би само повећало њихову мржњу и непријатељство према Њему, довело би до ране, преране смрти од њихове зле руке. Тако да, прије него што је Господ ушао у Јерусалим, још није било дошло вријеме да се прогласи Христом, Сином Божијим, Месијом. А сада је дошло. Господ је знао када је потребно да се свим људима открије Његова достојност као Христа, а Господњи улазак у Јерусалим је имао за циљ управо то: да открије Исуса као Спаситеља, Сина Божијег и Месију. Како, у ком облику је ово велико дјело извршио Господ наш Исус Христос? Не са великом славом, не са славом коју је Месија требало да прими да је био оно што су Јевреји сматрали и очекивали да ће бити; да је сврха Његовог доласка била само да заувијек завлада над народом Израиљевим, да га стави изнад свих других народа и постане земаљски цар. На крају крајева, Спаситељ је на Пилатовом суђењу рекао као одговор на Пилатово питање да ли је он цар: „Ти кажеш… Царство моје није од овога свијета“ (Јн. 18:36). Да је тражио царство од овог свијета, да је желео да буде тај Месија, велики цар којег је очекивао народ Израиља, онда он, наравно, не би ушао у Јерусалим у тако сиромашном, скромном облику. Није ли међу онима који су вјеровали у Њега, међу онима који су Га дубоко поштовали, био велики број богатих и племенитих, који су, на први Његов наговјештај, могли да опреме улаз у Јерусалим, као улаз за цара: да му дају величанствене коње, кочије која би пратила гомила људи, као што су пратили у Риму велике команданте који су извојевали славне побједе над својим непријатељима? Њих су награђивали тзв. тријумфом. Ова побједничка поворка била је пуна велике славе, пуна сјаја. Побједник је стајао на раскошно украшеним колима са упрегнута четири величанствена коња, високо подижући своју поносну главу, овјенчану ловоровим вијенцем, и одасвуд је добијао знаке дивљења и слављења. Трупе су марширале напријед уз гласну музику. А иза кола су били оковани краљеви и вође царства које је побједник освојио. Да ли је Господ Исус Христос могао тако да уђе? О не, о не! Свака слава земаљска је безвриједна и нестаје као дим, а сви они који су у Риму награђени тријумфом одавно су заборављени од људи. Постоји још једна слава, неизмјерно виша од славе тријумфатора: ту је слава храброг смирења, кротости и врлина, јер су ове велике духовне особине неизмерно веће од свих војних и грађанских заслуга и сваке људске славе, безначајне пред славом кротких, смирених, пуних љубави и врлина. Царство Христово није било од овога свијета, било је Царство од Бога. И Његова слава је требало да буде слава Божија. И ту славу стиче у скромној поворци Својој на магарцу, на коме је сједио, не подижући гордо главу, него је ниско спустивши и натапајући свете Своје образе потоцима суза. Сада је било вријеме да се народу Израиља открије као понизни и страдајући Месија, као Јеховин слуга, као Слуга, који је тих и кротак, кога Небески Отац држи за руку, Који „трске стучене неће преломити, и свјештила које се пуши неће угасити“ (Ис. 42:3). Такав је био улазак Господњи у Јерусалим. Замислимо се, зар се свако ко би се у тренутку Његовог славног уласка у Јерусалим нашао на мјесту Господа Исуса, ко би стремио земаљској слави и почастима, царској власти, не би окористио ентузијазмом људи изазваним највећим чудом васкрсења мртвог човјека, четврти дана после његовр смрти – зар не би искористио толики ентузијазам народа да се заиста зацари?! О, како је Христос то лако могао да уради! О, са каквим страхом и збуњеношћу су Његови непријатељи гледали на Његов славни улаз у Јерусалим! Како су дрхтали, мислећи: хоће ли заиста постати цар, хоће ли заиста постати наш владар? А Господу то није требало, јер Његово Царство није од овога свијета. Сједио је на магарету у пратњи магарице и горко плакао… Зашто, зашто је горко плакао?! Ово се објашњава Његовим сопственим ријечима упућеним Јерусалиму, које су чули људи око Њега: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42) О, кад би ти, Јерусалиме, у овај најважнији дан за тебе знао шта служи твом миру: о, кад би знао да сам ја Месија који је дошао да те спасе, да нисам твој цар земаљски, него цар Небески! Кад би само знао!.. Али то је скривено од твојих очију. Господ је знао шта ће народ који Га је одбацио и разапео на крсту, морати да претрпи због одбацивања Њега и Његовог распећа. Знао је да ће Веспазијан и Тит доћи, положити ровове око Јерусалима, подвргнути га неизрецивим страхотама опсаде, чији опис читамо од јеврејског историчара Јосифа Флавија, савременика ових догађаја. Страшна опсада Јерусалима била је неописиво ужасна: мајке су убијале и кувале своју дјецу да их поједу. Јерусалим је био толико уништен да ниједан камен није остао непреврнут. Јерусалимски храм је уништен, да више никада не буде обновљен. Због тога је Исус плакао. О, кад би ти, Јерусалиме, и на овај твој дан знао шта је за твоје спасење… „Али је сада скривено од очију твојих.“ Народ се радовао, народ је узвикивао, машући гранчицама од урмине палме: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини“ (Мт. 21:9). Народ је простирао своје хаљине под ноге магарца на коме је Он јахао, клицала су и дјеца славећи Бога. А у мрачним душама својим мучеше се књижевници, фарисеји и првосвештеници, огорчени, и, не могавши да издрже, рекоше Господу: „Забрани, забрани им: чујеш шта вичу.“ „А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: *Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21:16) И зли људи ућуташе. Хтјели су, тражили су од Господа да забрани слављење Њега. А шта им је Господ одговорио? „Ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19:40). За тако велики догађај који видите не смије да се ћути – чак ни камење не може да ћути. Дакле, народ се радовао, а књижевници, првосвештеници, фарисеји раздирали су се од гњева и негодовања. Зашто су мрзјели Господа Исуса, зашто су Га разапели? Због тога и зато што су Га сматрали прекршиоцем Мојсијевог закона. Мојсијев закон је за њих био неоспорна, апсолутна света истина, а свако ко би прекршио закон сматран је најтежим злочинцем. Они су били огорчени што је Господ Исус Христос исцјељивао болесне у суботу; више пута, више пута изражавали су огорчење. Подсјетићу вас на један такав догађај: Господ је ушао у храм и угледао човјека са сувом руком, наредио му да изађе на средину, и окренувши се књижевницима и фарисејима упитао их: „…Шта треба у суботу?Добро чинити или зло чинити? Душу спасити или је погубити?“ (Лк. 6:9). Они су ћутали. Тада Спаситељ заповиједи човеку да испружи своју суву руку, и она одједном постаде здрава. А књижевници и фарисеји разбјешњеше се од гњева, видјећи ово чудо. Какво изопачење људског срца: умјесто да трепетно прослављају Бога, који чини таква чудеса, они су били прожети безумном злобом. Нису разумјели, нису могли да схвате да је Господ дошао „не да прекрши закон Мојсијев, него да га испуни“, тј. допуни; да је Он Господар и суботе. Они нису разумјели да Његово учење не само да није уништило Мојсијев закон, већ га је и неизмјерно узвисило. Нису разумјели доста тога што је Исус говорио. Није их чак такло сасвим необично, изузетно чудо васрксења четвородневног Лазара. Зашто је то тако, зашто се народ радовао, а они љутили? Одговор на ово налазимо код Светог пророка Исаије: зато нису могли да вјерују, „Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.“(Ис. 6:10) Окаменили су се у својим срцима, заслијепили очи, затворили очи и нису хтели да виде чисто, велико, свето. О, како се ви проклети, видевши поворку Господа Исуса на магарцу, младунчету товарне животиње, нисте сјетили ријечи пророка Захарије: „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину.“(Зах. 9:9) О, како се тога нису сјетили?! Како их није запањила слика поворке Господње на магарцу, младунчету товарне животиње, кад су га својим очима видјели?! Нису су се сјетили јер су срца своја окаменили и заслепили очи, да очима не виде и срцем не знају. На њима су се обистиниле ријечи Св. Апостол Павле о смртоносном слову: „Наша способност је од Бога, Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује.“ (2 Кор. 3:5-6) Непријатељи Христови су били привржени слову Писма, не схватајући дух Писма, због чега су и убијени мртвим словом. Сви смо позвани да служимо духу, а не смртоносном слову. И непријатељи Христови су изгинули у својој служби, јер су били слуге смртоносног слова. Не будимо слуге слова, будимо слуге Духа Христовог! Нека се никоме од нас не догоди да за нас важе ријечи које је изговорио Господ Исус Христос на улазу у Јерусалим: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42) И у животу сваке особе постоје такви тренуци када је неопходно да се сјети ових Христових ријечи. Дешава се да када човек крене погрешним путем, милост Божија га заустави, заустави некаквим шоком, каквом несрећом или болешћу, па му, такорећи, каже: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“ (Лк. 19:42) Сваком од нас се дешава да Господ стоји на вратима нашег срца и куца полако, чекајући да му отворимо и пустимо га да уђе – куцајући као просјак на врата. О, тешко, тешко нама, ако не чујемо тихо куцање Христово, јер у овом тренутку треба да помислимо да се на нас односе оне ријечи Христове, које су изазвале потоке суза из Његових божанских очију: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“ https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-besjeda-na-cvijeti/
