Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'српског'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Драги, ем, мили наши! Ми, администратори и модератори овог нашег сајта, решисмо да вам се свима обратимо и покушамо да започнемо једну интересатну тему. Приметисмо, не мало пута, да поједини имају потешкоћа у начину на који пишу. Ове потешкоће се огледају у употреби интерпункцијских знакова (тачке, запете, узвичници...), великих слова, малих слова, реда речи у реченици, размака између редова, кад-кад падежа и слично. Желели бисмо да се овим путем сви мало подсетимо основних граматичких и правописних правила српског језика са циљем да их се и придржавамо и негујемо српски језик. Јасно је да је најбитнија ствар у писању емоција и искреност одређеног исказа, међутим, није нам на одмет да наше речи, будући изрази наших ставова и мишљења буду такође лепо упаковане и написане. Наш сајт читају многи, а огроман број људи очијука по темама и зато, не би било згорег да се сви потрудимо да постигнемо један заједнички ниво и да га се држимо, попут каквог стандарда. Волели бисмо да знате, да ово није никаква прозивка или нешто слично, већ жеља да оно што већ радимо, радимо боље и прецизније. А, сложићемо се, стално усавршавање може само да нам помогне. Него, да почнемо.
  2. ПОВОДОМ РОЂЕНДАНА РАДИЈА 202 Десет најдражих поп и рок песама патријарха српског господина Порфирија: Брејкерси и Цепелини, Смак и Идоли, Коен и Арсен, Окуџава и... Пише: МИЛИЦА КУБУРОВИЋ Среда, 06. јул 2022, 12:20 -> 12:37 Радио 202, најмлађе „дете" међу програмима Радио Београда, претходних дана обележавао је 53 године од оснивања. Популарна Двестадвојка је имала част да јој рођендан честита и Његова светост патријарх српски господин Порфирије, који је овим поводом начинио избор својих најдражих поп и рок песама. Свој избор образложио је у разговору са Милицом Кубуровић, главном уредницом Радија 202, емитованом 7. јула 2022, чији транскрипт доносимо. Патријарх Порфирије у разговору за Радио 202 ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: С великом радошћу честитам 53. по реду рођендан Двестадвојци и сигуран сам да ту радост делим са многим, многим слушаоцима овог радија кроз све ове године. МИЛИЦА КУБУРОВИЋ: Хвала Вам много. Ових дана када славимо рођендан, наша идеја је била да Вас замолимо да направите списак омиљених или, из којих год разлога, најзначајнијих песама. Захвална сам, пре свега, што сте то учинили и што сте одазвали нашем позиву. Пре него што их чујемо, реците нам како сте их бирали, односно на основу чега. Је ли то десетак Ваших најомиљенијих песама, или су то нумере које су биле посебно важне за Ваш живот у одређеним тренуцима, или је реч о песмама које имају неку посебну симболику за Вас? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, ја сам изабрао, наравно, само неколико песама као омаж или као повод на сећање за генерацију којој припадам. Наравно да то нису све песме и сви правци које сам волео да слушам и да пратим, али сам изабрао оно што мислим да може на неки начин да створи утисак каква је била наша генерација у својој младости и шта смо волели да слушамо. Тако да ту има разнородних песама и праваца, али сви заједно чине један мозаик за који мислим да ће бити пут у формирање утиска, ево опет кажем, о нашој генерацији. 202: Стално говорите у прошлом времену. Да ли то значи да сад нема времена за слушање новије музике или нема жеље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Наравно да понекад имамо прилику да чујемо и нешто новије, али заиста нема времена да се то помно прати, тако да радије прибегавамо ономе што знамо да има квалитет и што нас је у одређеном временском периоду испуњавало. И у крајњој линији стварало и неку врсту погледа на свет. Сада, кад имам прилику, ипак слушам другачију врсту музике у односу на то што сам некад слушао. Сад, кад могу, радије слушам неку класику или инструментал, џез, на пример слушам често Кита Џерета. 202: Нешто као за смирење... ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: И не само за смирење, него напросто то је музика која, између осталог, ако сте у неком друштву не омета вођење разговора или не омета бављење неком врстом посла паралелено са музиком која се слуша. 202: Да чујемо шта сте то спремили и одабрали за Двестадвојку и наше слушаоце. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као прву сам предложио песму Роберта Планта, то јест Led Zeppelin, и песму „Imigrant Song". Стихови: „Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада" - те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Led Zeppelin певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки - и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан. Лед Цепелин: Immigrant Song (1970) 202: Која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Следећа песма коју предлажем јесте песма „Dance me to the end of love". Многи мисле да је то тек нека сентиментална балада о растанку двоје људи, о растанку неког пара. Међутим, Коенови стихови о плесу до краја љубави, деци која се нису родила, виолини у пламену - надахнути су страдањем у Холокаусту, у логорима смрти. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају или гуше у гасним коморама. Стога, ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су пострадали у току Другог светског рата, али исто тако је доживљавам и као песму која је молитва за све оне који су пострадали у било којим ратовима и који нажалост страдају и данас. Она је напросто симболика која се тиче сваког, усуђујем се да кажем, добронамерног човека, сваког човека којем је мио живот, који разуме да је живот дар од Бога, који разуме да дар живота није посед свакога од нас појединачно, него је дар пре свега задатак и да нам је живот дат да га искупимо, дат нам је као време које треба да испунимо врлином, лепотом. Љубављу, у крајњој линији. Леонард Коен: Dance Me To The End of Love (1984) 202: Леонард Коен, а онда? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као следећу песму предложио бих „Шумадијски блуз" групе Смак. То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану. Зато предлажем да послушамо пет минута групе Смак. Смак: Шумадијски блуз (1976) 202: После Смака, која је наредна песма? Шта је то што сте још волели да слушате? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Такође сам волео да слушам песму „Knockin‘ on heaven‘s door" из Пекинпоовог филма Пет Гарет и Били Кид. Ова песма буди сећање на многе сате које сам, нарочито као студент, проводио у Кинотеци у Косовској улици у Београду, а свима нам пружа прилику да чујемо и стихове и музику, али и да одамо почаст Нобеловцу Бобу Дилану, који је у суштини поетски заступник наше генерације, тачније моје генерације и њеног сензибилитета. Али, ово је песма за коју мислим да нема рок трајања. Боб Дилан: Knockin on Heaven's Door (Из филма Сема Пекинпоа "Pat Garrett and Billy the Kid", 1973) 202: Дакле, „Knocking‘ on heaven‘s door" - Боб Дилан. А после Дилана? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: После Боба Дилана позивам слушаоце и све нас да проведемо још пар минута у, тако да кажем, мраку Кинотеке и послушамо великог песника Булата Окуџаву и његову песму „Молитва Франсоа Вијона". Сетимо се и филма Мистерија организма исто тако великог нашег редитеља Душана Макавејева. Булат Окуџава: Молитва Франсоа Вијона (из филма Душана Макавејева "Мистерија организма", 1971) 202: Дакле, сетимо се и филма у којем је коришћена ова Окуџавина песма. Идемо даље. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ја бих мало отишао до суседне Хрватске, јер везан сам за Хрватску, а и сам Арсен је изводио ову Окуџавину песму. Ја бих, ипак, за ову прилику предложио Арсенову песму „Загреб и ја се волимо тајно", за коју мислим да нису неопходна никаква тумачења. Стихови те песме су били инспирација и нека врста покретача да и ја једну збирку својих интервјуа назовем „Загреб и ја се волимо јавно", алудирајући на Арсенову песму, али за разлику од Арсена - који у песми каже да тајно воли Загреб. Арсен Дедић: Загреб и ја се волимо тајно (1984) 202: Да подсетимо слушаоце Двестадвојке, Ви сте раније били митрополит загребачко-љубљански, па је тај период Вашег живота тамо допринео овом избору. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Свакако, кад човек проведе време на неком месту, па и онда када иде на летовање по пет или десет дана, има шансу да оствари извесну тајну везу са тим местом. Ја сам био више од 7 година непрестано у Загребу, још увек сам администратор, како ми то кажемо, у загребачко-љубљанској епархији, тако да не само да постоји тајна веза између Загреба и мене, него постоји и много тога што је видљиво и што је јавно. И морам да кажем да Загребу дугујем много. Постоје многе димензије у нашем бићу, разни дамари, који нам шаљу информацију да је нешто добро или лоше, али често не можемо да уђемо у тајну, у саму срж таквог једног доживљаја. Отуда вероватно када би се спојио Арсенов наслов и оно што сам ја рекао, добили бисмо целину односа у овом случају мог према Загребу, али, у принципу, и целину односа сваког човека према неком месту, према неком човеку, према неком феномену. 202: После Загреба, где нас овај Ваш музички пут води даље? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Рекао бих да нека уметничка дела, било да су ликовна, музичка, сценска или је у питању нека књига, чим се појаве - није им потребно да прође одређени временски период па да буду препозната као вредна и као велика, него одмах буду изузетна. Чак у неким случајевима буду и преломна јер, и без да је то био циљ, износе на светло дана јасне или можда латентне, скривене тежње и процесе који се јављају у култури уопште. Али не само у култури по себи, него и у друштву у целини. Такав је засигурно албум Идола „Одбрана и последњи дани". У стиховима на овом албуму први пут се у једној песми у популарној српској музици појављује име Господње. Онда, на омоту тог албума имали смо полиставрион - што је заправо изглед једне свештеничке или архијерејске одежде. И наравно, чини ми се да је тада први пут била употребљена ћирилица на омоту плоче. Зато бих волео да чујемо нумеру „Одбрана" са тог албума. ВИС Идоли: Одбрана (1982) 202: Како сте иначе реаговали када се тај албум појавио? Је ли Вас фасцинирало то што је то било тотално другачије од свега до тада, или..? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ви сте управо рекли: то што је било другачије. То је био повод да се застане - не само да певушимо и ђускамо уз ту песму, него да се замислимо. За мене је то био подстрек да се некако загледам у себе и, можда бисмо могли рећи, у све оно ми јесмо. После тог албума, појавило се много других младих појединаца и група које су, с једне стране, почеле да следе тај пут, а у исто време да копају неку своју бразду. 