Претражи Живе Речи Утехе

Један од највећих дарова које човек може да добије од Бога је дар богословља. Кроз историју рода људског ретки су имали тај дар у тој мери да могу да људским речима опишу најдубље тајне једнога Бога у Светој Тројици и оваплоћење Сина Божијег Господа нашег Исуса Христа. У Богочовечанском домостроју спасења човека од греха, смрти и ђавола кроз спасоносни долазак у овај свет Бога Логоса, рођењем у пећини Витлејемској од увек Дјеве Марије, почиње ново доба откривења Тајне Бога невидљивог роду људском. Са доласком Господа нашег Исуса Христа роду људском открила се тајна сачувана од свих векова, а први пут тако јасно показана на реци Јордану приликом крштења Исусовог. Том приликом на Сина Божијег сишао је Дух Свети у облику голуба, а глас Очев са Небеса посведочио је да је то “Син његов љубљени” . Тајна једног истинитог Бога у Светој Тројици Оца, Сина и Духа Светог у православној иконографији изображава се старозаветним Аврамовим гостољубљем Три анђела, које је угостио заједно са својом женом Саром у земљи Хананеској. У православној богослословској традицији то је једини исправан начин сликања Свете Тројице, баш онако како је насликан руком Преподобног Андреја Рубљова. Почевши од апостолских времена па до наших дана многи су покушали рационалистички да објасне тајну Свете Тројице и оваплоћења Бога Логоса. Као последица рационалистичког приступа и философског умовања многи су пали у јеретичка учења, притом не желећи да прихвате одлуке Васељенских сабора где су Свети оци изложили учење Православне цркве, као што читамо у Никејско-цариградском Симболу вере. Дар богословља и правилног тумачења тајни вере православне дат је кроз векове пре свега смиреним слугама Божијим, почевши пре свега са најсмиренијом слушкињом Божијом Пресветом Дјевом Маријом, иза које није остало много речи записано, али која је по славном васкрсењу свога Сина Господа нашег Исуса Христа била и остала извор живе реке богословља. Кроз читаву историју Православне цркве само тројица великих отаца Цркве добила су епитет “богослова”. То су Свети еванђелиста Јован Богослов, Свети Григорије Богослов, прво епископ сасимски затим Назијански и на крају Патријарх цариградски и Преподобни Симеон нови Богослов. Поред њих кроз две хиљада година дугу историју Православне Цркве имали смо још много богослова који нису добили тај епитет али чији живот и богословска дела су од изузетне важности за Православно Богословље. Шта рећи о богослоском доприносу Атанасија Великог, Григорија Ниског, Василија Великог, Максима Исповедника, Фотија Цариградског, Григорија Паламе и још многих других великих отаца Православне цркве који су подстакути јеретичким учења изложили учење Православне цркве и тиме у смирењу пројавили “дар богословља”. У савремено доба благодат Духа Светог обдарила је даром богословља многе смирене личности попут Преподобног Силуана Светогорца и његовог ученика Преподобног Софронија Есеског. Такође ће остати запамћен по великом дару богословља отац Георгије Флорофски, као и отац Јован Романидис који су систематски изложили догматско учење следујући пут Светих отаца Православне цркве. Дар богословља у роду српском први је пројавио и систематски изложио Свети Сава што видимо у његовој чувеној Жичкој беседи о “Правој вери”. У протеклом 20. веку најлепше су пројавили дар богословља Свети владика Николај и Преподобни Ава Јустин Ћелијски. Њихове богонадахнуте књиге, а посебно тритомна Догматика Светог Аве Јустина објашњава најдубље тајне православног богословља. А шта рећи о дару богословља двојице новопросијалих великана православног богословља чија је прерани одлазак оставио велику празнину у читавом православном свету. Митрополит Амфилохије (Радовић) и Владика Атанасије (Јевтић) својим животима и делима прибројаше се хору великих птаца Православне цркве. Као ретко ко у наше доба спојили су дар богословља са даром човекољубља, бивајући непрестано сараспети са страдалним српским православним народима од Косова па до Јадовна и свуда по свету где су страдали православни народи, као у Малој Азији и Јерусалиму. “Дар богословља”, драга браћо и сестре, даје се пре свега смиреним и послушним слугама Божијим, крштеним члановима Православне цркве. Даје се пре свега да би се прославило Велико име Свете Тројице, Оца, Сина и Духа Светог и да би исповедили Господа Исуса Христа као Сина Божијег који се зарад нашег спасења оваплотио, страдао и васкрсао да би нам подарио спасење и живот вечни. А у вечности “дар богословља” се још више умножава кроз непрестано сагледавање и созерцавање лепота тајних Божије, онога што наш ум људски не може да замисли а реч да опише и објасни. https://mitropolija.com/2024/04/18/arhimandrit-evsevije-meandzija-dar-bogoslovlja/

Поводом неких брзоплетих или пак злонамерних коментара у вези читања анатемизама у Недељу Православља, од стране Његове Светости Патријарха Порфирија, оно што је важно истаћи је следеће: 1. Патријарх Порфирије није у Недељу Правослсвља исповедао било какву јерес, нити је анатемисао било које православно учење. 2. Превод на српски језик који је читао Патријарх јесте незграпан и није баш најсрећнији, али онај ко се бар мало удуби у смисао реченог, увидеће да Патријарх није исповедио никакву јерес. 3. Постоје често и злонамерни људи који прате сваку реч Патријарха Порфирија и гледају да је протумаче на свој искривљени начин, као и да своје злоумишљеније рашире преко интернета и узбуне верни народ. Шта је Патријарх у суштини прочитао и како то свако од нас који знамо основне истине православне вере, који лично познајемо Патријарха али и верујемо нашем Патријарху, требамо и једино можемо хришћански разумети. Цитирам Патријарха: а.) "Онима који погрешно уче о Духу Светоме (о томе да Дух Свети од Оца происходи). Анатема!" Не разумем шта овде није јасно? Дакле, није овде Патријарх рекао да је погрешно учење - да Дух Свети происходи од Оца, већ је анатемисао оне који о Духу Светоме и о тој истини - да Дух Свети происходи од Оца, погрешно уче. б.) "Онима који погрешно уче о Цркви Божијој (као Телу Христовом). Анатема." Исти случај је о овде. Патријарх је анатемисао све оне који погрешно уче о Цркви Божијој, јер Црква Божија јесте Тело Христово, и о томе је у свом животу Патријарх говорио на стотине пута. Патријарх дакле није рекао: Онима који погрешно уче о Цркви Божијој, да је Она тобоже Тело Христово. Анатема. Не, Патријарх је исповедио истину да је Црква Божија Тело Христово, и да се предају анатеми сви они који уче погрешно о Цркви Божијој тј. о Телу Христовом. Све је дакле лакоразумљиво а садржај, контекст и смисао свега што је рекао Патријарх је у суштини чисто православан. Акценат код нас православних и добронамерних хришћана, не сме дакле бити, нити је, у сумњи у Патријархову православност, већ у потврди истине Православља, и у поверењу у Његову Светост. Мада, истини за вољу, превод који је кориштен заиста и није баш најсрећнији. Сигурно се може наћи далеко бољи и прецизнији. Текст који ће бити још бољи и који неће баш никога ни на тренутак збунити, нити ће злонамерним људима дати прилику да шире клевете против Патријарха. Не смемо заборавити да живимо у временима где многи злонамерни људи просто имају задатак да клевећу и блате Патријарха. Извод из беседе Архимандрита Петра, Игумана Манастира Пиносава, са верним народом.

Богојављење Припремај се Завулоне, украшавај Нефталиме, Јордане ријеко стани и прими, са узигравањем, Владику који долази да се крсти. Весели се Адаме с Праматером. Не кријте себе као некад у рају, јер Онај који вас је некад видио наге, сада се Сам обнажио да се обуче у првобитну одежду; Христос долази сву твар да обнови. Ријечима тропара, који пјевамо пред Богојављење, открива се најдубља тајна наше вјере, тајна да се твар радује Господу који долази. Ријека Јордан остаје у усхићењу знајући да долази Онај који ју је створио, а сва твар пјева очекујући Онога који ће вратити првобитни образ нашој палој природи. Долази Онај који се Сам обнажио ради крштења, да би васпоставио ону првобитну љепоту људског лика на коју је човјек призван и која је његово једино благо. Тај првобитни, непатворени, неоштећени образ, каквим је Бог створио Адама у рају, покварен нашим падом, иако још увијек има своју слику, више није исти и тражи искупљење и враћање у своје првобитно стање. Господ је доласком на Јордан и силаском у воду крштења на себе примио људске гријехе да их очисти. Он који је безгрешан, примио је наше гријехе да би нас ослободио гријеха. Зато се сва твар весели гледајући Господа који долази, јер зна да људска историја има два дијела, један до доласка Христовог на земљу, други од Његовог доласка.Својим силаском у воду Јордана и почетком проповиједи, Христос нам је дао могућност да се вратимо свом првобитном назначењу. Господ није насилник, Он предлаже спасење: Ко хоће за Мном да иде, нека пође – нека се наслађује вјечних добара Мојих, учествујући у Моме лику онако како Ја учествујем у људској природи. Узевши на себе људску природу, Господ нам даје могућност узлажења до Себе, које се никада не завршава и траје у вјечности. Како рече један од дивних православних отаца наших дана: човјеково усавршавање у Христу има један крај, а то је бескрај. Наше усавршавање не престаје ни у вјечности а залог којим улазимо у ту тајну мали је: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој, и пође за мном. Мали је залог који Бог тражи од нас, а велика су обећања која даје, јер Он зна слабости наше, да је дух срчан а тијело слабо, да је људска природа подложна трулежности и да, у младости, ум човјечји стреми ка злу. Зато предлаже путеве спасења које је Сам створио за све који су у Њему, радујући се, више од нас самих, нашем спасењу. Таква је љубав Господња, такав је Господ – Његова је природа љубав. Господ се, иако необјашњив, ипак може објаснити ријечју Љубав. Господ показуjе колико му је стало до нас, јер нас није створио из било ког другог разлога осим из превелике љубави Своје, која се излила на нас толико да Он све што има дијели са човјеком. Дијели чак и човјечанску природу, у коју улази, да је освешта изнутра и прикаже Богу Оцу непатвореном и чистом у лику Своме. На Богојављење се поздрављамо радосним поздравом: Бог се јави! Ваистину се јави! Ваистину се јави спасоносна благодат послата свим људима – јединородни Син Оца нашег, који сиђе међу нас да понесе гријехе наше, да нас изнутра исцијели примивши крштење од слугу. Они који се крштавају показују да имају господара, а Господ сишавши у људску природу показа да она за господара има Бога, који сишавши међу нас постаде једно са нама. Бог је сишао да би нам омогућио да учествујемо у слави Његовој. Исус долази, бива једно са нама да би нас учинио једнакима Себи, да би сва она дивна, превелика и предрагоцјена обећања нашем роду била дарована кроз отпуштење гријехова и причислење Светом Имену Његовом у тајни Светог крштења. Примајући Свето крштење, примајући на себе печат Христов, дар усиновљења с висине, Бог свима нама који Га признајемо за Бога и Господа свога, омогућава да пођемо путем заповијести Његових. Сишавши у воде Јордана, Бог нам је показао да људско бивствовање није без смисла, и да има за циљ да стигне до свог Творца. Људима на земљи није могуће стићи ни до величина земаљских, а наш Господар, Бог Творац свих свјетова, омогућава нам да стигнемо баш до Њега – не до пролазних земаљских величина већ до Онога који је Творац свјетова, Васкрситељ и Искупитељ наш. Својим силаском, прије двије хиљаде година, у воде Јордана, Господ је учинио да кроз воде јорданске благодат Божија вјечно бруји. На празник Богојављења, Господ сваке године силази на воду коју Му приносимо како бисмо је учинили истовјетном оној води у коју је Превјечни Син Божји сишао. Због тога вршимо Велико водоосвећење, да бисмо још једном призвали благодат Божју да сиђе међу нас и сједини нас све са собом и једне са другима у тајни Великог водоосвећења. Сабор Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Сјутрадан по Богојављењу славимо богогласну трубу, анђела пустиње, крај Старог и почетак Новог завјета, Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско. Приближи се, не само временски, него је ту, скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење од слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу. Славимо празник највећег рођеног од жене, за кога и сама нелажна уста Господња посвједочише да на земљи није било већег. Свети Јован је највећи рођени од жене и по томе што предсказује долазак Господа нашег Исуса Христа. Он се удостојио да буде тај, тиме што у плану није имао ништа своје, осим тијела, толико изможденог постом да није ни личило на нормално људско тијело. Живио је у пустињи са анђелима, напајан благодаћу Божјом, и очекујући Онога који ће доћи. Свети Јован није имао својих земаљских планова зато га је, како рече Светитељ наших дана, старац Пајсије, Бог укључио у свој план. Није било ни дјелића његовог срца које није било окренуто Господу и служби Тајне спасења. Предодређен за служење Богу још у утроби матере, он Му је служио свецијелим својим бићем. Претеча Господњи долазак Господа осјетио је још када је Света Јелисавета примила Пресвету Богородицу, а он заиграо од радости у њеној утроби као војник који поздравља свог Војсковођу, као звијезда која поздравља долазак незалазног Сунца. Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу Небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. У том истинском лику сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да бисмо се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића. Да ли покајање значи стално кајање за гријехе нас људи, који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњем. Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем – ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников, који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам у ствари показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо Крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даровавши нам велику и неизрециву тајну вјере. Преобразивши Своје биће, Он је помогао спасењу свијета, спроводећи то прво над Собом Самим и оставио нама да благовијестимо и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и свете тајне: покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским. Треба да ходимо ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, узводећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно, призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско, и не пропустите огромну шансу која вам је дата. Свети Јован Пророк, Претеча и Крститељ Господњи је наша веза са Старим завјетом, он је крај и печат Старог завјета Господњег који је Бог направио са изабраним народом јеврејским. Он је и наша веза са Новим завјетом јер дочекује Оног којем, како сам каже, није достојан ни ремена на обуће да одријеши. Дивне црквене пјесме које пјевамо у ове празничне дане показују ту огромну тајну Богојављења, силаска Бога у тијело, у воде јорданске, Његово крштење, устезање Светог Јована да руку стави на Створитеља свог и очисти Њега коме није било потребно очишћење, али је очишћен ради гријехова људских, да будући један од нас по благоизвољењу и својој огромној љубави прими очишћење крштењем, које свако од нас треба да прими. Имамо изузетну част да је Свети Јован ту са нама, у Цетињском манастиру, да нас његова десна рука благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Имајући Светог Јована, звијезду пустиње, овдје међу нама у Цетињском манастиру, имамо заиста велики благослов да ближе приђемо Спаситељу нашем и кроз његов примјер, у свом срцу, чујемо позив Господњи за свецијело служење, позив да битно одвојимо од небитног, да спасење наше одвојимо од земаљских страсти и пожуда и видимо да се и у људском тијелу може живјети анђелски. Свети Јован је на иконама представљен са анђелским крилима како би се показало да је његов живот био равноангелски и овдје на земљи. Сваки анђео је сав око, сав ум и сав служење, а такав је био и Свети Јован, Пророк, Претеча и Крститељ Господњи. Његовим молитвама нека се сви ми удостојимо непролазних и умом несазнајних блага која је Господ припремио за оне који Га љубе. Њему нека је слава у Светима Његовим. Амин! Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) https://mitropolija.com/2024/01/18/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-vaistinu-se-javi-spasonosna-blagodat-poslata-svim-ljudima/

