Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'светогорац'.
Found 14 results
-
Преподобни Никодим Светогорац родио се 1749. године на кикладском острву Наксос. Његови родитељи Антонија и Анастасије Каливурси били су побожни људи. При крштењу надјенули су му име Никола. Више образовање добио је у малоазијском граду Смирни, гдје је свршио богословске науке и учио стране језике. Учестала угњетавања хришћана у Измиру, приморавају га да се врати на родни Наксос. Тамошњи митрополит Антим узима га за секретара. Привучен описима неколико монаха, Никола 1775. године одлази на Свету гору. У манастиру Дионисијат прима монашки постриг с именом Никодим. Живио је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преминуо је 1808. године и покопан је у келији Скуртеон у Кареји. Глава преподобног Никодима чува се у Кареји, а остатак моштију у Манастиру светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица. Преподобни Никодим прибројен је светитељима указом цариградског патријарха Атинагоре 31. маја 1955. https://mitropolija.com/2024/07/27/prepodobni-nikodim-svetogorac/
- 1 коментар
-
- светогорац
- никодим
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Свима нама, без изузетка, потребно је исцељујуће дејство покајања. Свети Јован Златоусти каже: „Грех је рана, а покајање је лек“. Оно што су за тело ране и лекови, то су за душу грех и покајање. Покајање је повратак човека Богу. Почетак овог пута је свест о сопственим сагрешењима. Након што човек постане свестан греха, следи одлучност да се покаје. То је кључни тренутак на његовом животном путу, који одређује хоће ли човек и даље остати у греховном мраку или ће се вратити Небеском Оцу. Неки људи налазе се у стању извесне неосетљивости. Они размишљају на следећи начин: „Немам шта да исповедим. Никога нисам увредио. Никога нисам убио, никога опљачкао“. Међутим, уколико ове људе упитате за неке грехе, понекад чак и тешке, они их неће прихватити као такве: „Данас“, кажу они, „сви тако раде“. Они верују да, ако неки грех чине многи, он престаје да буде грех! Онима који мисле да су без греха упућене су речи Светог Јеванђелисте Јована: „Ако кажемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јн. 1, . Сагласно Апостолу Јакову, „сви много грешимо“ (Јак. 3, 2), и зато је свима нама потребно излечење душе, које нам даје света Исповест. Неке људе ђаво баца у очајање. Такви хришћани сматрају да су они толико грешни, да за њих нема и не може бити опроштаја. Опроштај грехова, међутим, који се даје кроз Свету Тајну Исповести, не зависи од величине и количине грехова, него од милости Господње која је безгранична. Мисао о томе да наши грехови не могу бити опроштени намеће нам ђаво, како би нас бацио у очајање. Након што превазиђемо поменуте препреке, ђаво ће против нас искористити још једно снажно оружје: стид. „Како да одем код духовника“, кажу многи, „и да му признам све оне страшне грехе које сам учинио? Какво ће мишљење о мени после тога имати тај човек?!“ Нека сви, који овако размишљају, послушају Светог Златоустог: „Стиди се када грешиш, а немој се стидети када се кајеш... Док се човек налази у греху, он (ђаво) му не допушта да се стиди и самим тим га предаје срамоти греха, јер зна да ће човек, ако осети стид, побећи од греха; међутим, приморава га да се стиди покајања, јер зна да ће, због стида, остати непокајан. На тај начин, сатана постиже двоструко зло: баца човека у грех и спречава његово покајање“. Ако човек савлада све ове препреке и одлучи да се исповеди, ђаво ће у њега посејати мисао да одложи исповест. „Отићи ћу да се исповедим други пут“, размишљају многи, „биће још времена“. Колико је само људи који су отишли из овог света, а да нису успели да се духовно припреме за то! Непријатељ нам предлаже да данас послужимо греху, а да се сутра – потрудимо на врлини. Он нам не предлаже да се отворено одрекнемо Бога, него нам, како каже Свети Василије Велики, „лукаво отима ’данас’ и оставља нам наду у ’сутра’. А затим, кад наступи сутра, поново долази наш злобни саветник (тј. ђаво) и тражи ’данас’ за себе, а ’сутра’ за Господа. Тако нас неприметно одводи из овог живота.“ Господ Исус Христос је својим ученицима заповедио да врше Свету Тајну Исповести: „Примите Дух Свети! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20, 22-23). Овим речима Исуса Христа су свети апостоли, а такође и њихови наследници – свештеници, „добили власт какву Господ није дао чак ни анђелима“, како каже Свети Јован Златоусти. Христос је то учинио зато да би сваки грешник наилазио на подршку и разумевање у свом подвигу, јер је свештенику, који је такође човек, позната духовна борба. Посредством духовника, у време вршења Тајне Исповести, дејствује Божија благодат – не само ради отпуштања грехова покајника, него и ради решавања духовних проблема с којима се он суочава. Чак и ако (исповест) не исцели одмах окорело греховно стање, ипак ће силно помоћи у исцељењу, јер благодаћу Светога Духа покајнику даје снагу. Благодарећи покајању, борба против страсти постаје лакша. Ако имамо грех који је постао навика, још више морамо притицати духовнику који ће, користећи „мач духовни“ (в. Еф. 6, 17) засећи корен греха до самог његовог искорењивања. „Човек мора свим силама избегавати грех и чувати се од њега, да не би пао“, каже преподобни Никодим Светогорац. „Ако му се, услед човечије слабости, и догоди да падне, нека не очајава, него нека одмах устане и, нека се, не губећи време, покаје и исповеди.