202: После „Одбране" и Идола, шта је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: На Спасовдан, а славу града Београда испред храма Светога Саве, певао је Цане из Партибрејкерса са групом деце која похађају веронауку и имају групу названу Веронаукси. Тог дана, Цане је отпевао са Веронауксима и песму „Молитва". На истом албуму на ком се налази „Молитва", постоји још једна песма која се зове „Хоћу да знам". Цане, који је мој пријатељ и брат, у тој песми је чини ми се направио нешто што спада у најбоља остварења у нашем рокенролу и на пољу рок музике. Партибрејкерс: Хоћу да знам (1994) 202: Цане и његови Партибрејкерси кажу „Хоћу да знам", а сви ми хоћемо да знамо која је следећа песма по Вашем избору? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: За мене, неке песме Корни групе спадају у ремек дела, равна светским симфо-рок групама, као што је група Yes, као што је Emerson, Lake & Palmer и многи други. За данашњу, тако да кажем, камернију варијанту волео бих да слушаоци чују „Етиду" која, поред тога што је за мене једна предивна музичка артикулација, у исто време на плану стихова мене подсећа на стихове Момчила Настасијевића. Отуда „Етиду" заиста сматрам, поред других, опет понављам, песама које су ремек-дела, као нешто што спада у сам врх светске симфо-рок музике. Корни група: Етида (1973) 202: После Корни групе и „Етиде", који је Ваш следећи избор? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Желео бих овом приликом да се сетим нашег брата и пријатеља, бог да му душу прости, Веље Павловића (новинара ТВ Студио Б). Знам да је и он веома волео Леонарда Коена, а волео је и Партибрејкерсе и Цанета, и са њим био велики пријатељ. Веља је, поред много тога, снимио и један серијал „Духовници", где су први пут на један приступачан начин имали прилику да говоре многи монаси, многи свештеници, многи духовници. За ову прилику, управо у знак сећања на Вељу Павловића, волео бих да послушамо још једанпут Леонарда Коена, сада песму „Famous Blue Raincoat". Леонард Коен: Famous Blue Raincoat (1971) 202: После још једне песме Леонарда Коена, шта сте још изабрали? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Волео бих да се сетимо и наших кумова Грка, то јест оних који су крстили српски народ. Знам да је њихов рокенрол овде мање познат, али ја сам имао прилику да проведем неколико година у Грчкој, у Атини, и да живим тамо. Издвојио бих групу Aphrodite‘s Child поготово у једном периоду њеног певача Демиса Русоса, и наравно, клавијатуристу Вангелиса који се недавно упокојио. Вангелис спада међу најбоље композиторе у Грчкој, а и на светском плану је велики, велики уметник. Он је добио и Оскара за музику за филм Ватрене кочије. Снимио је сјајне плоче и са Јоном Андерсоном и многим другим великим, светски познатим музичарима. Овде бих ипак остао на почетку, да тако кажем, музичког живота групе Aphrodite‘s Child, када је управо певао Демис Русос. Волео бих да чујемо песму „It‘s 5 o‘clock". Афродитас Чајлд: It's Five O'Clock (1969) 202: Заиста сте направили шаренолик избор песама и извођача. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Надам се да ће бити још рођендана и да ћемо имати прилику да препоручимо и многе друге и музичаре и њихове песме, јер заиста има их толико да је мало једна емисија на Двестадвојци. Сетих се сад и познатих „Драгстора" Двестадвојке, емисија које сам ја радо слушао у своје време. 202: Када сам Вам упутила позив да за Радио 202 направите избор поп и рок песама које су Вам омиљене или су Вам из неког разлога посебно значајне, да ли сте имали дилему треба ли уопште то да прихватите или не? ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, не могу да кажем да сам одмах из прве прихватио Ваш позив иако, да кажем то и нашим слушаоцима, ми се много година познајемо и, ако смем да кажем, пријатељи смо већ неколико деценија. Најнезгодније ми је кад ме неко од пријатеља позове да учествујем у некој телевизијској емисији или у неком радио програму. Не због тога што имам нешто против учествовања, него напросто због тога што је мало времена с једне стране, а не осећам се најбоље ако се ипак мало не припремим за неки јавни наступ, напросто из осећања одговорности према онима којима се обраћам. С друге стране, место на којем се сад налазим је такве природе да ако бих почео да се свима одазивам, онда бих непрестано морао да идем само са телевизије на телевизију и са радија на радио. Из тог разлога се за сада ограничавам, колико је то могуће, на пригодне разговоре поводом наших великих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић. Наравно, служим литургију сваке недеље и сваке недеље се обраћам онима који су у храму. Благодарећи и модерним технологијама и могућностима комуникације, најчешће то што говорим у храму може да се чује после и на различитим медијима. А ево да одговорим на ваше питање сасвим конкретно. Нисам одмах рекао: „Да, предложићу неколико нумера за овај рођендан Двестадвојке." Али, када сам мало промислио, појавила се у мени заправо жеља и онда сам хтео да искористим Ваш позив да пошаљемо поруку, пре свега младима који и данас слушају музику са радија, кроз коју ће ето моћи да стекну некакав утисак шта су генерације којој ја припадам слушале у својој младости. И још додатно, ако тако могу да кажем, да пошаљем поруку да су и свештеници људи из народа, да су то неки од нас, које смо успели као народ да изнедримо како би могли да служе свету литургију, али да су и они делили, као што и данас деле, све вредности којима живи један народ. То је случај и са патријархом. 202: И да воле музику као што је већина људи воли. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Подразумева се. И музику, и игру, и театар, и слику, и књигу, све оно што је саставни део живота сваког човека. Код нас кажу „спрам свеца и тропар", дакле какав је један народ, такви су и његови свештеници. У крајевима у којима сам ја одрастао, у Бачкој, има још једна мало сатиричнија формулација, mutatis mutandis, тамо се каже „спрам вола и папак". Дакле какав народ, такви свештеници - и обрнуто. Опростите на овом поређењу, али тако су мени говорили кад сам био млађи и када бих се бунио против нечега што ми се не допада. Нарочито неки старији људи би рекли: „Шта се ти буниш!", и онда би изговарили ту реченицу. Партибрејкерс: Молитва (1994) 202: Најсрдачније захваљујем у име Двестадвојке и у име наших слушалаца што сте се у данима када обележавамо 53. рођендан одазвали позиву, уприличили овај разговор, изабрали неке од својих омиљених песама и испричали нам зашто су баш оне биле Ваш избор. ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Хвала Вама на овој прилици. Надам се ће слушаоци уживати. Верујем да ћемо славити још много много рођендана, па ето онда прилике да листу продужујемо и проширујемо од онда када сам ја био млад, па кроз време, све до наших дана. Срећан рођендан још једанпут! 202: Хвала и Вама још једном!
  3. Декларацију о границама српског језика једногласно су усвојили у Тршићу, 18. и 19. јуна 2022. године учесници Треће интеркатедарске србистичке конференције, коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду, Одбора за стандардизацију српског језика, Друштва за српски језик и књижевност Србије и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду. У наставку преносимо у целини текст Декларације о границама српског језика. ДЕКЛАРАЦИЈА О ГРАНИЦАМА СРПСКОГА ЈЕЗИКА Језичка идентификација композитног је карактера и почива на неколико параметара – (1) пореклу, (2) особинама и (3) припадању. Ови параметри могу се међусобно разилазити, чак и супротстављати. У том смислу, сваки језички систем треба посматрати дијахронијски и синхронијски. Иако се у стварности показује као најважнији последњи параметар, социолингвистички, за науку су једнако важна, ако не и важнија, прва два, лингвистичка. Исти принципи важе за народне говоре и књижевне језике. Зато неки идиоми који данас нису српски – могу бити од значаја за србистику због свога порекла или особина, и не могу се искључити из историјских и дијалектолошких истраживања. За најранију прошлост народнога језика, као и за књижевне идиоме, који су везани за јасно одређену народну или националну заједницу – нема много недоумица. Проблеми наступају када треба утврдити однос између језичке и етничке или националне припадности за мноштво говора који су потекли из једног народнога језика, односно повезани су с њиме. На пример, Срби досељени у Жумберак преведени су преко Марчанске уније у гркокатолике, данас Хрвате који говоре источнохерцеговачким дијалектом; Шокци у Срему, досељени у сеоби патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте као арбанашки Клименти, преко католичке цркве интегрисани су у хрватску нацију, прихвативши у међувремену шумадијско-војвођански дијалекат од оближњих Срба. 1. Српски језик у историји. Консолидација српскога државно-политичког простора у периоду VII-X века у источном пределу некадашње римске провинције Далмације, делимично и Доње Паноније и Горње Мезије дала је географски основ за формирање посебног српскога говорног типа, који ће се у периоду X-XI века диференцирати из познопрасловенског језика као старосрпски језик. На заокруженом простору настаће штокавски језички тип, управо српски – примарно везан за српски народ и његове земље. До средине XIII века српски ће у основним елементима бити јединствен. Етничким померањима или ојачаним контактима са суседима изазваним ширењем Србије и Босне у XIII-XIV веку прошириће се његова база. На великој и географско-политички рашчлањеној територији зачеће се елементи дијалекатских подела, који ће у сеобама XV-XIX века задобити изразитији карактер. Метанастазичка кретања, започета турским продором на Балканско полуострво дубински ће променити састав становништва од Вардара до Загребачке горе, Жумберка и Беле Крајине. Штокавски говори су се стабилизовали на простору знатног дела садашње Хрватске, читаве Босне и Херцеговине (с Републиком Српском), готово целе Србије (с покрајинама) и пограничних зона у Бугарској и Северној Македонији. Постоје прекинути континууми и изолати (Италија, Словенија, Хрватска, Мађарска, Румунија, Бугарска, Северна Македонија, Албанија). Снопове српских изоглоса, односно дијалекте српскога језика једино је оправдано приказивати према стању из 1991. године, пре крупних етничких поремећаја на простору бивше СФРЈ. Видљиви су и утицаји српскога језика у XIII-XVIII веку на суседне словенске идиоме (западна и средишња Северна Македонија, западна Бугарска). Миграције и разноврсни етнолингвистички процеси довели су до тога да је значајан део становништва који се служи српским народним језиком иступио из српскога националног корпуса или је прихватио штокавски, никада се и не налазећи у овоме корпусу. Уз пуно уважавање савремених националних идентитета, српски језик као лингвистичка целина не може се доводити у питање. Треба имати на уму да је у немалом броју случајева национално-језичко (дијалекатско) разграничење могуће. 