Црква је мистични Богочовечански Организам. Она је свештена и свеосвећујућа заједница у Господу Христу. Заједница Бога и људи, али и Светих Анђела. Заједница чија је вечна Глава сам Господ и Спаситељ наш Исус Христос. Света Литургија као оприсутњење Царства Небеског на земљи, јесте дакле саборно и заједничко дело, и Тројичнога Бога и народа Божијег, у коме активно учествују и Свети Анђели. То у преводу са грчког иначе и значи реч Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, рад, акција). Литургија је дакле општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) Љубављу и Милошћу Господњом преображава тј. претвара у Цркву Божју. У Царство Небеско на земљи. Ако је Литургија заједничко тј. општенародно дело Бога и људи, а јесте, онда је Литургија општенародна не само по заједничком појању и заједничкој молитви, јер тако нешто постоји и у другим службама у храму - Вечерњој служби или Јутарњој служби. Литургија је Литургија тј. општенародно дело, пре свега, и само и по општем учешћу свих који су се спремали за Њу, кроз причешћивање у Светој Тајни Тела и Крви Христове. Кроз учествовање свих у Светој Тајни Причешћа - и свештеника и верног народа. Безочно и христогонитељски одбацити народ од Свете Чаше, тек тако, јер се то некоме ћефнуло по некаквом искривљеном, наопаком, несветоотачком и нејеванђелском поимању Свете Литургије, да тобоже није свака Литургија и за причешће народа - него само по која - јесте најбезочније противљење и ругање Христу Богу, Његовим јасним речима и Његовој директној заповести: "Узмите, једите, ово је Тело Моје ... Пијте из ње сви (не само свештеници !!!), јер ово је Крв моја Новога Завета, која се пролива за многе, ради отпуштање грехова". (Матеј 26. 26-28)! Дакле, Света Литургија без причешћивања верног народа Божијег, губи свој основни, темељни, суштински, еванђелски и спасоносни смисао, и више није Литургија (општенародно дело) већ изокретање и изопачење Литургије у нешто што би се могло назвати Јереоургија (свештеничка, да не кажем, поповска посла). Претвара се у неко приватно, секташко и егоцентрично служење свештеника самоме себи и само за себе. Стога онај свештеник који служи Литургију само да би се он причестио, не дајући верном народу који се савесно спремао за Литургију, да учествује у Светој Чаши Господњој, јесте својеврсни светотатац тј. онај који је разбојнички приграбио само за себе оно што му је Бог поверио делити са народом Божијим. А светотатство је страховито велики и страшни грех и пред Богом и пред Црквом Божијом. То је језиво и велико проклетство за онога који, као некакав нови Ирод, Нерон или Диоклецијан, верном народу жели одузети тј. украсти, самога Христа Бога. Бога који му се несебично даје у Светој Евхаристији и који жарко жели да се усели у душе и тела своје верне деце. Нека нас Свемилостиви Христос Бог све сачува од таквог вапијућег безумља и такве страшне дрскости. Архимандрит Петар (Драгојловић), Игуман Манастира Пиносава

Свештеник је управо завршио састанак са црквеним одбором. Већ је било вече. Киша је учинила да улице блистају на месечини. Сео је у ауто и одвезао се кући. Био је веома уморан. Физички али и психички. Цео дан је слушао проблеме људи покушавајући да их усмери, да их не увреди док је давао опроштај и наду. Пошто је прошао скоро цео пут до куће, изненада је притиснуо кочницу испред продавнице сендвича. Сишао је и са два-три брза корака ушао у радњу. Киша је била појачана. Његове кратковиде наочаре су се замаглиле. Скинуо их је и обрисао одећом. У радњи није било других муштерија. Две девојке иза касе и младић који је вероватно однео наруџбине по кућама. „Ја бих два сендвича са ражњићима...“ рекао је свештеник. Две девојке су се погледале, спремне да се шале. Свештеник је отишао до фрижидера безалкохолних пића и узео два. Ставио их је поред касе. Сендвичи које је тражио, били су спремни. „Колико сам, молим вас, дужан...“, обратио се девојци која је тапкала по тастатури касе. Али уместо цене , свештеник је добио питање... „Оче, знате ли који је данас дан? Да ли сте заборавили? Свештеник је био збуњен… „Који је дан…“? „Петак је, оче... зар није пост? Требало би ваљда да нам дате добар пример и да не једете месо у посном дану...”. Свештеник спусти главу. Из новчаника је извадио износ који је видео исписан на каси. „Задржи кусур... Волео бих да се молиш за мене, ја сам страдалник пун страсти...“ рекао је и изашао из радње. Девојка је приметила да свештеник, излазећи из њихове радње, није отишао до свог аута. Била је задовољна оним што је рекао и то је натерало и њу да изађе... „Али где ће он...“? рекла је гледајући другу девојку која је била збуњена читавом сценом. Свештеник је кренуо у супротном смеру од своје куће. Брзим кораком за неколико секунди био је на месту које је желео. Код контејнера за смеће. Киша је почела да постаје још јаче. „Брате, могу ли да те прекинем мало...“ биле су речи свештеника тамнопутом човеку који је тражио по ђубрету. Човек је испустио кесе које је имао у руци. Кренуо је ка свештенику. Стао је тачно испред њега. Очи су им делиле исту кишу, исти ветар, исту хладноћу... Свештеник ништа више није рекао. Испружио је кесе са сендвичима и газираним пићем. Тамнопути није наставио са претраживањем контејнера. Није могао да верује да му се ово дешава. Мало дете, вероватно његов син, који је стајао поред њега, пружио је своје мале и мршаве руке, узео торбе и почео да их гледа. Свештеник се, снисходљиво климнувши главом, окренуо и отишао. Дошавши до свог аутомобила, који је оставио испред радње, сачекало га је изненађење. Девојка, која му је упутила, примедбу изашла је да види где је отишао... видела је све. „Оче… извини…“. Али није стигла да заврши. Свештеник ју је узео за руке и прекинувши је рекао: „Не буди тужна... моли се за мене, лаку ноћ“. Девојци су засузиле очи... две-три сузе су јој се скотрљале низ образе док је гледала како свештеников ауто нестаје у кишној ноћи. Тамнопути човек и његово мало дете сада су пролазили супротним тротоаром, смејали се и јели оно што им је свештеник понудио. Девојка је ушла у продавницу. "Јеси ли добро"; упитала ју је колегиница. „Велико је зло брзо и лакомислено судити само по ономе што видимо...“ рекла је дрхтавим гласом . https://www.vimaorthodoxias.gr

Високопреподобни Архимандрит Нектарије (Серфес), председник Дечанског хуманитарног фонда, у интервјуу за Радио Слово љубве је, између осталог, истакао да се „Косово - још увек разапиње“ и поручио Србима да „никада не би смели да издају свој народ“. Отац Нектарије, који је парох храма Светог Константина и Јелене у Бојсију, Ајдаху, а иначе носилац Ордена Светог Саве, указао је да би без народних кухиња опстанак Срба на Косову и Метохији био неизвестан. Срби и даље пате, рекао је, али је и додао да они нису изгубили своју веру, те да им је Исусова молитва на уснама - „Бог је са људима на КиМ“. Говорећи о многим посетама јужној српској покрајини када је доносио хуманитарну помоћ, отац Нектарије је открио: „Сада више плачем него што сам пре, због онога што видим на Косову и Метохији...“. У интервјуу који можете да чујете у целини на линку испод, архимандрит Нектарије је говорио и о познанству са Патријархом Павлом, Патријархом Иринејем, као и са Патријархом српским г. Порфиријем за кога је, између осталог, истакао да је – невероватан човек, великог угледа у свету. Преносимо вам део интервјуа: Новинар сарадник Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: ...Хтела бих само кратко да поменем нашим слушаоцима, да се заправо мало упознају са Фондом, а затим бих Вас након тога замолила да нам кажете више о утицају који сте имали, али само да слушаоци добију ширу слику. Дечански хуманитарни фонд је организација која је смештена у Сједињеним Америчким Државама, основана 2001. године на Вашу иницијативу. И са благословом и учешћем Његовог Преосвештенства Епископа господина Теодосија рашко-призренског, који је тада био игуман Дечана. Обојица сте чланови Управног одбора Фонда. Радили сте са манастиром и на другим акцијама. Можете ли ми рећи који су највећи успеси које сте постигли са Фондом које су Вам остали у сећању? Поменули сте децу. Постоје ли неки тренуци које памтите? Архимандрит Нектарије: Па, Дечански хуманитарни фонд, како се мало више организовао, сада помаже и у донацијама фрижидера, рерна и шпорета. А такође желимо да се побринемо да људи имају краву ако им је потребна, или ако имају неку врсту потребе. Бринем се и желим да видим да у Грачаници имамо место попут пекаре где људи могу добити хлеб. И такође, сарађујем са Међународним православним хришћанским хуманитарним организацијама. Покушавамо да отворимо продавницу попут пекаре тако да људи могу да купе хлеб и добити га тамо. Мислим, кад сам први пут дошао овде, најважнија ствар коју су желели, једино што су заиста јели, био је хлеб. И веома сам срећан јер сада, за разлику од кад сам први пут дошао овде, постојале су само три народне кухиње. Сада их има седам. ... А. Нектарије: Знам кроз шта људи пролазе услед овог рата, и што се мене тиче, рат још увек није готов. Људи и даље трпе. Људи и даље гладују. Људи ће и даље бити хладно и смрзаваће се током зиме. Како ћемо доставити гориво и дрва људима за зиму, поготово када сада постоји проблем на граници, да ће се гориво и дрва тешко доносити на Косово, а онда морате да бринете и о храни. А шта је са храном која покушава да доспе у регион? То ће да постане проблем током зиме. А шта је са апотекама и болницама? Постоје само две болнице на Косову. Зашто само две болнице? Зато што људи, Срби, не могу да иду у обичну болницу, па морају да возе све до Београда. И хвала Богу, Дечански хуманитарни фонд ми је помогао пре неколико година да набавим ново возило хитне помоћи. Веома смо срећни због тог једног возила хитне помоћи и то је веома добро. Можда ће им требати још једно. Али проблем с тим је што су нам прво потребни приоритети, храна, гориво и лекови. Зато се бринемо. Зато када питате да ли је било духовно надахњујуће - да, јер сам био веома срећан што сам се молио у манастиру Високи Дечани, са оцем Савом, игуманом, и био на слави. Радосно је бити у цркви. Али чим напустите цркву, и даље морате поново улазити у све те борбе кроз које Српски народ пролази. Они су патили и борили се све ове године. И зато долазим овде. ... Новинар: Да ли је са годинама све теже посетити Косово? А. Нектарије: Рекао бих да се надам да ћу овде видети неку наду и нека побољшања, али то не видим. Једино што видим је да сам чуо да је можда пет до десет цркава и манастира обновљено. Али сећам се када сам упознао патријарха Павла. Упознао сам га и молио се с њим, и мислим да сам се молио с светитељем. Тај човек је био невероватан. Срео сам га у манастиру Светих Архангела код Призрена, и рекао је да је Косово на крсту. Косово се разапиње и још увек се разапиње. Новинар: Да, тако је. А. Нектарије: Али мислим да су људи његовим молитвама утешени. Шта је то што одржава људе? Приметио сам на Вашој руци да имате бројаницу. Мислим да је Исусова молитва много утешила ове људе. Бројаница и духовност, били су велика утеха. Чак их и деца носе. Да, да, носе их. Срећан сам због тога, и срећан сам што нису изгубили своју веру. Новинар: Има ли црква посебно важну улогу у том делу Србије? Да ли их вера одржава снажнима? А. Нектарије: Ох, апсолутно. Једино што им је преостало је молитва. И када идете у цркву сада у Дечанима, не можете ни ући. Толико је препуно. То је добро. Када патите, молите се. Чини се да се више молите. Разумете патњу. Дакле, долазите у цркву и тражите више наде и радости у цркви. Јер литургија је радост нашег живота. То је највећа радост. Новинар: Реците ми, што се тиче Дечанског хуманитарног фонда, како је било када сте представили овај Фонд и ову идеју америчком народу, свом народу, и како су реаговали? Да ли су уопште знали за овај мали део Европе? А. Нектарије: То је проблем. Када сам први пут поменуо, рекао сам, идем на Косово. Где је Косово? Па, рекао сам, јужно од Београда. Јужно од Београда. И то је прелепо, требало би да видите како је у православној земљи. Радост је доћи у православну земљу и путовати и видети све цркве и манастире и поздравити људе који кажу, Помаже Бог и Бог нам помогао. Волим то. Бог је с нама. И мислим да је Бог с људима на Косову. Људи, када чују за децу, шта ћу донети, као шалове, капе и рукавице, шаљу ми их поштом. Добијам толико тога, да морам да носим још један кофер. ... Новинар: Дакле, да ли људи желе да напусте Косово? Зашто бисте желели да напустите своју кућу? Зашто бисте желели да напустите своју цркву, родбину и пријатеље? Једноставно желе да живе као људска бића било где другде. Дакле, врло је тужно. А кад сте рекли, зар не мислите да би било добро побећи? Па, то је став и у Америци. Зашто не бисте једноставно отишли? Где да иду и куда? Мислите ли да Американци разумеју или имају дубоко разумевање како је људима на Косову? Не, апсолутно не. Новинар: Зашто мислите да је то тако? А. Нектарије: Јер мислим да се превише баве политиком. И не можете да се играте политике када имате људе који пате. Једном је дошао један председник на Косово. Нисам разумео зашто није видео оно што је било око њега. Можда није видео праве ствари, како људи живе и како се људи боре. Зар није видео кроз прозор све куће где живе Срби? Запуштену кућу и с друге стране улице лепу кућу која није припадала Србима. Зар то није видео? Зар није чуо како пате, смрзавају се и гладују? Зар то није видео? То ме мучи. Мислим да није разумео, и мислим да не можете да се играте политике када имате људе који пате на овај начин. Наравно, то ми ствара главобољу. И никада не бисмо смели издати свој народ, чак и овде, када нисте на Косову. Морате их гледати, и рећи, што могу да учиним да вам помогнем? Треба ли вам помоћ? Чуо сам неке добре извештаје о томе да људи у Београду сада подржавају народне кухиње. Јер имамо једну централну кухињу која има центар где се храна дели свим људима. И чуо сам да Београд сада више обраћа пажњу на ову ситуацију с храном, Срби у Београду. Разумем, на пример, Богословија у Призрену има пилетину недељом због народне кухиње. Да нису имали народне кухиње не знам шта би било. А онда епископ Теодосије сада води фарму, јели су пилетину пре него што сам отишао. Новинар: Ох, дивно, па, то је побољшање. То је једино побољшање које сам видео на Косову. Још увек има пуно посла. Мислим, ако одете до кућа српских људи, видите метке на њиховим вратима и по целој кући. Шта то значи? А сада постоје и полицијске снаге. Полицијске снаге, ако се нешто догоди у селу, треба један до два дана да полиција реагује. Где су полицајци? Не долазе баш брзо. И тако се догоди шта год да је ситуација, знам за једног човека, био је полицајац, и пуцали су на њега. ... Новинар: Поменули сте патријарха Павла. Какав Вам је био однос са патријархом Иринејем и какав је сада са патријархом српским господином Порфиријем? А. Нектарије: Упознао сам се и молио сам се са патријархом Иринејем, и био је изузетно љубазан човек. Дао ми је орден Светог Саве. Био сам веома изненађен. Веома љубазан човек. Сваки пут када би ме видео, рекао би, "Американац је овде, Американац је овде." Али садашњи патријарх, какав је он невероватан човек! Било ми је задовољство да га видим и да се молим са њим последњи пут када сам био овде на хиротонији епископа Илариона, и сео сам с њим и био је диван према мени. Такође ми је патријарх управо упутио писмо честитке за 25. годишњицу Дечанског фонда! Требало је можда да га видим данас, али чуо сам да нема времена... Нисам му унапред рекао. Рекао сам му у последњем моменту да бих желео да дођем и да га видим. Али очигледно мученик има друге обавезе. Новинар: Заиста, увек је са верним народом. А. Нектарије: Да му Бог подари снаге! Стекао је добар углед. И не само овде у Србији, него и у Америци. ** Архимандрит Нектарије је говорио и о свом личном односу са великим Преподобним Старцем Јефремом Аризонским, поделио са нама и многе сусрете са теолозима и професорима попут Александра Шмемана, Томаса Хопка и Џона Мајендорфа. Пренео нам своје двадесетпетогодишње искуство рада у Дечанском хуманитарном фонду. Кроз разговор је такође направио паралелу између црквеног живота, Богословија и православне заједнице Сједињених Америчких Држава и Србије. Разговор је водила сарадница Радија Слово љубве, Наталија Лисинац: Цео разговор са Архимандритом Нектаријем (Серфесом) Инстаграм (Instagram Radio Slovo ljubve) Радија Слово љубве. Извор: Радио Слово љубве