“ Господ је рекао да је прва и главна заповест – заповест о љубави: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим... Љуби ближњега свога као самога себе“ (Мт. 22, 37-39). Сагласно Христовим речима, свој живот треба да испитамо у односу на три главна правца: наш однос са Богом, узајамни односи са нашим ближњима и однос са самима собом. Брижљиво самоиспитавање довешће нас до скрушености и покајања и припремиће нас за исповедање грехова пред духовником. Искуство доживљаја Царства Божијег задобијамо још у овом животу као последицу нашег покајања. „Како је могуће да се Царство Божије приближи човеку још у овом животу“, пита се праведни Јован Кронштатски и одговара: „Благодарећи искреном покајању: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско“ (Мт. 3, 2). Душа се испуњава покајањем, а затим следи Царство Божије као унутрашње стање човечијег срца. Човеково дубоко и искрено покајање ће, слично магнету, привући милост и љубав Господњу. https://www.facebook.com/duhovnepouke88
-
Мало пре Свога страдања, Господ нам је једним посебно блиставим догађајем – божанским преображењем — открио славу Свога Божанства. Јеванђелист Матеј овако описује преображење Гoсподње: И послије шест дана узе Исус Пешра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце, а хаљине Његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху. А Пешар одговарајући рече Исусу: Господе, goбро нам је овдје бити, ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, Који је по мојој вољи, Њега слушајше. *** Реч преобразити се, значи: узети други облик. Исус Христос се, међутим, није преобразио тако што је узео неки други облик, него је открио својим ученицима оно што је био, пошто им је отворио очи и од духовно слепих учинио их онима који виде. Како говори једна химна овог празника: „Данас Христос, засијавши на гори Тавору, показа Својим трима ученицима образ Божанства Свога.“ Свети Златоусти објашњава узрок услед кога је слава Божанства Његовог откривена незнатно: показао им је, говори, несагледиву славу Божију, не онаквом каква је она заиста, него онаквом каквом су је ученици могли видети. Није им је открио у свој њеној величини, да не би погинули гледајући је. *** И тројица јеванђелиста који говоре о преображењу, пишу да је лице Господње засијало као сунце. Они ово пишу, како појашњава свети Григорије Палама, не зато да бисмо светлост којом је Христос засијао замислили као чулима спознатљиву, него да би смо схватили да оно што природно сунце представља за све који живе чулно и гледају чулним очима, то је и Христос за све оне који живе духовно и гледају Духом Светим. Овај велики богослов таворске светлости још примећује да се преображење Христово догодило у време када се Господ молио. Ово се збило да бисмо схватили да је узрок овог блаженог виђења молитва, и да се приближавајући Богу молитвом удостојавамо да видимо сјај нестворене светлости. Христос нам, молећи се на гори Тавору, показује како ће се светима јавити светлост Божија. 米 米 米 Преображење Господње се догодило шест дана након Христовог поучавања о слави Оца Свога и о доласку Царства Божијег. Христос беше рекао: Има неких међу овима што стоје овдје који неће окусиши смрши док не виде Царства Божијега. Ово се односило на тројицу ученика које је Христос повео са собом на Тавор који су тамо, гледајући преображење Христово, заиста видели Царство Божије. Свети Григорије Палама говори да, као што је свугде Христос Цар, тако је и Царство Његово свуда. Према томе, то да Његово Царство долази, не значи да оно долази ма одакле, већ да се оно пројављује у сили Духа Светога. А ова сила се не даје било коме, него само онима који су са Господом и који чврсто стоје у вери у Њега. *** Сваки пут када прослављамо свети празник Преображења, Црква нас позива: „Дођите да делатном врлином мислено узиђемо на гору свету. Станимо горе на њу да бисмо се нашли у граду Бога живога и да бисмо умним погледом видели Тројично Божанство које исијава кроз Јединородног Сина Божијег. Попнимо се на гору Господњу да видимо славу преображења Његовог“ И велики Григорије нас позива да, пошто схватимо тајну преображења Господњег, закорачимо к сјају божанске светлости. Пошто заволесмо лепоту непромењиве божанске славе, очистимо ум од земаљских прљавштина презирући привремена задовољства која воде вечној патњи. Преображењем Господњим Отац нас призива на послушност и на следовање речима Сина Његовог љубљеног. Тако ћемо учинити себе достојним причасницима нестворене светлости преображења и судеоницима Царства небеског.