2. Књижевни и писани језици српске културе. У дефинисању књижевних језика мора се поћи од хомогене диглосије као вишевековног обележја српске писмености, односа у којем је књижевни језик схватан као виши стил, док је народни језик био нижи стил писане комуникације, што је доводило и до стварања средњег стила као својеврсног прилагођавања књижевног језика говорним моделима. На основу свих лингвистичких, етничких/националних, културолошких, политичких и социолошких параметара, приликом утврђивања историјских граница српских књижевних језика, односно књижевних језика код Срба (од времена постојања посебног српскога народног језика), морају се у обзир узети све њихове различите манифестације од XI до средине XIX века – од српскословенског (XI-XVIII век), рускословенског и руског (XVIII век), до славеносрпског и доситејевског типа језика (XVIII-XIX век). Исто важи и за писане језике наше културе, дубровачки и тзв. илирски или словински (XV-XVIII век). 3. Српски историјски извори. Извори за проучавање српскога народног језика и књижевних језика код Срба у хиљадугодишњој историји после прасловенске/старословенске епохе су различити, од несловенских до словенских: непосредни књижевни споменици сачувани су од XI века, а народни од XII века. Изворном домаћем корпусу припадају они споменици у којима је јасно истакнуто да су писани језицима српске културе, да се тичу Срба, затим споменици чији језик системски одговара овима, упркос локалним, регионалним или конфесионално-верским идентитетима или у одсуству било какве идентификације. Ови споменици су писани ћирилицом и другим писмима, на различитим теренима, писали су их аутори и писари разних вероисповести и бивали су намењени различитим заједницама. 4. Савремени српски књижевни (стандардни) језик. Када је о границама српскога језика реч, посебно место има књижевни или стандардни језик српски. Општепознато је да је почетак стандардизације и кодификације српскога књижевног језика везан за рад Вука Стефановића Караџића. Вук је у свом педесетогодишњем раду (1814-1864) извршио прву и стандардизацију и кодификацију српскога књижевног језика. Тај Вуков српски књижевни језик и правопис усвојен је у свим тадашњим државама и провинцијама где је живео језиком обједињен народ српски: Србији, Војводини, Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини. На свим тим просторима прихваћена су готово сва Вукова стандардизацијска и кодификацијска решења. Осим у једном случају: у случају Вукова назива језика. Тако се Вуков књижевни језик, који је за Вукова живота био именом само српски, после тога јавља и код Срба под именом српскохрватског/хрватскосрпског језика, а по његовом укидању распадом СФРЈ, још под четири имена: као хрватски, као бошњачки/босански, као црногорски, и као буњевачки језик. Према свим научним лингвистичким критеријумима идентитета стандардног језика – (1) генетичком, (2) структурном и (3) комуникативном – та именом четири различита језика јесу исти заједнички лингвистички језик. То су, строго лингвистички гледано, само различите варијанте једнога истога лингвистичког Вукова и вуковског српскога језика, са статусом политичких језика. Као једини с примарним статусом лингвистичког језика, а суштински непромењен у односу на привремену српскохрватску језичку фазу, он има пет варијаната именованих језицима као хипонимским терминима: српску, хрватску, бошњачку/босанску, црногорску и буњевачку – тако да се његове лингвистичке границе подударају с границама његових варијаната. Извор: Новости
  4. У малој цркви на Пељешцу, у близини некадашњег Стона, сачуван је једини портрет неког од српских монарха пре династије Немањића. Задужбина првог српског краља Михаила Војислављевића, који је владао Травунијом, Захумљем, Дукљом и Рашком, подигнута је у старом Стону крајем 11. века, а фреска је живописана око 1080. године. Ктиторски портрет краља Михаила налази се у малој ниши која се налази лево од ранијег улаза у црвку. Изнад ње се налазила још једна фреска, која је данас само делимично сачувана. Стручњаци сматрају да је на њој био приказан неко од апостола или сам Исус. Михаило држи у рукама своју задужбину а његово лице на фресци је издужено, са великим очима, изнад којих су наглашене обрве, док је на челу насликана дубоко урезана хоризонтална бора. Коса му је дужа, проседа и допире до потиљка, попут његове браде. На глави носи краљевски венац западног типа који се среће широм средњовековне Европе. Војислављевић је био први српски краљ. Владао је српским средњовековним областима Дукљом, Травунијом, Захумљем и Рашком, од 1050. до 1081. године. У почетку је владао као кнез, а своју државу је око 1077. године уздигао на ранг краљевине за шта је добио потврду од папе Гргура VII. Црква је била малих димензија, дужине шест а ширине четири метра. Ипак, била је необично висока, више од седам метара, а богато је била украшена каменом орнаментиком. била велика. Свети Сава је на овом месту 1219. године основао Епархију Хумску или данашњу Епархију Захумско-Херцеговачку. Стон и Пељешац су у оквирима Србије остали све до 1333. године када ће их Дубровнику, за годишњи данак од 500 перпера и под условом да „поје српски поп у Стону“, продати краљ Душан. Данас на Пељешцу и у Стону нема ни српске црвке ни српског попа. Извор: Слободна Херцеговина
  5. Патријарх Порфирије: Нека радост наступајућег Васкрса испуни душу и срце сваког хришћанина и нека широм свеколике Божје творевине громко одјекну речи празничног поздрава: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије честитао је празник Васкрсења Христовог Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, Апостолском нунцију надбискупу Лучану Суријанију, Надбискупу београдском Станиславу Хочевару, председнику Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија Бискупу зрењанинском Ласлу Немету, Надбискупу загребачком Јосипу Бозанићу, Надбискупу љубљанском Станиславу Зореу, бискупима и великодостојницима цркава реформације и свој браћи и сестрама који сутра славе Празник над празницима. У Патријарховој честитки се између осталог наводи: Свети апостол Павле нас подсећа да се Христова победа над грехом и смрћу објавила свету чудесним и пресветлим Васкрсењем Господњим, у коме је темељ нашег бића, истичући да ако Христос није устао, узалуд вјера ваша (1. Кор. 15, 17). Пролази обличје овога свијета (1. Кор. 7, 31) а наступа зора тајанственога дана (Акатист Пресветој Богородици). Стога, испуњени неисказаном радошћу апостола Павла можемо само да ускликнемо: Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се (Филип. 4, 4). Нека радост наступајућег Васкрса испуни душу и срце сваког хришћанина, а међу њима и Вас и Ваше пастве, и да широм свеколике Божје творевине громко одјекну речи празничног поздрава: ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Патријарх
  6. Са дубоким болом искрено саучествујем у страдању рудара у Сокобањи. Знајући да је наш првострадалник Господ Исус Христос, који је сишао у Ад и из таме спасао све заробљене, молитве приносим Њему и Светима Његовим заједно са целом Црквом Божјом да спаси заробљене, да утеши тужне и у своје наручје привије пострадале, јер Он је Васкрсење и Живот, Христос Бог наш, смисао свих наших животних недаћа и радости, у Њему живимо и Њиме васкрсавамо за живот вечни. Извор: Инстаграм налог Патријарха Порфирија
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 3. фебруара 2022. године у Патријаршијском двору у Београду новоименоване амбасадоре Републике Србије Милана Милошевића у Белорусији, Александра Тасића у Краљевини Белгији, Рада Стефановића у Аустралији и Мирослава Шестовића у Египту. Његова Светост је овим дипломатама, уочи њиховог ступања на дужност, указао да Српска Православна Црква, још од свог утемељитеља Светог Саве негује традицију отвореног и искреног међуверског дијалога, тако да имају подршку у свим видовима продубљивања сарадње између држава, народа, цркава и верских заједница. Пријему је присуствовао Преосвећени Епископ марчански г. Сава, шеф Кабинета Патријарха српског. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Патријарх Порфирије: Данас се радујемо духовно као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим, онога који је једном за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов, јесте пут Јеванђеља Христовог. Свети Сава, први Архиепископ српски, прослављен је 27. јануара 2022. године светом архијерејском Литургијом којом је, у заветном храму српског народна на Врачару, началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, чију беседу доносимо у наставку: У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, радујемо се данас, радујемо се радошћу духовном, радујемо се као хришћани, али се радујемо и као православни Срби, јер данас славимо родоначелника нашег рода, онога који нас је родио у Христу, онога који нас је родио Духом Светим. Славимо данас онога који је једампут за свагда трасирао пут којим иде и треба да иде српски народ. Тај пут јесте пут Христов јесте пут Јеванђеља Христовог. Славимо онога који је установио систем вредности по којем се рађамо, живимо и одлазимо из овога света. Славимо светитеља Саву, првог Архиепископа српског, првог Архиепископа наше Цркве. Он је успоставио систем вредности којим је наш народ кроз векове градио своје духовно биће, градио свој култ, тј. своју веру, а из култа, тј. кроз своју веру градио је и своју културу. Градио ју је тако да она има лични, саборни, наш печат. Управо због тога што је прожета Јеванђељем и Христом она је стекла способност да превазиђе уске границе себе, тј. једнога народа и постане део универзалне, свеопште, свечовечанске културе. О Светом Сави сви много знамо. О њему се може говорити са разних аспеката: да је био мудар човек, да је био велики дипломата, да је градио мостове између људи и народа, да је сретао и оне који представљају друге народе, друге религије, друге културе, и да су га сви у сусрету са њим истински заволели, а кроз њега заволели и његов народ. Можемо говорити о томе да је био велики градитељ, да је био просветитељ, да је зидао школе, путеве и болнице, да је организовао економски живот свога народа. Можемо говорити много о томе да је био човекољубив, филантроп, миротворац, о томе да није разликовао људе, да је у свакоме гледао икону Божју и једнако вредног човека пред Богом. Још много тога можемо говорити говорити о Светом Сави коме је посвећен храм у коме се данас налазимо. Налазимо се у Саборном храму нашег народа. На месту на којем су хтели да укину и да избришу значај Светог Саве у своме народу не само да је никао овај велелепни храм него је и наш народ сабран у њему, сабирајући се молитвама Светог Саве у личности Христовој, изградио себе као тело Његово, као Цркву. Дакле, тамо где је неко хтео да раслаби наш народ, слабећи или мислећи да може да раслаби име или утицај Светога Саве, родила се истинска и права велика снага, баш по речима апостола Павла да онда када изгледа да смо слаби и немоћни уколико смо у Христу, уколико се Њему обраћамо, уколико призивамо Његову благодат - постајемо силни и снажни. Баш онако како смо чули у данашњем Јеванђељу где сам Господ за себе каже: Ја сам врата Спасења. Он је, дакле, пут у снагу, у силу, али пре свега у смисао. Дакле, Свети Сава је велики и највећи по много чему у нашем народу. Он је просветитељ нашег народа, али баш због тога што је разумео реч Христову да је Христос смисао пут и живот, баш због тога и пре свега због