У оквиру редовних духовних сабрања четвртком у храму св. Апостола и Јеванђелисте Марка на Ташмајдану, 14. децембра 2023. године у 18 часова ће предавање на тему "Живот као бајка - бајка као живот" одржати високопреподобни архимандрит Василије (Костић). Подсећамо да се у овој цркви четвртком ујутру од 8 часова служи света Литургија, а од 17 сати Акатист Пресветој Богородици. Сви су добродошли на молитву и предавање о. Василија. Извор: Радио "Слово љубве"

Kада благодат сећања на смрт постане активна, човек не само да види да су сви његови дани ташти, да је све до тада био неуспех, да је издао Бога, већ он увиђа да смрт прети да очисти све што је његова савест до тада пригрлила, чак и Бога. Он је сада уверен да његов дух има потребу за вечношћу и да ни једна твар, ни анђео, ни човек, не могу му помоћи. Тада тежи да се ослободи од сваке страствене приврженсти. Ако верује у Христове речи и Њему се окрене, онда му је лако да пронађе своје срце, јер постаје слободно биће. Сада признаје да Христос “богато плаћа онима који га траже” (Јеврејима 11:6), тј. он сматра да је Христос вечан и свемогући Господ, који је дошао да спасе свет и који ће опет доћи да суди целоме свету са правдом. Он је поверио себе ”закону вере,” (Римљанима 3:27) и ”нада се и кад нема чему” (Римљанима 4:18) полажући све у Бога Спаситеља. Таква истинска вера може се сусрести у жене Хананејке, која је примила Господово учење, као пас који прима мрвице са трпезе свога господара; пратила га је слободно и непоколебљиво. Бог остаје праведан без обзира да ли требао да је прекори или да је похвали. Вера, као ова, добија одобрење, усвајања, јер израста из љубави и понизности, увек привлачећи Божију благодат, која отвара срце. Kада човек верује и када његова душа пронађе праву везу са Духом ”Господа Исуса Христа, који васкрсну из мртвих” (2. Тимотију 2:8), који живи и влада заувек, човек је просветљен тако да може да види своје духовно сиромаштво и беду. Он такође схвата да је далеко од вечног живота, а то буди страх у њему. Свестан је да Бог није присутан у његовом животу. Божански страх, као што је овај, оснажује човеково срце да се одупре греху и зачиње чврсту решеност да се радије воле Небеске ствари, а не земаљске. Његове речи почињу да доказују истинитост речи Светог Писма: ”Почетак је мудрости страх Господњи” (Приче 1:7). Човеково срце привлачи на себе благодат Божију, овај страх га смирује, и спречава да постане дрзак; да ”не мисли за себе више него што ваља мислити” (Римљанима 12:3) и да себе опрезно држи у границама створеног бића. Још један непогрешив начин на који верујући налази своје срце је у прихватању срама за своје грехе и у тајни исповести. Христ нас је спасао издржавши Kрст срама, нас ради. Слично, кад верник дође из “логора овога света” (Јев. 13:11-12) он занемарује своје добро мишљење и суд, примајући на себе срамоту за своје грехе, стичући тако смерно срце. Господ прима његово осећање срама због грехова као жртву благодарности, и пружа му благодат Његове велике Жртве на Kрсту. Ова благодат прочишћава и обнавља његово срце, да може да стане пред Бога на начин који му је угодан. Постоји много идеја, теорија и пракси, које подстичу буђење срца, његово просветљење и очување и на крају његово узрастање у Христу, које ћемо разјаснити у наредним данима. За почетак само бих да поменем још две - молитву и покајање. Исусова молитва, призивање имена Господњег, доводи верника у живо присуство личног Бога, чија се сила преноси на срце, и преображава га целог. Kада је молитва скромна и када је пропраћена будношћу, ум је сконцентрисан у срце, које је пребивалиште нашег вољеног Бога, и Он му дарује диван осећај Његове близине, који је немогуће описати. Што се тиче покајања, ова свеобухватна пракса гради и чува срце више него било шта друго. Покајање има чудесан и свети циљ. Особа која се каје исповеда живог Бога Оца као Онога ко је праведан и истинит у свим својим настојањима, свим путевима и судовима. Покајањем човек призње да је ”лажа” (Римљанима 3:4), заведен грехом, и због тога лишен части и славе коју му је Бог приправио на почетку. Одавде човек који се каје мора да почне: он исповеда своју грешност, узима свој грех на себе у смирењу и самоосуди. Нема трага одважности у његовом говору, он постаје истина и привлачи Дух Истине, који га “чисти од греха и оправдава га” (1. Јованова 1:8-10). Kао што је Св. Силуан имао обичај да каже: Дух сведочи у његовом срцу о спасењу. Господ је такође оправдан јер је Он Истина која потврђује речи Његовог пророка: ”Жртва Богу је дух скрушен; срце скрушено и смирено Бог неће презрети” (Псалм 51:17). Јер кад човек долази себи и слободно из свог срца каже: ”Оче, сагрешио сам небу и теби и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од твојих најамника,” глас Небеске доброте чује у његовој души: ”Сине, све је моје твоје” (Лука 15:18-19, 31). Човек се каје за своје грехе. Kако се благодат покајања увећава, његово отуђење од вечног живота нестаје и мудрост Божијег предвечног плана за човека се отвара пред њим. ”Лик” (Јован 5:37) Христов, почиње да се формира у његовом срцу и он све више осећа призив, да постане попут Њега ”по обличју оног који га је саздао” (Kолошанима 3:10). Он себе више не пореди са смртницима, већ са вечним Богом. Ова визија га доводи до потпуног покајања, тј. до покајања на онтолошком нивоу, коме, према оцу Софронију нема краја на земљи. У раним фазама покајања, верник носи малени крст који је Божија промисао по Његовом расуђивању и љубави према човечанству, предвидела у животу свакога од нас. Наш лични крст обликован је према нашим посебним потребама, да бисмо се ослободили сваке страсти. Да га не носимо, никада небисмо били у стању да волимо Бога, нашег Створитеља и Добротвора, слободним срцем, не бисмо ишли Његовим путем верно и постојано. Другим речима, ми узимамо наш крст као одговор на заповест да се покајемо, и то постаје кључ нашег уласка у вечно наслеђе, које је Христос за нас стекао кроз Његов Kрст и васкрсење. Нема краја човековом покајању. Највећи облик покајања, због којег Бог излива највећу меру своје благодати на човека, јесте када се плачући каје за цело човечанство, и као други Адам, види космичке последице свог палог стања. Видимо примере овог покајања код Вавилонске деце, у великом апостолу Павлу, у скромном посредовању свих Светих, и последње, али не мање битно, у молитви Св. Силуана коју је принео за цео свет: “Молим те, о милостиви Господе, за све народе на земљи, да спознају Тебе посредством Твога Св. Духа.” Дубина ове једноставне молитве може се препознати у Адамовом плачу, који је пример универзалног покајања. Kако покајање постаје универзално, по свом садржају? Ако смо тло нашег срца обрадили плугом покајања и стално га наводњавамо живом водом благодати, доћи ће време када ”ће дан сванути и даница се родити у срцима нашим”(2.Петрова 1:19). У исто време, сила Духа Истине, која ће се нагомилати у срцу, отвориће наше срце и бескрајно га увећати, и оно ће прихватити рај и земљу, и све што постоји. На тај дан, човек ће ући у Истину, и тако бити обновљен у истинитог човека. Затим, по пророчкој речи псалмопојца човек ће: ”Излаћи на посао свој, на рад свој до вечера” (Псалм 104:23). Тада ће знати како ”да твори светињу у страху Божијем” (2.Kорићанима 7:1 ) да мисли на ”што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно, што је год пречисто,” (Филибљанима 4:8) прихватајући само оно што ће да допринесе његовом духовном усавршавању. ”Kнез мира” (Исаија 9:6) владаће у његовом срцу, и свака рач његова биће благо савршенства које носи у себи. Он ће нудити сувишак из ризнице његовог срца, из љубави према ближњем, а његово велико срце неће никога изоставити. Његов дух ће мерити вечне висине и испитивати дубине Суда Божије самилости. Он ће принети своју молитву, доводећи сваку душу пред Господа, и молити се да Господ испуни срце свакога са непролазном утехом Духа Његовог. Kада је срце тако у потпуности предато Господу Исусу, Он га засењује својом месијанском силом, јер он поседује величанствене кључеве Давидове, који само са једним окретом у десно доводе ”сваки разум на покорност Христу” (2.Kорићанима 10:5). Понизне човекове мисли производе интензивну духовну енергију, снабдевају инспирацијом и издржљивошћу душу која прати доброг Господа “куд год Он пошао” (Откровење 14:4), чак и у пакао. Међутим, један једини окрет кључа улево отвара врата помислима непријатељским, да се врате у човека. Човек мора да стекне духовну обазривост, која ће бити ношена са анђеоском прецизношћу, чинећи све да буде учесник у надкосмичкој победи нашег Бога и Спаситеља. Од овога тренутка, његова борба је у суштини позитивног карактера, ретко негативна. Подвижник се сада труди са све већом чежњом ”да стекне стан на Небесима... да живот прождере смрно» (2.Kорићанима 5:2-4) и он је сведок моћног и бесконачног узрастања у Богу, (Kолошанима 2:19) Kоји је у њему. Срце је сада очишћено благодаћу Божијом, и духовност може да се успостави у њему са лакоћом, кроз призивање имена Христовог. Након овога, срце, сасвим природно, почиње да плаче непрестано ”уздисањем неисказаним” (Римљанима 8:26). Од тада на даље, Господ је увек присутан, борави у нашем срцу, а ми ”научени од Бога” (Јован 6:45), почињемо да разликујемо које су мисли у складу са Његовим присуством, а које оматају Његов долазак и пребивање у нама. Другим речима, ми смо уведени у пророчки живот. Срце је упућено да ”говори добре ствари” (Псалм 45:1), да разуме језик Божији и са светом одлучношћу да непрестано плаче: ”моје срце је спремно, о Боже, моје срце је спремно: ја ћу певати и дати хвалу моме Откуптељу” (Псалм 56:7). Научени смо како да постанемо знамење Духа, сведочећи о истинитости Оног који је дошао да нас спасе и који ће опет доћи да суди свету са правдом и добротом. Уз све наше напоре, и у свим нашим настојањима, трудимо се да испунимо очеквања нашег Господа, знајући да ”Господ љуби чисто срце и све безазлене прихвата” (Приче 22:11). Нисам много рекао, али надам се да сте разумели да је главни човеков посао (који даје вредност његовом животу) да открије и очисти ”дубине срца,” како би оно било благословено са неописивим созерцањем нашег Бога, Kоји је свет. Архимандрит Захарије (Захариу); “Скривени човек срца,” Издавач - ствропигијални манастир Св. Јована Kрститеља, Есекс 2007, стр. 11-26

Из неколико ствари које смо навели, видимо колико је драгоцено да стојимо пред Богом целим срцем. Почињемо да разумемо колико је важно да отријемо срце, јер нам то омогућава да разговарамо са Богом и Оцем, да нас слуша и да усаврши рад наше обнове са свим почастима које смо имали као Његови синови. Човек који је под влашћу греха и смрти, предат силама зла, постаје све себичнији. Његов понос и очај, и биће одвојено од доброг Бога, боре се да преживе, али једино што човека сналази јесте веће проклетство и већа пустош. Ма колико био оскрнављен, дар да је створен по лику и подобију Божијем остаје неопозив и неизбрисив. Тако он увек у себи носи могућност да се подигне из царства таме у Царство светлости и живота. Ово се дешава када он дође к себи и у болу душе призна “ја умирем од глади” (Лука 15:17). Kада се посрнули човек враћа и окреће Богу, ”време је да Бог дела,” као што се каже на почетку Св. Литургије. У болу, човек улази у своје сопствено срце, што је највећа почаст припремљена од Бога за несрећног човека. Бог зна да Он сада може озбиљно да разговара са човеком, и пажљив је према њему, јер кад човек улази у своје срце, он говори Богу знањем свог истинског стања, за које се осећа одговорним. Заправо, цела човекова борба води се са циљем да убеди Бога да је он Његово чедо, Његово рођено, и када га убеди, у свом срцу чуће ове дивне речи из Јеванђеља: ”Све је моје твоје” (Лука 15:31). И од тренутка када убеди Бога да је Његов, Бог пушта водопад свога милосрђа да тече и Божији живот постаје његов сопствени. Ово је првобитно настојање Божије, зашта је Он створио човека. Бог тада говорио ономе ко је успео да га увери да је Његов: ”Цео мој живот, о човече, је твој живот.” Тада Господ, који је Бог по природи, дарује човеку Његов сопствени живот, и човек постаје бог по благодати. У Јеванђељу по Луки речено нам је да је блудни син ”дошао себи” и рекао: ”Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! Сагреших небу и теби и већ нисам достојан назвати се сином твојим” (Лука 15: 18-19). Ово је чудесан тренутак,важан догађај у духовном свету. Патња, туга и претећа глад ”далеке земље” приморала су човека да погледа у себе. Али један покрет Божанске милости довољан је да измени енергију његове несреће у велику храброст, и омогући му да види сопствено срце и сво мртвило своје. Сада, са пророчким знањем, он храбро исповеда ”да дани његови пролажаху узалуд”(Псалм 78:33). Болне душе, он открива да се цео његов живот, све до тог тренутка, састојао од низа неуспеха и преступа Божијих заповести и да он није учинио добро дело на земљи, које би могло да издржи неподношљив поглед праведног Судије. Он види свој положај, и као многострадални Јов плаче: ”гроб ће ми бити кућа” (Јов 17:13). Са таквом очајном тужбалицом и жедан само вечног благослова Божијег, човек може да окрене цело своје биће ка живоме Богу. Он плаче из дубине свога срца Њему, који ”има моћ над животом и смрћу, који води до врата пакла и изводи поново” (Соломонове мудрости 16:13). Ово је прекретница у нашем животу, јер Бог Спаситељ тада започиње Његов рад на препороду човековом. Kада човек падне у грех, његов ум се креће ка спољашњим и губи се у створеним стварима, али када, савестан своје пропасти, он дође себи тражећи спасење, креће унутра, тражећи пут назад у срце. Kоначно, када се сво његово биће скупи у јединству ума и срца, постоји трећа врста кретања, у којем он цело своје биће предаје Богу Оцу. Човеков дух мора да прође кроз ово тројно кружно кретање, како би достигао савршенство. У првој фази, човек живи и делује изван срца, концентрише се на своје горде помисли и размишља о испразним стварима. У ствари, он је у стању обмане. Његово срце је помрачено и лишено разумевања. У свом палом стању, он “поштује и послужује већма твар него творца” (Римљанима 1:25). Зато живи без срца. Он нема проницљивости и ”не познаје Сотонино оружје” (2. Kорићанима 2:11), као што пише у Старом Завету: ”на шта је благо безумноме кад нема разума да прибави мудрост” (Приче 17:16). Због тога што његово срце није центар његовог постојања, човек и даље остаје неискусан и непоуздан ”као онај кога бије ветар” (1. Kорићанима 9:26). Он није у стању да чврсто корача путем Господењим, нестабилног је и превртљивог ума. У другој фази човек ”долази себи,” почиње да се смирује, а то привлачи благодат у срце, чини га осетљивим. Смирене помисли такође просветљују његов ум. Оне се рађају унутар човека, и помажу му да расуђује и да прихвата само оне ствари које оснажују његово срце, како би оно остало непоколебљиво у својој одлуци да буде угодно Богу и у животу и у смрти. Током прве фазе, човек се предаје зачараном кругу деструктивних помисли, док у другом, инспирисан Христовим речима, вођен је низом помисли, сваком дубљом од претходне: из вере у савршену веру, из наде у стабилнију наду, из милости ка већој милости из љубави према Богу у све савршенију љубав. ”Ми знамо,” као што вели апостол Павле ”онима који љубе Бога све иде добро” (Римљанима 8:28). Заиста, овај улазак у себе и откриће срца су дело Божанске милости. А кад човек прими Божији призив, благодат ојачава цело његово биће. извор: манастир Лепавина