  4. Прво бих тог човека упитао колико дуго долази у храм и шта је за то време сазнао, која дела из светоотачког наслеђа је читао, колико је упознат са Светим Писмом, Јеванђељем. И на основу тога бих му дао извесно руководство о томе како треба да проведе Велики пост. Ономе ко мање-више зна нешто, наравно, посаветовао бих да набави дела светих отаца у којима може да прочита нешто о нашем посту и да сазна на шта пре свега конкретно треба да обрати пажњу, у ком правцу треба да усмери своје снаге и тежње за време поста. Посаветовао бих му да сазна нешто више о свим недељама Великог поста, о различитој строгости телесних постова. О празницима и посебним богослужењима везаним за пост. Да се мало упозна са структуром поста. Онима који посте први пут препоручио бих следеће: не треба обавезно да се труде да све строго испуне, да се приклоне искључиво строгом слову држања поста. Треба имати на уму да је главна духовна компонента поста – човеково покајање, оно што човек приноси Богу у својим мислима, у свом уму – ето, то је важно. Пост нам служи да ослаби деловање страсти у нашем телу. Смирава се тело – и слаби деловање страсти, па човек може дубље и тананије да се помоли Богу својим умом. Међутим, опасно је ако се одмах најстрожег поста прихвати неко ко никад није постио тако дуго. То знам по себи. Пре 20 година први пут у животу сам строго постио и то ми је физички било веома тешко. На крају сам се разболео, морао сам мало да попустим – да једном или два пута у току поста једем рибу, зато што су ми лекари рекли: твој организам се још није прилагодио, није навикао на постове, попусти мало иначе твој организам неће издржати. Дакле, мој савет онима који први пут посте је следећи: не треба обавезно строго да посте, да ништа не једу, да не пију. Ако је човек у ситуацији да жели дубоко да се покаје пред Богом и ако је то једноставно плач његове душе, довољно је да са свештеним страхом, са расуђивањем и саветујући се пости колико може. И врло је добро кад људи који се спремају да посте први пут, не желе да то раде самовољно, већ моле за савет – кад пре свега дођу да се посаветују са свештеником. То је залог успешног преласка попришта Великог поста, зато што им свештеник даје благослов – и не даје га од себе, већ одозго: од Бога, по молитвама оних људи који моле одговор од Бога кроз свештеника. Свештеник благосиља по божанској благодати и даје им разуман одговор. Још једном понављам: у Великом посту је најважније покајање пред Богом. Шта садржи покајање? Промену човека, промену његовог живота. А какву промену? Врло је важан одговор на ово питање. И пре него што човек почне да пости Велики пост треба да прочита Јеванђеље, а најбоље је да га прочита са тумачењима како би све правилно схватио у складу са светим оцима. Ако се не буде ослањао на свете оце може се десити – и често се дешава – да човек почне да добија неке представе као у бунилу и да почне да живи у овом бунилу. Такво стање се зове прелест. И тада није могуће говорити о општењу с Богом. Човек се једноставно разболи од прелести, а у духу прелести не може бити речи о неким духовним даровима и општењу с Богом. Неки људи кад посте акценат стављају на то да изазову неко изузетно дубоко духовно осећање. То је погрешно. Не треба да постоје никаква осећања. Оваква осећања често представљају човекову прелест. Човек треба да верује у Бога, да слуша Цркву, да се моли, да размишља и да се саветује, а правилно стање нам долази кад очистимо своју душу и испунимо је божанском благодаћу. Господ посећује таквог човека и хришћанин се радује, зато што осећа Божије присуство. Притом је покајање присутно као залог правилног духовног расположења. То је осећање дубоког покајања, то су сузе због својих грехова. Човек плаче и самим тим се теши, осећа у себи залог од Бога, Бог му каже: биће ти опроштено и бићеш спасен. Умилење је блажени плач. Међутим, кад човек од поста очекује „блажено стање“ заборављајући притом на покајање, то неће изаћи на добро. Светитељ Игњатије (Брјанчанинов) јасно говори о томе: кад станете на молитву, па вас посети умилење – благодарите Богу; али ако сте поново стали на молитву и очекујете искључиво умилење – налазите се у прелести. Дакле, на основу ове поуке треба да градимо сав свој духовни живот у току поста: да би ово питање постало једно од главних, зато што човек у прелести никад неће моћи да разговара с Богом, а истинска молитва су пре свега сузе и плач због грехова. https://dodjiividi.blogspot.com/2019/03/blog-post_93.html#more
  5. Доносимо текст писма Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, које је упутио поводом упокојења Епископа западноевропског Луке. На литургијском сабрању у Саборном храму Светог Саве у Паризу, 23. децембра 2021. године, писмо је прочитао патријархов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Крај нашега живота се не мора неминовно поклапати са даном наше смрти. За неке он наступа много раније, али за онога ко у Христа Васкрслог верује он никада неће ни наступити, јер ко Живот Христов учиним својим животом, онда ће и сама његова смрт постати усхођење у живот. У само предпразништво светог оца Николаја, којег је славио као своју крсну славу, узе Господ себи душу драгог нам брата и саслужитеља епископа западноевропског Луке, да тамо горе у Царству небеском, заједно са светим Николајем, светим Анђелима и свима светима узноси вечни славопој Христу победитељу смрти, којем је читавог свог живота, тихо, скромно и ненаметљиво служио. Може неко да буде увек ћутљив, да не прича много, да не беседи, али истовремено да се дотиче срца људи, да улази дубоко у нечије срце, да постане драги човек и искрен пријатељ. Јер некада нису ни потребне многе речи, ако наша дела објављују нашу доброту, смирено срце, снагу вере и љубави. Владика Лука је са мало речи могао много тога да каже. Био је мудар, искусан, разуман, рекли бисмо једноставан и топао човек, спреман сваког да саслуша, посвети једнаку пажњу и буде равноправан саговорник било да се ради о обичном вернику, свештенику, епископу или неком интелектуалцу. Ведрог духа, смиреног срца, али одлучног става живео је скромно, монашки, без да је и једног тренутка сматрао да то мора неком бити познато. Од далеке Аустралије где је започео своје монаштво и епископство, па до западне Европе био је онај који је дошао да служи Богу и своме роду, а не да му служе. Знао је и живео тако: да Епископ ниси ни влашћу, ни првенствовањем, ни господарењем, већ христоликим служењем у Цркви на спасење народа Божијег. Задњих година свога живота суочен са искушењима телесних болести, које су нападале његово тело, остајао је крепког духа, вазда радостан и на свему благодаран. Владика је јововски- трпељиво прихватио своју телесну болест као Богом даровану лествицу духовног узрастања, кao своју личну Гетсиманију, кроз коју се уподобљавао Христу Гетсиманском, у којој он лије крвави зној срца, у којој се моли да га „мимоиђе ова чаша, ако је могуће да је не пије“, у којој схвата да је тело слабо, а дух срчан, у којој се кроз агонију бори за Амин свога спасења: не како ја хоћу, него као Tи Господе... нека буде воља Твоја! Данас испраћамо Владику Луку у нашу земаљску отаџбину, у мајку Србију, да тамо у манастиру Пресвете Богородице у којем је и хиротонисан за епископа 1992. чека Васкрсење мртвих и живот будућег века. Испраћамо Га у наручје Божије, у “Дом Оца небеског”, у „место где нема болести, ни жалости ни уздисаја“, да почине и одмори своје уморно тело, да се утеши и радује гледањем Лица Божијег и да се моли за нас који остајемо, још мало овде на земљи. Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе, док се поново не сусретнемо у Дану без краја, у Царству небеском. Хвала Ти за све што си учинио за своју свету Цркву и свој народ: својим зрачењем, љубављу, вером и побожношћу, скромношћу, честитошћу и својом боголиком човечношћу. Нека Tи је, драги брате и саслужитељу, вечан помен и Царство Ти небеско. Амин. ПАТРИЈАРХ СРПСКИ + ПОРФИРИЈЕ
  6. На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко!
  8. На празник Свете Великомученице Варваре и Преподобног Јована Дамаскина, 17. децембра 2021. године, упокојио се у Господу Његово Преосвештенство Епископ западноевропски Лука (Ковачевић), саопштила је Епархија западноевропска. Блаженопочивши епископ Лука, рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици, код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Св. Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а затим на празник Св. пророка Јелисеја, рукоположен у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну, Аустралија. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању у мају 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у Манастиру Ваведење у Београду, 17. августа 1992. године обавио је Патријарх Павле уз учешће већег броја епископа. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну, устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. 1997. године изабран је за епископа Епархије западноевропске са седиштем у Паризу. Са положаја Епископа Епархије западноевропске, обављао је дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Луко! View full Странице
  9. Храм у Бабиној Луци, завичају великана српске историје и културе Петра Молера и Хаџи Рувима, који су и сами били сликари као Свети апостол Лука коме је ова светиња посвећена, и ове године био је место велике молитвене свечаности. Свету Архијерејску Литургију је служио Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање архијерејског заменика протонамесника Филипа Јаковљевића и епархијског свештенства, као и појање Дечјег црквеног хора и хора „Емануил“ под управом Вање Урошевић. Данашње Свето јеванђеље, које је записао Свети апостол Лука (зачало 26) доноси нам поруку Господа Христа „да другима чинимо оно што бисмо волели да они нама чине“. То је златно правило и онај ко се њиме руководи, живи богоугодно. То обувата много већи избор дела која можемо да чинимо и подстиче нас да будемо делатни, рекао је Епископ Исихије у празничној беседи утемељеној на овом јеванђељском одломку. Такође, указао је он, Господ нас учи да волимо и оне који нас не воле, да дајемо и онда када знамо да ништа нећемо добити заузврат, чиме превазилази дотадашње моралне норме. То је етика заснована на љубави и само уз благодат Божју је могуће тако поступати. Ако тако чинимо, добићемо то да ћемо бити синови Свевишњега. На овај начин се удостојавамо да будемо слични Богу, а не тек слуге и најамници, него синови. Само благодаћу Божјом ми смо усиновљени и можемо да се уподобљујемо Богу. Без ње, то је немогуће. Господ нам наизглед наређује нешто што је људски немогуће. Немогуће је само онима који се задовољавају палом људском природом. Ми смо створени по лику Божјем, али смо то добили као задатак – истакао је Епископ Исихије. Благодат Божја нам омогућује да превазилазимо грех прародитеља и грех који свако од нас чини у неком тренутку свог живота. Грех није само када чинимо нешто лоше, већ и одбијање благодати Божје, опредељење да се себично држимо својих ситних интереса и у њихово име искоришћавамо ближње и стављамо их испод себе. Благодат Божја нам помаже и Господ нас упућује да будемо милостиви и уподобимо се Њему, објаснио је Владика Исихије поруку коју носи парадокс из данашње јеванђељске приче, који је означио револуцију у дотадашњој људској мисли. Данас славимо Светог апостола Луку, који је ове речи записао. Он је, такође, записао благу вест коју је архангел Гаврило донео Пресветој Богородици о зачећу Спаситеља света, догађај Сретења Господњег и чувене речи Светог Симеона Богопримца:“Сад отпушташ у миру слугу свог, Господе…“ Много молитава и химни из јеванђеља Светог Луке певамо и данас на свим богослужењима, рекао је Владика Исихије у кратком осврту на житије великог мисионара, ученог Јелина, који је познавао правне и лекарске науке и све своје принео на службу Господу. Он је велики узор за све нас и треба да се трудимо да своје квалитете, знања и способности умножимо творећи јеванђеље. Да, попут ових заповести, чинимо добро и онима који нас воле и онима који нас не воле, видећи у свима лик Божји који делимо са свим ближњима. Да у свима видимо браћу и сестре у Христу – закључио је Владика Исихије, узмоливши Господа да се сви трудимо да подражавамо Светог апостола Луку и Светог Петра Цетињског, кога такође данас празнујемо. Након Свете Литургије, начињен је литијски опход и преломљен славски колач. Овогодишњи домаћини славе били су сви парохијани бабинолучког храма, на челу са породицом Саве Јаковљевића, наставника веронауке у Пољопривредној школи Ваљево. Наредне године свечари ће такође бити сви овдашњи домаћини, предвођени старешином храма јерејем Николом Петровићем. Приликом свечане трпезе, отац Никола Петровић захвалио је Владики Исихију на указаној части да предводи литургијско сабрање, свим својим парохијанима који су несебично помогли припрему славе и свим гостима, који су са њима поделили овај свечани тренутак. На његов предлог, Владика Исихије уручио је захвалницу Николи Спасојевићу из Бабине Луке, председнику Завичајног удружења „Хаџи Рувим“, благочестивом хришћанину који, помажући свима на разне начине, остварује подвиг љубави о коме нас учи Свето јеванђеље. Свечаност је заокружена музичким програмом, који је са пријатељима осмислила и извела презвитера Дајана Петровић, свестрана уметница која са супругом, оцем Николом, чини Музичку групу „Нектарија“ познату по ауторској духовној музици. Извор: Епархија ваљевска
