Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'архимандрит'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ако некоме доликује рећи: Отац, то доликује ономе који нас је из неживота, из лошег живота, из непознавања Бога привео у живот по Богу. Он је тај пастир добри, који нас је са странпутице вратио, довео и на прави пут извео. Он је био тај који је наше душе гануо и побожно обавезао на врлину. Оно што нас најдубље везује за Оца је управо тај осећај родитељске жртве. Ради које човек бива послушан – не по закону нужности, чак ни по закону разума, већ по закону срца. Сви ми, његова духовна деца, одевени у расе или световна одела, осећамо исто: жељу да не грешимо, да не бисмо повредили закон љубави. Једном речју, љубав је била и јесте та покретачка сила која нас је везивала, одржавала и водила. Тако нас је научио живети. Он је за нас био оличење љубави, и клицу таквог живота усадио је у нас, те смо сви ми међусобно повезани том нераскидивом споном која превазилази границе живота. И нема неког међу нама ко то не осећа. Очев одлазак, колико год болан био, испуњава смислом, јер нам сведочи да је смрт немоћна. Отац је у себи оживео јеванђелску тајну, и зато је за нас увек био и јесте извор воде живе. Ко од нас није одлазио од њега освежен, оснажен и духовно напојен? Ко у њему није нашао лек за своје ране, ко се није утешио? То данашњи узбуркани свет не пружа човеку и зато је он за нас био и јесте тихо пристаниште. Увек на граници овоземаљске и неземаљске радости... сада осећамо само ово друго... Добили смо Оца у непролазности. И тамо је отишао да нам утре пут; оставио нас је да довршимо битку. Дете се пустило мајчиног скута, и сада на нама стоји да животом посведочимо своју верност, своју љубав. Испунио је своје време и назначење, и оставио је тако много... јер је много волео. Захваљујемо ти, Оче, за сву љубав, за сву жртву; захваљујемо ти, Оче, за муке рађања; захваљујемо ти, Оче, и молимо опроштај за ране које си отрпео, одболовао и оћутао онако како си ти једини знао. Опрости нам, Оче, за сву неправду несавитљиве људске природе коју си подносио ради нашег исправљања. Ти си имао трпљење мајке; дугујуемо ти верност детета – да нас се не постидиш пред Богом и људима, да твоја жртва не буде узалудна. Јер љубав није реч, љубав је жртва послушности – тако си нас учио. Сад си нас поверио Богу, онако како је нас Бог раније поверио теби. Ми се, иако уцвељени, радујемо васкрсном радошћу, и говоримо ти са светим пророком: Тако жив био Господ и жива била душа твоја, нећу те оставити. (2 Цар. 2, 2) Моли се за нас да трку довршимо, добар рат војујемо и Царство небеско задобијемо, да се тамо сви заједно обретемо; да ону радост, оно болаженство које смо предокусили с тобом, једни у другима задобијемо тако где растанка нема. Свима си био све, по речима апостола Павла, па нека Господ буде теби оно што си ти био нама, Оче! Нека те Мајка Божија, Преподобни Пајсије - чије си име носио, Свети Прохор, Свети Стефан, Свети Пантелејмон и Свети Ђорђе – чије си храмове оживео, прате на твом путу ка Господу, и нека те не оставе. *** Молимо Те, Господе, и преклињемо, да буде похваљен у Теби, да Ти се непојамно радује са својом мученичком родбином и са свима светима у векове. Нека се радост коју смо окушали на земљи у заједници с њим пренесе и продужи у веку будућем, у веку трепетне близине Божије, и гледања Лица Његовог. Ти, Господе, суди нашем Оцу и не препусти суд другоме, јер је писано: Коме Цар суди, тај на суду милост задобија. Умилостиви се, Господе, јер је љубав према Теби и своме ближњем увек имао као основу прегнућа. Даруј нам снаге и мудрости да испунимо заповест светих: Послушност сина огледа се у одсуству оца. Молимо Те и преклињемо: Не лиши нас заједнице на Небу! https://www.facebook.com/manastirbrnjak.brnjakmonastery/
  2. Схи архимандрит Серафим Бит Хариби, један од најпознатијих светских аутора и извођача духовне музике, одржао је 31. маја 2022. године, у Великој сали Коларчеве задужбине величанствен концерт, где је наступио са хором манастира Тринаест асиријских отаца, саопштила је за Радио „Слов љубве“ гђа Зорица Зец. О. Серафим је након концерта, ексклузивно за Радио „Слово љубве“, изразио велику благодарност Богу и свима који су помогли да дође до реализације концерта и поручио да се у Србији осећа као у свом дому. Ово је иначе други долазак архимандритов у Србију. Наступали су на Кипру, у Италији, Шведској, Аустрији, Пољска, Русији, Украјини, многим земљама. Након Србије одлазе у Естонију, па у Чешку и у Стразбург. Под руководством Саре Цинцаревић и Јоване Микић на концерту је наступила и Црквено певачка дружина „Бранко“ из Ниша, која ове године обележава 135. година постојања. Видели смо потпуни склад композиције, хорског извођења и сигурне диригентске руке Саре Цинцаревић, која руководи мешовитим хором и осетили сву мекоћу срца њеног и свих чланова хора, сву љубав ка Творцу свега света, творцу који је композиторе наградио надахнућем. Осетили смо и сву љубав према Творцу ангелских гласова дечјег хора, чији су сви чланови рођени у 21. веку и где само најмлађи певачи, из првог реда, нису ходочастили у Јерусалим. Амбасадор Грузије у Републици Србији, г. Давид Дондуа, поручио је да је одушевљен концертом као и сарадњом народа Грузије и Србије, нарочито исказаним интересовањем за културно и духовно благо Грузије. Схиархимандрит Серафим Бит-Хариби је један од најпознатијих аутора и извођача духовне музике данас. Своје композиције изводи на арамејском језику. Нарочито је запажено његово извођење Псалама. Животни пут схиархимандрита Серафима је веома необичан. Већи део детињства је стицајем несрецћних околности провео у болници. У младости се активно бавио спортом и био је четвороструки првак Грузије у теквондоу. Услед великог животног искушења, тешке болести супруге током трудноће, проналази веру, даје завет и након оздрављења супруге одлази у манастир и постаје монах Серафим. Духовник је асиријске заједнице која живи у Грузији у месту Канда, недалеко од Тбилисија. Већина припадника ове етничке групе још се служи арамејским језиком. Слушаоцима Радија „Слово љубве“ о. Серафим је послао посебан благослов кроз Исусову молитву коју је изговорио на арамејском језику (звучни запис је у наставку вести). Извор: Радио "Слово љубве" Схи архимандрит Серафим Бит Хариби