Браћо и сестре, верна чеда Свете Православне Цркве, причешћујмо се често и редовно, са вером, љубављу и покајањем. То је жарка и најдубља жеља Господа нашега Исуса Христа. То је најчовекољубивија помоћ нашег Преслатког Господа Исуса свим немоћним или палим хришћанима, који се искрено кају за своја сагрешења. Не неки обични човек, већ Свемилостиви Богочовек Исус Христос каже: Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју, нема живота у себи! Шта још онда треба да ми свештенослужитељи кажемо оним верницима, који нажалост још увек расправљају о томе због чега се уопште служи Света Литургија, и негодују и удаљавају се од Светог Причешћа, а при томе још и сматрају да су изузетно побожни, исправни и разумни?! Каква трагедија! Какво помрачење! Господ дубоко тугује када види нас Србе како се због тобоже побожних разлога удаљујемо од загрљаја са Њим кроз Свето Причешће. Христос јеца од бола када види да многи Срби не схватају да је Он дошао да спасе грешнике а не праведнике. Грешнике који се кају и који се уздају у Њега - Богочовека Христа, као једину наду свога спасења. Ми као чланови Цркве Христове требамо дакле непрекидно да жудимо да се причешћујемо Господом Исусом Христом јер, како Он сам рече, без Њега не можемо чинити ништа спасоносно и Он је Хлеб Живота који је сишао са Неба, да нам се даје кроз Свето Причешће. Треба да живимо са осећајем сталне жеље и потребе да се често причешћујемо јер осећамо да смо у овом и оваквом свету који у злу лежи, са толиким нашим слабостима, очајно немоћни да се без Њега и Његових Светих Тајни можемо спасити. Нажалост, очито је да су многи верници охладнели за љубав према Господу јер да нису охладнели не би се удаљавали од Њега и не би антијеванђелски говорили да људи не требају да се редовно и често причешћују. Зар свака добра мајка не храни своју децу сваки дан најбољом храном? Зар Христос Бог, као наш Спаситељ, и наша Мајка над мајкама, не жели да нас често храни Собом као најбољом храном за душу и тело? Колико мајка жуди да загрли своје чедо, толико Господ жуди да нас узме у свој загрљај, и колико малено дете жуди за мајком, толико истински верник жуди за Господом и Светим Причешћем. Они духовници који говоре да се верници тј. људи који живе црквено требају ретко причешћивати, навлаче тако дубоку таму и на себе и на Србију и на душе верних људи. Господ Исус Христос жарко жуди да се кроз Свето Причешће сједини са својом духовном децом и тако их оснажи и охрабри, а поједини српски духовници одвраћају људе од честог причешћивања. Они тако веома растужују самог Бога и веома штете својој духовној деци. Христос је Светлост Истинита и Нестворена! Они који говоре да се верници који живе побожно не требају често причешћивати, самим тим, Богочовека Христа - Светлост Нестворену, одгоне од верника. И шта тиме чине? Навлаче густу таму на себе, на душе поверених им људи, на Србију и на цели српски народ. Човек данашњице, нападнут са свих страна свакојаким саблазнима и духовним насртајима на његову душу, нема коме бољем и моћнијем притећи, осим Богочовеку Исусу Христу. Осим да са вапајним покајањем, вером, смирењем и љубављу притекне Преслатком Спаситељу нашем Исусу Христу кроз Свето Причешће! Он је Победитељ греха, смрти, ђавола, страсти и сваке немоћи! Он је Живот и Победа! Он је Бесплатни и Свемоћни Избавитељ људи од сваког зла и порока! Без Њега, модерни човек је очајно немоћан да се избави и спасе од десетина својих слабости и падова! Он - Премили Исус једини оснажује наше душе и освећује наша тела! Он отпушта грехове и спира их не само Исповешћу, милостињом и молитвом, већ и Светим Причешћем! Ко то не схвата тај не схвата највећу тајну Љубави и Милосрђа Божијег према човеку. Зато, браћо Срби и сестре Српкиње, не бежите од Премилог Господа Исуса, Светлости Вечне, већ са вером, љубављу, смирењем и покајањем похитајмо да се често причешћујемо и тако најдубље сјединимо и загрлимо са Јединим Човекољупцем! Не бежимо од Светлости да се и на нама не би испуниле страшне речи Светога Јована Богослова - У свету беше, и свет кроз Њега постаде, и свет га не позна. Својима дође, и своји Га не примише. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман Манастира Пиносава.

Све уредбе у истинитој Цркви нуде се свету само ради откривања ”дубина срца” (Псалм 64:6), које је центар човекове ипостаси. По Светом Писму, Бог је свачије срце обликовао на посебан начин. Свачије срце је Његов циљ, место где жели да се настани и открије. Пошто је ”Царство Божије унутра, у нама” ( Лука 17:21), срце је поприште нашега спасења, и сваки аскетски подвиг преузима се ради очишћења његовог од прљавштине, да би постало чисто пред Господом. ”Чувај срце своје, јер из њега изилази живот” (Приче 4:23) вели Соломон, мудри цар Израела. Путеви животни пролазе кроз срце човеково. Самим тим, неугасива жеља свих оних који непрестано траже Лице живога Бога је да њихово срце, једном помрачено грехом, поново засија његовом милошћу. Срце је истински ”храм” човековог сусрета са Господом. Човеково срце ”тражи знање” (Приче 15:14) и интелектуално и божанско, и не налази одмора док Господ славе не дође и не усели се у њега. А Бог, који је ”љубоморан Бог” (2. Мојсијева ), неће само део нашег срца. У Старом Завету чујемо како говори: ”Сине мој, дај ми срце своје” (Приче 23:26), а у Новом Завету заповеда: ”Зато љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим” (Матеј 22:37). Он је тај који је обликовао срце свакога човека на јединствен и непоновљив начин, али ни једно срце га не може потпуно обухватити ”јер Бог је већи од срца нашег”(1. Јованова 3:20). Ипак, када човек успе да цело своје срце преда Богу, онда Бог сам зачиње непропадљиво семе Његове речи, печати га именом Својим чудесним и чини да сија Његовим непрекидним и благодатним присуством. Он гради храм своме божанству, храм који није подизан рукама, који је у стању да изобрази Његов ”лик” да слуша Његов ”глас” и ”да изнесе” име Његово (Јован 5:37). Једном речју, човек испуњава сврху свога живота, разлог свога доласка у пролазно постојање овога света. Велика трагедија нашег времена је што живимо, говоримо, па се чак и молимо Богу, изван нашега срца, изван куће нашега Оца. И заиста кућа нашег Оца јесте наше срце, место где би “Дух славе и Бога” (1. Петрова 4:14) пронашао одмора, док ”Христово обличје не постане у нама” (Галатима 4:19). Заиста, тек тада можемо бити потпуни, ипостаси у лику истинитог и савршеног Ипостаса, Сина и Речи Божије, Kоји нас је створио и искупио својом драгоценом Kрвљу и Његовом неизрецивом жртвом. Ипак, докле год смо робови наших страсти, које наш ум одвлаче из срца и маме га у варљиви свет, лишавајући нас тако духовне снаге, нећемо видети ново рођење са Висине, које нас чини децом Божијом и боговима по благодати. У ствари, на овај или онај начин, ми смо сви ”блудни синови” Оца нашег Небеског, јер како Јеванђеље вели: ”Сви сагрешише, и изгубише славу Божију” (Римљанима 3:23). Грех је одвојио наш ум од животодавног умног сагледавања Божијег и одвео у ”далеку земљу” (Лука 9:15). У овој далекој земљи били смо лишени лепоте загрљаја Оца нашега, и хранећи свиње, постали смо ругло демона. Предали смо се нечистим страстима и ужасној глади греха, који је себе учврстио силом, и постао закон свим нашим удовима. Али, сада морамо да изађемо из овог безбожног пакла и да се вратимо у Очев дом, да искоренимо грех који је у нама и оставимо места Закону Божијем у нашем срцу. Једини пут који води из мука паклених у вечну радост Царства јесу Божије заповести: целим својим бићем да љубимо Бога и ближњег свог, срцем које је очишћено од свих грехова. Пут повратка из ове далеке и негостољубиве земље није лак, и не постоји страшнија глад од глади срца, које је упрљано грехом. Онај, у кога је срце пуно утехе и непролазне благодати, може да издржи сва спољна лишавања и жалости, преображавајући их у празник духовне радости, али глад у окамењеном срцу, коме недостаје божанска утеха, јесте ужасна мука. Не постоји веће несреће од неосетљивог и окамењеног срца, које није у стању да разликује светлосни пут Божијег промисла од суморне збуњености овога света. С друге стране, кроз историју, постојали су људи чија су срца била испуњена благодаћу. Ови изабрани сасуди били су обдарени духом пророштва, и били су у стању да разликују Божанску светлост од таме овога света. Без обзира колико тешки били напори да се очисти срце, ништа нас не сме одвратити од овог подухвата. На нашој је страни неизрецива доброта Божија, јер човеково срце је Његова лична брига и циљ. У књизи о Јову, читамо следеће задивљујуће речи: “Шта је човек да га толико цениш и мариш за њ? Да га походиш свако јутро и сваки час кушаш га? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?” (Јов 7:17-18,20) Ми осећамо Бога, Kоји је недостижан, да стреми срцу човековом: ”Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему, и вечераћу с њим и он са мном.” (Откровење 3:20) Он куца на врата нашег срца, али исто тако нас охрабрује да и ми куцамо на врата Његове милости. ”Иштите и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се. Јер сваки који иште прима, и који тражи налази и који куца, отвара му се” (Лука 11:9,10). Kада се отворе врата Божије доброте и човековог срца, онда почиње да се одиграва највеће чудо нашег постојања: човеково срце се уједињује са Духом Господњим, Бог празнује са синовима човечијим. Ми себе лишавамо празника Божије утехе, не само када се предајемо пропадљивости греха, хранећи свиње у туђој земљи, већ и када се понашамо на несавестан начин. ”Проклет био онај ко немарно ради дело Господење”... упозорава пророк Јеремија (Јеремија 48:10). То је ђаво, наш непријатељ који нам даје посао који је проклет. Али ако ми сами творимо рад Господњи немарно, себе стављамо под проклетство, иако можда боравимо у кући Господњој. Јер Бог не трпи поделу у срцу човековом; он је једино задовољан када му човек говори целим срцем, и чини Његово дело радосно: ”Бог љуби оног који драговољно даје,” каже Апостол (Kорићанима 9:7). Он жели да цело наше срце буде Њему окренуто и посвећено, и онда га Он пуни изворима доброте и даровима Његовог милосрђа. Он ”благослов сије” (2. Kорићанима 9:6), али исто очекује и од нас. http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=6320

Какве су ти мисли такав ти је живот Чувена изрека светог живота Старца Тадеја Витовничког данас је позната на свим континетима захваљујући како преведним старчевим књигама на разне језике, тако и његовим видео снимцима на You Tube каналу. Сама по себи изрека је вишеслојна и може се посматрати из више переспектива, а она о којој је мислио Старац Тадеј без сумње је из угла учења Православне цркве. Мисли су неограничено пространство које обухвата све висине и дубине људског бића и протежу се од Раја па све до Ада. По учењу Православне цркве, како наводи Митрополит лемески Атанасије, деле се на три категорије: мисли од Бога, мисли од људске природе и демонске мисли Мисли од Бога, тј мисли које имају свој центар одакле долазе, сам Бог који, путем својих божанских енергија или како их називамо благодаћу Божијом, посећује сваког човека очишћавајући људски ум од греха, просвећује га и обожује да би својствено речима Светог апостола Павла задобили ум Христов (1.Кор. 2,16) и тиме уједно свете охристовљене мисли. Мисли од људске природе су оне које имају сви људи свих нараштаја, почевеши од прародитеља Адама и Еве па до нас самих, које саме по себи нису ни свете ни грешне већ су израз природних људских потреба и жеља. Демонске мисли извиру од непријатеља Божијег, а тиме уједно и рода људскога, самог Сатане, који заједно са демонима сеје нечисте мисли сваком човеку јер „он бјеше човјекоубица од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи“( Јн. 8, 44) Очекивати у данашње време да имамо људе са светим мислима на свим друштвеним нивоима била би једна својеврсна утопија након пола века кумунистичке диктатуре, где се Реч Божија систематски искорењивала из нашег друштва. А задњих тридесет година српски народ провео је у ратовима и избеглиштвима и страдањима, које још увек није престало. Самим тиме процес просвећивања нашег православног српског народа изузетно је био отежан и данас, у светлу савремене дигиталне културе и тзв. људских права, све више се рађа јаз па чак и одбојност наспрем традиционалних вредности Православне вере. Иако се веронаука вратила у школе као изборни предмет, иако постоји одређен позитиван помак, ипак процес упознавања Православне вере и њоме самих себе и својих мисли, изузетно је отежан. Три кључна чиниоца или институције која учествују у формирању мисли сваког човека су породица, школа и Црква. Нажалост, због процеса секуларизације друштва, улога Православне цркве у процесу образовања људских личности доста је ограничена и самим тиме сам мисаони склоп савременог човека у великој мери је отуђен од православног мисаоног концепа живота. Улога породице у развоју мисли деце данас је изузетно отежана, због притиска савременог потрошачког друштва, где су родитељи осуђени на робовласнички систем рада од преко десет сати на дан, да би преживели и деци осигурали нормалну будућност. Због таквог начина живота остаје врло мало слободног времена родитељима да се баве својим мислима и духовним животом, а уједно тиме и духовним образовањем своје деце и њихових мисли. Иако је проптерећена разним захтевима, што оправданим што неоправданим, ипак савремена породица треба би да има темељ своје куће Православну веру. На другом месту је школски систем на свим нивоима, од предшколских институција па све од факултета где се недовољно или никако не учи о духовним вредностима Православне вере, а самим тиме и учењем Православне цркве о мислима. Отуђење просветног система од хришћанских вредности и Православне цркве плод је како комунистичког режима, тако и секуларизације демократских друштава. На трећем месу је улога Српске православне цркве која је осим у Републици Србији присутна у више држава, где се њено дејство усклађује са уставом сваке државе и самим тим врло често њена улога је ограничена на простор храма, где покушава да пренесе учење Православне вере свима људима добре воље и тиме да их научи како да расуђују које су мисли од Бога, а које не, и да се боримо да задобијемо ум Христов. Учење Православне цркве о мислима је изражено од најраних времена у Светом писму и Светотачкој литератури попут Лествице, Добротољубља, Лавсакиа, Старечника, дела Светог Исака Сиријског, Макарија Египатског, Никодима Светогорца и многих других древних Светих отаца све до нашег доба и чувених Светих стараца Силуана, Пајсија, Порфирија, Софронија и у нашем роду до смиреног старца Тадеја. Нажалост, већини људи у роду српском сва та дела, као и њихови аутори, посве су непознати. Наше тзв. образоване генерације упознате су са делима западних философа и психолога чије се учење о људским мислима заснива на овоземаљским научним спознајама и одбацивању Бога, док за Светотачку литературу нису ни чули нити знају да у најзначајним библиотекама широм света се чувају преписи дела свих тих великих светих отаца Православне цркве. С друге стране у књижарама главни бестселери су књиге о источњачким будистичким и хиндуистичким религијама и сектама, које уче о самоконтроли, самопоуздању, о контроли мисли путем мантри и јоги вежби, док је светоотачка литература посве занемарена, тако да је велики Божији благослов видети у мору квази духовне литературе дело старца Тадеја „Какве су ти мисли такав ти је живот“. А о телевизијским програмима, интернету и друштевним мрежама, где скоро све човека наводи на негативне мисли, шта рећи, док да се види нешто што ће просветити људске мисли представља право мало чудо. С обзиром на све те узроке, почевеши од несистематског образовања детета и његових мисли од предшколског периода па све до дубоке старости, сви мање-више постајемо робови негативних мисли обезбожене и обесхристовљене цивилизације. Тако да је велико чудо да уопште постоје људи са чистим мислима које су плод богомислија и учешћа у Светим тајнама Цркве. Оно што је потребно, да постоји је систематски приступ образовању личности са оцрковљеним мислима где је центар људских мисли Господ наш Исус Христос, кроз учешће у Светој евхаристији и богослужбеном животу Православне цркве. Стихијско препуштавање нових генерација, па и нас самих, да савремена дигитална цивилицазија образује наше мисли је израз несистематског приступа самом проблему и представља својеврсну неодговорност. Заиста, није довољно да се само дивимо светим оцима попут Пајсија, Порфирија, Јустина или Тадеја већ и сами, уз систематску помоћ наше Православне цркве и њених пастира, наших духовних отаца, учествујемо сви заједно на култивисању наших мисли, да се уз помоћ благодати Божије очисте, просвете и обоже. Тај процес није нимало лак, стога у томе процесу образовања нових нараштаја, почевши од нас самих, сви требамо једни друге да подржимо и непрестано охрабрујемо да задобијемо ум Христов, јер кад имао ум Христов тада су нам и мисли чисте и свете и тада је наш живот достојан наших светих предака почевши од Светог Саве па све до нашег Патријарха Павла и Старца Тадеја. С обзиром на стање у савременом свету, утопијски би било очекивати систематски приступ на нивоу држава да се путем надлежних министарстава просвете започне процес образовања нових нараштаја у православном духу гајења христољубивих, а самим тиме и човекољубивих мисли. Наравно то би било пожељно, али стварност је сасвим другачија. Стога, остаје да сама Православна црква, ма где год се налазила широм света, својом мисионарском мисијом путем веронауке, а пре свега Свете литургије и Светих тајни, освећује људске мисли да постану богоугодне, а самим тиме и узрок изградње једног бољег и племенитијег друштва . https://mitropolija.com/2023/10/03/arhimandrit-evsevije-meandzija-misli/