  10. Похвалимо свештеним песмама, светог Апостола, свеславног Луку, као проповедника Дела Апостолских и сјајног писца Јеванђеља Христовог, неописане истине Христове Цркве, и као истинитог лекара људских немоћи, природних болести и исцелитеља душевних мука, који се непрестано моли за душе наше. Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке Приђите данас, о православни, да се свечано зарадујемо, и да видимо свечасне и свеславне врлине, трудове и подвиге, свећњака пресветлог из црногорскога краја, међу архијерејима великог Петра, многохваљеног пастира и учитеља: Јер га дивним учини Господ међу Светима Својим, истински нетрулежног после четири године из земље га пројави: Његовим молитвама, Христе Боже, спаси душе наше. О Светом Петру Цетињском Видео: Беседа на празник Св. Петра чудотворца цетињског Јеромонах Петар (Драгојловић): Свети Петар Цетињски - светли украс Српске Цркве Аудио прилог Радија Беседе Аудио прилог Радија Светигоре Житије Светог Петра Првог Митрополита Цетињског и Чудотвораца Житије Светог славног Апостола и Евангелиста Луке
  11. JESSY

    Лука

    Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? Пише: ђакон Павле Љешковић Када је кренуо на послушање у манастир, напољу га је дочекао тмуран први септембарски дан. Но, облаци су били исувише високо изнад града да би из њих падала киша. Успут је сретао узбуђене ђаке првачиће, који су са својим родитељима журили у школу. То га је подсјетило на чињеницу да ће ових дана уписати 2. разред богословије. Размишљао је о томе како ће градиво из Грчког језика бити знатно теже од прошлогодишњег. Но више од тога га је бринула обимности градива из Црквеног појања и професор, за којег су му старији ђаци рекли да је веома строг… Док је ходао, кроз ноздрве му је улазио неки нови, необични мирис цетињских липа, чији узрок, у том тренутку,није успио да одгонетне. У манастиру су га дочекала добро позната лица братије. Ускоро је и добио послушања која је требао да изврши за тај дан. На крају радног дана, у моменту када је намјеравао да пође кући, испред манастира је срео групу жена,које себе називају „богоугодницама“. Носиле су пароле на којима је писало о некаквом „јеванђељу мржње“. Такође,на њима се сугерисало и то да је владика Николај био нациста, а митрополит Амфилохије мрзитељ муслимана.То је у његовој младој глави покренуло читав низ питања. Како митрополит Јоаникије, који ових дана константно позива и преклиње за мир, може бити проповједник мржње? Ако је Вл. Николај био нациста, зашто су баш њега нацистички окупатори интернирали у злогласни логор Дахау? Када је група хулигана једном приликом покушала да запали џамију на Дорћолу, у том науму их је спријечавао митрополит Амфилохије. Ако је био мрзитељ муслимана, зашто је онда бранио џамију? Када је схватио да „богоугоднице“ планирају да уђу у манастир, вратио се унутра и придружио монасима који су стајали на вратима цркве. Тек у том тренутку је примијетио да је са њима ушао и човјек са камером, са којом је недозвољено снимао читав догађај. Могао је да се склони са црквених врата, те на тај начин избјегне да га фотообјектив камере сними. Врло добро је знао да ће се снимак већ у току дана раширити по интернету. Од оне страшне ноћи у којој је Христос ухваћен и предат, па све до нашег времена, био је немали број оних који су се склањали и одрицали. Господ их готово никада није казнио и одмах одбацио, већ је стрпљиво чекао моменат у којем би се пројавила њихова вјера, врлине и спремност да страдају за Христа. Но, он је ипак одлучио да се не склони са врата храма и остане уз монахе. Ријечи које су жене изговарале, готово да није ни чуо. У моменту се осјећао као да гледа нијеми филм, у којем се усне глумаца и статиста помјерају, док тона уопште нема. Но, од присуства милиције и понеке ријечи коју би успио да прочита са усана, више су га поразили празни, бесциљни погледи, који су продирали кроз њега. Касније, када се читав тај низ догађаја завршио, лаганим, уморним кораком је кренуо кући. Напокон је открио узрок необичног мириса липа и другог дрвећа. Ускоро јесен долази. У давна времена, када би цар дошао у неки град, најприје би као претходницу у њега послао свиту са његовим заставама, амблемима и грбовима, па би тек онда, уз велику помпу,ушао и он.Тако је и јесен као своју претходницу послала свој дах и миомирисе. Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? https://www.in4s.net/luka/ View full Странице
  12. JESSY

    Лука

    Пише: ђакон Павле Љешковић Када је кренуо на послушање у манастир, напољу га је дочекао тмуран први септембарски дан. Но, облаци су били исувише високо изнад града да би из њих падала киша. Успут је сретао узбуђене ђаке првачиће, који су са својим родитељима журили у школу. То га је подсјетило на чињеницу да ће ових дана уписати 2. разред богословије. Размишљао је о томе како ће градиво из Грчког језика бити знатно теже од прошлогодишњег. Но више од тога га је бринула обимности градива из Црквеног појања и професор, за којег су му старији ђаци рекли да је веома строг… Док је ходао, кроз ноздрве му је улазио неки нови, необични мирис цетињских липа, чији узрок, у том тренутку,није успио да одгонетне. У манастиру су га дочекала добро позната лица братије. Ускоро је и добио послушања која је требао да изврши за тај дан. На крају радног дана, у моменту када је намјеравао да пође кући, испред манастира је срео групу жена,које себе називају „богоугодницама“. Носиле су пароле на којима је писало о некаквом „јеванђељу мржње“. Такође,на њима се сугерисало и то да је владика Николај био нациста, а митрополит Амфилохије мрзитељ муслимана.То је у његовој младој глави покренуло читав низ питања. Како митрополит Јоаникије, који ових дана константно позива и преклиње за мир, може бити проповједник мржње? Ако је Вл. Николај био нациста, зашто су баш њега нацистички окупатори интернирали у злогласни логор Дахау? Када је група хулигана једном приликом покушала да запали џамију на Дорћолу, у том науму их је спријечавао митрополит Амфилохије. Ако је био мрзитељ муслимана, зашто је онда бранио џамију? Када је схватио да „богоугоднице“ планирају да уђу у манастир, вратио се унутра и придружио монасима који су стајали на вратима цркве. Тек у том тренутку је примијетио да је са њима ушао и човјек са камером, са којом је недозвољено снимао читав догађај. Могао је да се склони са црквених врата, те на тај начин избјегне да га фотообјектив камере сними. Врло добро је знао да ће се снимак већ у току дана раширити по интернету. Од оне страшне ноћи у којој је Христос ухваћен и предат, па све до нашег времена, био је немали број оних који су се склањали и одрицали. Господ их готово никада није казнио и одмах одбацио, већ је стрпљиво чекао моменат у којем би се пројавила њихова вјера, врлине и спремност да страдају за Христа. Но, он је ипак одлучио да се не склони са врата храма и остане уз монахе. Ријечи које су жене изговарале, готово да није ни чуо. У моменту се осјећао као да гледа нијеми филм, у којем се усне глумаца и статиста помјерају, док тона уопште нема. Но, од присуства милиције и понеке ријечи коју би успио да прочита са усана, више су га поразили празни, бесциљни погледи, који су продирали кроз њега. Касније, када се читав тај низ догађаја завршио, лаганим, уморним кораком је кренуо кући. Напокон је открио узрок необичног мириса липа и другог дрвећа. Ускоро јесен долази. У давна времена, када би цар дошао у неки град, најприје би као претходницу у њега послао свиту са његовим заставама, амблемима и грбовима, па би тек онда, уз велику помпу,ушао и он.Тако је и јесен као своју претходницу послала свој дах и миомирисе. Неће проћи још дуго,и цетињски ће плочници бити прекривени увелим, жутим листовима. Но, да ли ће моћи да прекрију и мржњу? https://www.in4s.net/luka/
  13. Руска Православна Црква је 8. децембра 2020. године потписала уговор о рестаурацији и коришћењу болнице у којој је Свети Лука Војно-јасенецки Симферопољски, један од најомиљенијих светаца 20. века, радио као хирург пре Октобарске револуције. Конкретно, црквена болница Светог Алексија и Одељење за имовинске и земљишне односе Јарославске области потписали су споразум о дугорочној бесплатној употреби комплекса зграда у Переслављу-Залеском. Планира да следеће године отвори одељење палијативног збрињавања и саветодавно-дијагностички центар, заједно са хируршким одељењем и центром за обуку млађих медицинских сестара, саопштила је прес-служба Болнице. Нови огранак болнице заједнички је пројекат са локалним Теодоровским манастиром, саопштила је Болница. У комплексу зграда налазила се бивша окружна болница Земство у којој је Свети Лука радио као хирург и главни лекар од 1910. до 1917. године. Архиепископ Лука Војно-јасенецки (1877-1961) био је хирург, научник, аутор дела о анестезиологији и гнојној хирургији, доктор медицинских наука, професор, духовни писац и доктор теологије. Био је жртва репресије и провео је укупно 11 година у прогонству. У августу 2000. године проглашен је за светитеља Руске Православне Цркве. Данас је Свети Лука вољен широм православног света. Посебно га поштују у Грчкој, где је учинио многа чуда. У његову част изграђене су цркве у Пољској, Бугарској и на другим местима. Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. И приступи један од књижевника који их слушаше како расправљају, па видјевши како им добро одговори, запита Га: Која је заповијест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповијест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповијести веће од ових нема. И рече Му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и свом душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видјевши како паметно одговори рече Му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34). Није далеко, али, наравно, још није ни у Царству Божијем. Први корак на путу у Царство Божије јесте спознаја истине постојања Божијег и њено примање у свом срцу, љубав према Богу, у Којег је човек поверовао. Друга заповест је исто тако велика – о љубави према ближњима. Спознаја сваке истине почиње од њеног прихватања умом, и у многим областима, на пример, у науци, више се не захтева. А постоје истине највишег поретка, које се тичу спознаје Бога и пута којим људи треба да иду за Христом. Њих није довољно прихватити само умом, као истине људске мудрости, већ треба унети у њих све своје срце и заволети их, треба свим својим бићем спознати да је то истина. Књижевник, који је питао Исуса Христа већ је имао веру, и то није веровао само разумом, већ је својим срцем усвојио истину две највеће заповести. Зато је Господ и рекао да он није далеко од Царства Божијег. Међутим, Царство Божије се још није отворило пред њим, он је стао у његовом предворју. А шта се захтева да бисмо постали заједничари Царства? Веома много! Треба проћи дуг и тежак пут страдања, страдања за Христа да би се испуниле речи: У свијету ћете имати жалост (Јн. 16, 33). Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет (Јн. 15, 19). Прво треба осетити на себи мржњу људи света овог који мрзе све оне који иду за Господом. То је трн у њиховом оку, то је њихово ћутљиво разобличавање, и они не желе да трпе ово разобличавање, и зато на сваки начин прогањају оне који нису од света, који траже истину Христову. Не треба искусити само прогоне од људи, већ треба проћи још тежим путем – путем борбе с демонима, с непријатељима нашег спасења. Јер се на свакога ко је у свом срцу примио јеванђељску проповед, ко ју је заволео и пожелео да је утка у темељ живота, ђаво наоружава са свом својом војском. Видевши да је човек кренуо спасоносним путем, он почиње да га прогања саблазнима, како би га одвукао с праведног пута. Сви свеци су искусили сплетке ђавола, водили су борбу с демонима, али вероватно нико није издржао тако дугу и непомирљиву борбу с непријатељима какву је издржао преподобни Антоније Велики. Њега су целог живота мучили као никог другог, али их је он победио и посрамио и сатана је од њега отишао као претучен пас. Господ је просветлио ум преподобног небеском светлошћу, дао му је велику прозорљивост и власт над стихијама, дао му је власт не само да исцељује болеснике, већ и да васкрсава мртве, дао му је најдрагоценију власт – власт да учи. Преподобни Антоније Велики је један од наших највећих учитеља. Много поука и изрека свеца записали су његови ученици и Господ их је све сачувао за нас. Много онога о чему је учио преп.Антоније велики треба да знате, само кад бисте имали жељу да слушате истине које су толико изнад свих људских поука, колико је небо изнад земље. Они који су поверовали у Христа и заволели Га главну борбу ће морати да воде против демона похоти, са страстима свог тела. На овом путу ћете много пута падати и повређивати се, јер се тело противи духу, мрзи га и покушава да га надвлада. С телом се борио и свети апостол Павле. О искушењима и о својој борби с демонима казао је у Посланици Римљанима: Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове (Рим. 7, 15, 18-19, 24)? Јадним човеком себе сматра чак и велики апостол, овај Богом изабрани сасуд благодати. Зар ми, несрећни и убоги, да не сматрамо себе јаднима и да не питамо заједно с апостолом: Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? – Бог ће избавити! То запамтите. Кад вас савладавају демонски напади, кад вас савладава ваше тело с његовим страстима и похотама, уперите поглед ка Богу и завапите: "Господе, помози мени, јадном и несрећном, против којег се бори ђаво!" – и истог часа ћете добити помоћ од Онога Којем је служио свети апостол Павле. Амин. https://srpska.pravoslavie.ru/135802.html
  15. То што имамо моћ говора у великој мери нас чини сличнима Сâмоме Богу. Бог је речју створио цео свет и реч Божја има огромну моћ и силу. И људска реч такође има огромну снагу. Ви знате да је пророк Илија речју васкрсавао мртве, заустављао кишу, небо закључавао и тиме глад изазивао, али и да је речју својом земљи кишу давао. У чему је снага речи? Немојте ни помишљати да се реч која нам се омакла распрши у ваздуху и да од ње ништа не остане. То није тачно! Реч живи стотинама и хиљадама година. И до дана данашњег живе речи које су изрекли велики Божији пророци који су живели стотинама година пре Рождества Христовог. Велике су речи Мојсијеве, велике су речи које су говорили свети апостоли као и речи које су изашле из уста подвижникâ Божијих. Учење Цркве Божије живо је више од хиљаду година. А ако реч живи хиљадама година, онда значи да је то нешто изузетно важно. Кад изађе из наших уста, реч увек изузетно дубоко делује на људе који нас окружују, па чак и на оне који су далеко од нас. Свака добра и мудра реч живи у људским срцима и годинама доноси добре плодове, али и свака рђава реч, као што су клевете, лажи, оговарање, такође живи веома дуго и увлачи се у ум и у срца не само наших ближњих, него и многих других људи и утиче на њихове мисли и жеље. Слушајући наше рђаве речи они се њима трују, опонашају нас и говоре исте такве рђаве, злобне и отровне речи. Благодатне и мудре речи светих људи обликују истину и стварају вечно добро у свету, а рђаве и греховне речи доносе бешчашће и мржњу и наносе огромну штету не само људима из те средине него и целом човечанству. Речи су живе и шире се као радио-таласи. Оне се преносе кроз простор и уливају у умове и у срца људска. Речи су уствари огромна сила која људе или спаја или раздваја. Спаја их кад је пуна правде и истине, а раздваја кад је пуна клевете и злобе. Кад би људи били лишени речи, постали би слични животињама, а тад би људски живот био потпуно уиштен као такав. Ето, до те мере је огроман и дубок значај људске речи! И ето зашто се свети Јефрем Сирин моли да буде избављен од празнословља, од испразних разговора. Сви смо ми у животу упознали много људи, посебно жена, који непрекидно брбљају и њиховој причи просто нема краја. Њихов језик не зна за умор и стално меље, меље и само меље. А све оно што ти људи говоре испразно је и ником није потребно. Свети Јефрем Сирин моли Бога да га избави од празнословља. Бојао се да не падне, да га језик не доведе до погибли, а ти несрећни брбљивци ничег се не боје. И сами знате да људи често трпе брбљивце и обично у себи мисле: ма пусти их нек брбљају! Но брбљивцима се чини да их сви слушају с великим задовољством и не знају да у суштини оптерећују људе и да их људи просто не подносе. Празнословље је заиста велико зло, зло које људи узрокују својим сталним брбљањем. А ако језиком брбљамо и празнословимо, онда нам и мисли блуде и нису усредсређене на оно што је дубоко, истинско и важно. Оне лутају бесциљно и посвуда као што лута несрећни пас који стално маше репом. И као што су мисли таквих људи испразне и безвредне иста таква су и њихова осећања, жеље и посао. Душа брбљивог човека гладује и он самом себи наноси велику штету, а другим људима је просто одуран. Ето, шта чини празнословље! Мудри људи, људи који живе духовним животом никад не празнослове. Они су увек ћутљиви и удубљени у своје мисли. Философи и мудраци били су веома поштовани у древној Грчкој. Философи никог нису хтели да приме као свог ученика пре но што тај човек не докаже да уме да ћути. Да ли би данас испит из ћутања положио ико од оних који празнослове? Наравно да не би! Ако је порок празнословља тако тежак, поставља се питање како га се можемо ослободити и шта треба да учинимо са својим незаустављивим језиком? Треба чинити оно што чини свети Јефрем Сирин, тојест треба молити Бога за избављење од тог порока и Он ће нам дати оно за чега Га молимо. Треба избегавати дружење с људима који празнослове и бежати што даље од њих, а тражити друштво оних малобројних који своја уста отварају само да би рекли нешто корисно и од којих нећеш чути испразне и за душу штетне речи. Исто тако треба помно пазити на себе и стећи навику да пазимо шта говоримо, чиме је заузет наш језик и да се научимо да језик свој обуздамо. Немојте му дозвољавати да упразно блебеће. Увече се присетите шта сте током дана говорили! Покушајте да се сетите да ли сте празнословили, вређали, лагали или можда клеветали. Ако усвојите ову навику, навићи ћете се да пазите на свој језик, на сваки његов покрет и научићете се да га обуздавате. Што је човек усредсређенији на оно што је главно, на оно унутарње и истинско и што више времена посвећује читању Светога Писма и делâ светих Отаца, тим више бива прожет њиховом мудрoшћу и мање ће имати воље да упразно прича. Ово треба увек да имате на уму. Велика је ствар стећи власт над језиком! У својој Саборној посланици свети апостол Јаков каже: Ако неко у речи не греши, тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело (Јак. 3, 2). А сећате ли се шта значи обуздати цело тело? То значи потчинити тело узвишеним циљевима духовног живота, обуздати све пожуде и страсти, све оно лоше ка чему нас тело вуче. Почните од обуздавања језика и ако то постигнете, достићи ћете савршенство и обуздаћете цело своје тело. А ако цело своје тело обуздате, бићете чисти и праведни пред Богом. Нека све вас Господ удостоји те чистоте и праведности, а молитва светог Јефрема Сирина нека вас увек на то подсећа. св. Лука Кримски (Војно-Јасеницки) – „Тумачење великопосне молитве св. Јефрема Сирина“
  16. Митрополит запорошки Украјинске православне цркве г. Лука, који борави у посјети Митрополији црногорско-приморској, данас је посјетио Цетињски манастир, гдје се поклонио Светој десници Светог Јована Крститеља, честици Часног крста Господњег и моштима Светог Петра Цетињског Чудотворца. Високог госта дочекао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са братијом Цетињског манастира. Владика Лука претходно је посјетио манастир Острог, а јутрос је, заједно с Митрополитом Амфилохијем служио Литургију у остошком скиту Јован до. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука!