  3. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас Света Црква помиње силазак Господа Исуса Христа у ад и извођење отуда душа свих старозаветних праведника који су били прожети вером у Месију Kоји има да дође. Данашњи дан, драга у Христу браћо и сестре, једном је постао дан одлучујуће и коначне борбе – борбе не на живот, већ борбе на смрт између два царства – царства таме и зла и царства добра и светлости. Сатана, кога је Христос био посрамио у пустињи, у ове дане је успео да распали срца Спаситељевих непријатеља најсилнијом злобом против Њега – до тога степена до кога човек никада не може доћи сам по себи. Христови непријатељи су се подали утицају духа злобе до те мере, да је њихова јарост против Господа Исуса потпуно изашла из граница, не само умереног и пристојног, већ и здравог разума уопште. Христос је умро на Крсту и био сахрањен. Чини се да им ништа више није било потребно, јер су постигли свој циљ? Али њихова се злоба ни тада није успокојила, чак ни Умрломе није дала мира, жалостећи Га, називајући Га пред Пилатом лажовом и обмањивачем, ради чега и гроб запечаћују и постављају стражу. Али ни гроб ни стража нису могли да задрже Животодавца. Тада људска злоба прибегава подмићивању – даје новац стражарима само да не би говорили истину и тиме одлучујући не само да се наругају правди уопште и нарочито ономе свештеноме, већ и да ступе у директну борбу са њиме. Куда ићи даље од овога: имати све доказе истинитости Христовог Васкрсења, а опет свим силама се упирати да се та истина не прочује по народу?! Шта може бити гнусније од овог поступка?! Али, док се људска злоба овако изругивала над најузвишенијом правдом и љубављу, у то исто време Син Божји, Син Дјеве, коначно је поразио нашег исконског непријатеља, ђавола, и сву његову тамну силу. Лукави, чувши са крста вапај Јединородног: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? (уп. Мт. 27, 46), у свом безумном ослепљењу је помислио: „Уколико би овај Исус био Јединородни Оцу, Отац Га не би оставио. Зато је сатана већ ликовао, мислећи да ће он, ето, вечно присвојити себи на живот у адској преисподњи и душу Овог Праведника. Али док он ликује у свом помрачењу и слепилу, адске тамнице се одједном испуњавају светлошћу и пред сатаном и свом тамном силом појављује се Јединородни Син Божји, сједињен с људском душом. Сила вражја се избезумила видевши Исуса Христа, и схватила своју грешку. Божанска љубав је на крају тријумфовала над сатанском злобом. Сатана, видевши себе и сву своју скупину везану, а видећи такође и заробљенике ада како бивају извођени из тамнице у рајске обитељи, потресао се до ужаса. Од тада је и само Исусово име постало страшно за демоне, и знамење Часнога и Животворног Крста неподношљиво. Истина, духови злобе и дан данас бораве у ваздушним просторима поднебесја и траже кога да прождеру (уп. 1Петр. 5, 8), али више не као кнежеви, већ као разбојници. Они могу да утичу само на оне који им се добровољно предају. Након што је однео победу над сатаном, Спаситељ тријумфално преводи душе старозаветних праведника у рајске обитељи, а затим се и Његова душа враћа у тело, које је лежало у гробу, оно оживљава и само бива одухотворено. На крају је побеђена и смрт. Христос Васкрсе! Мир Вам (Јн. 20, 19), кличе он Својим ученицима, јављајући им се након васкрсења, и мир који силази са неба и који превазилази сваки ум, испуњава њихова срца радостотворним страхом. Окриљени Божанским свепраштањем, страхопоштовањем и благодаћу, они након овога са несхватљивом храброшћу хитају са проповеђу о Распетоме, са речима мира, љубави, правде, слободе, братства, ка народима и племенима која не знају за Бога, и њихове речи које су се испрва овоме свету чиниле као безумље, временом су бивале са љубављу примане од незнабожачких царева и мудраца, па и читавих народа. Дакле, Победилац ада и смрти на крају се објављује као победилац греха и сваког зла унешенога у свет кроз ђавола, кроз грех првога човека. Сећајући се данас силаска Спаситеља света у ад и извођења одатле свих старозаветних праведника, па и саме победе над адом, требамо, драга браћо и сестре, да се радујемо, зато што сада смрти празнујемо умртвљење, адово разорење, другога, вечног, живота почетак. Треба увек да се радујемо у Господу, јер је Господ наше уздање и наша нада и у овом, временом животу и у Будућем животу, по Његовом истинитом обећању: Ја сам с вама у све дане до скончања света (Мт. 28, 20). Амин. https://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-kraju-bi-unistena-i-smrt/
  4. Ниси ни студен ни врућ? Тако, пошто си млак… избљуваћу те из уста својих (Отк. 3, 16 – 17). Шта треба да радим са напретком и благостањем које ми желе, и које су ми обећали, када оно не побеђује смрт? Као да детету кажеш „ Ради свој домаћи рад са пажњом и поштовањем, и изградићеш предиван мртвачки сандук тако да ћеш имати диван погреб“. Логика овога света је њен сопствени мртвачки сандук. Шта треба да радим са напретком који не побеђује смрт? Нека сви промашаји дођу, све док је смрт уништена, и овај мој промашени живот преплављен вечношћу, чак и сада. Вера је за одважне. „Бојажљивост је одступање од вере“(Свети Јован Лествичник). Они који се надају Господу подижу се на крилима као орлови (Ис. 40, 31). Тада су све слободе које се човеку нуде неодговарајуће. И никакв тоталитаризам није у стању да подјарми његову слободу. Боље је да људи не верују у Њега него да имају лажно веровање, него да болесни и залуђени људи представљају себе као Његовим учитељима, и апостолима. Боље је искрено порицање него искривљено веровање. „Мора нам бити дражи истински ад од умишљеног раја“(Симон Веил). https://manastirpodmaine.org/4048-2/
  5. Предавање Архимандрита Стефана (Вучковића), настојатеља манастира Велика Ремета, на тему “КРСТ И ВАСКРСЕЊЕ” одржано у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару 26.03.2022 године. https://mitropolija.com/2022/03/28/arhimandrit-stefan-vuckovic-krst-i-vaskrsenje-video/
  6. На програму Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке, поводом упокојења Епископа западноевропског Луке (Ковачевића), уприличена је емисија у спомен на овог знаменитог јерарха Српске Православне Цркве. Са гледаоцима једине црквене телевизије у нашој помесној Цркви, своја сећања о новопрестављеном Епископу Луки поделио је архимандрит Данило (Љуботина). Разговор је водила теолог Миланка Тешовић, новинар Телевизије Храм. Повезане вести: Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  7. - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема нигти ће их икада бити - каже Архимандрит Трпчевски Архимандрит Данило Трпчевски, игуман манастира Ђурђеви ступови у Беранама, рекао је за ТВ Прва, да су још прије мјесец дана почеле припреме за свечаност усатоличења владике Методија и дочек патријарха Порфирија 26. септембра у овом манастиру. - Булдожери и разне машине већ уређују терен. Увелико теку припреме за дочек патријарха српског Порфирија. Овдје не може да буде никаквих проблема, нити ће их икада бити - каже архимандрит