Након чињења греха јавља се разочарење, кривица због пада, због отпадништва од Бога, због преступа Његових заповести. Сви смо то искусили јер смо сви згрешили и сви грешимо. Наша фрустрација расте због понављања истих грехова. А после разочарења, одричемо се сваког духовног напора. Одустајемо од наше борбе. Падамо али сада не устајемо. И то је лоша ствар. Већи је грех наше одустајање од борбе, него сам грех који смо починили. Јер, резигнација показује да се више не надамо, да више не тражимо милост Божију. Зато увек, увек, ма колико велики наш пад, ма колико чест наш грех, никада не одустајмо од наде у Бога! Бог нас никада, никада, не напушта. Не дозволите да кривица због учињеног греха опседне ваше биће. Не дозволите да разочарање изазове очај и апатију. Јеси ли пао? Устани мој човече! Јеси ли згрешио? Не задржавај се у свом греху, не анализирај своју страст, него тражи милост Божију. „Али, ја ништа не поправљам. Радим исте ствари изнова и изнова“, кажете. Да, радиш све исто, можда и горе, али шта год да радиш, колико год често радиш, пред милошћу и љубављу Божијом то је ништа, као кап воде испред океана. Такав је наш грех пред Божијим милосрђем; кап која пада у океан, пропада и нестаје. Питање, дакле, није да ли Бог опрашта све лоше што сте учинили, већ да ли желите да вам буде опроштено. Питање је да ли желите да дозволите да ова једна кап вашег греха падне у океан милостиње нашег Бога и да се испере. Ниједан грех није толико велики да се не може опростити. „Хула на Духа Светога“ је управо то - сматрати да смо учинили нешто неопростиво. Јер, то је као да кажемо да су Божија љубав и милосрђе мањи пред нашим грехом. Дакле, оставите кривицу, разочарање и видите Бога који вас чека без злобе, без казни, без компликација - само са добротом и невиношћу, са праштањем и љубављу. Урадите шта можете сада. Немојте седети и упоређивати се са другима или са оним што сте раније радили . Радите шта можете, макар то било мало. Бог не гледа величину и количину борбе, Он види наш избор, наше срце, нашу тајну сузу. Нека цео наш живот буде песма хвале Богу и испуњавања Његових заповести. Ако ништа друго, бар имајмо храбрости да признамо своју слабост, своје недостатке, своје грехе и положимо их пред ноге непогрешивог Господа. Бог тражи од нас да завршимо борбу за добро. Не тражи од нас да изађемо први. Изађимо последњи. Поента је да пресечемо нит овог живота са „Господе, помилуј ме грешног“ на нашим уснама. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-ase-ton-theo-na-se-sygchoresei-2/

Један пустињак је говорио: "Кад платиш све дугове у овом животу, можеш да се спасеш. Међутим, уколико си више ударан, добијаш и већу награду. За човека који је неправедно изударан постоји чиста плата. Често се догађа да човек који води врло добар живот буде тешко погођен. Ако Бог то допушта, зашто то допушта? Дозволите ми да то објасним једним примером. Постоји једна добра породица. Добар муж, добра жена, добра деца. Сви иду у цркву, причешћују се, итд. Изненада, пијанац или безумник без икаквог разлога убија главу породице. Због тога многи, који су далеко од Бога, кажу: 'Погледајте га! Видите ли? Ишао је у цркву, а ево шта му се догодило!' То је дрскост. Бог допушта да страдају и они који уопште нису криви како би непокајанима дао и другу прилику да се покају када виде страдање недужних, чиме би се уподобили покајаном разбојнику који је на крсту био поред Господа. Шта примећујемо код ова два разбојника између којих је био распет Господ? Један хули на Христа и каже: Ако си Ти Христос спаси Себе и нас! Међутим, онај други га прекорева и каже: Ми смо праведно осуђени. Јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а Он никаква зла не учини... Зар се ти не бојиш Бога? (Лк 23,39-41). Управо због тога Бог допушта да недужни људи пате - да би и они дрски имали користи, иако су они који страдају уистину љубљена чеда Божија. Верујем да ће им Бог у Рају рећи следеће: 'Дођите, ово место је за вас, или изаберите оно које се вама допада!' Да ли разумете? То се дешава управо због тога. Тражећи да будемо оправдани, можемо све да изгубимо. Губимо и свој мир и своју награду." https://www.facebook.com/profile.php?id=100066472759265&ref=py_c

“Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле.” (Јев.13, 2) Велика је тајна гостољубља јер неки из гостољубља не знајући примише анђеле. Који су то “неки” домаћини и који су то “анђели” које угостише? И због чега их не наводи у својој посланици Јеврејима Свети апостол Павле? Апостол Павле обраћајући се Јеврејима његовог доба има на уму да им је из Мојсијевих Књига (Стари завет) познато ко су били домаћини, а ко анђели и где се то збило. Нажалост, данас када је Мојсијево Петокњижје као део канонских књига Старог завета, које користи Православна црква, за многе хришћани остаје посве непознато. Домаћини беху праотац стогодишњи Аврам кога Бог учини “оцем многих народа” (Пост. 17, 5) и његова жена Сара која силом Божијом у деведестој години затрудни и роди му сина Исака. (Пост. 17, 17-19) Они живљаху у равници Мамријској и јер беху најправеднији између свих људи управо код њих одабра Господ да их посети. (Пост. 18,1) Да Господ дође код Аврама у виду три анђела, видимо и спознајемо, јер кад Аврам седећи испред свога шатора виде три човека да му се приближавају, притрча ка њима и обрати им се у једнини, а не у множини, назвавши га “Господе”. (Пост 18,3) Иако не беше у Старом завету познање једног Бога у Светој Тројици, Аврам се у почетку обратио у једнини, да би се одмах потом обраћао у множини: “Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом. И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега.” (Пост. 18, 4-5) Гостољубље Аврамово уродило је изливањем милости Божије на бездетне и остареле Аврама и Сару, јер један од анђела рече: “Догодине у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина.”(Пост. 18, 10) Благослов Божији излио се обилно на Аврама и Сару због њиховог гостољубља јер ће од “Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи.”( Пост. 18, 18) Заиста, драга браћо и сестре, једна од највећих врлина је “гостољубље” јер примајући у госте испуњавамо речи Господа нашег Исуса Христа: “И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти.” (Мт. 10, 42) Један од великих старца рекао је својој братији: “Сви ваши подвизи биће узалудни ако не покажемо гостољубље према свима који нам долазе у манастир.” А Преподобни Јаков Евијски дао је благослов “да манастирска капија буде 24 сата отворена за све, јер ко смо ми да затварамо капију онима које нам Бог и Свети Давид пошаљу?” Стога, драга браћо и сестре, ако желимо да смо слични праоцу Авраму и свим Светима Православне цркве све до новопројављеног светитеља Јакова Цаликиса, било би добро да не заборављамо гостољубље, јер поједни се хвалећи “Светогорским типиком” у својим манастирима заборавише да је прво и основно “Светогорског типика” да кад дођу поклоници у манастир да се послуже чашом воде и шта је Бог дао. А што важи за манастире важи и за све хришћанске породице. “Гостољубље изнад свега” јер неки не знајући из гостољубља примише анђеле. (Јев.13, 2) https://mitropolija.com/2023/08/25/arhimandrit-evsevije-meandzija-tajna-gostoljublja/

Осврнимо се на себе и загледајмо се у виноград своје душе, јер је Господ свакоме од нас предао наш сопствени врт и сопствени виноград чији ће плодови добити доличну награду. Да ли се у нашем винограду налази Бог, да ли се у њему дела по Богу? Хоћемо ли имати шта да принесемо Господу говорећи: „Ево Твојега од Твојих, Господе!“ Да ли се и наша душа труди у истој запрези са злим посленицима? И хоће ли се наједанпут догодити да се код нас не нађе ништа Божје? Наједанпут ће се показати да, поред спољашње сличности са православним животом, нашу унутрашњост у најбољем случају чини наше себичњаштво, а што већ представља отворено непријатељство. Драги моји, ја вам говорим са свом одговорношћу свештеника, јер управо о томе сада сведоче несреће нашег живота. Чак и већина оних, који се налазе у црквеној огради и хладним прорачунатим разумом исповедају Бога, нису Му се приближили љубављу свога срца, јер су срце оставили да робује њиховим страстима и пожудама: они га нису предали Небу него су га у целини предали земљи. Остајући споља верујући, ми се својим животом уподобљујемо окреченим гробовима, који се расипају у прах приликом првог додира са најмањим искушењем и испитивањем. Пожуримо да творимо дела Божја, док је још време, док је још време сабирања плодова. Предајмо Богу зреле гроздове добрих дела, која творимо ради Бога и у славу Божју. Живећемо по Богу и са Богом, у сваком тренутку свезујући сопствену самовољу и себичњаштво, страхујући од судбине оних, које је Бог одбацио, да нам се не би одузело Царство Божје. Погледај с небеса, Боже, и види, и посети овај виноград, и утврди га, јер га засади десница Твоја. Амин. https://patmos.rs/2023/08/17/arhimandrit-jovan-krestjankin-o-vinogradu-nase-duse/

Он је био човек групе. Задиркивања, бестидност, шале и још много тога били су на његовој дневној листи подвига. Године су пролазиле, а он се никада није повезао ни са једним човеком. Никада никоме није веровао. Сви су га желели за друштво, али он сам никога није схватао озбиљно, није осећао да је неко његова сродна душа, његов пријатељ, њеко њему близак. Негде у тридесетим, упознао је девојку. Упознао ју је скроз случајно у неком непознатом друштву. Ова девојка је имала нешто другачије, нешто "чудно". Био је заинтригиран. Кад би се затекла у његовом друштву, он је прекидао са глупостима, заустављао безобразлуке на које су га други наводили ради забаве. После неколико месеци смогао је храброст да је позове да изађу. Она је прихватила, пријатно га изненадивши. Није очекивала да ће је он позвати на састанак са њим. Од првог састанка схватио је да има посла са девојком која дубоко верује у Бога. С друге стране, он би ставио нешто „црквено“ у уста само да би се ругао или критиковао. Девојчине речи су му биле слатке. Њихови састанци су се наставили. Девојка је увек била насмејана и весела, а он забринут и узнемирен. Говорила му је о Богу, о животу у Цркви, о истинској и несебичној љубави. Одмарао се у сигурности њених очију. Никада је није дотакао, све док му на последњем састанку није рекла: „Волела бих да се молиш за мене. Следеће недеље ћу имати веома озбиљну операцију срца!' Њене речи су замрзле његов поглед. Несвесно је ухватио за руке. Било му је незамисливо да је изгуби. „Да, молићу се“, рекао је дрхтавим гласом. Девојка је устала, загрлила га и отишла говорећи „позваћу те“. Није рекао ништа. Дошао је дан операције. Ујутро је устао сетивши се да „мора“ да се помоли. Обећао јој је. Али није знао како. Није знао ниједну молитву. Сетио се како га је бака обучена у црно водила као дете у мали манастир поред његовог села. То је било можда једино место које је сматрао беспрекорним, правим и чистим. Упутио се тамо. Било је подне. Ускоро ће девојка бити оперисана. Угасио је мотор аутомобила и тако угасио и радио који је све време свирао. Тишина. Пажљиво је изашао из аутомобила и још пажљивије затворио врата аутомобила. Ова тишина је имала нешто свето, као да је скривала нешто драгоцено. Први пут у животу доживео је овако нешто. Тишина, у својој његовој бризи. Наставио је да корача до храма. Неколико свећа је треперило. Стајао је пред вратима Храма, када се пред њим појавило ведро лице његове баке. Кад је био мали, узела би га руку и доводила овде да упале свеће. Толике године и све ове свете успомене пале су у мрак заборава. Као да их није ни доживео. Прекрстио се и ухватио за кваку да уђе унутра. Врата су се отворила, а са њима и врата његовог срца и извори његових очију. Плакао је у овој невиђеној тишини. Био је сам у Храму. Његове сузне очи дуго су истраживале агиографије, светиње, иконостас, кандила, клупе. Пред њим се тајно ширила једна неземаљска и истовремено позната присност. Осећао се као код куће, као да је у наручју своје мајке. „Боже, исцели ову девојку коју толико волим. Помози јој... помози и мени.” Минути су пролазили. Седео је и даље и осећао дубоки мир. Нешто му је говорило да ће све бити у реду. После неког времена је устао, поклонио се иконама и отишао. После два дана јавио му се један од рођака девојке. "Све је прошло добро. Не брини!". После два дана отишао је да је види у болници. „Изгледаш другачије“, рекла му је чим га је девојка угледала. "Хвала ти! Показала си ми пут тамо." Био је то последњи пут да ју је видео. Пољубио ју је први и једини пут у чело, осмехнуо јој се и отишао. Од тада је прошло много година. Дошло је време да тај младић оде из овог живота због своје старости. Заспао је седећи на степеништу Храма у коме је својевремено пролио толико суза. Заспао је након година самовања у мантији. Све је почело од секуларног и преобразило се кроз небеско друштво Божије Благодати. И све почиње поново сада, у Светлости, у Љубави, у Вечности. Иза врата Храма. Дрвена, затворена и тиха, причала су о свему што су видела и чула. А он, монах, сада непомичан, указивао је на грешке које је учинио, на епитимију коју је проживео, на љубав коју је дао и примио, на дане ћутања које је доживео у овој светињи. https://www.vimaorthodoxias.gr/eipan/archim-paylos-papadopoylos-piso-apo-tin-porta-toy-naoy/#