  18. Дана, 25. Маја 2020. Лета Господњег, после краће болести упокојио се у Господу наш брат у Христу Лука Радовић (1997-2020). Лука Радовић (3. новембар 1997-25. мај 2020) рођен је у Неготину, од оца, свештеника Милана и мајке Снежане, која је дипломирани економиста. По оцу је Далматинац, из Имотског, али је рођен у Неготину, јер је отац Милан био парох у Неготину. Лука је основну и средњу школу похађао у Неготину. Као дете је показао велику љубав према црквеној музици, црквеном појању, што је показао тиме што је сам научио византијско појање, што је ретко коме пошло за руком. Бог га је обдарио баршунастим баритоном, што је он користио на добробит Цркве. Своје појање уздиже на већи ниво, уписујући Богословски факултет у Београду и похађајући школу византијског појања "Мојсије Петровић" код чувеног Николе Попмихајлова. Са њиховим хором је Лука обишао многе крајеве појући како на Литургијама, тако и на разним свечаним академијама. Црква Свете Петке у Јагодини је имала тај благослов да Лука води певницу на Литургијама. Због његовог појања су на Литургије долазили људи из свих јагодинских цркава. Међутим, воља Божија је за њега имала други план, као што се и каже у Светом Писму Старог Завета "Моји путеви нису ваши путеви", говори Господ. Лука је пре 15 дана отишао на операцију цисте, коју је имао на зубу. Операција је завршена, а он требало да изађе прошлог понедељка из КБЦ у Београду. Тога дана је доживео излив крви на мозак, имао је урођену анеуризму на мозгу. Борба за живот је трајала 7 дана, за које време је Лука био у коми. Можемо рећи да се цело Православље молило за њега. Десетине хиљада људи су се молили за његово оздрављење. За њега су молитве узношене на Косову, Св. Гори, Сирији, Грчкој, Русији, Украјини, САД-а, Аустралији. Његово Христољубиво срце је у раним сатима 25. маја престало да куца. Остаће упамћен као ретко васпитан и културан младић, са манирима који су ретки за 21. век. Осмех је увек красио његово лепо лице, а срце је било пуно љубави према Богу, којег истински носио у срцу, као и према свима који су га окруживали. Иза нашег Луке остају отац, протојереј Милан, мајка Снежана и сестрица Марија. Лука ће васкрсење мртвих и живот вечни чекати на јагодинском градском гробљу. Сахрана драгог нашег брата Луке ће бити на гробљу у Јагодини, 26. маја 2020. Почетак опела је у 14:30. Пре тога ће у цркви Св. Петке бити служена заупокојена Литургија, са почетком у 7:30. Христос воскресе, брате наш Лука! View full Странице
  19. У молитви пре Светог Причешћа исповедате: „Верујем да је ово само Пречисто Тело Твоје и да је ово сама Пречасна Крв Твоја.“ Бог вас благословио за ово добро исповедање, за то што ви, као деца, не расуђујући сувише, верујете у велику Тајну Евхаристије. Само они који су се понизили као деца, и без икаквог расуђивања, прихватају Христове речи за највећу и безусловну истину, добијају од причешћа Светим Тајнама – вечни живот. А они отуђеници, који су изашли ван Цркве, и који верују само у материјално и негирају све духовно, потпуно су неспособни да верују у то да нам се под видом хлеба и вина даје Тело Христово и Крв Његова. За њих је Апостол Павле рекао: „А тјелесни човјек не прима што је од духа Божјега; јер му је лудост и не може да разумије, јер се то испитује духовно (1Кор.2,14). А Света Тајна Тела и Крви Христове је највећа тајна хришћанске вере. О тој тајни је сам Господ наш Исус Христос у Капернаумској синагоги овако говорио: „Ја сам хљеб живи који сиђе са неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу Ја дати Тијело је Моје, које ћу дати за живот свијета… Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе Мене, он ће живјети Мене ради… који једе хљеб овај живјеће вавијек (Јн. 6,51,53,56-58). Ове Христове речи су биле толико необичне да чак многи од Његових ученика који су их слушали рекоше: „Ово је тврда бесједа! Ко је може слушати?“ (Јн. 6,60). И од тада престадоше да иду за њим. Хоћемо ли и ми отићи од Спаситеља нашег? Хоћемо ли по сваку цену хтети да у потпуности схватимо велику Христову Свету Тајну? Никако! Будимо смирени као деца и усудићемо се да само мало подигнемо крајичак завесе над овом великом Светом Тајном. Уколико нам то пође за руком биће оправдана наша дубока вера у претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Свету Тајну Евхаристије установио је сам Господ Исус Христос на Тајној Вечери. Он је тада узео хлеб, благословио га, узнео Своме Оцу молитву благодарности, преломио га, и разделио Апостолима Својим, рекавши: „Узмите, једите; ово је Тијело Моје које се даје за вас.“ Слично овоме, благослови и чашу са вином, и пружајући је Апостолима, рече: „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завјета која ће се пролити за многе ради отпуштења гријеха“ (види: Мт.26,26-28; Мк.14,22-24, Лк.22,19-20). Он, истинити Син Божји назива Себе Хлебом живим и Хлебом Живота. Каквог живота? Наравно, не телесног, јер је за њега потребан само пшенични хлеб, већ хлебом другог живота – вишњег, духовног, вечног. Хлеб који је потребан за тај живот јесте Тело и Крв Његова. На Тајној Вечери Господ није дао Своје право Богочовечанско Тело и Крв Својим ученицима да једу и пију, већ им је дао освештани хлеб и вино, и рекао им да је то Тело Његово и Крв Његова. И ове дубоко тајанствене речи његове, ми као и све речи Христове, прихватамо као безусловну Истину. Он је Себе назвао Хлебом Живота, који је сишао са неба, и хлеб који је Он преломио на вечери Телом Својим, а вино, дато ученицима – истинском Крвљу Својом. И уколико бисмо, причешћујући се, хтели да у освештаном хлебу и вину видимо изглед тела и укус крви, био би то грех неверовања Христовим речима, које су свагда безусловно истините, и не само грех неверја, него и неразумевање, јер је нама непозната истинска суштина Тела Богочовековог, чија су својства нама несумњиво несхватљива, а која су се више пута испољавала приликом Његовог јављања Апостолима после Његовог Васкрсења из мртвих. Трудећи се да проникнемо у тајну претварања евхаристијског хлеба и вина у Тело и Крв Христову, не смемо да заборавимо да је Тело Господа Исуса Христа и за Његова Живота било не само истински људско, већ и духовно. Христос се помолио Оцу и благословио хлеб и вино, и они постадоше Тело и Крв Његова. Свештеник који служи Литургију после многих дубоких молитава благосиља хлеб, говорећи: „Претвори хлеб овај у часно Тело Христа Твојега.“ А благосиљајући вино: „А што је у чаши овој у часну Крв Христа Твојега.“ А потом благосиља истовремено хлеб и вино, призивајући на њих силу и дејство Духа Светога речима: „Претворивши их Духом Твојим Светим. Амин.“ И сваки свештеник испуњен вером и страхопоштовањем изговара ове речи са трепетом и дубоким осећањима, јер верује да у том тренутку на Свете Дарове силази Дух Свети и претвара их Својом Божанственом силом у истоснко Тело и Крв Христову. У житију великог преподобног оца нашег Сергија Радоњешког читамо како је једном приликом његов најближи ученик Симон у тренуцима када је Свети изговарао ове велике речи, видео како је цео Престол и самог преподобног Сергија захватио неки чудан пламен. Он се брзо кретао по Престолу и окруживши Преподобног са свих страна, овај свети пламен се скупио и ушао у Чашу са Светом Крвљу. Зар ни ово није довољно јасно? Нека нико од нас не посумња у истинитост претварања хлеба и вина у Тело и Крв Христову. Уколико свим срцем будемо веровали да се у Светој Тајни Евхаристије хлеб и вино заиста претварају у Тело и Крв Христову, оствариће се и на нама драгоцена реч Христова: Који једе Моје Тело и пије моју крв пребива у мени и Ја у њему. С Телом и Крвљу Својом улази у нас цео Христос и постаје једно са нама, и ми пребивамо у Њему. Јер се најситиније честице, молекули Тела и Крви Његове сједињују са нашом крвљу и долазе до нашег срца, дајући нам вечни живот. Давши оне вечери Тело и Крв Своју апостолима, Господ Исус им заповеди: Ово чините за Мој спомен. Њима и искључиво њима, Својим изабраницима, Он је дао власт да служе Божанствену Евхаристију онако као што је Он сам управо то био учинио. А Апостоли су ову власт, као и власт проповеди Јеванђеља и вршења свих Светих Тајни предали својим наследницима, епископима и свештеницима. Сви многобројни протестантски правци и секте, којима припадају баптисти, евангелисти и адвентисти (суботари), не верују у истинско претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову, и своје такозвано „преламање хлеба“ они сматрају само обредом сећања који се обавља да би се испуниле речи Ово чините за мој спомен. Међутим, код њих Света тајна Евхаристије није ни могућа, јер код њих нема јединих законитих служитеља Свете Тајне Евхаристије – епископа и свештеника, којима је дата благодат Светог Духа у Светој Тајни Свештенства, коју ови секташи такође одбацују. Ето, као што казах, усудио сам се са страхом и трепетом да подигнем крајичак завесе над великом Светом Тајном Евхаристије. За мене ће бити велика радост ако су моје речи успеле да вам улију дубоко страхопоштовање према овој великој Светој Тајни и веру у њену истинитост. Завршићу своју беседу речима апостола Павла: Тако који недостојно једе овај хљеб и пије чашу Господњу, биће крив Тијелу и Крви Господњој. Али човјек нека испитује себе, и тако од хљеба нека једе и од чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући Тијела Господњега (1Кор.11,27-29). Нарочито запамтите ове последње речи Апостола: јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије. Са страхом слушајте и речи свештеника које он изговара после освештања хлеба и вина призивањем Духа Светога: „Светиња Светима!“ Зато штo oве речи значе да је велика светиња Тела и Крви Христове намењена само светима, онима који су дубоким покајањем у, суштински битној, Светој Тајни Исповести добили разрешење и опроштај грехова. И увек са послушношћу прихватите забрану вашег духовника да се причестите Светим Тајнама док се дубље не покајете, уколико он сматра да је то потребно због тежине ваших греха, јер је Господ наш Исус Христос дао Својим Апостолима, а преко њих – епископима и свештеницима, власт не само да разрешују људске грехе, већ и да их свезују. Амин. Извор: Православие.ру
  20. Данас смо имали изузетну част да су нам у гостима били породица Пејановић из Подгорице са четворо дјеце: Анастасија, Софија, Лука и Јован. Лука и Јован су нам скроз спонтано пришла и почели да пјевају пјесму ”Не дамо Светиње”. Преносимо Вам дивне тренутке проведене са њима. Извор: Манастир Острог
  21. Свети апостол и јеванђелист Лука свечано је прослављен у селу Лопатањ, јер управо овом великом светитељу је посвећен храм у лепом подгорском селу. Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин, уз саслуживање епархијских свештенослужитеља. У празничној беседи, Епископ Милутин приближио је верном народу житије Светог Луке, великог проповедника вере Христове, аутора Светог јеванђеља и Дела апостолских, али и зачетника иконописа, будући да је насликао прву икону Мајке Божје. “Такође, Свети Лука је лечио људе, јер је био зналац и медицинских наука. Дакле, својим примером је посведочио сву лепоту и снагу стварања и учења, што је посебно важно за децу, која прве кораке чине на том путу”, рекао је Владика Милутин, обрадован присуством малишана у храму. Након Литургије, начињен је литијски опход око храма и преломљен славски колач. Сабрање је завршено трпезом љубави за све госте. Извор: Радио Источник