-
Преподобни Никодим Светогорац родио се 1749. године на кикладском острву Наксос. Његови родитељи Антонија и Анастасије Каливурси били су побожни људи. При крштењу надјенули су му име Никола. Више образовање добио је у малоазијском граду Смирни, гдје је свршио богословске науке и учио стране језике. Учестала угњетавања хришћана у Измиру, приморавају га да се врати на родни Наксос. Тамошњи митрополит Антим узима га за секретара. Привучен описима неколико монаха, Никола 1775. године одлази на Свету гору. У манастиру Дионисијат прима монашки постриг с именом Никодим. Живио је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преминуо је 1808. године и покопан је у келији Скуртеон у Кареји. Глава преподобног Никодима чува се у Кареји, а остатак моштију у Манастиру светог Никодима Светогорца у грчкој области Гуменица. Преподобни Никодим прибројен је светитељима указом цариградског патријарха Атинагоре 31. маја 1955. https://www.crkvaub.rs/vesti/zitija-svetih?month=07&page=2
- 1 коментар
-
- светогорац
- никодим
-
(и још 1 )
Таговано са:
-
Узрок одлагања Причешћа је тај што онда човек упада у лењост, и хлади се топлина страхопоштовања и Божанске љубави. Одлагање му омогућава да безбрижно и непажљиво проводи живот, немајући страха у својој души, уздржаности у осећањима и предострожности у својим покретима, а такође му дозвољава и потпуну самовољу у узимању хране, изговарању појединих речи, гледању неприкладних призора и слушању неприкладних ствари, тако да он постаје сличан коњу, који немајући узде упада у провалију греха. И то се заиста дешава свима онима који одлажу причешћивање, што спознајемо у свакодневном искуству и пракси. Чуде ме они хришћани који су колико је то могуће достојни, али који такође не журе да се Причесте. Како они могу да добију освећење и радост од Божнских Тајни, како је рекао Кавасила, чије смо цитате навели у почетку? Како они могу да угасе огањ својих страсти, ако се не причешћују Пречистим Тајнама, које изгоне сваку слабост, умирују и умртвљују телесне и друге страсти, сагласно светом Кирилу? Како они могу да очисте свој ум, просвете свој разум, да оснаже душу не причешћујући се Телом и Крвљу нашега Господа, Који и јесте истинско очишћење, истинска лепота, истинско просвећење и благородност душе, како нам је претходно рекао божанствени Златоуст? Или како могу да побегну од тог мисленог фараона и из Египта горког и пропратног греха, када нису запечаћени Часном Крвљу Христовом, како је говорио Григорије Богослов? Или како они могу у свом срцу да распламсају Божанску љубав, духовну радост, Божански мир и остале плодове и дарове Светог Духа, не причешћујући се Телом и Крвљу љубљеног Сина Очевог и Јединосушног Светом Духу, Који и јесте наша непрекидна радост и мир, према речима Апостола (погл. Еф. 2, 14) и извор свих добара? Ја не знам и чудим се како хришћани данашњих времена могу да празнују недељу, или друге празнике у току године и да се духовно радују истинском радошћу ако се непрестано не причешћују Божанским Причешћем, које и јесте узрок и повод за свако славље и свечаност. Дакле, безусловно, ти који се не причешћују непрекидно се лишавају (о туге!) свих тих небеских и Божанских блага, а при свему томе су још и преступници заповести нашега Господа, како смо већ рекли, и Апостолских Правила, и саборних Канона, и поука Светих Отаца, чија смо сведочења наводили. И они потпадају под казну одлучења, коју налажу Божанствени апостоли и Антиохијски сабор, како смо раније детаљно образложили. Такви људи својим одлагањем причешћивања дају простора ђаволу да их увлачи у различите грехе и многа друга искушења, како каже Божанствени Кирил Александријски: “Удаљавајући себе од Цркве и Причешћа, они постају Божији непријатељи и пријатељи злих духова”. И Божанствени Златоуст каже: “Много се удаљивши од Причешћа, бише уловљени од мисаоног вука”29. То јест зато Господе ја често приступам Тајни и причешћујем се, јер се бојим да удаљавајући се на дуго време од Светог Причешћа нећу бити покривен благодаћу30, и бићу уловљен од мисаоног вука, који ће ме умртвити. Преподобни Паладије прича како је ава Макарије Египатски исцеливши жену која је под утицајем ђавола људима изгледала као коњ, дао јој следећи савет и рекао:”Жено, никада не одступај од Причешћа Светим Христовим Тајнама, већ се често