Трпчевски. Архимандрит се телефонски укључуи у Јутарњи програм ТВ Прва, а у студију је био Ненад Чанак, па је Трпчевски искористио прилику да каже да није умјесно да се политичари баве Црквом, јер се Црква окупља око Христа, а Ненад Чанак се окупио око свога Христа, а то је Мило Ђукановић. - Да је било среће, Архијереји, њих 41, који су дошли на устоличење на Цетињу били би присутни и они би говорили најбоље и најприсније и најреалније о догађају који се догодио. Како што је ружно да се ми свештеници бавимо политиком, тако је исто ружно да се и политичари баве Црквом. Јер нама је Христос глава и ми се окупљамо око Христа, а политичари се окупљају око предсједника, а у овом случају, као господин Чанак који се окупио око свога Христа, а то је Мило, који је наравно и некрштен. Ми се окупљамо Христа и ми служимо у име Христово, а ја у излагању Ненада Чанка ниједном нисам чуо да је поменуо да је нама глава Христос и да је нама Бог Христос коме служимо, а не служимо ми ни Русији, не служимо ни предсједницима, ни политичким странкама, него наше служење је служење Свете божанске Литургије у храмовима и наравно у послушности надлежним епископима, патријарсима и поштујући њихове одлуке, као одлуке које доноси Црква, са призивом Светога духа- казао је игуман. Он је подсјетио да архијереји који су дошли, нажалост нису могли да дођу на Цетиње. - Нису били они који треба да буду, али су били они који не треба да ту буду. Ненад Чанак и Мило Ђукановић и Вељовић. По мом мишљењу, требало је да дођу архијереји из цијелог свијета. Било је мало и незгодно и срамота да дочекамо госте аутомобилским гумама и остали стварима. Не мислим да су то Цетињани, то су људи скупљени из цијеле Црне Горе, који су немо послушни прошлом режиму, које гонио Цркву и владике - рекао је архимандрит Данило и додао: - Чанак је учен човјек, али свети Козма Етолски, један велики светац из 19. вијека, је говорио да ће зло доћи од учених људи, не од простих. Учење, знање, је мач са двије оштрице. https://dan.co.me/vijesti/drustvo/arhimandrit-danilo-trpcevski-durdevi-stupovi-i-berane-se-spremaju-za-docek-patrijarha-5081832
  8. · Високопреподобни оче, повод за наш поновни сусрет је намера да још једну од значајних тема расветлимо у разговору са вама као свештеним лицем: то су пандемије и вакцина, о којима се и даље у јавности расправља на узнемиравајући начин. Објавили смо мишљење лекара – др Марио Пеицхев, на основу личног сведочења некога које спасавао животе током пандемије, лично се уверавајући не само у високу стопу морталитета, већ и немоћи многих својих колега да се супроставе трагичној кончини. Желимо да разговарамо са вама о хришћанском погледу на пандемију. Почнимо са овим: какво би требало бити хришћанско гледиште о употреби лекова за лечење? Да ли хришћанство одбацује лечење болести људског тела? · Нама, хришћанима, мера за све је Свето писмо. Тамо, у Светом Јеванђељу, видимо самог Спаситеља како у земљи припрема лек којим ће помазати очи слепцу, и он прогледа. Пазите, потпуно је прогледао тек након другог помазања. Мислим да је пример више него јасан. Даље, у Апостолу читамо да је дар лечења долази од Светог Духа. Бог је снисходљив према људским слабостима и одговара на наше молбе да повратимо изгубљено здравље, иако смо ионако осуђени на смрт. У предању наше свете Цркве имамо Св. Бесребренике који су својој људској медицинској вичности додали моћ молитве и зато се називају врачима (лекарима) и чудотворцима. Ово је православно хришћанско схватање медицине. Несумњиво је присутан Божји благослов. · Прошле године, у претходном интервјуу, са вама смо се дотакли тајне причешћа, који се више не поставља, и чини се да је разјашњен. Појавио се нови проблем – вакцине. Да ли вакцинација омета хришћански живот и спасење човека? Да ли хришћанин напушта Цркву ако жели да се вакцинише, да ли је то на било који начин повезано са исповедањем његове вере? · Да бисмо били сигурни да нећемо склизнути у индивидуална схватања, најсигурније је придржавати се Црквеног предања, „старине“. Вакцине се у медицинској пракси користе више од 250 година. За ову четвртину миленијума ниједном Синоду или Црквеном сабору није пало на памет да их одбаци као нешто што стаје на пут спасења. „Бунт према вакцинисању“ је модеран феномен са коренима у окултним и езотеријским учењима, саставни је део New Age погледа на свет. Стога, савесни православни хришћани морају да избегавају таква осећања на сваки могући начин. То је тема сујеверја.
  9. Како је лепо, величанствено и радосно, када знаш да је 56 - ог Епископа зетског и 41 - ог Митрополита црногорско - приморског, Високопреосвећеног Г. Јоаникија, као што је вековима и било, у Трон увео поглавар Српске Цркве. Некада је то био Архиепископ Жички (Пећки), а од 1346. године, Патријарх Српски. Овога пута такву велику част имао је Његова Светост Патријарх Српски Г. Порфирије. И то управо на Цетињу, том скоро па шестовековном центру Српске Православне Цркве у Црној Гори. Све док је Српске Цркве и Цетињског Манастира на Цетињу, биће и Цетиња, јер је Цетиње и настало као имање Цетињског Манастира тј. као имање Српске Цркве. Поједине цетињске дириговане букаџије, тоталне незналице историје, често и некрштени људи, криминалне структуре, или пак страни и домаћи плаћеници који уопште немају никакве везе за правим Цетињем и Православном Црквом, поново су доживели тешки пораз. Велики део Цетиња ни у недељу а ни раније није био у друштву тих изманипулисаних или пак потплаћених људи који су по Бог зна који пут, противзаконито, антиуставно, безуспешно и на улици, покушали да узму образ црногорске престонице. Као и вековима раније, сви опаки и зли науми разбијали су се о освештане зидине Цетињског Манастира који је 1484. године основао српски феудалац из Зете, Иван Црнојевић. Као знамење српске царске империје Светих Немањића, Црнојевићи су оставили и грб Немањића на Олтару Цетињског Манастира. Тај свети немањићки грб и дан данас краси Олтар манастирског храма цетињске светиње. О томе је врло јасно и недвосмислено у својој "Историји Црне Горе' писао Митрополит црногорски, приморски и скендеријски, и стриц Његошев, свети Петар Цетињски. Да се зна чији је био и остао тај духовни бисер Црне Горе и српског народа. Победило је дакле поново Свето Цетиње. Оно Цетиње које је верно аманетима светих предака. Оно Цетиње чија историја и памет не почињу у Брозовом Јајцу нити у Кумровцу. Оно Цетиње које зна своју величанствену историју и које се држи своје Свете Српске Православне Цркве, своје светосавске и светопетровске традиције, светолазаревског и светопетровског Косовског Завета, свог немањићког духовног континуитета и своје велике цетињске светиње.