тога што је постао свети, што је постао светитељ. Свети Сава је, дакле, просветитељ нашег народа, јер је светитељ Христов. Он је највећи по томе што је у нашем народу утемељио православну веру, веру у Христа, веру у Бога, не веру у силу коју треба умилостивити, не веру у онога коме се треба додворити јер страхујемо од њега, не ни веру онога чије ћемо законе испуњавати и због тога очекивати адекватну награду. Бог откривен у Христу, Син Божји, Христос, јесте Бог љубав у својој суштини, а то значи да је Свети Сава утемељио аутентичну, јеванђељску, православну веру у нашем народу која значи поверење у Бога који је љубав, поверење у Његов промисао, поверење у то да он боље од нас зна шта је за нас најбоље. Свети Сава је увео наш народ у веру која је смисао постојања, не тек нека метафизичка сила, него Један у Тројици Бог, Личност која даје смисао нашем постојању у свему. И онда када нам све иде од руке, али у истој мери онда када посрћемо и када се не реализују наши планови онако како смо их замислили, може бити да у том тренутку у нашој души бива изазвано незадовољство, чак и гунђање у односу на Бога, понекад да дођемо и на границу хуле. Али ако смо истрајни у оној вери која јесте поверење, у вери светосавској, пре или касније спознаћемо да је, како јеванђелист Јован каже за Сина Божјег, Он Логос - смисао. Спознавши Њега као смисао препознаћемо смисао и у свему у шта нас је Бог увео. Нашавши се у датим околностима имамо увек шансу да растемо, да растемо у љубави, да растемо у праштању, да растемо у смирењу које није тек психолошки мир и психолошка хармонија у нама, него експлозија, вулкан смисла у којем све споља може да изгледа мирно, а у дубинама наше душе буја најбогатији, најразоврснији живот у Христу, духовни живот. Дакле, браћо и сестре, драга децо, данас славимо Светог Саву који је пре свега ваш заштитник. Кад год имате неку недоумицу, кад год вам је тешко, обратите се Светом Сави молитвом и знајте да ће чути ваш глас, глас вашег срца. Али и кад сте радосни, немојте опет заборавити на Светог Саву. Њему будете благодарни, а кроз њега наравно и Ономе који је темељ његовог живота, али и живота свих нас. Обратимо се Христу, Пресветој Богородици, да они буду са нама у све дане нашега живота. Нека је срећна данашња слава, браћо и сестре, слава нашег православног српског народа. Свети Сава јесте наш родоначелник у Духу Светом, у Христу наш духовни отац, али као светитељ Божји он је и неко ко превазилази границе нашега народа и оквире наше помесне Цркве и припада свим људима као и сваки светитељ. Нека је срећна и благословена слава! Срећан и благословен данашњи празник! Нека је благословено све нашој деци! Нека им Свети Сава буде и покровитељ и пример за углед. Срећна слава и да сте сви благословени! * * * Његовј Светости Патријарху саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, марчански Сава, многобројни презвитери и ђакони, међу којима је био и протојереј Леонид Калињин, председник Експертског савета Руске Православне Цркве за црквену уметност, архитектуру и рестаурацију. Лепоти свете службе Божје допринело је појање хорова храма Светог Саве. На крају eвхаристијског сабрања патријарх Порфирије је освештао славске дарове и благословио верни народ који је испунио храм Светог Саве. Патријарх је честитао славу најмлађим светосавцим, њиховим учитељима и наставницима, свима онима који уче од вртића па све до највиших академских установа. Празничном сабрању присуствовали су директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Владимир Рогановић и најбољи светски тенисер Новак Ђоковић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  9. Ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, које је емитовано на таласима Радио-Беседе, посветили смо празнику Светог и богоносног оца нашег Јевстатија Превлачког, архиепископа српског. Свети Јевстатије је рођен у Будимљанској жупи у Црној Гори, од богобојажљивих родитеља. Као младић се замонашио у Зети, у Светоархангелској обитељи на Михољској Превлаци надомак Тивта. После ходочашћа у Јерусалим одлази у Свету Гору Атонску, где постаје сабрат свете царске лавре хиландарске, а касније и настојатељ манастира. Касније је Промислом Божјим изабран за епископа зетског, а после извесног времена и за архиепископа српског. Био је архиепископ неколико деценија после упокојења Светога Саве. Достојно је управљао и водио брод Српске Цркве у тим бурним временима обрачуна око власти у држави, али је животом чувао Цркву и служењем сведочио љубав Божју. Животна порука светог Јевстатија одјекује вековима поручујући да све што дише и што расте на земљи, расте и дише управо благодарећи великој и светој тајни коју је Бог улио у сву творевину, па је и Сунцу дао да љубављу и топлотом својом милује и грли овај свет и да га надахњује, да улива у њега топлоту и кроз топлоту да улива живот. То је љубав којом је дисао свети Јевстатије Превлачки, архиепископ српски. Упокојио се у Господу 1279. године у старости, а мошти му почивају у храму Пећке Патријаршије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Разговор је објављен на страници interaffairs.ru на сам дан празника Рождества Христовог, чиме је учињена велика част нашој Цркви 1. Ваша Светости! Ове године сте обележили 60. рођендан, а претхдоно сте изабрани за Патријарха српског. Дозволите да Вам честитам како јубилеј, тако и устоличење. За мене је изузетна привилегија могућност да општим са читаоцима вашег утицајног и реномираног часописа. Веома сам захвалан на томе. Ову прилику морам да искористим да вашу публику крупним словима подсетим на вековне везе Српске Цркве, a Црква није друго него сав крштени народ Божји, са Русијом. Нећу говорити ни о средњовековљу, ни о добу грофа Саве Владиславића Рагузина, чак ни о читавом двадесетом столећу који је обележен страдањем, али и снажењем и продубљивањем братских односа доласком избеглих Руса у Србију и у друге наше области јер су, ево, за последње две и по деценије трећег миленијума, те везе још више оснажиле на економском и политичком, а наравно на духовном пољу постале чвршће, рекао бих, него икада пре. Таквом изузетном квалитету међусобних веза су допринеле и личности које као амбасадори представљају Руску Федерацију у Србији. Мада различити по темпераменту, спољашњим особинама, они су људским квалитетима, по пријатељству, штавише братству које препознају не само политичари, него рекао бих сваки човек у Србији, постали и остали символи сарадње између два народа. Данас са задовољством размењујем мишљења са амбасадором Боцан Харченком, чија смиреност, готово монашка, даје сигурност и чврстину ставовима и анализама које износи. Морам да се молитвено сетим блаженопочившег амбасадора Виталија Чуркина, који је због одбране интереса нашег народа, али и заступања правде и међународног права, остао овде упамћен као својеврсни димпломатски витез, јунак. Бог да му душу прости. Наравно да је ове деценије светске, међународне политике и дипломатије, обележила личност министра Лаврова. Српски народ је, на жалост или на срећу, на послетку Бог зна, сувише често у фокусу те политике и дипломатског надметања. Стога увек са надом очекујемо речи Његове Екселенције Лаврова у неком светском форуму или престоници. Захваљујем вам на честиткама. Захвалан сам, превасходно, Господу на свему што ми је даривао у животу. Моја лична максима могу бити речи светог апостола Павла: Шта имаш што ниси примио, и ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио (1Кор 4, 7). Можда се мудрост живота достиже онда када човек доживи духовну тачку у којој схвати да је све дар Божји, а његово биће и све што чини уздарје на тај дар. Јубилеји, пак, служе да човек са извесне дистанце погледа свој живот и да види колико је послужио другима, увек имајући у виду да је Господ дошао у овај свет да служи, а не да му људи служе, и да да живот свој у откуп за многе. 2. Почетком године, говорећи о Косову и Метохији, нагласили сте, цитирајући блаженопочившег Патријарха Иринеја, да „највећа брига и даље је наше многострадално Косово и Метохија, наш духовни Јерусалим“. Повремено чујемо о нападима и пљачкама православних храмова. У чему видите највећи проблем: је ли то обичан криминал или израз мржње националистичких или радикалних снага, неделовање власти или недостатак напора на очувању права и јавног реда? Још од краја осамдесетих година прошлог века наметнуо се утисак да је албански живаљ дисциплинован и хомогенизован у остварењу политичких циљева. Могуће је да је то природан резултат родовског уређења. Ипак, много тачније је рећи да су напади о којима говорите резултати свих фактора које сте навели, а и једног који нисте, а то је инострани, који могуће не подстиче и не иснпирише нападе, али од јула 1999. године, кад затреба веже себи мараму преко очију. За нас је ипак, од свега најважније да су Косово и Метохија наш духовни Јерусалим. Јевреји су током миленијумских егзодуса у дијаспори говорили: „Догодине у Јерусалиму.“ Српска омладина се поздравља са „догодине у Призрену“ манифестујући да чува свест да је Призрен царски град, престони град, Душанов град, да зна да се, на пример, вредност храма посвећеног Богородици Љевишки, названој по средњовековном топониму, не може измерити никаквим земаљским благом. При томе, они не позивају на сукоб или на било какву агресију. Наш пут, пут наше државе, нашег народа и Цркве је пут дијалога, мирољубиве коегзистенције, уважавања сваког људског бића, свих позитивних људских уверења. Али то не значи никакав релативизам од стране Цркве по овом питању. Црква, али и патријарх лично, настоји да непосредно и систематски, на различите начине по питању Косова и Метохије као заветне српске земље, утиче на дух времена, на биће народа, на укупне друштвене, политичке и културне прилике у држави, како би начин размишљања младих нараштаја изражен у максими „догодине у Призрену“ био трајна парадигма. Руској држави која се не либи и да уложи вето у Савету безбедности, Руској Православној Цркви, другим помесним Правосланим Црквама, и у грчком и у словенском свету, као и папи Фрањи бескрајно смо захвални на подршци у борби за правду и мир, за Косово и Метохију. Није ме напустила нада да ће и у западном свету бити више личности, уметника, интелектуалаца, као што је Хандке или некада археолог и историчар Габријел Мије, који је косовско-метохијске фреске означио најлепшим творевинама средњовековне Европе и поручио: „Срби, не бојте се, ви и ваше фреске сте потребни свету и његовој историји!