Причешћуј, јер је ђаволски утицај деловао на тебе пошто се ниси Причестила пет недеља, и зато је ђаво нашао простора и мучио те”31. На сличан начин је и божнствени Златоуст тога дана када је био рукоположен, исцелио једног поседнутог и поучавао га да често иде у Цркву и приступа Божанским Тајнама са постом и молитвама, да га зли дух не би кушао убудуће. Тако о томе пише у житију Светог Симеона Метафраста: “Неки безумни муж, будући поседнут нечистим духом је утрчао у Цркву избацујући пену из уста са исплаженим језиком, тако да су сви видели тај одвратан призор. И тада су сви почели да моле ту свету душу – божанственог Златоуста, да се он помоли за исцељење страдалника. Он је том човеку рекао да се приближи, погледао га с љубављу, и прекрстивши га својом руком призвао Име Свете Тројице, наредивши злом духу да изађе. И тог тренутка док је то говорио, реч је постала дело, и човек се истог момента ослободио страшне болести коју су проузроковали зли духови. После тога га је Светитељ подигао и посаветовао да буде ревностан у посећивању Цркве и Причешћивању Божанским Тајнама, да пости и да се моли. “Јер ако тако будеш поступао, – рекао је он, – непријатељ те више никада неће мучити, и нећеш бити уловљен у његове мреже”. Чујете ли браћо моја какве невоље трпе они који се не причешћују често, већ се удаљују од Тајни? Чујете ли да постају и поседнути, и да се претварају у неразумне животиње, као што се у древно време цар Набукодоносор преобразио у бика? И они то праведно преживљавају јер могу од људи да постану богови по благодати захваљујући непрестаном Божанском Причешћу, али то не желе, већ удаљујући се од Божанског Причешћа, губе и људски лик који поседују и постају неразумне животиње, предајући се у власт сатани како каже Псалмопевац: “Погинуће они који удаљују себе од Тебе” (Пс.72, 27). То јест, Господе ето како потпуно гину они који се удаљују од Твоје благодати. А да не говорим о онима који не журе да се Причесте и које изненадна смрт затиче неспремнима, јер остају без Божанског Причешћа. Шта ће бити с њима несрећнима? Какав страх и ужас тада пролази њихова душа која је тога могла да се ослободи захваљујући честом Причешћивању, како је рекао Божанствени Златоуст. Боже буди милостив њима! Дакле, браћо моја, пошто нам ретко причешћивање доноси тако велике и неизрециве невоље, а често Причешће нам дарује толико висока, велика, небеска и натприродна добра и у овом и у будућем животу, зашто онда толико одуговлачимо са причешћивањем? Зашто се уз потребну припрему не спремамо за Причешће Божанским Тајнама, ако не сваки дан, а онда барем сваке суботе или недеље или сваког празника? Требало би да са великом радошћу често прибегавамо Светој Трпези и сједињујемо се са Најслађим Исусом Христом, Који и јесте сав наш живот, дисање, биће и сва нада и спасење наше, да бисмо заувек били сједињени и нераздвојни с Њим и у овом и у будућем животу. Ми се међутим саглашавамо и радујемо томе да одлажемо причешћивање и да удаљујемо себе од Њега. Ако нас неко и на један дан лиши свакодневне трпезе, која се састоји од телесне хране, ми смо тужни и узнемирени, и то нам се чини већим злом, него што се на дан, и на два, и чак и читаве месеце лишавамо духовне и небеске Трпезе Божанских Тајни. О великог безумља, које чине данашњи хришћани не видећи разлике између телесног и духовног! Јер прво прихватају са свом љубављу, а друго уопште не желе. Многи богољубиви хришћани троше много новца, улажу велике напоре, подносе многе опасности и на мору и на копну како би се у Јерусалиму поклонили Живоносном Гробу Господњем и другим светим местима. И затим се радују када их називају поклоницима тих светиња. Многи пошто чују да се у неком далеком месту налазе свете мошти неког Светитеља, одлазе с великом припремом како би му се поклонили и добили благодат и освећење. Али да се Причесте Пречистим Тајнама и да се удостоје да добију не Живоносни Гроб, ни света места, ни мошти светих, већ Цара свих и Светог светих, они или имају малу жељу или их то уопште не занима. Да би отишли на света места, они троше и новац, и прелазе дуг пут пешке, и подносе многе опасности, док за Причешће није потребан ни новац, ни дуга пешачења, ни подношење опасности. Довољно је само отићи скрушен на исповест, испунити епитимију и припрему, и одмах постати Христов сателесник