  22. Празници Светог Апостола и јеванђелисте Луке и Светог Петра Цетињског Литургијски су прослављени у Храму Покрова Пресвете Богородице. Службом је началствовао протонамесник Бранко Чолић који је и беседио о двојици угодника Божјих који су живели у размаку од 18. векова. „Један је био свестрана личност, други владар и монах“, подсетио је отац Бранко, додајући да је сваки светитељ имао своју слабост, али су увек ишли ка Богу, трудећи се да живе Христовим животом. „Светитељи, које данас славимо, себе су ставили у службу Богу, све што су имали, принели су Творцу“, закључио је отац Бранко, нагласивши да су мошти Светог Петра у Цетињском манастиру, док је рука Светог Луке у петничкој цркви код Ваљева. Извор: Радио Источник
  23. Ево дрaгa брaћо и сестре дa и у овом циклусу кaжемо нешто о једном феномену који није стрaн ником од нaс. Колико сaм чуо о ономе што сте до сaдa слушaли мождa су неке ствaри вaмa биле и ближе, од ових о којимa ћу јa вечерaс пробaти дa прозборим aли ипaк мислим дa је и овa темa достa добрa јер то је темa коју и ви и јa сусрећемо свaки дaн око нaс. Штa је то модернa уметност, штa је то уметност којој дaнaс хоћемо дa придaмо пaжњу и дa проверимо неке њене вредности, и мождa пре свегa то дa ли онa имa знaчaјa зa нaс, зa нaс кaо хришћaне, зa нaс кaо људе и колико онa може и сме дa имa место у нaшем животу. Сигурно, кaдa се говори о једној овaквој теми, морa човек увек нa неки нaчин дa постaви себи кочницу, a тa кочницa је пре свегa недостaтaк историјске дистaнце. Није много временa прошло дa би о модерној уметности могло дa се рaзговaрa кaо нечему зaвршеном, премa томе дa би онa моглa потпуно дa се објaсни, и није много временa прошло дa би смо могли једaн конaчaн суд дa дaмо о њој. Претпостaвљaм дa сви имaмо некa основнa знaњa о томе штa је то модернa уметност, a то основно знaње, мислим, дa се може сaдржaти чaк и у томе што се нико од нaс неће изненaдити дa види мa кaкву слику, мa кaкву предстaву, нико се неће претерaно изненaдити. То већ довољнои говори дa је тa модернa уметност у нaмa већ имa неко своје место и дa онa нaмa није нешто ново или потпуно стрaно. Дaкле, то нaше неизненaђивaње модерном уметношћу, је отприлике и темa о којој хоћу дaнaс нешто више дa кaжем. Оно о чему се уметност уопште сaстоји је пре је свегa схвaтaње ликa, ликa кaо оногa што чини ону нaјдубљу потку нaше личноти, нaшег животa. Осим тогa ту је и схвaтaње природе кaо оногa што нaс окружује, без које је немогуће гледaти ни нaш живот нити било кaкво изрaжaвaње тогa животa у погледу рецимо бaш и ових ликовних уметности. Требa дa нa сaмом почетку кaжемо дa ми овде оперишемо сa неким појмовимa утврђеним кaо што је то модерно a нико од нaс у ствaри не знa штa то знaчи модерно. То није нешто што је зaстaрело, то није нешто што је устaљено aли штa је то модерно, отприлике сви имaмо тaј укус у устимa aли дa гa тaчно објaснимо нећемо моћи. Aли, сви ми знaмо дa то модерно је реaкцијa нa нешто стaро, било мирнa реaкцијa или бурнa aли дa то покушaвa дa зaмени оно стaро. Ми рaзговaрaмо о модерној уметности aли морaмо дa знaмо одaкле је тa модернa уметност дошлa. Нa основу чегa је онa модернa, у односу нa штa је онa модернa? Требa нa почетку и то рећи дa тa модернa уметност није никaквa реaкцијa ни нa кaкво прaвослaвно нaслеђе, дaкле дa то није уметност који ми носимо у негде у крви или коштaној сржи. Онa је реaкцијa нa једно схвaтaње човекa и светa које се у Европи, у зaпaдној Европи, се устaлило у дужини од неких 700 – 800 годинa. Модернa уметност се обично везује зa крaј 19 и почетaк 20 векa, дaкле зa добa које је нaмa и нaјближе. И по неком нaшем унутрaшњем животу, нешто у чему нaјвише учествујемо, и зaистa од тогa не требa бежaти. Тa модернa уметност постоји и тaј нaш несрећи двaдесети век у коме је пуклa некa aтомскa бомбa негде нa почетку тог векa и сaв свет добио неко друго обличије. Он постоји и никaко не би требaло одбaцити гa у стрaну и говорити дa гa немa. Тa модернa уметност нaстaлa је из зaпaдне уметмости a тa зaпaднa уметност је у великом броју случaјевa јaсно супростaвљенa оној уметности и оном схвaтaњу светa и човекa, a уметност и јесте то, које ми носимо генерaцијaма изa нaс. A то ћемо видети нaјбоље које су то рaзлике, кaдa погледaмо из чегa се сaстоји уметност. Уметност се увек односи нa три кaтегорије: нa простор који се прикaзује, односи се нa време и нa нaчин нa који се рaди. То би отприлике биле неке основне кaтегорије у којимa се уметност креће. Ми предстaвљaмо једно нaслеђе које у дaнaшњем свету отприлике немa неку логичност. Нaше нaслеђе имa уметност којa у себи немa простор онaкaв кaкaв је устaљен простор, немa време које је устaљено у неким нормaлним погледимa нa то и немa нaчин нa који су нaвикли уметници који су дaнaс признaти кaо неко мерило квaлитетa. Вaљдa, нaјозбиљнији проблем је проблем временa, пa ћу морaти овaко нaшироко дa почнем причу дa би смо дошли до поенте ствaри, дa би смо схвaтили штa је то време зa модерну уметност и дa ли то време трaје или не. Истa ствaр је и сa простором и сa нaчином рaдa. У прaвослaвној уметности чији смо ни носиоци, следбеници, покушaвaмо дa живимо и дa осмислимо нaше окружење тaквим нaчином мишљењa, простор није простор у коме се нешто дешaвa, већ је простор простор у коме се нешто десило и дешaвa се и десиће се. Сaм простор у визaнтијском источном сликaрству јaко се преплиће сa идејом временa. Догaђaји који су се десили нису се прaктично сaмо десили него се дешaвaју и десиће се. У конкретном примеру, узмите било који од хришћaнских прaзникa, ето нпр. Велики Петaк, Рaспеће, Христос је рaзaпет, aли Христос се рaспиње и дaн дaнaс и рaспињaће се док је светa и векa и печaт те вaнвремености те источне уметности јесте то што дaнaс зовемо иконa. Иконa се свaке годинa нa тaј дaн износи, међу верне дa се покaже дa јер тaј прaзник је печaт једног временa који немa своју логику овоземaљску. То је време које је осмишљено будућим временом. Што се тиче нaчинa рaдa сви ви знaте кaко се сликa. Једино, у тој нaшој уметности сликa се нa неки други нaчин. Сликa се молитвом, сликa се постом, сликa се припремом, не припремом којa би билa психолошкa припремa, већ припремом којa је пре свегa сједињење сa Богом дa би кроз руке тог уметникa сликaо неко други. То је прaвослaвни нaчин припреме. У простору опет постоји нешто што дaнaс нaлaзимо утврђено кaо обрнутa перспективa. Видели сте сви нa иконaмa кaко зa рaзлику од нормaлних прикaзинaњa ствaри нa икони је нешто друго. Место дa се овaј простор који ви видите овде сужaвa, нa икони се шири. То је тa обрнутa или рaстућa перспективa којим се покaзује дa онaј који сликa не стоји пред тим простором него унутaр његa сaмогa и изинутрa сликa и зaистa види све у тој својој обрнутој перспективи. Све то опет имa корене у том односу премa уметности a то је ипaк нaчин веровaњa. То је нaше вероисповедaње. Зaпaднa уметност сликa оно што види, прaвослaвнa сликa оно што се види aли што постоји. Иконa пре свегa није доживљaвaње неког догaђaјa. Aко ви хоћете нa кaжете нпр. кaко је изгледaло кaдa се Господ вaзнео нa небо, ви ћете то описивaти, описивaти, и то ће бити једaн опис. Aко хоћете дa сликaте, тaчно ћете нaсликaти пејзaж ко су били aпостоли, ко је билa Богородицa, Господa који се вaзноси нa небо, и пробaћете дa до тaнчине дочaрaте то. Aли, у уметности чијa смо ми децa и потомци немa доживљaвaњa сценa него учествовaњa . Нaшa уметност није уметност којa би билa сaмa по себи онa увек имa једaн јaсни циљ. Онa подрaзумевa између остaлог једну врсту aкције, онa подрaзумевa молитвено стaјaње пред тим догaђaјем што рецимо у уметности Зaпaдa није обaвезно. Вaжно је дa се дочaрa физичко лице доживљaјa и психолошки утисaк рецимо Бог, aли није увек битно дa се човек нaђе у свему томе. То би билa једнa од нaјвећих рaзликa ове нaше уметности и уметности Зaпaдa. Још једaн је тa дa сликa коју гледaте из зaпaдне уметности је сликa и ништa више. У прaвослaвној уметности је то сaсвим другaчије. Тa иконa, онa је сaмо исечaк из једне много веће реaлности, реaлности Цркве, и сaмa по себи онa немa никaкaв смисaо. Aко њу истргнете из богослужењa, aко њу истргнете из једног годишњег циклусa прaзникa aко истргнете из прaвослaвног богословљa, aко истргнете из реaлности живе Цркве, онa је сaмa по себи бaш једнa мртвa ствaр. Њен живот није у њој сaмој кaо предмету, доживљaју, њен живот нaлaзи се много шире око ње. Оно што чини нaшу уметност то је сaборност a тогa нa Зaпaду немa. Једино у сaборности нaшa уметност добијa свој смисaо док сaборност нa Зaпaду прелaзи углaвном у неке облике еуфорије. Ту немa доживљaвaњa тог општег већ сaмо личног које може мождa дa делује нa друге људе. Aли немa у корену сaборне aкције приступaњa том догaђaју. Лик у Прaвослaвној уметности и лик у Зaпaдној уметности, из когa ћемо видети кaко изрaњa лик модерне уметности, је зaистa потпуно другaчији. У зaпaдној, нaтурaлистичкој уметности, којa покушaвa дa докaже кaко човек изгледa спољa, лик је дaт. У прaвослaвној он је зaдaт. Зaдaт је кaо нешто што требa достићи. Зaдaт је кaо нешто што неће престaти. Зaдaт је и кaо мерило и кaо сликa и кaо подсећaње. Aли он сaм по себи није конaчaн. Основнa мождa грешкa читaве зaпaдне уметности и мождa читaве зaпaдне цивилизaције је то што се тaмо човек посмaтрa кaо конaчaн. Све ове врсте или све ове рaзлике између прaвослaвне и зaпaдне уметности отприлике престaју негде у деветнестом веку кaдa постaје нешто сaсвим друго. Почиње нешто што се зове уметност рaди уметности. Тaдa уметност престaје дa буде у функцији и почиње дa бивa сaмa себи циљ. Онa престaје дa служи религији кaо што је служилa тих 2000 годинa нa Зaпaду и почиње дa бивa сaмa по себи некa врстa религије. Припремa томе био је једaн историјски догaђaј, фрaнцускa револуцијa, поврaтaк пaгaнству, поврaтaк прехришћaнству, у којим су озaкоњени духови aнтичког светa. И то прaктично трaје до дaнaс. И дaнaс се и философијa и уметност и нaукa смaтрaју неком врстом основних критеријумa што знaчи идолa или кaко је смaтрaно боговa. Средином деветнестог векa кaо плод фрaнцуске револуције, престaју дa буду aнтички богови Зевс, Херa, Хернес, почињу нови богови, кипови, углaвном женски сa именимa философије, енергетике, уметности, нaуке, свох нaучних дисциплинa. Свaкa добијa свог идолa и кaо сви идоли они нормaлно рaзмењују неку искључивост што се дaнaс у неком језику зове тотaлитaризaм. Тешко ономе ко идолa не признaје зa богa. Кaко одувек тaко и дaнaс, пробaјте нешто рећи против нaуке пa ћете бити нa јaвном стубу срaмa. Ево једaн пример; код нaс у Црној Гори дошaо је нови министaр обрaзовaњa који је пред ТВ и гледaоцимa рекaо дa је зa његa естетикa бог. Тиме није хтио сaмо дa испaдне пaметaн aли покaзaо је корене тих идолa требa трaжити зaистa достa дубоко у души. То није ствaр то је сaмо нaнесено. То отприлике може човеку дa зaмени прaву веру. После 19 векa иaко се смaтрa дa у 19 веку почиње модернa уметност aли то је више једнa врстa нaстaвкa те стaре уметности, којa се чaк нa прелеп нaчин зaвршaвa неким прaвцимa кaо што су импесионизaм. Aли 1905. године долaзи до шокa. Прaви се једнa сликa којa ће одредити сaв ток уметности убудуће. Пaбло Пикaсо прaви слику Госпођице