“ 3. Какви су услови за организовање духовног и богослужбеног живота на Косову и Метохији? Намећу се одређене паралеле између духовног живота на Косову и Метохији и духовног живота у Европи, прецизније на њеном западу. У јужној српској покрајини велики је број руинираних, девастираних, обесвећених, порушених, стога и празних храмова у којима је вековима служена Литургија. У Европи је, такође, велики број, празних храмова, са том разликом што нису порушени, нити обесвећени од оних који Христа и Цркву Његову не желе. Храмови у којима је вековима служена Литургија претворени су у ресторане, тржне центре, различите туристичке атракције, дискотеке и слична места масовне забаве. Могуће је да отуда и потиче неосетљивост према уништавању цркава у овом делу Европе и страдању хришћана. Молим читаоце да ми опросте уколико препознају горчину и јеткост у мојим речима, јер ме је 1985. године, у манастиру Мушутиште рукоположио владика Павле, потоњи патријарх српски. Тај манастир је из 14. века и, претпостављате већ, становници тог краја су га 1999. године, порушили до темеља, уосталом као и парохијску цркву у селу, исто из 14. века, док су све српске куће у том селу спалили. Протерани Срби из Мушутишта, сваке године на Педесетницу, јер је храм био посвећен Светој Тројици, долазе, уколико их не спрече, на рушевине манастира мог посвећења, где се служи света Литургија. И то је слика духовног живота на Косову и Метохији. Значи, тамо где је храм порушен или спаљен, уколико месне власти не спрече, служи се једном годишње, на дан светитеља коме је храм посвећен. Тада се ту окупи и народ. У северном делу покрајине, где је српски православни народ остао у апсолутној већини, може се рећи да се црквени живот одвија нормално, уобичајено, као и другим деловима Србије, у Српској Републици, Црној Гори и тд. У тзв. српским енклавама, заправо правим гетоима, где су Албанци у већини, рекао бих највећој срамоти на лицу Европе у 21. столећу, духовни живот такође постоји. И тамо свака енклава, сваки гето има свештеника или свештеномонаха који служи редовно у храму. Може се рећи: богослужења се одржавају редовно, уобичајено, али то „уобичајено“, треба схватити веома, веома условно, јер се и свакодневни живот одвија само унутар тих енклава, понегде у једној или две улице, из које је веома ризично изаћи, поготово женама и деци. Када се узму у обзир сви ти варијетети, затим епидемијa вироусом ковид-19, која није заобишла ни јужну српску покрајину, мора се рећи да је духовни живот врло добро организован, а да је за ово заслужан Епископ рашко-призренски Теодосије са монаштвом, свештенством и верним народом. 4. Ове године навршава 80 година од почетка геноцида над српским народом у Независној Држави Хрватској, где су стотине хиљада Срба окрутно убијени у концентрационим логорима. Како Српска Православна Црква обележава тај датум? У центру свих годишњица које Црква обележава, увек је света Литургија. Тако ће, свакако бити и овог пролећа, када се навршава годишњица почетка ужасног и небивалог страдња, геноцида који је извршен над српским православим народом, над нашом браћом Циганима и над нашом браћом Јеврејима на подручју марионетске нацистичке творевине којој су дали име „Независна Држава Хрватска“. Литургију ћемо, ако Бог да, тим поводом служити у Јасеновцу, који је највеће стратиште, али и на другим местима. И света Литурија коју ћемо саборно служити током редовног пролећног заседања Светог Архијерјеског Сабора биће у знаку мучеништва свих страдалих у том вероватно најсуровијем и најсвирепијем, а у исто време планском и систематском затирању једног етноса у савременој историји. Циљ сабирања у Јасеновцу и на другим местима масовних егзекуција невиних јесте да молитвом, служењем Литургије, сви стекнемо благодат Духа Светога, да преображавамо себе, јер без Литургије, без молитвеног погружавања у тајну крста Христовог, у тајну мучеништва и тајну васкрсења, савремени човек се може начас претворити у немилосрдног осветника. То би значило само нови круг несреће којој не би било конца. Молитвом преображени православни човек никада није и никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи. Отуда се многи који не познају дух и етос православља чуде како православни човек може да прашта. Православни хришћанин ће увек градити мир, пријатељство, а не освету. Сваки хришћанин мора све своје дарове да користи ради мира и разумевања међу људима. Српска Православна Црква ће наставити да подстиче и афирмише историчаре и друге научнике да раде на утврђивању историјске истине, ради разобличавања ревизионизма који и овде на Балкану, али и широм Европе, има једноставан циљ: аболирање нацистичких и фашистичких злочинаца, а тада не би требало искључити могућност да се поново покрене та спирала зла. Подвлачим да ни историјско продубљивање знања, ни имплементација тог знања у школама и на факултетима не треба и не сме да служи злопамћењу, већ да буде опомена свима да се такво зло, какво су доживели Срби, Јевреји и Цигани у Другом светском рату, предупреди и да се никада и нигде не понови. 5. Верујем да ћете се сложити да амандмани који су донети у Парламенту Црне Горе на Закон о слободи вероисповести представљају позитиван корак: неће бити национализације храмова, дискриминациони закон је коригован. Међутим, нису сви проблеми решени. Црногорска страна је осујетила потписивање споразума са СПЦ, истовремено права Католичке цркве су заштићена конкордатом, муслимани такође имају споразум са државом, а СПЦ нема. Да ли ће бити потписан споразум? Ваше запажање у потпуности осликава односе Цркава и верских заједница и Владе у тој републици. Ми смо, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом у Црној Гори, који је показао своје право, блиставо лице, током недавних литија, спремни да учинимо све што до нас стоји да се такав положај, заиста неправедан, неравноправан, а узевши у обзир састав становништва и историју, потпуно апсурдан положај наше Цркве, измени. Наравно, на добро свих, државе, Цркве, оних који јесу верници Српске Православне Цркве и оних који то нису. Нико не сме да буде оштећен или ускраћен за своја права, на рачун оног другог. Понављам да смо спремни да размотримо све опције текста Уговора, оне које су до сада биле у оптицају, али ми сматрамо, наш правни тим, да има места побољшању. Ако буде сврсисходно, можемо кренути и од белог папира. Све на добро народа. Као и у било ком другом послу, ја и у овом желим да на исти начин уважим и заштитим интересе обе стране, а поготово што обе стране заправо у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. У догледном времену, чије трајање је пре свега одређено смиривањем политичких размимоилажења у Црној Гори, доћи ћемо до решења на добро свих. Потпуни смо једномишљеници са нашим архијерејима у тој републици, митрополитом Јоаникијем, владиком Методијем, свештенством, монаштвом. Спремни смо да предано радимо на остварењу циља. 6. У Хрватској се у децембру прошле године десио разоран земљотрес, страдали су храмови СПЦ, многи Срби су изгубили кров над главом. Како сада стоје ствари са обновом храмова и са помоћи онима којима је то потребно? Девет месеци после земљотреса који је погодио Загреб, главни град Хрватске, уједно и седиште Епархије загребачко-љубљанске којом и даље управљам, суочили смо се са још једним разорним земљотресом који је погодио део Хрватске познат под именом Банија. Овај простор је вековима припадао граничном подручју Аустроугарске царевине, званом Војна крајина, у којем су већински православни Срби, бранили њене источне границе од суседног Отоманског царства. Као последица Другог светског рата, затим трагедије пражњења Републике Хрватске од Срба у рату деведесетих, етничка структура становништва се тамо значајно променила тако да је данашња Банија слабо насељена и економски неперспективна, а земљотрес је још више погоршао и онако тешке услове за живот преосталог становништва. И пре земљотреса сам тамо носио хуманитарну помоћ. Веома тешко су живели они који су смогли снаге да после рата остану. До појединих села није дошла у трећем миленијуму електрична енергија. Учествовао сам у договорима са Владом Хрватске да наша села добију струју. Можда ми не бисте веровали на реч, да и то постоји у Европској унији. Куће неомалтерисане, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена. Е сада је на такву сиротињу дошао и земљотрес. Тада је наша Црква организовала скупљање помоћи за пострадале, којих није било мало. Земљотрес се десио крајем децембра тако да смо се усредсредили на набавку стамбених контејнера, како би они без крова над главом преживели зиму. Пошто земљотрес није правио разлику, ни ми, наша Црква није правила разлику коме даје те контејнере за привремени смештај, да ли су римокатолици или православни. Земља се непрестано тресла кроз стотине мањих земљотреса који су, недељама и месецима додатно уносили немир и страх. Неки храмови су потпуно срушени, а други су неупотребљиви, јер су ризични за одржавање богослужбеног живота. Годину дана након земљотреса, благодарећи љубави многих, отпочела је обнова храмова и многих домова наших верника, али свакако не оним темпом који би био задовољавајући. Посебну захвалност дугујемо сестринској Руској Православној Цркви која је међу првима понудила помоћ и преузела да у потпуности обнови храм Рођења Пресвете Богородице у граду Глини, јер је сам тај храм, усталом каои тај град, место ужасног, тешко описивог страдања, мучеништва хиљада православних, у Другом светском рату, тако да за нас има посебан значај. Предстоје године обнове у којима ће, надам се, држава преузети руководећу улогу. То свакако неће умањити наше напоре да се обнови оно што је за обнову али, пре свега, да се сачува становништво које ће, уколико му се не понуде какви-такви услови за пристојан живот, наставити са одсељавањем са вековних огњишта. 7. Ваш однос према стварању неканонске Православне цркве Украјине (ПЦУ) од стране Цариградске патријаршије је познат. Сада СПЦ има сличан проблем на својој канонској територији у Црној Гори. Шта можете рећи о овим процесима који се одвијају у православном свету? Ипак ћу морати да вас делимично демантујем. Може се рећи да у Црној Гори постоји група црквених деликвената, опскурних фигура, који готово сам сигуран, ни сами не верују у то да су они некакви свештеници, а да је њихово удружење некаква црква. Они су, реално, само лоши глумци. Предводи их један распоп за кога сви у Црној Гори знају да је од ране младости био у служби комунистичке тајне полиције која је прогањала Цркву. Њихова прича сада је негде између фарсе и комедије, а нема сумње да ће у последњем чину сви актери открити да играју у ријалити трагикомедији. Заиста је тешко разумети и оне који још увек подржавају тај пројекат. Никакве реалне проблеме у Црној Гори ја не видим. Знам да се Ваша дигресија, макар била само подстицајни шлагворт никако не би допала поменутим епископима Јоаникију и Методију, који су заиста прави витезови православља. Наш став према црквеном проблему у Украјини, свима је добро познат, верујем и нашим читаоцима који се интересују за ове теме. Рећи ћу само да, упркос запањујуће лакоће са којом је Цариградска Патријаршија занемарила свете каноне, еклисиологију, вековно устројство Православне Цркве, Свето Предање, ми суштински као, сигуран сам, и сестринска Руска Црква, не одустајемо од љубави према Мајци Цркви и надамо се, молимо се, да ће доћи дан, и то што пре, када ће бити одбачени ванправославни антицрквени утицаји и нецрквени пројекат који, колико сам у могућности да видим, никоме ни у Украјини није донео ништа добро, и када ћемо се сви у духу саборности Цркве, вратити братољубљу и свеправославном решавању свих проблема. 