и сакрвник. И без обзира на сву једноставност, сви се опет немарно односе према томе и даље одступају од Причешћа. Ах, браћо моја, када би ми само једном мисленим очима наше душе видели каквих се високих и великих блага лишавамо, не само да би се непрестано причешћивали, већ би уложили све своје снаге да се припремамо и причешћујемо и сваки дан ако за то постоји могућност. Дакле, ако смо досад били немарни у односу на Свето Причешће, одсада и надаље, молим вас из дубине свог братског срца, да се пробудите из тешког сна лењости, и да се припремите и потрудите. И ако неко од оних који имају духовну власт покуша да нас спречи у овом богоугодном делу, да одмах не охладнимо топлоту своје решености и да не очајавамо, не, већ да паднемо на колена, и целивамо као блудница његове ноге, и упорно куцамо на врата молећи за дозволу. И наравно, не верујем да би неко био толико тврда срца да нас спречи видећи нашу пламену спремност да приступимо Светом Причешћу. И више од тога, без обзира колико он био суров, и немао страха да наруши тај погубни обичај установљен у таквој одлуци, његово срце би попустило и дао би нам дозволу да учинимо оно што желимо. св. Никодим Светогорац и св. Макарије Kоринтски – ДУШЕKОРИСНА KЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА
-
Поводом осамстогодишњице самосталности Српске православне цркве и посвећења Светог Саве, Светогорца и Хиландарца, за првог Архиепископа српског (1219 – 2019), као део програма прославе јубилеја која је уприличена у Солуну и Београду, Задужбина Светог манастира Хиландара и Светогорски дом (Η Αγιορειτική Εστία – Mount Athos Center), приредили су групну изложбу која доноси савремене уметничке представе Светог Саве. Изложба је била постављена у галерији Светогорског дома у Солуну од 5. децембра 2019. до 20. јануара 2020. Иницијативу за организацију програма у оквиру којег је приређена изложба покренуо је архимандрит Методије, игуман Светог манастира Хиландара, као члан Управног одбора „Светогорског дома“(чији су оснивачи Град Солун и Свештена заједница Свете Горе Атонске) и председник Управног одбора Фондације „Задужбина Светог манастира Хиландара“ (чији је оснивач Свети манастир Хиландар). Идеја је потекла као општи светогорски допринос у обележавању великог јубилеја српског народа, Српске православне цркве и монашке заједнице Свете Горе. Изложба се састоји од радова следећих радионица и уметника: Иконографска радионица Келије Светог Николаја – Буразери, Радионица Манастира Макринос, јеромонах Анастасије из Келије Светог Јована Претече – „Дионисије из Фурне“ Манастира Кутлумуша, Јоргос Кордис, Константинос Вафијадис, Јанис Мастеропулос, Симеон Теодосопулос, Јеремија, Миомир Буцало, Александар Дероко (†), Љ. Ђурђевић, Зоран Граовац, Снежана Јовчић-Олђа, Горан Јовић, Тодор Митровић, Јовановић Пале, Бранислав Петрић, Вања Сапунџиева, Никола Шарић, Светислав Станковић, Љиљана Ковачевић, Драган Бартула, Мирко Ковачевић, Момчило Фундуп. Кустос изложбе je Анастасиос Дурос, директор Светогорског дома. Свечано отварање у среду, 19. фебруара у 19.00 часова. Конак кнегиње Љубице, Кнеза Симе Марковића 8, Београд Трајање изложбе: 19. фебруар – 3. март 2020. Извор: Манастир Хиландар
-
Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Ево, погледај, многи мирјани не могу да издрже строг пост чак ни на Велики петак. Могу, међутим, да седе на платоу испред неког министарства и да прогласе да штрајкују глађу – услед тврдоглавости или истрајности – да би се нечега домогли. Ђаво им даје снагу за то, јер је то што они чине – самоубиство. Други, опет, када дође Васкрс, громогласно певају: „Христос васкрсе“, мислећи при том како ће се сада добро најести. Ови људи подсећају на Јудејце, који су хтели да прогласе Христа за цара, пошто их је нахранио у пустињи (в. Јн. 6; 5–15). А сећате ли се шта говори пророк: Нека је проклет који са немаром твори дело Божје (Јер. 48; 10). Једна је ствар, ако је човек расположен за пост, али не може да пости зато што ће му, ако не буде јео, подрхтавати ноге, што ће се онесвешћивати и слично. Другим речима, његова снага и његово здравље не допуштају му да пости. Друга је ствар ако човек не пости, а има снаге за то. Где ћеш ту пронаћи расположење за пост? Напротив, ожалошћеност и огорчење онога човека који хоће, али не може да се