Догматизујемо многа питања у животу. Чак и ја понекад ухватим себе да сам апсолутно непоколебљив у погледу одређених ставова, иако не би требало да будем. Мислимо да на тај начин нешто постижемо, показујемо самопоуздање, одлучност и стабилност, док на крају показујемо скученост ума и срца, а са тим и тврдоћу, коју изазива наш его. Важно је да не правимо компромисе око неких питања, посебно оних која имају директну или индиректну везу са духовним идентитетом. Непроменљивост је неопходна у односу на љубав према Христу и ближњем. Заиста треба да будемо непромењени у смирењу и једноставности, у погледу послушности Цркви и нашем духовном оцу. Заиста не треба сумњати у нашу веру и поверење у Бога. О свему другом можемо да причамо, да саслушамо мишљења, да размишљамо. Наравно да ћемо чути различита мишљења о одређеним животним питањима, али када је вера у питању, то није нешто о чему треба преговарати. Неко може имати другачије мишљење о Христу од онога што Црква учи, и то је његово право, чак и ако то не можемо прихватити. Једно је да свако има право да изрази своје мишљење о одређеном питању, а друго је прихватање мишљења које је у супротности са нашом вером. Свако има право на своје мишљење, али то не значи да је други дужан да га прихвати. Постоји разлика између то двоје. За нека питања треба бити категоричан – нема места половичности, компромису и уступцима. Сам Господ је био кротак и разговарао је са свим људима, али је морао да каже „Тешко вама!“ фарисејима да би показао свој став. Није рекао: „Поштујем ваше мишљење и не говорим ништа“, већ је оштро осудио њихово лицемерје, болесну религиозност, безумну схоластику. Христос је на земљи имао једноставност и зато је био тако приступачан. Није био далек, зао, чудан, хировит. Слушао је свакога, али се није са сваким слагао. Некима је одговарао, пред другима ћутао, с некима је био категоричан, према другима је показао компромис, једнима је говорио директно, другима у параболама. Укратко, потребно је расуђивати. Ако немамо расуђивање, с једне стране, расправљаћемо о томе колико тачно треба да траје Света Литургија, или колико би дуга требало да буде брада или коса свештеника, а на другој страни ћемо правити компромисе са животом у телесним задовољствима, амнестирајући своје страсти под изговором да су се времена променила, и нећемо проговорити ни реч о познавању канона. Страшно је што изостаје покајање! Свештеник ће према некоме показати трпљење када се покаје, али када нема покајања, то трпљење ће му нашкодити. Чињеница је да постоје људи који не препознају грех у себи. Једино што им је потребно је сагласност Цркве са новим задацима, односно промена Христа, који је већ застарео и није савремен, није модеран! Неки оспоравају боју одежде коју свештеници треба да облаче на одређени празник, или да ли на вечерњој служби треба певати одређене стихире. Истовремено, ти исти људи, разматрају да ли се на Светој Литургији хлеб и вино претварају у Тело и Крв Христову! Свему томе недостаје расуђивање. Ми само показујемо извесно знање без искуства са Христом. Расуђивање не може доћи без самоспознаје, самоспознаја не може доћи без понизности, а смирење не може доћи без благодати Божије која нас просветљује и освећује кроз послушност Цркви и Спаситељу нашем Исусу Христу и руковођењем од духовног оца. https://preminportal.com.mk/duhovnost/odgovori-na-sovremeni-problemi/26104-rasuduvanje