из Aвињонa слику којa потпуно руши све оно што је уметност до тaдa предстaвљaлa. Тa сликa руши стaри поредaк светa. Нa њој се појaвљује пејзaж који више није пејзaж који ми видимо, појaвљује се лик људски, који није лик који ми можемо дa видимо свaки дaн. Тих пет девојaкa нa тој слици, мождa није бaш случaјно што је дешaвa у Aвињону, то су те госпођице из Aвињонa, a Aвињон је зa Фрaнцузе некa врстa светог грaдa, у коме је неко време Пaпa борaвио a те девојке су сликaне у јaвној кући. Тих пет девојaкa немaју људскa лицa, имaју лицa aфричких носорогa. Нови поредaк природе ту је почео. Почелa је једнa природa којa се кaо и нa икони не види. Онa ту очигледно постоји, постоји у лицу тог сликaрa који ју је нaсликaо. Зa њом следи једнa другa сликa којa је потпуно окренулa идеју просторa коју је имaлa свa уметност до тaдa. То је портрет једног фрaнцуског књижaрa Aмвроa Зaвоa у којој је учињен први покушaј дa простор сaм по себи виш није једно, дво или тродимензионaлaн већ нешто много слично икони постaје многодимензионaлaн. Он је сликaн спредa aли истовремено његов портрет сликaн је и сa свих стрaнa. Све је то сaжимaно у једној слици. Тa уметност зове се кубизaм који се пробaо дa се помоћу тих коцкaстих нaчинa сликaњa сви видови посмaтрaњa једног одређеног предметa споје у једно. Ево рецимо кaо кaд би сте једном кaмером прошли око овог столa и снимили и то све сaжели у једно. То је био тaј удaрaц нa тaј стaри поредaк природе. Некa врстa новог светског пореткa сaдa у сликaрству. Међутим, тaј устaнaк нa стaри поредaк природе имa у себи јaсно ту иконолошку димензију. Он покушaвa дa имитирa икону, узимa иконе и тиме нa неки нaчин прaви изопaчење иконе. У простору, ето видели смо кaко је то, тaј простор скоро кaо нa икони нa којој простор постоји и он је овде истргнут и зaмењен једном новом идејом. Модернa уметност не полaже много нa простор. Онa имa једну нову димензију. Што се тиче ликa нaјвaжнијег зa уметност, зa нaшу уметност прaвослaвну, почиње нешто сaсвим ново. Почиње ружно кaо лик. Више се не трaжи лепотa кaо лик. Не сaмо естетикa, него целокупно историјско устројство нaшег бићa говори нaм о томе дa лик морa дa буде леп. Aко лик није лепотa ондa ништa није добро. Ондa ништa прaктично док ми гледaмо немa ни смисaо. Aко је нaш лик ружaн читaвa је људскa цивилизaцијa, људско постојaње ружно. Прaвослaвни лик је, нормaлно, не сaмо леп, он је дубински осмишљен. Aли то је лик који плени. Лик богaт се види у томе кaко се прикaзује човек. Кaквa је код човекa верa он тaкву уметност и прaви. Aко је у његa нешто ружно, очигледно је дa и тa његовa верa немa у њему ту једну прaву димензију гледaњa Божије лепоте. Што се тиче ликa, он иaко је у нaшој вери достa добро описaн требa дa знaмо штa је он уствaри. Штa је то уствaри прaви лик? То је лик који плени. То је Христос зa којим су aпостоли пошли. То није сaмо физички лик, то је јaсно. Aли то је лик који стaлно преобрaжaвa. Додир сa њим преобрaжaвa човекa. Многи су од вaс мождa читaли приповетку од Лaзе Лaзaревићa „Нa бунaру“. Ту потоји једaн дивни прaвослaвни лик. Лик неке Петрије. У причи којa је вaмa сигурно познaтa, једнa снaјa којa је дошлa у кућу почиње дa дивљa; почиње дa читaву једну зaједницу од двaдесетaк душa окреће око себе. И кaдa је глaви те породице било предочено штa се дешaвa нa једном општем зaједничком собрaњу, место дa је осуди говори дa сви требa њу дa слушaју. То је неки чудни покушaј обрaћењa те душе. Међутим, тa истa снaјa, после тогa почиње још јaче дa дивљa aли премa нaјпитомијој од свих, тој једној Петрији. И Петријин лик њу врaћa у нормaлно стaње. То је тaј стaрaц знaо дa ће дa се деси. Имaо је поверење у тaј лик који преобрaжaвa. Тaј лик који зaистa може човекa дa врaти у прaву реaлност догaђaјa, дa он одбaци све оно што је нaтaложено. A кaкaв је лик нa Зaпaду? Увек требa дa гледaмо лик Христов. Кaкaв је лик Христов тaкви су ликови људи. A већ неколико стотинa годинa лик Христов нa Зaпaду плaше. То је стрaшни судијa и то није онaј лик зa којим су aпостоли кренули. То није лик који једностaвно терa човекa дa отвори читaво своје биће. То је лик у коме се не препознaје истинско људско достојaнство и нaзнaчење јер Зaпaд не знa више зa онaј прaви лик Христов јер му се у његовој цркви, у кaтоличкој цркви, нешто сaсвим друго предлaже. Постaвљa му се други узор. Не знaчи дa Зaпaд није у стaњу дa препознa тaј прaви лик, aли он више није у стaњу дa гa проповедa. И он је суочен сa ликом Христa стрaшног Судије. Судије који осуђује нa стрaшне муке aко се не слушa његовa нaукa. Нормaлно, Зaпaд не знa дa тaј Судијa, једино нa штa може дa осуди, то је оно зaистa нaјгоре a то је негледaње свогa лицa. Зaпaд прети стрaшним мукaмa, пaкленим мукaмa зa непослушaње Јевaнђељу aли прaктично не види дa и од тих нaјстрaшнијих мукa постоје још стрaшније a то је бaш то вечност у негледaњу лицa Божијег. Aли не сaмо лицa Божијег. Тиме и не гледaњем лицa човечијег. Постоји једнa древнa причa о чувеном пустињaку Великом Мaкaрију египaтском који је шетaјући пустињом нaшaо неку лобaњу и кaд ју је куцнуо штaпом и рекaо ко си ти, тa лобaњa је мaло чудно одговорилa: јa сaм био велики жрец тогa незнaбожaчког хрaмa ту a ти си духоносни Мaкaрије. Питa гa Мaкaрије a кaко ме познaјеш? Кaже овa лобaњa: Знaмо кaд се ти помолиш зa нaс који смо у пaклу зa нaс бивa лaкше. Мaкaрије опет питa: кaко се ви то мучите у пaклу и кaко то вaмa бивa лaкше? Е ондa овa лобaњa поче дa говори и уздише: О, кaквa је великa нaшa мукa. Колико је плaмен под нaмa толико је и изнaд нaс. И то је стрaшно. Aли нaјстрaшније је то што не можемо дa видимо лицa једни других. Кaд се ти помолиш зa нaс ондa делимично можемо дa се сaгледaмо. Ето то је то виђење прaвогa ликa. Aли, зaшто бaш имaју везе, те пaклене муке сa овим што причaмо? То зaто што се у тој кaтегорији пaклених мукa нaјбоље види однос премa ствaрности и однос премa ономе из чегa је изниклa зaпaднa модернa уметност. Зaпaд се једностaвно уморио од лaжног стрaхa. Тaј њихов стрaх од пaклених мукa није онaј исконски људски стрaх који препорaђa. Стрaх од мукa требa дa буде пут животу aли нa Зaпaду је постaо препрекa животa. Постaо је нешто што је оптерећујеће, што спутaвa место дa буде нешто што ослобaђa човекa и у реaкцији нa то јaвљa се једнa другa струјa нa Зaпaду. Кaд се одбaци једном тaј стрaх од судa рaди неког животa ондa долaзи до безмерног предaвaњa том неком животу. До једног чисто, што се кaже, букетa доживљaјa тог неког животa, изопaченог сaмом по себи, знaчи животa без Богa. Aли животa којем се Зaпaд предaо уморивши се од тог лaжног стрaхa. И он се предaје том животу нa многе нaчинa; сaм му се предaје. Кaже се у Јевaнђељу нa једном месту: Кaдa нечисти дух изaђе из човекa ондa лутa a кaд види дa је то место пусто долaзе других седaм духовa горих од себе и ушaвши у човекa чине горa злa и буде много горе него што му је било рaније. Отприлике сa тим би се могло објaснити оно што се десило сa појaвом модерне уметности. Нaјопaсније од свегa било је то што је нa помолу билa новa религијa, религијa којa чaк не претендује дa буде религијa. Једностaвно онa се нaзивa погледом нa свет и дозвољaвa се свaкaкaв поглед нa свет, свaком своје, aли у том постоји стрaховити бaш тотaлитaризaм, искључивост. Свaкоме је дозвољен поглед нa свет aли aјде пробaјте неком дa кaжете: Опростите, aли није свaкоме дозвољенa поглед нa свет. То је душепогубно. Већ једнa тaквa мисaо у том новом погледу нa свет није довољнa. Рaђa се ту нови поредaк природе. Природa је онaквa кaквa мени одговaрa. Природa није онaквa кaквa јесте. Нити онaквa кaквa може дa постaне. Онa је онaквa кaквa мени требa сaд и одмaх. Прaвослaвни поредaк природе је сигурно много другaчији. Природa прво није мојa. У неком другом погледу јесте мојa. Бог је њу створио зa мене. Aли онa је свa у функцији, у функцији слaвословљa Творцу, поемa Творцу. Свето Писмо је препуно изрaзa кaо небесa кaзују слaву Божију, горе и хумови рaдујте се долaску Господa, видеше те воде Господе и устрептaше. Свa природa игрa око Творцa. То је природa створенa зa човекa. Њу Бог дaје човеку дa би му човек сa блaгодaрношћу врaтио и тиме учествоивaо у њој. Међутим, кaдa човек одбaци једном устaновљени поредaк, Богом устaновљен, он одмaх руши и изопaчaвa тaј дaр слободе односa сa природом. Не види се то сaмо у сликaрству. Види се то много више у модерној aрхитектури којa нaс окружaвa. Одједном човек није бише одговорaн зa оно што рaди. Не сaмо пред историјом него, једностaвно пред тим дубљим појмом бићa и односa премa творевини он више није одговорaн. И кaдa већ једном, рекосмо, одбaци тaј устaновљени поредaк, он трaжи ондa некaкaв други поредaк. Њему природa онaквa кaквa је, почиње дa сметa. И ондa зидa солитере, куле и грaдове, који очигледно немaју ништa сa тим једним кореном лепоте који је Бог постaвио у свокоме од нaс, док имaмо очи дa гледaмо. Он почиње дa уништaвa ту природу не видећи дa тиме уништaвa и сaмог себе. Aли онa њему кaо природa, кaо Богом устновљени поредaк, почиње дa сметa. Ондa он унaкaжaвa људски лик, прaвећи од његa, или кaо у почетку aфричке мaске, или прaвећи од његa кaо у модерним филмовимa љуте мaчке, и свaкaкве неке ужaсе који почињу дa буду некa новa врстa пореткa природе. То је све због тогa, што тa природa Богом створенa, сaмa по себи зaхтевa блaгодaрност. Није то неки зaхтев који оптерећује. Aли њено устројство је тaкво дa оно трaжи дa се сa блaгодaрношћу врати Творцу. Кaко можете блaгодaрити у сaвтеменој цивоилизaцији коју је Господ кaо, кaд је рецимо узмете из aутомaтa, сендвич. Кaо можете видети дa су небесa слaвa Божијa кaдa од ноћних светиљки не можете дa видите звезде, кaдa дaњу од смогa не можете дa видите небо, кaд идете уским улицaмa и нигде немa делa руку Божијих, све су делa руку људских. То је прaвa модернa уметност. Делa руку људских. Дa ли вaм је некaд пaло нa пaмет зaшто овa сaвременa цивилизaцијa имa толико буке. Није морaлa дa буде створенa сa толико буке. Aли тa њенa букa, сaмо је реaкцијa нa ту снaгу природе коју је Господ створио, тaј устaновљени поредaк и онa сaдa покушaвa дa кaже дa је онa једини поредaк и дa је оно стaро било грешно, дa није било кaко вaљa и зaто хучи и бучи кроз хидроцентрaле, бaгере и aвионе сaмо дa се бусa у своје груди и покaже дa је онa ту. Aли, сво то избaцивaње Богa из творевине кaо нaјмодерније уметности коју човек тaко остaвљa зa собом не може дa попуни човекa. Ево штa све дaнaс човек чини дa ту прaзнину којa је у себе и којa је нaстaлa услед погледa нa зло. Убaцује хиљaду звуковa, бојa. Погледaјте дaнaс, сaмо, кaко се нaрод облaчи. Све више и више имaте о десет или петнест бојa нa одећи. Није више довољнa једнa. Погледaјте колико дaнaс људи истовремено слушa рaдио и телевизију, истовремено и рaзговaрa и опет не може дa се попуни. Трaжи неку попуну aли трaжи нa њивaмa глaди, a не трaжи је тaмо где би требaло дa је трaжи. Стотине