  10. Древни антички Лихнидос, што у преводу са грчког значи Бело језеро, или данашњи словенски назив - Охридско језеро (језеро о хриди), се налази у држави Македонији на територији коју насељава наш братски и комшијски народ Македонци. Читав тај простор је регија од посебно великог историјског значаја, одакле је захваљујући св. Клименту и св. Науму, и њиховим ученицима, потекла велика христијанизација балканских Словена а касније и Свете Русије. Благодарећи њима и њиховим духовним оцима св. Кирилу и св. Методију, Словени су још у деветом и десетом веку једним делом христијанизовани, а словенска племена су добила и своја словенска писма - глагољицу и ћирилицу. Охрид је својеврсни балкански Јерусалим и то не само по мноштву измешаних култура, вера и обичаја, већ пре свега по светим словенским просветитељима који су као у неком новом Јордану или у некој новој Галилеји, крстили прве веће групе балканских Словена. У Охриду је и данас пуно прелепог белила, особене светлости и несвакидашње чистоте. Човек који није обишао Охрид и Македонију, тешко може схватити велики значај тог простора за духовну судбину свих Словена. Када дођете у Охрид осећате се као да сте дошли кући јер сви ми Словени смо на неки начин духовно зачети и духовно рођени негде у благодатним дубинама Цркве Охрида и Охридске регије. У Охриду је све некако древно и прастаро али уједно ново и увек актуелно. И ваздух који удишете је посебан. И светиње које целивате су тако особене и важне за све Словене. Па кад вас још и на сред улице вама непознати људи поздрављају и траже вам благослов, то само сведочи о љубави македонског народа према Цркви и свештеницима Христове Лађе Спасења. А када вам још са искреним осмехом и кажу: "Драго нам је оче да сте из нама братске Србије", онда вам се срце испуни милином и радошћу. Тек тада схватите да су сви расколи и свакојаки политички неспоразуми само привремена појава. Да ће љубав Христова све то ускоро надвладати јер љубав је непобедива. Да се Срби и Македонци поштују и воле на благодатним фреквенцијама којих често ни сами нису свесни. То је тај древни хришћански Балкан, отворен, искрен, незлобив и јединствен. Па када се вас Бог још удостоји и да у Нижепољу покрај Битоља саслужујете на Светој Литургији мученику и исповеднику наших дана, Архиепископу Охридском и Митрополиту Скопском Г. Јовану, и када се преко 120 ходочасника из Србије на тако светом месту причести Светим Тајнама Христовим, онда се на све излије огромни и неописиви мир и преобиље благодати Господње. Ваљало је зато и вредело посетити Охрид и Македонију, и упознати себе саме у неким скривеним наслагама древне хришћанске прошлости. Сусрести се са браћом и сестрама у Христу. Загрлити се са онима који су нам најближи рођаци и гостољубиви домаћини Охрида и Македоније. Само у том непосредном контакту и искреној хришћанској љубави, у којој потпуно и искрено поштујемо различите националне, језичке и културне идентитете једни других, осетићемо сви заједно, да смо били и остали најближи сродници. И по крви балканској а пре свега по љубави Христовој. Архимандрит Петар (Драгојловић)
  11. Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим. View full Странице
  12. Не мораш сине, не мораш. Рекоше ми оче да морам постити седам дана на води па да се причестим? Не мораш сине, не мораш. Ти не једи живе џигерице своме ближњем а за вештачки, измишљени и обавезни пост од седам дана на води, не хај ми мало. Нити га је наш Господ Исус Христос икада поменуо као услов за Свето Причешће нити било који општеприхваћени канон Свете Цркве говори о томе. Зато са љубављу, страхом Божијим и вером приступи Светој Чаши, и пости кад се пости, а мрси кад се мрси. Ни мање ни више од тога. Зато сине, никада не цеди комарце јер Бог није у било каквој неумерености већ једино у смирењу и љубави. Рекоше ми оче да морам да се исповедим код свештеника пред свако Свето Причешће јер ако се не исповедим оно ће ме спалити и биће ми на погибао душе. Не мораш, сине, не мораш. Суштину своје пажње обрати пре свега на то да ли се искрено желиш мењати на боље, да ли прашташ ближњима и да ли се заиста кајеш за своје грехе. Зато сине, не обраћај пажњу на вештачке рампе, самонаметнуте ровове и бесмислене препреке до Свете Чаше. Уосталом, није ли и Света Марија Египатска без исповести и после 17 година тешких грехова пришла Светом Причешћу? Пришла је без исповести али са огњеним покајањем у срцу и жељом да се мења. И да ли је сине Бог њу за то спалио? Наравно, није, већ је кроз Свето Причешће даривао одлучношћу за подвигом, дубоким смирењем, великим даровима Духа Светога и на крају и самом светошћу. Кажу ми оче, мораш да прочиташ толико и толико канона и молитви да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Потребно је само да загрејеш срце са било којом смиреном молитвом и потом се причести сваки пут без икаквог двоумљења. Са пуном вером. Да је Света Марија Египатска тражила да испуни све каноне и сва правила не би се на Јордану никада причестила. А и сам Исус каже ... Ја сам Господар и суботе, тј. свих правила. Јер нису људи ради суботе (правила), већ су суботе (правила) ради човека. Кажу ми оче, није Свето Причешће супа па да се узима на свакој Светој Литургији. Мораш да правиш паузе. Не мораш сине, не мораш. Причести се на свакој Светој Литургији јер је то директна заповест Христова за све чланове Цркве а није неки промашени савет неке баба Милеве што пре подне пали свеће у храму а поподне осуђује све који нису по њеном калупу. А и речи су Христове ... Хлеб наш на(д)сушни дај нам данас (сваки дан) ... Зато сине, пусти празне приче и сујетне разговоре, већ се са вером и смирењем причести на свакој Светој Литургији. Кажу ми оче, мораш и ово, мораш и оно. Мораш све да испунише да би се причестио. Не мораш сине, не мораш. Само требаш волети Христа Бога и свакога човека. Само требаш завапити као разбојник на Крсту ... Сети ме се Господе у Царству Твоме ... јер нисам га достојан. Само као Хананејка признати ... Да Господе, али и пси једу од мрва која падају са трпезе господара њихових. А пре свега и изнад свега, сине мој, као Петар узвикнути ... Господе, ти знаш да те волим.
  13. На небу класје На небу класје, на земљи крила, Гаврила, Архангела, Гаврила. Живот ко зрно, Ко клас препуно, нек роди Боже, нек роди прво. Ал док не умре, и у земљу не паде, Род не даде, Боже, не даде. И Христос умре, на Крсту Га распеше, и роди спасење, Господ, спасење наше. Пшеница једра, Ка Небу хита, Вознеси, Спасе, вознеси поља и жита. Зрно по зрно, Воскреси, у дан Последњи, Воскреси, Исусе, у Дан Страшни и Први. На небу класје, на земљи крила, Гаврила, Архангела, Гаврила. Фото - Манастирски храм Светог Архангела Гаврила - Пиносава, изнад поља манастирске пшенице.