8. Одржавате редовне контакте са амбасадором Руске Федерације у Републици Србији Александром Боцан-Харченком. О којим питањима се разговара на састанцима? Није непознато у oвдашњим дипломатским и политичким круговима да сам од првог дана на месту предстојатеља Српске Цркве, предност у консултацијама о питањим која се тичу Православне Цркве у свету, проблема са којима се генерално хришћани сусрећу данас, као оним у вези са положајем српског народа, давао Његовој Екселенцији Александру Боцан-Харченку. Смиреност у дијалогу која заправо манифестује поузданост и чврстину ставова које заступа, импонују сваком саговорнику, било да се у свему слаже, било да има различито мишљење. 9. Сусрећете се и са америчким амбасадором, као и другим западним дипломатама лоји често „саветују“ Србима да се оријентишу на ЕУ и да се дистанцирају од Русије. Као и амбасадор Боцан-Харченко и амбасадори западних држава схватају и прихватају да су моје интенције више духовне, а мање политичке. Са друге стране сви смо упознати да Српска Црква има бригу и одговорност према њеном верном народу који у великом броју живи у САД и земљама Европске уније. На послетку, ја себе доживљавам као интегралног Европљанина, који воли наш стари континент у његовом тоталитету, од Лисабона до Владивостока. И када критикујем западну политику, не престајем западну цивилизацију да поштујем и доживљавам као део свог идентитета и део идентитета мог народа. 10. Многи данас у православном свету расправљају о последицама епидемије COVID-19. Ваш претходник, Светејши Патријарх Иринеј, заузимао је строго канонски став у погледу поретка Богослужења и обављања Причешћа. Покушаји десакрализације простора храма, кашичице за свето Причешће, икона и крстова изазвали су неједнозначну реакцију међу православним верницима. Било је и представника Цркве који су изразили солидарност са таквим приступом, признајући могућност заражавања од светих предмета. Да ли СПЦ одржава континуитет по овим питањима? Без сваке сумње. У нашој Цркви у Београду и другде, лично познајем неколико свештеника који су, на пример, када је зараза вирусом ХИВ, била на врхунцу, били духовници у болницама у којима су се лечили заражени. Служили су Литургију сваког дана, причешћивали са са оболелима и данас су живи и здрави. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију ковидом-19 да се зараза шири причешћем? Веома мало. Тако да за нас то није тема. Ми се молимо Богу да зараза што пре прође, али да ми православни хришћани, као и сви други људи, до тада не постанемо жртве свесног сејања страха и то не само од вируса, него страха од ближњег са ким поручују треба да држимо социјалну дистанцу. За нас православне важе отачке речи Видео си лице брата свога, видео си Бога свога, а не Сартрове да је мој ближњи, мој пакао. За Цркву, за духовнике, верујем и психологе, главна тема треба да буде како људи да сачувају духовно здравље у овим околностима, односно да сачувају богомдану слободу. 11. Задњих дана се активно расправља о изјави руководиоца представништва Цариградске патријаршије при Светском савету цркава у Женеви, архиепископа Телмеског Јова о реформи календара у православном свету како би се утврдио заједнички са католицима датум прославе Ускрса. Какав је ваш став према овој изјави? Наша Црква се тим послом неће бавити. Истина је да то није догматско питање, али и када су неке Православне Цркве прихватиле нови, грегоријански календар, у њима су настали сукоби у вези са тим. То није богословско питање par exellence, није ни суштинско, стога претпостављамо да га владика Јов није поставио због неког непринципијелног разлога, већ вероватно из неких практичних разлога, везаних за грчку дијаспору, ферије запослених и студената или слично. Српска, пак, дијаспора, не исказује такве потребе, без обзира на то што има сличне потешкоће. Има низ суштинских ствари које треба решити у дијалогу са римокатолицима, а који нас води ка једном, од Господа заповеђеном циљу да сви једно буду. 12. Ваша Светости, желимо да Вам се захвалимо на подршци Руској Православној Цркви по питању црквене ситуације у Украјини. Какав је актуелан став СПЦ по том питању? Ми нећемо мењати наше ставове. Дајемо и наставићемо да дајемо снажну подршку Митрополиту Онуфрију и његовој Цркви. Ваша малопређашња аналогија, између Украјине и Црне Горе, јесте недовољно прецизна, али је разумљива. И ми смо, као и ви, доживели распад федералне државе, када су непријатељи православља, а ја бих рекао непријатељи хришћанства, видели шансу да поцепају аутокефалне или аутономне Цркве. Због тога ми добро разумемо шта се догађа у Украјини. Због тога високо ценимо начин како је блаженог спомена патријарх Алексије водио брод Руске Цркве у тим олујним и бурним временима, а како је патријарх Кирил, смело ћу рећи, тријумфално води у трећем миленијуму. Најшира могућа слобода, потпуна аутономија у управљaњу коју је Руска Православна Црква омогућила Украјинској Православној Цркви, пример су највеће могуће икономије и црквене свести. 13. Зна се да држите предавања на Богословском факултету Универзитета у Београду. Да ли бисте могли да испричате о значају факултета за Србију и српски народ, о његовој садашњости и будућности? Као предстојатељ Цркве више нисам у могућности да предајем на факултету, али моја се љубав заиста може поистоветити са љубављу према мајци хранитељки. Та љубав моја траје дуже од четири деценије. Данас се највише старам да се код студената одржи истовремена приврженост и светом олтару и наставној катедри, односно да разумеју да теологија није само подвиг интелекта, изузетних људских способности и разумевања. То јесте потребно, али је недовољно. Теологија је подвиг, подвиг целокупног бића и живота у Духу Светом. Факултет је веома важан у животу наше помесне Цркве. Он је извор сталне обнове наше богословске мисли, извор верности Светом предању наше Цркве, извор духовне просвете... 14. Ваша Светости, добро је позната улога Руске Православне Цркве, руског бизниса и руског политичког руководства у остваривању пројекта храма Светог Саве у Београду, његовог унутрашњег уређења. Управо је ту одржано заседање Архијерејског Сабора СПЦ, на којем сте изабрани за Патријарха. Како оцењујете допринос Русије стварању храма? Да ли је познат датум његовог освећења? Прича о храму Светог Саве, као заветном храму читавог српског народа, је заиста велика и сложена, јер је вишевековна и започета је још у 16. веку, када су Турци спалили мошти нашег највећег светитеља и када се наш народ заветовао да на месту где је то учињено подигне своју навећу цркву. Српски народ, његова Црква и држава су тај завет почели да испуњавају још у 19. веку, а храм је почео да се уздиже у годинама између два рата, у време патријараха Варнаве и Гаврила. У време фашистичке окупације, а потом и вишедеценијске комунистичке диктатуре, градња ове светиње је стала. Изградњу поново покреће мој претходник, блаженопочивши патријарх Герман, а настављају и окончавају је патријарси Павле и Иринеј. Напоменућу овде да је патријарх Павле у годинама југословенског грађанског рата обуставио радове на храму иако је средстава за то тада било, јер је то било време страдања српског народа. У изградњу овог храма су уткани векови и небројено мноштво приложника. С обзиром на испреплетаност руске и српске историје, било би и чудно да Руси немају значајну улогу и у овом великом српском подухвату у славу Божју. Сви смо веома благодарни Његовој Светости Патријарху Кирилу и Руској Православној Цркви на помоћи која је отворила пут да се крене са радовима на унутрашњем украшавању храма Светог Саве. Сам председник Путин је још 2011. године, када је први пут посетио храм, показао интересовање да и велики руски народ и држава буду део овог заветног подухвата српског народа. Заиста благодарни смо и руским компанијама, Гаспрому и другим, које су омогућиле да руски уметници искажу своје богомдане дарове на унутрашњем уређењу храма Светог Саве. Сада је и тај сегмент градње окончан. Преостаје нам само још и велико освећење храма, па да са миром у души кажемо да смо ми Срби свој завет у потпуности испунили према свом највећем светитељу и просветитељу, Светом Сави. 15. Године 2008. изабрани сте за председника Савета Републичке радиодифузне агенције Србије. Какав је Ваш однос према медијима, радију, телевизији, друштвеним мрежама? Какву улогу, по Вашем мишљењу, могу да играју у промовисању хришћанских вредности? Нама изгледа да 2008. није толико далека, али у контексту медија, комуникационих и информационих технологија, представља већ далеку прошлост. Црква има обавезу да прати развој медија и да своју мисију сведочења Христа распетог и васкрслог по формату, начину елаборације прилагоди новим медијима. У дигиталном свету не постоје границе ни између континената, а камо ли између религија, цркава и слично. Показали су ми пре неки дан веома занимљив програм који Одељење спољних црквених послова Руске Патријаршије на српском језику емитује на друштвеним медијима. Програм је поучан, промишљено је прилагођен укусу једног дела популације, занимљив је јер поклања пажњу и неким рубним феноменима. У нашој Цркви, уз друге просветне и мисијске послове, управо градимо медијски систем који треба да иде у сусрет потребама савременог човека окренутог друштвеним медијима, па нам је програм који нам је на нашем језику серивиран из сестринске Цркве драгоцен путоказ при опредељивању садржаја и карактера програма. Извор: https://interaffairs.ru/news/show/33165
  11. Са тугом, неверицом и огорчењем сам ових дана пратио вести у вези са немилим догађајима у Прибоју, у којима су људи који за себе мисле да су православне вере изговарали увреде и претње суграђанима исламске вероисповести. Посебно је разочаравајуће што су у таквом нечасном и опасном делу учествовали они који такве поступке треба да спречавају, али и, што је веома забрињавајуће, млади људи који у најлепшим годинама живота Божић - најрадоснији празник мира, солидарности и љубави дочекују вређајући и претећи својим суграђанима, својим најближим комшијама. Уверавам нашу браћу муслимане да најоштрије осуђујемо овакве поступке. Као неко ко је увек живео у национално или верски мешовитој средини, указујем да је веома важно да свештеници у обраћању верницима у храму, али и личним примером сведоче да су сваки човек и свака жена, без обзира на веру и нацију, наш боголики брат и сестра. За нас православне хришћане само то је исправан став и само уколико тако посупамо и живимо Бог ће признати да смо Његова деца. Патријарх српски Порфирије Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Патријарх одлучио да се удвостручи број студентских стипендија Комисија, коју су по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија чинили: Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански г. Јустин, координатор добротворних и мисионарских активности Архиепископије београдско-карловачке; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; и мр Сандра Дабић, секретар Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; у складу са правилима одређеним конкурсом за доделу стипендија студентима завршних година редовних студија факултета који су оснивачи Универзитета у Београду, објављеним 22. децембра 2021. године, узимајући у обзир просечне оцене и материјално стање 148 студената који су поднели предвиђена документа, донела је одлуку да једногодишњим стипендијама буду награђени студенти: Данило Тонић и Василије Стамболић са Електротехничког факултета; Алекса Зубелић и Исидора Арсеновић са Медицинског факултета; Стефан Стакић и Соња Лукендић са Православног богословског факултета; Никола Шурјанац и Зорана Јевтић са Правног факултета; и Теодора Стевановић и Стефан Повреновић са Философскoг факултета. Његова Светост Патријарх г. Порфирије је, одушевљен успехом студената који су конкурисали, одлучио да у ову акцију укључи Фондацију „Привредник“ којом председава, а која стипендира даровите студенте и ученике, тако да се број стипендираних са предвиђених пет повећао на десет. Извор: Инфо-служба СПЦ