Учење о митарствима која душа после телесне смрти човекове проходи и тамо бива кушана и суђена од стране демона, према различитим страстима које они изазивају, једно је од најконтроверзнијих питања у православној традицији. Ово питање никада није разматрано као догматско питање, па зато не постоје никакве саборске одлуке које потврђују, али и које негирају постојање митарстава како су она описана у виђењу Григорија ученика Св. Василија Нововог из прве половине 10. века. Григорије је у свом виђењу видео смрт и пут кроз ваздушна митарства једне подвижнице, преподобне Теодоре. Опис митарстава на српском језику из житија Св. Василија Новог се може прочитати на https://svetosavlje.org/zitije-prepodobnog-oca-naseg-vasilija-novog/ Ставови о митарствима, данас у православном свету, крећу се између дословног прихватања поменутог виђења са свим детаљима и потпуног негирања постојања митарстава као својеврсне гностичке заблуде која је преживела у аскетским круговима. У овом одговору хтео бих да подсетим да овом питању треба приступити трезвено и ослањајући се на богату богословску, литургијску, аскетску и књижевну (посебно житијску) традицију Цркве. Међу онима који су се од 19. века до данас посебно бавили овом темом, ослањајући се прилично подробно на поменуто житије Св. Василија новог треба посебно поменути о. Серафима Роуза који је своје ставове о митарствима изнео у књизи: „Душа после смрти“ https://svetosavlje.org/dusa-posle-smrti/ коју је написао у касним седамдесетим годинама. Претпостављам да су је многи читали јер је преведена и објављена на српском језику. Серафим Роуз се ослања на „Слово о смрти“ Св. Игњатија Брјанчанинова https://svetosavlje.org/slovo-o-smrti/14/ као и писанија Св. Теофана Затворника и уопште руску духовну традицију 19. века у којој есхатолошке теме, посебно питање живота душе после телесне смрти, имају нарочито велики значај. Св. Јован Шангајски је такође писао на ову тему у својој књизи „Живот после смрти“ https://svetosavlje.org/zivot-posle-smrti/#05 где се позива на визију усхода душе преподобне Теодоре из поменутог Григоријевог виђења, као и на ставове Св. Теофана Затворника. Ови текстови су доступни у српском преводу па их није потребно посебно препричавати. Отворено и јавно противљење учењу о митарствима као гностичкој јереси и заблуди видимо, на пример, код Лева Пухала (односно касније архиеп. Лазара Пухала, Православна Црква у Америци) и Мајкла Азкула, који је променивши више јурисдикција тренутно у заједници са грчким старокалендарцима. Пухало је желећи да избегне проблем латинског чистилишта кренуо у готово потпуно одбацивање саме идеје привременог суда након телесне смрти. По његовом мишљењу душа се након смрти и без тела налази у извесном стању неме и слепе обамрлости, што је блиско учењу о мортализму или хипнопсихизму. Оваква схватања постојала су и у ранијим вековима али их је Црква увек одбацивала. Њих су посебно оживели протестанти, а нагињу им и неки православни академски богослови који под сваку цену желе да избегну могућност да душа може да живи након одвајања са телом, посебно у свесном стању. У либералнијим римокатоличким круговима двадесетог века јавило се веровање да одмах након смрти наступа коначни суд, о чему говори и православни богослов Томас Хопко. Азкулови ставови могу се прочитати у његовом спису: „The Toll-Houose Myth – The Neo-Gnosticism of Fr. Seraphim Rose” http://xa.yimg.com/kq/groups/2426010/639466037/name/The-TollHouse-MythThe-NeoGnosticism-of-Fr-Seraphim.pdf Умерени традиционални став о питању митарстава заступа митрополит Навпакта Јеротеј Влахос у својој књизи „Η Ζωή Μετά Τον Θάνατο“ (Живот после смрти) http://www.paterikiorthodoxia.com/2013/02/3335.html или у енглеском преводу (https://www.amazon.com/after-Death-Metropolitan-Nafpaktos-Hierotheos/dp/9607070348) Влахос нарочито указује да предање о митарствима треба разумети превасходно у оквирима литургијских и патристичких сведочанстава о судбини душе после смрти. Влахос зато не иде у детаље описане у житију Св. Василија новог, нити помиње и потврђује број митарстава, природу сваког митарства, нити начин на који је душа спречена да узиђе ка Христу, док се демонима на митарствима не „отплати дуг“ молитвама духовног руководитеља душе. Влахос истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом и да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења горепоменутог виђења. Митрополит Јеротеј признаје да учење о митарствима постоји у гностицизму и паганској митологији, посебно Египћана и Халдејаца. Међутим, он наглашава да је оно што је прихваћено од појединих отаца и црквених писаца у овом погледу засновано на хришћанској истини, те наводи пример да и хришћани верују у бесмртност душе, али не као Јелини, по природи, већ по благодати Божијој. Владика Навпактски не негира појаве добрих и злих анђела у тренутку смрти, што је посведочено у много примера у хришћанској традицији, али митарства више види у контексту страсти које муче душу приликом њеног излаза из тела. Владика Јеротеј посебну пажњу посвећује критици римокатоличког учења о чистилишту и доследно настоји да своје ставове утемељи на поузданим и провереним патристичким сведочанствима. Уз Митрополита Јеротеја треба поменути блаженопочившег протопрезвитера Томаса Хопка (Православна Црква Америке), бившег декана Св. Владимира у Њујорку који је држао да је Григоријево виђење описано у житију Св. Василија Новог типичан пример алегоријских прича педагошког карактера које се често без довољно расуђивања интерпретирају дословно. Хопко се такође не слаже са ставом противника учења о митарствима који сматрају да после смрти једоставно ништа не бива до васрксења тела. Из разних беседа Хопков став би се могао свести на теологуменон да након смрти одмах бива и коначан суд Божији и да прича о митарствима алегоријски приказује борбу огреховљене савести човека коме су потребне молитве Цркве да би прошао суд Божији. Хопко је веровао да они који су крштени су већ умрли, васкрсли и ознамењени Духом Светим и не могу да умру, већ телесна смрт за њих бива само прелазак у вечни живот Христа јер је Христос васкрсао. Он се чврсто држи става да је душа без тела једнако мртва као и тело без душе. Хопко је тврдио да Бог одмах даје прослављено тело онима који пролазе телесну смрт и да зато прослављамо светитеље као потпуно живе, а не као душе без тела. Зато се светитељи по Хопку јављају у својим васкрслим телима (о овим ставовима може да се чује на http://www.ancientfaith.com/specials/hopko_lectures/the_death_of_christ_and_our_death_in_him). Проблем са Хопковим мишљењем јесте да ни код једног ранијег светог оца или учитеља Цркве не можемо да нађемо поткрепљење за овакво тумачење. Теоретски ово би могло да се разуме у контексту разлике између линеарног времена и вечности есхатона, али опет остаје теологуменон, на коме Хопко није инстистирао као на догми. Слично мишљење о васкрсењу које бива одмах након телесне смрти дели и о. Зоран Ђуровић који је већ о овоме писао на форуму и са којим сам имао месец дана дугу дискусију прошле године. Међу онима који су богословски трезвено приступили овом питању је и француски православни богослов Жан Клод Ларше са својом значајном књигом La Vie après la mort selon la tradition orthodoxe, Jean-Claude Larchet (Живот после смрти по православној традицији), 2001. године (https://www.amazon.fr/apr%C3%A8s-mort-selon-tradition-orthodoxe/dp/220406713X) . Ларше је сакупио прилично импозантан број разноврсних сведочанстава из православне традиције која су утицала на формирање разумевања шта бива са душом након телесне смрти. Посебну пажњу Ларше полаже на разлике између православне с једне и римокатоличке и протестантске традиције са друге стране. Штета што није преведена на српски. Читао сам је у енглеском преводу (Life after Death according to the Orthodox Tradition, 2012) и сматрам да представља веома значајан покушај да се ова питања осветле кроз сву пуноћу богословске, литургијске, аскетске и житијске традиције Цркве. У коментарима који следе посебно сам се ослањао на Ларшеа и Влахоса јер сматрам да су њихови ставови најбоље утемељени у предању и да нас истовремено чувају од буквалног тумачења виђења о митарствима које може да нас нехотице увуче у другу крајност. ****** Треба рећи да се у апостолским временима хришћани нису бавили питањем преживљавања душе након смрти тела, већ превасходно очекивањем Другог доласка Христовог и васкрсења мртвих, што је остало као завршни члан символа вере Цркве „Верујем у васкрсење мртвих и живот будућег века“. Међутим, већ од 2. и 3. века, под утицајем разних гностичких учења, јелинистичких мистерија и митова, као и неоплатонистичке философије, пажња појединих хришћанских писаца, посебно у аскетским круговима ишла је више у правцу интересовања шта конкретно бива са душом после смрти. Тако је свеопште васкрсење које ће уследити након Другог доласка Господњег на известан начин отишло у други план, а код неких се чак утврдило веровање да се одмах после телесне смрти одлази у рај или у пакао. Заправо, и данас добар број хришћана меша привремени удео човекове душе након телесне смрти са коначним уделом након Суда. За разлику од гледања на човека као јединствену психофизичку целину, поједине секте су развијале крипто-платонизам по коме смо ми заправо душе које су падом ушле у тела и које се након телесне смрти враћају у своју истинску отаџбину ослобођене терета тела и зато су рај и пакао пре свега реалности које се тичу само душе. У том приступу није било много места за Христов домострој спасења, посебно за васкрсење тела, и заправо је главно питање било како ослободити душу владавине тела и телесних грехова да би душа очишћена ушла у небеске сфере. У овом погледу посебно је гностицизам, против кога се Црква жестоко борила, нудио читав низ митова, ритуала, начина како да се душа избори са демонима који је спречавају да се уздигне Богу након смрти. Христово спасење је од стране јеретика гностика свођено на неко тајно знање (гносис) које треба да нам помогне да прођемо демонска митарства о којима више гностичких текстова врло прецизно говоре. Међутим, аутентична хришћанска есхатологија је заправо веома материјална јер ће Царство Божије бити преображени и престворени ново небо и нова земља, где ће сви добити нова тела и где ће Господ царевати над народом својим довека. Разне мистичке секте су својим учењима правиле јак утицај на одређене аскетске кругове у Цркви, па се неретко ишло у правцу спиритуализације односно растеловљене есхатологије. По том веровању Царство Божије заправо нематеријално царство душа и анђела, те је удео душе после смрти од кључног значаја. Нажалост, овом проблему се не посвећује много пажње и превага одређених псевдо-мистичих и апокрифних учења и сумњивих виђења која су настала под разним нехришћанским утицајима и данас има велики утицај на разумевање овог питања. Као хришћани ми треба пре свега да чекамо Царство Божије које ће доћи у сили, када ће бити промењено обличје овога. Тада ћемо опет у васкрслим телима вечно живети са Господом. Могло би се са потребним опрезом рећи да је учење о митарствима у нашој Цркви заправо актуелизовано у одсуству ове есхатолошке перспективе и под утицајем веровања да човекова душа без тела представља целовитог човека, па јој тело није ни потребно. Међутим, од апостолских времена човек је као личност виђен у јединству душе и тела, као два аспекта човекове ипостаси. Флоровски то лепо исказује речима да је душа без тела фантом, а тело без душе леш, иако није негирао да душа након телесне смрти наставља да живи и чува човекову личност. Када говоримо о животу душе после смрти не мислимо, дакле, на платонистички појам душе која поседује пуноћу човекове ипостаси и довољна је сама себи, већ на привремени али и на известан начин непотпуни начин постојања до Другог доласка Господњег, када ће се душе опет обући у васкрсла тела. ***** На основу бројних примера из православног предања (Светог писма, дела светих отаца, црквених писаца, аскетске литературе, посебно житија светих) може се закључити да након телесне смрти долази до разлучења душе и тела, два аспекта човековог постојања, али да се човекова ипостас (личност) не губи и наставља да постоји у души човековој до васкрсења и васпостављења заједнице са новим, васкрслим телом. Човек је од Бога створен као биће које спаја видљиви и невидљиви свет. По свом телесном саставу близак је животињама и биљкама, а по душевном саставу бестелесним духовима. Након телесне смрти душе улазе у домен постојања анђелских сила, невидљиви свет (који се помиње у 1Пост 1.1). Душе оних који су живели светим животом тј. опитно и непосредно окусили деловање Духа Светога, посебно мученици за Христа, одлазе праћени анђелима одлазе у рај (παράδεισος), где се не мисли на Еденски врт у коме су били Адам и Ева. Често се помиње да одлазе „на небо“ (οὐρανός) тј. улазе у начин постојања који имају анђели и могу да нас молитвено заступају и помажу по слободи која им је дата од Бога. Они могу да нам се јављају, али не у својим васркслим телима, већ кроз виђења и снове. Као ни анђели, они нису свудаприсутни, али живећи у овој реалности невидљивог (небеског) света у могућности су да опште са нама на другачији начин него у овом животу. Неки светитељи још и за овог живота чине чуда, јављају се у виђењима, делују на великим даљинама у кратком времену, поседују прозорљивост и друге духовне дарове који показују да иако у телу, већ обитавају у небеском свету. Многе од њих Црква убрзо после њиховог упокојења препознаје као светитеље, а њихова тела су често чудотворна (свете мошти). Душе оних који су живели трудећи се у врлинама и подвигу, борећи се са страстима у покајању пролазе кроз стање које се често назива привременим судом, привременом кушњом (προσωρινή δοκιμασία). Благодарећи молитвама Цркве оне пролазе суочавање са сопственом савешћу и новим начином постојања и настављају да живе у блаженом покоју у „Авраамовом наручју“ (κόλπος του Αβραάμ) који се такође често назива и рај (παράδεισος). Тамо обитавају заједно покајаним разбојником са Голготе, који је први са Господом ушао у рај и са праведницима по евенђелској причи о убогом Лазару. Душе оних, пак, који су без покајања тј. промене живота и настројења своје воље живели у греху и страстима, носе своје пожуде са собом и не могући да их задовоље, на привременом суду пролазе болно суочавање са својом савешћу и западају у стање ада (ᾍδης), мрака и горчине савести. Јелинска реч ᾍδης (lat. Hades) потиче из грчке митологије и бога Хаидеса (α-ιδειν), бога невиђења (у санскриту „веда“ је знање односно виђење и обе речи потичу из истог индоевропског корена „vid”, што је остало и у словенском језику где „вједети“ значи „знати“. Ад је, дакле, место одсуства (по)знања, виђења Бога, место духовног мрака и изолације. Они који су за живота постали слични демонима западају у „највеће дубине“ ада које се називају често и тартар опет по угледу на јелинску митологију (тамница у којој су били затворени Титани). Мрачна, адска, демонска стања појединих људи већ почињу и у овоме свету, као што и људи светог и благочестивог живота још и овде у телу осећају духовну утеху и радују се сусрету са Господом. Ад је до Христовог Васкрсења био опште стање у коме су обитавале душе свих људи и живеле као сенке. Сишавши у ад и „разбивши његове окове“ Христос је ослободио душе праведника који су живели благочешћу и вери, очекујући обећаног Искупитеља и Помазаника Божијег – Месију. Ова по-смртна стања су реална, али нису вештаствене материјалне природе која је доступна нашим чулима, и о њима се зна само по виђењима, и то кроз разне алегоријске слике. Светитељи на небу са праведницима који почивају у спокоју Авраамовог наручја очекују са радошћу и надом крај овог света и века, Христов други долазак и Нови Јерусалим. Међу светима, изнад самих херувима и серафима, је и Пресвета Богородица, али у већ прослављеном и преображеном телу, као она која је родила Спаситеља света. Праведници који су у Авраамовом наручју немају слободу да се јављају живима и тихују у радосној нади васкрсења. С друге стране, душе оних који су у „тамницама ада“ обитавају у стању смутње, страха и ужаса проживљавајући већ предукус вечних мука будућег пакла. Божија благодат и светлост за њих је већ патња и нису у стању да је опитују као блаженство. Приликом разлучења душе од тела по бројним сведочанствима из предања Цркве душе се сусрећу са анђелима или демонима у зависности од настројења своје личности у животу на земљи. Неки још и пре тренутка телесне смрти виђају бестелесне силе и губе осећај за овај свет проживљавајући стање новог начина постојања. Овде треба имати у виду да ни рај (наручје Авраамово) и ад нису коначне реалности, јер ова стања (начини постојања) су привремени и за човека су непотпуни јер душа без тела није у стању да доживи ни пуноћу блаженства, као ни сву тежину осуде. Наставак живота душе након смрти тела, дакле, никако не значи губитак човекове личности, као што не значи ни наставак пуноће постојања човекове личности које ће наступити тек након васрксења тела. До тада душа чува својеврсно сећање на елементе тела које се враћа у прах земаљски. По том сећању (као својеврсној матрици, холограму) тела ће бити васкрснута, али промењена и другачија него ова овде на земљи. Другим речима, раздвајање душе од тела није никада потпуно. У горепоменутој књизи о животу душе после смрти Жан Клод Ларше цитира Св. Максима Исповедника и нарочито Св. Григорија Нискога који говори о причи о убогом Лазару како га богаташ препознаје јер његова душа носи својеврснο обличје (εἶδος) тела по коме ће тело опет бити васкрснуто и човек васпостављен у својој пуноћи. Зато у хришћанској традицији не постоји појам платонистичке душе која је сасвим аутономна и којој тело није потребно. У складу са тим Црква од најранијих времена чува традицију поштовања тела покојника јер тело и даље, иако у стању распадања представља део ипостаси човека, као и душа, која наставља да живи у промењеном стању привременог постојања ван тела. Зато не говоримо о души самој по себи, већ увек о души тог и тог човека, слично као када се молимо за спасење душа наших не молимо се за спасење само овог аспекта човекове личности, већ за спасење целог човека. И живи и упокојени обитавају у категоријама створеног света, и самим тим и времена које, могуће, за њих на другачији начин протиче од овога века (αἰῶνος τούτου) тј. времена овог вештаственог света. То време ипак још није вечност тј. време будућег века, вечност (ἀιωνιότης), а поготово не надвремена вечност која је својствена само Богу (ἀϊδιότης). Такође небо као начин постојања у коме обитавају светитељи и анђели није васионски простор, али ни оно небо у коме вечно живи „наднебески“ Бог (ἐπουράνιος Θεός), који је изван и изнад сваког времена и простора, као једини вечни и нестворени. Тек након другог доласка Господњег, када буду створени ново небо и земља (Отк. 21-22) након завршетка овог света и века (συντέλεια τοῦ κόσμου τούτου), сви ће добити нова тела и проћи ће коначлни Суд Божији. Они који су живели у заједници са Богом, постали причасници божанских нетварних енергија кроз евхаристијски живот обитаваће у Царству Божијем (Небеском Јерусалиму) у прослављеним физичким телима и цареваће вечно са Господом и анђелским хоровима. Они, пак, који нису отворили себе за деловање Божије благодати и који су живот провели у греху и страстима без покајања васкрснуће на вечни суд и осуду и обитаваће у вечном огњу (паклу) заједно са демонима. Ове реалности ће према Св. Писму и мноштву сведочанстава светитеља Цркве бити вечне и непромењиве и неће се односити само на човекову душу, већ и на васкрсло тело. Без икакве претензије да на овако ограниченом простору износим основне елементе православне есхатологије, и бројна сведочанства из богатог предања Цркве шта бива са човеком након телесне смрти до васкрсења свих (што можемо врло детаљно са великим бројем цитата наћи у Ларшеовој књизи), сматрам да је важно да олако не потецењујемо ова сведочанства и развијамо неке спиритуалистичке и философске теорије које су стране хришћанству, али да, такође, с друге стране не идемо без духовног расуђивања у разне детаље из појединих сведочанстава (виђења) верујући да те реалности могу да се подробно опишу и да саме по себи представљају утврђену веру Цркве. Предање о митарствима у контексту горе реченог има своје место у животу Цркве и духовно је педагошког значаја, али само уколико се води рачуна о следећим јако важним стварима: 1. Идеја да демони суде душама није хришћанска јер је једини судија свима Бог. Тумачење учења о митарствима у смислу да демони одређују ко ће ићи ка Богу, а ко ће ићи у таму ада, једноставно нема основу у хришћанском предању. Без сумње, једном када душа напусти тело она улази у духовну димензију постојања у којој у складу са својим унутрашњим настројењем може да пролази различита искуства било са анђелима или демонима, али ни једни ни други не врше суд. Привремени суд је судећи по бројним сведочанствима из предања Цркве суд савести и наставак настројења које је човек имао у овом свету јер душа без тела није у стању да промени настројење које је слободном вољом прихватила у овом животу. Не треба потцењивати настојања демона, како за овога живота, а тако и након смрти тела да душу збуне и уплаше и одвоје од Христа, али и не треба губити веру да анђели, заступништво светитеља и молитве Цркве помажу људима и овде и након телесне смрти да прођу демонске замке и страх и велику промену приликом одвајања душе од тела. Јеротеј Влахос у својој књизи „Живот после смрти“ истиче да демони немају моћ над душом човека који се сјединио са Христом, али да имају „власт“ само над оним душама које су им се вољно потчиниле у овом животу, што је значајна разлика од буквалног тумачења сведочанства о митарствима из житија Св. Василија Новог. 2. Број митарстава и начин како се на њима „суди“, што се помиње у житију Св. Василија Новог, не постоји конкретно у бројним другим примерима из православног предања и може се претпоставити да је дидактичко-алегоријског карактера. Иако нико никада догматски није дефинисао постојање митарстава на начин описан у поменутом виђењу и о тим искуствима не могу да се нађу директне потврде у Св. Писму, ово предање је сачувано, уз различите детаље, од најстаријих времена и ако се правилно разуме, као и бројна житија светих, не садржи ништа супротно побожности (правоверју). Треба поменути став Св. Теофана Затворника који пише да све што је речено у виђењу о митарствима у житију Василија Новог представља реалност, односно тачније да „ове слике (алегорије) представљају реалност, али саме нису по себи реалност јер је стање душе после смрти нематеријално, ноетичко (умно), јер како и сам Апостол Павле каже након што је био узнесен на небо да оно што је тамо „није могуће човеку изрећи“ (2 Кор 12.4).“ Св. Теофан, настављајући о овоме питању у своме спису о души и анђелима предлаже да се „оставимо спекулација о томе шта се дешава у духовном свету. Читајте, понирите у смисао реченог, духовно се изграђујте, али не трчите да доносите исхитрене закључке. Јер оно што је тамо „око није видело, ни ухо чуло, нити је ушло у срце човеково“ 1Кор 2.9“. 3. Имајући ово у виду, митарства не треба схватати дословно као царинарнице у подваздушном простору (атмосфери), већ заправо као алегоричне представе реалног и неретко болног суочавања човекове душе са својим духовним стањем, својим гресима и страстима, као и последицама везивања са демонским светом у овом животу. На основу тог суочавања душа ће до васкрсења обитавати или у блаженој нади вечног живота у Христу или у мраку самоизолације и очајања, у духовној тами ада. 4. Што се тиче откупљивања грехoва тј. плаћања за грехове демонима да би душа могла да прође митарства, ову алегоричну слику такође не треба прихватити дословно, већ са расуђивањем. Душа човека који је пре смрти живео евхаристијским животом Цркве, остаје у црквеној заједници и даље, јер је Црква заједница и живих и упокојених. Из сведочанстава, посебно отаца подвижника душе светитеља усходе у рај праћене хоровима анђела, док душе оних који су живели у мраку греха сачекују хорде демона испуњавајући је ужасним страхом и одводе је у „адске тамнице“. 5. Душа која напушта тело носи са собом бреме свог живота у телу. Многи текстови, посебно из аскетске традиције Цркве наглашавају колико је душа повезана са телом у овом животу овде на земљи. Када греховним животом човек прихвати страсти као свој природни начин постојања, разлучењем душе од тела, наставља се агонија у немогућности да се те страсти задовоље и да се без тела раскине веза са предметима тих страсти. Уколико човек за живота није кренуо путем покајања, отворивши срце за деловање Божије благодати, душа и пре, али и након телесне смрти пролази агонију. То није јуридичко питање, као у римокатоличанству, где онима који нису принели довољно дела покајања предстоји „очистилачки огањ“ пургаторијума док се не задовољи Божија правда и чије се време трајања може скратити молитвама Цркве. Православљу је ово учење потпуно страно. За оне који су се упокојили Православна Црква приноси молитве које садејствују благодати Божијој и дају утеху и чувају у евхаристијском сећању. Црква се моли Богу да упокојени остану у вечној памјати (сећању) Божијем, и да бораве у блаженом уснућу. То је и смисао наших молитава за покојнике. Многи богослови, а међу њима посебно Флоровски помињу да одвајање душе од тела, не прекида везу човека са Црквом јер покојник остаје у љубави Цркве коју сачињавају и живи и упокојени који су сви чланови светотајинског Тела Христовог. Међу живима и онима на небу постоји непрестано општење у Телу Христовом - Цркви. О томе, што Ларше наводи у својој књизи, пише и Св. Никола Кавасила, али и пре њега Св. Григорије Назијанзен, Златоусти и други напомињући да божанске тајне освећују и оне који приносе и оне за које се приносе и божанска благодат испуњава и живе и покојне који на неизрецив начин учествују у евхаристијском животу Цркве преко литургије и молитава верних, слично као свети који су живели у потпуној изолацији у пустињама, далеко од људских станишта и самим тим храмова и литургија. Покојници примају освећење од евхаристијских служби у овом свету и будући да више не могу да греше бивају све више очишћаване, као злато у огњу, напомиње Кавасила. Овде примећујемо идеју донекле сличну пургаторијуму, али опет толико другачију, засновану не на мучењу ради задовољења неке Божије правде и на заслугама, већ на темељима евхаристијске заједнице. 6. Сусрећући се данас са неретко врло детаљним описима живота душе након смрти на основу разних виђења непоузданог порекла, веома је важно да знамо да овакви утицаји постоје у Цркви још од најранијих времена. Већ смо споменули хришћанска гностичка учења из 2. и 3. века, који су веома разнолика и често неусклађена једна са другим. У њима се помиње постојање тартара (пакла) у утроби земље и разним небеским сферама, чак повезаним са системом зодијака. Курт Рудолф у својој књизи о природи и историји гностицизма тврди да заједно са постојећим универзумом коме припада земља, планетарним системом и сферама зодијака укупно постоји двадесет нивоа постојања пре небеске сфере. У том поднебесном простору обитавају „кнезови који владају у ваздуху (τῆς ἐξουσίας τοῦ ἀέρος уп. Еф. 2.2), „господари таме“ (уп. Еф. 6.12 „Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета (κοσμοκράτορας τοῦ σκότους τοῦ αἰῶνος τούτου), против духова злобе у поднебесју (ἐν τοῖς ἐπουρανίοις).“). Истина ово се помиње и у Еванђељу, али по већини тумача погрешно је веровати да се то односи на простор у стратосфери, јер „небо“ које су изгубили својим падом демони није материјално небо иако је део створеног света, али невидљивог. Демони делују у „поднебесју“, односно у видљивом материјалном свету и делују смућујуће на душе које напуштају овај свет и иду у привремено покојиште блажених душа. У хришћанску иконографију је из предхришћанских митологија ушло и вагање душа од стране анђела, што је веома чест мотив у египатској уметности и религији. Мотив вагања, проверавања подобности душа је чест мотив у теозофији и Кабали. Иако у хришћанству имамо разне елементе предхришћанских митологија оне, ако се користе у уметности или у литургијском језику Цркве, имају искључиво значење које је у контексту предања Цркве. Када видимо фреске са анђелима који вагају душе, то свакако не значи да ће бестелесни духови судити људима. Штавише, у Светом писму се каже у 1Кор 6.2-3 „Зар не знате да ћемо судити анђелима?“ Судити (κρίνω) на јелинском значи и управљати и ове речи Апостола само указују да је човек који је створен по лику Божијем створен да буде виши од анђела. Отуда толика мржња демона према људима, и брига анђела да људима помогну и сачувају их од замки нечастивог јер је човек створен по образу и подобију Божијем. Хришћански гностици су посебно имали интересовање за начине како да душа узиђе пред Бога и прође ова демонска бића. Ту је посебну улогу имало тајно знање „гносис“. Још од предхришћанских времена у разним религијама су постојале посебне инкантације, рецитовање имена богова (демона) као и посебни ритуали чији је циљ био да обезбеде безбедан пут душе до божанске сфере. Све је ово било прихваћено у гностичким веровањима и измешано са елементима хришћанства. Против гностицизма Свети Оци су се жестоко борили, посебно Св. Иринеј Лионски који нам је и оставио највише података о њиховим баснама и фантазијама. Против њих су писали и Иполит, Климент Александријски, Августин као и црквени писци Тертулијан и Ориген. Утицај гностика нарочито је био јак у Египту, па није ни чудо да је у Наг Хамадију пронађена и највећа сачувана библиотека њихових списа. Могуће мешање предања из гностичких извора са аутентичним предањем Цркве може се приметити и у беседама које се приписују св. Макарију Египатском (иако су највероватније каснијег порекла) о поменима трећег, шестог, деветог и четрдесетог дана. Овде није проблематично постојање помена у ове дане, јер они су очигледно древног порекла и показују да је Црква молитвено бринула о уснулим члановима, већ о једном по мишљењу многих апокрифном веровању да ти помени бивају у те дане јер од трећег до деветог дана душа обилази рајска насеља (сахрана се обично обављала трећег дана), а од деветог до четрдесетог дана душа је обилазила мрачна подземља пакла, да би четрдесетог дана стала пред престо Божији и прошла привремени суд. Ово предање се често повезује са митарствима која трају до четрдесетог дана, што је тема присутна и у неким гностичким списима. Апостолске установе из 4 и 5. века помињу посебне молитве трећег дана VIII, 42, 1. Али овде се не говори о никаквом путовању душе кроз рај и пакао, већ о символичном значењу трећег дана „Нека трећег дана покојник буде испраћен псалмима, читањима и молитвама по угледу на онога који је васкрсао трећег дана; и девети дан нека се прославља у знак сећања на живе и уснуле, а четрдесети дан према древном обичају, јер тако је народ оплакао Мојсеја… и нека се милостиња даје сиромашнима у знак сећања на њега (покојника)“. На пример у животу Св. Симеона Солунског имамо слично тумачење зашто су баш ови дани важни: Трећи дан – због тога што нас је створио Тројични Бог и да живимо у нади да ћемо васкрсењем из мртвих бити обновљени у древној лепоти коју је Адам изгубио. Девети дан – зато што праведници чекају Васкрсење заједно са анђелима којих има по предању девет чинова, три тријаде, који славе Бога. Коначно четрдесети дан је дан у сећање на Христово Вазнесење након Васкрсења из мртвих које је уследило након четрдесет дана. На овај дан се подсећамо да ћемо васкрсењем из мртвих бити уздигнути на облаке у сусрет Судији и Спаситељу и са њим бити довека (уп. 1 Сол. 4.17) У овом предању све је усмерено на васкрсење, а не на путешествије душе по подземљу и небеским сферама, што одаје врло могући утицај гностицизма. 7. У овом контексту треба поменути и латинско учење о чистилишту где душе оних који су се покајали, а нису принели довољно дела покајања морају да буду очишћене и у зависности од тежине својих грехова бивају препуштене огњу пургаторијума да би на крају могле да дођу Господу. Ово учење вуче порекло у овом облику од 12 века и прихваћено је на више латинских сабора као званично римокатоличко учење и ослања се на веровање о потреби задовољења Божије правде. Учење о чистилишту је страно Православној Цркви и одбачено је као неправилно јер се спасење и суд посматрају у контексту јуридичког схватања оправдања и заслуга и нема јасног утемељења у традицији Цркве пре Средњег века. Учење о чистилишту је по мишљењу многих аутора очигледно настало под утицајем предхришћанских јелинских митова. Постоји доста аргумената да пургаторијум из латинске хришћанске традиције Средњег века заправо представља оживљавање идеја Платона и Хераклида Понтијског и других паганских писаца. За разлику од паганског ада (хада) описаног код Хомера и Хесиода, небески ад из дела каснијих грчких и римских философа је привремено место где душе проводе одређено време након смрти пре него што могу да се покрену у правцу вишег степена постојања или се реинкарнирају на земљу. Локација овог привременог ада варира од аутора до аутора. Хераклид Понтијски је веровао да је његова локација у Млечном путу. Стоици, Цицерон, Виргилије, Плутарх га смештају између месеца и земље, док су Нумерије и каснији неоплатоници сматрали да се налази негде у сфери непокретних звезда и земље (Adrian Mihai,"L'Hadès céleste. Histoire du purgatoire dans l'Antiquité). Чињеница је да идеју очишћења душа након смрти помиње више светих отаца Иринеј, Климент Александријски, Августин, Златоусти и други, али не у оном облику у коме је прихватила Римокатоличка црква у средњем веку. Православна Црква одбацује учење о Чистилишту због тога што је у многим елементима супротно православном предању Источне и Западне Цркве барем првих 10 векова, али притом ни најмање не доводи у знак питања значај евхаристије и молитава за покојнике који и након смрти учествују у благодати која долази од евхаристијског живота Цркве. Они који су овај свет напустили са благочестивим настројењем и надом у Христа добијају утеху и укрепљење и својеврсно очишћење кроз евхаристијски живот. Упокојени чланови Цркве настављају да живе у „путиру вечности“ како каже Шмеман и не прекидају заједницу у Христу са осталим члановима Цркве. Они настављају да живе у Христу. То није очишћење огњем мучења, већ радосно очишћење које благодаћу Божијом растапа преостале везе душе са лошим навикама и страстима које је још обремењују и након којег налази блажени мир и покој са душама преминулих праведника. Из житија Св. Макарија Великог видимо да умрли жрец који са њим разговара каже да када и њих који су живели без вере у Христа неко помене у молитви и они добијају олакшање и уместо да не виде лица једни других живећи у мраку, на тренутак угледају једни друге, што им даје утеху. Ово је духовно виђење али са јасном поруком, да молитва и за оне који су живели противно Христу и савести помаже или барем даје утеху чак и онима који су служили демонима. Бог је коначни судија и он једини познаје тајне срца па човек никада не може да са сигурношћу каже ко се након смрти налази у каквом стању, а поготово шта ће наследити након коначног Суда Божијег. То очишћење душа које је другачије од онога у латинском пургаторију помиње и Св. Марко Ефески разобичујући латинску заблуду очистилачког огња чистилишта, заснованог на сасвим другим основама. https://pouke.org/forums/topic/45714-архимандрит-сава-јањић-о-привременом-и-вечном-суду/