  14. Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице. Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског. Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља. У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници. Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата. У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена. У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра. Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас: – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија. Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом: – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“. Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао: – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао: – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити. Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио? Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије. Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио. Протојереј Велибор Џомић извор
  15. ВИЂЕЊЕ С. Р. О РАВНОЈ ЗЕМЉИ, НЕБЕСКОМ СВОДУ И ЗВЕЗДАМА by Nikodim Bogosavljevic · Published август 30, 2017 · Updated август 30, 2017 „Господ је највећи уметник.Он је песник у љубави. Жели да му се потпуно предамо у вери, нади и љубави. Наша брига Га растужује“; с. Р. У недељу 27. 08. 2017. у Манастир Голубац дошла је с. Р. и испричала доле потписаном два виђења: једно, које је имала у ноћ 13. 08. 2016 и друго око 20. 12. 2016. О првом виђењу о равној земљи ником није могла да прича, исповедила се свештенику, који виђење није коментарисао. У првој половини ове године била је у Бања Луки, где јој је пријатељица показала моју књигу Ипак се не окреће. Видећи да књига одговара њеном виђењу, желела је да дође до мене и исприча ми га. Набавила је телефон, најавила се и дошла. Још је рекла да се после виђења молила Богу да нађе неког монаха да напише књигу о равној земљи, како би људи знали истину о Његовој творевини, на шта сам јој узвратио, у шали, да је она кривац што сам књигу написао. Потом смо упоредили датуме: она је имала виђење 13. 08. прошле године, а ја сам први видео клип о равној земљи гледао 08. 08., и затим 15. 08. почео са скупљањем грађе на интернету за писање књиге. С обзиром да обоје верујемо у истинитост тврдњи у мојој књизи и њеног виђења, закључили смо да је очито реч о јединственом делу Божијем, и сматрали смо да је од духовне користи православним Србима да се ова виђења објаве. Друго виђење о звездама на куполи допуњује прво, и зато га заједно с њим и објављујемо. У овом кратком уводу ћемо још рећи о разлици између снова и виђења Божијих. Снове Бог даје појединцу као обавест или упозорење, које се односи на њега лично, или на некога од његових ближњих. Виђења, пак, Бог даје ради духовне користи Цркви, у виду упозорења и(ли) укрепљења. Сматрамо, дакле, да наведено важи и за виђења с. Р. После навођења виђења додаћемо још нека запажања у вези њих: Равна земља Помаже Бог, оче. Ево странице дневника. Датум је 13.08.2016. Легох у постељу, касно беше. Тужна бејах, те се обратих Богу: „Боже, Ти си ми све, и једини кога имам.“ Почех молитву „Господе помилуј“, али сам помислила да не треба само умом да се говори, већ кајање, скрушеност, да срце дише… И тако у исто време осећам да падам у сан, и да ми молитва силази у срце… Обретох се у некој соби. Кревет, чисто бела постељина, осећам да се молим, чујем себе где говорим: „Господе помилуј!“ Осетих силну љубав према Господу. Рекох му: „Господе, Ти си све моје! Не могу Без Тебе! Ти ми све значиш!“, а то сам са таквом силом љубави рекла! Гледала сам у вис из те собе, молећи се: „Велика, силна Љубави, Господе помилуј!“ И нестаје плафон на соби. Сиђе на мене силна љубав Божија. Подиже ме полако горе. Што јача љубав, све више се пењем. Видим изнад себе две планете. Једну ближу, већу, схватам да је Сунце, и изнад ње мало мању планету, такође сија, видим да је Месец. Како се приближавамо њима, згаснуше у нашој близини, идемо још горе. Обрати ми Господ поглед на стаклени омотач око земље – куполу. Схватам да сам окренута према истоку. На стаклу куполе видим цртеж ока. Најједноставнији цртеж. Окрете ми Господ поглед и на остале стране света. На свакој је исти цртеж ока. И на средини – на врху куполе. Још се пењемо у вис, пролазимо изнад Сунца и Месеца. Молитва „Господе помилуј“ са срцем куца, још у неизрецивој љубави. Идемо, идемо и стижемо до врха куполе. Ту је вероватно отвор, нека врата, не видех али пролазимо… Видим: купола се састоји из два слоја стакла. Близу су један другом. Између њих шиба млаз воде невероватном брзином, хиљаде километара на сат. Пролазимо изнад куполе. Стојим близу са спољне стране у мраку. Потпуни мрак. Погледах лево – мрак, десно – мрак. Нема звезда, Сунца, Месеца… Погледах сада у куполу из тог мрака. Стојим тачно изнад њеног улаза. И видех невероватан призор!!! Како дивно сија Божија творевина у овом мраку! Испод куполе Сунце унутра обасјава Земљу. Светлост пробија кроз стаклени омотач. Земља исијава у пуном величанству! Каква лепота! Изгледа као кад би поклопио тањир провидном стакленом полулоптом . Иако сам у мраку, све видим. Осећам влагу на рукама. Притисак велики, од воде у којој стојим. Тако је јак да срце успорава рад. Са њим и молитва. И Господ ме полако спушта назад у собу. Од лепоте коју сам доживела у љубави Божијој, ја поново желим исто. И молим Господа: „Господе помилуј!“ Поново ме Господ узе у љубави неописивој, молитва задиса у мени, и подиже ме поново горе. Сада до врха, али унутар куполе. Видим на средини Земље копно, около мора. Али кратко. Само тренутак. Пажњу ми је привукла планина која је била највиша од свих. Из оне висине видех лепоту какву описати не могу! Све могу да видим: и траву, и цвет неки жути, личи на маслачак, латице му видим. Описати се не може колико је Господу Земља прелепо подножје ногама! Шаренило ливада, пејзажи душу да напоје! Полако ме Господ спушта назад у собу. Молитва полако јењава, чујем срце да полако завршава: „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешну!“ + + + О звездама У сну ме подиже Господ до на пола пута до куполе. Беше ноћ. Погледах горе. Звезде сијају, налепљене на куполу једна до друге начичкане у мноштву и лепоти сјаја. Од јачине Његове деснице, како их је усијане силно бацио у једном потезу, купола је благо изгорела, направио се вар и распршиле су се у ситан прах. То је оно што зову млечни пут. Звезде, неке мање, неке веће. Кад једна јаче засија, она поред ње ослаби у светлости, и то изгледа као титрај. Постоји и један ауто, који је мали и сладак, цео у црвеном штрасу. Он развози звезде по небу. Из њега, видех, излазе звезде према вратима куполе, да се попну и прођу кроз врата на горе. Божија десница се пружа одозго и спушта тик испод отвора унутар куполе. Да их узме и однесе. Једну враћа, сад већ помислих да су то душе, а не звезде. Не знам. Знам да је та једна звезда, коју је Господ вратио, она за коју сам Га молила да је врати. Једна девојка која се пробудила одмах сутрадан из коме. + + + Очито је, да је устројство неба и земље из виђења с. Р. у потпуности сагласно слици коју описује и дочарава текст Књиге Постања: земља је раван диск, на којој је копно окружено морем, а изнад ње стаклена купола, која је састављена из два слоја, испуњена брзом, покретном водим; унутар купола, а изнад земље су сунце и месец; још су на своду куполе окачене звезде, које трепере на небу. Изнад куполе је мрак, и, као што то потврђују записи Светог Писма, горња неба, којих има седам. Св. Ап. Павле се попео, „да ли у телу, да ли ван тела“, не знамо заједно с њим, до трећег неба (2. Кор. 12, 1-4). По истом сведочанству Св. Ап. Павла, изнад нашег неба је Рај. Очито је, дакле, да је ова кућа од земље и неба, коју је Бог створио за човека, ограничена, и да се изван куполе не шири бескрајни космос, већ отпочиње духовни свет у који човек пре општег васкрсења мртвих нема приступ, да не постоје планете сличне земље, па, самим тим, не постоје ни ванземаљци. Хелиоцентрични систем са округлом земљом је, по свом обиму и последицама, највећа лаж оца лажи. Треба обратити пажњу на речи Ст. Гаврила из Бошњана о његовом виђењу ђавола: „На капи му беху написана хулна имена, а у круг капе написано ОКРУГЛА“. Према с. Р., после њеног искуства из виђења, ове речи се односе на облик земље: „А како је ђаво отац лажи, јасно је да је лаж и округла земља“. Наведена виђења с. Р., као и друга која ћемо објављивати, имају апокалиптичко-есхатолошки карактер. Као што смо рекли у уводу, она су упозорења Господња пред духовне опасности које нас чекају. Једна од лажи коју сатана спрема за последња времена јесте лажна инвазија ванземаљаца. Желећи да преко с. Р. објави истину о Својој творевини, а посредно и о Себи Самоме, Творац жели још и да спасе Своје слуге од падања у ову замку лукавога. У вези са овим последњим, виђења с. Р. сагласна су са упозорењем Преп. Гаврила Грузијског: „У време антихриста људи ће очекивати спасење из космоса. То ће и бити највећа замка ђавола: човечанство ће искати помоћ од ванземаљаца, не знајући да су то, заправо, – демони“; „У последња времена не гледајте у небо: можете бити преварени чудесима која ће се тамо догађати, – пасти у прелест и погинути“. Богу нашему, Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, нека је хвала и слава сада, увек и у вечне векове! Амин! Архим. др Никодим (Богосављевић) О-равној-земљи.doc
  16. Поуке.орг - инфо

    Архимандрит Јован

    Протојереј Владан Симић, из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020. Родни Лелић је прославио Онај што мирно у кивоту спава Што је тамо и цркву саградио Да има где да почине му глава. А дечак што уз њега провео је дане И ког је упутио на своје стазе правац Црноризац поста од младости ране Да пример нам даје овај свети Старац. Жичке лавре послушник и дечански сабрат Овчарских клисура смирени житељ У подвигу је прошао и ужаса рат У Призрену са ђацима створио обитељ. Цео живот подарио светињи и чудима, Монашком завету и молитви Богу Сваког са осмехом и љубављу прима Метохију и Косово прош’о босих ногу. Претрпео батинање неверних Бугара И остао предан своме послушању Прохујалих времена врата нам отвара Неуморно пише и ноћу и дању. Арнаути кад цркве у пламен огња дадоше И народ с огњишта растераше мачем Рањене руке тад му задрхташе Па завапи Богу молитвом и плачем. Искреном душом и радосним очима Крепки Старац Истину животом сведочи И дуг враћа оном што у Лелићу почива И недуге нађе молитвом лечи. Мира духу своме у старости нађе Под окриљем јуначке планине Јелице; Тишина Јежевице скри га од буке и свађе И лукавог што баца отровне стрелице. Крстоносни пут води га до Дрине Да испише сећања последњу страницу И у Рачи старој о своме роду брине Па хита у Лелић, на последњу станицу. И радује се свети владика Николај Јер молитва изроди оца Јована што Јеванђељу учи грешни род овај Док у Лелић хрли са свих српских страна. Сада Лелић село има два јунака: Једног у календар што уписа Бог, Другога познаје српска душа свака И љуби га ко духовног родитеља свог. Протојереј Владан Симић, из збирке песама Питам се, Беседа, Нови Сад 2020. Извор: Инфо-служба СПЦ
  17. Данас, 8. априла 2021. године, на празник Светога архангела Гаврила, у Новом Саду, упокојио се у Господу архимандрит Јован Радосављевић, дугогодишњи професор крчке, призренске и нишке Богословије. Архимандрит Јован Радосављевић, сведок и хроничар, писац и професор, ученик и рођак Светог владике Николаја и Светога Јустина Ћелијског, сабрат и духовно чедо Патријарха Павла, Светога Јакова (Арсовића) Туманског, о. Јулијана Студеничког, о. Антонија Драговића, Св. Севастијана Дабовића, о. Јована Рапајића, о. Мојсија Хиландарца... Рођен је у благочестивој сељачкој породици 1927. године у Лелићу, код Ваљева, где је завршио четири разреда Основне школе. У манастир Жичу, код Светог Владике Николаја, долази 1938. године. После страдања манастира Жиче 1941. године прелази у Студеницу. Из Студенице, у најбурнијем периоду рата, о Духовима 1944. године, одлази у свој родни Лелић, одакле, због великих ратних дејстава у том крају, одлази у манастир Вујан, а затим у Благовештење у Овчар Бањи. После одслужења војног рока 1950. г. одлази у манастир Рачу, где је, у међувремену, прешло цело братство Благовештења. У Рачи је и замонашен 1950. године на празник Усековања Светог Јована Претече и добио монашко име Јован. После десет година, цело братство Рачанско прелази у манастир Студеницу. Као студенички сабрат, по благослову Његове Светости Патријарха Германа, администратора епархије жичке, али и епископâ Павла рашко-призренског и Василија жичког, одлази на школовање у Богословију у Призрен, коју завршава 1966. године, затим у Београд, где на Богословском факултету дипломира 1971. године. У Атини је на постдипломским студијама боравио 1971-1974. Године 1974. из Атине, по послушању Светом архијерејском синоду, прекида своје постдипломске студије и одлази у манастир Острог да прими дужност Управника Монашке школе. За наставника Богословије у Крки постављен је 1977, а годину дана касније за наставника Призренске Богословије, где ће остати до краја своје педагошке каријере (2001.) и онда када је Богословија из Призрена премештена за Ниш 1999. године. Био је исповедник неколико година у богословијама у Београду, Карловцима и Крагујевцу. Био је исповедник и свештенства Епархије бачке. Године 2012. одликован је орденом Светога Саве другог степена. Последње године свога живота провео је у манастиру Светог Стефана у Горњем Жапском, Епархија врањска, окружен пажњом и љубављу сестара монахиња. О. Јован је био посвећен професор, који је искрено волео своје ученике, који су, опет, у њему препознавали истинског педагога, оца и духовника са ауторитетом који је извирао из љубави коју је осећао према свештеном педагошком позиву и својим васпитаницима. Ваистину, о. Јован је био искрени пријатељ свима са којима је долазио у контакт, једноставан у опхођењу, непосредан и отворен, а интензивног унутрашњег живота, непретенциозни зналац, плодан писац, летописац, жива енциклопедија људи и догађаја, ходећи Старечник Српске Цркве, милозвучни славуј, учитељ, господин... И све ово побројано не исцрпљује дивну личност овог тихог и скромног монаха, пријатеља и сажитеља Светих. Сви ми који смо имали срећу и благослов да га