  13. О српском архиепископу светом Данилу Ⅱ, који је живео и делао у време српских краљева Милутина и Стефана Дечанског и цара Душана, говорили смо у новом издању емисије Радио-Беседе „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ. Свети архиепископ Данило Ⅱ спада у ред најзаслужнијих наследника Светога Саве. Ишао је стопама молитвеног покровитеља нашег рода и његових најбољих наследника. Написао је шест житија: Житије краљице Јелене, 1317; Житије краља Драгутина, 1320/1330; Житије краља Милутина, 1324; Житије архиепископа Арсенија I; Житије архиепископа Јоаникија и Житије архиепископа Јевстатија I. Написао је и две службе: службу архиепископу Арсенију и службу архиепископу Јевстатију. Обе је сачинио пре 1324. Био је неуморан у служби Богу до краја живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник. Свети архиепископ Данило Ⅱ мирно се упокојио у Господу у време цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1337. године. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  14. На таласима Радио-Беседе је емитовано ново издање емисије „Богослужбене особености празникâ српских светитељаˮ, која је посвећена молитвеном спомену на светог свештеномученика Гаврила, патријарха српског. У Србљаку, у издању Светог Архијерејског Синода из 1986. године, служба свештеномученику Гаврилу на песнички начин разрађује историјске чињенице у вези са његовим житијем и његовом патријараршком службом. Стихире вечерње службе наглашавају да је он „најзаконитији првопрестолник Српске Цркве”. У стихирама исте службе се вели: „Весели се данас Црква Христова, ликује Патријаршија српска, појући твоје подвиге, поштујући твоје мошти…” Завршне песме јутарње службе позивају: „Приђите људи, Срби, саставимо радостан хор, који ће да слави оца нашег, свештеномученика Гаврила, патријарха српског, јер је кропљењем своје часне крви украсио своју порфиру царску и сместио се са весељем у Царство небеско”. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. Патријарх српски Порфирије упутио честитке предстојатељима помесних Православних Цркава, Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину, представницима традиционалних Цркава у Републици Србији и свим верницима који Рождество Христово прослављају по грегоријанском календару Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку светејшим патријарсима цариградском г. Вартоломеју, александријском и све Африке г. Теодору, антиохијском и свег Истока г. Јовану, румунском г. Данилу и бугарском г. Неофиту, као и блажењејшим архиепископима кипарском и Нове Јустинијане г. Хризостому, атинском и све Јеладе г. Јерониму и тиранском и све Албаније г. Анастасију. Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Лучиану Сурианију, председнику Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија Бискупу зрењанинском Ладиславу Немету, Надбискупу београдском Станиславу Хочевару, Бискупу суботичком Славку Вечерини, Бискупу сремском Фабијану Свалини, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Бели Халасу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, заменику Бискупа Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском, као и Бискупу крстурском Ђури Џуџару. Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, упутио је срдачне честитке верницима Римокатоличке Цркве у Словенији и Хрватској, Надбискупу загребачком Јосипу кардиналу Бозанићу, председнику Хрватске бискупске конференције Надбискупу задарском Желимиру Пуљићу и свим члановима Хрватске бискупске конференције, као и председницима, председницима парламената, премијерима и министрима надлежним за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Словенији и Хрватској. Извор: Инфо-служба СПЦ
  16. Патријарх српски Порфирије упутио честитке предстојатељима помесних Православних Цркава, Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину, представницима традиционалних Цркава у Републици Србији и свим верницима који Рождество Христово прослављају по грегоријанском календару Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку светејшим патријарсима цариградском г. Вартоломеју, александријском и све Африке г. Теодору, антиохијском и свег Истока г. Јовану, румунском г. Данилу и бугарском г. Неофиту, као и блажењејшим архиепископима кипарском и Нове Јустинијане г. Хризостому, атинском и све Јеладе г. Јерониму и тиранском и све Албаније г. Анастасију. Патријарх српски г. Порфирије упутио је божићну честитку Папи римском Фрањи, Архиепископу кентерберијском Јустину Велбију, апостолском нунцију у Републици Србији Надбискупу Лучиану Сурианију, председнику Међународне бискупске конференције Светог Ћирила и Методија Бискупу зрењанинском Ладиславу Немету, Надбискупу београдском Станиславу Хочевару, Бискупу суботичком Славку Вечерини, Бискупу сремском Фабијану Свалини, Бискупу Реформатске Хришћанске Цркве у Србији Бели Халасу, Бискупу Словачке Евангелистичке Цркве а.в. Јарославу Јаворнику, заменику Бискупа Евангеличке Хришћанске Цркве а.в. Габору Долинском, као и Бискупу крстурском Гркокатоличке Цркве Ђури Џуџару. Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, упутио је срдачне честитке верницима Римокатоличке Цркве у Словенији и Хрватској, Надбискупу загребачком Јосипу кардиналу Бозанићу, председнику Хрватске бискупске конференције Надбискупу задарском Желимиру Пуљићу и свим члановима Хрватске бискупске конференције, као и председницима, председницима парламената, премијерима и министрима надлежним за сарадњу са Црквама и верским заједницама у Словенији и Хрватској. /files/spc_social.png Божићна честитка Патријарха српског г. Порфирија | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] WWW.SPC.RS
  17. Као плод сарадње Храма Светог Саве и Амбасаде А. Р. Египта, у петак 10. децембра у крипти Храма, одржана је изложба посвећена историјском и културном наслеђу Египта. Догађај је почео уводним обраћањем Њ.Е. амбасадора Египта, Амра Алгувејлија, затим је емитован документарни филм о најстаријем манастиру на свету који је посвећен Светом Антонију Великом (оснивачу пустињског монаштва) и на крају изложбе је промовисано издање брошуре путовања Свете породице у Египат која је свима доступна у дигиталном и у штампаном формату. Амбасадор Египта је пожелео топлу добродошлицу свима изразивши своје велико задовољство на сарадњи са Управом Храма Светог Саве, истакавши да му је велика част што се ова презентација одржава у Храму, који поред тога што се издваја по естетској лепоти представља и духовни центар православља. Догађају су поред верног народа присуствовали викарни Епископи Патријарха српског Порфирија, њихова преосвештенства епископи: ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин и марчански Сава; директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама г. Владимир Рогановић, декан Православног Богословског Факултета у Београду протопрезвитер Зоран Ранковић, ректор Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима протопрезвитер-ставрофор Јован Милановић, београдски Надбискуп Станислав Хочевар и многи други. Моменат који је касније пресудно утицао на христијанизацију Египта био је долазак Свете породице у Египат у потрази за уточиштем. Вођен Духом пророштва овај догађај је предвидео пророк Исаија „Гле, Господ седећи на облаку лаком доћи ће у мисир, и затрешће се од Њега идоли мисирски, и срце ће се растопити у Мисирцима“ (Ис 19,1). Египат је од самих почетака проповеди Еванђеља представљао колевку хришћанства у којој је благодаћу Божијом оформљена снажна хришћанска заједница у једној од највећих метропола Рисмког царства, Александрији. Александрија као центар писмености са највећом библиотеком на свету и са врсним паганским ораторима представљала је прави изазов хришћанима да проповедају Христа као Пут, Истину и Живот. Црква Божија је захваљујући свом једномислију у Духу Светом опстала и претворила пагански центар у место где Дух Божији обитава. У таквој атмосфери благодати Божије зидао се и монашки живот у египатској пустињи као живо камење храма Очевог спремно за грађевину Бога Оца, на челу са светитељима Божијим Светим Антонијем и Пахомијем Великим. Извор: Телевизија Храм
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. децембра 2021. године, на празник Светог Порфирија Кавсокаливита, свету архијерејску Литургију у Патријаршијском придворном храму Светог Симеона Мироточивог. У молитвеном присуству преосвећене господе епископа топличког Јеротеја и хвостанског Јустина, Његовој Светости су саслуживали протосинђел Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; протосинђел Нектарије, главни секретар Светог Архијерејског Синода; архимандрит Нектарије из Епархије британско-скандинавске; презвитер Србољиб Убипариповић и ђакони Драган Радић, Владимир Радовановић и Владан Таталовић. После освећења славских дарова, поводом свог имендана Његова Светост је примио честитке најближих сарадника и службеника Патријаршије српске. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. У суботу 20. новембра 2021. лета Господњег, на дан свештеног спомена светих 33. мученика у Мелитини и Преподобног Лазара Галисијског, навршило се годину дана од упокојења Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја (Гавриловића). У спомен на свјатјејшег патријарха и оца нашег Иринеја доносимо овај прилог: У спомен на почившег Патријарха српског Иринеја (1930-2020) Саборна Света Литургија и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском Иринеју Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Приступна беседа Његове Светости блаженопочившег Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Последња беседа Патријарха српског Иринеја Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“ Хор "Бранко" своме оцу и Патријарху Иринеју РТС: Фељтон - Живот у Христу, емисија посвећена блаженопочившем патријарху српском Иринеју (1930-2020) Епископ пакрачко-славонски Јован: С патријархом Иринејем по Светој земљи Нови број "Православља" у спомен на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја (Бр. 1289. 1. децембар 2020) Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног спомена, драги и незаборавни свјатјејши владико и оче наш! Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније. ***** Његовом Блаженству, Блажењејшем Онуфрију, Митрополиту кијевском и све Украјине Кијев Ваше Блаженство, Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу! Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10). У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“. Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*. Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26). Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву. Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова. Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори. Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“. Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11). Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа. Са љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: Подворје СПЦ у Москви