подвизава, замењују многе подвиге и он има већу плату него онај који има снаге и подвизава се. Наиме, онај који има снаге и подвизава се, осећа и неко задовољство. Данас је, на пример, овамо долазила једна несрећна жена, стара педесет пет година. Плакала је, јер не може да пости. Муж се развео од ње. Имала је једног сина, који је доживео несрећу и погинуо. Мајка јој је такође умрла, и ова жена нема ни кров над главом, ни комадић хлеба. Догађа се да ова или она познаница одведе ову жену у свој дом, где јој дају неки посао. „На савести ми је тешко бреме, оче“, рекла ми је ова несрећница, „јер ја ништа не радим. Најгоре од свега је што не могу да постим. Једем оно што ми дају. Понекад, средом или петком, још ми и дају посно јело, али чешће добијам мрсну храну и принуђена сам да је једем, јер, ако не једем, губим снагу и не могу да стојим на ногама!“ Према томе, човек мора да мотри на себе. Ако види да нема довољно снаге, нека више једе. „Одреди себи меру“, рекао је преподобни Нил Посник. Извор: Српска Православна Црква
-
Ако човек поседује простодушност и смирење, он прима благодат Божију, смирено пости и божански се храни. Он тада поседује божанску силу и у време дуготрајних постова он располаже „залихом истрајности“. У Аустралији је један двадесетседмогодишњи младић дошао до тога да је био у стању да ништа не једе двадесет осам дана! Духовник га је послао код мене, да ми исприча о томе. Овај младић био је веома побожан и имао је подвижнички дух. Исповедао се, одлазио у цркву, читао светоотачке књиге, а највише од свега – Нови Завет. Једном је у Јеванђељу читао о томе како је Христос постио четрдесет дана. Младић је у срцу осетио умилење и помислио: „Ако је Господ, будући Бог, а по људској природи – безгрешан Човек, постио четрдесет дана, шта би онда требало да учиним ја, који сам толико грешан?“ Тада је од духовника затражио благослов да пости, али при том није ни помислио да духовнику повери своју помисао да намерава да, током четрдесет дана, ништа не пије и не једе. Поред тога, радио је у фабрици и обављао врло тежак посао. Када је наступио 28. дан поста, осетио је благу несвестицу, па је прекинуо посао и сео. Затим је попио чај и појео комад двопека, јер је помислио: „Ако се онесвестим и ако ме одведу у болницу, тамо ће разумети да сам изгубио снагу због поста, па ће рећи како хришћани умиру услед поста“. Младић је помало почео да једе, иако га је мучила помисао да није окончао четрдесет дана поста који је започео. Духовник је разумео да младића мучи та помисао, па га је послао код мене. Желео сам да се уверим да су разлози, који су овог младића подстакли на овако строг пост, били чисти, па сам га упитао: „Да ли си се заклео да ћеш тако постити четрдесет дана?“ „Не“. „Када си од духовника узео благослов за пост, ти једноставно ниси ни помислио да му откријеш своју намеру да ништа не једеш и не пијеш четрдесет дана или си ову, тобоже добру помисао, свесно сакрио од њега?“ „Не, старче, нисам је свесно сакрио од њега!“ „Разумем, наравно, твоје расположење“, додао сам, „али сам те испитивао због тога да би и ти разумео да ћеш за оне дане, када си тако строго постио, добити небеску плату! И немој себе више мучити помислима да ниси могао да издржиш четрдесетодневни пост! Следећи пут, исповеди духовнику и оне добре помисли које ти се јаве, а он ће одлучити да ли ћеш на себе прихватити неки подвиг“. Овај младић је поседовао велико смирење, и то управо захваљујући оним смиреним помислима које је неговао у себи. Он је и тако строг пост прихватио услед великог благочашћа, због љубави према Христу, и сасвим је природно што га је Христос крепио Својом божанском благодаћу. Ако, пак, неко, ко нема такво смирење, пожели да прихвати такав пост, помишљајући у себи: „Зашто ја не бих могао да учиним исто, што су учинили и многи други“, издржаће овај строги пост дан или два, а затим ће одустати. Поред тога, ум таквог човека ће се помрачити, па ће чак почети и да жали због времена које је утрошио на такав пост. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини - чини због љубави према Богу и због љубави према човеку - свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг - покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага. Извор: Српска Православна Црква
-