познајемо, да сазревамо под зрацима благодатних енергија његовога христољубивог бића, надахњивани његовом љубављу према лепоти црквеног богослужења и живота, благодарни смо Богу што нам га је даривао. Остаће вечно у нашим молитвама и ми, сасвим сигурно, у његовим. Нека му је вечан спомен! Господе, нама слугама твојим није смрт када излазимо из тела, и Теби Богу нашем долазимо; него је то прелазак из најтужнијег у најкорисније, у најслађе, у покој и радост. Зато, са Светима упокој, Христе, уснулога слугу Твога архимандрита Јована, где нема жалости и болести и уздисања, но где је живот бесконачни. протопрезвитер Дејан Крстић, професор Богословије у Нишу Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  18. АРХИМАНДРИТ Јована Радосављевића који је био на служби у Епархији врањској, преминуо је од последица коронавируса у Новом Саду где се лечио више недеља. Архимандрит Јован је рођен 1927. године и један је од ученика владике Николаја Велимировића. Милисав (касније Јован) био је Николајев ученик све док нацисти нису заробили владику и пребацили га у логор Дахау. Замонашио се 1950. године у манастиру Рача, а касније је прешао Призрен, након што је за епископа рашко-призренског постављен Павле каснији Патријарх Српске православне цркве. Управо га је Патријарх Павле охрабрио да заврши богословију, а затим и Православни богословски факултет. Његово име се помињало као име великодостојника који је требало да извуче једну од три коверте у којој се налази име новог патријарха Српске православне цркве. Последњих година које је провео у врањској Епархији уживао је велико поштовање верника и свештенства. https://www.novosti.rs/c/vesti/drustvo/984764/preminuo-arhimandrit-jovan-radisavljevic-izgubio-bitku-virusom-korona
  19. Нашу данашњу беседу сам назвао „Остави дете на миру“. За људе који немају децу, ова тема је такође важна јер представља део проблема који је мучан за све људе – постојање психолошког притиска, насиља у нашем животу. Могла би се назвати и „Остави човека на миру!“, то јест, не узнемиравај и не малтретирај друге људе. Када сам 1986. године први пут дошао на Свету Гору, питао сам једног монаха у скиту Свете Ане: – Оче, ти си монах, немаш породицу, децу, не градиш куће, не радиш у фабрици; шта ти радиш за овај свет? Тада сам имао 16 година. Он ми је одговорио: – Знаш, ја имам многе страсти и немоћи. Непрестано се љутим, нервирам, имам тежак карактер. И мој допринос за вас који живите у свету је ваш мир, да вас не оптерећујем својим страстима и слабостима. Када бих живео поред вас, ја бих вас замарао својим тешким карактером. Сада у крајњој мери никога не узнемиравам. Живим овде у тишини, у својим грешкама, својим гресима, али вас не узнемиравам. Ово су јако дубоке и важне речи. Дужни смо да стремимо томе, да не раздражујемо оне који се налазе поред нас, да их не замарамо, не притискамо њихову личност. Зато чак и ако говориш са човеком о нечему што је добро и правилно али притом вршиш притисак на њега – то раздражује. На пример, када ти неко говори да је неопходно да постиш, да се молиш, идеш у храм, али је притом превише упоран, такав савет може једино да раздражи и да изазове отпор, резултат бива супротан. Зато остави другог на миру да би постепено сам схватио све што желиш да му кажеш, не приморавај људе да раде нешто на силу, не раздражуј их. Прошло је преко 20 година од моје прве посете Светој Гори а тај подвижник наставља да чини то исто – живи у тишини, ушао је у кошницу своје душе и сакупио мед сопственог живота. Међутим, сада га сами људи моле за помоћ, долазе и говоре му: – Дај нам силу твоје душе, седи, поразговарај са нама, желимо да се дотакнемо тебе, да се исповедимо код тебе!
  20. архимандрит Елпидије (Вајанакис) ИСПОВЕСТ ОБАВЉА САМ ХРИСТОС - Оче, у време исповести, није ли сам Христос присутан поред свештеника и чује нашу исповест? Наравно. Он чује исповест. Када се исповедамо ми се, може се рећи, исповедамо свештенику, али Христос је увек поред њега и Он чује исповест Свога детета. Разумете ли? Ево, испричаћу вам причу која се десила мени када сам био на почетку мог духовног пута, као свештеник који исповеда. Живео сам на једном острву. У близини је била прелепа планина и сваког јутра могао сам са ње чути блејање оваца, козе и краве. Било је прелепо. Ту у подножју планине изнајмљивао сам малу кућу. Имали смо капелу и многи људи су долазили ту да се исповеде. Једног дана, знате ли шта се десило? Пастирица је дошла ујутру и тражила да се исповеди. Уствари она је држала пастирски штап и имала на раменима торбу. Дошла је право са планине. Закуцала је на врата и питала моју мајку: "Да ли је ту отац? Желим да се исповедим." Она је примила унутра. Онда смо отишли у капелу која је била близу. Сео сам и рекао јој: "Седи и реци ми своја сагрешења." Она није желела да седне. Стајала је. Тако, устао сам и стајао сам и ја. Дакле, ова пастирица је почела да ми прича своја сагрешења. Било је то први пут да се исповеда. Није се исповедала пре тога. Тако је почела да прича све њене грехе, све њене невоље, њене жалости, бриге, искушења која је имала. Била је то изузетна млада жена која је волела Бога али се исто тако пуно борила са ђаволом. И ђаво ју је много нападао. Била је чиста душа. Неко време пошто је завршила своју исповест рекао сам јој: "Девојчице моја, знај да ниси све ове ствари рекла мени. Ти си их рекла самом Христу." Рекла ми је: "Знам то, знам оче." "Како знаш?" "Зато што је Он поред вас! Ево Га, Он, Христос!" Мислио сам да она то говори метафорички, То јест, да је Христос духовно увек поред свештеника. "Не", каже ми, "Он је поред вас и Он је, уствари, слушао моју исповест и давао ми је храброст и бодрио ме је да исповедим све да ништа не изоставим и смешио ми се." Ова млада жена је отишла пошто сам јој прочитао разрешну молитву и ја сам касније покушао да сазнам ко је она била од других људи, познаника, пријатеља, рођака. И онда сам открио да је ова млада жена много волела Бога. Била је удата, али је њен муж био безбожан. Никада јој није дозвољавао да иде у цркву и да се исповеда. И ето, десило се да је он отишао негде и тог јутра она је чула сладак анђелски глас како јој говори: "Иди сада, моја кћери, да исповедиш све своје грехе свештенику." И заиста дошла је тога дана да се исповеди. Али ја сам био веома задивљен оним што је она рекла: "Христос је поред вас и Он се смеши." И када сам је једном приликом питао: "Како је Он изгледао? Како је Он гледао на тебе?" Она ми је рекла: "Он је био тако пријатан, тако благ! Имала сам осећај да је Он мој Отац, мој Брат, мој Пријатељ, све моје." Нећу то заборавити. Била је то једна од првих исповести које сам чуо на овом острву од када сам постао исповедник. - Волела бих да и ми имамо њену чистоту и љубав према Богу. Да, да. Видите, Бог се открива једноставним и чистим људима. Он открива Себе онима који имају срце попут детета. Желим да и ви када будете долазили да се исповедите и кажете своја сагрешења увек знате да ви можда видите свештеника, али наш Вољени Исус је увек иза свештеника или поред њега да чује наша сагрешења, да нам опрости и да нас загрли. САМ ХРИСТОС ЧУЈЕ НАШУ ИСПОВЕСТ И ОПРАШТА НАМ!