зaнимaцијa дaнaс попуне људимa време, дa попуне место, прaзно место које је нaстaло избaцивaњем Богa a прaзно је јер не могу Богa дa зaмене идолимa. A идолa дaнaс имa достa. Сaм живот нaш постaо је прaктично идол. Више то није оно блaгодaрење исконско и овaј лик који имaмо, који нaм је Бог дaровaо, и он тaкође сметa у то модерној уметности. Јер, то је лик у који је сишaо Јединородни Син Божији. То је лик који је Господ створио зa своје обитaвaлиште. И то је лик који је Господ створио зa вечнос. И тaј и тaкaв лик у модерном устројству светa, изрaжено кроз модерну уметност, сметa. И тaј лик ондa требa унaкaзити. Модернa уметност зaистa бежи од свог божaнског коренa. Лик у прaвослaвљу, лик у јединој истинитој хришћaнској вери, је лик који је зaдaт и то је лик који се непрестaно усaвршaвa из слaве у слaву. Он је стрелa отрезнућa, стрелa испaљенa у вечност и његово усaвршaвaње у Христу имa сaмо једaн крaј a то је бескрaј. Aли aко је свa зaпaднa уметност, овa стaрa, до појaве модерне уметности, тежњa зa овековечaвaње оногa што је било, рецимо и иконa нa вaнвременски нaчин тежњa зa овековечење оногa што је било и јесте и биће, можемо рећи дa модернa уметност је тежњa зa овековечaвaње зa оним што никaд није ни постојaло. Знaчи то дa је онa комплетно ништaвило и дa онa имa и ту једну нихилистичку димензију. Свaкaко не у сaмој њој имa много трaжењa, много вaпaјa, aли чињеницa је, то је моје лично мишљење, дa све мaње имa вaпaјa a све више имa очaјaњa. Мој некaдaшњи професор из модерне уметности, Влaдa Трифуновић, рекaо је : Ближи се крaј уметност. Вaмa то сигурно кaо студентимa изгледa чудно дa у добу кaдa никaд више није било уметникa a јa говорим о крaју уметности. Aли, рекaо је, неће крaј уметности бити ондa кaдa не буде било уметникa, него кaдa сви буду били уметници. Кaдa то поље буде отворено свимa. Дaкле, кaдa поглед нa свет буде тaкaв дa уметност једноствно престaје дa буде једнa врстa нaдaхнућa. Већ дaнaс, дa ли можемо дa говоримо о уметности? 90% или слободно можемо рећи 100% дaнaшње уметности престaвљa неку врсту дизaјнa. Дaкле, дaнaс сви ми можемо тиме дa се бaвимо. И сви можемо суд дa доносимо о томе и очигледно дa је крaј те уметности сигурно јaко близу. Мождa и требa дa дође тaј крaј и то што пре дa би дошaо прaви лик, дa би дошлa иконa, дa би дошлa онa прaвa уметност јер лик је тaј који освештaвa, прaви лик божaнски лик он осмишљује. Лик онaквим кaквим гa је Бог створио. Тaј прaви лик он је огледaло природе. У њему се кaо у језеру огледa свa творевинa. У њему се огледa лик Богa и тaј лик је Бог створио дa у његa сиђе и дa би кроз његa све осмислио. Ето толико зa ово нaше мaло гледaње модерне уметности. Нaдaм се дa вaс нисaм потпуно рaзочaрaо у модерну уметност. Јa не смaтрaм дa је онa сaмa по себи лошa aли све зaвиси од оног унутрaшњег човековог нaстројењa сa кaквим ликом ствaрa и штa од уметности очекује. Хвaлa. Предaвaње архимандрита Луке (Анића), одржaно 22/9. фебруaрa 2002 у Врњaчкој Бaњи. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  24. Најчешћа имена Софија и Лука У последњих годину-две опет Ема, Уна, Ања, Теа, Ива – за девојчице, за дечаке имена апостола и светаца и још Стефан, Лазар, Филип, Вук, али свако време је носило своја обележја и „модерна имена” Аутор: Катарина ЂорђевићПолитика, 19.07.2019. у 22:00 Најновија потврда тезе да су Срби „небески народ” стиже из Републичког завода за статистику – имена која наши суграђани најчешће дају својим синовима управо су имена хришћанских светаца, крсних слава и апостола. На трону популарности и даље суверено стоји име Лука, а за њим следе Стефан, Лазар, Филип, Вук и Никола. Највећи број девојчица које су претходне године изнесене из породилишта широм земље носе име Софија, а следе Дуња, Сара, Теодора, Милица и Николина. Онима који воле да размишљају глобално, занимљив ће бити податак да је име Софија најпопуларније име за девојчице на свету. Мали допринос међунационалном поверењу могао би учини баш неки Лука, с обзиром да је то тренутно најпопуларније мушко име у Србији и у Хрватској, а налази се међу десет најпопуларнијих и у Словенији. Гордана Бјелобрк, шеф Одсека за демографију Републичког завода за статистику, примећује да већ три деценије влада „мода” да се девојчицама дају кратка имена која по форми подсећају на надимке, а дечацима традиционална имена. – Никада нисмо имали оволико кратких женских имена, која по форми подсећају на надимке. Мислим да је тај тренд интернационализације женских и традиционализације мушких имена почео деведесетих година. Међутим, ако погледамо последњих пола века, у нашој земљи рођено је највише дечака са именима Драган, Милан, Александар, Зоран и Никола, а највећи број девојчица носи име Милица, Јелена, Марија, Мирјана и Драгана – наглашава наша саговорница. Поглед у публикацију Републичког завода за статистику „Најчешћа имена и презимена” открива да су Драган и Милица имена која у српском родослову имају статус вечности. Занимљива географија говори да у Београду живи највише оних чије је име Александар, док у Новом Саду предњачи Милан. Иван је најчешће име у Суботици, а у Новом Пазару Един. Драган је и данас на првом месту у Зрењанину, Западној Србији, Ваљеву, Краљеву, Шумадији, Бору, Нишу, Пироту, Врању, Пожаревцу, Зајечару. У Суботици Ивана по бројности следе Јозеф, Никола, Иштван и Роберт, а имена девојчица најчешће су – Мариа, Ана, Јелена, Ержебет и Илона. У Новом Пазару, поред Едина, у врху су и Емир и Енес, односно Емина, Амина, Азра, Фатима и Сабина. Ако бисмо пажљиво проучили историјску читанку, видели бисмо да родитељи и те како прате моду кад је реч о давању имена наследнику – до 1940. најпопуларније мушко име у Србији било је Милан, а женско Радмила. За време Другог светског рата и после њега највећи број дечака добио је име Слободан, а девојчица Радмила. Иначе, Слободан и Петар су имена која су најчешће давана након Другог светског рата, када су се родитељи преко имена наследника веома јасно опредељивали за монархију или социјализам. То су била два најпопуларнија мушка имена све до половине шездесетих, када су се издвојила имена Драган и Зоран. Педесетих и шездесетих година Драган, Љиљана и Снежана постају најпопуларнија имена у Србији. Седамдесетих и осамдесетих на трону популарности царују Дејан и Јелена, да би од 1991. до 2011. године примат преузели Никола и Милица. Иако су деведесете године донеле распад земље, само је мушко име Југ „преживело” моду давања имена по странама света. Средином деведесетих у моду су ушла кратка интернационална имена – Ема, Уна, Ања, Теа, Ива, Леа, Сара и Мила, а од 2000. године и Дуња се налази међу десет најпопуларнијих имена за девојчице. Интернационално име Софија већ три године носи највише новорођених девојчица у Србији. Око 4.500 Београђана имају два имена, која се пишу растављено, састављено или са цртицом. У матичне књиге престонице уписани су, између осталих, и Марко Давид, Душан Милош, Виктор Страхиња, Лука Константин, Никола Јупитер, Стефан Лазар, Максим Вид, али и девојчице Зара Николина, Хелена Марија, Анђелика Катарина, Василиса Настасиа, Анђела Зое и Видра Луна.
  25. И дође у Витсаиду; и доведоше к Њему слијепа, и мољаху Га да га се дотакне. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно (Мк. 8, 22-25). Господ наш Исус Христос је исцелио мноштво болесника. Али, на исцелење слепца из Витсаиде треба обратити посебну пажњу. Господ је слепца извео ван насеља. Из овога можемо да закључимо да за ослобађање од душевног слепила треба да се избавимо светске испразности, погружености у свакодневне овоземаљске бриге. Господ није одмах исцелио слепца. И из овога извлачимо важну поуку за себе. Јер је и већина нас духовно слепа и не умемо да разликујемо добро од зла. Духовни вид је велика ствар и изузетно тешка, нико не може одједном да овлада њиме, потребан је дуг и дугогодишњи труд који траје од почетка нашег свесног живота до саме смрти. Пре него што се стекне духовни вид треба од очију отерати мрак, а за то треба да схватимо да смо у мраку, и да свим срцем пожелимо светлост, - Светлост истиниту, Која је Господ наш Исус Христос. Треба заволети светлост и просветлити се њом. Она се даје само ономе ко иде за Христом, ко иде путем Његових заповести, ко очисти своје срце милошћу, истином, љубављу, ко научи да разликује добро од зла и да омрзне зло. Можда ће вам изгледати чудне речи да људи не умеју да разликују добро од зла, али авај, већина људи бива преварена лажју, не види маску побожности коју носе лицемери, маску сматрају за истинско лице, виде добро тамо где га нема. Многи мисле да је довољно само људско познање и траже истину у плодовима научног и философског мишљења. Млади посебно јако лоше разликују књиге које су корисне за душу од лоших, које уливају отров у срца, и гутају без разлике и добро и порочно. Они су слепи. Стећи духовни вид попут светаца могуће је само у подвизима ревносног служења Богу. Подвижници су добијали вид о којем ми не можемо ни да сањамо. Они не само да су потпуно јасно разликовали добро и зло, већ су скроз видели људе, загледали су се у њихова срца, знали су мисли оних који ћуте. Свети оци су схватали оно што је скривено од људи, далеких од савршенства љубави, а тим пре од злих, који не верују у Христа. Апостоли сведоче о томе да у овом животу још не видимо потпуну светлост, не поседујемо јасан вид. Свети апостол Јован Богослов каже: Љубљени, сада смо дјеца Божија, и још се не откри шта ћемо бити; а знамо да када се открије, бићемо слични Њему, јер ћемо Га видјети као што јесте (1 Јн. 3, 2). Он говори о онима који се могу назвати децом Божијом – о истинским хришћанима. У дубокој старини, у време светих патријараха, пре него што је израиљски народ добио закон Божји преко Мојсија, откровење Божије је било слабо, нејасно, људи су га једва назирали. Кад су се сви научили Мојсијевом закону, добили су много потпуније откровење и почели су више да виде. Али је чак и светлост Мојсијевог закона мала у поређењу са светлошћу коју је донео Господ Исус Христос, са светлошћу која је заблистала над светом из Светог Јеванђеља. Ми живимо у овој светлости. Има људи који су свим срцем заволели Христа, који су се удостојили да буду деца Божија, али и о њима апостол Јован Богослов каже да они још много не виде и да ће нам се очи отворити тек онда кад станемо пред Бога у вечном животу. Тада ћемо Му бити слични зато што ћемо духовним очима моћи да гледамо светост и величину Божију. За светим Јованом апостол Павле понавља: Сада видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат (1 Кор. 13, 12). Зато је крајње потребно избављати се од духовног слепила, целог живота чистећи срце своје да бисмо у вечности, кад се заувек сјединимо с Господом нашим Исусом Христом могли духовним очима да гледамо Светлост, много јачу него што је сунчева. Амин. Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...