св. Никодим Светогорац и св. Макарије Коринтски – ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА ГЛАВА 1 О томе да је православним хришћанима неопходно често Причешћивање Божанским Телом и Крвљу нашега ГосподаГЛАВА 2 О томе да је корисно и спасоносно често Причешћивање Светим ТајнамаГЛАВА 3 О томе да ако неко дуго чека да се причести чини себи велику штету ОДГОВОРИ НА ПРИГОВОРЕ против непрестаног Причешћивања Светим Христовим Тајнама ПРИГОВОР 1 Постоје неки људи са великим страхопоштовањем, који не познајући Писмо, када виде неког хришћанина да се често причешћује почињу да га укоравају, говорећи да само свештеници могу то да раде. И ако ти хоћеш да се често причешћујеш онда и ти постани свештеник.ПРИГОВОР 2 Неки приговарају говорећи да се треба причешћивати једном у четрдесет дана и не чешће од тогаПРИГОВОР 3 Неки људи приговарајући говоре да је циљ с којим Свети Оци поучавају непрестаном Причешћивању тај да се потпуно не удаљимо од Присаједињења Божанским Тајнама. Ако се неко са великим страхом и са страхопоштовањем ретко причешћује и са великим страхопоштовањем приступа Тајнама, онда се он достојно причешћујеПРИГОВОР 4 Неки кажу да су се преподобна Марија Египћанка и многи други пустињаци и подвижници причестили само једном у току целог свог живота и то им није сметало да постану светиПРИГОВОР 5 Неки приговарају говорећи да је Свето Причешће страшна ствар, и зато се од људи који се причешћују захтева свети живот, савршен и ангелскиПРИГОВОР 6 Неки по питању Божанског Причешћа наводе Причу: “Кад нађеш мед, једи колико ти је доста да не би наједавши га се избљувао га” (Приче 25, 16).ПРИГОВОР 7 Неки страхујући од атеизма називају јерес то када се неко непрекидно причешћује. Они кажу да су они који примају Крштење ван црквеног Предања јеретици, као и они који се непрекидно причешћујуПРИГОВОР 8 Неки приговарају и говоре: “Зар ти који се често причешћују немају страсти чревоугађања, сујете, смеха, празнословља и многа друга слична? Како се они без обзира на све то често причешћују?”ПРИГОВОР 9 У то време се причешћивала већина народа, а мањина није. Зато су божански оци и укоравали мањину да не би саблажњавала већину. Међутим данас када се не причешћује већина, сем неких малобројних, не треба да се причешћују ни ти малобројни да се не би правили изгреди у цркви и да се многи не би саблазнилиПРИГОВОР 10 Неки кажу да постоји правило које је записано у Часославу по коме хришћани треба да се причешћују три пута годишњеПРИГОВОР 11 Многи приговарају говорећи да пракса Причешћивања није догмат вере који би обавезно требало поштоватиПРИГОВОР 12 Неки се саблажњавају од тога што не могу да нас убеде својим речима (имајући у виду да постоји забрана на непрестано Причешћивање), и у своју одбрану наводе три закључка: прво, говоре, каноне и заповести држе архијереји; друго ми не треба да испитујемо то што нам говоре архијереји, већ треба само простодушно да их слушамо; и треће наводе Апостолску изреку “повинујте се учитељима вашим и будите покорни” (Јевр. 13, 17).ПРИГОВОР 13 Неки кажу: “Ево, ми испуњавамо заповест Господњу – причешћујемо се два или три пута годишње, и то је довољно за наше оправдање [на Страшном Суду]”ЕПИЛОГ извор https://otacmilic.com/sv-nikodim-svetogorac-i-sv-makarije-korintski-dusekorisna-knjiga-o-cestom-pricescivanju-svetim-hristovim-tajnama/
- 18 нових одговора
-
- душекорисна
- књига
-
(и још 10 )
Таговано са:
-
Пожар у селу Мати и Свети старац Пајсије Светогорац
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
То је био онај тренутак кобног 23. јула 2018. када је пожар завршио свој погубни пир по животе људи и њихову имовину у местима Нео Вуџа и Мати (око седам сати увече) и почео да се простире на североисток према месту Агиос Андреас, где се налази дечји камп општине Атина, и ка југозападу према Рафини. Пристигли народ који се налазио у луци Рафина (међу онима који су ту нашли уточиште био је и мој брат), чуо је како удара звоно црквице Светог Николе која се налази на узвишењу изнад саме луке. Пламен се већ претећи приближавао уз саму црквицу. Неколицина људи се успела у двориште храма да би видела да ли је некоме потребна помоћ. Међу њима је била и једна госпођа која је у ходу приметила прилику једног свештеника у раси који је седео на клупи поред самог зидића и коме се ватра приближила. Био је окружен димом и телом окренут