  21. архимандрит Елпидије (Вајанакис) МИ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ И БОГ БЛАГОСИЉА БУДУЋНОСТ - Оче, какво би требало да буде наше свакодневно живљење? Шта треба да чинимо да нас Бог благослови? Бог ће нас, дете моје, благословити када се трудимо да освештамо садашњост. Да освештамо садашњост. - А како ми освештавамо садашњост? Када посвећујемо Њему сваки минут, сваки тренутак нашег живота. Ми посвећујемо три основне ствари које управљају нашим животом. Знате ли које су то три ствари? То су ум, речи и срце. Садашњост освештавамо када увек смештамо добре мисли у наш ум. Када мислимо о нашем Богу са много обожавања. Када кажемо: "Боже мој, Ти си наш слатки Отац, а ми смо бебе Твог срца." Када осећамо Њега као нашег сопственог Оца и предајемо своју душу Њему као беба у загрљај своје мајке, тада је садашњост освећена, зато што Он брине (о нама) као слатка Мајка, али и као слатки Отац, увек штитећи Своје дете. Када Он види да ми никоме не желимо зло, већ напротив, волимо чак и оне који нас мрзе, тада се освештава садашњост! Када нас Он види да чинимо добро чак и лошим људима и молимо се за све људе, за оне који пате, али посебно за оне који нас вређају и тражимо од Њега: "Оче мој, опрости свим људима и приведи их у Твој загрљај." Када би само знали колико је Он задовољан овим, колико Га то радује! На овај начин ми освештавамо садашњост! - А како освештавамо наша уста? Ово је други начин. Ово је веома тешко, зато што смо сви научили да говоримо много речи, да много причамо, да имамо мишљење о свему и спремни смо да судимо свима и свему. Тако када смо веома пажљиви шта говоримо, пажљиви, да не говоримо отровне речи, већ да говоримо речи слатке као мед, тада ми освештавамо садашњост кроз наша уста! Постоји и треће, срце. - Како освештавамо срце? Срце је освештано када дозволимо да се љубав шири у њему. Нека љубав влада твојим бићем, нека влада твојом душом. И од ове пуноће љубави коју ћеш примити од Бога и коју ћеш давати другима освештава се срце. Срце је створено само за љубав. И љубав много освештава душу човека. Знајте да човек који воли и пун је милосрђа, доброте и учтивости, избегава зло, избегава оговарање, клеветање, избегава суђење и осуђивање, такав човек освештава своје срце. Ове три ствари, наиме: освећење садашњости у уму, у устима и у срцу су основа која чини да те Бог благосиља током целог твог живота, дете моје. То вам свима и желим. СА ДОБРИМ МИСЛИМА, РАЗБОРИТИМ РЕЧИМА И МИЛОСРДНИМ СРЦЕМ ОСВЕШТАВАМО САДАШЊОСТ.
  22. Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела! *Како се све одвија као целина! *Како ништа није неважно, ништа није сувишно. *Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали! *Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника. *Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех! *Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде! Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка. И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање. Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао. https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/
  23. Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана. Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине. “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он. Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског. „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић подијелио је на свом Твитер профилу сећање на посјету Џоа Бајдена манастиру у време кад је био потпредседник Америке. Он написао да је сигуран да ће нова администрација САД имати разумијевања за наслеђе Српске православне цркве на Косову и Метохији. Јањић је објавио и фотографије сусрета са Бајденом и подсјетио да је Бајден посјетио манастир два пута, једном као сенатор, а касније и као потпредсједник САД. „Бајден је био дубоко импресиониран нашим манастиром“, написао је отац Сава. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  25. Архимандрит Сава (Јањић), игуман манастира Високи Дечани у јужној српској покрајини, Косову и Метохији, у тексту објављеном на свом Фејсбук профилу каже да је “очување Косова и Метохије, нашег народа и светиња аманет који су нам оставили наши преци, а посебно блаженопочивши патријарси Павле и Иринеј. Не прихватање одрицања од ових светолазаревских простора, наших светиња и народа јединствен је став свих епископа СПЦ. Ту никада није било ни најмање разлике и СПЦ је на три последња Сабора јасно изнела свој став о КиМ, o признању, подели итд”, каже игуман дечански и наставља: “Овај став не произилази из политичких мотива већ из нашег духовног и народног етоса, и не значи позив на рат или мржњу јер довољно је овде и земље и неба и воде за све људе добре воље. Уосталом, Црква је осуђивала насиље 1998-1999. на КиМ са свих страна, посебно злочине против цивила и континуирано је подржавала дијалог са косовским Албанцима и међународним представницима, борбу за основна права и слободе свих грађана, као темељ за свако помирење и заједнички живот. Али, наша Црква је јединствена у ставу да би политичко одрицање од КиМ као дела Србије, у било којој варијанти, водило нестанку нашег народа и наших светиња и да би свако ко би на то пристао, понео претешко историјско и морално бреме и срамни жиг издаје. Овај став СПЦ је познат и политичким представницима у Србији и целом региону, као и целом нашем српском народу, који огромном већином стоји иза њега. Они који мисле да међу српским епископима, свештенством, монаштвом и верницима постоје и најмања разилажења око овог питања дубоко се варају. Око Косова и Метохије смо јединствени једнако као око учења у Богу и највећим тајнама наше Цркве, јер Косово представља видљиви израз нашег народног завета Христу и без нашег народа и светиња на овом простору, посебно, уз не дао Бог нашу сагласност или срамно ћутање, изгубили бисмо заувек светосавски идентитет, који је наша Црква вековима чувала и који нас чини оним што јесмо”. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...