"Ово вам заповедам", говори Господ, "да љубите једни друге", јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим својим срцем, свим умом својим, свом душом својом, свом снагом својом, онда ће човек волети не само Бога, него ће волети свакога човека на земљи. И само тада, и једино тада, имаће снаге да буде истински и прави човек - човек љубави Божије. Без те љубави Божије човек је потпуно немоћан, очајно немоћан, да се одупре свим нападима зла које га окружује или које је у нама. Целу беседу можете послушати на: Архимандрит Петар ( Драгојловић): У Љубави Христовој јесте све! - Čudo WWW.CUDO.RS „Ово вам заповедам“, говори Господ, „да љубите једни друге“, јер у љубави Христовој јесте све. Ако љубимо Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа свим...

Блаженопочивши архимандрит Лука (Анић) одржао је 2000. године предавање у Ариљу. О чему год да је отац Лука говорио, говорио је о Богу и Светој литургији па је тако и овог пута тема предавања била ,,Литургија је тајна спасења“. На крају овог душекорисног и надахнутог предавања, каква су била сва предавања и бесједе оца Луке, као и емисије у којима је говорио о Богу и животу, један од посјетилаца је поставио питање које је гласило овако: Оче Лука, благословите и кажите нам нешто о духовним променама које се догађају у Црној Гори, о променама у души обичног Црногорца. И те 2000. године, отац Лука, који је сам по себи био радост и љубав видећи у људима само добро и своју вјечну сабраћу за Царство небеско, овако је казао о Црногорцима, међу које су га путеви Господњи донијели јула давне 1991. године, када је дошао за својим духовним оцем Митрополитом Амфилохијем и постао искушеник у Цетињском манастиру. ,,Није једноставно причати о Црној Гори и о томе шта се то тамо дешава укратко. Надам се да неће бити неукусно ако се сад изразим политичким жаргоном. За политичке промене које су се у Црној Гори догодиле пре неких петнаестак година, рекли су: У Црној Гори догодио се народ, а ја сад могу да кажем: У Црној Гори догодио се Бог. Иако се у Црној Гори догодило васкрсење, у ствари се, на површини није много тога променило, јер је народ у Црној Гори увек био с Богом исто онолико колико је био и са људима и то се није раздвајало. Народ је само, у једном моменту, у тој мери Бога заменио неким другим божанством да је почео да му служи, чини ми се, са исто онолико усрђа колико је пре служио истинитом Богу. Видевши да се преварио и дошавши до познања шта је урадио, народ у Црној Гори није морао да се лечи од свих оних пропратних ствари које су пратиле поклоњење том лажном Богу, идолу и учењима јер пропратних манифестација није ни било. Ако се за било који народ може рећи да је сав у некој богочежњивости, где материјалистичке ствари не улазе у било каква, па чак ни политичка учења, то је народ у Црној Гори. Тамо су сиромашни били и хришћани и комунисти, иако су били једни против других, неко је некога мучио, неко се мучио, оног момента када је престала идеолошка разлика, они су схватили да су, ипак, сви на једној страни и да више нема ничега што их дели. Не само што није било вила и палата које би делиле неке богате од неких сиромашних, него ни у срцу није било разлике. Можда се Господња реч о примању покајника најлакше може применити у Црној Гори. Овде у Србији, нарочито у Београду, људи тешко примају покајнике, и често чујем причу: До јуче су били комунисти, ено их сад у цркви, па не може човек од њих ни да се причести. Један човек ми чак рече: То је њихово стратешко покајање (замислите каква реч), да би се сад саобразили новим принципима друштва које све више прелази на хришћанске основе. На овај начин људима се онемогућава могућност покајња, могућност да кажу: Јесте, ми смо грешни. Ми их не примамо, уместо да им, као онај отац, у јеванђелској причи о блудном сину, потрчимо у сусрет и кажемо: Добро дошли; ми опонашамо оног другог сина који се љути на оца што прима блудног брата. Е, то и није баш много хришћански. Хришћански би било да их пригрлимо и будемо ти који ће им олакшати приступ Цркви. Кад се каје, човек много не види како га други гледају, битно му је само лично покајање, не инсистирајући да буде први већ само онде где су покајници. Зар није боље да такви људи дођу у цркву и буду ту где се сви кајемо и радујемо? Зашто би их ми сад издвајали!? У Црној Гори тога нема много. Тамо је народ, после оног стравичног испита званог плодови комунизма, оставивши ово по страни, прешао на хришћанску свест, показао да је вера дубоко у њему, чак и док је био у заблуди, у ствари била чиста. Чини ми се да у Црној Гори нема подмуклог човека. Све што имају, људи тамо изнесу напоље, тако да се не морате бојати никог осим оног који вам јавно запрети, као ни тога да ће вас неко напасти с леђа. Иако се чини неважним, то је најбоља слика онога што се крије у људима. У њима нема задње мисли, у њима постоји Јеванђеље, они су они нишчи духом, они који не калкулишу плановима свог ума, који све износе напоље и одговор на то очекују одмах. Некоме може изгледати напоран живот са таквим људима јер они траже потпуног човека, исто онако као што себе потпуно дају. Треба да знамо, да ће одбрамбени зидови које људи, нарочито у градовима, праве око себе, те исте људе, спречавати више него било шта да дођу у неко истинско јединство са људима. У Царству небеском нема никаквих зидова, ко буде имао зид тамо неће ни ући, не зато што га Господ неће пустити, већ зато што ће му бити тешко да носи све то камење, цигле и малтер како би око себе саградио зид. Ово огромно буђење у вери које се сада дешава у Црној Гори, у ствари је само пројављивање оне непатворене чистоте, која може само да буде на помоћ свима нама, и овде у Србији. Када је 1976. године, на сахрани светитеља наших дана, оца Јустина, јеромонах Амфилохије рекао у својој беседи: Спас српском народу ће доћи из Црне Горе, изгледало је као да је рекао да ће спас српском народу доћи са Марса. Иако је Црна Гора тада била потпуно идеолошки обојена, он је знао шта се налази у људима. Мени се дешава, и то не зато што сам монах и свештеник, да када на Цетињу тражећи неког човека, уђем у погрешну кућу, из ње се не могу више тако лако ишчупати. Када комшије виде да вам је у кућу дошао неки гост, иако не знају много ни вас, а још мање тог госта, оду па вам донесу његушки сир и пршуту, да госта имате чиме да почастите. То је нека неприпремљена одбрана пред Страшним судом, такви у Царство небеско улазе без муке јер немају задњих мисли и поступају како срце говори. Народ је тамо због тога бивао подложан великим страдањима, много већим током и после рата него остали српски народи (осим у Хрватској и Босни). Такви људи на сигурном темељу граде своје спасење. Људи у Црној Гори не морају да упознавају и проналазе Христа, довољно је да имају само једног поред себе, они су већ су сабрани у име Христово, јер тамо где нема ограде међу људима, тамо је и сам Христос. Тешко је о Црној Гори рећи било шта, а не рећи све најлепше. Доле сам добро научио да је лако бити са људима, да је једино тешко бити са собом ако се тим људима ниси потпуно дао, јер се тамо сви једни другима дају. Због тога је тамо живот лак.” Слободанка Грдинић https://mitropolija.com/2023/04/06/blazenopocivsi-arhimandrit-luka-anic-u-crnoj-gori-dogodio-se-bog-2/

Архимандрит мр Василије Костић из Јанице, Митрополије едеске (Грчка Православна Црква), одржаће данас, 4. априла 2023. године, у Саборној Цркви Светог архангела Михаила предавање на тему "Света Марија Египћанка - биће распето између Ада и Неба". О. Василије ће говорити после вечерњег богослужења које почиње у 17 часова. Извор: ТВ Храм инстаграм