  21. Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије началствоваће, у уторак, 16. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, поводом прославе празника Обновљења храма светог великомученика Георгија – славе Града Новог Сада. Пренос свете архијерејске Литургије биће емитован на сајту Информативне службе Епархије бачке. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије примио је 31. октобра 2021. године у Патријаршијском двору у Београду председницу Представничког дома Републике Кипар госпођу Аниту Димитрију. Предстојатељ Српске Православне Цркве је, у срдачном и пријатељском разговору са председницом кипарског парламента, нагласио велики значај даљег унапређења узајамног поштовања и љубави између два братска православна нарада и две државе. Патријарх је такође истакао да, с обзиром на сличне историје, па и слична искушења наше две земље морају као основни правац деловања имати мир и очување мира. У том смислу саговорници су показали највиши степен разумевања за проблеме који постоје, с обзиром на то да су делови територија обе земље насилно заузети, а православно становништво протерано, као и да и у Републици Кипар и у Републици Србији постоји свест да решавање свих проблема мирним путем мора бити на првом месту. Госпођа Анита Димитрију је захвалила Његовој Светости на пријему и позвала га да посети Кипар. Састанку су присуствовали амбасадор Републике Кипра у Србији господин Димитриос Теофилакту, као и сарадници Представничког дома Републике Кипар. Извор: Инфо-служба СПЦ
  23. Беседа Патријарха српског Порфирија на празник Светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра цетињског, 2021. лета Господњег, изговорена у храму Светог апостола и јеванђелистаЛуке на Кошутњаку. У име Оца и Сина и светога Духа. Браћо и сестре, чули смо одломак из Јеванђеља по Луки, чији спомен данас славимо. Славимо Светог Луку који је један од четворице јеванђелиста, који је био образован, био је лекар, а био је - предање каже - и сликар, иконописац, али пре свега био је онај који је веровао у реч Божју, који је прихватио Јеванђеље Христово и који га је даље проповедао и сам записао у речи и искуство Цркве везано за Исуса Христа, Сина Божјег, и то тако што је изложио све догађаје хронолошки, онако како су се низали везано за оваплоћење Сина Божјег и уопште за Његову личност и Његово деловање. Данас смо чули одломак из Јеванђеље који је наставак од претходне недеље и уопште да бисмо разумели Реч коју слушамо на Светој Литургији, Реч Јеванђеља, потребно је увек да повезујемо са оним што је претходило и оним што следи. Најпре је Господ сакупио ученике своје, дванесторицу апостола, и онда им открио истиниту и праву веру, да би потом показао шта је то истинит и прави живот. Те две реалности су неодвојиве, истинита вера и исправан живот. Теологија богословља и духовност су неодвојиви. Понекад неко мисли да је довољно да чита књиге, да зна да исприча и опише истине, догмате наше вере, а да при том сматра да уопште није важно да улаже духовни труд, да се труди да има истинит, честит и чист живот. Заборавља да је тело наше храм Духа Светога. С друге стране неко мисли да треба само да се држи формалног спољашњег испуњавања заповести Божјих, онако како он то разуме, на свој начин, по своме моделу, а да при том не води рачуна о истинитој и чистој вери. Дакле, права вера производи прави православни живот, а православни начин живота ништа није друго него пројава истините и праве вере. Те две реалности су међусобно органски спојене - дакле богословље, теологија, познавање вере и начин живота, подвиг, тј. духовни живот. И управо данас, апостол и јеванђелист Лука нам у једној реченици износи и праву веру и прави живот. Златно правило начина постојања нас православних хришћана, оних који су део Христовог тела, који су део Цркве, а то златно правило, потпуно ново, које ствара нови свет и новог човека, нову Земљу и ново небо, јер јесте правило које нас везује органски, нераскидиво за Спаситеља нашега, Господа Христа, то правило гласи: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима, јер ако љубите оне који вас љубе шта сте велико учинили какву хвалу очекујете. Ако чините оно што и вама други чине, ако позајмљујете другима очекујући да ће вам вратити то што сте им позајмили, ако удружујете интересе, чините нешто да бисте имали добит у истој мери у којој има неко други, све то чине и они који не морају бити везани за Христа, који не морају веровати на православни начин и који не желе да живе по православном духу, по начину животу које нам открива Јеванђеље Христово. Уосталом, сав наш свет људски, увек је то тако било, а ми смо сведоци својих времена и данас тако јесте, највише чини водећи рачуна о свом интересу, и појединац и заједница, што наравно јесте људски, али често чак запостављајући интерес другога. Међутим, и онда кад се поштује интерес другога да би се остварио свој интерес, ако се остаје на тој тачки још увек смо далеко од овога златног Христовог правила, правила које нам открива јеванђелиста Лука: Како хоћете да вама људи чине, чините тако и ви њима. Све што желите себи, желите и другима. Притом, наравно, јеванђелист Лука мисли на ближње по хришћанском смислу те речи, када говори о другоме, не у смислу речи како је веровао старозаветни човек или пак антички човек, а често и ми људи овога времена, који више живимо духом Старог завета и духом многобожачког човека. Под ближњим не подразумевам оно на шта нас упућује Јеванђеље, не подразумевам онога кога нам открива Христос Бог. У Старом завету други, ближњи јесте припадник истоме народу и припадник истој вери, а у античком свету ближњи је онај који припада истој култури. Правила на основу којих се гради и развија начин постојања човека изван Цркве с једне стране јесте управо правило старозаветно – око за око, зуб за зуб. Дакле, не оно што желимо да чине нама други да и ми њима чинимо, него обрнуто, оно што нама други учине узвратимо им истом мером. То је важило и за антички свет, који је говорио: Свако ко није Грк јесте варварин, дакле, туђин и странац и нема право и није достојан да учествује у ономе што припада тој античкој, хеленској, јелинистичкој култури. Како хоћете вама да чине људи чините и ви њима јесте, браћо и сестре, позив на љубав и то љубав која надилази људска права, љубав која је преображај, преображај свега онога што смо добили од Бога као дар, као узрастање у томе. И у том смислу то није романтичарски поглед на живот и на свет. То је животни став који јесте пре свега подвиг, који јесте жртва, који није једноставан, који је болан. Итекако нас боли кад нас било ко вређа, а нарочито када нас вређа неправедно, без разлога. И лако би било узвратити мером за меру остали бисмо на истом нивоу, али смо позвани не на природни начин постојања, него на натприродан начин постојања, на преображај. То није могуће ономе који није утемељен на Христу. Апостол Павле, како и читаво Јеванђеље, сву своју проповед гради око теме вере. Дакле, онај који верује у Христа, распетог и васкрслог, он зна да је распеће и крст саставни део његовог живота, али зна не само да је то увод у васкрсење, у победу, већ да је у крсту и распећу, у жртви садржана радост и лепота васкрсења и да ту већ постоји победа, а она ће наравно у пуноћи, у савршеном свом облику бити достигнута кроз заједницу у Христу, у Царству Небеском. Апостол Павле инсистира на вери, зато што се он највише обраћао многобошцима, говорећи им да је важна вера. Апостол Јаков пошто се по правилу обраћа хришћанима из јудејства, онима који су били изабрани народ, дакле чували су праву веру, говори о томе да вера није довољна него да су потребна и дела, дела вере, то јест дела љубави. И управо та вера љубави садржана су у реченици која је лајт мотив данашњег одломка Јеванђеља по Луки, али која је истовремено и златно правило, која је начин постојања, која је, како се то каже, нови етос хришћански, а то је да не гледамо на то шта нама други чине, него да гледамо шта од нас Господ тражи, да Њега питамо, да слушамо и послушамо Његову реч. И да онда све што чинимо другима ближњима, од најближих ближњих, унутар породице, што муж чини жени и обрнуто жена мужу, што родитељи чине деци и обрнуто деца родитељима, што чинимо било ком човеку, да стојећи пред Богом Њега питамо и Њега послушамо шта то он хоће да ми ближњем учинимо независно од тога како се он опходио према нама. Дакле, није важно у контексту тајне нашег односа са Богом и тајне спасења шта су нама други учинили, него да ми њима чинимо оно што бисмо пожелели да су они учинили нама, чак и онда када су учинили против те наше жеље. Јер све што чинимо било коме, свакоме човеку, природи, самоме себи, ми заправо чинимо Богу. Зато је важно да вера наша буде вредност која обликује наш живот, вера у Христа, Његово Јеванђеље, Његова правила живота, Његов закон, који ће често бити у сукобу са правилима живота која формира човек без Бога. Често ће бити у сукобу и у томе ће бити и крст и распеће и тешкоћа нас хришћана, да с једне стране јесмо у свету део једне заједнице која се труди да испуњава и ону заповест, заповест Христову, Јеванђеље Павлово које нас подсећа да треба да поштујемо и спољашњи поредак. Дакле, неће увек бити једноставно да вером која обликује наш живот се уткамо у правила која владају око нас али изнутра, да у себи живимо по закону Христовом и да собом тај закон и та правила и вредности сведочимо громогласно убедљиво без полемике, без наметања, без гнева, без агресије у односу на било шта или било кога који је око нас, него да изнутра преображавајући вером себе обогаћујемо се Христом, молитвом, постом и свим другим врлинама. Мењајући себе видимо и све око себе другачијим, а онда промењени благодаћу Божјом да и други људи могу наћи утеху у нама или макар препознати благи глас Јеванђеља Христовог и Његову спасоносну реч. Нека би Господ дакле дао да имамо истиниту и праву веру браћо и сестре али да та вера обликује наш живот и да онда имамо и дела која оживљавају нашу веру како бисмо могли управо онако као што је то чинио апостол Лука да проповедамо Јеванђеље Божје, да славимо Једнога у Тројици, Бога Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин! Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...