директно у правцу пламена. Под утиском тог призора, из даљине је сликала својим мобилним телефоном. Затим је направила још једну фотографију док се приближавала клупи. Међутим, када је пришла клупи, прилика човека је изненада и на тајанствен начин нестала у густом диму. Истог тренутка је сасвим престао да дува демонски олујни ветар, тако да се ватра није проширила на насеље Рафина. Истовремено је стао ветар и на супротном крају пожара који је бацао пламенове у правцу североистока, на самој граници насеља Мати и Агиос Андреас. Захваљујући томе је спасено насеље Рафина као и (што је још важније) област Агиос Андреас са камповима. Важно је напоменути да се 600 малих кампера из насеља Агиос Андреас, у ишчекивању аутобуса који би их евакуисали у Атину, спустило до саме обале у том насељу. Агиос Андреас је област бујне вегетације и густо засађена боровима баш као и Мати. Да се ватра проширила до ње, догодила би се неописива трагедија, много гора од оне која је задесила Мати. При том се ватра ширила несхватљивом брзином, тако да људи нису успевали да побегну, чак ни у аутомобилима. Управо тако су настрадале десетине несрећних жртава пожара које су нађене на обали села Мати. Напред поменута госпођа је пар дана после пожара посетила оца Доротеја, једног младог свештеника врло савремених схватања, који служи у парохијској цркви Успења Пресвете Богородице у селу Мати. Испричала му је догађај са свештеником у раси који је седео на клупи поред црквице Светог Николе и показала му фотографије које је направила. Он јој је најпре одговорио да та црквица нема парохијског свештеника и да у лику на фотографији не препознаје ниједног од парохијских свештеника који служе у широј околини. Уз то се запитао шта би један свештеник ту тражио седећи усред дима. Међутим, када је боље загледао фотографије, узвикнуо је са страхопоштовањем: «Па, то је лик Светог Пајсија!». Пре неколико дана отац Доротеј је препричао казивање ове поменуте госпође моме брату који станује поред цркве Успења. Осим тога, послао му је и фотографије преко вибера, које су тако доспеле и до мене. Ако човек пажљиво погледа фотографије које доносимо у прилогу, видеће једно свештено лице седе косе, обучено у расу, како у руци држи бројаницу, тела окренутог ка пламену и погледа упереног у истом правцу. Сличност са приликом Старца Пајсија је запањујућа. На фотографији која је направљена са краће раздаљине се јасно виде скуфија (монашка капа), као и сандале са чарапама које су биле карактеристичне за Светог Пајсија. Закључак: ● Прва верзија догађаја: Фотографије су фото-монтажа или/и госпођа која је њихов аутор једна је од оних «преподобних» склоних фантазијама или/и отац Доротеј је преварант или/и писац ових редова је наивни дистрибутер исфабрикованих вести ● Друга верзија догађаја: Свети Пајсије, потресен развојем (и демонском оркестрацијом) трагедије, на лицу места се моли Богу да је заустави пре него се догоди нешто још много горе. Бог је услишио молитву Светог и олујни ветар је изненада и потпуно престао да дува. Сами изаберите своју верзију! Никос Кулурис, професор Правног факултета С грчког превела Валентина Аврамовић *** Чланак је објављен на насловној страни кипарских новина Филелефтерос 9. септембра 2018. Аутор чланка је професор на Европском универзитету на Кипру. Извор: Српска Православна Црква -
Преподобни Пајсије Светогорац о важности читања Светих отаца
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
-
“Светоотачки текстови личе на скенере, јер као што скенери показују човеково телесно стање, тако и ови текстови показују његово духовно стање. Дакле, читајте Свете оце, макар један до два реда дневно. То су витамини који много крепе“. Старац Пајсије View full Странице
-
-
Свети Пајсије Светогорац о пророцима
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
Највећи од свих хришћанских мученика су пророци. Они нису подносили само страдања у тренутку прогона и мучења, већ су били мучени знањем свега онога што ће доћи на њихов вољени народ због одступања од служења истинитом Богу. Сазнање и прорицање о томе, а истовремено и народно непокајање, чинило их је двоструким мученицима, па су зато они највећи мученици. Извор: Епархија жичка View full Странице-
- пророцима
- светогорац
-
(и још 2 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.